1

NADNASLOV: GORNjANI

NASLOV: AKO SE NASTAVI SA OVAKO NEPLANSKIM RADOM U „KOLUBARI“, BAROŠEVAC ĆE

OSTATI PASIVNO MESTO

PODNASLOV: KAZIVANjE MILISAVA (STEPAN) DIMITRIJEVIĆA (1940)

Moji roditelji Borika (1914–2003) i Stepan (1911–1991) Dimitrijević pored mene imali su još ćerke Verku
(1935) i Vojku (1937–2002), kao i sina Dragoslava (1946–1987). Verka se udala u Baroševac, za Miroslava
(Vitomir) Savkovića, zvanog „Mitača“, a Vojkin muž je poreklom iz sela Joševa, pod planinom Cerom. Moj pradeda
po ocu, Stevan (1837–1904), ženio se tri puta, a sa dve supruge imao je decu: sa prvom Lazara (otac Živote
Dimitrijevića) i Milicu, sa drugom Janka (1878–1920), Nenada (1881–1955, moj deda), Katarinu (udata za Andriju
Đorđevića, Perišina i Raćina majka) i Leposavu (udata u zeočke Avramoviće).

DETINjSTVO

Iz ranog detinjstva sećam se bombardovanja Baroševca za vreme Drugog svetskog rata, iz 1943. godine.
Nemačkim okupatorima je javljeno da se naš kralj krije u baroševačkoj crkvi i oni su pokušali bombardovati
ovdašnju železničku stanicu i crkvu. Bacili su tri bombe na prostor južno od stanice, koji je onda bio nenaseljen, pri
čemu jedna nije eksplodirala. Dobili su pogrešnu informaciju da se kralj nalazi u našoj crkvi, a on se, u stvari, krio u
lazarevačkoj. Istina je da Nemci nisu ni hteli potreviti stanicu i crkvu, verovatno je u avionu bio neki dobar čovek i
namerno promašio. Iz aviona su izbacivali praznu burad od potrošenog goriva, na koja su pucali četnici, ne znajući
šta se baca, izbušivši ih pri tom, zbog čega su ona, leteći kroz vazduh, neobično pištala, svirala. U tom momentu
nalazio sam se u komšiluku, kod kuće Živote Dimitrijevića, igrajući se sa decom iz kraja. Svi smo odatle potrčali
prema podrumu naše kuće, da se sakrijemo. Naime, Životina kuća je bila čatmara, može metak da je probije, a
naša zidana, čvrsta, podrum je na njoj bio kameni. Od starijih smo bili naučeni da se radi sigurnosti tu krijemo ako
dođe do bombardovanja. Sećam se, nemački avioni „Štuke“, pratioci bombardera, lete nisko, hoće da dodirnu
grane od drveća, a ja preplašen trčim uz voće, nikako da stignem, noge mi došle još manje nego što su stvarno
bile. Radojica Životin, zvani „Badža“, viče na mene da požurim. Moja baba, misleći da Nemci bacaju bojne otrove,
kvasi krpare i stavlja na podrumska vrata. Verovatno se od eksplodiranih bombi počeo dizati dim, a narod
pomislio da su u pitanju bojni otrovi. Inače, svojevremeno je u ondašnje tri Dimitrijevića kuće u Četvrtom reonu
bilo četrnaestoro dece, šest u Purkovoj, a po četvoro u Životinoj i našoj.

U vezi mojeg najranijeg životnog doba još bih naveo da mi je otac još na samom početku Drugog svetskog
rata zarobljen od strane okupatora i odveden na prisilan rad u Nemačku. Tada sam imao godinu dana i nisam ga
zapamtio. Moje sestre Verka i Vojka bile su starije i sećale su se njegovog izgleda. Kada su, po završetku rata,
zarobljenici počeli pristizati iz Nemačke, one su svako veče išle na našu železničku stanicu, da ga čekaju. Voz je sa
njima dolazio u osam sati uveče od Lazarevca, prolazeći pri tom kroz Zagreb, Beograd, Lajkovac. Elem, podolaziše
skoro svi zarobljeni Baroševčani, Stepana nema. Ipak, jedne noći me probudiše, ja onako bunovan na sred kuće
ugledah nepoznatog gologlavog čoveka, sedi za stolom, na sebi ima građansko odelo, dus pantalone, što je onda
bilo neobično, narod se u to vreme tradicionalno oblačio. Zove me k sebi, ja neću, ne smem, nepoznat mi. Naučio
sam na majku, babu, dedu, na njega ne. Uopšte, dugo sam posle toga bežao od njega, čak i pod krevet, nikako nije
mogao da me uhvati, bio sam kao divlji. Plašio sam ga se uvek, do osamnaeste godine nisam ga zvao „tata“. Moj
brat Dragoslav rodio se godinu dana posle toga, bio je razmažen i slobodniji prema ocu.
 2

HIGIJENA

Higijena se nekada mnogo drugačije održavala u odnosu na današnje vreme. Umivalo se „peraćim“
sapunom, koji je pravljen tako što su sa sodom kuvani otpaci od zaklanih svinjskih ubojnica. Za kuvanje nije
upotrebljavana čista mast, to bi bila šteta, već kojekakav smrad i, kao što rekoh, otpaci. Njim su takođe prane
noge, košulje. Ovako se pralo vekovima, a tek u moje vreme pojavio se „mirišljavi“ sapun, koji se kupovao, ali
retko, bio je skup. Upotrebljavao se samo za umivanje za vašare, za kupanje dece pred slavu. Uopšte, za „mojeg
veka“, svet je napredovao mnogo više nego od „Hristovog pisma“ pa do mojeg rođenja. Toliko je sve unapređeno.

Za pranje odeće i posteljine upotrebljavala se ceđ koja se pravila od pepela od sagorele cerovine. U to
vreme cerovo drvo najviše je korišćeno za ogrev, takođe i za cepanje tarabe, dok su se hrast i granica, kao
kvalitetnija drva, čuvali za krovnu građu, stolariju, niko od njih nije cepao tarabu. Pepeo iz šporeta nije se bacao,
svaka kuća imala je poseban sud gde je odlagan. Za pravljenje ceđi pepeo se prosejavao, da bi se odstranili
nesagoreli ugarci koji bi mogli ocrniti odeću koja se pere. Prosejan pepeo sipao se u pun bakrač zagrejane,
proključale vode, sačekalo bi se neko vreme, dok se pepeo ne slegne, a onda je tečnost iz bakrača „ceđena“,
odvajana u poseban sud, pazeći da ne prođe slegnuta gustina i ta odvojena tečnost u posebnom sudu zvala se baš
„ceđ“. A „lužilo“ je, pak, bila neoceđena tečnost iz bakrača, nerazblaženi rastvor zagrejane vode i sunutog pepela
u nju i ono se sipalo na poređanu zaprljanu odeću i posteljinu u posebnom sudu, drvenom čabru, koji se zvao
„parionica“, da bi zaprljana odeća neko vreme odstojala u toj tečnosti, da bi se „poparila“, radi lakšeg pranja.
Lužilo je bilo „jače“ od ceđi, ali nije postojala opasnost da ošteti materijal koji treba prati. Imalo se vašiju u to
vreme i to je bio način da se one odstrane, za drugo se nije znalo. Dakle, i onda je vođeno računa o higijeni, ali na
neki drugi način u odnosu na sadašnje vreme. Inače, taj drveni čabar, parionica (tako se zvao zato šte se u njemu
„pario“ prljavi veš za pranje), bio je veliki sud zapremine oko 150 litara koji je ima dve rukunice sa velikim rupama,
da bi se mogao nositi, premeštati. Po obliku je bio sličan starinskim tabarkama, dole uži, a gore širi. Služio je i za
kupanje dece. Čekalo se po nekoliko sati da poparena zaprljana odeća odstoji u tom čabru, nekad bi i prenoćila.
Onda bi odatle bila vađena i prala se ručno u posebnom sudu, u ceđi. Ali, ceđ se razblažavala određenom
količinom čiste vode, pošto je bila „jaka“, neka vrsta ondašnje sode, da se ne oštete ruke. Sa ceđom se prala i
kosa, naročito su to radile devojke. Moralo se strogo voditi računa da se ceđ dovoljno razblaži, da ne opadne
kosa, da se ne ošteti koža na glavi i stvore se rane, isto i zbog očiju. Dešavalo se, kad bi ceđ bila jača, da deca dugo
po kupanju češu kosu od svraba. Oprana odeća je zatim zbog ispiranja nošena na reku Peštan koji je od našeg
domaćinstva bio udaljen oko kilometar. Na potoku Bukincu, koji je proticao na dvestotinak metara ispod naše
kuće, nije bilo dovoljno vode za ispiranje veće količine oprane odeće, naročito u letnjem, sušnom periodu. Na
njemu je bilo samo nekoliko virića za manja pranja. Odeća i posteljina za ispiranje na Peštan su nošene
obranicama, po pedesetak kila. Vraćalo se kući po nekoliko puta zbog toga, naročito ako bi se ispirale i slamarice.
Taj posao obično su radile starije žene, a pomagale su im i mlađe devojke. Zavrnu suknje, na pogodnom mestu
zagaze u vodu i ispiraju. Ponese se i peraći sapun da se na kraju i njim natrlja, pa se ispira. Voda je u to vreme u
Peštanu bila čista, mogla se piti, u njoj puno riba i rakova. Kao malo dete išao sam sa babom na Peštan zbog
ispiranja oprane odeće i obično sam nosio prakljaču, drvenu spravicu sličnu loparici, koja je bila malo deblja od
nje. Pravila se od brestovine, da bude čvrsta, a da ne prsne, od silnog udaranja. Stavi baba košulju na čist kamen
pa je lupa prakljačom, onda okrene drugu stranu i opet lupa, a na kraju ispere u vodi.

