УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Студијски програм мастер академских студија
Српска књижевност и језик

ЗАВРШНИ РАД
Мотив отуђености у романима Милутина Ускоковића (Чедомир Илић и Дошљаци)
The motif of alienation in the novels Čedomir Ilić and Došljaci by Milutin Uskoković

Студенткиња Менторка
Тамара Костић проф. др Зорица Хаџић

Нови Сад, 2019.

 УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

Студијски програм мастер академских студија

Српска књижевност и језик

Тамара Костић

ЗАВРШНИ РАД
Мотив отуђености у романима Милутина Ускоковића (Чедомир Илић и Дошљаци)
The motif of alienation in the novels Čedomir Ilić and Došljaci by Milutin Uskoković

Овај рад не садржи облике присвајања или злоупотребе радова других аутора.
Овај рад не сме да буде предмет незаконитог присвајања или злоупотребе од
стране других аутора.

This thesis does not contain any form of illegal appropriation or abuse of other
authors' works.
This thesis must not be an object of illegal appropriation or abuse by other authors.

Нови Сад, 2019. Потпис студенткиње

2
 Садржај

1. Сажетак ............................................................................................................................. 4
2. Увод ................................................................................................................................... 5
2.1. Зачеци српске модерне прозе ................................................................................... 5
2.2. Ко је био Милутин Ускоковић? ............................................................................. 10
2.2.1. Теоријски осврт на књижевни опус Милутина Ускоковића ....................... 12
3. Роман Дошљаци.............................................................................................................. 14
3.1. Отуђеност и Милош Кремић .................................................................................. 15
3.2. Отуђеност и Зорка ................................................................................................... 22
4. Роман Чедомир Илић ..................................................................................................... 26
4.1. Отуђеност и Чедомир Илић.................................................................................... 27
4.2. Отуђеност и Вишња Лазаревић ............................................................................. 33
4.3. Отуђеност и Радоје Остојић ................................................................................... 37
5. Закључак ......................................................................................................................... 40
6. Литература ...................................................................................................................... 43

3
 1. Сажетак

Основни предмет мастер рада представља анализа мотива отуђености у делу

Милутина Ускоковића на примерима следећих романа: Дошљаци (1910) и Чедомир
Илић (1914). У уводном делу укратко ће бити образложене друштвене, политичке и
културне прилике које су утицале на промену тока књижевности с краја 19. и почетком
20. века, као и главне карактеристике епохе модерне. Поред тога упознаћемо се и са
пишчевим животом и одликама његовог књижевног опуса. Централни део рада
посвећен је анализи главних јунака горепоменутих романа, али и тежњи да се на
основу тога открије на који начин Милутин Ускоковић у свом романескном опусу
уобличава мотив отуђености. Последње поглавље донеће крајњи суд до кога смо
дошли опсежним испитивањем.

Кључне речи: мотив отуђености, искорењеност, модерни јунак, београдски роман,

Милутин Ускоковић.

Abstract

The main subject of the master paper is the analysis of the motif of alienation in the
work of Milutin Uskoković, which is represented through the examples of these novels:
Došljaci (1910) and Čedomir Ilić (1914). The preface is going to be a short explanation of
social, political and cultural circumstances that influenced to literature, from the late 19th until
the beginning of the 20th century, and additionally of the main characteristics epoch of
Moderna. We are also going to be introduced with the writer's life and attributes of his
literary work. The main part of the work is concentrated on the analysis of main characters
from the above-mentioned novels, and also tendency to uncover the ways in which Milutin
Uskoković, in his novelistic opus, shapes the motif of alienation. The last chapter is dedicated
to bringing the final judgement of our analysis.

Key words: the motif of alienation, modern hero, Belgrade novel, Milutin Uskoković.

4
 2. Увод

Дешава се да многи значајни људи након своје смрти буду занемарени и да

њихова достигнућа и заслуге, игром случаја, остану непознати за даље нараштаје.
Таква судбина задесила је и Милутина Ускоковића, чије су стваралаштво тешке
друштвене и политичке околности у датом моменту маргинализовале и на тренутак их
покриле велом заборава.
Ипак, овом изврсном писцу, не можемо одузети титулу оснивача београдског
романа, као ни титулу једног од најзначајнијих писаца с почетка 20. века. Ускоковић,
који се залагао за урбанизацију и европеизацију српске књижевности, по угледу на
европску књижевност, увео је нови модел књижевног јунака у нашу литературу.
Окренут човековом унутрашњем животу, Милутин Ускоковић на својеврстан начин
показује сукобе и разочарења са којима се јунаци сусрећу и који у тој борби хтења и
могућности, без воље и истрајности, отуђени од сопственог Ја, свој излаз налазе у
самоубиству или, помирени са судбином, вегетирају као „живи мртваци”.
Циљ мастер рада је да се открије у којој мери и на који начин Милутин
Ускоковић у својим романима уобличава мотив отуђености као и да се осветле судбине
људи без корена.

2.1. Зачеци српске модерне прозе

Крај 19. и почетак 20. века са собом доносе велике промене на плану
друштвеног, политичког, културног и уметничког живота Срба. Економске и
социјално-политичке прилике у том тренутку довеле су до ужурбаног процеса
урбанизације, индустријализације, као и до јачања грађанства. Рушењем апсолутизма
династије Обреновић (Мајски преврат 1903. године), Србија почиње да се модернизује
и привредно развија (Деретић 1983: 431). Ове промене у друштву имале су изузетно јак
одјек и на економски развој градова што постепено доводи до „европеизације”
Београда (Пијановић 2012: 122).
Не може се пренебрећи чињеница да једна оваква атмосфера доводи до
постепеног ослобођења од традиционалних стега на свим пољима. Патријархалну
културу, која у том тренутку представља највећу вредност српског народа, „уздрмала је

5
нужност да се цео живот нације подигне, унапреди и еманципује према важећим
европским стандардима”. На тај начин она је „узмицала пред новом друштвеном
етиком грађанске класе”. Важно је истакнути да уплив модерних токова није имао
задатак да у потпуности искорени старинске вредности, већ да „здраве тековине
патријархалног морала угради у нову, модерну културу народа” (Палавестра 1995: 27,
29). Оно што је већ постојало, добијало је нови, модернији изглед.
Динамичнији и бржи живот који престоница пружа, сада постаје изазов за младе
из свих крајева Србије. Београд представља „избављење из чамотиње мале вароши”
(Глигорић 1970: 29). Тежња студената за напретком и успехом одводи их на даље
школовање на Запад, првенствено у Француску и Швајцарску. Вођени европским
стандардима са којима су се сусрели у туђини, ти млади постају носиоци нових идеја1 и
културу засигурно подижу на један виши ниво. Петар Пијановић наводи да је у овом
периоду српска култура достигла највише домете у свим областима културног живота
и стваралаштва. „То време изнедрило је врсну генерацију уметника, научника и
делатника у другим областима друштвеног живота. Та генерација је дала велике
ствараоце и дела, без којих српска култура не би била оно што јесте” (Пијановић 2012:
24, 25).
Овај талас модернизације није заобишао ни нашу књижевност. Интелектуалци,
школовани у иностранству, трудили су се да стваралаштво окрену ка Европи. Вођен
тиме, Богдан Поповић ће 1901. године покренути први модерни књижевни часопис
уређен по западноевропским стандардима, Српски књижевни гласник. У већини
историја књижевности овај тренутак представља прекретницу и најављује процват
наше књижевности. Оснивање овог часописа означава почетак новог раздобља,
почетак епохе модерне, која траје све до Првог светског рата, тачније до 1914. године,
када Српски књижевни гласник због неповољних околности престаје да излази2. Јован
Скерлић наводи да је часопис био отворен за све таленте и да је управо он „васпитавао
књижевни укус публике, давао обрасце модерног књижевног стила, и да је активном
књижевном критиком био од знатног утицаја на развој сувремене српске
књижевности” (Скерлић 1953: 426). Премда је до тада заостајала за европским
књижевностима, српска књижевност је морала убрзаним кораком надоместити своје

1
Залажу се за солидарност и јединство међу јужнословенским народима и за обнову националне свести.
2
Објављивање Српског књижевног гласника прекинуто је због Првог светског рата. Када су стечени
повољнији услови, часопис поново почиње да излази, те због тога постоје два раздобља (1901–1914,
1920–1941) у којима Српски књижевни гласник проналази своје место међу читалачком публиком.
6
недостатке. Весна Матовић подвлачи да је из тог разлога епоха модерне, епоха
„убрзаног књижевног развоја и радикалних поетичких промена” (Матовић 2007: 63).
Оваква ситуација довела је до „стилске амбивалентности” (Недић 1989: 41). Тачније,
писци који стварају у овом периоду припадају писцима који су на граници двеју
различитих култура. Изузетно је важно истаћи да су они између патријархалне и
грађанске, односно традиционалне и модерне културе. Због тога ће се у делима овог
периода сјединити одлике епохе којој припадају и оне која је претходила (реализам).
Новонастала атмосфера која влада у српској књижевности допринеће томе да
приповетку замени све популарнији роман, чије ће карактеристике омогућити писцима
да у потпуности изразе своје замисли. Нагла експанзија индустријализације и брзо
рушење патријархата довели су до тога да град постане центар интелектуалаца и
дошљака (Пековић 1987: 29, 30). Окретање ка Београду, тачније измештање из сеоске
средине, у градску средину, са собом носи и велике последице са којима се суочава
модерни јунак. Млади човек који напушта родно тле у потрази за бољим животом
постаје преокупација аутора са почетка 20. века. „Недостатак воље, разарање снаге и
енергије, апатија због осећања промашености, преживелости и сувишности су главне
одлике нових литерарних јунака” (Пашић 1990: 13).
Верујући да га иза градских капија чека све оно о чему је маштао и да ће управо
ту стећи углед и репутацију, интелектуалац несвесно срља у своју пропаст. Сусрет са
урбаном средином не доноси му ништа афирмативно. Одгајан у складу са
патријархалним вредностима он је неспособан да се прилагоди условима у граду.
Удаљавањем од свог завичаја и породице, која је основ сваког традиционалног
друштва, човек губи свој идентитет. Сурови град у свим сферама постаје супротност
паланци из које студент долази. У њему ишчезавају све вредности. Неприпремљен и
сам човек, без икакве подршке, лута и покушава да се прилагоди модерном друштву
које га немилосрдно уништава. Недовољна спремност да одбаци патријархалну и
прихвати урбану културу новог доба, представља потпуни пораз за туђина. Загорка
Голубовић подвлачи то да низ избора које модерно друштво нуди, доводи човека до
преиспитивања своје припадности, што даље води до нестабилног идентитета
(Golubović 2007: 503). Његова колебљивост, односно растрзаност између својих жеља и
амбиција и онога што му нови живот пружа, као и између новог, модерног и
традиционалног, које носи из свог завичаја, доводи га до краха у сваком смислу.
Неснађеност и немогућност да се прилагоди околностима у којима се налази, од овог

7
човека начиниће дошљака и странца. Као такав, јунак је „изложен трагичним
разрешењима и кобним консеквенцама неприлагођености и отуђења” (Палавестра
1984: 182). У таквој ситуацији безнађе овладава литерарним јунаком којег прождире
заједница. Посебан по нечему још од рођења, вођен особеном животном филозофијом
и вером да је створен за нешто више, млади човек се издваја од осталих. Он је вазда у
сукобу са заједницом јер не уме да функционише као целина.
Отуђен од друштва, он полако бива отуђен и од самог себе. Осећај празнине и
очајања доводи до повлачења и до губљења свих илузија. Туђин пати, несрећан је, али
су несрећа и патња имагинарне, прожете песимизмом и долазе из чежње да се досегне
немогуће и да се „вине у космос” (Пековић 1987: 73). Како би побегао од грубе и
неподношљиве околине, јунак бежи у своје снове и у непостојећу стварност коју сам
креира (Vučković 1990: 383). Рањив и усамљен, склон је маштању и тежњи ка
имагинарном животу пронађеном међу књигама. Изолован од реалности, јунак почиње
да живи двоструки живот. Због тога му писац омогућава да отвори душу пред
читаоцима, који тада добијају могућност да зароне у јунакове снове и халуцинације, у
грозничава бунцања који постају прави приказ амбивалентности која кида дошљака
(Пековић 1987: 124, 128). Све ово доводи до сумње у себе, која полако постаје сумња у
свет око њега. Осуђеност на живот скројен по туђим правилима, која се косе са
његовим тежњама и очекивањима, младог човека баца у понор. Таква личност жели да
се супротстави свему, али је немоћна и нема снаге да било шта учини. Заправо, свака
побуна унапред је осуђена на пораз (Палавестра 1984: 189). Трагизам људске
егзистенције у оваквом свету огледа се у спознаји своје слабости која доводи до
помирења са судбином и до убеђења да је друштво криво за неминовну пропаст. Ова
чињеница модерног јунака чини човеком слабе воље, који свој спас види у
самоубиству или у бежању од било какве одговорности. Павле Зорић наводи да је
„човек од некадашњег борца постао жртва”. Његова личност се губи и пропада, а страх
и очајање због ове чињенице, човека спутава на било какво делање (Зорић 1975: 214).
Вечног борца и хероја кога познајемо из прозе реализма, заменио је слабашни,
несналажљиви интелектуалац. Аутодеструктивни јунак често пожели да се врати онде
одакле је побегао, верујући да га ту ипак чека срећа. Тако идеализовано у његовом
сећању, родно тло постало је „место излечења за све његове боли” (Пековић 1987: 69).
Међутим, на селу он постаје странац, који је заслепљен жељом за самоостваривањем у
престоници изгубио све врлине које је градио у патријархалној средини. У граду

