1

NADNASLOV: SVADBE

NASLOV: SKLAPANjE BRAKA LjUBICE (1949) I RADIVOJA (1943) MIRKOVIĆA

Iz vojske sam došao na Svetog Savu, u četvrtak, 27. januara 1966. godine. Sutradan su naše komšije
„Dragićevi“ (tako smo zvali porodičnu zadrugu iz našeg, „Mirkovića“ sokaka, braće Aleksandra, 1897–1988, i
Čedomira, 1904–1976, Damnjanovića, Dragićevih, 1868–1943, sinova) klali posek i moj otac Čedomir (1915–1987)
trebao im je pomagati. Ali, baš tog dana prodao je svinju nekom Lazi Ćanu iz Rudovaca i morao mu je zaprežnim
kolima oterati i u tamošnjem žitnom mlinu izmeriti, a meni je pre polaska rekao da ga odmenim i odem pomagati
Dragićevima. Tamo su me pitali kako sam se proveo u vojsci, pošto sam otud tek pristigao, a, malo kroz šalu, malo
i ozbiljno, zapodenu se razgovor i o mojoj eventualnoj ženidbi, pošto se znalo da u našoj kući nedostaje mlađa
„ženska ruka“. Naime, u domaćinstvu mojeg oca Čedomira u to vreme su pored njega i mene živela još moja baba
Leposava (1888–1978), zvana „Naja“, kao i mlađi brat Dušan (1949). Trebalo je spremati hranu za tri odrasla
muškarca i prati im isprljano odelo, majka mi je ranije umrla (1962. godine), a baba Naja je imala blizu 80 godina i
nije više bila sposobna podneti toliki teret. Jednostavno, pitanje moje ženidbe trebalo se pod hitno rešiti. Plus
toga, u vojsci sam proveo godinu i po dana, već sam se bio odvikao od vrljanja po igrankama i vašarima i stvarno
mi je baš bilo došlo da se oženim. Slobodanka Damnjanović (1940–2006), zvana „Soja“, Miroslavljeva (1934–
1988) supruga, a snaha gorepomenutog Čede Dragićevog, reče mi da ako planiram sklapanje braka, bolju priliku u
okolini, radniju i sposobniju, neću naći od njihove prve komšinice Ljubice Nikolić, zvane „Ljubina“. Odmah je ona i
dovede i odvede nas u njihovu veliku kuću, na sprat, tu nas „sastavi“ i nas dvoje malo nasamo popričasmo.
Ljubina je rođena 28. decembra 1949. godine, kad sam ja otišao u vojsku, septembra 1964, to je bila devojčica od
nepunih 15 godina i nisam ni obraćao pažnju na nju. Međutim, dok sam ja bio u armiji ona je porasla, „raskrućala“
se, kopala je kod drugih za pare, da kupi sebi haljinu, i stvarno sam prijatno bio iznenađen njenim, za mene novim
izgledom.

Posle par dana odem ja kod Ljubininih roditelja i otvoreno im kažem da mi je namera da se oženim sa
njihovom ćerkom, a oni neka razmisle. U to vreme u toj kući su živeli Mileva (1925) i Radovan (1911–1998), zvani
„Raka“, majka i otac moje buduće izabranice, njihov mlađi sin Slobodan (1951–2001) i, naravno, Ljubina.
Branivoje (1947), stariji Milevin i Rakin sin, zvani „Brana“, odmah posle završene osnovne škole u Baroševcu odlazi
na bravarski zanat u „Geomašinu“, u Zemun, gde se kasnije i zapošljava, da bi, svojevremeno, tu bio postavljen i
za poslovođu. Stanovao je u Batajnici, kod svojeg ujaka Žike Jovića (1929–1993), Milevinog brata, koji je tu imao
kuću. Naime, početkom šezdesetih godina prošlog veka Žika odlazi iz Sakulje, svojeg rodnog mesta, u Zemun, gde
honorarno po podne kelneriše, a tu i živi, kao podstanar. Kasnije kupuje kuću u Batajnici, gde se i preseljava. Kad
je Brana otišao na zanat Žika je još bio u Zemunu, neko vreme su se zajedno „stiskali“ u stanu, da bi posle prešli,
kao što sam već rekao, u Batajnicu. Tu Brana i upoznaje svoju buduću suprugu Jelicu (1950), koja je živela baš
preko puta Žikine kuće. Posle sklapanja braka preseljavaju se u Ugrinovce. Inače, Branin ujak Žika pre odlaska u
Zemun ovde je radio u junkovačkom rudniku, kao bravar, tu je bio zaposlen i njegov brat Vladislav, a, u skladu sa
porodičnom tradicijom, rudar im je bio i otac Vitomir. Žika kasnije odavde „odvodi“ i Vladislava.