Imućniji domaćini imali su posebnu zgradu sa dva odeljenja od kojih je jedno bilo kačara, a drugo
„perionica“ – neka vrsta ondašnjeg kupatila. Perionica je imala „badžu“, specijalno svedeni odžak. Ispod badže se
ložila vatra, iznad koje je o verige bio okačen bakrač u kome se zagrevala voda za pranje. U ovom odeljenju se i
kupalo. Tu je isto tako u zimskom periodu sušeno meso od zaklanih ubojnica. Naša kuća godišnje je klala po 2-3
 3

ubojnice i ta prostorija nam je bila vrlo uslužna. Naše komšije iz familije Vesić donosile su kod nas svoje meso i
slaninu na sušenje, pošto kod sebe nisu imali odeljenje za tu namenu. Zimi su takođe u našoj perionici prali svoj
prljavi veš.

U vreme kad sam ja bio dete presvlačilo se jednom nedeljno, prljave košulje i donji veš odlagani su za
pranje, a oblačilo se čisto, oprano. Znači, moralo se imati bar dva para preobuke – jedan se pere, a drugi nosi.
Vunene čarape su se nosile i zimi i leti. I one su prane jednom nedeljno, u ceđi, kao i preobuka, s tim što se nisu
lužile, da se ne „ućebaju“. Uopšte, sve ono što se pralo od vune nije se lužilo, zbog skupljanja, već je direktno
stavljano u ceđ. Dečije vunene čarape prane su svako veče pošto ih ona u igri lako isprljaju, iskvase. Leti je nošeno
odelo od težine (pantalone, suknje) i ono se pralo kao i zimska preobuka. Zimi su muškarci nosili sukneno odelo i
ono se vrlo retko pralo, a uopšte se nije lužilo, da se ne bi skupljalo i habalo. Ako se isprlja onda se malo iščetka,
hladnom vodom se zaperu nogavice. Od vruće vode takvo odelo bi se skupilo i posle bi se poteško oblačilo. Težani
peškiri su se u posebnom sudu lužili, odvojeno od preobuke. Nezamislivo je bilo da se pri pranju sastavljaju sa
donjim vešom i košuljama, kao sada u električnim mašinama za pranje. Zimi se pri spavanju pokrivalo guberima i
ćilimima, a leti težanim ponjavama, koje su se takođe lužile. Slamarice su se prale par puta godišnje, s proleća i
pred jesen, kad su postojali vremenski uslovi da se lakše osuše.

U bunarima nije bilo dovoljno vode za pranje. Na našem se zahvate 3-4 kofe bistre vode, a onda se zamuti.
Uopšte, u našem kraju retki su bili bunari sa dosta vode, zato se ona koristila samo za piće, kuvanje jela, umivanje.
Naš bunar se nalazio na skladu između Živote i Purka, krajem XIX veka iskopali su ga Purkov otac Petar i moj
pradeda Stevan. Bio je dubok 24 metra, međutim – pošto se produbilo korito potoka Bukinca smanjila se količina
vode u njegovom rezervoaru. Sa njega su vodu nosile naše tri Dimitrijevića kuće, a kad komšijama iz familije Vesić
upadne kofa u njihov bunar onda su i oni nosili vodu sa našeg. Sa našeg bunara vodu je takođe nosio i Pera Vesić
pošto se odselio od svoje braće na Spasovinu, sve dok nije iskopao zajednički bunar sa svojim komšijom Milanom
Alibegovićem, sa kojim se kasnije i sprijateljio, udavši svoju ćerku jedinicu Dušanku za Milanovog sina Miodraga,
zvanog „Maza“. Naš bunar je imao „žicu“, za razliku od „platnare“, koja ide iz dna, a žica ga naliva sa strane. Naša
žica je bila slaba. Platnara je bila na šljunkovitim terenima, a na žicu se obavezno naiđe posle dvadesetak metara,
bilo gde da se kopa. Vesića bunar je imao platnaru, u belom pesku, osipao se nekoliko puta, a pošto je stigla
gradska voda nisu ga više ni osposabljavali. Pošto su se braća Života i Boško Vesić odelila od ostatka svoje familije
iskopala su zajednički bunar, pedesetak metara istočno od starog, isto su naišli na platnaru, ali voda je u njemu
bila slabijeg kvaliteta. Zajednički bunar familije Stepanović i Radosava Petrovića (to je nekada bila jedna kuća)
imao je žicu. Isto tako kod Miodraga i Radenka Đorđevića, kao i kod Bože i Lace Đorđevića, sve žica. Radovan
Đorđević nije imao bunar, kod Milana Đorđevića bila je žica, a na izvoru Bukincu platnara. Za zajednički bunar
Raće i Ivana Đorđevića i Živomira Kitanovića nisam siguran, pretpostavljam da je bila žica, pošto se nikada nije
osipao. (Gde god je u bunaru bila platnara on se osipao.) Radojičića i Jonića bunari imali su platnare, takođe i onaj
koji je kasnije iskopao Miodrag – Muja Nikolić. Jonića bunar bio je baš izdašan, na njemu smo leti pojili stoku.
Radovan – Puriša Bojić takođe je imao dobru bunarsku vodu, nisam siguran da li je bila žica ili platno.

Svaka kuća je imala dobru, optinjenu baru, u kojoj je bila izuzetno čista voda, prosto se zeleni od bistrine.
Sa bara se pojila stoka, odatle je zahvatana voda za luženje isprljane odeće. Kad zimi zalede bare onda se za
pojenje stoke topi sneg u sudu na šporetu. Izraz „optinjena bara“ znači da je ona odozgo imala postavljene grede,
preko tih greda se patosala daskama, a na sve to se nabaci odgovarajući sloj zemlje, da zimi ne bi ledila, pošto se
za stoku moralo imati vode za pojenje, takođe i za pranje. Odozgo se na patosu postavi kapak kroz koji se
zahvatala voda. Bila je 2-3 metra duboka, a prečnik je iznosio 4-5 metara. Sa strane se obzida kamenom, da voda
iz nje manje isparava po vrućini. Oko bare se iskopa šanac, da spreči uticanje nečistoća u nju. U baru je
 4

sprovođena samo kišnica, a ako ista nije dolazila sa puta, nego sa čistog terena, iz livada, voda iz nje je
upotrebljavana i za kišeljenje kupusa, čak i za kuvanje jela.

Na potoku Bukincu, sa njegove istočne strane, baš ispod kućevnog placa Purka Dimitrijevića postojao je
„bunarić“, omanje udubljenje ispunjeno vodom koja je na tom mestu izvirala i odatle su vodu za kućne potrebe
nosili Mirkovići, čije su kuće 0 bile na stotinak i nešto više metara odatle, sa suprotne, zapadne strane od potoka. I
mi smo silazili na njega i zahvatali vodu za svoje potrebe pošto nam nije bio dalek. Međutim, vremenom se dno
potoka produbilo i tada je taj bunarić nestao. (Od starijih sam slušao da je potok Bukinac nekada išao skoro po
površini zemlje, cela dužina njegovog toka ujedno je bila i seoski put. Vremenom se produbio i u dobrom delu nije
više bio pogodan da se po njemu ide, što mi i pamtimo.) U isto vreme se počela smanjivati i količina vode u
rezervoaru našeg bunara. U zadnje vreme, pred selidbu iz Gornjeg kraja, kad su mi deca poodrasla i kad nam je
voda bila najpotrebnija – bunar nam je gotovo i presušio.