8
дошљак, а неприхваћен у родној варошици, он постаје човек без корена, човек на међи
два света. Ослобађањем од патријархалних окова и стицањем слободе у великом граду
трагично виђење света формира убеђење да је све узалудно. Градски живот
једноставно постаје зараза душе младог човека (Пековић 1987: 66).
Средина у којој студенти дошљаци бивствују у потпуности одговара њиховом
унутрашњем стању. Неудобне и мрачне јефтине студентске собе, сакривене од света,
омогућавале су им да уживају у својој самоћи. Патња и пораз заступљени су у свим
сферама њиховог живота, па и у љубави. Она је извор мучења и сталног
преиспитивања, она је осуђена на пропаст. И жена која покушава да се ишчупа из
патријархалних стега, и стреми ка томе да буде еманципована и школована такође
добија нови положај у књижевности. Ипак ни она не може победити своју
традиционалну страну личности и остаје жртва свог вољеног који је увлачи у свој
вртлог резигнације, несигурности и неумешности да одговори искушењима.
Окретањем ка оваквом јунаку, роман 20. века добија неке нове црте. Идеје
преузете из европске књижевности усмериле су пажњу писаца на унутрашњи доживљај
света. Аутори одбацују опште и баве се посебним. Њих сада занима човек „са његовом
психом и променама у њој, које настају као последица деловања друштва и света на
човека и човекових реакција на та дешавања” (Живковић 1995: 133). За разлику од
реализма, спољашња дешавања су сада у другом плану и остају у „сенци свести и
подсвести главног јунака” (Деретић 1981: 17). Субјективно надвладава објективно, и
упознајемо свет онако како га романескни јунаци виде. Стварност више није једна већ
је дата кроз поглед свих ликова. Несвесно и трансцедентно, свет нагона и снова, све
оно недоступно разуму представља централно поље сазнања (Hodel 2009: 26, 27).
Писци се одричу улоге свезнајућег аутора и предност дају унутрашњем монологу и
доживљеном говору. Продором у унутрашњи свет јунака, руши се и хронолошки опис
догађаја, који је заступљен у реализму. Уместо тога, догађаји се приповедају у
дисконтинуитету, управо онако како се одигравају у јунаковој свести или машти.
Премештањем у градску средину, мења се и језик којим јунаци говоре. Сходно томе,
речник је урбанизованији, вокабулар паланке нестаје, а књижевни језик постаје
слободнији, истанчанији, живљи и живописнији што доводи до појаве такозваног
„београдског стила”.
Важно је напоменути да се мотив отуђеног човека јавља још у реализму и то у
делима Светолика Ранковића, Ива Ћипика, и да Лаза Лазаревић међу првима продире у

9
унутрашњи свет човека. Настављајући оно што је већ започето, писци с почетка 20.
века по угледу на француску књижевност, своја дела заснивају на „једном безвољном
односу према животу, на разочараности у било које и било какве опште идеале и идеје,
на губитку сваке воље, да се борбом и борбеношћу нешто постигне” (Вученов 1956:
VII). Два најрепрезентативнија писца овог периода, која ће снажно заронити у психу
човека и приказати да преживети у граду значи изгубити себе јесу Вељко Милићевић и
Милутин Ускоковић. У наставку ћемо се позабавити радом творца београдског романа,
Милутином Ускоковићем.

2.2. Ко је био Милутин Ускоковић?

Да бисмо исцрпније одговорили на задату тему, немогуће је не осврнути се на

живот Милутина Ускоковића као и на средину и друштвене околности у којима је
одрастао. Рођењем у Ужицу, пред крај 19. века, тачније 4. јуна 1884. године, писац ће
бити осуђен на дихотомију која ће га пратити до смрти у свим сферама живота.
Многобројна породица из које је потекао као да је била предодређена за
несрећу. И поред велике бриге родитеља и жеље да одгоје свих једанаесторо, смрт је
косила децу још у раном детињству. Отац Мијајло пропада као трговац и у
немогућности да породици обезбеди сталне изворе прихода, почиње да се опија и врло
брзо умире. Још као дете Ускоковић ће осетити немаштину и сиротињу, али и тежак
ударац срамоте, понижења и одбацивања од пријатеља у оним тренуцима у којима су
најпотребнији. Пропаст породице оставиће неизбрисиве трагове на срцу младог писца.
Са гашењем трговинске везе са Босном, полако се гаси и Ужице које постаје
„провинцијска мртваја, синоним паланачке учмалости, српски Сибир, место у које се
службеници шаљу по казни” (Ивановић 1968: 13).
Како би наставио школовање, али и отишао из овог места, Ускоковић, као и
многи млади тада, пешице одлази у Београд где завршава гимназију и студије права.
Због недовољне државне помоћи коју је примао, млади студент био је приморан да се
сам сналази у непознатој средини, која је била у потпуности другачија од оне на коју је
навикао. Да би преживео у месту које је узнемиравало његову душу, давао је часове
деци богатих људи и успешно сарађивао са многим познатим листовима онога
времена. Хонорари су стизали из Политике, Српског књижевног гласника, Бранковог
кола, Словенског југа, Босанске виле и многих других. Након завршетка студија, писац
10
одлази у Женеву на усавршавање, где ће се, поред тога што ће стећи титулу доктора
правних наука, оженити са Бебет и упознати са европским књижевним конвенцијама
којима ће стремити у својим књижевним делима.
Ускоковићева љубав према књижевности датира још из ране младости. Уз мајку
Софију, која је била „изванредан усмени приповедач”, стекао је наклоност према
писаној и усменој речи (Ивановић 1968: 14). Свој први литерарни рад објавио је још
1901. године. Поред многобројних превода, чланака у листовима, књижевних прегледа,
за кратки стваралачки век од свега десетак година, Милутин Ускоковић је објавио и
пет књига. За собом он нам оставља две збирке цртица и песама у прози: Под
животом (1905) и Vitae fragmenta (1908), збирку приповедака Кад руже цветају
(1911) и два романа Дошљаци (1910) и Чедомир Илић (1914). Године 1978. објављена је
збирка приповедака Успут3 чији је нацрт нађен након пишчеве смрти.
Иако због слабе конституције тела и крхког здравља није могао да учествује у
ратовима, Ускоковић се изузетно за њих интересовао. Његово одушевљење идејом
уједињења Јужних Словена можемо видети из писма које адресира на сестре: „Ево
напољу је божанствено леп јесењи дан. Ето тако замишљам дан кад ће се Српство
ујединити. Тај дан ће доћи, тај дан мора доћи, ох да ми га је да доживим, ма сутра
умро!” (Растегорац 1984: 85)4. Међутим, ова жеља му се неће испунити и разочарење
наступа након Другог балканског рата, док га окупација Србије 1915. у потпуности
поражава. Немоћан да помогне и било шта промени, далеко од породице за чији живот
страхује, обузет најтамнијим песимизмом и под крахом својих идеала, Милутин
Ускоковић свој живот окончава утопивши се у реци Топлици у Куршумлији. Велибор
Глигорић наводи да се овакав трагичан крај тумачио као чин „очајања патриоте који
није могао да преживи националну катастрофу” (Глигорић 1970: 57). Октобра 1915.
године српска књижевност изгубила је један таленат који је много обећавао, али и пуно
тога новог дао.

3
Ову збирку приповедака је приредио и објавио Радомир Ивановић.
4
Писмо је објављено у књизи коју је припремила Љиљана Растегорац поводом стогодишњице рођења
Милутина Ускоковића.
11
 2.2.1. Теоријски осврт на књижевни опус Милутина Ускоковића

Милутин Ускоковић је почео да ствара у периоду значајних промена, тачније у

преломном тренутку када је модерна култура полако надвладавала патријархалну
културу. Он је стремио ка томе да српску литературу приближи нормама европске
књижевности које је добро познавао. Иако се трудио да у потпуности прихвати ново
доба, Ускоковић није могао да ишчупа из себе традиционалне корене који су били јако
причвршћени за његово срце. Због тога ће његово књижевно дело у себи сјединити
кључне особине реалистичког и модерног литерарног поступка, а он ће остати на пола
пута између „модерног Европљанина и патријархалног Ужичанина” (Ивановић 1968:
19).
За разлику од својих претходника који сва збивања у својим делима смештају у
сеоску средину, Ускоковић се окреће градској средини. Београд постаје центар његовог
стваралаштва и стециште младих људи из свих крајева Србије. Како је и сам
проживљавао голготу прилагођавања великој урбаној средини, одлучио је да у својим
делима опише оно што је најбоље познавао, тачније проблем дошљаштва и мотив
отуђености. Опчињен Београдом, који у неким тренуцима воли, а у другим мрзи,
постаје творац београдског романа. Опширном сликом Београда он представља новину
у односу на раније ауторе (Vučković 1976: 242).
Велики град постаје центар судара нових и старих вредности. Дошљак је
представник патријархалних канона који долазе у судар са модерним начелима.
Ускоковићеви јунаци су млади студенти, новинари, чиновници, интелектуалци који су
жељни знања, успеха и стреме ка високим идеалима. Међутим, напустивши родно тло,
они се губе на непознатом терену који их немилосрдно прождире. Без ослонца у
реалном свету, искорењени и неприхваћени, схватају да не могу досегнути оне висине
о којима су маштали. Спуштање на „општи ниво”, за егоцентрике попут њих,
представља слом идеала, али не и знак за борбу већ повлачење у себе и бежање од било
каквих одговорности. Јунаци из Ускоковићевог песимистичног света сами себи
представљају препреку у остварењу својих снова. Неспоразум између „ирационалне
емотивности” и „рационалне датости” доводи до осећања неспокојства и несреће, до
отуђености (Ђорђевић, 1985: 25). Чак је и љубав, која нас може винути у небеса, код
ових декадентних индивидуа, осуђена на пропаст. Жена је ту само да ублажи осећај
усамљености и то само под условом да она уме да се повуче онда када се од ње то
12
директно или индиректно захтева, тачније онда када стане на пут остваривању жеља
нарцисоидног младића. Хрљењем за својим амбицијама јунак не преза ни од тога да
жртвује другог (најчешће жену) ради себе (Деретић 2003: 67). Ове дезинтегрисане
јединке полако постају авети, сенке које лутају улицама великог града, који их никада
није прихватио. Избављење из чељусти урбаног живота, који их непрестано гуши и
угњетава, Ускоковићеви јунаци проналазе на исти начин као што је и сам писац то
учинио, у самоубиству, и физичком, али и духовном.
Песимизам који је овладао пишчевим литерарним опусом свакако једним делом
потиче из животног искуства самог Ускоковића. Вељко Петровић наводи да његов
савременик није избегавао друштво, али да је увек био повучен, меланхоличaн и
ћутљив, и да су му најближи пријатељи дали надимак Мита Туга (Петровић 1958: 514).
Писац је своје незадовољство транспоновао на своје јунаке слабе воље, па стога
можемо рећи да је његово књижевно дело скоро нераскидиво везано за његову
биографију. Милутин Пашић, али и други књижевни критичари, сматрају да су
Баресова теза о искорењенима и неприхваћенима као и Ничеова филозофија убеђења
јунака да су баш они посебнији од других и предодређени за велика и изузетна дела,
извршиле велики утицај на Ускоковићево стваралаштво. Француски писац Морис
Барес објашњава да је човек као и биљка, везан за тло на коме је израстао. Као што не
треба чупати биљку из земље из које је изникла, јер ће увенути, тако не треба ни човека
одвајати од завичаја, јер ће се брзо угасити (Пашић 1990: 249, 250).
Ускоковић је такође у делима предност давао унутрашњем стању својих јунака,
док је политичке и друштвене околности стављао у други план. Због тога се он окреће
психолошкој анализи јунака (Недић 1988: 113). Језиком студената, чиновника, урбане
средине, тачније језиком „београдског стила”, догађаје је понекад ређао хронолошки,
некад ретроспективно и измештано, али свакако увек интересантно и живо.
Важно је навести и то да природа код Ускоковића игра веома важну улогу.
Поред књига он наводи и њу као најбољег пријатеља који му помаже у најтежим
тренуцима.5 Тако се и у делима, природа саосећа са јунацима и постаје одраз њихових
осећања. Субјективизација природе и простора уопште постаће једна од главних
карактеристика нове књижевности. Детаљни описи Београда (Дорћола, Теразија,

5
„Догађаји који су се збили у моме раном детињству, показали су ми сурово, да, изван најужег
породичног круга, најбољи пријатељи су: природа и књига. У истини, то троје ми никада нису
преварили.” Објављено у књизи коју је припремила Љиљана Растегорац поводом стогодишњице рођења
Милутина Ускоковића (Растегорац 1984: 9).
13
Авале, Калемегдена, Дунава, па све до најмањих улица и познатих кафана), улазе у ред
најлепше написаних и најаутентичнијих приказа старог, несталог, Београда. Како је и
сам уживао у природи и шетњи Калемегданом6, поред Дунава, он је и своје јунаке
водио истом стазом коју је већ утабао. Ускоковић није заостајао ни када је у питању
опис свог завичаја, или других градова које је добро познавао.7
Милутин Ускоковић се водио тезом да у животу има материјала за роман и да
општељудски проблеми морају бити у средишту интересовања једног писца. Због тога
се он окреће проблему који је и сам проживео и који је мучио његове вршњаке. Он још
сматра да добар романсијер мора да зађе у све сфере постојања, да буде стрпљиви
аналитичар и да буде „филозоф, историчар, психолог, критичар, политичар” како би на
прави начин представио оно што је замислио (Ивановић 1968: 87, 88).
Иако је после Првог светског рата његов књижевни рад био маргинализован,
заборављен, не може му се одузети титула оснивача модерног београдског романа.
Веома цењена и запажена личност свог доба не сме бити заборављена ни данас.
Сложеност живота у једном граду приказао је кроз индивидуална искуства својих
јунака. Иако и сам дошљак, врло брзо стекао је висок друштвени статус. Као што је
Ниш имао Сремца, Врање Бору Станковића, тако и Београд у тренутку свог пуног
културног процвата добија Милутина Ускоковића (Ивановић 1968: 45).
Без искуства у писању романа, Ускоковић је успео да на прави начин прикаже
свакодневни, банални живот својих дошљака и да српској књижевности остави два
аутентична и значајна дела која се сматрају представницима српске модерне у прози.