Sa Ljubininim roditeljima i sa njom video sam se još nekoliko puta i „padne“ dogovor da se nas dvoje
„uzmemo“ na Bele poklade, 20. februara. U subotu uoči poklada u našem Domu bila je zadnja zimska igranka te
sezone i dogovorimo se da ja tu povedem kolo, ona će da igra do mene i na taj način bismo obznanili našu vezu,
neka narod vidi da se zabavljamo. Tako i bude, a je se iste večeri dogovorim sa harmonikašem „Zubonjom“ (Milan
 2

Ristivojević, iz Baroševca, 1931–1999, Božidarev sin) da mi dođe sutradan uveče i svira na igranci povodom moje
ženidbe. Zubonja mi reče da mu dam malo para za kaparu, za basistu Tadu iz Kruševice, starijeg čoveka koji je
bivao na svirkama uz njega, a nije hteo dolaziti bez kapare. Inače, Zubonja je bio velika drugarčina, sa njim se
moglo lako dogovoriti, pitanje kapare nikada nije postavljao.

Inače, mojima iz kuće dotle nisam ništa pričao u vezi ženidbe, nisam bio baš siguran da li će sve ispasti
kako treba, pa da me posle bude sramota. Na poklade ujutro kažem ja ocu da se te večeri ženim, on se iznenadi,
malo se i ljutnu na mene što mu dotle nisam to pominjao, treba se sad na brzinu pripremiti i organizovati doček
gostiju, a prvenstveno treba nešto zaklati i ispeći. On odmah zovne Čedu Dragićevog, koji je još uvek bio „u snazi“
i sposoban, pogotovo za tu vrstu poslova, zakolju neko osrednje svinjče, urede ga i ispeku.

Dakle, za Ljubinu odlazim sa nekoliko najbližih komšija na Bele poklade, pred samo veče. Išli smo preko
kućevnog placa Dragićevih, koji se i graničio sa Rakinom okućnicom. Sve je bilo dogovoreno, Soja i Verka Mirković
(1938), Milovanova snaha (koji je mojem ocu bio brat od rođenog strica), uđu u kuću Ljubininih roditelja, da je
izvedu. Mojoj budućoj tašti Milevi sve je to vrlo teško palo, a kad je u potoku Bukincu, koji je tekao na stotinak
metara ispod njihovog dvorišta, opalio dinamit, koji su pripremili Miško Damnjanović i Milan Mirković (1932–
2005), Sojini i Verkini muževi, „srce joj se otkinulo“. Da se ne bi vraćali istim putem, sa mladom pođemo kroz
„Pavlovića“ sokak (put je bio vrlo blatnjav i uglavnom smo išli po njivama sa strane), onda niz džadu, odmah
potom uđemo i u naš sokak, i začas stigosmo pred moju kapiju. Tu se već iskupio narod, najmanje pedesetak
duša. Nisam nikom javljao, ali čulo se. („Rekla – kazala.“) Zasvira muzika, igralo se u dvorištu, iako nije bilo
osvetljeno. Vreme je bilo prijatno za to doba godine. Soja i Verka igraju, u ruci drše po flašu sa rakijom, ona
pljuska i nakvasi Zubonjinu harmoniku, a on grdi. Bila je nova, poslao mu Šilja iz Amerike. (Miodrag Paunović,
zvani „Šilja“, 1923–2015, Dragin i Živanov sin, odmah posle Drugog svetskog rata emigrira odavde, kasnije stiže i u
Ameriku. Njegova majka bila je sestra od rođenog strica Zubonjinom ocu.) Večeralo se u gostinskoj sobi, bile su
postavljene 2-3 sovrice za po petnaestak gostiju. Pila se blaga rakija, piva onda nije bilo.

