Универзитет у Приштини – Косовској Митровици

Учитељски факултет у Призрену - Лепосавићу

ДИПЛОМСКИ РАД
ТЕМА: Доситеј Обрадовић, просветитељ и реформатор школства у
Србији

Ментор: Студент:

Проф. др Јелена Круљ Зорица Радовић

Лепосавић, 2023. године

 Универзитет у Приштини – Косовској Митровици

Учитељски факултет у Призрену - Лепосавићу

ДИПЛОМСКИ РАД
ТЕМА: Доситеј Обрадовић, просветитељ и реформатор школства у
Србији

Ментор: Студент:

Проф. др Јелена Круљ Зорица Радовић

Лепосавић, 2023. година

Садржај

Увод ...........................................................................................................................5
Живот Доситеја Обрадовића...................................................................................8
Књижевни рад Доситеја Обрадовића ...................................................................13
Историјске прилике и школство у Србији у XVIII и XIX веку .........................15
Просвећеност ..........................................................................................................18
Српска просвећеност ..........................................................................................21
Доситеј Обрадовић, просветитељ и реформатор школства...............................23
Доситејево залагање за образовање жена ............................................................29
Доситеј Обрадовић – први министар просвете ...................................................31
Београдска Велика школа .....................................................................................32
Отварање Богословије ...........................................................................................36
Закључак .................................................................................................................38
Библиографија ........................................................................................................40
Извори: .................................................................................................................40
Литература: ..........................................................................................................40

4
 Увод

Тема нашег истраживања је рад Доситеја Обрадовића као реформатора, који,

сложићемо се са Јованом Скерлићем, представља централну личност српске књижевности
XVIII века. Путник, учитељ, писац, просветитељ, реформатор школства, први српски
министар, човек који је самим собом изразио све сукобе између старог и новог, прешао
пут од ћелије источњачког манастира до модерног европског универзитета, од
средњовековног светитељског житија до савремене рационалистичке филозофије.
Његова визија и мисија, животна посвећеност да образује и васпитава, његов
плодни рад и значај за српску културу и просвету, предодређује га као личност од великог
поштовања; те ћемо се потрудити да овим радом представимо српско културно наслеђе и
допринос његовог првог просветитеља.
Како бисмо остварили постављене циљеве рада, у уводном делу говорићемо о
предмету рада, циљевима, задацима и методама које ће бити коришћене у истраживању, а
затим ћемо изнети кратку рекапитулацију до сада познатих резултата истраживања
стваралаштва Доситеја Обрадовића.
У централном делу рада говорићемо о животу Доситеја Обрадовића, о његовом
књижевном стваралаштву, о историјским приликама у којима је живео, а који су утицали
на његов рад, о доприносу и важности Доситеја Обрадовића за српски народ, о
просветитељству на Балкану и код нас, о реформи школства у Србији, о отварању школа.
У завршном делу рада, кроз закључак, биће приказани резултати нашег
истраживања, где ћемо дати увид у то какав је значај стваралаштво Доситеја Обрадовића
имало у развоју школства, српског језика, културе и књижевности. На крају ће бити
приложен попис литературе која је коришћена у раду и извори на које се позивамо.
Предмет овог дипломског рада представља сам живот Доситеја Обрадовића, од
рођења до смрти, и његов утицај и значај за српску културу и просвету.
Циљ нашег истраживања је да на основу прикупљене грађе књижевнотеоријски
сагледамо, анализирамо и представимо развој просвете код Срба, с акцентом на допринос
Доситеја Обрадовића у реформи школства и просветитељства уопште. Анализом
релевантне литературе у раду ће бити приказани различити историјски и друштвени

5
контексти његовог делања, као и развој школа основаних његовом иницијативом. Поред
овога, очекујемо да ћемо нашим истраживањем макар мало допринети у проучавању ове
велике личности.
Како бисмо остварили постављене циљеве рада, приступићемо најпре истраживању
прикупљене грађе. Поред текст методе и методе анализе, које се намећу као примарне, у
раду ћемо применити плуралистички метод, јер ће ограничење на само један метод
допринети једноставности и затворености у проучавању.
Разматрали смо развој књижевнотеоријског мишљења о Доситеју Обрадовићу и
утврдили да су га Срби звали „Сократ наш“ и „народни мудрац“, неки историчари
књижевности „Одисеј знаности“, други „Прометеј са Балкана“ и „Скит Анахарзис“.
Јован Скерлић је пишући Историју нове српске књижевности рекао: „Све до
Доситеја Обрадовића српска књижевност нема књижевног, правога писца. Он је главна и
средишња личност српске књижевности свога времена, први и чисти одсутни рационалист
српски, писац чија дела имају не само историјске но и чисто књижевне вредности, човек
који је створио преокрет у српским духовима и српску књижевност и културу ставио на
нову, модерну основицу“ (Скерлић 1914: 72).
Војислав Ђурић у предговору Изабраних списа Д. Обрадовића пореди са светим
Савом: „Две су епохе у историји српске културе: стара – од светог Саве до Доситеја и нова
– од Доситеја до наших дана. Сава је први српски књижевник, Доситеј је први српски
модерни књижевник. Али, много више од тога, и један и други су велики оснивачи,
судбоносни организатори, творци програма којима се повлачи линија хода читавог народа
за векове“ (Ђурић 1969: 7).
Академик Чедомир Попов, који је пишући о Доситеју уложио непресушну
енергију, знање и љубав према Доситејевом делу, нагласио је да Доситеј није био први ни
једини, али је био „најшири и најпроходнији мост између српског патријархалног и
византијским токовима богатог духа и нових достигнућа европског просветитељства –
изворишта разума, слободе, демократије, грађанског морала и солидарности међу људима
и народима“1.

1
Цитат преузет из зборника радова са Међународног научног скупа Доситеј Обрадовић у српској историји и
култури. Скуп је отворио поменути Чедомир Попов, председник скупа (2013: 8, 9).

6
 Димитрије Калезић рекао је да је Доситеј Обрадовић „велико име европске културе
XVIII вијека – наш велики прегалац који се нашао у њеном простору и амбијенту, обиму и
миљеу; у њему се родио и живио, радио и обликовао се, дјеловао и стварао... Он спада
својом мишљу и дјелом у род најзнаменитијих великана српског народа и његове културе“
(Калезић 2013: 46).
Нинковић истиче да је Доситеј најзначајнији просветитељ српског народа XVIII и
XIX века и један од најзнаменитијих Срба уопште (Нинковић 2008), а Драго Пантић да је
Доситеј „највеће име у историји педагогија јужнословенских народа“ (Пантић 1999: 309).
Доситеј Обрадовић је заиста најзначајнији српски писац XVIII века, један од
водећих просветитеља средње и југоисточне Европе, зачетник нове српске књижевности, с
огромним утицајем како на наредне генерације писаца, тако и на даље њене токове, све до
данас.

7
 Живот Доситеја Обрадовића

Доситеј Обрадовић

Доситеј Обрадовић, наш велики књижевник и просветитељ, рођен је у варошици

Чаково, у данашњем румунском делу Баната, где је у ондашњој Угарској био претежно
румунски живаљ, али је било, услед потискивања с југа и бекства од Турака, и Срба.
Рођен је вероватно на Митровдан, који му је донео крштено име Димитрије. За датумом
рођења дуго се трагало, јер поузданог податка нема. У литератури2 фигурирају неколико
година као године његовог рођења – 1738, 1739, 1740, 1741, 1742. и 1743. Из његове
аутобиографије Живот и прикљученија сазнајемо да се његов отац звао Ђурађ, да је био
ћурчија и да је помало трговао. Димитрије га скоро и не памти јер је рано умро. Његову
мајку Круну, родом из села Семартона, недалеко од Чакова, која се две године после
Ђурађове смрти преудала, како би прехранила четворо мале деце, изгубио је чим је
закорачио у школу код сеоског учитеља мештра Добре. Након мајчине смрти, са двојицом
своје браће, Илијом и Луком, одлази код стрица Грујице и стрине Босиљке, међутим, смрт
као да га је свуда пратила, умире и Босиљка, а Димитрија присвајају тетак Никола
Алексијевић Парчанин и тетка Марица. Био је добар ђак и међу осталом децом истицао се
марљивошћу и жељом за учењем. Увидевши дечаков таленат, Никола је желео да га

2
Тачан датум није са сигурношћу утврђен. Ј. Деретић наводи 1379. годину као годину рођења Д.
Обрадовића (Деретић 2004: 468), као и В. Ђурић (Ђурић 1969: 10), Љ. Рељин 1740. (Рељин 2004: 5), М.
Савковић 1942. (Савковић 1956: 21), Ј. Скерлић 1742. или 1743. (Скерлић 1914: 72).

