NA KOSOVU, POLJU RAVNOM

I
Kada sam, posle dužeg vremena, došao u grad staramajke obuzeo me je osećaj nostalgije.
Smestio sam se u hotel koji je nosio ime „Mostar“ iako nije imao dodirnih tačaka sa
pomenutim gradom. Zgrada hotela je bila vrlo slabo opremljena i siromašna. No, bolje nisam
mogao naći. Kada sam ušao u sobu ispunjenom mirisom memle shvatio sam da je vreme u
ovom gradu stalo. Ofucani kreveti su bili položeni uz buđavi zid koji me je brinuo. Sto je bio
postavljen naspram ova dva kreveta. Bio je veoma izgreban, ali je na njemu moglo da se radi.
Spustio sam svoje stvari ali ih nisam detaljno raspakovao zato što nisam planirao da ostajem
dugo u gradu. Pošto mi je majka umrla prošle zime, ništa me više nije vezivalo za ovaj grad.
Došao sam da se oprostim od njega i zauvek ga zaboravim. Sutradan, taj grad mi je ostao u
sećanju zauvek.

II

Drugi dan mog boravka u „Mostaru“. Prošetao sam se kroz grad i usput kupio sebi doručak. I
sami ste, nadam se zaključili da hotel nema kuhinju, a kamoli salu za ručavanje. Napolju je
duvala košava koja je nosila sve pred sobom. Uvijen u kaput, probijao sam se kroz njene
vihore kako bih se vratio nazad u hotel. U jednom trenutnku sam pao kao da me je neko
gurnuo. Od sile vetra nisam mogao da se vratim na noge. Tek što sam provirio ispod ruke
koju sam čvrsto stavio na oči ne bi li mi prašina pomutila vid, ugledao sam staricu koja se
nadvila nadamnom. Bez reči me je povukla i uvela kroz vrata ispred kojih sam maločas ležao.
Ispred vrata se nalazilo malo stepenište koje je vodilo u nešto nalik na podrum obasjanim
slabim crvenim svetlom. Spustio sam se niz stepenice i dalje omamljen padom. Ušao sam u
prostoriju koja je ličila na kakvu vračarsku radnju koju dugo niko nije posetio. Seo sam na
fotelju sa visokim naslonom i pogledom pratio babu koja je sela na stolicu preko puta. Sto
nas je razdvajao.
„Tražiš ono što se nać' ne može moj sinko.“- rekla je starica hrapavim i tihim glasom.
„A!?“-iznenadno mi je izletelo.
„Postao si bezobziran prema drugim ljudima sine... Treba ti lek. A lek leži ovde“-prislonila je
kažiprst na slepoočnicu „lek je u samom čoveku. U njegovom shvatanju sveta i ljudi koji se
nalaze oko njega“-nastavila je vračara.
„Nisam siguran da razumem šta hoćete da mi kažete, gospođo...?“- upitao sam, mada i dalje
zbunjeno.
„Virana.“-ogovorila mi je baba. Ime joj je bilo kao veštici iz dečijih bajki. Doduše, izgleda
tako.
„Izvinite gospođo Virana. Malo sam zbunjen ovim Vašim rečima. Ne znam šta ovo sve treba
da znači.“
„Tako sam i mislila. Ne znaš priču o njima.“-rekla je sa saznanjem.
„Kakvu priču?“
„Priču o najhrabrijim ljudima srpskog roda. O njima. O junacima bitke koja će se pamtiti
vekovima. Sećam se toga...“- usmerila je pogled ka tavanici.
„Bilo je mnogo bitki u našoj istoriji, gospođo Virana. Nisam siguran da znam na koju tačno
mislite. I zašto bi ta bitka bila značajna za mene?“
Virana se nasmejala. „Saznaćeš njen značaj. Samo moramo da se vratimo u to vreme...“-oči
su joj bile čvrsto zatvorene. Naglo ih je otvorila. Bile su potpuno bele i bez zenica. Zapanjio
sam se.
„Жили-были одна девушка и один молодой человек. Они были такими молодыми и
красивыми. Жалость…”- rekla je. Nisam je razumeo. Odjednom, smračilo mi se pred
očima . Video sam nešto drugo, nešto što nikada pre nisam video. Tu je počela priča starice
Virane...