I tako, posle svega 24 dana od dolaska iz vojske, oženim ti se ja, dovevši „nasamo“ moju prilično blisku
komšinicu Ljubinu. Sutradan ujutro krenemo štali, treba pomusti krave, ona nije naučila. Kod njih je to radila
njena majka Mileva, a ja sam taj posao već uveliko obavljao. Ubrzo naučim i nju.

Iako sam već bio doveo svoju buduću suprugu, na jedno mesec dana posle opisanog događaja odemo u
neku vrstu „proševine“ moj otac Čedomir, njegov brat od strica Milovan (1909–1998), Ljubina i ja, kod Mileve i
Rake. Čisto da se ispuni neka forma. Sećam se da je Milovan nosio neku torbu.

Mladence smo pravili baš na taj praznik (22. marta), ali samo za nekoliko najrođenijih.

Ispit je bio u baroševačkoj crkvi na nekoliko nedelja pre svadbe, a boščaluk su donele Ljubinine drugarice
Duca Trišina (1949–2017) i Jelica Vecina (1948). U našem hramu u to vreme službovao je sveštenik Toma Jedoksić.

Bukliju za svadbu nosio je Miško Damnjanović, „Bukavac“, a sa zvanjem se počelo na nedelju dana uoči
veselja. Tako je onda bilo, a ne kao sada kada se ta radnja stane upražnjavati i po mesec dana pred svadbu, zbog
raznih postova. Inače, prvi sam ja u našem kraju počeo zvati na 15 dana uoči svadbe, i to baš Miškovom sinu
Branku (1958–2006), koji se godine 1979. ženi sa Tanjom (1963). Kažem ja pre toga mladoženjinoj majci Soji da je
to dugo pre veselja, zaboraviće zvanice kad treba da dođu, ali – naišli novi običaji. Miško je moju bukliju svuda
nosio pešice, i to je onda bilo uobičajeno, bez obzira koliko se trebalo pešačiti. (Kad smo već kod toga, valja
napomenuti da je moj otac nosio bukliju za Miškovu svadbu, sredinom pedesetih godina prošlog veka, i da je čak
 3

u Dučinu išao pešice, da bi pozvao rodbinu mladoženjine majke Gice. Jednostavno, onaj ko je zvao za svadbu
samo je taj poso obavljao, trebalo je mnogo prepešačiti da bi se sazvali svi gosti.) Miško je prvog dana nosio
bukliju kod kuma, u Lukavicu, tu je ručao, i tako redom, svakog dana po nekoliko kuća, da bi u subotu pred samu
svadbu ostavio dve-tri kuće iz našeg sokaka. Onda je naša redovna „zvanica“ u Baroševcu bio Treći reon, i to sa
istočne strane džade naniže do Bele zemlje, bez Palivečeve kuće, a sa zapadne strane džade južno sve do
domaćinstva Svete Pantelića, s tim što smo iz onog reda kuća uz prugu zvali još i Milošića Pantelića. Plus toga, iz
Četvrtog reona zvali smo familije Đorđević i Dimitrijević. Sve u svemu, za svadbu sam zvao oko 50 kuća. Pozvani
gosti na bukliju su vezivali košulje, peškire, čarape, nazuvke, preglavke. U to vreme teško je bilo nositi bukliju, nije
bilo, kao sada, automobila, da se torba sa poklonima smesti u njih. Darovi su se za torbu vezivali koncima, konac
pukne i dar spadne, onaj koji nosi bukliju to i ne oseti. Mojem ocu se ranije desilo da mu je sa torbe spala košulja
kad je izlazio iz avlije Cake Milošićeve, a on to nije ni primetio.