Stoku smo radi pojenja i kupanja terali na potok, takođe i na Peštan. Niko ne bi doterao neokupanu stoku
na vašar. Doterati uprljane volove na vašar bilo je sramota, za takve bi se reklo: „Gle kakvi su, ulopljeni!“ Stoka se
uglavnom leti kupala, mahom na Peštanu, za to se upotrebljavala kofa, češagija. To je rađeno i zbog vašiju, da bi
se stoka očistila od njih.

ŽIVOT

U letnjem periodu muškarci su pri svakodnevnom poslu nosili težinske pantalone, obojene, obično tamno,
najčešće plavo. Te pantalone su imale napuste na butinama, isto i džepove, a pri dnu kopče. Žene su leti nosile
težane tkane suknje. Zimi su se nosile košulje sa kolirom, koji se, za razliku od kragne, ne podvija. Na nogama su
po hladnoći nošene težinske gaće koje su bile slične letnjim pantalonama, ali nisu bojene. Preko gaća idu suknene
pantalone, dok su bogatiji umesto njih imali šajkane. Taj materijal je takođe od vune, ali je tanji od sukna, finiji i
skuplji. Zimi je preko košulje išao vuneni džemper i debeli sukneni gunj napravljen od crne vune. To nije bila
bojena vuna, već ona od crnih ovaca. (Bojena vuna pri pranju bledi, menja boju.) Crnih ovaca je onda bilo više
nego sada. (Crno jagnje je genetska greška, pošto su mu roditelji bili u srodstvu. To je najmanja genetska greška
kod ovaca. Od crne ovce jagnjad uvek vuku na crno.) Kao što sam već kazao, vunene čarape su se nosile i leti, da
bi se noge manje znojile u gumašima, s tim što su one bile tanje, ređe od zimskih. Deca celo leto idu bosonoga, a
majke su sklanjale razbijeno staklo, da se ne bi posekla. Preglavak je deo čarapa koji pokriva stopalo, a nazuvak
posebno ispleteni deo koji pokriva samo prste i obuvan je preko čarapa, a produženim ispletenim uzicama vezivan
za pete, da ne spadne sa noge. Šalove su zimi nosili i mlađi i stariji. Rukavice su se plele bez naprstaka, osim palca.
Tako ih je lakše isplesti, a ujedno i ruke manje zebu. Rukavice su nošene i zbog zaštite od povređivanja. Pored
toga što je nošen u svečanim prilikama, pojas je korišćen i pri radu, da štiti stomak od naprezanja. Svi muškarci su
nosili kape. Ovde u našoj okolini prvi je bez nje krajem četrdesetih godina prošlog veka bio Živomir Milovanović,
Ilijin sin iz Crljenaca. Plus toga je oblačio i dus pantalone, sa ivicim za peglanje, koje nisu imale proširenje na
butinama. To je u ono vreme bilo dosta neobično. Kožuha je uvek bilo, u raznim bojama, lepo su izgledali. Devojke
su u njima išle na vašare, nosili su se samo u svečanim prilikama. Bili su skupoceni i velika bi šteta bila da se u radu
iscepaju. Pravljeni su bez rukava i kragni, a za veće hladnoće upotrebljavani su i oni sa ovakvim dodacima. U
našem kraju ih je znao praviti Svetomir (Živomir) Savković. Muškarci su u svečanim prilikama gore nosili jelek i
anteriju. Ko nema to za venčanje, on pozajmi od drugoga. Nije ih mogao svako kupiti, bili su skupi, morala se
prodati krava da bi se sašila ova dva odevna predmeta. A žene su u ovakvim prlikama gore nosile jeleke i libade.
Libada je ukrasni gornji deo nošnje, izvežen, topao, nošen uglavnom zimi. Zimsko odelo se nosilo do Đurđevdana,
a letnje do Preobraženja. Gajila se i svilena buba, zbog svile. Radmila, Purkova supruga, držala ih je u fijoci i
 5

hranila dudovim listom. Buba, veličine krompirove zlatice, napravi čauru, u nju položi larvu, pa je obmotava
svilenom niti, koja štiti larvu. Nit je tanka kao vlas kose, ali čvrsta, ne može se prekinuti. Boja joj je žućkasta, njom
se vezlo, bila je skupa.

Pošto su kožni opanci sa kljunovima bili skupi u vreme kad sam ja bio dete počeli su se praviti gumaši od
kamionskih guma. U našem selu to su radili Mile Božić – Guzonja, Ljuba Ignjatović, Ljubivoje Nikolić – Šuca, Pera
Vesić, Radomir (Periša) Đorđević – Bukača. Kasnije su došli fabrički gumaši, „piroćani“. Baba mi je pričala, a ja to
ne pamtim, da su nekada pravljeni opanci od svinjske kože i da je to znao uraditi svaki odrasli muškarac.

Za žene se sećam da nikada nisu skraćivale kosu.

Od starih jela najviše se sećam dinstane boranije, koja je bila neka vrsta poslastice: razreže se niz duž, peče
se skoro bez vode, u sudu se ne meša već se samo taj sud okreće. Isto tako i prženog krompira, mesečara, tako se
valjda zvao zato što stiže za mesec dana od sejanja. Mnogo sam voleo i krompirovu čorbu sa lukom i paradajzom.
Dobro se sećam i raznih vrsta pasulja, belog, žutog, crvenog, koji se još zvao i „grobarski“ zato što se kuvao samo
za sahrane i daće, a posle kuvanja se obavezno gnježdio. Kupus je spreman na razne načine, obavezno se dobro
zapržavao, da miriše na zapršku. Onda je kupus bio mnogo bolji, sada ima mnogo vrsta, ali slabo vrede, osim,
donekle, srpskog meleza. Kupus se kiselio u peštanskoj vodi i trajao je do Đurđevdana. U kaci za kišeljenje
prelivao se prokuvanom, a ohlađenom vodom. Nije mogla voda iz svakog bunara da sekoristi za kišeljenje kupusa,
bilo ih je u kojima istruli. Isto tako, ni pasulj se nije mogao ukuvati u svakoj bunarskoj vodi. Recimo, mi sa našeg
bunara nismo koristili vodu za kuvanje pasulja već smo išli kod Vesićih. Kad god odemo na njihov bunar oni znaju
da kuvamo pasulj.

Bolji život je počeo negde od 1951. godine, dotle su nas mnogo pritiskali narezi. Kako sam bivao stariji i
život se menjao, odstupalo se od tradicionalnog u skoro svemu. Recimo, u vojsku sam otišao 1962. godine, u
građanskom odelu i kožnim cipelama.

STOKA

Svaka kuća je obično imala par volova i kravu. Ko proda volove može ozidati kuću, pa čak je i pokriti, toliko
je to bilo vredno. U vreme kad sam bio mali u Baroševcu je bilo 300 domaćinstava, znači toliko pari volova, isto i
krava. Ko je imao više zemlje držao je i po dva para volova, 2-3 krave. Volove je od malena trebalo uparivati: lenjši
su bili oštriji, ljući, išli su sve napred, samim tim manje vukli i sav teret je spadao na na onog drugog u paru,
takšijeg (sporijeg), koji je pozadi.