3. Роман Дошљаци

Ускоковићев боравак у Женеви донео је добро не само писцу, већ и целокупној

српској књижевности. Упознат са европским канонима модерне писане речи, он се
одлучује да напише дело које ће променити правац развоја српског романа.
Јануара 1909. године Српска књижевна задруга отворила је конкурс за
оригинално прозно дело. Награда за најбољи рукопис припала је Милутину
Ускоковићу, чији ће награђени роман Дошљаци, светлост дана угледати наредне, 1910.

6
Бранислав Миљковић наводи да је било дана када су на Калемегдану сусретали љубитеље овог
шеталишта, међу којима је поред Јована Скерлића, Исидоре Секулић и других био и Милутин
Ускоковић (Миљковић 1977: 81).
7
На пример Чачак и Париз у роману Чедомир Илић.
14
године (Ивановић 1968: 80, 90). Ово признање, писца ће обележити као родоначелника
„београдског романа”.
За основу романа, Ускоковић узима живот који је и сам проживео и средину у
којој се и сам обрео. Радња у роману смештена је у модерни Београд и повремено у
конзервативно Ужице, а временски у период од четири годишња доба, тачније у време
од фебруара 1905. године до марта 1906. На позорницу живота изведен је млади
студент, дошљак, који у судару са непознатом културом и без заштите патријархалне
породице, не успева да сачува свој идентитет и своје идеале, те због тога своје
егзистирање као по казни наставља онде одакле је првобитно побегао.
Јован Скерлић ће роман Дошљаци означити као „један од најбољих романа које
ми имамо, односно као најбољи београдски роман који је до сада написан” (Скерлић
1911: 62). И поред ових похвала, ауторитет у књижевној критици тога доба упутиће и
неколико конструктивних примедби младом писцу. Двадесеттрогодишњи Ускоковић
прихватио је добронамерне савете и роман свео на мањи број страница, избацивши оне
сцене и поглавља који су кварили његов изглед.
Занимљиво је да је роман подељен у четири дела, од којих сваки садржи
одређен број глава обележених посебним лирским насловом, који најчешће носи неку
симболику. На почетку сваког дела налази се и по један цитат. Уводни мото је из
Светог писма, а након тога следе цитати из песме грчке песникиње Сапфо, Ивана
Гундулића, Силија Придома и на крају Јована Дучића.
Дошљаци су достигли велику славу и постали најчитаније дело свог времена.
Ускоковић је на својствен начин успео да прикаже пораз новог отуђеног јунака,
дошљака, чија се животна енергија гасила у борби за опстанком у модернизованој
околини.

3.1. Отуђеност и Милош Кремић

Роман Дошљаци доноси судбину младог неснађеног човека, великог идеалисте,

који у борби разума и осећања губи себе и постаје отуђеник. Милош Кремић родом из
„унутрашњости”, из „једне пропале ужичке куће”, покушао је да пронађе спас у
непознатом му Београду. Међутим, пут ка слави и остварењу снова није био нимало
лак. Илузије младе паланачке душе немилосрдно ће угушити сурова градска средина.
Осуђено на пропаст, Ужице, сањару Кремићу није пружало никаква задовољства. Са
15
жељом да заврши школовање и оствари се као песник, он напушта родно тле и „по
ноћи и пешке” одлази у град нових могућности. Већ први сусрет са овим местом
донеће неку злу слутњу и осећај самоће: „Али, ја сам био сам, страховито сам у овом
великом Београду” (Ускоковић 1932: 71). Наредни дани за овог човека представљали
су само окрутну борбу за опстанак.
Студент „јаке универзитетске генерације”, који је на време завршио школу,
снажан ударац доживљава већ при проналаску првог посла. Још увек невине душе и са
вером да се знање и таленат награђују, Кремић се суочава са мрачном страном
егзистенције у Београду. Тек нечија несрећа, у његовом случају смрт једног
службеника, обезбедиће му место у редакцији новог сензационалистичког листа
Препорода. Свакодневна рутина уништавала је његову креативност и жељу за радом.
Као репортер, Кремић је постао само један од многих у мору дописника „претпарачких
листова”. У оваквом окружењу успех његових рукописа био је једнократан, а он је
желео и веровао да заслужује много више. Марионета уредника, која је све више
губила себе, гнушала се лицемерства својих колега и њихове радости над туђом
трагедијом која ће повећати тираж часопису: „Иначе... има часова кад ми је људско
лице одвратно. Овај новинарски посао... све исто, сваки дан исте речи, исте похвале и
грдње, па овај занаџиски патриотизам, срачуњен на купчев петпарац! И цела та
публика, која воли старинске фразе и мелодраму, тако је проста и досадна. Да ти је
само један дан да преседиш и посматраш ко долази у уредништво, какве величине
крше прсте за једну добру реч рекламе. Па онда тек оно што се не пише!... Ја видим
овај Београд изнутра... ах, да знаш како је одвратан” (Ускоковић 1932: 118). Иако га је
ово место гушило, Кремић није имао снаге да га напусти и тако начини неку промену у
свом животу и избори се за себе и своје снове.
Увидевши да преживети значи безосећајно газити преко других, егзистирати
међу „крупним и ситним псима који се отимају око исте кости” и прихватити правила
која нису у складу са његовим васпитањем, идеализована слика Београда у мислима
младог новинара ће се сваког дана све више урушавати. Некадашња жеља да се из
маловарашке средине пређе у престоницу, прерасла је у више идеале, у прохтеве да се
оде што даље од Србије: „Једног дана сешћу и ја на тај воз и одвести се у стране
културне земље. Он је говорио својој драгани да жели отићи на страну, видети све што
је добро код великих народа, раширити своје знање, вратити се у своју земљу и
предати се сав поезији, јавном раду, створити нова поколења, подићи нове идеале,

16
објавити нове борбе” (Ускоковић 1932: 82)... Егоцентрични младић осећао је велике
отпоре према градској средини и свему нељудском у њој. Он одлучно, али само
речима, тачније у свом имагинарном свету, одбија да јој припада и живи урбаним
животом: „Ја га никад нећу примити такав какав је, јер онда треба и ја да будем тако
варљив, тако лажан, злочиначки. Ах, тај живот је једна разбојничка комедија где мрак
крије праву боју ствари, а људи гараве своја лица. У том животу је слободно
злостављати, убијати” (Ускоковић 1932: 211)...
Београд према младом Ужичанину нипошто није био милостив. „Рђа ужичка”,
како га је госпа Селена једном назвала, је од самог почетка за староседеоце престонице
била још једна придошлица која је заувек носила титулу дошљака и ништа више. Такво
обележје утиснуто је на кожу песника оног тренутка када је прошао кроз капије
великог града и када је као ђак из унутрашњости био одвојен у засебну клупу у
београдској гимназији. Тешка средина гушила је младића, полако испијала живот из
њега и начинила га човеком изузетно грубе коже, која је била карактеристика „расе
која је водила из дана у дан сурову борбу за опстанак” (Ускоковић 1932: 23).
Неприхваћен и неприлагођен, вечито ћутљив постајао је отуђен од друштва. Међутим,
поставља се питање да ли је његов статус дошљака одговоран за овакво јунаково стање
или последице његове трагичне егзистенције треба тражити у самој личности.
Милош Кремић у урбани Београд долази као идеалиста и патријархални
моралиста. И поред велике жеље да се у потпуности преда новој средини, он ипак
остаје „заробљеник малограђанске патријархалности” (Глигорић 1970: 66, 71).
Приморан да се понаша онако како није навикао и у складу са правилима која се косе
са његовим ставовима Кремић је све више постајао отуђен од себе, односно од својег
Ја. Пасиван и без снаге да било шта промени, водио је борбу са самим собом на више
дуалних фронтова. Разум је био супротстављен осећањима, идеали и снови реалним
могућностима, а патријархално васпитање новој модерној култури. Управо ове
опречности расцепаће и Кремића на три различите унутрашње личности које ће се
међусобно сукобљавати. У једној особи биће скривено више људи. Ускоковић се
окреће психи свог јунака и путем солилоквија8 открива шта се дешава у његовој глави.
Из тога ми сазнајемо да се први човек залаже за старе патријархалне вредности. Он

8
У Речнику књижевних термина солилоквиј представља говор са самим собом. Исказ драмског лика је
тако стилизован да изгледа као да се не обраћа ни другим лицима, ни публици. Његово основно обележје
је расправљање нечега са самим собом, исказивање скривених мисли и осећања књижевног лика
(Živković 2001: 801).
17
жели да остане у Ужицу уз породицу и настави миран живот: „Оставио си оно што си
имао, а шта си нашао тамо где си отишао?... Остао си дошљак, човек који иде с
трбухом за крухом, човек који хоће да заузме туђе место, пас који отима комад меса из
уста другог пса. И тамо је сиротиња као и овде. Земља је свуда једна. Само, ти си тамо
туђ, непознат, без средстава и потпоре. Против тебе су сви, а ти си против свих”
(Ускоковић 1932: 158). За разлику од њега, други човек не жели да живи живот ситних
људи, он жели да иде напред, да буде слободан у модерном свету и да заувек са себе
отресе остатке патријархалне учмалости: „Што је учињено више се не да изменити. Зар
се можеш вратити назад у овај замрли град, међу ове споменике, где људи не живе већ
труну? Треба напред!... За велике махове треба и велике слободе. Ти ниси за ситан
живот” (Ускоковић 1932: 158). Док ова двојица воде рат, трећи је онај коме Кремић
безуспешно тежи. То је уметник, песник који у њему чучи и који нема храбрости да
изађе из сенке. То је човек „који је Милоша обузимао целог кад би се домашио пера и
стихова” (Ускоковић 1932: 158). Тај човек свестан је да је живот једна мучна загонетка
која је недокучива за људски род. Ова лична драма постаје прави узрок трагичности
јунака.
Изузетно је важно говорити и о јунаковом односу према слободи. Жеља за
независношћу и аутономијом над својим Ја, Милоша је и одвојила од завичаја и
упутила ка граду у коме је добио сву слободу коју је желео, али којом није умео да
овлада. Радомир Ивановић наводи да је јунак био привржен различитим идејама и
срединама, али да је највише био привржен самом себи. „Тежња да се не повреди
сопствена егоистичност а да се истовремено задовољи алтруизам представља тежак
терет који је јунак натоварио на своја слаба плећа” (Ивановић 1968: 107). Самољубље
које је овладало њиме постепено га је отуђило и од породице. Његова писма била су
све краћа, а од последњег повратка у топли дом прошло је пуне три године:
„Постепено, из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину, млади човек се
навикавао на страну варош и нови, самачки живот. Рана борба за насушни хлеб
одвајала га је све више од лица и ствари из детињства, нови утисци скривали му
успомене са домаћег прага, а великоварошка трка за успехом заносила га, као бујица, у
коловрат амбиција и саможивости” (Ускоковић 1932: 128). Управо то самољубље
довешће и до његове трагичности. Велибор Глигорић запажа да вокација књижевног
позива од Кремића безусловно тражи да иде путем афирмације изузетне јединке у