Na nekoliko dana pred svadbu Ljubina i ja službeno smo se venčali („registrovali“) u našoj mesnoj
kancelariji. Službeno lice bio je Živko Mirčić iz Medoševca, koji je u kancelariji bio matičar, a svedoci naši
sugrađani Ljubiša (Miloje) Miljanić (1937) i Živorad (Milovan) Mihailović, zvani „Crni Milovančićev“, koji su se tu
slučajno zatekli. Pošto mlada nije bila punoletna roditelji su joj morali ići u opštinski sud i dati izjavu da se slažu sa
njenom odlukom o stupanju u brak.

Svadba je zakazana za nedelju, 1. maja 1966. godine, dva meseca i neki dan više posle dovođenja mlade, a
tri nedelje po Vaskrsu, koji je te godine bio 10. aprila. Prvo smo negde u sredu-četvrtak pred veselje skupljali
stolove i klupe po našem kraju za pravljenje sovre. Nas nekoliko je išlo sa kolima koje su vukle krave, a na koja su
postavljene krive. Obišli smo naš i dva susedna sokaka („Pavlovića“ – sa severne strane i „Savkovića“ – sa južne
strane), a iz „Nikolića“ sokaka, koji je bio još južnije, posetili smo domaćinstva braće Svetislava (1903–1992) i
Tikomira (1906–1996) Nikolića, Nikolinih sinova. Uglavnom se znalo koje kuće imaju stolove i klupe za
pozajmljivanje. Stolova je bilo i dužih i kraćih, a „najsposobniji“ je imao Radomir (Milutin) Nikolić (1912–1988),
dužine dva i po metra. Klupe su uglavnom bile bez naslona, jedino je Momčilo (Dragiša) Savković (1912–1996)
imao dve dugačke, sa naslonima, i one su stavljane u vrh sovre. Na poleđini skupljenih klupa i stolova bila su
ispisana imena vlasnika, da bi se znalo kome ih po završenom veselju treba vratiti. Dakle, skupilo se dvadesetak
stolova i onoliko klupa koliko odgovara toj dužini stolova, a sovra je od njih pravljena u petak i taj su posao radili
mlađi. Ređano je u južnom delu dvorišta, do placa mojeg strica Drage (1912–1993), i to na „ge“, pošto je prostor
bio poprilično teskoban. Na stolove i klupe ništa nije stavljano (čaršavi, ćebad) osim u vrhu sovre. Čelo sovre smo
takođe i malo natkrili, a odozgo smo stavljali ter papir i manju platnenu ciradicu, veličine oko 5h3 metra, koju nam
je sa „Bele zemlje“ pozajmio Bora (Nikola) Petrović, zvani „Bugarčić“, koji je u tom pogonu bio neki „nadzorničić“.
Ciradu smo odmah posle svadbe vratili na „Belu zemlju“, a natkrivka od ter papira ostala je sve do litije (Mali
Nikoljdan, 22. maj), i pod njom su sedeli gosti.

