Anikina vremena

„Anikina vremena“ (1931) spadaju u

Andrićeve duže pripovetke. Ispripovedana je
iz pozicije sveznajućeg pripovedača. Novela
počinje pričom o gašenju loze Porubovića i
tragičnom kraju njenog poslednjeg izdanka,
naočitom popu Vujadinu Poruboviću iz
Dobruna, malog mesta iza Romanije. Prema
popu Poruboviću parohijani su odmah, pošto
se zapopio, osećali izvesnu nelagodnost koja
se nije mogla objasniti ni sveštenikovom
mladošću ni neveštinom. Naravno oni nisu
mogli odmah proniknuti u popovu prirodu koja
je trajno obeležena sećanjem na jednu
raspusnu scenu u kojoj su učestvovali oficiri i
žene a koju je on prikriven posmatrao. Pop
Porubović je, naime, mizogin i voajer, koji će
svoje ludilo oglasiti jedne noći pucnjima na
gumnu gde su parohijani razvijali žito.
Završavajući priču o porodici Porubovića,
pisac će spomenuti i njenog znamenitog
pripadnika, čuvenog dobrunskog protu
Melentija, a zatim i „Anikina vremena“, doba
u kojem se „pronevaljalila jedna žena,
vlahinja“, Anika.
Anika je kćerka pekara Marinka Krnojelca
oženjenog ženom iz mesta u kojem je odležao
robiju, a koja je za stanovnike Dobruna uvek
bila tuđinka. Tako su kasablije doživljavale i
njenu kćerku, neuglednu, prerano izraslu
devojčicu. Kako često biva sa Andrićevim
ženskim likovima, iz takve nenaočite
devojčice jednog Bogojavljenskog jutra u
crkvi pojaviće se vitka beloputa devojka
krupnih očiju. Cela kasaba bila je očarana
neobično lepim Anikinim licem. Za nju se
naročito zainteresovao Mihailo Stranac,
mladić na početku uspešne trgovačke karijere.
I Anika se zagledala u njega pa je najpre
počelo stidljivo razmenjivanje pažnje koje je
postepeno postajalo sve otvorenije da bi se bez
ikakvog jasnog razloga odjednom prekinulo.
Pripovedač taj prekid tumači opisom prvog
traumatičnog Mihailovog ljubavnog iskustvo
stečenog sa handžijkom koja je sa njim varala
muža. Mladićeva rana ljubavna priča prekinuta
je na tragičan način. Posle svađe muža i žene
kojoj je Mihailo slučajno prisustvovao,
handžinica je ubila muža Mihailovim nožem.
Mihailo joj je pri tom pomogao.
Mladić će dve godine posle toga na
putovanjima pokušavati da zaboravi i
handžijku ali i Anikin „mukli, teški glas, belo
lice bez osmejka“ kao i Đurđevdan, dan kada
se „Anika objavila“ i „otvorila kuću
muškarcima“. Otada su se žene u kasabi
mnogo češće molile pred ikonom i klele
Aniku, i zato dobijale batine od muževa.
Sinovi su dolazili u sukob sa očevima, a
majke ih proklinjale zbog okapanja ispred
Krnojelčeve kuće. Ostao je čuven slučaj
trgovca Petra Filipovca, najljućeg Anikinog
neprijatelja, koji je hteo da ubije svog
najstarijeg sina Andriju upravo zbog noći
provedenih u ozloglašenoj kući. Ratovao je sa
njom i dobrunski prota zbog svog sina koga
žene nisu nikada interesovale, ali koji je, kako
to često biva, slučajno nekim poslom otišao u
Višegrad i tamo upao u društvo koje ga je te
noći odvelo u Anikine dvore da odatle danima
ne izađe. Dugo su se prenosile Anikine reči
koje je poslala popu Poruboviću: „Ti si proto
dobrunski, a ja džizlija višegradska. Nurije su
nam podeljene, i bolje ti je da ne diraš u ono
što nije tvoje. Ja se nisam ni rodila kad si ti
preskakivao plot u Nedeljkovice, pa Nedeljko
mislio da je jazavac u kukuruzu i umalo te nije
ubio. I dan danas ti po udovičkim kućama krpe
mantiju.“ Ovo Anikino pismo govori kao da je
žena na zlu glasu o svakome sve znala i kao da
joj niko baš zbog toga nije mogao ništa. A
ugledni i snažni popovski sin ubrzo bi odbačen
kao i mnogi drugi i upravo kao i oni, mogao se
videti kako skrhan i podbuo od pića ponavlja
Anikine reči iz zauvek prošlih ljubavnih noći.
Ne manje skandalozan bio je i slučaj
kajmakama, sina turskog paše koji je od majke
Sokolovićke nasledio ime i oholo držanje, a od
oca vlast i bogatsvo. Otišao je posle mnogo
žalbi kasabalija da sam stane na put zlu. Otišao
je tada do Anike i još mnogo puta kasnije. Jer
on kao veliki poznavalac ženske lepote nije
mogao da ne vidi da je lepota te žene bila
nešto sasvim nesvakidašnje, nešto natprirodno.
Zbog Anike će turski beg biti ranjen, zbog nje
će dobrunskom proti paliti sveću pre vremena,
a dobrunski muškarci zaključiće da „ženu
treba ubiti rađanjem ili batinama“. Zbog nje će
dva muškarca naročito patiti, „svak za sebe i
svaki na svoj način“, i to Anikin brat Lale i
Mihailo Stranac. Maloumni pekar Lale je patio
na svoj tih i sramežljiv način, a jedini čovek u
koga se Anika jednom zagledala rešio je da
konačno „izvadi nož iz rane“ koji je nekada
handžijka zabila u srce svog muža.
Izjednačavajući Aniku i Krstinicu odlučio je
da traumu iz prošlosti već jednom prevaziđe
tako što će otići u Anikine odaje.
Ne zna se ko „se osevapio“ kada je Anika
nađena mrtva pored minderluka. Ne zna se da
li je to bio Lale koji se stideo sestre ili Mihailo
koji je davno izgubio svoj mir ili bilo koji
drugi muškarac iz Dobruna. Kako god, kao
posle mnogih nesreća koje zadese kasabu, i
sada je ona postala mirna kao pre „Anikinih
vremena“. Lale je otišao nekuda put Užica,
Mihailo na suprotnu stranu, sarajevskim
drumom, muškarci su se vratili svojim
kućama, a žene su nastavile da čuvaju svoja
ognjišta. Priča o Aniki, o zlu koje nije večno i
koje odlazi onako kao što i dođe, preselila se u
usmenu legendu ljudi toga kraja.