18
ничеанском9 виду, да иде путем славе и успеха. Он додаје да је неминовно да се из
таквог егоцентризма роди трагедија (Глигорић 1970: 66).
Ни најмоћније осећање, љубав, неће моћи да победи дозу егоизма коју је
Кремић носио у себи. Петар Буњак подвлачи да је љубав продубила јунаково Ја и да се
из себичних разлога тога Ја претворила у „неубедљиву апологију слободне љубави”
(Буњак 1993: 123). Не можемо оспорити Кремићева осећања према Зорки, али она
једноставно нису била довољно јака да мушкарцу угрозе његову аутономију. Кремић
једноставно није био способан да неког воли више од себе. Ускоковић за ово даје
потврду и наводи: „Ова два осећања, љубав према ближњем и љубав према себи самом
сукобише се оштро у његовом срцу. Он осети да једно мора надјачати. Он је волео себе
изнад свега, али је осећао да не може бити себичан и свиреп према својој драгани”
(Ускоковић 1932: 94). Због тога, саможиви Кремић успева да се отуђи и од своје
драгане и да је жртвује по цену своје слободе.
Млади сањар ће се, разочаран и свестан своје промашености, два пута вратити у
родно Ужице како би се излечио од „духовних рана”. Када се нашао на беспућу живота
прибегао је свом завичају као окриљу среће и безбрижности. Ипак осећај према Ужицу
више није био исти. У њему су се мешали срећа и жалост. Љубав према породици
мешала се са чудним осећајем неприпадности: „Кремић је радознало гледао људе и
ствари око себе. Све их је познавао. Он је дубоко осећао како се сам променио из
основа, а све ово остало је исто и на своме месту као да га је јуче оставио” (Ускоковић
1932: 141). Иако у срцу никада није постао прави Београђанин, при самом додиру са
урбаном средином, изгубио је оног младог сањара Ужичанина, и тако постао туђинац и
на свом родном тлу.
Можда и једино његово делање, једини покушај да се избори за себе и своју
љубав са Зорком, јесте онда када је поклекао пред законима великог града и потражио
посао у државној служби. Међутим, незадовољни меланхолични у свему неодлучни
Кремић, неће моћи да поднесе ни посао цариника. Магацини су му били одвратни,
царински језик му се гадио, атмосфера га је гушила. Његов его није могао да поднесе
такво стање: „Самољубље му је заоштравало бол и његово срце се пунило мржњом,

9
Овде се враћамо на претпоставку многих критичара, међу којима је и Јован Деретић, да је учење
Фридриха Ничеа о натчовеку имало утицаја на рад Милутина Ускоковића. Према његовом мишљењу
„судбина ставља на пробу великог човека, доводећи га у изузетне ситуације у којима он треба да покаже
своју моћ, спремност да ради својих циљева погази ситне људске обзире, да почини злочин ако треба.
Ускоковићев Кремић, додуше, није никога ни убио ни оробио, али он је учинио све да његова жртва
буде сама себи џелат” (Деретић 1981:236).
19
себичношћу и леношћу” (Ускоковић 1932: 194). Из његових јадања сазнајемо да му је
највише сметало то што нико није хтео да оцени његову праву вредност. Премда је био
од оних људи који се нису истицали, његов таленат и врлине никада нису ни излазиле
на видело. Ипак, веровао је да заслужује много више, те му је бол причињавало то што
нико није признавао његов рад и што му није пружио потребну помоћ: „Мене боли то
што и други не виде то... моје праве способности, па према томе да ми даду рада. Да,
доиста, ја чујем око себе пуно лепих речи; моји се радови хвале, али мени треба, као и
осталом свету, нешто више од голих речи, мени треба једна сигурна зарада, један
положај у друштву, као и тим уредницима, критичарима и тој публици” (Ускоковић
1932: 197). Заблудели младић све време пати јер верује у то да сви други боље пролазе
од њега. Због тога му смета неправда која му је судбински наметнута као некакво
проклетство од ког не може нигде да побегне. Милан Ђоковић, Кремића сврстава међу
људе који не умеју да пруже било какав отпор, који вреде много више него што их
околина цени и које „људи воле само кад су кротки и који сваки свој покушај слободне
воље морају скупо да плате” (Ђоковић 1970: 14, 15). Кремић, свестан своје вредности,
не може да поднесе то што га други ниподаштавају, не дају му место у друштву које
заслужује и што га нико не разуме. Ипак, он не чини ништа како би на било који начин
променио свој положај. Он једноставно одбија да се било како активира, те све своје
неуспехе приписује својој судбини. Из неподударности између онога што он мисли о
себи и онога што други мисле о њему, ствара се песимистички поглед на свет
(Лазаревић 1975: 50). О томе колико је Кремићева жеља за успехом и богатством била
недостижна, можда и најбоље говори једна реченица коју Ускоковић наводи: „Ах, како
и у двадесетим годинама човек није далеко од детета које хоће да буде цар или
бандист!” (Ускоковић 1932: 82).
После свих сломова, Кремић ће на тренутак уживати у својој дугоочекиваној
слави. Драма коју је написао као својеврсну исповест уклониће баријеру постављену
између писца и света. Међутим, у свом књижевном делу он ће своје Ја подићи на
највиши ниво, на ниво свемогућег Ја које је изнад осталих. Његов егоизам допустиће
му да зарад самоостварења жртвује другу особу. Човек који се некада гнушао
редакције Препорода која ужива у туђој несрећи ради свог успеха, у овом тренутку
надмашује оне због којих му се „срце леднуло”.
Након Зоркиног самоубиства, Милош Кремић увиђа последице свог понашања
и враћа се тамо одакле је побегао. Са губитком својих виших циљева он је изгубио и

20
себе. Породична фотографија спасиће га физичке смрти и подсетиће га на
„патријархалну свест о породичној обавези и грађанској дужности, коју је он желео
поетски да надлети сновима и илузијама о пуној индивидуалној слободи и надмоћи
свога Ја” (Глигорић 1970: 75). На врхунцу славе он одбацује све оно чега се до тада
држао те се порушених идеала враћа да егзистира у Ужицу као живи мртвак. За њега
више нема прилика, он је претрпео „банкротство идеала, крах свега”, он више не
постоји и нема своје Ја. Он постаје „бивши човек”. Петар Буњак закључује да „покушај
самооправдања подстиче и Кремића на трансформацију од привржености
индивидуализму ка идеалу служења другима” (Буњак 1993: 125). „Младић који је
некада имао велике замисли и летео високо” враћа се у свој родни крај да пружи своју
помоћ онима којима је потребна и да буде миран грађанин, „који ће вршити своје
дужности и задовољавати се називом: пореска глава” (Ускоковић 1932: 249). Одлазак
из Београда представља крајњи пораз овог човека. Кремић свесно прихвата свој крај и
схвата да на самом почетку живота он над собом извршава духовно самоубиство, које
постаје тежа казна од смрти. О том стању најбоље говоре речи упућене пријатељу
Богдану: „Не, ја сам већ остарео. Ево, ја немам више од 24 године, а чудим се што моје
косе нису седе. Моје срце је постало једна велика крпа, искидана ветровима живота,
упрљана сваковрсним додирима, избледела на великим кишама. Ја у себи осећам само
подеротине. Да, Васићу, те подеротине, ти дроњци, то су моје бивше наде, то су моје
некадање наклоности и мртва веровања” (Ускоковић 1932: 243).
Питање дошљака поново се отвара на крају романа. Јован Деретић наводи да су
истакнуте две димензије дошљаштва и „селидбе” уопште. Прва је социолошка која се
тиче судбине свих оних младих људи који беже из провинције у Београд, где у борби
за „насушни хлеб” губе све своје илузије. Друга димензија је историјска и предстваља
коб српског народа, који се стално сели и лута у потрази за ко зна чим (Деретић 1981:
234, 235).
И поред овога важно је навести да јунак овог романа не страда зато што је
неприхваћен и несхваћен дошљак. Његова патња долази из његових унутрашњих
конфликта и разламања. Колебљивост и непрестана несигурност у себе и своје
могућности, довеле су Милоша Кремића до отуђења од друштва, породице, пријатеља,
љубави па и од себе самог. Како Јелена Јовановић наводи та читава „болесна
атмосфера” проистекла је једино из његове свести (Јовановић 2019: 463).

21
 3.2. Отуђеност и Зорка

Пуно је полемика вођено око тога који је главни мотив првог Ускоковићевог
романа. И поред развијене теме о дошљацима, он за језгро свог дела ипак узима мотив
сентиментале љубави двоје младих. Та два, у потпуности различита бића, Милош
Кремић и Зорка, пожелеће да без потешкоћа уживају у свом грешном чину. Међутим,
покушај да се измире непремостиве нескладности између њих, довешће до отуђености
међу љубавницима али и до велике љубавне трагедије.
Ускоковић ће Зоркин лик изградити на темељима чврстог патријархалног
морала. Жена „која је предодређена више за породичне наклоности него за смутње
страсти”, целу себе подредила је животу са мајком (Ускоковић 1932: 29). Осећај страха
и поштовања према једином родитељу спутавао је девојку да се осамостали и оствари
као индивидуа, те корене њене отуђености од својег Ја можемо тражити у овом односу.
Свесна свог положаја у конзервативном свету, своје снове и жеље је прећуткивала и
чувала само за себе: „Она је била привезана, прикована за кућу. Њу су учили само
дужностима. Нико се није питао да ли она има икаквог права? Зашто њој нису дали да
крене на пут, да ствара свој живот, да тражи своју срећу. Њу су тешили: чекај, још није
дошла судбина... чекај, чекај и вечито чекај! Бљутава егзистенција девојке гадила јој се
као лицемерство” (Ускоковић 1932: 82, 83).
Деградирање Зоркине личности наставиће се до самог краја романа.
Тридесетогодишња девојка, уседелица, која је целу своју младост жртвовала мајци
Селени, не тражећи ништа за узврат, поклекнуће пред грешним љубавним заносом који
је опијао њену честиту душу. Ступање у „нечисту везу” са млађим мушкарцем, Зорку
ће само на тренутак учинити привидно својом и срећном. Познанство са Милошем
Кремићем несрећној девојци, улиће наду у нови и лепши живот, док ће непремостиви
антагонизам међу љубавницима довести до крајњег трагичног исхода.
Дистинкција међу њима најјаче исијава у поимању љубави, брака и слободе.
Док је Зорка најпре уживала у младићевим сентименталним стиховима и маштала о
срећној будућности са њим, дотле је млади песник у својој машти „разголишавао своју
нову познаницу” и од ње тражио само „лаки додир” и ништа више. Разлика између
традиционалног и модерног погледа на „чедност” пре брака биће исказана управо
размимоилажењем Зоркиног и Кремићевог става о томе. За разлику од девојке, младић
је окушао „забрањену јабуку” још првих година када је дошао у Београд. Заведена
22
слаткоречивим младићем, и поред свих устезања, уздржавања и избегавања пољубаца
за којима је силно жудела, Зорка заборавља на своје дужности и препушта се свом
слатком греху. Она ће на обали Дунава први пут са „пуно оне болне резигнације” пасти
у Милошев загрљај и своје „процветале недодирнуте љубавним пољупцем” усне
спустити на његове. Међутим, Зорка се овде не зауставља и иде корак даље.
У глави са симболичним насловом Пад доћи ће до рушења свих Зоркиних
етичких и моралних убеђења. Већ сам улазак у мушку собу, девојку ће окарактерисати
као аморалну особу. И поред својих тамних унутрашњих предосећаја да ће се десити
нешто грешно, опчињена пољупцима, Зорка се препушта љубавном заносу. Како се у
нашем патријархалном друштву предбрачни полни однос сматра великим грехом,
традиционално васпитана Зорка, себи никако није могла да опрости грешку коју је
начинила (Bandić 1980: 327). За разлику од ње Кремић који је већ „претурио неколико
сентименталних криза прве младости и сит био својих једностраних несрећних
љубави”, тражио је само слободну љубав, односно жену која ће му се подати душом
али и телом.
Појам слободе такође је другачије одзвањао у њиховим главама. Неодлучном
Кремићу слободна веза je у потпуности одговарала, јер му је обезбеђивала уживање у
чулним задовољствима, али и могућност да се самостално бори за своје место у
друштву. Овакав однос према везивању наћи ћемо и у књигама које се баве питањем
брака у 20. веку: „И док је на селу економски опстанак готово немогућ ван брака и
породице, у граду је материјална опскрбљеност предуслов за брак. Због незавидног
економског положаја знатан број мушкараца из градских средина није се одлучивао на
формирање породице, па су самци чинили од једне трећине до чак половине укупног
броја урбане популације” (Вулетић 2006: 123).
Док за Кремића срећа лежи у телесним насладама које изједначава са искреном
љубављу, Зорка своју срећу види само у дужности, односно у пожртвовању: „Не, није
тако. Љубави има увек. Она се нуди на сваком кораку... Она нас вуче ка
задовољствима, али не и срећи, јер се срећа налази у дужности, у пожртвовању.
Пожртвовање је срећа, Кремићу – понови Зорка” (Ускоковић 1932: 17). Ова жена, којој
је љубав била позив и која није могла да гледа страдања свог драгог, полако се губила
у својој милосрдности и заборављала на себе и своју муку. У њеној свести остао је део
старог патријархалног кодекса, где су као „врховне норме живота жене” издвојени
живот за друге и законита жена (Пилетић 1985: 15). Због тога је она наивно веровала у