8
школује за свештеника „јер у то време Србима је била отворена само ова врста
интелектуалне каријере“ (Рељин 2004: 6). И поред брижности свог тетка осећао се
усамљеним и како ће и сам касније рећи „Почео сам странствовати и пре него што сам се
макао из Чакова“.
Димитрије је још у детињству испољио своје две велике љубави, према књигама и
према путовањима. По његовом властитом казивању, чим је научио да чита, почео је
просто гутати житија светаца, једину белетристику до које је тада могао доћи, и како Јован
Деретић истиче: „Као што је Дон Кихот, занесен витешким романима, хтео и сам да
постане витез, тако је и Димитрије, по узору на јунаке својих „романа“, хтео да постане
светац“ (Деретић 2004: 468). Његово поистовећивање било је толико да је одлучио да
постане пустињак, да се посвети посту и молитви далеко од Чакова, па са једним
калуђером из Дечана бежи од куће. Авантура занесењака бива прекинута када је бекство
откривено, а тетак предузима све што је било у његовој моћи да га отргне од књига које га
скрећу од уобичајене стазе живота. Лек избора био је јорганџијски занат и Димитрије
одлази у Темишвар, али ни градски живот међу шегртима и калфама нису угушили
дечаков занос о животу пустињака. Родила му се поново идеја о бекству од свакидашњице
и бежи са још једним момком у потрагу за својим идеалом.
Димитрије креће пут Фрушке горе пуне манастирских торњева где жуди за мирним
и светим парчетом земље и где би се посветио молитви, посту и богоугодном животу у
одрицању свега што је овоземаљско на свету да би постао светитељ. „Ту своју нову
авантуру, боље рећи заблуду, објасниће касније у својој аутобиографији као једно од
ПРИКЉУЧЕНИЈА (доживљаја) младе неискусне душе која нема представе о реалности,
не слуша савете старијих него тврдоглаво и упорно удара главом о зид“, како наводи
Љубица Рељин у предговору Живота и прикљученија (Рељин 2004: 6).
У манастиру Хопово, где се налазио игуман Теодор Милутиновић, Димитрије је
остао три године (1757-1760), примио монашки чин, узео име Доситеј и живео као
испосник. Доситеј у манастиру полако почиње да потискује жељу за светаштвом и
посвећује се изучавању историјских књига, басана, учи латински језик и почиње да
доживљава прва разочарења у манастирски живот који сада гледа друкчијим очима. Он
види лење, просте калуђере чија су прва брига храна и пиће; уместо братске љубави и
среће – свађу, тучу, сплетке и подвале. Тако је, након игуманове смрти која га је много

9
потресла и обузет подједнако жудњом за науком у непознатим крајевима, стао лутати по
свету, „најпре као одбегли калуђер, појава не тако ретка у том времену, а затим као
слободни мислилац и списатељ“ (Деретић 2004: 468).
Преко Славоније стигао је у Загреб, одакле је, после краћег задржавања и учења
латинског језика, отишао у Книнско поље, где је три године провео као учитељ, штедећи
новац за своје школовање. Тамо је настала Доситеова буквица, која је нашироко
преписивна, јер су млади били жељни знања које им је учитељ пружао на народном
језику.
Први период његовог путовања, све до одласка у Беч, био је духовно усмерен
према православном Истоку. Извесно време боравио је на Крфу, где је учио грчки, затим
путовао по Пелопонезу, морем је стигао у Свету гору и у манастиру Хиландар, у школу
Евгенија Вулгариса, провео једну зиму, а најзад отишао у Смирну (1766). „У Смирни за
Доситеја почиње нов живот; ту је први пут сазнао за модерну просвету. Уписао се у школу
чувеног грчког учитеља Јеротеја Дендрина „новог Сократа“, како га Доситеј зове, првог и
типичног просветитеља XVIII века, који је радио на преображају културе у својој средини,
уводећи нову науку“ (Савковић 1956: 22). У новој школи Доситеј је провео три године и
обогатио се новим знањем и новим идејама; упознаје се са појмовима о рационалистичкој
филозофији, о здравом разуму супротстављеном црквеним догмама.
Приликом повратка из Смирне, једно време се задржао у Албанији где је научио и
албански. Поново је отишао на Крф и тамо учио грчку античку реторику и књижевност.
Одатле се, преко Венеције, вратио 1769. у Далмацију и у селу Плавну био учитељ све до
1970. године. Овде је написао своју другу буквицу, познату Доситејеву Ижицу, коју је тек
у Карлштату штампао Севастијан Илић. Боравак у Далмацији допринео је Доситејевом
духовном сазревању; ту је схватио да српска књига мора да буде писана на народном
језику који свако разуме.
Преко Задра, Венеције и Трста, где је учио италијански језик, године 1771.
несмирени путник отишао је у Беч, где италијанском језику додаје и немачки, затим
француски као језик дипломатије, што ће му широм отворити врата европској култури, а
од некадашњег верског занесењака неће остати ни трунка.
Из Беча одлази у Сремске Карловце, на позив митрополита Вићентија Јовановића
који је желео да Доситеј подучава његове синовце. У Карловцима је највероватније почео

10
да пише своју аутобиографију Живот и прикљученија. Пошто са својим ученицима није
отишао у Немачку, како му је обећано, Доситеј напушта Карловце и путује по Италији.
Одлази на грчко острво Хиос, где је као учитељ језика остао скоро годину дана. Бежећи из
Цариграда, у коме је беснела епидемија куге, обрео се у Халеу где је студирао филозофију.
На Универзитет у Лајпцигу прешао је 1783. године.
Потрошивши већи део новца на штампање књига, Доситеј одлази у Париз и
Лондон: „Дошавши у Лондон, престоницу рационалне филозофије, савладао је енглески за
само пола године. Већ тада он је изврсни полиглота: руски, румунски, латински, грчки
(нови и стари), албански, италијански, немачки, француски и енглески. Његов постаје цео
свет“ (Рељин 2004: 11, 12).
Иако је био најстарији од свих српских књижевника и културних посленика,
Доситеј се једини одазвао Карађорђевом позиву и 1806. кренуо у Србију. Коначно, 9.
августа 1807. Доситеј се превезао из Земуна у Београд. Готово цео Београд је сишао на
обалу реке да га дочека: „Топови с града поздравише новога госта и грађанина“. Своје
знање и ум Доситеј је оставио у службу устаничке Србије.
Доситеј Обрадовић је остао путник и учитељ целог свог живота. Њега је увек
интересовало оно што још није видео и упознао. Ново, боље, више – то постаје принцип
његовог живота. За све то време писао је и објављивао бројна дела која су оставила трага и
велики значај нашем народу до данашњег дана. Последње своје четири године живота
биле су логични наставак његових родољубивих и слободарских настојања када бива
постављен за „попечитеља просвештенија“ (министра просвете) у Србији. Пред крај
живота је записао: „Дневи се и године поткрадају, тело изнеможе, а душа би јоште нешто
хтела...“
Умро је, вероватно, марта 1811. достојно ожаљен у читавом српству. Сахрањен је у
порти београдске Саборне цркве. Његово тело два пута је премештано, 1837. године, због
зидања нове Саборне цркве уместо старе, и 1897. године, како би се његов гроб поставио
напоредо с Вуковим, чији су посмртни остаци те године пренети из Беча. „Вечити
немирни ратник за људски род наставио је своја путовања међу звездама“ (Рељин 2004:
14).

11
 На надгробној плочи су и данас урезане његове скромне речи: „Овде леже његове
српске кости! Он је љубио свој род! Вечна му памет3“.
Године 1914, залагањем Српске књижевне задруге и Јована Скерлића, у Београду
подигнут је споменик Доситеју Обрадовићу. Идеја о подизању споменика присутна је још
средином XIX века, да би се остварила 1911. године, за време прославе стогодишњице
Доситејеве смрти. Споменик се у почетку налазио на улазу у Калемегрански парк, као пар
са спомеником Карађорђу на крају главне калемегданске алеје дуж које су се налазиле
бисте многих историјских личности Србије.
Приликом формирања Универзитетског парка током тридесетих година XX века,
споменик је премештен и постављен наспрам споменика Јосифу Панчићу. Споменик је
бронзана статуа коју је изградио вајар Рудолф Валдец и представља првог српског
просветитеља као „хероја пера“ који путује светом у потрази за знањем.

Споменик Доситеју Обрадовићу, у покрету са шеширом књигама и штапом у руци, а на доњем делу се
налазе његове речи „Идућ учи, а векове гледа!“

3
Речи упућене Харалампију у писму које је Доситеј Обрадовић написао 1783. године: „Мени ће преко мере
бити плаћено кад когод од рода мога рекне, кад надамном зелена трава нарасти 'Овде леже његове српске
кости! Он је љубио свој род! Вечна му памет'“ (Обрадовић 1997: 22).

12
 Књижевни рад Доситеја Обрадовића

Ја нити сам имао љубазника нити га могу имати, како

сам и брез куће и брез огњишта: у чему ходим, у том и спавам.
Имам на леђи торбицу, а у њојзи ми је једна светогорка тиква с
водом и једна грчка књига; а књига ми многе ствари каже, које
није ни мој бабо знао (Доситеј Обрадовић).