III

1389.godina. Noć uoči Vidovdana. Iz kafane je dopirala buka praćena lomljavom raznih
materijala. Mesec je već bio daleko na nebu i jasno se video. Osećao sam se vrlo
čudno. Starice više nije bilo da me uputi u priču, ali nešto me je vodilo u sami centar
događaja. Noge su koračale same od sebe ka kafani, iako to nisam želeo. Ne znam kako, ali u
glavi mi je visila činjenica da sam otišao 7 vekova unazad. Bio sam ubeđen da je Virana
bacila neke čini na mene. No, to mi sada nije bilo važno zato što sam bio ispred vrata kafane.
Ušao sam I osmotrio prostor u kom sam se nalazio. Sama prostorija je bila uređena starinski
sa duhom nostalgije. S leve strane bila su postavljena tri stola od kojih je jedan bio slobodan.
Naspram ova tri stola, sa moje desne strane nije bilo stolova osim jednog vrlo malog koji se
nalazio u uglu kafane. Tada sam se zapitao zašto je postavljen baš tu i zašto niko ne sedi za
njim. 
Ono što me je najviše zainteresovsalo u prostoriji, a što je bilo središte buke i lomljave, je sto
koji se prostirao sve od pola sale pa do zida koji se nalazio pravo ispred mene, a činio se tako
dalekim. Za stolom su sedeli meni nepoznati ljudi. Na čelu stola, na samom kraju, sedeo je
čovek prosede brade i kose koji je pio nešto iz pehara kakav sam viđao samo po
muzejima. Glava mu je bila zabačena a on se grohotom smejao opasci osobe koja je sedela do
njega. Bio je to mladić koji je bio dosta mlađi od bradonje. Sada se I on smejao dok je u ruci
držao nešto nalik na čibuk. 

U produžetku stola su sedeli drugi muškarci. Jedan od njih je imao dugu kosu… Trenutak
kasnije sam shvatio da je to žena. Tačnije devojka koja je, sa ozbiljnim izrazom na licu
pričala o nečemu sa naočitim muškarcem naspram nje. Imao je crnu bradu i klimao je glavom
dok je ona govorila.
Nešto me je odvuklo u ugao prostorije. Seo sam za onaj stočić I posmatrao ove ljude.
Naslonio sam se na stolicu ali sam naglo ustao zbog prstiju koji su počivali na naslonu. Bila
je to Virana. Smejala se pokazujući svoje ružne zube.
“Dobro doš’o na Kneževu večeru, dragi moj. Trenutno si u Kruševcu, u noći pre Kosovskog
boja.”- rekla je naposletku.
“Kosovskog boja?”-upitao sam sa nevericom.
“Tako je. Ovo su tebi dobro poznati junaci. Onaj ne čelu stola. To je knez Lazar.”
Ostao sam bez teksta. Virana mi je nabrojala sve one čuvene junake. Jug Bogdan, Toplica
Milan, Kosančić Ivan. Svi su sedeli predamnom. Miloš Obilić je bio onaj sa crnom bradom.
Devojka i mladić do Lazara nisu navedeni tako da su oni bili potpuni stranci za mene. Gledao
sam u sto potpuno drugačijim očima. Postideo sam se. Osećao sam se tako bedno naspram
ovih boraca. 
“Kada idu na boj?”-upitao sam staricu ali ona je već bila iščezla kao da nikada ovde nije bila.
To me je nerviralo.
Seo sam na stolicu I zavalio se sa strahom od prstiju na naslonu. Nije ih bilo. Opustio sam
gledajući u pripitu gospodu. Smračilo mi se.