23
будућност, у остварење своје животне улоге, да свом драгом буде „роб његове среће,
да да све и жртвује се цела за његову будућност” (Ускоковић 1932: 219). Ипак, у
Милошевим очима она је израсла у „доброг анђела који му долази да га милује, да га
диже кад падне, теши кад трпи, даје хране његовој поезији и одлази од њега кад то
захтева његова срећа” (Ускоковић 1932: 32).
„Наложница” и „милосник” никако нису могли да изједначе своје погледне на
брак. Управо у том расколу, они иако живе једно поред другог, све више се отуђују и
удаљавају и међусобно, али и од својег Ја. Дуалитет обе личности постаће и главни
узрок свих трагичних обрта. Растрзани Милош на тренутак ће осетити жељу за браком,
али ће она бити угушена већ при самој помисли да би тај чин могао стати на пут
његовим амбицијама и самоостварењу. Њега је у тим тренуцима плашила чак и сама
алузија10 на брак, помисао на сиромашну будућност, као и помисао на борбу коју мора
водити са примитивном средином због везе са старијом девојком. Ериксонова теорија
можда ће и најбоље објаснити проблем Милоша Кремића, јунака слабе воље: „Људи
који немају снажан идентитет, егоистички и нарцистички појединци, плаше се
интимности, боје се губитка аутономије и утапања властитог ја у другоме. По
Ериксоновом мишљењу супротан пол интимности је 'дистанцираност' тј. спремност да
се човек одбаци, игнорише и уништи оне снаге и људе чија суштина као да угрожава
његову” (Erikson 2008: 16). Због овога млади песник одлучно и сурово Зорки даје до
знања да му никада неће постати жена: „Па ипак, ја не поимам: откуд то мора да
неминовно води у брак. Она сама увиђа да ја још нисам спреман да оснујем породицу,
а затим: моје место, планови за одлазак на страну, моја породица, њених тридесет
година” (Ускоковић 1932: 88)... Он не ставља знак једнакости између брака и љубави:
„Брак није што и љубав” (Ускоковић 1932: 95)... За разлику од њега Зорка, која остаје
без ичега, и без родитеља, богатства, младости, лепоте, чак и чедности, једину ствар
која јој је остала, љубав, изједначава са браком: „Ја нисам мислила на брак; без
пристанка ја сам мислила на љубав; управо, они су нераздвојно везани за моју душу; то
су две речи које значе једно исто” (Ускоковић 1932: 95)...
Кремићев егоизам достиже врхунац онда када реши да своју драгу жртвује зарад
својих идеала. У тренуцима психичког растројства, он почиње да пише драму
засновану на његовој историји љубави са Зорком, у којој излагањем своје исповести,
свега онога што је крио од себе и од других, ни неслутећи, задаје последњи свирепи

10
Када се Зорка у једном споменару уписује као Зорка Кремићка.
24
ударац својој вереници. Бранко Лазаревић наводи да ова драма није ништа друго „до
један рецепт за самоубиство” (Лазаревић 1975: 48). Фикција на даскама позоришта
постаће сурова реалност. Речи које ће главна јунакиња драме Сфинкс изговорити
пробудиће Зорку из света илузија и показаће јој пут којим треба да крене. Кремић као
да посредством свог књижевног дела, које му доноси дугоочекивану славу и успех,
исписује судбину своје драге. Трагичан крај главне јунакиње представиће заправо
Зоркин трагичан крај: „Ти или ја, једно од нас двоје мора се жртвовати за другог,
жртвовати се сасвим. Једно од нас мора се одрећи живота, да би живело друго, једно од
нас се мора склонити, да би начинило место другом. Иначе, ја не видим друго ништа
до очајање и срећу. Ја сам старија и мање вредна... Судба којој треба да се поклони
показа јој се јасном и млада жена поче да осећа муку и губљење свести” (Ускоковић
1932: 227)... Јелена Јовановић наводи да је уочавајући на позорници своју двојницу
која јој преузима покрете, речи и мисли, у одвећ слабој девојци, још више слабила
свест о властитој личности што ју је одвело до самозаборава. „Рушећи границу између
илузије и стварности, Зорка преузима улогу са сцене, дограђујући њоме идентитет”
(Јовановић 2019: 468).
На самом крају Зорка ће начинити највећу жртву као доказ своје велике љубави.
Она постаје исто створење као утопљеница Анђа коју је сама окарактерисала као
„слабо створење, које се није могло одупрети искушењу, прохтевима срца и сносити
последице које оне изазивају” (Ускоковић 1932: 17). Да би свом драгом ослободила пут
ка остварењу амбиција и снова, она извршава самоубиство. У свом опроштајном писму
ће то и нагласити: „Ја те сувише волим да бих могла живети без тебе; због тога ја не
могу бежати нигде. У власти ми је пак да раскинем са животом, и ја га раскидам,
срећна, јер је то за твоју срећу” (Ускоковић 1932: 232). Исидора Секулић наводи да је
Зоркина пропаст, „по формули живота, елемент Милошеве егзистенције” (Секулић
2002: 99). Овај чин ће уједно представљати и њену казну за све начињене грехе, за
одрицање од патријархалних начела по којима је одгајана и од којих се, живећи у
илузији, отуђила. Нажалост, неко је у оваквом трагичном сплету околности, морао да
изађе као жртва. Међутим, правог победника у овој борби није било. Натчовек, Милош
Кремић, који је постао „креатор смртне казне над вољеном женом и њен посредни
егзекутор”, са свог врха пада на дно и постаје поражени победник (Буњак 1993: 122).
Након свих дешавања, он одустаје од својих снова, проналазећи лажна оправдања за
своје поступке и заувек се повлачи у родно Ужице.

25
 На крају треба напоменути и то да симболизам Ускоковићу није био стран и да
се он у погледу симболике предмета и појава који су у непосредној вези са причом
највише приближио авангардној прози (Vučković 1990: 433). Као увертира за главну
љубавну историју писцу је послужило самоубиство једне младе девојке због
неостварене љубави. Тренутак у ком се Зорка и Милош упознају описан је као
„неочекиван” и „злокобан”: „На њиховом домаку лежео је мртвац. Атмосфера је била
тешка, пуна тамњана и мртвачког мириса. Кад је млади човек поздрави, нешто хладно
сави се око Зоркина срца, као човеку кад осети рђав знак” (Ускоковић 1932:13). На овај
начин ће мотив самоубиства, који се појављује на самом почетку, али и на још три
различита места: у представи Драгана, у Милошевом сну и у драми Сфинкс,
симболично представити и сам крај ове љубавне приче. Поред тога, слика мртве Анђе у
потпуности ће одговарати слици утопљене Зорке. За крај Радомир Ивановић наводи:
„Ток приповедања постепено се формира, сужава, од оног пространог ка све ужим
путевима, до крајњег који води у мутне воде Дунава, у којима срећемо први и
последњи женски лик, у ствари, у оба случаја један те исти: жена предата свим својим
бићем љубави, као одговор на неузвраћену љубав убија се, доказујужи и делом своју
приврженост култу брака” (Ивановић 1968: 108).

4. Роман Чедомир Илић

Након успеха свог првог романа Дошљаци, Милутин Ускоковић ће српској

књижевности даровати још један роман, који ће по својој уметничкој вредности ући у
ред репрезентативних дела српске модерне.
Роман Чедомир Илић ће светлост дана угледати 1914. године у издању Геце
Кона, и то непосредно пред Први светски рат. Несрећа је била та што ово изврсно
књижевно дело излази у периоду судбоносних догађаја, те му се не придаје она пажња
коју је заслужило и врло брзо пада у заборав. Интересантно је то да овај роман
првенствено није носио поменути назив. У периоду од септембра 1911. године до
децембра 1912, објављиван је под насловом Хроми идеали у часопису Дело у десет
свезака. Радомир Ивановић сматра да је Ускоковић због превелике сличности у
наслову са Ранковићевим романом Порушени идеали, променио назив свог дела и
именовао га по главном јунаку (Ивановић 1968: 167).

26
 Сада већ зрелији писац, вођен критикама које је добио, свом новом делу
прилази доста озбиљније и са више амбиција. Радњу романа поново смешта у модерни
Београд, тачније у његово предграђе, али сада насупрот њега ставља Чачак, стециште
патријархалних норми. Временски оквир радње обухвата период од 1900. године, када
Чедомир Илић први пут ступа на сцену, па све до 1905. године, што не можемо са
сигурношћу тврдити, јер се прецизан датум смрти главног јунака и психички крах
јунакиње нигде не казују.
На самом почетку налази се и посвета која ни тематски ни стилски није везана
за садржину романа. Ипак, њоме ће писац исказати своје дубоко поштовање према
онима који су се жртвовали за слободу Србије током Балканских ратова: „Ова књига је
посвећена погинулим Србима у ратовима 1912. и 1913. године, јер они који су пали за
Отаџбину, по речима једног великог песника прошлог столећа, заслужују да на њихове
хумке долази свет и молитве чита; међу најлепшим именима њихово је име најлепше;
сва слава, пред њима, бледи и губи се, и као што би радила мајка, глас целог народа их
љушка у њиховим гробовима” (Ускоковић 2004: 5).
У 26 глава, означених римским бројевима, Ускоковић приказује политичке и
друштвене прилике у Србији на почетку 20. века. Он се такође окреће и животу
занесених београдских високошколаца и њиховим идеалима, до чијег краха неминовно
долази. С обзиром на то да вишеструко задире у проблеме друштва тог времена,
Чедомир Илић у потпуности оправдава назив социјални роман (Ивановић 1968: 166).
Он се такође може означити и као љубавни роман јер нам писац излаже више
љубавних историја са трагичним крајем. Ипак пре свега овога, ово је роман личности
или психолошки роман. Чедомир Илић је роман о пасивном интелектуалцу, његовим
недостижним идеалима и трагичној судбини. Наравно и овде, Ускоковић неће
запоставити тему дошљаштва.
Кроз судбину троје младих људи, аутор ће на својеврстан начин уобличити
мотив отуђености.

4.1. Отуђеност и Чедомир Илић

Ускоковић ће се и у роману Чедомир Илић бавити судбином искорењеног

човека, високошколца из унутрашњости, који јурећи за својим идеалима бива отуђен
од себе и од својих вољених.
27
 Чедомир Илић, родом из Ваљева из куће где се „грцало од дугова”, још од раног
детињства упознао је живот сиротиње предодређене на стална понижења и патње. Док
је отац, „чиновничић с малим квалификацијама”, зарад породице морао да „крши леђа
пред свим старијим” и „да се одриче својих мишљења”, мајка је захтевала раскошан
живот пун непотребних ужитака. Суочен са проблемима које немаштина носи, и како
би себи обезбедио сигурност и боље сутра, Чедомир решава да прати очеве савете, те
се сав посвећује школовању: „Стога је и Чедомир разумео да ће његова сопствена срећа
доћи ако буде што школованији, што начитанији” (Ускоковић 2004: 17).
Упоран и жељан успеха, врло рано научио је да чита и пише. Овај
„Њундеркинд”11, како га је учитељ назвао, омамљен сталним похвалама, убрзо је
стекао нереалну слику о себи, која ће и довести до несклада у његовој личности.
Занесен идејом да ће постати велики научник и да га чекају „велика дела” Илић је
стремио ка немогућем. Сигуран у своје знање, веровао је у могућност свог интелекта да
промени свет и помогне целом човечанству. Није ни чудо што се као великошколац
придружио оном другом типу студената који се борио за основна грађанска права и
који је своје одушевљење налазио у раду на нечему великом: „њихова вера у будућност
и сопствену вредност уносила му је у крв пенушаво одушевљење као од неког јаког
пића” (Ускоковић 2004: 20). Међутим, опијеност књигама полако га је одвајала од
реалности. Оно што није могао остварити на јави, млади занесењак остваривао је у
свом имагинарном свету. Овакво Илићево фиктивно окружење иницираће почетке
његовог отуђења од стварности.
Ђак препун нереалних идеала и снова у црном Београду био је потпуно
усамљен. Одрицањем од очевине, ради сестриног мираза, што је довело и до прекида
било каквог односа са породицом, Илић увиђа тежину положаја дошљака у урбаној
средини. Самоћа и отуђење од оних који су му били једина подршка у животу, младог
студента су све више увлачили у свет измаштан и идеалан, у свет који нема ослонац у
реалности. Такав човек, повучен и склон маштању, који све види кроз књиге,
неспособан је да се дрзне и супротстави животу и ономе што он носи. Уверен да му је
неправда коју доживљава судбински додељена, у моменту резигнације схвата ко је он
заправо: „Он је био само сиромашан ђак, без родбине, без сигурног прихода, без
пријатељских веза и заштитника, права друштвена нула, некористан никоме и који се
никога не тиче” (Ускоковић 2004: 54).