Dok su mlađi u petak postavljali stolove i klupe, stariji su tog dana klali i uređivali stoku za svadbu. Zaklane
su dve svinje i dva ovna. Veliki problem predstavljala je jaka kiša koja je nemilosrdno lila i u petak, i u subotu.
Onda nije bilo šatora, nisam u dvorištu imao ni neku veću šupu, prisutni narod je kisao, ogrtane su pelerine, krilo
se od kiše pod strehama. Naročito je bilo teško u subotu, kada se zaklana stoka pekla, i to za vatrom, napolju.
Grdne smo muke zbog toga imali, jednostavno – jaka kiša hoće da ugasi vatru, a posao se mora obaviti. Istina,
onda nije mnogo naroda pomagalo oko klanja, sređivanja i pečenja stoke, svega 5-6, najbliže komšije. Vatre su se
nalazile iznad ondašnje magaze, na mestu gde je kasnije bio podrum Dulove kuće, do Milovana. U subotu su
takođe u spoljnoj furuni pečeni hlebovi za svadbu. Nije ih bilo mnogo zamešeno, pošto gosti kao dar donose
pogače.
 4

Muzika za svadbu stigla je u subotu uveče. Svirali su Cigani iz Bukovika, orkestar braće Tome Gićule i Ćave,
čuvenih violinista, basista je bio njihov rođeni brat, a tu su još bile harmonika, gitara i dve pevačice. U ono vreme
to je bila „najjača“ muzika u okolini. Pogodio sam ih na mesec i po dana pre veselja otišavši kod njih, u Bukovik.
Rekli su mi da vole da sviraju svadbe, ali je problem što je veselje baš na praznik, Prvi maj, imaju sviranje na vrhu
planine Bukulje, gde se tog dana podižu šatre, narod dolazi na izlet. Dugo sam ih ubeđivao da dođu kod mene,
prvo su mi rekli da će me to koštati 30 hiljada dinara, ja sam im skidao cenu, skidao i nekako smo se našli na 23
hiljade. Da nije bilo ovog državnog praznika svirali bi mi duplo jeftinije. Dakle, muzika je došla uveče uoči svadbe,
aranđelovačkim vozom koji je ovde stizao oko 8 sati. Neko je od naših išao da ih sačeka i dovede mojoj kući. To
veče su svirali za poslugu, i to u prostoriji gde se spremalo za veselje, letnjoj kujni koja je bila u zgradi pod čijim
krovom se nalazila i žitna magaza. Ulaz za magazu bio je baš iz te letnje kujne, uz pomoć drvenih stepenica, i
basista je morao svirati u magazi, dole je bila teskoba, a njegov instrument ogroman. Udara on u bas, a cela
magaza odzvanja, ogluveše uši. Sećam se, moj stric iz familije Miloš (Sreten) Mirković (1931–1980) seo na
stepenice za magazu, na dva kolena stavio svoju decu Zorana (1957) i Zoricu (1958) i naručio u to vreme vrlo
popularnu pesmu „Pogledajte šta mi fali“ koju su u duetu pevali Safet Isović i Zaim Imamović. A na to mu Nikola
(Svetislav) Nikolić (1927–1995), zvani „Nidža“, čija je majka Leposava (1906–1982), zvana „Seka“, Milošu bila
sestra od rođenog strica, uzvraća: „Ujače, fali ti pameti u glavi!“ Inače, Nidža je mnogo voleo muziku, naročito
bas, na veseljima se obavezno smestao uz svirače i netremice ih gledao i slušao, naročito kad malo više popije.
Neostvarena životna želja mu je bila da nabavi baš bas. Muzika je spavala u kući Lesandre Damnjanovića, na
slamaricama postavljenim na patosu. Kao što rekoh, to su bili čuveni i vrlo traženi svirači u ono vreme, prilično i
situirani, na sebi nosili tada moderne perlonske košulje, i kravate, a mi ih stavili da spavaju na patosu. Šta ćeš, nije
se imalo prostora, tada su kuće bile mnogo manje nego sada.

