Аникина времена“ (1931) спадају у Андрићеве дуже приповетке.

Исприповедана је из
позиције свезнајућег приповедача. Новела почиње причом о гашењу лозе
Порубовића и трагичном крају њеног последњег изданка, наочитом попу Вујадину
Порубовићу из Добруна, малог места иза Романије. Према попу Порубовићу
парохијани су одмах, пошто се запопио, осећали извесну нелагодност која се није
могла објаснити ни свештениковом младошћу ни невештином. Наравно они нису
могли одмах проникнути у попову природу која је трајно обележена сећањем на
једну распусну сцену у којој су учествовали официри и жене а коју је он прикривен
посматрао. Поп Порубовић је, наиме, мизогин и воајер, који ће своје лудило огласити
једне ноћи пуцњима на гумну где су парохијани развијали жито. Завршавајући причу
о породици Порубовића, писац ће споменути и њеног знаменитог припадника,
чувеног добрунског проту Мелентија, а затим и „Аникина времена“, доба у којем се
„проневаљалила једна жена, влахиња“, Аника.

Аника је кћерка пекара Маринка Крнојелца ожењеног женом из места у којем је

одлежао робију, а која је за становнике Добруна увек била туђинка. Тако су касаблије
доживљавале и њену кћерку, неугледну, прерано израслу девојчицу. Како често бива
са Андрићевим женским ликовима, из такве ненаочите девојчице једног
Богојављенског јутра у цркви појавиће се витка белопута девојка крупних очију.
Цела касаба била је очарана необично лепим Аникиним лицем. За њу се нарочито
заинтересовао Михаило Странац, младић на почетку успешне трговачке каријере. И
Аника се загледала у њега па је најпре почело стидљиво размењивање пажње које је
постепено постајало све отвореније да би се без икаквог јасног разлога одједном
прекинуло. Приповедач тај прекид тумачи описом првог трауматичног Михаиловог
љубавног искуство стеченог са ханџијком која је са њим варала мужа. Младићева
рана љубавна прича прекинута је на трагичан начин. После свађе мужа и жене којој је
Михаило случајно присуствовао, ханџиница је убила мужа Михаиловим ножем.
Михаило јој је при том помогао.

Младић ће две године после тога на путовањима покушавати да заборави и ханџијку

али и Аникин „мукли, тешки глас, бело лице без осмејка“ као и Ђурђевдан, дан када
се „Аника објавила“ и „отворила кућу мушкарцима“. Отада су се жене у касаби много
чешће молиле пред иконом и клеле Анику, и зато добијале батине од мужева. Синови
су долазили у сукоб са очевима, а мајке их проклињале због окапања испред
Крнојелчеве куће. Остао је чувен случај трговца Петра Филиповца, најљућег
Аникиног непријатеља, који је хтео да убије свог најстаријег сина Андрију управо
због ноћи проведених у озлоглашеној кући. Ратовао је са њом и добрунски прота
због свог сина кога жене нису никада интересовале, али који је, како то често бива,
случајно неким послом отишао у Вишеград и тамо упао у друштво које га је те ноћи
одвело у Аникине дворе да одатле данима не изађе. Дуго су се преносиле Аникине
речи које је послала попу Порубовићу: „Ти си прото добрунски, а ја џизлија
вишеградска. Нурије су нам подељене, и боље ти је да не дираш у оно што није твоје.
Ја се нисам ни родила кад си ти прескакивао плот у Недељковице, па Недељко
мислио да је јазавац у кукурузу и умало те није убио. И дан данас ти по удовичким
кућама крпе мантију.“ Ово Аникино писмо говори као да је жена на злу гласу о
свакоме све знала и као да јој нико баш због тога није могао ништа. А угледни и
снажни поповски син убрзо би одбачен као и многи други и управо као и они, могао
се видети како скрхан и подбуо од пића понавља Аникине речи из заувек прошлих
љубавних ноћи.

Не мање скандалозан био је и случај кајмакама, сина турског паше који је од мајке
Соколовићке наследио име и охоло држање, а од оца власт и богатсво. Отишао је
после много жалби касабалија да сам стане на пут злу. Отишао је тада до Анике и још
много пута касније. Јер он као велики познавалац женске лепоте није могао да не
види да је лепота те жене била нешто сасвим несвакидашње, нешто натприродно.
Због Анике ће турски бег бити рањен, због ње ће добрунском проти палити свећу пре
времена, а добрунски мушкарци закључиће да „жену треба убити рађањем или
батинама“. Због ње ће два мушкарца нарочито патити, „свак за себе и сваки на свој
начин“, и то Аникин брат Лале и Михаило Странац. Малоумни пекар Лале је патио на
свој тих и срамежљив начин, а једини човек у кога се Аника једном загледала решио
је да коначно „извади нож из ране“ који је некада ханџијка забила у срце свог мужа.
Изједначавајући Анику и Крстиницу одлучио је да трауму из прошлости већ једном
превазиђе тако што ће отићи у Аникине одаје.

Не зна се ко „се осевапио“ када је Аника нађена мртва поред миндерлука. Не зна се да
ли је то био Лале који се стидео сестре или Михаило који је давно изгубио свој мир
или било који други мушкарац из Добруна. Како год, као после многих несрећа које
задесе касабу, и сада је она постала мирна као пре „Аникиних времена“. Лале је
отишао некуда пут Ужица, Михаило на супротну страну, сарајевским друмом,
мушкарци су се вратили својим кућама, а жене су наставиле да чувају своја огњишта.
Прича о Аники, о злу које није вечно и које одлази онако као што и дође, преселила се
у усмену легенду људи тога краја.