IV
Zrak Sunca je bio toliko jak da me je probudio. Da li je moguće da ne mogu da odspavam
neko vreme? Otvorio sam oči I video nepoznatu prostoriju. Sve se nekako klatilo. Ljudi su
sedeli na nečemu nalik na klupe I gledali u mom pravcu. Setio sam se. To su bili ljudi koje
sam sinoć posmatrao u kafani. Nisu bili svi prisutni, ali sam neka lica zapamtio. Bio je tu
čovek koji se zvao Vuk Branković. Srpski Juda retke brade I blago zapuštenom kosom.
Gledao sam u njega. Činilo mi se I da on gleda u mene. Zapravo, svi su gledali u nešto na
čemu sam ja ležao. Bila je to velika bačva prijatnog mirisa. Naglo sam ustao. Niko od njih me
nije primetio. Gledali su tako pomno onu bačvu sa razmišljanjem. Tišinu je prekinula devojka
koju nisam sinoć prepoznao. 
“Šta ćemo sa ovim?”-pitala je ne sklanjujući pogled sa predmeta.
“Će ga popijemo... Ako preteknemo.”-reče mladić koga takođe nisam znao. 
Primetio sam da se cela prostorija klima. Bila je to neka vrsta kočije. Pomislio sam na to kako
ih ovo vodi u smrt. Sve osim Brankovića. Nisu ni slutili da će ih “izdati”.
Kočija je stala I ljudi su izašli iz nje. Pratio sam ih u stopu. Sada smo se nalazili u nekom
ofucanom selu. Kretali smo se ka šumi. Ljudi iz svojih avlija gledali šta se sprema. Među
njima sam ugledao poznato lice. Bila je to Virana. Smeškala se. Potrčao sam ka njoj ne bi li
saznao u kom pravcu teče sve ovo.
“Vidim snalaziš se sine...”- rekla je sa osmehom.
“Šta hoćeš od mene ženo?”*- razdražljvo sam je pitao.
“Polako. Boj počinje. Važno je da sagledaš borce. Tako ćeš razumeti smisao svega ovoga.”-
rekla je a zatim, po običaju, nestala.
Nastavio sam ka šumi prateći junake Kosovske bitke koja je bila na pomolu. Svi su posedali
na konje. U povorku su se uključili mnogi ljudi sa strane. Krenuli su galopom ka šumi. Trčao
sam ka njima. Osećam da ih stižem, da letim ka njima. Odjednom, nadvio sam se iznad njih.
Kao Bog nad svojim apostolima. Ali nisam imao osećaj Boga. Zato što sam znao da idu u
smrt.

V
“Θεοτόκε Παρθένε, χαῖρε, κεχαριτωμένη Μαρία, ὁ Κύριος μετὰ σοῦ. εὐλογημένη σὺ ἐν
γυναιξί, καὶ εὐλογημένος ὁ καρπὸς τῆς κοιλίας σου, ὅτι Σωτήρα ἔτεκες τῶν ψυχῶν ἡμῶν.” *
Svi su ponavljali ove stihove. Krstili su se. Među njima je bio I jedan sveštenik koji je pevao:
“Pomolimo se Gospodu.”, dok su ostali odgovarali: “Gospodi pomiluj.” Cela molitva je
trajala nešto duže od pola sata. Posle su ratnici izašli iz šume I stupili na livadu, ravno polje
na kome će se boj odviti. Knez Lazar je predvodio kolonu. U ruci je držao nešto nalik na
episkopski žezal I njime je udarao po tlu pevajući nešto što je počinjalo sa: “Hriste Bože,
raspeti I sveti...” Odjendnom, svi su pevali I gledali u nebo. Ne znajući kako, lebdeo sam
iznad njih a oni su gledali u nebo, kao da sam im ja jedina nada za opstanak na
ovozemaljskom svetu.
“Bože, sačuvaj nas rukom svojom u ovom krvavom pokolju! Mole ti se svi tvoji vojnici koji
čekaju nemilosrdnu tursku gardu! Smiluj se na nas danas. Amin.”-vikao je Lazar u očajanju
dok su se ostali krstili.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------
-----
*Jevanđelje po Jovanu, zač.6 (2, 1-11) (Novi zavet)
**”Bogorodice Djevo, raduj se blagodatna Marijo, Gospod je s'tobom; blagoslovena si ti
među ženama, I blagosloven je Plod utrobe Tvoje, jer si rodila spasitelja duša
naših.”(prim.prev.)
“Braćo... Zamnom u Svetu smrt!”-podigao je mač I pohitao ka vojsci koja se iz daljine
približavala. 