Књижевно-просветитељски рад на широким националним основама Доситеј

започиње у Лајпцигу 1783. године, својим програмским манифестом Писмо Харалампију,
штампано у словенској штампарији, и првим делом аутобиографије Живот и
прикљученија, чији пуни назив гласи Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића у
калуђерству нареченога Доситеја њим истим списат и издат. Та два дела објављена су
заједно, у једној књизи. Следеће године објављује Совјете здраваго разума и Слово
поучително (1784).
Након повратка из Енглеске Доситеј објављује своје најобимније дело - Басне, које
носе пуни назив Есопове и прочих разних баснотворец на славеносербски језик преведене
басне, с другим делом Живота и прикљученија у додатку (1788). Басне су значајно
Доситејево дело у коме су сакупљене и преведене најпознатије басне грчког баснописца
Езопа, Немца Лесинга и Француза Лафонтена. Превод басана је сасвим слободан и њихов
садржај је у много чему прилагођен приликама нашег живота и потребама нашег живља.
Потпуно су оригинална његова „наравоученија“, која су писана у виду поучних
просветитељских коментара којима су те басне страних писаца складно повезане са
нашим народним животом (Стефановић, Станисављевић 1978: 139).
Ослобођење Београда Доситеј је поздравио 1789. године Песмом о избављењу
Сербии. Четири године касније, штампа своје Собраније разних наравоучителних вешчејв
позу и увеселеније служашчих (1793). То је зборник превода и прерада разноврсних
чланака из књижевности већине европских народа, у којима Доситеј мирним и срдачним
стилом расправља о питањима која су најтешње везана за свакодневни, практични живот

13
човека. У истој књизи нашло се девет источњачких прича, преводи из Мармонтела и
Сократова биографија.
По угледу на италијанске етичаре и филозофе, Доситеј пише и објављује Етику
или философију наравоучителну коју је објавио у Венецији (1803).
Треба поменути и дела стварана за време боравка у Далмацији. За ћерку једног
сеоског свештеника превео је с црквенословенског на народни језик одломке из беседа
Јована Златоустог, и распоредивши их по азбучном реду почетних слова сваког одломка,
саставио књижицу која се убрзо раширила по Далмацији под називом Доситеова буквица,
али, нажалост, она није сачувана. Међутим, по повратку из Грчке, написао је још неколико
дела сличног карактера од којих је сачувана Ижица и недовршени Венац од алфавита. У
исто време настали су и неки други његови радови Христоитија сирјеч благи обичаји, која
садржи правила о лепом понашању, рађена на основу грчког превода једног списа Еразма
Ротердамског, као и већи број проповеди које је Доситеј држао по православним црквама
у Далмацији и то с таквим успехом да су долазили да га слушају не само православци,
него и католици.
Дела из далматинског периода Доситеј није никада објавио, а за проповеди је
касније написао да их се стиди (Деретић 2004: 455, 456); она су постхумно објављена.
Постхумно су објављени и други део Собранија под насловом Мезимац (1818) и Писма, а
Сабрана дела су изашла током XIX века у три маха (уз једно недовршено издање), 1911,
1961, 2007-2008.
Поред овога, објавио је известан број песама, од којих је најзначајнија Пјесна на
инсурекцију Сербијанов (1804).
Доситеј Обрадовић имао је читаоце не само код Срба, него и код Хрвата, Румуна и
Бугара, и био је рано превођен и на бугарски и на румунски. За време илирског покрета
често и радо је прештампаван по илирским листовима и часописима, и неколико илирских
писаца, Вјекослав Бабукић и Антун Нијемчић, били су под његовим утицајем. Неке
његове књиге прештампаване су и на латиници. Код Бугара је био много читан и
превођен, Ижица је, на пример, имала три бугарска превода у четири издања, и углавном
је преко њега српска књижевност утицала на обнову бугарске књижевности. И код Румуна
је Обрадовић такође био познат и превођен, чак и у новије време. „Он је први српски
писац чије књиге прелазе границе српског народа. Може се рећи да ниједан од старијих

14
српских писаца није толико био познат код суседних народа и толико утицао на њихов
духовни развитак“ (Скерлић 1914: 80).
Управни одбор Задужбине Доситеј Обрадовић, на седници одржаној 16. октобра
2013. године, донео је одлуку о утемељењу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело.
Награда се додељује за све дисциплине – науке, просвете, књижевности и културе, којима
припада или их је утемељио у српској средини наш велики писац и просветитељ Д.
Обрадовић (Гавриловић 2013).

Историјске прилике и школство у Србији у XVIII и XIX веку

У доба Хабзбуршке монархије, српски народ био је под окупацијом два велика
царства: Отоманског и Аустроугарског која су се разликовала и у методама владања над
поробљеним Србима и у погледу друштвених односа. Турски систем владавине је био
примитивнији, неразвијенији и самим тим бруталнији у експлоатисању поробљених
народа, док је аустријски био развијенији и углађенији, али ништа мање ефикасан. У
ратовима које је водила Хабзбуршка монархија против Османског царства (крај XVII и
почетак XVIII века), Срби су активно учествовали, надајући се ослобођењу своје земље. У
периоду обнове османске власти над већим делом Балканског полуострва, у страху од
њихове одмазде, Срби су се често селили на територију Хабзбуршке монархије, што је
резултирало двема сеобама Срба, најпре под вођством патријарха Арсенија III
Чарнојевића, затим, патријарха Арсенија IV Шакабенде. Досељеници су живели веома
тешко у првим деценијама после досељења, где су морали стално да буду спремни за
борбу против Османлија. Како су се нашли у ратом опустелим крајевима, од почетка су
морали стварати елементарне услове за живот (Тривуновић, Косановић 2020).
Поткоњак наводи да су цареви веома лако обећавали Србима повластице, али да су
их веома тешко остваривали. Такође, католичка црква имала је мисију да поунијати Србе.

15
Додељивали су се бројни намети за Србе у виду немогућности подизања сопствених
имања и обраде сопствене земље. Таква политика, привреда и материјална база, показују
да је потреба за писменошћу и образовањем у тој ситуацији најмање потребна
(Тривуновић, Косановић 2020: 143).
Значајни владари Хабзбуршке монархије у то време били су Марија Терезија и
Јосиф II, који је, временом, увео слободу вероисповести и слободу подизања цркава.
Користивши своје право, Срби у Угарској почели су изградњу својих заједница, цркава и
школа, ослањајући се на Русију и помоћ руских учитеља. Реформе Марије Терезије (1740-
1780) су крајем XVIII века омогућиле отварање модерних школа, штампарија, библиотека,
културних установа, док је реформа Јосифа II (1789-1790) омогућила изједначење свих
вероисповести у земљи пред законом. Та вест је највише обрадовала Србе који су славили
Јосифа II као мудрог владара и филозофа који је омогућио укљученост Срба у покрет
европске просвећености (Попов 2001).
Јован Скерлић наводи да се може претпоставити да је код балканских Срба на крају
XVII века, бар у варошима, било извесних школа, отприлике онаквих какве су биле код
Грка. Али одмах по доласку у културну средину, Срби су увидели потребу школе и
образовања, и првосвештеници и народни сабори стално су тражили школе и просветне
установе. У почетку српске школе биле су само по већим местима, и оне су биле сасвим
по типу грчких школа на Балкану, где се рад ограничавао на просту писменост и цела
школа имала обредни и верски карактер. Први учитељи тих школа су или свештеници без
парохија, или ислужени подофицири, или црквени певци, чије је све знање у читању
часловца и псалтира и у певању црквених мелодија. Они су потпуно зависни од
свештеника, бедно плаћени, често у житу, оделу, обући, воску (Скерлић 1914: 18).
Видевши запуштено стање свештенства, нарочито у односу на римокатоличко,
митрополит Мојсије Петровић се трудио да успостави нове и ојача већ постојеће школе. У
Уредби из 1724. године, истиче се да при свакој цркви треба установити школу, а где нема
учитеља, да децу учи свештеник. И поред уложених напора, показало се да је школованих
свештеника премало и да нема скоро никаквих богослужбених књига. Зато је митрополит
упућивао руском цару Петру Великом захтеве који су коначно уродили плодом доласком
Максима Суворова 1726. године.

16
 Дакле, прве наше регуларне школе основали су руски учитељи, Максим Суворов
(1727) и Емануел Козачински с групом учитеља из Кијевске духовне академије (1733-
1739), од којих је друга била схоластичка гимназија, нека врста богословско-учитељског
училишта, а по угледу на њих осниваће се и друге српске школе све до седамдесетих
година XVIII века. У њима ће се учити из руских уџбеника (од којих ће највећи утицај
имати словенски буквар Теофана Прокоповича и словенска граматика Мелетија
Смотрицког) и на рускословенском језику (Деретић 2004: 430).
Школа са Козачинским као „префектом“ на челу, отпочела је рад са 14 ученика,
међу којима је било и одраслих људи, али се брзо угасила. Раздор у српској јерархији
кочио је сваки већи рад у просвети, калуђери су на све могуће начине радили против
школе и руских учитеља.
И почетком XIX века, као и у периоду потпуне потчињености Турској
власти, просветне прилике у Србији биле су веома тешке. Школе су биле права реткост и
једино су постојале при црквама и манастирима, где су децу подучавали калуђери и друга
свештена лица. У својим Мемоарима прота Матеја Ненадовић наводи: „Јер у оно време у
Србији нигде ни гласа ни трага од школа није било, но сваки ђак који је желео што учити,
морао је попу или у манастир ићи“ (Ненадовић 2003: 18).
Време устанка није обележено само успешним војним и политичким акцијама, него
и значајним остварењима у области просвете. Формирањем највише државне власти
Правителствујушчег Совјета, 1805. године, предвиђено је постојање шест попечитељстава
међу којима је и попечитељство просвештенија, коме се ставља у дужност: „Да носи бригу
за свјашчанство и просвештеније вилаетско. Под њим да буду манастири, цркве, школе,
учитељи, све што к воспитанију треба“ (Ћунковић 2016: 13).
Други важан моменат за развој просвете била је одлука скупштине свих старешина
у Београду 1807. године, у којој је наведено да се у већим варошима заведу „коменданти, а
по селима кнезови која звања могу добити само они који знају читати и писати и који су
служили у устаничкој војсци и да се највише поради на унапређењу просвете“ (Исаиловић
1985: 44).
За школе нису постојале посебне зграде, по варошима су се за то често користиле
напуштене турске куће, док су по селима богатији људи уступали своје празне помоћне
објекте. „Обично су имућнији родитељи као најзаинтересованији проналазили какво

17
писмено лице, погађали се са њим и најчешће они сами сносили трошкове тако основане
школе. Куће за школу није било, него се учитељ са ученицима селио сваке недеље из куће
у кућу оних родитеља чија су деца били ученици. Родитељи ученика хранили су учитеља
док је школа у чијој кући била. Давали су учитељу по један цванцик месечно од ученика.
Соба није било где би се деца учила, него би поседала у кући око ватре кад је хладно и
рђаво време, а кад је лепо и топло под какво дрво у хладовини“ (Исаиловић 1985: 105).
Није постојао ни план, ни програм по коме су учитељи били обавезни да изводе
наставу. Сваки је радио како је знао и умео, ограничавајући се на елементарну писменост:
читање, писање, рачунање и црквено певање. Такође, није се знало ни њихово радно
време, ни колико траје школска година. Школу су похађали ученици разне старости, а
често и младићи од 18 до 20 година. Женске деце у школама није било.
Уџбеника је било веома мало и набављали су се из Војводине. За писање су се
користиле прегледалице Захарија Орвелина Новјејшија славенскија прописи, а од прибора:
кора дрвета и лишће, понегде хартија, гушчије перо и мастило направљено од чађи и угља.