11
Чудо од детета.
28
 Случајно познанство са Вишњом, младом девојком из унутрашњости, пружиће
му шансу да на том односу изгради ослонац који ће му помоћи у остваривању свих
снова. У Илићево срце које је до тада живело „пустињачким животом идеала из
књиге”, уселиће се неко ново необично осећање. Међутим, егоцентрик као што је
Чедомир Илић, жељу за успехом ставиће испред љубави са девојком која је ради њега
прекршила све патријархалне норме. Он, као и Кремић у Зорки, у Вишњи није видео
животног сапутника, већ неког ко треба да му олакша живот, пружи спас у тешким
тренуцима и неког ко га неће спутавати у остваривању своје каријере. Жена за овог
егоисту није била „звезда пратилица”, већ „метеор, који ће се појавити на његовом
небу, осветлити га чаробно за који тренутак, па се после изгубити, остављајући
студента да иде својим путевима” (Ускоковић 2004: 71). Вођен тиме, неспособан да
воли неког другог више него себе, Илић иделану везу међу љубавницима види само у
слободној љубави: „Он је волео слободу, веровао је у њену свемоћ, замишљао ју је као
море, као ваздух, нешто пространо, благословено, опште, свачије” (Ускоковић 2004:
20). Због тога и онда када види да му је живот без Вишње празан, шупаљ и бесмислен,
неће прећи преко својих принципа и понудити јој брак. Заслепљен илузијама и невешт
да искаже своја најдубља осећања, како не би угрозио своју тобоже успешну
будућност, полако се отуђивао од вољене девојке, од јединог ослонца у том тренутку.
Добро познавајући живот младих интелектуалаца онога времена, Ускоковић ће рећи:
„Али Илић, као и сви људи који траже од своје судбине више него што она може дати,
бежао је од своје среће, мислећи да трчи за њом” (Ускоковић 2004: 102).
Иако је Чедомир био од оних људи који се залажу за општу срећу, дубоко у себи
он је мислио само на лично добро. Верни социјалиста, који је мрзео новац и богаташку
класу, који је своју кичму излагао ударцима полицајаца на демонстрацијама зарад
социјалистичких начела, осетивши лагодан живот у министарској кући, у којој је радио
као учитељ, полако се отуђивао од својих политичких и личних уверења. Већ сами
разговори са старим Матовићем, радикалом, омамиће га и представити му се као
лагоднија могућност ка остваривању својих жеља: „Требало му је нечег новог,
разонођења, могућности да се крене једним новим путем којим дотле није био прошао”
(Ускоковић 2004: 69). Своје ренегатство правдао је неподобним друштвеним и
политичким околностима у нашој земљи. Милутин Пашић наводи да ово Илићево
напуштање социјалиста и прелазак у радикале представља „одбрамбени механизам
сублимације”. Он је више и теже остварљиве циљеве заменио мање цењеним, али

29
лакше остварљивим циљевима (Пашић 1990: 152). Ново политичко опредељење
Чедомира је сврстало сада у ону прву групу студената чија је девиза била: „уживати” и
„успети”. Прелазак у радикале, у потпуности га је отуђио од Вишње. Њено одсуство у
његовој близини, омогућиће хромој девојци, слободнијег понашања да неснађеног
Чедомира увуче у кревет, а убрзо и у брак. Распуштена, заљубљиве природе, навикнута
да увек добије оно што пожели, Бела, кћер министра Матовића, са лакоћом је завела
младог студента. Подсвесно опчињен идејом да ће га веза са девојком из угледне и
поштоване породице избавити из сиромаштва и омогућити му брз успех и каријеру о
каквој машта, Чедомир се препушта чулним ужицима које му нуди министарева
кћерка. Иако је Бела била присутна физички, Илић на њој примећује само делове тела у
којим ужива, а Вишња душом, јер је она жена која „диже човека на посао”, он је бежао
од својих осећања како не би себе спутавао на путу ка великом успеху који га чека.
Као и сваки интелектуалац, и он је замишљао свој живот као поље
неограничених могућности. Због тога је себи допуштао да у моментима занесености од
одређених особина две девојке направи једну идеалну жену која ће одговарати
његовом идеалном животу: „Пажљиво је одабирао њихова преимућства, док је брисао
са њих све што му се није допадало, све што је кварило хармонију његове идеалне
жене” (Ускоковић 2004: 54). Овај „идеални егоиста”, како га Ускоковић назива, од
живота је тражио све, желео је „целокупност своје среће”, те се стога плашио да би
избором једне од датих алтернатива изгубио „један део своје потпуности”. Зато
Радован Вучковић констатује да две девојке у животу Чедомира Илића представљају
два смера у којима се могу развијати његове идеје. Он каже: „Вишња је, свакако, у
својој невиној лепоти, нетакнутом и природном сјају који подсећа на пуни и
хармонични живот биља и природе, оличење чистоте прошлог и патријархалног
морала, чији се интегритет разара под утицајем новог времена. Друга јунакиња, Бела,
њена је супротност у свему. Она симболише еротску перверзију велеградског стила
живота, чији се смисао изражава у егоистичкој потрошњи другога и непрекидном
телесном упражњавању” (Vučković 1976: 257).
Залуђен привидно лепим животом у кући Матовића, опијен пољупцима и
миловањима привлачне му девојке, Илић постаје, како он каже, „жртва глупог
случаја”. Своју неспособност да изрази осећања и мисли, Чедомир ће скупо платити.
Ухваћен у љубавном заносу са Белом и под утицајем промишљене госпе Клеопатре, он
пристаје да ступи у брак са девојком коју није волео. Разлика између онога што мисли

30
и онога што говори најбоље се оцртава у његовом одговору о својим осећањима према
Бели: „Било му је јасније него икад да не воли ту девојку, па ипак он превали: Да!”
(Ускоковић 2004: 121). Овим изговореним речима он изневерава себе, и у потпуности
се на још једном месту отуђује од својих принципа и осећања.
Дуалитет Илићеве личности најбоље ће се показати уочи свадбе. Ова два човека
која се у њему сукобљавају неће му дозволити да се определи за једну страну. Вечито
растрзан између мирног, вредног студента из унутрашњости који све своје обавезе
испуњава на време и оног фантаста који тражи све лепоте овог света, идеалисте
немирног духа који је неспособан за било какву акцију, али жели да ради само на
крупно, Чедомир се полако губи и отуђује од своје природе. Међутим, дубоко уверен
да се бори за сопствену слободу и приватност, он је себе несвесно поробљавао управо
оним конвенцијама од којих је бежао (Јовановић 2012: 300).
Одлазак у Париз и наставак школовања на Сорбони, само су на тренутак младом
идеалисти пружили угођај о каквом је одувек сањао. Али човек без икаквог практичног
смисла, „сув доктринар”, заборављајући да поред науке постоји и примењена вештина,
није успео да се избори са сталним свађама у браку са каприциозном Белом, којој је
недостајала пажња из породичне куће и мајчина кухиња. Површни, теоријски поглед
на учење, брак, политику и живот уопште врло брзо вратио је Чедомира у Београд и
заробио га службом у београдској гимназији. Тај повратак издејствоваће потпуни пораз
на свим Илићевим плановима. Неприхваћен од колега, ђака, па и жене, у окружењу
које га је гушило и угњетавало, почеле су да га походе сумње и горко сазнање о
сопственој немоћи. Читав његов живот Ускоковић је ставио између два супротна пола:
„на једној страни је сигурност у себе, увереност да његов живот има да буде нешто
посебно и несвакидашње, тежња за пуним животом и осмишљавањем тог живота; на
другој страни је сумња, несигурност, колебљивост, слабост и разочарење” (Величковић
1985: 144).
Одбацивши живот са Белом своје последње наде Чедомир улаже у поновни
сусрет са Вишњом након дугог низа година. У девојци, сада већ жени, коју је оставио
зарад својих амбиција, видео је спас од свега и ослонац који ће му пружити подршку да
оствари све снове. Повређена девојка, свесна Илићеве несвести, покушаће да му
отвори очи да схвати да живот није онакав какав се њему чини. Спуштање на „општи
ниво” и задовољавање мањим стварима помогло би му да опстане у суровом свету.
Неминовни сукоб интелектуалца са малограђанском средином, која га уништава,

31
најбоље је исказан њеним речима: „Ти чекаш, гладан и жедан, награду за твоје
филозофске спекулације, а око тебе диже се вихор заузет једино материјалним
интересима, бруји живот где новац господари свима питањима, царује индивидуализам
који руши фамилију, државу, води се политика која издиже махом медиокритете. Ти
очекујеш предусретљивост и величанствене умове, а тебе вреба фарисејство и глупост”
(Ускоковић 2004: 176). Увидевши промашеност свог дотадашњег живота и да би му уз
стару љубав све било лакше, он по први пут креће у акцију и нуди Вишњи брак.
Одбијање ове понуде иницираће велики душевни потрес код Чедомира, који схвата да
заувек остаје без вољене девојке и да она сада представља „прошлост која измиче”.
Човек „наоружан знањем целе наше епохе”, поражени идеалиста слабе воље
свој последњи спас, након Вишње, видео је у раду. Туга, огорчење и немоћ да било шта
учини увлачили су му се дубоко под кожу. Сваки неуспешан покушај да се тргне из
безизлазности у коју је запао водио га је до потпуног пораза. Човек мисли, а не човек
акције, разочаран у све што је веровао, схвата да је све до тог тренутка била заблуда.
Срчани присталица материјализма и еволуционизма почео је да сумња у ове доктрине.
Несигурност у валидност сопствене филозофске идеје и у чињеницу да ни наука више
не представља сигуран ослонац у тумачењу света довеле су до коначног краха
Чедомирове личности. Снаге за сукобе који су се одвијали у његовој души није имао.
Ускоковић ће на симболичан начин осликати последње тренутке Илићевог
живота. Један од најупечатљивијих симбола у овом роману јесте слика лепог и
поноситог коња, Арапа, којег је средина начинила на обичну „таљигашку рагу, рђу,
мрцину”. Судбина ове животиње, која се у почетку кретала без команде, а сада са
спуштеном главом примала ударце бича, Чедомиру Илићу личила је на сопствену
судбину. У тим тренуцима осетио је своју неспособност да крене даље: „Мисао му је
била уморна, срце болесно, воља немоћна. То му откри његов интимни пораз”
(Ускоковић 2004: 185).
У грозничавом стању нерава, свој недовршени рукопис Чедомир ће бацити за
потпалу. Хаотично стање и бунило довешће га до закључка да „ником није привредио
ништа” што је изазвало осећање одвратности према свету, а највише према самом себи.
У таквом расположењу, поглед кроз прозор на Арапа са обореном главом му је убио и
последњу наду у будућност. Пред том сликом је задрхтао и та „кљусина” учинила му
се „као авет која га гони, као живот који му остаје, као он сам” (Ускоковић 2004: 188).
Једини спас из оваквог стања, Чедомир Илић пронашао је у самоубиству, које је

32
значило апсолутни пораз једне слабе личности и било једини бег од спуштања на
„општи ниво”. Овај идеалиста отишао је у смрт са апсурдном мишљу да ће можда тај
чин бити једино добро које је учинио у животу. Деретић наводи да је све што се
догодило са Ускоковићевим јунаком током живота било против његове воље. Једина
заиста његова одлука била је одлука о самоубиству (Деретић 1981: 239).
Ускоковић је путем лика интелектуалца Чедомира Илића показао да је основа
свих његових сукоба било дубоко противуречје које је лежало у њему, а не свет око
њега. Као и други интелектуалци тог доба, и овај, без икакве унутрашње воље, још у
раној младости узео је већи терет него што може понети и већ при првој препреци он је
посустао (Јовановић 1985: 44). Можемо рећи да је „импровизовани учитељ”, како га
писац назива, импровизовао и цео свој живот, па чак и смрт. Он није био спреман ни за
једну своју животну улогу. Миодраг Протић подвлачи да је најтрагичније у овом типу
човека његова морална и интелектуална недовршеност, „он је некуда пошао, али
никуда није стигао” (Протић 1972: 447).
Отуђен од себе, својих идеала, од љубави, породице, Чедомир Илић је трагично
завршио свој живот. Можда и најбољи опис овог човека дала је његова рођака Каја:
„Он није рђав човек, ја то знам. Он је сјајна интелигенција, природа врло симпатична,
али карактер неодређен, несталан, неодважан, слаб” (Ускоковић 2004: 29).