Glavni kuvar na mojoj svadbi bio je Radomir (Petar) Đorđević (1924–1993), zvani „Bukača“. Od jela su se
spremali čorba i kuvani kiseli kupus, posle toga služeno je pečenje, na kraju kolači. Čorba je kuvana od ovčije
kavurme koja je u subotu pred svadbu obarena, da bi bila spremna za sutradan, kada se vrlo rano predstavljalo
jelo. Kuvalo se u zemljanim loncima, za vatrom, u jednom je bila čorba, a u drugom kupus. Vatre su naložene u
ondašnjem dvorištu, ispod furune, do Milovana. Znači, zemljani lonac se stavi direktno na zemlju, oko njega se
naloži vatra, on se povremeno okreće, pri čemu se drži krpama, da se ruke ne opeku. Takve lonce retko je ko imao
u selu, morali su se tražiti mnogo pre svadbe. Zapremina im je bila 40-50 litara, oblik bokast, visina 60-70
centimetara, prečnik na vrhu četrdesetak, a na sredini šezdesetak centimetara. Kupus smo imali naš, u februaru
smo ga stavili u kacu za kišeljenje od 400 litara. Na dno zemljanog lonca za kuvanje kiselog kupusa stavi se
nekoliko debljih drvenih cepanica, da jelo ne zagori. Ređa se tako što se prvo stavi sloj kupusa, pa sloj slanine i
mesa, opet kupus, pa mrs, i sve tako. Voda se uopšte ne sipa, a pored svog tog mrsa stavi se i masti. Mrs je bio od
svinjske pastrme, a dodato je i malo svežeg mesa i slanine od zaklanih svinja za svadbu. Kupus se tokom kuvanja
ne meša. Pečenje je 5-6 ljudi seklo u nedelju ujutro i ostavljano je u šupici u dvorištu koja je bila „naslonjena“ na
ranije pomenutu letnju kujnu, do Milovana. Uz pečenje je kao salata služen ren. Kolače nismo mi pravili pošto su
donošeni kao dar od strane gostiju pozvanih na svadbu. Kad svadbeni ručak poodmakne glavni kuvar zavije desnu
šaku u čistu belu krpu i u nju uzme čistu veliku kutlaču te tako ide niz sovru i od gostiju skuplja pare, baš u tu
kutlaču. Kao, opekao ruku dok je kuvao jelo i skuplja pare za lečenje. Tako je onda bilo. A narod stavlja u kutlaču
po malo sitniša.

Pilo se vino, blaga i kuvana rakija, a imali smo i naše burence od dvadesetak litara ljute rakije, koja je
sipana samo sviračima i gostima u vrhu sovre.
 5

Pošto je, kao što sam već rekao, u petak i subotu pred svadbu bila velika kiša, u nedelju ujutro morali smo
doterati i razgrnuti malo šljunka na mestu gde je bila postavljena sovra, zbog velikog blata. Ogromna gomila
šljunka nalazila se tu, u dvorištu, spremao se materijal za izgradnju nove kuće. U nedelju se razvedrilo, ceo dan je
grejalo sunce, takođe i u ponedeljak, za povođane. Čim smo ispratili povođane, u ponedeljak, pred ponoć, opet je
ljuljnula jaka kiša, zemlji teško koliko je padala. Kaže se da ne valja grebati bakrače kad mleko zagori, da ti o
svadbi ne bi padala kiša. Pošto je subota mladin dan, a nedelja mladoženjin, ispada da ih je Ljubina grebala, a ja
nisam. (Da se malo našalim.)