18
 Просвећеност

Први западни културни покрет у XVIII веку који су наши писци прихватили и у
њега се укључили с пуном свешћу о његовом значењу јесте просвећеност или
рационализам (од лат. ratio – разум). „Просветитељство представља раздобље нововековне
историје у којем је развој научне мисли оборио средњовековну теолошку мистику, а за
врховно начело света узео разум, односно ум“ (Качапор 2003: 114).
Епоха просвећености карактерише се претежно одређеним идејно-филозофским
ставовима, који се у књижевности тога доба манифестује у неколико књижевностилских
варијанти: док на почетку века преовлађују стилске црте класицизма, паралелно с тим ова
епоха изграђује и неке своје књижевне особености (дидактички списи, филозофско-
моралне расправе, грађански роман и грађанска драма), да би у другој половини века, у
доба такозване „зреле просвећености“, испољила неке тежње супротне основном ставу
просвећености о безусловном примату „разума“ у човековом животу; књижевне појаве
тих задњих деценија века просвећености сврставају се у књижевни правац
сентиментализма и предромантизма (Живковић 1974: 212).
Основу филозофског схватања просвећености поставио је још француски филозоф
Рене Декарт (1596-1651), а снажну потврду његовим филозофским рационалистичким
закључцима дао је развитак природних наука у XVII веку, чија су два највећа
представника, енглески научници Френсис Бекон (1561-1626) и Исак Њутн (1643-1727),
ударила основе модерном проучавању природних наука. Овим генијалним умовима
придружиће се још неколико исто толико великих мислилаца (енглески филозофи Т.
Хобс, Џ. Лок, Д. Хјум, холандски филозоф Б. Спиноза и немачки филозоф Г. В. Лајбниц).
У енглеској просвећености довела је до процвата романа, а један од првих
романописаца Данијел Дефо пише први грађански роман, а Џонатан Свифт својим
друштвено-сатиричким и фантастично-алегоријским романом засновао је друштвено-
реалистични роман, чији су главни представници били Хенри Филдинг и Тоби Смолет.
У француској просвећеност је дала читав низ славних имена, поред Монтескијеа и
Волтера, два значајна оснивача и представника француске просвећености, треба поменути

19
и Д' Аламбера, Кондијака, Холбаха, Хелвецијуса, Дидроа и Русоа. Група француских
филозофа и научника израдила је чувену Енциклопедију, неку врсту речника, у ствари
збирку свих знања и резултата науке. У њој се показала снага разума и његове критике.
„Енциклопедисти су главни творци просветитељског покрета, који се путем њихових дела
ширио по Европи“ (Савковић 1956: 5). Са њиховим утицајем јавља се култ разума: разум
постаје врховни судија за све, то је принцип од кога треба полазити у животу и раду, при
посматрању и суђењу.
Sapere aude, односно „имај смелости да будеш разуман, да се послужиш својим
разумом у свим својим деловањима“ – та формулација немачког филозофа Емануела
Канта, изречена негде при крају XVIII века (1787), најбоље је и најтачније изразила
мисаону смелост и идејне тежње ове епохе (Живковић 1974: 213). Дакле, у епохи
просветитељства разум постаје принцип уобличавања стварности, те се доводио у питање
ригидни догматски систем уобличен религијским садржајима. Тако је овај покрет имао
велики утицај на развијање и промовисање учитељског позива (Марковић 2016).
Основно полазиште просветитељског покрета је вера у напредак, благостање,
људску срећу и човеково „природно право“. Таквом ставу блиска је мисао да само научно
посматрање појава може да открије законитости друштвеног развоја и природу личности.
Из тога следи да је држава обавезна да штити права грађана, њихову слободу и људско
достојанство. Све ове идеје дошле су до свог пуног изражаја и у књижевности ове епохе
(Пијановић 2008: 20).
Све те идеје добијају и у литератури своје место, све те истине, упрошћене, налазе
излаза у популарним књигама намењене народном просвећивању. У свим овим делима
влада разум, књиге су писане с намером да поуче, да сузбију мрак и незнање, да униште
рђаве традиције и да покажу како о свему треба здраво мислити. Књижевност је
дидактичког карактера – романи, историјска дела, драме, сатирични списи, филозофске
расправе, васпитна дела – све имају једну тенденцију: да просвете. Тако се ствара
књижевност разума. Главна способност која ствара та дела је интелигенција, а не таленат.
Писац је просветитељ и филозоф, а не уметник, стил више није уметнички, него
интелектуални, нема лирског, емоционалног, живописног стила: има анализе и
рефлексије. То је стил мишљења, а не стил осећања.

20
Српска просвећеност

Истакли смо да је просвећеност први западни културни покрет који су наши писци
прихватили и у њега се укључили с пуном свешћу о његовом значењу и имену. Доситеј
Обрадовић славио је „век просвештени“ и стално истицао потребу за „просвештенијем“
српског народа. Исто су чинили и други писци, његови следбеници. Наша реч
„просвештеније“, односно просвећеност или просветитељство, изведена је из појма
светлости схваћеног у његовом посебном, метафоричком значењу. „Светлост као духовна
основа тог покрета подразумева, пре свега, светлост културе, знања, науке, светлост која
обасјава људска дела и људске односе, светлост у антрополошком смислу“ (Деретић 2004:
461).
Просвећеност ни као феномен ни као име није била непозната у нашем средњем
веку. С њоме се сусрећемо од самих почетака наше културе, јер су творце словенске
писмености, Ћирила и Методија, њихови ученици називали словенским просветитељима.
Исти назив употребљен је и за утемељивача српске црквене и културне аутокефалности,
Светог Саву. Међутим, у XVIII веку овај термин је добио другачије схватање. Њено
значење је примарно теолошко и повезано је с појмовима просветљење, посветити се,
светитељ, а тек у другом плану обухватала је оно што данас просветитељство примарно
значи, а то је неговање и ширење знања, ученост (Деретић 2004: 461).
После Велике сеобе то другостепено значење све више је добијало на важности, јер
је жудња за знањем постала покретач свих културних настојања. „Незнање се схвата као
најцрње ропство, горе од турскога, а од школе и науке очекује се да народ снабде
духовним оружјем против многих непријатеља који су га са свих страна окруживали. У
посланици народном сабору 1744, будимски Срби пишу да је потребно дизати школе, „да
би наш народ већ једном почео на своја уста а не на туђа говорити“ („чтоби наш народ
једножди чрез своја почел а не чрез инаја уста говорити“). Идеја просвећивања схваћеног
у најширем смислу, јавља се код свих значајних писаца, код Венцловића у његовом
залагању за беседу на свима разумљивом језику, код Козачинског, у идеје да је школа
једини начин да се српски народ уздигне до некадашње славе, код твораца

21
Стематографије, у визији историјске светлости која разгони тмине незнања властите
прошлости, код Јована Рајића који је ту мисао уградио у темеље свог бављења историјом.
Схватање да заборављена или запостављена прошлост, када се обасја светлошћу знања,
може послужити духовном преображају народа представља једну од полазних тачака у
историографској и песничкој интепретацији националне прошлости код барокних писаца“
(Деретић 2004: 462).
Тања Поповић у Речнику књижевних термина, истиче да када је реч о
књижевности српског просветитељства., она се, у складу са датим историјским
околностима, углавном развијала под окриљем јозефинизма, а њен најзначајнији
представник Доситеј Обрадовић оставио је у сенци остале њему блиске ствараоце тога
доба, попут Вићентија Ракића, Григорија Трлајића, Атанасија Стојковића или Јована
Дошеновића (2010: 584).
Дакле, пресудну улогу у у развоју просветитељства имали су, као што смо више
пута нагласили, књижевно дело и реформаторски програм Доситеја Обрадовића, светског
путника који је пропутовао читаву Европу од грчких острва до Париза и Лондона и на
лицу места се упознао с идејама европске просвећености.

22
 Доситеј Обрадовић, просветитељ и реформатор школства

Боље је много једну паметну и корисну књигу, с коликим

му драго трошком, дати да се на наш језик преведе и наштампа,
него дванаест звонара сазидати, и у све њих велика звона
поизвешати: зрно памети неће се деци нашој придодати, ако ће
им довека звона лупати... Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и
прапорце! Књиге, предраги и непрецењени небески дар,
просвећених умова поносите кћери! Оне сад на земљи и на миру
царствују и премудре законе дају, оне војују и побеждавају, оне
славу благопулчних народа до самих звезда подижу и
преузвишавају (Доситеј Обрадовић).