Imućniji domaćini su imali i volove i konje. Konji su najviše držani za transport robe, naročito suvih šljiva,
na duže daljine, recimo za Beograd. Istina, išlo se na ovakva putovanja i volovima, ali je to bilo sporije. Za konje je
trebalo više kukuruza da im se daje da jedu, a to su mogli samo bogatiji. Drugačije su kolske rude za volove i
konje, pošto su volovi vukli vratom, a konji prsima. Konji su upregnuti u kola bili slobodniji, a volovi su zavisili
jedan od drugog, ali se vremenom naviknu, koračaju u korak, kao vojnici. Mlađi parovi volova prvo se vode,
kasnije nauče da idu sami, zametnuti, i pri tom razumeju onoga ko ih iz kola tera, šta im priča. Ako im se kaže „Aj
Belja, stu Murga!“, znali su na koju stranu treba da skrenu. Upregnuti volovi neće da trče na nizbrdici, iako se ne
vode, a konji su bili malo „luđi“, zato su imali kajase. Pitanje je da li je istina što se obično misli da su konji
pametniji: vo ide nizbrdo, kažeš mu „okš“ i on stane, hoće da slomije vrat da bi zaustavio puna kola tereta za njim,
ali staje. Ako konja na nizbrdici guraju kola koja vuče on beži od njih, neće da stane na komandu iz kola. Pošto
sam i ja svojevremeno imao konje, navešću karakterističan slučaj u vezi ovoga. Jednom su moj brat Dragoslav i
 6

supruga Živodarka ujesen konjima vukli šašu iz njive i kola im se preture kad su bili na strmom putu koji je od kuće
Mijaila Mijailovića vodio u potok Bukinac, zato što konji nisu slušali komandu iz kola. Živodarku šaša zatrpa,
Dragoslav uplašen za nju ostavi konje i počne je odtrpavati. Konji se takođe uplaše i daju se u trk putem prema
našoj kući, vukući samo prednji deo kola sa srčanicom, pošto je otkinut klin kojim se za nju spaja zadnji kraj kola.
Ona srčanica tandrlja po kamenom putu, konji se još više uplaše, pređu potok pa se daju trkom uzbrdo, putem
pored kuće Puriše Bojića. A niz to brdo sa kolima šaše koje su iz njegove njive u Velikim brdima vukle krave u isto
vreme je silazio Sreten (Milan) Mirković iz Trećeg reona. Kad je bio baš kod Purišine kapije on ugleda konje koji
trče uzbrdo, uplaši se, počne se derati, a kako je bio „grlovit“ to čujem i ja kod moje kuće. Odmah dotrčim,
uhvatim konje i omogućim Sretenu da prođe sa svojim kolima. Utom naiđoše Dragoslav i Živodarka od potoka,
smeju se, ja vidim da nije ništa strašno. Jednostavno rečeno, konj nije pouzdan kao vo i zato su se ljudi plašili
držati ih.

Konji su naročito bili pogodni za prelaženje kukuruza kopačicom. Jedan konj je sam lako vuče, ide mnogo
brže od para volova koji se posle 2-3 sata ovakvog rada umore, zadijaju, isplaze jezike i hoće da pocrkaju. Plus
toga, jedan konj sam vuče kopačicu, neko ga vodi i on ide između posejanih vrsta kukuruza, skoro da ne zgazi
nijedan struk. A volovi ovakav posao rade u paru i više lome, naročito ako je kukuruz veći. Nije da vo nema snage
da sam vuče kopačicu, naprotiv, ali mu je telesna građa takva da se ne može ponaosob upregnuti, pošto je u
stomaku širi, a u vratu uži. Probano je da sam vo prelazi kukuruz, za to su pravljeni specijalni pojedinačni jarmovi,
ali teško ide taj posao, gule mu stomak zaprežnice kojima je za jaram zakačena kopačica i tako se stvaraju rane.

Moj otac nije voleo konje, čak ni u ropstvu nije hteo raditi sa njima. Međutim, ja sam u vojsci bio u
artiljeriji i onda su konji vukli teško artiljerijsko naoružanje. Tu sam malo naučio o njima i video sam da i nisu baš
tako „ludi“, kao što sam pre vojske mislio. U stvari, uverio sam se da su konji pre svega plašljivi: kad vola udariš –
on neće da beži, a konj, nasuprot tome – hoće. Godine 1963. dolazim iz vojske i posle godinu-dve nabavim konje,
pre ženidbe. Ujedno kupim i nova okovana kola sa gumenim točkovima. Naime, u to vreme „Kolubara“ nam
ekspropriše hektar zemlje kod Cera, onda je to plaćano 180 hiljada, i od toga kupim konje i kola. Kupio sam mlade
konje od dve godine, u Obrenovcu, na vašaru. Ne sećam se iz kojeg mesta im beše gazda, ali znam da je tada u
tom kraju svaka kuća imala konje: ravnica, dobra zemlja (Posavina, Tamnava), mnogo su orali i dosta kukuruza
sejali. Platio sam ih 20 hiljada dinara, relativno jeftino, kobila i konj, nisu bili u srodstvu. Donekle su bili obučeni za
rad. Ona je bila malo takšija, slabije je vukla, kod mene je ostala suždrebna, ali sam je prodao pre ždrebljenja i
kupim drugog pastuva, dobrog, istog kao onog što sam ga već imao, teško ih bilo razlikovati. Hteo sam da
rabadžijam, kobile u tom poslu neće da vuku dobro, naročito kada su bremenite, čuvaju ždrebe u stomaku.

Za razliku od goveda, ovaca i koza – konji nisu preživari. (Ni svinje ne preživaju hranu.) Svrha preživanja je
da se maksimalno iskoristi pojedena hrana. Takva životinja se prvo naguta hrane, a noću preživa. Vo vuče teret i
preživa. A konj noću spava. Konji jedu sličnu hranu kao i goveda samo što obavezno trebaju imati jedan obrok
žita, da žvaću. Više vole žito od jarme. Ako ne jedu zrnastu hranu konji dobijaju oštre zube, koji se zovu „kurjački“.
Sa zrnevljem istupe zube. Meni se to jednom desilo sa jednim konjem, zbog toga nije mogao da jede. Obratio sam
se veterinaru i on je odmah ustanovio šta je u pitanju. Pokazao mi je kako izgledaju takvi zubi: oštri kao igle, seku
konju obrazine i on ne može da jede. Veterinar ih je turpijom istupio. U vojsci smo dva puta dnevno konjima
davali po porciju žita. (Veličina te porcije je slična kao i vojnička što se koristi za obrok, u nju staje oko pola kile
žita.) Kad se sa konjima ide na dalji put obavezno se ponesu posebne zobnice iz kojih oni po potrebi jedu žito.

Dok sam bio dete sećam se da goveda uopšte nisu potkivana. Kada su se putevi počeli nasipati,
prvenstveno „džada“ u Trećem reonu, otpočelo je i potkivanje ovdašnjih goveda, da im se ne bi stvorile rane na
 7

papcima. Domaćini koji su u njive išli samo zemljanim putevima nisu morali potkivati stoku. Kada se išlo na dalji
put, u mlin, ili za Beograd, gde su putevi od kaldrme, obavezno se stoka potkivala, naročito ako su u pitanju konji.
Kod volova su više propadale potkovice na prednjim nogama. Potkivane su i krave koje ne rade, samo u prednje
noge, naročito su to radili Stranjani: tamo je bilo više kamena, silazi krava u potok da pije vode, nailazi na kamen i
oštećuje papke. Ako se menjaju samo klinci na potkovicama koje nisu oštećene onda se moralo uraditi „kajarenje“
kopita: ona se srežu, da bolje nalegne stara potkovica na njih, koja nije oštećena, a zamene se klinci. U konjskoj
potkovici ima šest klinova, a u volujskoj po 4-5, na oba papka. Dakle, kajarilo se i kod konja, i kod goveda.

Za čiftave konje koji su hteli udariti upotrebljavani su zaštitnici za oči, da ne bi gledali na stranu, nego samo
napred. Konji imaju takav položaj očiju da vide ne samo napred, nego i sa strane, pa čak i pozadi, te su opažali
kada se onaj koji ih goni priprema udariti štapom ili bičem. Oni plašljiviji bi tada potrčali bez komande i mogla su
se polomiti kola u koja su upregnuti. Inače, i volovi vide pozadi. Konji su u besu hteli i da ujedu, da udare sa obe
noge, i prednjom i zadnjom. Izbaci se zadnjim nogama i po 2 metra, bilo je slučajeva da su tako ubijali ljude.

Konje sam imao tri godine i za to vreme su mi poslovi bolje išli, dobro sam zarađivao, naročito od
rabadžijanja. Najviše sam izvlačio šljunak iz Peštana kao i kamen belutak na baroševačku železničku stanicu.
Kamena je bilo u Prkosavi i kad je ugljenokop otkopao zemlju on se pojavio. Dragoslav i ja smo dnevno po dva
vagona tog kamena izvlačili. Kamenje je bilo krupno i lomilo je kanate na kolima te smo za taj posao umesto njih
morali napraviti specijalni splav od jakih baskija. U to vreme smo bili mladi i zdravi, nismo radili u preduzeću i
mogli smo rabadžijati. (Tada se slabo radilo po preduzećima, najviše se zarađivalo od poljoprivrede.)