VI

Sat vremena je prošlo od početka Boja na Kosovu. Krv je letela svuda kao I sablje I mačevi
koji su je stvarali. Miloš Obilić je bio neustrašiv. Sekao je Turke pred sobom dok je iza njega
isto činio I Mladić. Obilića više nisam video u gužvi. Izronio je na svom konju galopriajući
ka osmanskim šatorima. Video sam kako ulazi u njega. Izašao je trenutak kasnije sav krvav.
Za njim je potrčao Bajazit, sin sada već izbodenog sultana Murata.
“Onu elde etmek! Babam bir piç tarafından öldürüldü!”- vikao je za njim. Naposletku,
uhvatili su Lazara I uveli ga u njihove odaje. Njegova glava je iznešena na sablji I pokazana
narodu koji na nju nije obraćao mnogo pažnje. Knez Lazar je mrtav. Nemoguće. Tako brzo a
već mrtav. Istina bitke se polako širila mojim mislima. Verovao je u Boga a tako surovo je
ubijen. Nepravda je to Bože, mislio sam. Nepravda je nad svima njima koji će umreti. 
Video sam ranjenog Mladića. Pokušavao je da ustane ali mu to nije išlo. Padao je preko
leševa I jaukao. Njemu je prišla ona devojka koju nisam poznavao I položila ga u njenu krilu.
“Ne ideš ti nigde ratniče. Nigde!”“Nemoj da me tešiš sestro slatka. Ovo je rat, pokolj. Ovo je
smrt. Bog je milostiv, pa će me valjda spasti ove nesrećne ljude okolo. Ja sam svoje
izvojevao.”-govorio je Mladić“Ne. Nisi. Ovde vojujemo zajedno, do kraja! Nećemo dati da
nas ova balega ovde pregazi. Mi smo oni koji gaze. Uvek smo bili I uvek ćemo biti! O nama
će pričati ljudi. Saznaće ko smo bili I kakvu smo štetu Osmanlijama napravili. Poginućemo
ovde zajedno, ali nećemo se predati, nikada. Ovo je naša država. Ovo je naša zemlja. Ovde su
hodili naši preci, I ovde će hoditi naša deca. Sloboda nad ovim narodom, ili smrt, mater im
jebem.”-zagrila je Mladića koji je ustajao sve do trenutka kada ih je koplje pogodilo u
zagrljalju. Pali su zajedno. Vrisnuo sam I zatvorio oči.
“Ne, ne, ne! Neću ovo da gledam, skloni me odavde. Molim te me skloni!”-ječao sam.
Virana se stvorila ispred mene. “Nadam se da si naučio poruku. Kada nešto nećeš ili ne želiš,
seti se njih. Oni su ovde poginuli a ti, šta ti radiš u životu. Ništa! Seti se njihovog bola I
nepravde I samo će ti se javiti rešenje. Živi kako treba, makar to I značilo da ćeš umreti pre
vremena.”-uhvatila me je za ruku I odmah mi se smračilo.

VII
Otvorio sam oči I video da se nalazim u njenoj prodavnci. Nje više nije bilo. Izašao sam
napolje. Košave više nije bilo. Krenuo sam ka “Mostaru” I pao na kolena. Počeo sam da
plačem. Suze su same tekle niz moje obraze u obrisima krvave bitke. Shvatio sam. Živi u
zajednici sa drugima I mirno čekaj svoju smrt. Bori se za svoj život I postojanje kao junaci u
koskovskom Boju. Ne daj da te život pregazi, već čekaj svoje koplje onda kada se najmanje
nadaš. 
Nikada više nisam došao u grad.

Dušan Cvejić

15.10.2021