Доситеј Обрадовић је схватао огроман значај просвете, и то просвете не ограничене

на један повлашћен сталеж него за све народне слојеве, нарочито на радну народну масу.
Његова аутобиографија Живот и прикљученија обилује просветитељским идејама. Она
обухвата Доситејево детињство и рану младост, раздобље у којем су се одиграла два
важна догађаја у његовом животу - бекство у манастир и бекство из манастира у свет.
Друга књига наставља се на прву. У њој говори о тридесетак наредних година свог
живота, испуњених највише путовањима по нашим крајевима и страним земљама.
У другом делу своје аутобиографије Доситеј наводи два професора – професор
Еберхард и професор Борн, који су битно обележили његове студијске године у Халеу и
Лајпцигу. С обзиром на то да је професор Универзитета у Лајпцигу, Фридрих Готлоб
Борн, важио за главног (и јединог) преводиоца Кантових дела са латинског на немачки, да
је своја предавања у каснијој научној фази заснивао на Кантовим делима и да је важио за
једног од истакнутијих промотера Кантовог дела у целој Европи, да је покренуо часопис у
његову одбрану од идејних противника; а да је са друге стране, Јохан Август Еберхард
представљао најистакнутијег представника популарне просвећености и важио за Кантовог
антипода, може се рећи да се Доситеј Обрадовић својим студијским боравком у ова два
града нашао између две централне програмске линије које су обележиле немачко
просветитељство (Грбић 2016: 12). Тако, са једне стране стоји линија популарног

23
просветитељства, усмереног ка просвећивању свих, а у првом реду обичног народа, а са
друге стране, кантовска линија најчешће означава високо просветитељство намењено
ученим круговима. Отуда се поред низа других интелектуалаца који су делали и стварали
у ова два града, пре свега одјеци Хале-лајпцишког круга у контексту опуса Доситеја
Обрадовића могу разумети као преплитање просветитељских идеја из ове две линије
(Грбић 2016: 12).
Јован Скерлић је о Доситејевом просветитељству писао на следећи начин:
„Проблем општега васпитања за њега је проблем целе будућности народне. Он тражи да
школа не буде учионица молитава и црквених обреда, но да се у њој младеж упути у сва
корисна и практична знања, потребна за слободан светован живот. Из просвете он не
искључује ниједан сталеж, и исто тако ни један пол, и први међу Србима истиче велику
националну и моралну потребу да се и женскињи даду све благодети образовања. За
просветни развитак српскога народа он је био један од најзначајнијих људи, и у њему
треба гледати творца сувремене народне просвете српске“ (Скерлић 1914: 99).
Имајући у виду рецепцију рационалистичке филозофије и просветитељства,
Доситеј у тек ослобођену Србију доноси просветитељске и реформаторске идеје које су
основ његове културне мисије и државничке активности. Битан аспект тих идеја има
антрополошки карактер и везан је за познавање људске природе и могућности њене
промене у складу са културним и моралним захтевима.

Не ретко да се и ово виденије на свету упазити: да учен човек, вредан и

многоискусан, неваљало и неправедно ради и зло живи; залуду се ови научио
разумно мислити, кад није хотео зактевања своја израна у добар ред поставити и
разуму покорити; зато такови, ако по случају вино љуби, како га се гди дочепа,
опиће ти се како год један који ни точке не познаје. Која полза учену бити и
вредну, а имати срце покварено, лукаво, преко мере интересирато и
мрзосно?“(Обрадовић 1969: 268)

Доситеј истиче значај основног полазишта везаног за познавање човека које је плод
самопознавања, заснованог и на критичком односу према себи. Зато је његово
просвитељство дубоко антрополошки утемељено на познавању људске природе и

24
могућности да се мења. Он истиче да није циљ учења знати да су људи били умни и да
њихови потомци уживају плодове те умности, већ да и ми треба да будемо такви. Човек
који не поштује начела хуманости да чини добро, да воли, да се придржава важећих
етичких начела и радних обавеза сличан је звери. Анималност је део човекове природе
која може да преовлада уколико се пренебрегну и не поштују правила културе и
цивилизације (Јовановић 2013: 147). У том смислу он и истиче:

Ништа ми на свету није милије и љубезније од мојега рода но уколико га

више љубим толико сам му више дужан правду и истину представљати и говорити.
Љубезни српски народе, време је већ, за живога бога, време да почнемо слободније
и разумније мислити! Докле ћемо туђе погрешке осуждавати, а наше сакривати и
оправдавати? Нико се неће ва вјек вјека исправити и побољшати друге укоравајући.
Разуман и правдољубив чловек од себе најпре почиње: себе испитује и сматра, себе
суди и осуђује; нити себи прашта ако у чем криво има (Обрадовић 1997: 85, 86).

Како Јовановић истиче „Доситеј јасно уочава препреку индивидуалног и

колективног развоја у пројекцији као примарном механизму одбране којим сопствене
мане које не препознајемо и нећемо да видимо лако откривамо у другом. Критика без
самокритике одводи у критизерство којим се чувају сопствене мане спречава упознавање
и превазилажење сопствене тамне стране“ (Јовановић 2013: 147). Доситеј верује у моћ
васпитања: човек је од природе добар; ако се разумно упути, он ће бити пун врлина. Сви
ће људи бити једнаки ако прођу кроз исте разумне школе. Нарочито истиче важност
васпитања од рођења детета:

Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш,

онаки образ од њега направиш. Док је тај восак јоште мек, ласно га можеш
претопити, прелити и преобразити. Чрез дуго време буде тврд као гвожђе, онда се
хоће много труда за претопити и преломити (Обрадовић 1997: 40).

Према овом принципу, човек се посматра као материја која добија облик калупа.
Ово не значи да Доситеј није водио рачуна о индивидуалним снагама, које тешко улазе у
калуп, он сам није заборавио да је восак његове природе био такав да га манастирски

25
калуп није могао салити како је хтео. Али Доситеј мисли на образовање просечног и
сваког човека, а не на јаке индивидуалности, које сопственим искуством изграђују своју
личност.
Доситеј је и по васпитању и по идејама потпуно рационалистички дух: он тражи
срећу, благостање, слободу, културу за све. У име истине и разума Доситеј пре свега
устаје против предрасуда духа. Традиције су створиле низ утврђених формула по којима
сви мисле и живе. То догматичко схватање живота највећи је непријатељ истини. Први
задатак разума јесте да ослободи човека од маште, од заноса, од кукавичлука, од личног
интереса, од незнања и да му да слободу духа: „Ко се задовољава само као овца ићи за
другим овцама, правда да њему није потреба ни мислити ни расуждавати“ (Обрадовић
1997: 30).
У правцу ослобођења разума од предрасуда Доситеј највише критикује цркву и
њене прописе. Када је реч о цркви, Доситеј прелази у оштру сатиру. Он се пита чему
постови, чему толики празници, зашто се попови удовци не могу оженити, зашто се жена
не сме удати и по четврти пут? Је ли све то разумно и корисно? Сви ти прописи без
природне основе доносе огромну штету. Осуђује веровање у чудотворну моћ икона и
моштију.
Доситеј сматра да је незнање узрок сваког зла: „Незнање и простота народа свему
је узрок“ (Обрадовић 1997: 98). Како би се смањило зло и увећала доброта, неопходно је
васпитавање човека, од рођења па надаље. У духу Кантове антропологије, наш
просветитељ је писао:

Воспитаније младости - ствар најнужнија и најполезнија чловеку на свету,

будући да од ње зависи сва наша доброта илити злоћа, следователно и сва срећа
илити несрећа, колико телесна толико и душевна; за које родитељи (о родитељи,
слатко и свето име!) највише ваља да се старају да добро воспитаније чадом својим
даду, да их не размажују, да их не кваре, да их од злих ћуди од колевке у од
мајчине сисе одучавају. Дете размажено ласно бива ћудовито, из шта се рађа
самовољство, тврдоглавство, упорност, непокорност, сујетно високоумије и луда
гордост и проче злобе које узрокују сву несрећу и човекову чрез све време живота
његова; од којих злих обикновења ваља да их чувају од детињства (Обрадовић
1997: 24, 25).

26
 У својој аутобиографији Доситеј је изложио и своју идеолошку критику манастира,
монаштва, празноверја и других старинских облика верског и друштвеног живота народа,
али је развио и своје идеје о слободном мишљењу, васпитању појединаца и просвећивању
народа (Деретић 2004: 472). Истакао је значај народног језика, као и науке:

Учени људи ваља да на простом језику пишу; и тако мало помало обикнуће
се сав народ мислити и расуждавати сврх сваке ствари. А друго, сву ону децу која
мисле да свештеници буду – на науку, на науку! И како сви мирски свештеници
буду просвештени, у мало времена просветиће се и народ; и онда моћи ће
архијереји своју дужност чинити (Обрадовић 1997: 98, 99).

Доситеј тражи школе и науку за све. Његово схватање школа је световно: он тражи
да се уче оне науке које развијају моћ мишљења и дају познавање света: логика, природне
науке, историја, етика. Ове науке могу дати корисна знања и оспособити разум за
расуђивање. Али Доситеј није сув интелектуалац, који образовање тражи само у књигама
и теоријама. Права школа за њега је познавање људи и живота, непосредно стицање
искуства: „Наука и познавање људи није нити малена нити мало потребна ствар чловеку
на свету . . . о њему зависи све наше благополучије у целом теченију живота. С ким
чловек највише живи и с ким има највећа посла овде на земљи, него с подобнима себи
људма? А како ћемо један с другим пребивати ако један другога не познамо? Лашње је
живети којега језик не знамо, премда и то није малена мука, него проводити све своје
живљење с људима који својства, нараве и ћуди не познајемо“. Дакле, он шири видик и
више пажње поклања практичном искуству. Али књиге и школа морају ићи упоредо с
њим, да га систематишу, да би здрав разум увек могао да победи опасности живота.
Његов критички принцип има не порекло, него порекла: у руском и грчком
реформаторству, у библијском и античком оцењивању вредности, у схватањима
ренесансним и класицистичким, у рационализму немачком, енглеском и француском, и у
богатом животном искуству. Међу ствараоцима које је нарочито истицао или их много
наводио налазе се: Хомер, Езоп, Сократ, Хорације, Плутарх, Јован Златоусти, Еразмо
Ротердамски, Сервантес, Молијер, Лабријер, Фенелон, Маронтел, Лесаж, Адисон, Поп,
Свифт, Ричардсон, Лесинг, дакле, ствараоци свих времена, разних народа и различитих
погледа.

