„Памтило се, не поновилo се“

Када сам одлучила да напишем рад за овогодишњи „ Видовдански конкурс“ , нисам се нимало
двоумила о којој теми ћу да пишем.

Од када сам чула за једну причу која се десила у мојој блиској породици, имала сам жељу да је
препричам, да је чује што више људи и да се са кољена на кољено преноси прича о страдању
невиних Срба на нашим просторима.

Конкретно, писаћу о страдању породице моје мајке, о мом дједу Слободану Михићу, његовој
мајци, браћи, сестри и дједовој тетки Милици Михић, која је главни актер ове приче.

Вратићемо се у 1941. годину када се десило масовно страдање Срба које није заобишло ни
Поплат, село у Општини Столац, родно село моје мајке, у коме је већинско становништво
било православне вјероисповијести.

Био је 30/31. август 1941. године, када су усташе упале у село Поплат са причом да ће да
преведу Србе преко Жегуље „својим људима“, иначе ће бити поклани. Жегуља је предио
између Љубиња и Стоца, а у Љубињу је и тада преко 95% становништва било српско.

Међу онима које су усташе потјерале били су и моја прабака Вукосава Михић, њена дјеца
Слободан (8), Митар (6), Лукијана (3) и њена заова Милица Михић.

Падала је киша, била је ноћ.

Ходајући у колони људи, Вукосава се са ћерком у наручју спотакнула, пала и остала да лежи,
покушавајући тако да спаси живот себи и ћерки. Тако је и било.

Усташе нису схватиле да Вукосаве и дјевојчице нема, међутим, Милица, која је Слободана и
Митра водила за руке, видјевши да јој нема невјесте и братичне, супроставила се усташама.
Свједоци кажу да се недуго након тога чуо пуцањ и гласови Слободана и Митра који су викали
„тето наша мила“.
Вукосава је претпоставила да су сви њени мртви и до сванућа остала у грмљу.
Усташе су Милицу извукле на 20 м од колоне желивши да је казне јер се побунила. То се
десило код свим Поплаћанима добро познате Топића гомиле.

Милица је ту силована, затим убијена. Ујутро је на том истом мјесту затрпана камењем. По
каснијим свједочењима зликовци су Милицу наизмјенично силовали. Да напоменем, било их је
седморица. Такође, по причама чобана који су након тога код Топића гомиле чували стоку,

Шифра: 413
праменови косе коју су зликовци почупали Милици док су је савлађивали дуго су вирили испод
камења.

Милица Михић је више пута силована, каменована и убијена са свега 27 година.

Наредног јутра, усташе су кренуле да пуцају у преостали српски живаљ. Након неког времена
угледали су Миру, Митра, Слободана и Јоку Михић, који су преживјели стријељање. Тада је
један од усташа предложио да их убију и баце у јаму, на шта је други одговорио „Јок, бацићемо
их живе“, како би се више патили. То су и урадили.

Мој дјед Слободан, Митар, Мира и Јока су са 10, 8, 6 и 5 година бачени у јаму. Дјед и Мира су
се при бацању у јаму зауставили на забанку (избочини у јами) док су Митар и Јока упали
дубље. Дјед, Митар и Мира су преживјели, мала Јока није.

Пошто ме, откада сам сазнала за све ово, ова прича много заинтересовала, о детаљима сам се
распитивала код моје баке, којој је све то причао њен супруг Слободан и свекрва Вукосава.
Тако сам сазнала да је Вукосава 1. септембра , када је схватила да је избјегла смрт ,отишла код
једног Муслимана, све му испричала о јами и дјеци и тако спасила живот својим синовима, јер
су након тога живи извучени из јаме.

Такође, жељела бих да напишем још један детаљ везан за прабабу Вукосаву, који је мени
испричала моја бака, а који је мени звучао јако тужно и довео ме до тога да се замислим и
много пута размишљам шта је све моја прабака преживјела.

Тога 1. септембра, када се са ћерком у наручју пробудила жива, била је на сеоској чатрњи и
себи обећала да ће, ако зачује иједан шум који би значио да су се усташе вратиле по њу и
Лукијану, бацити своју ћерку у чатрњу, а затим и она скочити за њом.

Желим још да цитирам изјаву мога дједа Слободана, дату 6. септембра 1941. године пред судом
у Мостару која гласи:
„Киша све јаче пада. Устајемо, скидамо капуте са мртвих и заштићујемо се. Нас троје
разговарамо. Нисмо свјесни шта се догодило. Рањена Јока стално плаче и дозива своју мртву
мајку. Већ се зора назире. Скидамо капуте с главе, јер је киша престала, а чујемо дозивање
усташа који се примичу. „Ево их живих, мајку им српску“ – биле су прве њихове ријечи. Одмах
су почели одвлачити убијене и бацати их у јаму“. (цитат је преузет из књиге „Поплат – село у
Херцеговини“ – Драгољуб Михић).

Дјед је такође изјавио и да су им прије бацања у јаму рекли да је доле слама и да ће им бити
лијепо.

Шифра: 413
Усташе које су извршиле овај злочин већином су кажњене, неки су стријељани, јер су осуђени
на смрт стријељањем.

Породица моје мајке се никада није опоравила од грозног страдања и Миличине смрти, а 1992.
се историја поновила. У Босни и Херцеговини је почео рат. Мој дјед, бака, ујак, тетка и мајка су
морали напустити Поплат како би спасили живу главу. Избјегли су у Љубиње јер се тамо
непосредно прије рата удала моја друга тетка. Бака, тетке и моја мајка и данас живе у Љубињу
са својим породицама.

Кућа на Поплату, у којој су рођени и одрасли и Милица и Слободан и Митар и Лукијана

Михић, спаљена је до темеља 1993. године.

Мој дјед Слободан Михић умро је 1999. године или да цитирам ријечи моје баке: „Није умро
него црк'о због свега што је преживио“.

Од свих осталих поменутих у овоме раду једино је жива тетка моје мајке, она мала девојчица од
3 године, Лукијана, која живи у Београду и има 84 године. Жељела бих да напоменем такође да
сам њу и мајчиног стрица Митра лично упознала.

Прича коју сам ја написала је само једна од многих, страдање мојих предака такође је једно од
многих, али Божија воља је последња, Бог ће свима да нам суди и сви они који нису довољно
кажњени ће да буду кажњени Божијом руком.

П.С. Милица Михић је остала сачувана од заборава и њено име поносно носи ћерка мога ујака,
а праунука њеног брата.

Шифра: 413
Шифра: 413