4.2. Отуђеност и Вишња Лазаревић

За основу свог другог романа, Ускоковић узима љубав између студента

Чедомира Илића и ученице Вишње Лазаревић. И ова љубав, као и она у првом роману,
имаће трагичан крај. У жељи да се еманципује и ослободи свих патријархалних стега
како би слободно уживала у својој наклоности према младићу, Вишња постепено губи
себе и отуђује се од својих принципа, породичног дома и љубави уопште.
Случајни сусрет са Чедомиром Илићем представљаће круцијални догађај у
животу младе девојке. Неписмени бакалин Митар Лазаревић, који је изузетно уважавао
школоване људе и веровао у то да је знање моћ, послао је свој кћер у Београд да
заврши девојачку школу како не би остала „слепа код очију”. Међутим, Вишњине
планове помутиће млади филозоф чије ће се речи дубоко урезати у срце честите
паланчанке која је била „од оних простодушних бића која иду право и чија судбина не

33
зависи од њих самих, већ од оних које ће срести и који ће их учинити срећним или
несрећним” (Ускоковић 2004: 23).
Опијена Илићевим речима, његовим знањем и ставом, Вишња полако мења свој
поглед на свет. Досадашњи живот чинио јој се слеп и бесциљан. Беседничке
способности младог идеалисте опијале су девојку која је „без сенке неповерења”
упијала изложене идеје. Његове речи да девојачка школа није довољна модерној жени
и да треба тежити ка идеалу нове жене, жене која је ослобођена свих предрасуда,
будиле су у Вишњи неко ново, пријатно, али фатално осећање. Социјалистичке идеје,
које је Чедомир проповедао, храбриле су наивну девојку да начини судбоносни корак и
реши да настави школовање, да ступи на универзитет и заврши филозофију чак и по
цену да се одрекне својих родитеља и било кога ко стане на пут њеном напретку. Зато
ће пријатељици Каји одлучно рећи: „А ја хоћу да се образујем до краја. Хоћу да будем
на висини времена у којем живим” (Ускоковић 200: 29). Ипак, колико год да је девојка
стремила ка еманципацији, патријархална култура у њој се жестоко томе противила. У
Вишњи су се константно сударале противречности. Док је она одушевљено прихватала
идеје и идеале социјалиста, ехо традиционалних вредности одзвањао је дубоко у
њеним мислима.
Вишња Лазаревић била је од оних жена које су предодређене за хармоничан и
породичан живот: „Све је било ту да та жена постане једног дана срећна мајка,
проживи мирно и корисно свој део живота и, кад дође време, заспи вечито под
обичним крстом, са кога ће киша и невреме спрати њено име и уништити таште
човечје спомене, као и многима другима” (Ускоковић 2004: 37). Међутим,
прихватањем урбаних начела, она се својевољно одрекла оваквог положаја. Иако је
уживала у академској слободи, мешала се у друштво младих момака и девојака,
презирала моду, корачала крупно и улицом јела кифле и переце, патријархално
васпитана девојка је на љубав и даље гледала на старински начин. Свесно је избегавала
миловања са Чедомиром јер је знала да мора доћи до нечег већег од самог пољупца.
Она је чекала да њен драги испроси њену руку, па да му се цела пода, да му дарује сву
раскошну младост која је бујала из ње. То осећање морала које јој је старинска кућа
њеног оца улила, нису могле помутити ни све прочитане књиге и живот у престоници.
Праву љубав видела је само у браку и мужу: „Томе је требало очувати, жртвовати све,
живети тако да нико, осим њеног мужа, неће моћи рећи: Она је била моја драгана. Ја
сам је грлио” (Ускоковић 2004: 65).

34
 Антагонизам који је овладао овом девојком и који је њену личност поделио на
два опречна дела, и самим тим је отуђио од сопственог Ја, довешће је и до греха.
Верујући у јака осећања која су се будила између ње и Чедомира, Вишња ће се једног
дана без речи и протеста, покорити младићевим страственим загрљајима и пољупцима.
Ово посрнуће изазваће осећање стида и неморалности у „послушном детету
патријархалне куће”. Борба модерног и патријархалног погледа на брак, породицу и
сексуални чин, која се жестоко водила у глави ове девојке, полако је почела да излази
на видело. Сметена Вишња у овом сукобу није успевала да пронађе себе: „Она није
умела, и поред својих лектира, да измири стариснки морални закон породичног живота
са борбом за испуњење својих сопствених потреба... Своју грешку сматрала је за
кривицу... Она није признавала себе за свог господара. Она је заборављала прво
правило свога новог васпитања: да млада девојка бира себи мужа потпуно свесно”
(Ускоковић 2004: 113).
Усвајањем појединих принципа модерне културе, Вишња је заувек изгубила
некадашњи додир са својом средином. Повратак у Чачак, више није изазивао иста
осећања у срцу младе девојке. Свест о сопственој слободи у граду, није јој допуштала
да се измири са њеним положајем у задртој средини где је „била заступљена
универзална представа о припадности жена искључиво приватној – кућној, породичној
сфери, и поседовању квалитета и врлина као што су скромност, послушност,
стидљивост, посвећеност мушкарцу” (Јовановић 2012: 296). Она није желела да буде
роб паланачког морала, да буде „људски створ, завезан за земљу” и да себе подјарми
туђој вољи, туђим мишљењима и обичајима малограђанског света. Она је хтела да
слободно оде сама до првог дућана. Таква сфера где је жена спутавана многобројним
конвенцијама и одузимањем слободе најбоље се види у речима Зарије Ристића који
каже: „Жене примају науку која им се предаје, веру која им се проповеда, мужа који им
се даје, срећу ако је сретну, несрећу много чешће, и судбину која им се одреди. Реч
слобода за њих је смисао зла.... Такве су и жене (као муве) које примами сунце
слободе. Оне му полете, без размишљања, али хиљаде невидљивих препрека спречава
њихов лет и оне ће пропасти тако, остати маторе девојке, умрети као муве ако им не
отвориш прозор” (Ускоковић 2004: 64). Његове речи можда и најбоље казују какав
усуд чека Вишњу, која је раширених крила полетела ка својим високим идеалима.
Путем низа радњи и појава са изразито симболичним значењима Ускоковић ће
наговестити у ком смеру ће се одвијати судбина ове девојке. Улазак у вилинско коло

35
уочи Ивањдана, венац који је остао на свом месту, као и два црна лептира која су
јурила око букета у њеним рукама, биће сујеверни доказ девојачке доживотне самоће.
Као по правилу, трагичне слутње ће се испунити. Први који ће Вишњи задати највећи
ударац биће управо Чедомир Илић, који ће преласком у радикале, издати њихова
заједничка убеђења. Вишња ће остати принципијелна свом политичком опредељењу, а
свом вољеном ће на тренутак по казни ускратити миловања и пољупце. Иако је
осуђивала овај поступак, она га је волела истом јачином као првог дана. Управо он,
који је сковао њене идеале и уверавао је у своју грандиозну љубав, издао ју је и по
други пут. Она, која је све напоре чинила само ради њихове љубави, која је променила
цео свој живот, која се противила вољи родитеља ради њега и гушила сваки глас
савести, издајнички и кукавички остављена је без иједне речи на њиховом заједничком
путу. Видевши у новинама вест о Илићевој женидби са Белом, „зграда њеног живота”,
чија је „полуга на којој је почивала” био Чедомир, срушиће се у тренутку: „Губећи
њега, чинило јој се да губи све око ње. И она сама се губи, нестаје је, тоне” (Ускоковић
2004: 94). Иако је осећала да је Радоје воли и да јој је његов говор ближи и
практичнији, она одбија његову понуду за брак, не желећи да га обмањује и признаје
му да несрећно воли другога.
Повређена и одбачена, неснађена у Великој школи, где равноправност између
мушкараца и жена и даље није постојала, Вишња напушта студије и одлази на село да
ради као учитељица. Са нестанком Чедомира, нестала је и њена жеља за
еманципацијом. На том животном беспућу, походиле су је сумње у све што је дотад
радила. Увидевши да се прогрес не остварује крупним речима, него стрпљењем и
малим корацима, она се храбро суочила са реалношћу и наставила да живи у складу са
својим личним могућностима. Она се једноставно спустила на „општи ниво”.
Чедомир Илић био је прва и једина њена љубав. Поучена горким искуством
смогнуће снаге да му се после дужег времена супротстави и саспе у лице оно што је
годинама држала у себи. Иако је слепо веровала његовим речима, увек је увиђала да су
његови закључци „често вештачке дедукције” и пуни противуречности. Није се
устручавала ни да му саопшти истину о његовим заблудама и о његовој неспособности
да реално процени свет око себе, као и да се подсмехне његовој књишкој
затупљености.
Можемо сматрати да је исход романа дат и пре његовог завршетка управо у
микропричи коју казује Чедомир Илић. Идила заједничког лета двеју белих птица биће

36
прекинута убиством једне од њих. Симболично у овој причи препознаћемо Чедомира и
Вишњу и њихов трагичан крај, тачније девојчин неостварен сан о заједничкој срећи
(Ђорђевић 1985: 30). Тачку на ово болно путовање, на које је као слепа шипарица још
давно пристала, Вишња ставља одбијањем Илићеве понуде за брак. Патријархална
свест ће у овом тренутку победити и неће допустити девојци да ступи у везу са
мушкарцем који је још увек у браку са другом женом. Иако га је и даље силно волела и
жудела за њим у том тренутку „постала је она стара Вишња, којој је морал
патријархалне куће забрањивао свако попуштање од правог пута” (Ускоковић 2004:
180).
Вишњине унутрашње жеље, еротски нагон који је годинама био спутаван јер
није у складу са моралним схватањима које је понела из породичне куће, изаћи ће на
видело на последњим страницама романа. Пашић казује да је тај потиснут мотив био
толико јак да није могао бити у потпуности ликвидиран и да је морао пронаћи начин да
се испољи (Пашић 1990: 166). Сан ће бити најпогодније место где ће се Вишњине
најдубље жеље испољити у пуном светлу. „Њена еротска игра одраз је пожуде која је
тако неспутана могла да ескалира само у области полусвесног/несвесног – онда када
нико не види, не посматра и не контролише” (Јовановић 2012: 299). У силини наврлих
осећања, нага девојка ће узалудно дозивати вољеног човека у своје наручје.
Отуђена од себе, својих принципа, породице, родног тла, од љубави, душевно
растројена Вишња на крају бива заустављена на свом путу еманципације.

4.3. Отуђеност и Радоје Остојић

Да отуђеност, промашеност, клонуће, пораз и смрт, представљају главне одлике

Ускоковићевих јунака, показаће и трагична судбина Радоја Остојића, епизодног лика у
роману Чедомир Илић.
Нешто старији Вишњин земљак, Радоје, од малена показивао је своје склоности
ка практичном раду. Овај младић врло брзо је својом способношћу и умешношћу
зарадио титулу „најдаровитијег човека под небом” (Ускоковић 2004: 41). Иако се отац
надао да ће завршити школу и добити посао у државној служби, увидевши синовљеве
способности препустио му је своју кујунџијску радњу.
Човек акције, а не мисли, са жељом да помогне свом народу, своје слободно
време користио је како би стекао што веће знање о различитим пословима. Зато је
37
проучавао каталоге, учио немачки језик како би читао стране књиге... Самоуки
поборник практичног решавања свакодневних потреба редовно је суседима поправљао
сатове, лемио ланчиће, калемио воће, поправљао машине и радио све остало што им је
било од користи.
Овај човек и те како је имао свој суд о савременом друштву. Он је био свестан
стања у народу као и сиротиње, нереда и расула, па је стога највеће симпатије гајио
према простом човеку, „изгладнелом грађанину и одрпаном сељаку”, кога је сматрао
стубом сваког друштва. Веровао је и да Велика школа само „фабрикује” чиновнике и
да од младих, паметних и поштених људи ствара бедне, глупаве и непоштене
канцеларијске слуге. За жену је сматрао да треба да буде у кући и стара се о свом
огњишту.
Изузетно патријархалан Остојић је представљао сушту супротност Чедомиру
Илићу. Овај практичар, свестан реалног живота, своје мисли је, за разлику од
поменутог идеалисте, излагао приземно, без икаквих филозофских апстракција и
неразумљивих термина (Пашић 1990: 173).
Радоје Остојић је имао и две љубави у свом животу, али ће и он, као сви остали
јунаци Ускоковићевог романа, у обемама претрпети велики пораз. Одушевљен снагом
реке Мораве, он се заносио идејом о претварању водене снаге у електрицитет. Спреман
да оствари оно што ће бити за добробит човечанства и што ће олакшати рад и живот
сваког човека, успео је да оснује акционарско друштво за експлоатацију речне снаге.
Предузимљив момак свој проналазачки дух умирио је подизањем централе над
Овчаром са називом Рад и светлост. Тих дана Радоје је за своје суседе био јунак:
„Људи су веровали у њега, сматрали га за нешто више од себе” (Ускоковић 2004: 109).
Међутим, зла коб задесиће и овог оптимисту, човека који је стремио ка
остварењу високих циљева зарад добробити других, а не себе. Марко Недић подвлачи
да је судбином Радоја Остојића трагичка основа целокупне визије живота у роману
знатно увећана и то управо зато што је „његов лик дат у контексту непосредне
стварности у провнцији” (Недић 1988: 131). Периоди непрестаних киша, оснажили су
набујалу реку, ону у чијем је жуборењу млади предузетник чуо „позив на велика дела и
узвишен рад”, да у виду „необуздане стихије” поруши бедеме недовршене бране на
Морави, па самим тим и поруши све снове Радоја Остојића. И на овом месту
Ускоковић ће симболично приказати јунаков крај. У узалудној борби да спасе оно у

38
шта је уложио сву своју снагу, љубав и на крају новац, Радоје ће у води угледати
мртвачки сандук који плови, који ће у његовој глави изазвати црне слутње.
У тим најтежим тренуцима, примитивна средина не прашта онима који желе да
се издигну изнад ње (Глигорић 1970: 87). Они који су га највише волели, подржавали и
уздизали сада су га гласно осуђивали и попреко гледали. Са пропадањем акционарског
друштва, које одлази под стечај, и Остојић пропада као његов главни акционар. Он у
трену остаје без своје части, куће, имања, радње, али и без својих идеала.
Пораз на овом пољу није био довољан, па је писац Радоја дотукао и на
љубавном плану. Када Вишња одбије његову понуду за брак, овај човек бива уништен
у сваком смислу. Без снаге и воље за било какав покрет, свој излаз из неуспеха налази у
алкохолу. И он, као и сви остали јунаци постаје човек промашеног и излишног живота.
Неспособан за најмањи покрет, он више није живео, „није био међу живима”
(Ускоковић 2004: 143).
Отуђен од својих идела, породице, Вишње, пријатеља, средине и од својег Ја,
Остојић бива ухваћен у канџе немилосрдног живота. Он, као и Чедомир Илић постаје
„бивши човек”. Разлог њиховог неуспеха лежао је у њима самима, у њиховим
личностима. Они нису имали снаге нити су умели да се изборе са својим неуспесима и
да започети посао наставе тамо где је застао (Пашић 1985:40). Сама чињеница да
Радоје Остојић не залази у Београд, и да је све време на тлу свог родног града, показује
да Ускоковићеви јунаци не страдају због тога што су дошљаци, већ због унутрашњих
неусаглашености и сопствене немоћи да своје циљеве изједначе са својим
могућностима.