27
 Али ипак, када је реч о критичком принципу Доситејевом, првенство има немачка
филозофија просвећености. Од Лајбница, Волфа, Еберхарда, Доситеј је позајмио
најважније филозофске и етичке ставове: о љубави, о дужности човековој да усавршава
себе и друге, о добру, о срећи, о врлини, о самољубљу као извору доброте или злоће, о
оптимизму, о незнању као извору зла, о нужности зла ради добра, о надмоћности добра
над злом, о сврсисходности света као доказу за постојање Бога, о разуму и његовој
одлучујућој улози у стицању сазнања и среће.
Посредно, преко немачке просвећености, усвојио је много шта из енглеске и
француске. Од Шафтсберија је прихватио учење да је хармонија света дело „премудрога
мајстора“, а неке идеје могао је добити подједнако од једних и других: педагошке од
Базедова, Фридриха Великог, Целикофера, али и од Монтења и Лока; деистичке од првих
енглеских рационалиста и немачких протестантских мислилаца; о верској толеранцији од
Лесинга и Јосифа II, али и од Спинозе, Бејла, Лока, Волтера; о положају жене и њеном
образовању од Фенелона колико и од немачких и аустријских реформатора школе (Ђурић
1969: 18, 19).
Последњи период свог живота, од 1807-1811, је период примењивања
рационалистичко-просветитељских идеја и пракси. И како пише „земља објетованија била
је гладна, безоружана, сирота, а од љутих врагова, опкољена“, и да „се ова прекрасна
земља у добро урежденије и стање постави“, а он је морао много више да се бави општом
унутрашњом и спољном политиком него чисто просветним радом. Већ од 1807. године,
заједно са Карађорђем и Младеном Миловановићем, радио је на „основном закону за
уређење нове државе“ (Основанију правитељства српског), а од почетка 1808. године,
када је постао члан Правитељствујушчег совјета, био је један од најистакнутијих и
најдоследнијих поборника независне Србије како према Аустрији, тако и према Русији (с
којом је желео савез, али не по цену самосталности своје земље), и зато га је прва ставила
ван закона, а друга сврстала у групу „на зло готових људи“.

28
 Доситејево залагање за образовање жена

Нек се не узда један народ никад довека, к

просвећењу разума доћи, у којему жене у простоти и
варварству остају (Доситеј Обрадовић).

У српском народу су одувек владали патријархални и оријентални појмови о жени,

и на жену се гледало као на биће ниже врсте, те тако до 1730. године жена није имала
право ни на одлазак у цркву. Доситеј се међу првима, ако не и први, залагао за васпитање
и образовање женске деце, иако то није успео да спроведе у дело. Он устаје против тих
жалосних заблуда и тражи да се жена подигне до свесног и разумног живота.
Доситеј, неограничени оптимист, сматра да је живот најдрагоценије на овом свету,
а жене, које производе нове животе, јесу достојне највеће хвале. И као што устаје
огорчено да се људи закалуђере док су млади, тако се исто бори да се свакој жени да
могућност да буде мати. Он сматра „да би заиста смертни грех био“ кад не би подигао свој
глас у одбрану жена које, напуштене од мужева, не смеју се удати, јер им то црквени
закони не допуштају. Такође, он тражи да се допусти људима и женама ступити у брак и
више пута, а не „само“ три пута, та зашто „возбрањивати да се људи на божји свет плоде и
рађају, и Бога славе и познају“. И зато он предлаже „на разужденије“ и Богу, и цару, и
епископу, и паметним људима, да укину све те законе који на ма који начин спутавају
стварање нових генерација, као да озбиљно прети опасност да овај свет остане ненасељен.
Да би девојчице једног дана постале добре матере, морају се лепо васпитавати и
просветити, јер се народ не може подићи до просвете док жена остаје „у простоти и
варварству“:
...Најпре ћемо сазидати две комотне и красне школе; једну за мушку децу, а
другу за девојке. Хо! Хо! Хоћеш и девојке да се уче! Те здраво хоћу, како год и
мушки пол. Нек се не узда један народ никад довека, к просвећењу разума доћи, у
којему жене у простоти и варварству остају.

Овај Доситејев поклич, је у исти мах и први поклич у корист просвећивања жена
који се чуо у српском народу. У наставку Доситеј износи читав програм о образовању

29
девојчица, те тако сматра да од пете године до дванаесте, сваки дан, осим недеље, два часа
пре посне, два часа после подне, девојчице треба ићи у школу, да женска деца уче не само
читање и писање, већ и историју, географију, логику, да могу разумно и правилно судити,
да науче моралну филозофију, како би знале своје дужности као кћери, супруге, матере и
„домостројителнице“. Он верује да ће просвећене, моралне и вредне жене моћи више него
ико радити на општем просвећивању српског народа: „На овај начин, у једно петнаест или
двадесет година имаћемо ко ће нам учити синове и кћери, и преводити корисне књиге
просвећених народа. Хоће се овом послу неколико година, јер учени људи не постају брзо
као печурке на ледини“.
Као доказ да су жене добро образоване и просвећене, не разликују се од мушкараца
ни умом ни срцем, Доситеје наводи пример мудре Аспазије, чији је ученик био филозоф
Сократ, као и пример енглеске краљице Елизабете, његове савременице, руске царице
Катарине Друге и друге познате жене. И што се више буду просветљавали, то ће се међу
њима појављивати више примера свих врлина:

Премудри и врли Сократ за похвалу је своју поштовао учеником мудре

Аспазије називати се. Она бесмртна енглеска краљица, славна Елисавет, четрдесет
и петогодишњим премудрим краљевства свога управљањем, показала је целом
свету да у жене добро васпитане и просвећене, дух и срце нимало не разликује од
мушкога и херојскога. Знаменити римски Папа, Сикст пети, нимало није сумњао
њу исту Хенрику великом, и себи преуподобити, називајући је gran serwello,
велики мозак... Правично велика Екатерина назива се Друга, јер њој другој после
прве матере наше пристоји по превасходству оно божје изречење: „Та јест мати
живуштих на земљи“.

30
 Доситеј Обрадовић – први министар просвете

Отада, не само на јави но и у сну ништа ми већ

није било у уму и на срцу осим велике библиотеке,
академије, школе, учитељи, гди различне науке предају, и
трудољубиви, пчелама подобни, мед мудрости сабирајући
ученици (Доситеј Обрадовић).

Време устанка није обележено само успешним војним и политичким акцијама, него
и значајним остварењима у области просвете. Формирањем највише државне власти
Правителствујушчег Совјета, 1805. године, предвиђено је постојање шест попечитељстава
међу којима је и попечитељство просвештенија, коме се ставља у дужност: „Да носи бригу
за свјашчанство и просвештеније вилаетско. Под њим да буду манастири, цркве, школе,
учитељи, све што к воспитанију треба“ (Ћунковић 2016: 13).
Пет последњих година свог живота (од 1807-1811), Доситеј Обрадовић провео је у
ослобођеној Србији, дајући огроман допринос „просвешћенију“ и „изображенију“ свог
рода. Основао је Велику школу 1808. године, која представља прелаз од средњег ка вишем
школству, будући универзитет, и Богословију 1810. године. Као члан
Правительствујушчег совјета био је први министар просвете у Србији. Захвалан на труду
и несебичној љубави и жељи да српски народ просперира од Доситејевог учења,
Карађорђе 18. јануара 1811. године именује Доситеја за првог „попечитеља“ Министра
просвете (Чурчић 2004: 24).
Почаствован гестом поверења од стране уваженог вожда Карађорђа, Доситеј
скромно поручује: „Ево моје велике радости што сам доживео да се Србија ослободи, а
овамо сам дочекао несрећу да ја, старац, боктеришем музама које ни моћ младог Аполона
није у стању пробудити, кад оне и при звеци оружја најдубље спавају!“ (Кураица 2011:
24).
Доситеј је министарску дужност вршио свега око два месеца. Као човек који је био
космополитски оријентисан, увек је наглашавао како се нигде не осећа странцем, као да је
и противник националног раздора, расправа и нетрпељивости (Попов 2001). Отуда и

31
његова посвећеност дипломатским мисијама које је само полиглота и учен човек као што
је то био он, могао квалитетно да изнесе.
Мешање Доситеја у питања од политичког значаја нису одговарала државама које
су слале своје шпијуне који су пратили планове српских устаника. „Један аустријски
шпијун извештава да се унутрашња управа Србије и њена политика води „под штетним
утицајем злогласног Обрадовића“. Његове књиге преко Саве се плене и забрањују, а
пријатељи у Срему уништавају и спаљују његова писма из страха да не буду откривени“
(Ранчић 2011: 338, 339).
Споменик књижевнику и просветитељу, првом министру просвете у Карађорђевој
Србији, подигла је Београдска општина 1914. године испред хотела Српска круна (данас
се ту налази Библиотeка града Београда), а касније је премештен у Универзитетски парк
(Студентски парк) (Попов 2001)4.