Konji su se počeli više gajiti kad je otpočela izgradnja ravnijih i nasutih puteva. U transportu su bili mnogo
uslužniji od volova. Mogli su povući do dve tone tereta, a to je oko jedan kubik šljunka. Za pare sam vukao narodu
žito na meljavu u stepojevački mlin, do tamo sve asfaltni put, 20 kilometara, oni ga skroz prekasaju. Ali, prođe me
po neki traktor, ide mnogo brže, ne muči se na uzbrdici, više je natovaren. Jednostavno, dolazi vreme kad ni konj
više nije bio dovoljno brz. Imao sam njivu u Velikim brdima od hektar i 30 ari, konjima je orem tri dana. A pored
nje je bila parcela drugog vlasnika od jednog hektara, dođe traktor i sore je od podneva. Dragoslav gleda i kaže:
„Stiglo ovo, kako da i mi to kupimo?“

Inače, u Baroševcu su konje još imali Boža, Borisav, Bogoljub i Dušan Đorđević, Ilija Živković, Rajko
Radovanović, Milan Miljanić, Milovan Čavić, Živan Pantelić, Ljuba i Strain Gerasimović, Muja Gajić, Draga i Zara
Ristivojević, Čeda Petrović, Toma Bojić (jednog, za kopačicu), Svetislav Nikolić, Živan i Lale Mihailović. O Lalovoj
kobili Ari spevana je i šaljiva pesma: „Prostro Sreja pšenicu da suši, pojede Ara pa se napuši; beše Ara dobra i
zdrava, al' je ubi Tike Nikolića krava.“ Naime, u Branežima, pored džade, jednu uz drugu parcele su imali Lale i
ranije pomenuti Sreten Mirković. Sreja je u toj parceli sušio ovršenu pšenicu koja je bila vlažna, a Lalova kobila je
pasla, odmah preko sklada. Noću je ušla u susednu njivu, nanjušila prostrto žito i napravila štetu. A neslavno je
završila, i to na „opavama“, na „beloj zemlji“, gde je u letnjem periodu pojena stoka iz Trećeg reona. Tu se zakači
sa kravom Tikomira (Nikola) Nikolića, krava je imala velike rogove i probode joj tanku oponu na stomaku, i tu je
Ari bio kraj.

MEHANIZACIJA

Sećam se zaprežnih kola bez imalo gvožđa. Točkovi su im bili od punog drveta, bez paoka i šina. Za
pravljenje takvih kola nisu trebali kolari, to su ljudi sami izrađivali kod svojih kuća. Čini mi se da je u našem kraju
Sreten Mirković zadnji imao takva kola. Kasnije su se kola počela okivati gvožđem, pojedinci su učili kolarski zanat
 8

i to je bio veoma unosan posao. Pošto je prošla pruga kroz Baroševac lakše se nabavljalo gvožđe. Pluga se ne
sećam da je bio skroz drven, raonik i crtalo su bili gvozdeni.

Prvi sam u selu kupio traktor. Pošto je moj brat Dragoslav bio prisniji od mene sa našim ocem Stepanom
predložio sam mu da ga on pita da ga kupimo. Traktor je onda za gotove pare koštao nepuna tri miliona dinara,
fali samo jedna hiljada od tog iznosa. Ako se uzimao na kredit onda se jedan milion gotovine za učešće morao
odmah uplatiti. Otac nije dozvoljavao, predlagao je da pravimo kuću. Odavno je za to spremio drvene grede, a u
međuvremenu su stigli novi materijali, kuće su se počele praviti sa betonskim pločama. Razmišljao sam šta da
radim, kako da nabavim milion dinara za učešće i da traktor uzmem na kredit. Onda je hektar eksproprisane
zemlje od strane „Kolubare“ plaćan 180 hiljada dinara, za traktor je trebalo više od petnaest hektara, takva su bila
vremena, zemlja nije plaćana po tržišnoj ceni. Takav način isplate počeo je tek osamdesetih godina prošlog veka i
sad se za jedan hektar zemlje može uzeti traktor. Elem, nisam video rešenje ovog problema: da prodam konje
uzeo bih samo 20-30 hiljada, a to je ništa. S druge strane smo brat i ja razmišljali – traktor za dan uzore 2 hektara
zemlje, kudikamo više nego sa konjima.

Traktor sam kupio 1968. Godine, kad mi se stariji sin Dragan već bio rodio. Uzeo sam ga novog, na kredit, i
to u nekom selu u Vojvodini, zaboravio sam u kojem to beše, pošto su tamo bili povoljniji uslovi nego ovde: tamo
je za učešće trebalo spremiti milion dinara, a ovde pola iznosa ukupne cene, koja je, kao što sam malo pre naveo,
bila nepuna tri miliona. Pare za učešće sam nekako iskupio. Pre svega, prodao sam banket od 30 hiljada ispečene
cigle koji se nalazio u našoj njivi u Trećem reonu, iznad štale Bogosava Nikolića. Zatim, Vlajko Lubarda, zet Lene
Vesić, dao mi da mu čuvam 100 hiljada dinara, dok je bio u vojsci, nije smeo nigde drugde da ostavi. Teča Leka
Pantelić obećao mi je 300 hiljada pošto mu je Kop eksproprisao neku zemlju u to vreme. Međutim, čuo je da se
Stepan ne slaže sa kupovinom i počeo je da vrda. A očevi argumenti su bili: nema potrebe da se toliko duboko
ore, izorava se mrtvica zemlja koja neće da rodi, znate kakvi su seljaci, ne bi se ni zvao „seljak“ da nije takav. Ništa,
uzajmim od sestre Vojke iz Lajkovca milion dinara, ona je bila prosvetni radnik, a tada su u prosveti bile dobre
plate. Muž joj je prodao neko imanje u svojem rodnom selu pod Cerom i imali su para u banci. Da bih podigao
kredit morao sam prodavcu podneti posedovani list o nepokretnoj imovini, i to na moje ime. A sva se zemlja
vodila na oca. Šta da radim, ja uzmem Stepanovu ličnu kartu bez njegovog znanja, obučem se kao da sam malo
stariji nego što sam bio, na glavu stavim neku šeširinu, a pustio sam malo brade i odem u Zemljišne knjige u
opštinskom Sudu i izvadim posedovani list na očevo ime. Predstavim se kao da sam on, oni ni ne gledaju u mene i
dadoše mi taj dokumenat. Sednem u Lajkovcu na voz i odem do Beograda, a odatle autobusom u to selo gde su
prodavali traktore. Stignem tamo rano ujutro. Opet se predstavim kao da sam Stepan Dimitrijević, prođem i tu,
dadoše mi otpremnicu da za 3-4 meseca podignem traktor u Beogradu. Nije ih u tom mestu bilo na lageru, moralo
se čekati. Posle sam čuo da je rok isporuke mogao biti i kraći da sam nekoga častio, ali ja o tome nisam ništa znao
u trenutku kupovine.

Stiže traktor, ali bez plugova. Ja zakačim običan plug i sa njim orem. Ide brzo, drugom brzinom, malo
dublje nego konjima. Međutim, plug se morao držati. Kad sam orao na Petkovači, u tazbini, plug su na smenu
držali moj tast Ljubisav i njegov rođeni brat Predrag Ivanović. Predrag je bio sposobniji, trči za traktorom držeći
plug i viče da ne smanjujem gas, a Predrag nije mogao, padao je. Bilo je proleće, oralo se za setvu kukuruza.
Zakačim dve obične drljače za traktor i povlačim oranje. Traktorski plug je stigao tek za jesenju sezonu te godine.
Preko dana sam orao drugima za pare po tri hektara, noću Dragoslav još po dva – trebalo je zaraditi pare da
isplatim traktor. Sećam se da sam sa tim novim traktorskim plugovima prvo za pare orao Mišku (Života) Savkoviću
u njegovoj njivi u Branežima. Bila je ledina, on mi kaže da ne orem mnogo duboko, da bi mogao govedima
povlačiti. To oranje sam lepo složio, išli su ljudi iz sela da gledaju i divili su se govoreći da je dobro uzorano, kao
 9

volovima. U mojim njivama oranje sam prvo vlačio običnom drljačom, ali to nije valjalo pa sam sledeće godine
kupio traktorsku. Tanjirača onda nije praktikovana, nju sam kasnije nabavio. Taj prvi traktor mi još traje, tri puta
sam mu radio generalni servis na motoru.