39
 5. Закључак

Евидентно је да је Милутин Ускоковић својим радом заслужио да се нађе у врху

српске књижевности. Овај аутентични прозни писац врло рано је заволео писану реч,
те је своје најдубље дилеме и осећања која је вукао још из детињства уткао у своја
књижевна дела.
Ускоковићева значајност огледа се у свим иновацијама које уноси и уз помоћ
којих мења смер развитка српског романа. Као утемељивач београдског романа,
Милутин Ускоковић ће заменом сеоске средине, градском, тачније београдском, унети
новине у књижевност. Овакво измештање са собом носи и велике последице са којима
се суочава модерни јунак. Писац ће на себи својствен начин у својим делима дати
портрет српског човека с почетка 20. века, који води сталне борбе са околином, али
понајвише са самим собом. Напуштање родног места, ради потраге за успехом и
афирмацијом у градском друштву, младим интелектуалцима доноси само осећање
одбачености. У таквој једној урбаној средини, у Београду, они нису ништа друго него
ли дошљаци, странци, неснађени и неприхваћени. Отуђени од друштва, полако бивају
отуђени и од самих себе. Њихова колебљивост, растрзаност између својих жеља и
амбиција и онога што им живот пружа, као и између новог, модерног и
традиционалног, које носе из свог завичаја, доводи их до краха у сваком смислу.
Егоисти, пуни себе, верујући да су предодређени за велика дела, само привидно истичу
да све што раде јесте за добробит човечанства. Ови лажни алтруисти спремни су да
зарад свог успеха жртвују сваког ко им се нађе на путу остварења али и да погазе своје
принципе како би брже стигли до зацртаног циља. Ипак, муњевити успон са собом
доноси и још вртоглавији пад. У свом покушају да досегну висине којима нису
дорасли, Ускоковићеви јунаци бивају уништени. Њихова неодлучност, несигурност у
себе и своје способности надвладава сваку жељу за даљим напретком. Таква личност
жели да се супротстави свему, али је немоћна и без воље, она нема снаге да било шта
учини. Помирење са судбином и убеђење да је друштво криво за неминовну пропаст,
модерног јунака чини човеком слабе воље, који свој спас види у самоубиству или у
бежању од било какве одговорности. Отуђени од себе, својих идеала, од друштва и
породице, они се отуђују и од вољене девојке. Сваки њихов покушај да пронађу
ослонац на коме ће градити свој идеални живот, предодређен је на пропаст, те свака
љубавна историја има трагичан завршетак.
40
 Управо такви јесу и Милош Кремић и Чедомир Илић, главни протагонисти
Ускоковићевих романа Дошљаци и Чедомир Илић, који у свој вртлог резигнације,
несигурности и неумешности да одговоре искушењима, увлаче и своје партнерке Зорку
и Вишњу Лазаревић.
Иако је Ускоковић водио рачуна да избегне сличности међу својим романима,
не може се заобићи чињеница да евидентних подударности има. Оба започињу
познанствном двоје младих чија је љубав неминовно осуђена на трагичан крај. Главни
јунаци дошли су из унутрашњости у Београд ради остваривања својих високих циљева.
Обојица су још у детињству спознали моћ немаштине и суочили се са проблемима које
она носи. Пуни идеала и са вером да ће се остварити, један као песник, а други као
филозоф, ступају у живот, али врло брзо обојица падају под ноге урбане средине. У
немогућности да своје замисли спроведу у дело, растрзани између својих могућности и
вере да су створени за „велика дела”, они постају отуђени од себе. Кремић разочаран
због свог положаја у друштву и због недовољне афирмације његових способности,
повлачи се у себе и потлачује се судбини која му је, како он верује, по рођењу
наметнута. Због тога одлази тамо одакле је дошао, у унутрашњост, и духовно се
самоубија прихвативши титулу „обичне пореске главе”. Илић, незадовољан
друштвено-политичким приликама у Србији, својим изнуђеним браком са женом коју
не воли, наметнутом службом у гимназији, као и развојем науке који не иде оним
током како је он замислио, одустаје од свега и стрмоглаво са својих висина лети у
понор. Огорчен на себе и своју немогућност да се посвети докторској тези, препушта
се стихији живота и извршава самоубиство, са мишљу да је то можда једино добро
дело које је учинио.
У Ускоковићевом романескном свету свако ко иоле пожели да се издигне изнад
сфере својих могућности бива сурово кажњен. Због тога, трагична судбина неће
заобићи ни остале јунаке горепоменутих романа. И Зорка и Вишња своје идеале
подредиће егоистичним младићима. Патријархално васпитане сањаће о оној љубави
која се крунише браком, али коју никада неће добити, јер су се њихови вољени
залагали за слободну љубав. Отуђене од себе, својих принципа, без чедности и са
искиданим срцем и оне завршавају са својим животима. Зорка се убија жртвујући се за
Кремићеву срећу, док Вишња прихвата своју судбину, спушта се на „општи ниво” и
одлази заувек на село да вегетира као учитељица. Чак и Радоје Остојић, човек из
народа, одаће се алкохолизму услед краха његових жеља.

41
 Сви Ускоковићеви јунаци, срушених идеала, без икакве амбиције да се боре за
себе, завршавају свој живот као сувишни људи или као самоубице. Да је „воља ствар
јаких, а жеља ствар слабих”, како каже Владан Десница, најбоље се може видети на
примеру ових људи који с лакоћом прихватају пораз и губе потпуну веру. Јунаци трпе
неуспехе и поразе, не зато што су дошљаци, туђинци, већ из разлога што се због
антагонизма у себи отуђују од својег Ја и својих идеала.
Милутин Ускоковић је својим радом поставио јаке темеље модерном роману, те
се значај његовог књижевног рада не може заобићи када се говори о српској прозној
књижевности.

42
 6. Литература

Извори:
1. Ускоковић, М. (1932). Дошљаци. У: Дела. (стр. 1–249). Београд: Народно дело.
2. Ускоковић, М. (2004). Чедомир Илић. Београд: Народна књига.

Цитирана литература:
1. Буњак, П. (1993). Прототип натчовека у Ускоковићевим Дошљацима и
Пшибишевски. У: Зборник Матице српске за славистику 44-45. (стр. 119–129).
Нови Сад: Матица српска.
2. Величковић, С. (1985). Милутин Ускоковић и Светолик Ранковић. У: Књижевно
дело Милутина Ускоковића. (стр. 139–147). Титово Ужице: Народна библиотека
„Едвард Кардељ”.
3. Вулетић, А. (2006). Власт мушкараца, покорност жена – између идеологије и
праксе. У: Приватни живот код Срба у деветнаестом веку. (стр. 112–133).
Београд: Clio.
4. Вученов, Д. (1956). Предговор. У: Дошљаци. (стр. V–XVI). Београд: Рад.
5. Глигорић, В. (1970). Сенке и снови. Београд: Просвета.
6. Деретић, Ј. (1981). Српски роман 1800–1950. Београд: Нолит.
7. Деретић, Ј. (1983). Историја српске књижевности. Београд: Нолит.
8. Деретић, Ј. (2003). Милутин Ускоковић и његово место у развоју српског
романа. У: Међај. Часопис за књижевност, уметност и културу. Бр. 53. (стр.
65–68). Ужице: Народна библиотека Ужице.
9. Ђоковић, М. (1970). Роман преосетљивог и неприлагођеног човека. У:
Дошљаци. (стр. 7–26). Нови Сад: Матица српска.
10. Ђорђевић, Ч. (1985). Рецидиви старог и стилска обележја новог у романима
Милутина Ускоковића. У: Књижевно дело Милутина Ускоковића. (стр. 23–33).
Титово Ужице: Народна библиотека „Едвард Кардељ”.
11. Живковић, Д. (1995). Теорија књижевности са теоријом писмености. Београд:
Издавачка агенција „Драганић”.
12. Зорић, П. (1975). Побуна и прилагођавање. Београд: Просвета.
13. Ивановић, Р. (1968). Милутин Ускоковић. Београд: Нолит.

43
14. Јовановић, Ј. (2012). Одјеци приватног живота у романима српске Модерне
(Старинско и модерно Милутина Ускоковића). У: Зборник радова Филологија и
универзитет (НИСУН 1). (стр. 295–307). Ниш: Филозофски факултет.
15. Јовановић, Ј. (2019). Мотив смрти у романима српска модерне: Дошљаци
Милутина Ускоковића. У: Slavica Wratislaviensia (volume 168). (стр. 461–473).
Wroclaw: Wydawnictwo Uniwersytetu Wroclawskiego.
16. Јовановић, М. (1985). Сукоб идеала и стварности код неких интелектуалаца у
књижевном делу Милутина Ускоковића. У: Књижевно дело Милутина
Ускоковића. (стр. 43–47). Титово Ужице: Народна библиотека „Едвард Кардељ”.
17. Лазаревић, Б. (1975). Милутин М. Ускоковић. У: Српска књижевна критика
(књ. 13). Критички радови Бранка Лазаревића. (стр. 43–52). Нови Сад: Матица
српска.
18. Матовић, В. (2007). Српска модерна: културни обрасци и књижевне идеје.
Београд: Институт за књижевност и уметност.
19. Миљковић, Б. (1977). Ђаци и студенти до Првог светског рата. У: Београд у
сећањима 1900–1918. (стр. 73–85). Београд: Српска књижевна задруга.
20. Недић, М. (1988). Стара и нова проза. Београд: Култура.
21. Недић, М. (1989). Стилска преплитања у српској прози друге половине XIX и
прве половине XX века. У: Поетика српске књижевности 2: типови
проповедања у роману и приповеци на српскохрватском језику у првој половини
XX века. (стр. 31–43). Београд: Институт за књижевност и уметност.
22. Палавестра, П. (1984). Мотив дошљака у новијој српској књижевности. У:
Градска култура на Балкану (XV–XIX век). Књ. 20. (стр. 181–200). Београд:
Балканолошки институт САНУ.
23. Палавестра, П. (1995). Историја модерне српске књижевности. Београд:
Српска књижевна задруга.
24. Пашић, М. (1990). Романи Беспуће и Чедомир Илић – претходница српског
модерног романа. Титово Ужице: Вести.
25. Пековић, С. (1987). Српска проза почетком двадесетог века. Београд: Просвета:
Институт за књижевност и уметност.
26. Петровић, В. (1958). Милутин Ускоковић. У: О књижевности и књижевницима
(сабрана дела VI). (стр. 511–517). Нови Сад: Матица српска.

44
27. Пијановић, П. (2012). Српски културни круг 1900–1918. Београд: Институт за
књижевност и уметност, Учитељски факултет.
28. Пилетић, С. (1985). Дошљаци – први модеран роман у Срба. У: Књижевно дело
Милутина Ускоковића. (стр. 11–22). Титово Ужице: Народна библиотека
„Едвард Кардељ”.
29. Протић, М. (1972). Идеје у делу једног романописца. У: Епоха реализма. (стр.
441–459). Београд: Нолит.
30. Растегорац, Љ. (1984). Живот и дела Милутина Ускоковића. Титово Ужице:
Народна библиотека „Едвард Кардељ”.
31. Секулић, И. (2002). Милутин М. Ускоковић. У: Домаћа књижевност (Књ. 2).
(стр. 97–106). Нови Сад: Stylos.
32. Скерлић, Ј. (1911). Књижевни преглед. Милутин М. Ускоковић: Дошљаци. У:
Српски књижевни гласник. Бр. 239 (XXVI, 1). (стр. 53–62). Београд: Нова
штампарија „Давидовић”.
33. Скерлић, Ј. (1953). Историја нове српске књижевности. Београд: Рад.
34. Bandić, D. (1980). Tabu u tradicionalnoj kulturi Srba. Beograd: BIGZ.
35. Erikson, E. (2008). Identitet i životni ciklus. Beograd: Zavod za udžbenike.
36. Golubović, Z. (2007). Antropologija. Beograd: Službeni glasnik.
37. Hodel, R. (2009). Diskurs srpske moderne. Beograd: Čigoja štampa.
38. Vučković, R. (1976). Drama sanjara u Uskokovićevim romanima. U: Problemi, pisci i
dela. (str. 241–260). Sarajevo: Veselin Masleša.
39. Vučković, R. (1990). Moderna srpska proza. Beograd: Prosveta.
40. Živković, D. (2001). Rečnik književnih termina. Banja Luka: Romanov.

45