Београдска Велика школа

Од почетка Првог српског устанка није се могао наћи довољан број учитеља који
би поучавали неписмен и полуписмен народ, па се у нацрту иѕ 1805. године о
Правитељствујушчем совјету између шест основних министарстава налазило и
Попечитељство просвештенија (Ћунковић 1971). Карађорђе је бригу о школама поверио
Доситеју Обрадовићу и именовао га за попечитеља. Доситеј се дошао у Србију 1807.
године са намером да организује школство и отвори штампарију, када почиње ширење
писмености, те можемо рећи да је поставио основе културног препорода. Испланирао је
читав школски систем на српској ослобођеној територији.

4
Слика споменика Доситеја Обрадовића налази се на 11. стр.

32
 Најзначајнији датум у нашој историји културе XIX века јесте отварање београдске
Велике школе, која је свечано отворена 31. августа 1808. године. Школа је почела са
радом 1. септембра 1808. године.
У литератури је познато да је први оснивач ове школе био Јован Савић5, познатији
у српској историји под псеудонимом Иван Југовић, секретар Совјета, један од
најобразованијих људи у Србији после Доситеја, који је био и професор у тој школи.
Лазар Арсенијевић Баталака, и сам ученик Велике школе, писао је о томе:

Ову своју намеру саопшти Југовић Младену, с којим се он највише

саопштавао... Младен не само што ову намеру Југовићеву пригрли, него ју он, од
своје стране и Совета, и Карађорђу представи, а овај не само што једну тако
узвишену и патриотичну намеру Југовићеву одобри, него одмах нареди да се и
једна од турских кућа њему, за ту цел сходна, у којој ће и сам моћи обитавати,
уступи, и ако би у тој кући требало што и оправити, да Совет нареди да се оправи; а
уједно и одреди му и 160 дук. плате, достаточно количество дрва за огрев.
Кад се све ово овако уредило, и кад је кућа за школу извесна, и трошком из
касе народне оправљена била са свим што је потребно било, онда Југовић учини
Совету представљење да се, из свију крајева Србије, синови српски, без сваког
презрења на званије и стање материјално њихових родитеља, у ову школу позову,
но само такови који поприлично знаду читати, писати и рачунати, како ће се, с 1-
вим септембром ове, 1808. године, предавања науке отпочети моћи (Арсенијевић
1898: 386).

Сложићемо се са Бановићем који наводи да „иако се Велика школа сматра као дело
Југовића, не може се претпоставити да она није у исто време и дело Доситејево – он је био
тај који је као одговорни руководилац просвете морао дати одобрење за школу, сложити
се са наставним планом и програмом, као и пратити њен рад“ (Бановић 1956: 140).

5
Јован Савић (1772-1813), познат под псеудонимом Иван Југовић, један је од најобразованијих Срба
почетком XIX века. Полиглота и ерудита, учен правник, професор, писац, песник, хроничар, устанички
дипломата и близак сарадник и саветник вожда Карађорђа. Након смрти Доситеја Обрадовића, постављен је
1811. године за попечитеља просвештенија (министа просвете) у устаничкој влади. Био је наставник и
васпитач Вуку Караџићу. Уз Доситеја Обрадовића, био је најутицајнији носилац европских
просветитељских идеја у устаничкој Србији (Степановић 2008: 211).

33
Заправо, за „устаничку Велику школу можемо рећи да је била заједничко дело Доситеја и
Ивана Југовића“ (Вујисић Живковић 2014: 27).
Након што је митрополит Леонтије осветио школске просторије, присутним ђацима
и ђачким родитељима (већином устаничким војводама), као и члановима Совјета
предвођеним председатељем војводом Младеном Миловановићем, обратио се Доситеј
Обрадовић, који је постављен и за првог управитеља ове школе. Доситејево слово
изречено приликом отварања Велике школе, у духу просветитељства XVIII столећа, спада
у његова најбоља касна књижевна остварења:

Возљубљени ученици! Бог преблаги и премилостиви избавља земљу нашу и

љубљено отечество од сужанства турскога, а ми ваља да се старамо да избавимо
душу нашу од сужанства душевнога, то јест од незнања и слепоте ума... Ако ви
постанете и будете богољубиви, правдољубиви и просвећени, од вас ће се ова
нација наша просветити и на свако добро наставити, зашто ви ћете бити с временом
народни поглавари, судије и управитељи, и од вас ће зависити свеопште народно
благополучије, чест и слава!

У наставку је Доситеј одржао и прво предавање које се односило на дужност

поштовања просвете и науке:

Кроз науке човек сабира знања која његово биће узвишавају и од њих
добива оне пријатности које умножавају цену његовог живота... Сви славни и
велики људи, све високе и прекрасне душе, многи разумни и достојни владаоци,
законодавци, као и просветитељи и добротвори... поштовали су науку, с великом
жељом, трудом и трошком уводили су је у свој народ, узимали је под своје окриље
и заштиту, усрдно је волели... Познајмо наше како природно тако и морално
достојанство, циљ и крај за који смо створени. Одајмо достојно поштовање свачему
како му припада и како му доликује...

Први професори Велике школе били су: Доситеј Обрадовић, Иван Југовић, Миљко
Радоњић, Лазар Војиновић, Михаило Поповић, Глиша Живановић, Петар Ћурковић и
Сима Милутиновић Сарајлија (Ђорђевић, Лукић 2018: 86).
Значајни за Велику школу били су и њени први ученици, синови војводе Миленка
Стојковића, Милан и Иван, и његов пасторак, Николче Карапанџић; Алекса Карађорђевић

34
(син вожда Карађорђа); сестрић војводе Младена Миловановића, Јовица; Ђока Протић,
син Јове Протића; Вук Стефановић Караџић; синови Јакова Ненадовића, Јеврем и Сима
Ненадовић; син Васе Чарапића, Илија Чарапић; и сам Лазар Арсенијевић Баталака, који
нам и оставља најзначајније списе о том времену и догађају (Арсенијевић 1898: 386, 387).
Већина ученика је знала писати и читати, а карактер школе се није могао описати
ни као средња школа (гимназија), ни као висока (универзитет), иако има елементе и једног
и другог, већ као својеврсна стручна школа (Ћунковић 2016). Наставни план школе
односио се на предмет историје, географије, мало физике, писања и немачког језика
(Бановић 1956).
Зграда у којој је Велика школа почела са радом постоји и данас. Она је тек после
прве школске године постала претесна да прими све заинтересоване ученике, па је
пресељена у веће здање. У овој другој згради, у којој је Велика школа радила од 1809.
године до пропасти Првог српског устанка 1813. године, данас се налази Музеј Вука
Караџића и Доситеја Обрадовића.

Доситејев и Вуков музеј уметности у Београд

35
 Отварање Богословије

Друга школа настала на иницијативу и залагање Доситеја јесте Богословија, која је

основана 1810. године у Београду и која је била важан део српског школства. Поред
потребе за школовањем чиновничког кадра, потреба за школованим свештеничким кадром
и учитељима јавила се као нужност. С обзиром на то да је „имала задатак да спрема
учитеље, то се може сматрати и првом учитељском школом код нас“ (Бановић 1956: 142).
Карађорђе је у договору са Совјетом, из захвалности што је водио рачуна о
његовом сину Алекси, Доситеју поклонио једну од турских кућа, са пространом авлијом и
још пространијом баштом, засађеном свакојаким воћем и лозама. Доситеј је о свом
трошку преправио, доградио и оспособио школску зграду и за првог професора је
поставио Вићентија Ракића: „Јеромонах Викентије Ракић, на позив Доситејев неизоставно
у Србију дође, за њега је квартир, у истој кући где ће и школа отворити се, спремљен био,
а плата од 150 дуката годишње, са обвезателством да он буде и проповедник у цркви
београдској, од Совета опредељена, и тако се ова, за сад само Богословска школа, с
почетком септембра 1810. отвори“ (Арсенијевић 1898: 407).
Школовање у Богословији трајало је две године, градиво је излагано по
предметима и настава је била организована пре и после подне. Наставни план те
прве стручне школе у Србији није сачуван, али се са пуно поузданости може констатовати
да је постојао, јер је Попечитељство просвете 11. септембра 1811. године такав акт
прописало за све основне школе. Према посредним доказима један од главних предмета
било је црквено појање као незаобилазна дисциплина на којој почива свештенички позив.
Изучавани су и други важни теолошки предмети: „Само се по себи разуме да је поред
„Појања црквеног“ (које већ спомиње С. М. Сарајлија) морало изучавати и Обредословље
или Литургика и Црквенословенски језик – јер је богословија била намењена за спремање
свештеника. Ту се морало изучавати и Св. писмо са тумачењем – јер је оно основ
целокупног хришћанског учења“ (Новаковић: 2010: 524).
Новине које је унео Доситеј су биле свеске у којима су ученици
записивали значајно у настави, школске клупе чијој је примени сведочио и био упознат

36
кроз своја путовања ученом Европом. Услов за уписивање ученика у Богословију била је
претходно завршена школа, односно задовољавајуће знање читања и писања. Након
завршетка Богословије, њени ученици би били распоређени по парохијама и околним
селима и били укључени у ослободилачку борбу српског народа (Новаковић 2010).
„Добро образован свештеник, а то је био главни циљ Доситеја, морао је
бити темељно упућен у основно богословље (догматику и морално богослужење),
практично богословље (пастирско са познавањем црквених канона и омилитика), као и
општу и националну историју“ (Новаковић 2010: 524).
Школа је значајно допринела растерећењу Велике школе, али нажалост, обе су
престале са радом 1813. године и пропадањем устанка. Доситеј није доживео да види
пропаст српске државе, јер је 1811. године преминуо.