Svatovi su počeli dolaziti u nedelju nešto pred podne. Ruzmarinom su ih kitile moje sestre od strica, Naca
(1940–2016) i Rada (1947). Kod mene su samo posluženi i oko pola jedan krenulo se u crkvu, na venčanje, koje je
bilo zakazano za 13 časova. Toga dana u našem hramu nije bilo drugih mladenaca. Vozio nas je Radoje
Milosavljević iz Sibnice, i to „mercedesom“. Njegova supruga Borka je ćerka Nevene, sestre moje babe Naje.
Nevena je bila udata za Dušana Joksimovića iz Sibnice, koji je bio „solunac“. Imali su i sina Milana, i on je na moju
svadbu takođe došao kolima. Ukupno je bilo 3-4 kola, uglavnom od gostiju iz drugih mesta, u Baroševcu ih je tada
retko ko imao. Inače, kad smo već kod ovog dede Dušana iz Sibnice, da pomenem sledeće: kad je primetio tokom
večeri na mojoj svadbi da će se njegovi poizopijati, pogotovo vozači automobila, naredio je da se odmah krene
kući, radi bezbednijeg putovanja. U svatovima je bilo i par fijakera, takođe sa strane, ostali su do crkvene porte išli
pešice. Ukupno pedesetak svatova. Na venčanje je išlo i pola muzikanata. Venčanicu za mladu kupili smo u
Beogradu, takođe i odelo za mene. Kum je u crkvi dao prsten za mene, a starojko za Ljubinu.

Kum je bio Mića (Milan) Branković (1952) iz Lukavice, a star svat Gradimir iz Beograda, čija je supruga Zora
poreklom iz Beljine. Naime, Milenija Jakovljević (1895–1941), moja baba po majci, poreklom je iz Strmova, od
Lazarevića. Imala je brata, čiji je sin Milivoje, zvani „Sovin“, kao i sestru, udatu u barajevsko selo Beljinu. Znači,
moja starojkovica Zora bila je ćerka te babine sestre iz Beljine, a mojoj majci ona pada sestra od tetke. Moj stari
svat Gradimir poreklom je sa juga Srbije, sa svojom suprugom Zorom stanovao je u naselju „Braća Jerković“, a
radio je kao portir i infektivnoj klinici, preko puta Karađorđevog parka. Vojvoda je bio Slobodan (Tikomir) Popović
(1930–1983) iz Strane, muž moje sestre od strica Nace. Posle crkvenog venčanja popio je „neku više“ u porti i nije
stigao da iz kola iznese mladu kod kuće, da bi bacala sito na krov. Dever je bio Dejan (Dragiša) Đorđević (1954–
2017) iz Četvrtog reona, a nakonče Branko (Milan) Mirković (1963).

Ručak je počeo posle 15 časova, a goste je posluživalo desetak mojih komšija. Onda su bile manje svadbe i
nije nikome odeđivana funkcija šefa posluge.

Pozvani gosti na svadbu onda nisu kao dar donosili pare, niti neke značajnije poklone. Sećam se jedino da
nam je Đorđe (Ivan) Đorđević (1936–2017) doneo gleđeisani bakračić od desetak litara koji nas je dugo služio.
Dakle, gosti su na svadbu donosili kotaricu i predavali je podrumdžijama, Mišku (Života) Savkoviću (1929–2007) i
Tiki Nikoliću. U kotaricama su se nalazili pečeno pile, pogača, tanjir kolača i staklena flaša od pola litra blage
rakije. Rođeniji gosti umesto pileta donosili su pečeno prase. Od kolača najčešće su pravljene gurabije, a sećam se
da je moja strina Keva (1912–1973) večito za tu namenu spremala puslice. Za podrumdžije smo spremili svesku iz
koje su one sekle papiriće veličine oko 8h5 centimetara i testom ih lepile na teljige od kotarica i na flaše rakije, da
se zna čije su. Pečeni pilići se iskomadaju i ti komadi mesa stave se u naćive, a kada poodmakne ručak dvojica iz
posluge nose te naćive niz sovru i stavljaju komade u gazdine tanjire sa pečenjem. Doneto pečeno prase preseče
se na pola, jedna polovina ostaje gazdi svadbe, a druga se stavlja u kotaricu onog gosta koji je prase doneo i iznosi
se na sovru, pred njega. On od te polovine može sa svojima, sa kojima je došao na svadbu, jesti tu, za sovrom,
može i ponuditi ostale goste, koji sede bliže njemu, a ostatak vraća u svoju kotaricu i odnosi kući. Isto tako, gost
 6