Sledeće godine pošto sam kupio traktor sortačim se sa Rakom (Čedomir) Pantelićem i počnemo žeti
pšenicu njegovom vezačicom. Pre Drugog svetskog rata ju je kupio njegov otac, pri vezivanju žita vukla su je dva
para volova. Pogon joj je bio na njen točak, imala je i kolečke, da ne bi stoci bili mnogo opterećivani vratovi.
Rakina majka Milenija nam savetuje da se ne posvađamo u ortakluku, kao što se ranije dešavalo sa njenim mužem
i Rajkom Radovanovićem: obojica su bili prznice i pri podeli ujma obavezno se sporečkaju. Morali smo vezačicu
prepraviti za traktor, izbacili smo kolečke, a pogon je ostao na točak. Dugo nije radila, bila je zapuštena i dosta je
bilo posla oko opravke. Puna dva šlema šrafova sam odneo od moje kuće da dodamo gde je falilo: kako je koji šraf
ranije otpadao oni druge nisu ni stavljali. Ova vezačica je u originalu pravljena za visoka žita tako da je visoko i
žela. Međutim, baš kad smo mi počinjali ortakluk naišle su niže sorte pšenice, prvenstveno „talijanka“, morali smo
je spuštati, pa je zakačivala za krtičnjake i stare kukuruzne tapaljke što je dovodilo do gušenja u radu. Zaradu smo
delili na pola, s tim što je Raka plaćao pola traktorskog goriva. Sa tom vezačicom sam radio samo jednu sezonu:
nije mi se svidela zbog velikih zastoja te sam sledeće godine kupio drugu. Marka joj je bila „Fela“, austrijska, isto
je imala pogon na točkove. U radu sam išao drugom brzinom, sa manjim gasom, i po 10 hektara žita dnevno sam
vezivao sa njom. Koristio sam je 3-4 godine. Inače, tada su postojale i originalne traktorske vezačice, na kardan, ali
su bile sporije.

Zadnje godine rada vezačicom bio je dobar rod žita i skoro celom selu požnjem i povežem pšenicu. Video
to Rajko Radovanović i predloži mi novi ortakluk: da on kupi dreš, ja već imam traktor, da se udružimo i vršemo po
selu. Inače, on je pre Drugog svetskog rata imao ortački dreš sa malo pre pominjanim Čedom Pantelićem i
razumeo se u taj posao. (Imali su i ortačku parnu mašinu, pošto je u to vreme pogon bio preko nje, dok je vezačica
bila samo Čedina.) Dakle, sortačimo se i Rajko ode u neko selo kod Obrenovca i kapariše polovni dreš. Cena je bila
5-6 hiljada dinara, on da kapare 2- 3 hiljade. Marka te vršače je bila „Gareta“, mađarska, vrlo poznata, pre rata
ovde su takvu imali Đorđevići. Bila je velika i toliko jaka da se snopovi kojim je hranjena nisu morali ni odvezivati,
prekine uže od snopa kao ništa. Međutim, on se pri pogodbi nije mnogo zagledao u taj dreš, verovatno je samo
sedeo sa prodavcem i razgovarao i nije primetio da je prilično oštećen: falila mu je jedna vila, pozadi je bio
ulupljen. Verovatno se ranije u nekoj vuči na uzbrdici otkačio i došlo je do oštećenja u delu gde izlazi ovršeno žito.
Ja se nisam mnogo razumeo u dreševe, a kako je imalo dosta posla oko opravke predložim mu da odustane od te
kupovine i da pronađemo vršaču na drugom mestu. Međutim, problem je bio kako da izvučemo kaparu. Odemo
mi tamo kod tog čoveka u okolini Obrenovca, ja se napravim da sam Rajkov sin i kažemo da smo odustali od
kupovine i da smo došli da nam vrati kaparu. Argumenti su nam bili da je loš put kojim se dreš treba vući iz
njegovog dvorišta, pošto se moralo ići preko tuđih bašti, a mi to nismo radi, da ima mnogo da se opravlja, a mi
nemamo vremena, trebali smo odmah početi sa radom. I on pristane da nam vrati kaparu, Rajko sav radostan.
Odmah posle toga ode u Trbušnicu, kod nekih kamiondžija iz familije Matić i kupi od njih polovnu vršaču, marka
joj bila „Zmaj“, domaća. Oni, Matići, majstori, uradili na drešu generalnu opravku i spremili ga za vršaj. Ujam pri
vršaju je bio 8 procenata, 3 je išlo na dreš, a 5 na traktor. Moj brat Dragoslav i ja smo hranili dreš tako da smo naš
procenat ujma povećali na 6, a Rajku je ostalo 2 – četvrtina. Lepo smo prošli te sezone u vršaju, uzeo sam ujma 3
vagona žita i pola vagona zobi. Žito se tada predavalo u stepojevački mlin, nešto smo oterali odmah, a deo sam
skladištio kod mene, pošto u Stepojevcu nisu mogli odmah sve da prime. Imao sam staru kuću i u njoj sam sipao
pšenicu od ujma. Na taj način sam zaradio pare i za sledeću sezonu sam kupio kombajn. S obzirom na to koliko
smu uzeli ujma ispada da je tada u Baroševcu ovršeno preko 40 vagona (400 tona) pšenice: onda su svi sejali, nije
 10

bilo zaparložene zemlje, kop je bio daleko odavde i samo je delimično prekopao naš atar. Inače, pre Drugog
svetskog rata vršaču su uz džadu, u Trećem reonu, vukla dva para volova, a kod nas, u Četvrtom reonu, gde je bilo
brdovitije, i po deset pari, naročito ako je bilo blato. Jednostavno, ne mogu se složiti toliki volovi, tu pola i ne
vuče. U transportu su za vezivanje korišćeni lanci i Boža Đorđević mi se žalio da su mu svi prsti ostali kvrgavi i
izlomljeni od vezivanja: on počne da zavezuje, volovi trgnu, skoče jedan na drugog i svaki mu je prst bio povređen
u sezoni vršaja.

Godine 1976. kupujem kombajn, prvi u Baroševcu. Inače, oni su ovde počeli žeti šezdesetih godina prošlog
veka. Bili su zadružni i lepo su zarađivali. Seljaci su ih počeli kupovati u sledećoj deceniji. Meni se nešto i nije
kupovao, smučilo mi se stalno menjanje, vezačica, dreš, veliki umor. Brat Dragoslav je po tom pitanju bio
ambiciozniji i nagovorio me da ga uzmemo. A i moj prvi ozbiljniji susret sa kombajnom nije me uverio da je to
isplativa investicija. Naime, zadnje godine mojeg rada sa vezačicom došao je kombajn kod Vlaje Đorđevića, u
Četvrti reon, da mu kao prvom u Baroševcu ovrše žito na gumnu. Vlasnik je bio neki Bora iz Rudovaca, povratnik
iz Francuske: zaradio tamo dobre pare, vratio se ovamo i kupio kombajn. Jedva je došao do Vlajinog gumna, uski
putevi nisu za njega, morao je ići kroz zasejane kukuruze, išao je na Stanića kuće. Utom pade i neka velika kiša, tek
tada nije mogao u transport, skoro nedelju dana stajao je u Vlajinoj njivi kod Lacine kuće. Kombajn sam kupio
polovni, od zemljoradničke zadruge iz Velikih Crljeni. Tamo je radio deset godina, oni reše da nabave mašine iz
nove generacije, a postojeće su prodavali individualnim posednicima. Uradim mu generalnu opravku i odmah
počnem sa radom. Držim ga do danas, redovno ga servisiram i održavam. Pošto sam završio žetvu kombajnom po
njivama prebacim se sa njim na vršaj po gumnima. Narod ispočetka nije ni znao da kombajn može raditi kao
vršača, kod kuća. Još je i bolji od dreša, ne mora da se ukopava, okreći ga kako ti odgovara, na koju stranu želiš da
ide slama. Ima ko nije hteo žeti kombajnom u njivi, zato što je ujam duplo manji na gumnu. Naročito Stranjani
nisu smeli raditi kombajnom po njihovim neravnim njivama, mislili su da kombajn prosipa žito po brdovitom
terenu. Za rad kombajnom u njivi uzimao sam pare, a za vršaj na gumnu – ujam. Inače, baš te godine kad sam
počeo raditi kombajnom sortače se Borisav i Šilja Đorđević i vrli su drešom, loše im je išlo. A želi su u ortakluku sa
Rakom Milenijinim, sa njegovom vezačicom. Od tada su ovde gotovo svi prešli na žetvu kombajnom, vršače su se
prestale upotrebljavati.