37
 Закључак

На основу свега наведеног можемо закључити да је писменост Срба у XVIII и XIX

веку била ограничена и намењена само онима који су имали услова да се школују. Развој
школства и просвете је текао веома споро и можемо рећи да је зависио од друштвено-
политичких прилика. На развијање писмености највише су имали утицаја Отоманско и
Аустроугарско царство који су углавном били „кочничари“ на пољу српске просветно-
школске делатности.
Утврдили смо да се наша књижевност задуго није могла ослободити утицаја цркве,
па је под њеним утицајем била и током читавог XVIII века. У то време падају и почеци
наше нове књижевности. Али црквени утицај на књижевност никако не слаби, и она, ако
већ није искључиво намењена обредној служби, ипак је сва у духу идеја и морала
православља. Иако ограничено и недовољно, описмењивање у црквама заузима значајно
место у српској историји педагогије. Оне су биле колевка писмености.
Доситеј Обрадовић је својим радом засновао нашу световну књижевност, био је
калуђер, човек који је један део свог живота провео као припадник цркве, који упркос
свом младалачком васпитању и баш на горком искуству стеченом из црквених књига и
калуђерског живота, изградио модеран поглед на живот, на просвећивање и уздизање
народних маса.
„Не само у оскудној српској књижевности XVIII, но у целој европској
књижевности тога времена, мало је људи који представљају тако потпун и леп тип човека
тога доба. Са својим урођеним врлинама, са честитошћу, кроткошћу и питомошћу једног
благог и душевног човека, он је сјединио снажан оптимизам, племенити идеализам и
широко човекољубље филозофа свога доба. Као писац и као човек, Доситеј Обрадовић је
једна од најлепших и најразвијенијих личности које је цела наша раса и до данас дала“,
како је рекао Јован Скерлић (Скерлић 1914: 83).
Тежње наше грађанске класе у Угарској за економским и културним јачањем, за
ослобођење од конзервативног утицаја цркве, посебно су се изразиле кроз просветитељски

38
рад овог великана наше прошлости. Зато и кажемо да Доситејевим демократским
просветитељским радом почиње ново раздобље у културној историји нашег народа.
У делима писаним у време просветитељства влада разум, књиге су писане с
намером да поуче, да сузбију мрак и незнање, да униште рђаве традиције и да покажу како
о свему треба здраво мислити. Књижевност је дидактичког карактера – романи, историјска
дела, драме, сатирични списи, филозофске расправе, васпитна дела – све имају једну
тенденцију: да просвете. Тако се ствара књижевност разума. Главна способност која
ствара та дела је интелигенција, а не таленат. Писац је просветитељ и филозоф, а не
уметник, стил више није уметнички, него интелектуални, нема лирског, емоционалног,
живописног стила: има анализе и рефлексије. То је стил мишљења, а не стил осећања.
Утврдили смо да, вршећи разне поверљиве дипломатске послове, Доситеј посебну
пажњу посвећује просветној и школској организацији у ослобођеној Србији. Иако већ у
касним годинама свог живота, са младалачким одушевљењем почиње да ради на ширењу
просвете и подизању школа, желећи да свим срцем да што више помогне неписменим и
борбеним српским сељацима и хајдуцима. Он, уз Карађорђеву помоћ, 1808. године, отвара
Велику школу, затим и Богословију 1810, пошто је претходно био постављен за
управитеља свих српских школа. Због многобројних заслуга за отаџбину, бива постављен
за министра просвете.
Резултати Доситејеве активности, а потом и његових ученика и следбеника,
показују да је тада и утемељен српски национални културни образац. Читав XIX век је у
знаку тежње да се изгради тај културни образац у контексту обновљене српске државе и
успостављања новог друштва. Битан чинилац формирања културног обрасца представља
управо образовање у оквиру школског система. Ослобађањем од турске власти створени
су услови за непосредну примену просветитељске идеје о неопходности образовања у
стварању грађанске културе и формирању новог, образованог европског човека.
Премда је Доситејевом смрћу 1811. године, а потом и сломом устанка, привремено
заустављена изградња институција и успостављање институција чије је оснивање започело
у Карађорђевој устаничкој Србији, већ са ослободилачким резултатима Другог српског
устанка Доситејеве идеје и просветитељство добијају замах и своје остварење у оквиру
препознатљивог културног обрасца чија се важност огледа у формирању националног
културног идентитета и стварању модерне српске нације.

39
 Библиографија

Извори:

1. Ненадовић, М. (2013). Мемоари. Бранковина, Црквена општина Бранковина: Глас

цркве;
2. Обрадовић, Д. (1969). Изабрани списи. Нови Сад, Београд: Матица српска, Српска
књижевна задруга;
3. Обрадовић, Д. (1997). Живот и прикљученија. Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства;
4. Обрадовић, Д. (2007). Совјети здраваго разума. Београд: Задужбина „Доситеј
Обрадовић“;
5. Речник књижевних термина. (2010). Београд: Логос Арт / Едиција;

Литература:

1. Арсенијевић, Л. Б. (1898). Историја српског устанка. Београд: Штампано у

штампарији Краљевине Србије;
2. Бановић, А. (1956). Педагошко-просветитељско дело Доситеја Обрадовића.
Београд: Нолит;
3. Вујисић Живковић, Н. (2014). На перу и на седлу – Надзор над основним школама
у Србији у првој половини 19. века. Београд: Едука;
4. Грбић, Д. (2016). Дело Доситеја Обрадовића у европском књижевно-културном
контексту – кулурно-историјски одјеци немачке просвећености Хале-Лајпцишког
интелектуалног круга на јужнословенским просторима. Београд: Филолошки
факултет;
5. Деретић, Ј. (2004). Историја српске књижевности. Београд: Sezam Book;

40
6. Ђорђевић, И; Лукић, Д. (2018). „Школство и просвета у Србији у првој половини
19. века“, У: Зборник радова учитељског факултета у Призрену – Лепосавићу, 12,
стр. 79-90. Лепосавић: Учитељски факултет у Призрену – Лепосавићу;
7. Ђурић, В. (1969). Предговор у: Доситеј Обрадовић, Изабрани списи. Нови Сад,
Београд: Матица српска, Српска књижевна задруга;
8. Живковић, Д. (1974). Теорија књижевности са теоријом писмености. Београд:
Научна књига;
9. Иванић, Д. (2013). Уводна реч у: Доситеј у српској историји и култури, зборник
радова. Београд: Задужбина „Доситеј Обрадовић“;
10. Исаиловић, М. (1985). Основне школе у Ваљевском крају 1804-1918. Ваљево:
Народни музеј Ваљево;
11. Јовановић, Б. (2013). „Доситеј и формирање српског културног обрасца“. У:
Доситеј у српској историји и култури, зборник радова. 145-152. Београд:
Задужбина „Доситеј Обрадовић“;
12. Калезић, Д. (2013). „Доситеј Обрадовић у контексту европске просвећености XVIII
вијека и српске културе и духовности“. У: Доситеј у српској историји и култури,
зборник радова. 45-70. Београд: Задужбина „Доситеј Обрадовић“;
13. Качапор, С. (2003). Садржаји из опште историје педагогије. Панчево: Grafos
Internacional;
14. Кураица, М. (2011). Доситеј у Далмацији. Суботица: Учитељски факултет;
15. Марковић, И. (2013). „Прва средња школа устаничке Србије – Доситејева и
Викентијева Богословија 1810-1813“. У: Доситеј у српској историји и култури,
зборник радова. 45-70. Београд: Задужбина „Доситеј Обрадовић“;
16. Нинковић, А. (2008). Филозофска основа просветитељства: Доситеј Обрадовић
(1742-1811). Норма, 13, 195-210;
17. Пантић, Д. (1999). „Педагогија Доситеја Обрадовића“. У: Зборник радова са
научног скупа САНУ Живот и дело Доситеја Обрадовића (стр. 309-327). Београд,
Завод за уџбенике и наставна средства;
18. Пијановић, П. (2008). Књижевност и српски језик. Београд: Завод за уџбенике;
19. Попов, М. (2001). Доситејев поглед у векове. Нови Сад: Основна школа „Доситеј
Обрадовић“;

41
20. Ранчић, Х. (2011). Педагошка мисао Доситеја Обрадовића (поводом 200 година од
смрти), Доситеј сироче. Педагошка стварност, 3/4, 335-339;
21. Рељин, Љ. (2004). Предговор у: Живот и прикљученија I. Нови Сад: Школска
књига;
22. Савковић, М. (1956). Југословенска књижевност. Београд: Нолит;
23. Скерлић, Ј. (1914). Историја нове српске књижевности. Београд: Издавачка
књижара С. Б. Цвијановића;
24. Степановић, М. (2008). Јован Савић (Иван Југовић) – Оснивач Велике школе у
Београду и утемељивач високог школства у Срба. Сомбор: Педагошки факултет у
Сомбору;
25. Стефановић, Д, Станисављевић, В. (1978). Основи историје југословенске
књижевности југословенских народа и народности. Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства;
26. Тривуновић, Б. Косановић, М. (2020). Допринос Аврама Мразовића и Доситеја
Обрадовића развоју просвете код Срба. Нови Сад: Филозофски факултет;
27. Ћунковић, С. (1971). Школство и просвета у Србији у XIX веку. Београд:
Педагошки музеј у Београду;
28. Ћунковић, С. (2016). Школство и просвета у Србији у XIX веку. Београд:
Педагошки музеј у Београду;
29. Ћурчић, Л. (2004). Доситеј у Првом српском устанку. Настава и историја 3, 18-25.

42