koji je doneo pečeno prase može reći podrumdžijama da mu od njegove polovine naseku tanjir mesa i iznesu za
sovru, pred njega, a ostatak od te njegove polovine, ako ga bude (zavisi od veličine praseta koje je doneo), opet
ostaje gazdi veselja. Ako u tom tanjiru nešto ostane, gost to vraća svojoj kući. Zanimljivo je da je u Crljencima,
iako nam je susedno selo, bio drugačiji običaj: tamo se pred gosta koji je doneo pečeno prase ono celo iznese,
ništa ne ostaje gazdi svadbe, gost od toga malo jede, a ostatak vraća svojoj kući i jede ga nedelju dana. Doneta
pogača nije se delila na pola, cela je ostajala gazdi svadbe i podrumdžije su je sekle na komade i davali gostima za
sovrom. Kolači su deljeni na pola, jedna polovina ostajala je gazdi, a druga je stavljana u kotaricu i vraćana gostu
za sovrom. On od toga nešto jede tu, na veselju, a ostatak vraća kući. Doneta rakija ide gazdi, a prazna flaša vraća
se gostu, da je ponese svojoj kući, trebaće mu, pošto ih onda nije bilo.

Iglarica je na mojoj svadbi bilo 30-40, stigle su u prvi mrak u nedelju, kotaricu sa iglama nosio je Ljubinin
brat Brana. Iglarice ne pričaju ništa dok ne uđu u kuću, da ne bi mladenački porod bio mutav. A ostali gosti ih, pri
tom, zadirkuju i pitaju kako su, ali one ostaju neme.

U ponedeljak je bio drugi dan svadbe, tada dolaze povođani. Kod Rakine kuće ih se iskupilo četrdesetak
njegovih rođaka i komšija i krenuli su putem, da bi oko 13 časova stigli našoj kući. Doneli su pečenog ovna, a i
poklone: ćebad, štofane materijale za šivenje, peškire, košulje. Posluživala ih je ista posluga koja je taj posao
radila i u nedelju, naravno, ista je bila i muzika. U povođane su mahom išli stariji. Onda se vodilo računa da se oni
naročito ugoste. Ostali su negde do 11 sati noću. Zanimljivo je da je većina povođana bila i prvog dana svadbe,
pošto su uglavnom spadali u moju zvanicu.

Miša Petrović iz Crljenaca bio mi je fotograf na svadbi. Sećam se, stade Gica Damnjanović uz mojeg tasta
Raku da se fotografiše, a neki povikaše: „Gico, šta ćeš ti pored Rake?“, na šta ona odgovori: „Treba mi slika za
spomenik!“, a ovi uzvratiše: „Pa što će ti Raka na spomeniku?“

Bio sam umoran drugog dana svadbe i odmah po odlasku povođana otišao sam da legnem. Moj otac
Čedomir ostao je do 4 sata ujutro, da isprati muzikante, pošto je u to vreme nailazio voz za Bukovik. Tražio je od
njih maramice, da im spremi po kilogram pečenja, pošto onda nije bilo papira ni kesa. Oni su zbog toga bili vrlo
zadovoljni, a i uopšte su dobro prošli na svadbi i preporučivali se za sledeća veselja, misleći pri tome pre svega na
gozbu, biće poroda od mladenaca.

Negde u leto te godine išli smo u „prvine“, u moju tazbinu, nas četrdesetak. Doček je bio u njihovom
prostranom dvorištu, svirali su Cigani iz Medoševca, Rakine kolege, sećam se da su se dvojica zvala Mija i Slavko.
Moj tast je hteo istu muziku koja je bila na mojoj svadbi, Bukovičane, ali oni su bili zauzeti, imali su svadbu u
Kruševici. Ručak je spreman isto kao za svadbu, a domaćin je na dočeku iskupio i svoju najbližu rodbinu.

Jul 2018. Radivoje (Čedomir) Mirković (1943)