Prilika je da na ovom mestu kažem nešto i o baroševačkim mlinovima kojih se sećam. Mile Marković je
imao parni mlin sa dva kamena, mlin Paje Šosterića takođe je bio parni, ispočetka sa jednim kamenom, a kasnije
je i on počeo raditi sa dva. Lavadinovića mlin u Živkovića kući, preko puta Mila Markovića, takođe je imao motor
na parni pogon, ali on nije radio posle Drugog svetskog rata. U školu sam pošao 1948. godine i tada su na tom
mestu bile samo ruševine od starog mlina. U to vreme u Rudovcima nije postojao mlin. Inače, Milov i Pajin mlin su
radili negde do kraja pedesetih godina prošlog veka. Još da napomenem da su iza Strikine kafane parcelu imali
Jovanovići iz Strmova i na njoj magazu za žito prikupljeno od ujma, pošto su i oni posedovali dreš. Bilo im je
zgodno da odatle predaju žito na voz. Šezdesetih godina to kupi Ranko Đorđević i na tom mestu otvori električni
mlin koji je radio 5-6 godina.

Tako se mehanizacija vremenom menjala, dolazila je nova tehnika u poljoprivredu, olakšavao se i ubrzavao
posao. Usled novih tehnoloških dostignuća smanjila se potreba za fizičkim radom u polju i mlađi su se počeli
zapošljavati po preduzećima. Čistom poljoprivredom se retko ko bavio, a narod je uglavnom plaćao da mu oni
ređi koji su imali kompletnu mehanizaciju urade poslove oko zemlje. Pošto je stigla nova poljoprivredna
mehanizacija prestala je potreba za držanjem radne stoke, i ona se počela prodavati. Deca su sve više bila kod
kuće, manje po njivama, i počela su pomagati oko gajenja stoke. Proda se par volova i može se kuća ozidati i
pokriti. U to vreme se dosta izvozilo iz naše zemlje, pa tako i meso. Promene su bile brze, ali sada sve nekako stoji,
 11

oseća se neka zasićenost. Sa jedne strane, narod danas lepo živi, ima para, ne muči se oko poljoprivrednih
poslova, koji su vrlo naporni, a sa druge strane je u krizi. Sada se ovde retko ko bavi poljoprivredom i situacija mi
oko nje izgleda nimalo ružičasta i obećavajuća.

POLjOPRIVREDA

U vreme kad sam bio mali ovde gotovo i nije bilo druge privredne grane osim poljoprivrede, a ona se
prvenstveno svodila na ratarstvo, najviše na gajenje pšenice i kukuruza. Svaka kuća je imala i zalivađene zemlje:
ako je ukupan posed bio 6-7 hektara (takvih je najviše bilo) – pod livadom je bio jedan hektar, a ako se imalo
zemlje deset hektara onda je zalivađeno bilo dva hektara i više. Livade su se jednom godišnje kosile i to seno je
čuvano za volove u oranju. Krave su išle na pašu, a u štali su hranjene šašom i slamom. Šaša je bila glavna stočna
hrana, a i pleva je smatrana kao vrlo hranljiva. Žito je slabo stoci davano, čuvalo se za prodaju. Deteline je bilo vrlo
malo, lucerka ovde slabo uspeva, za nju su naše zemlje kisele, ona hoće ilovaču. Sećam se da je moj komšija
Živomir Kitanović ispod kuće na brdu (koje su zvali Žuto brdo) imao dobru lucerku pošto je ta zemlja bila ilovača.
Detelina je onda stoci uglavnom davana u sirovom stanju i narod se bojao da je upotrebljava da se goveda ne
napuše. Bilo je i takvih goveda koja se napuše od jedne šake pojedene sirove deteline. Za hranjenje stoke svežom
hranom korišćeni su zelenjci, mlada zob i grahorica. Zobi se malo ostavljalo za vršaj, da bi bilo semena za iduću
godinu. Šteta je bilo ostavljati mnogo zobi da sazri: uzelen je stoka slatko jede, a kad sazri – neće. Naročito je zob
davana stoci u fazi sazrevanja, kad dobija „mleko“. Onda je ova kultura bila visokog rasta i vrlo hranljiva. I pšenica
je uzelen košena i davana stoci, ali u manjoj meri, bila je šteta upotrebljavati je za to.

Dve najvažnije ratarske kulture bile su pšenica i kukuruz. Oko pšenice se nije mnogo mučilo, pri njenom
sejanju nije korišćeno đubre zato što ne može vremenski da se postigne da se obavi taj posao. Plus toga, ako se
pođubri, pšenica zna u fazi nalivanja zrna i da polegne, naročito „bankot“. Sećam se kad se kukuruz sejao plugom,
bez sejalice, i to se zvalo zaoravanje. Kod takvog sejanja strnjak se ugari pred zimu, ne valja rano ujesen, da ne
otravi. Ta ugar se u proleće povlači i po tom se zaorava kukuruz. To je bilo malo modernije sejanje od onog koje je
obavljano starim sejalicama koje nisu ujednačeno bacale kukuruzno seme u zemlju. Ovde se seme rukom stavlja u
svaku treću brazdu, a po semenu i šaka ugorelog stajskog đubriva. Razmak između semena bio je jedan korak. Oni
koji seju odmore se dok se oru dve brazde, da bi u treću bacali seme. Domaćini koji su sejali veće površine
kukuruza nešto su zaoravali, a koristili su i sejalicu u nekim parcelama: ne može da se postigne da se sve zaore. Ko
je sejao sejalicom morao je vilama razbaciti đubrivo po njivi. Goveđe đubre se poštovalo kao nešto što je vrlo
važno. Ko ga je imao više, on ga je i zaoravao gotovo kod svakog oranja. Tada se pliče oralo, da đubre ne ode
duboko u zemlju, tada ne bi bilo korisno za useve – tako se onda razmišljalo. Dve važne faze obrade kukuruza
posle sejanja bile su prašenje i ogrtanje. Kod prašenja prvo se pređe kopačicom između vrsta a ona trava koja
ostane iseče se motikom, pri čemu se kukuruz malo i ogrne. Posle dvadesetak dana dolazi ogrtanje i tada se na
kopačicu stavljaju daske. Kod zagrtanja jedan konj je bio najpodesniji da vuče kopačicu, zato što neće da zgazi
kukuruz. Pri tom poslu mu se skine zaštita sa strane očiju, da bi video i pozadi i imao bolju orijentaciju, da bi
manje gazio strukove kukuruza. Kao što sam ranije naveo, konjima je zaštita na oči stavljana da ne bi videli kad ih
rabadžija namerava udariti, da ne bi počeli bežati. Nisu svi konji nosili tu zaštitu za oči – ona je stavljana onima
koji su mnogo plašljivi i koji su hteli udariti nogom. Dakle, konj je udarao nogom, i prednjom i zadnjom, a vo
glavom, rogovima. Bilo je tragičnih slučajeva da vo prbode čoveka i tada se govorilo: „Sa čim je radio, od toga je i
stradao!“ Da napomenem na ovom mestu i to da je naš narod sa nepoverenjem gledao na nove biljne kulture.
Recimo, kad je došao paradajz, jeo se kao zelen. Mislilo se kad pocrveni da je đavolski.
 12

U HH veku mnogo se napredovalo. Pamtim da sam orao sa skroz drvenim plugom, samo su mu raonik i
crtalo bili gvozdeni. Moj deda Stevan kupio gvozdeni plug, marka „Komit“, nemački. Dođu ljudi i gledaju, pa
sumljičavo kažu da će to biti teško za volove. Raonike smo klepali kod Ive Ciganina u Strmovu. (Cigani su ovde prvi
doneli kovački zanat, naši ljudi to nisu znali pre njih.) Otrčim bos do njega, preko Velikih brda, da nam klepa. Kad
je suva zemlja koja se ore raonik na plugu se istupi do podne i svako jutro se morao klepavati. Kad je raonik tup
oranje govedima sporije ide, mnogo zapinju. A traktor može orati iako je raonik tup. Kad sam počeo orati
traktorom praksa je bila da po vlažnom cele sezone ne klepavam raonik, a ako je mnogo suvo takođe se mora
klepavati svaki dan. Uvek sam imao par rezervnih raonika za traktorski plug i po potrebi sam ih menjao u samoj
njivi, da bih sorao parcelu u kojoj radim. Kovač Iva Ciganin iz Strmova naučio me je kalove: počinje se sa belog,
dalje ide žuto, plavo, zeleno, crveno. Belo je najtvrđe, ne može da ga zakači turpija pri oštrenju, ono se slabije
tupi, ali je porozno, te puca u radu. Sekira se kali na zeleno, iste boje kao i šuma. Na zeleno se takođe kale budak i
keser. Sekači se kale na crveno, koje je žilavo, a neće da se izvali. Raonike za traktorski plug kalio sam kod mene
pošto sam u međuvremenu to naučio. Zagrevanje sam vršio običnim ugljem, lignitom, nisam imao vremena za
pravljenje drvenog uglja. Zagrevao sam i koksom koji je mnogo jako gorivo, začas zagreje materijal i desi se da
tanji sloj okaplje dok se deblji još nije zagrejao. Kaljenjem sam nastavljao i lance od plugova, a sada se to vari.
Voleo sam kaljenje i smatram da je ono bolje od varenja: zagrevaju se krajevi dva materijala koji se trebaju spojiti
i kad se dovoljno zagreju oni se spajaju a čekićem se kuckaju zbog potpomaganja tog spajanja. Zagrevana mesta
posipaju se peskom ili istucanim kamenom, da se zalade spolja dok se ne zagreju i unutra. Svojevremenu su ovde
znali kaliti Nikola (Svetislav) Nikolić i Dragan Dimitrijević, zvani Pećanac.

U redovnom školovanju završio sam četiri razreda, još četiri kao večernju školu, a još jednom sam se
došklovavao u večernjoj školi da bih obnovio znanje, pre svega iz hemje, koje mi je trebalo da bih znao sastaviti
hemikalije kod polivanja njiva. Posećivao sam poljoprivrene sajmove i tamo nalazio neophodnu literaturu iz ove
oblasti. Prvi sam počeo zaštitu kukuruza od crva za vreme setve upotrebljavajući prašak TIRALIN. Jedne godine ga
nije bilo u prodaji, raspitam se ko ga proizvodi, a kad sam saznao da je to „Zorka“ iz Šapca odem tamo
autobusom. Oni mi kažu da ga više ne proizvode, pošto isti truje fazane i još neke druge ptice, bune se lovačka
udruženja, sada prizvode GEOLIN, s tim što je on skuplji. Plus toga, taj novi otrov je bio zrnast, te sam ga morao
istucati u stupi, da se pretvori u prah, da bih zaprašio seme, pošto nisam imao sejalicu koja je bacala i veštačko
đubrivo, u koji se on stavljao. Ipak sam odbranio moju njivu od crva. I drugi nam truju njive raznim biljnim
štetočinama. Kad im ne ide prodaja, velike svetske hemijske kuće bacaju iz helikoptera semena raznih korova, da
zatruju zemlju, da bi se kasnije od njih kupovali proizvodi kao zaštita od toga. U Turiji su bacili ambroziju, koja se
kasnije proširila po okolini. Sirak je donet iz Teksasa. On jeste biljna štetočina, ali je dobar u ishrani goveda i konja.

PORUKE

Bio sam delegat u Skupštini opštine Lazarevac od 1974. godine pa sve do političkih promena koje su se
desile početkom devedesetih godina prošlog veka. Bio sam u poljoprivrednom veću, Milosav Vesić i Miloš Živković
bili su u društveno-političkom veću, a još su postojala veća mesnih zajednica i udruženog rada. Pošto nisam bio
komunista jedini sam ja smeo kritikovati opštinsku vlast. Bilo je još delegata koji nisu bili komunisti, ali vrlo malo,
to su uglavnom bili seljaci, i iz straha ni oni nisu smeli diskutovati protiv vlasti. Čak sam se i tukao sa jednim
opštinskim predsednikom boreći se za poštovanje propisanih prava onih koji su me delegirali. Delegati su
uglavnom bili funkcionalno nepismeni, od obrazovanja najviše su imali srednju školu, uz ređe izuzetke.

Ako se nastavi sa ovako neplanskim radom u „Kolubari“ Baroševac će ostati pasivno mesto sa zagađenim
vodama, bez šuma, sa nesprovedenom rekultivacijom prekopanih površina. Predstavnici našeg sela u opštinskoj
 13

skupštini treba da insistiraju na sprovođenju rekultivacije, tj. regulisanju vodotokova, vraćanju prekopane rodnice
na površinu zemlje, davanju odgovarajućeg nagiba rekultivisanim površinama. Kao zaštita od vetra trebaju se na
određenim razdaljinama uraditi šumski zasadi. Sve ovo je potrebno da bi se ta zemlja kasnije obrađivala bez
problema. Kao što vidimo, godinama je pronošena laž da će se celo selo seliti, ovde će se čak i naseljavati, a jedan
od razloga za to je i okolnost što ćemo imati centralno parno grejanje koje se ove godine počelo raditi.

Na prostoru Baroševca koji se prekopava sada se radi naopako. Čak sumnjam da to neki baš namerno tako
rade, naročito oni koji su sa strane došli i sada se nalaze na rukovodećim mestima u „Kolubari“. Dakle, treba
iskoristiti situaciju što su kopovske mašine još uvek ovde i uraditi ono što sam malo pre naveo. Ne valja što se
sada na površini ostavlja kamen, što se deponuju raznorazni otpadni materijali koji truju zemlju, bez obzira što
nisu na površini: kroz njih prolazi voda koja se i sama truje, a kasnije će se tako zatrovana koristiti za nešto. Sada
je najvažnije da se pokoljenjima koja dolaze posle nas ovaj prostor posle kopanja ostavi u pristojnom stanju. Iz
nehata je ovde dovezeno mnogo opasnog otpada, trebalo bi se postarati da zna šta je u zemlji ostalo i gde se to
nalazi. Da ponovim, sumnjam da je neko, sabotirajući predviđenu tehnologiju izvođenja radova, namerno hteo
zagaditi ovu sredinu. Kao što znamo, izvođač radova prekopane površine po zakonu treba dovesti u prvobirtno
stanje, a sada to niko ne traži u opštinskoj skupštini. Jednostavno, treba insistirati da se donesu obavezujuće
odluke u vezi ovih problema. Predlagao sam i nekim našim predstavnicima u vlasti da se na prekopanom prostoru
obeleže granice baroševačkog atara.

Posle uređenja prekopanog prostora Baroševca ovde bi se, recimo, na odgovarajućem mestu mogla
napraviti velika pijaca koja bi selu donosila veliku korist. Kao što sada ima u Rumi, Smederevskoj Palanci, kao što
je bilo na Ubu. Kod šopćanskog igrališta mnogo je manja površina, ali svake nedelje tamo ima pijačne prodaje koja
je prilično posećena.

Kad bi bilo mira u svetu nauka bi još brže napredovala. Međutim, postoji mogućnost izbijanja novog
svetskog rata, masovno se proizvode nova opasna oružja. A koje bi samo to blagostanje bilo da se uloženo u
naoružanje preusmeri u nauku, u povećanje životnog standarda.

U zadnje vreme čitam poruke naših Tarabića i čini mi se da su to najpoznatiji proroci na Zemlji koji su
predvideli potonja dešavanja. Na večnu dilemu u vezi toga da li je starije kokoška ili jaje moj odgovor je da je jaje
starije: na ovu planetu vanzemaljci su doneli kokošku u jajetu. I još mnogo koječega što se razmnožilo po Zemlji. A
čovek je po kazni donet u epruveti.

Na kraju ovih kazivanja rekao bih da sam jedan od osnivača Udruženja građana „Bukinac“ iz Baroševca
koje izdaje ovaj časopis. Na moj predlog je i doneta odluka o nazivu udruženja. Naši preci su se prvo naseljavali
oko izvora koji je kasnije nazvan Bukinac. Jednostavno, voda je izvor života. Bez obzira na činjenicu što ovog
kultnog mesta više nema, što je prekopan u procesu eksploatacije uglja na ovim prostorima, mišljenja sam da
trebamo sačuvati uspomenu na njega i to mi je bio glavni razlog što sam predložio baš takvo ime.

Oktobar 2018. Milisav (Stepan) Dimitrijavić (1940)