Ko e posle takvih knjiga krenuti u rat? Vi poniavate enu primitivnim naturalizmom.

enu
heroja! Skidate je s pijedestala. Pravite od nje obinu enu. enku. A one su svetice.
Na heroizam je sterilan, on nee da se meri ni s fiziologijom, ni s biologijom. Njemu se ne
veruje. Nije se proveravao samo duh, trpelo je i telo. Materijalna obloga.
Otkuda vam takve ideje? Tue ideje. Nesovjetske. Smejete se nad onima koji lee u bratskim
grobovima. Naitali ste se Remarka... Kod nas remarkizam nee proi. Sovjetska ena nije
ivotinja...
Vi pokazujete prljavtinu rata. Donje rublje. Kod vas je naa pobeda strana. Jedino ega
smo se plaili bilo je da nae devojke to ne saznaju. Nae medicinske sestre. Pred njima
smo se stideli...Nama nije potrebna vaa mala pria, potrebna nam je velika pria. Pria
Pobede. Vi ne volite nae heroje! Ne volite nae velike ideje. Ideje Marksa i Lenjina. - Da,
ja ne volim velike ideje. Ja volim malog oveka...
ini mi se da sam proivela dva ivota: jedan muki, drugi enski.. A tada smo jo bili
vojnici, iveli smo po zakonima ratnog vremena. Zar su oni ljudski?
Desetine putovanja po celoj zemlji, stotine zapisa na kasetama, hiljade metara
magnetofonske trake. Pet stotina susreta, dalje sam prestala da brojim, lica su mi iezla
iz seanja, ostali su samo glasovi. U mom pamenju, zvui hor.
Sa sam se vratila potpuno osedela. Bila mi je dvadeset jedna godina, a ja sva bela. Bila sam
teko ranjena, kontuzovana, slabo sam ula na jedno uvo.
Poginula je u snajperskom dvoboju. I ta ju je otkrilo crveni al. Strano ga je volela. A
crveni al na snegu se vidi, demaskira. I kad je nemaki oficir uo da je to bila devojka,
spustio je glavu, nije znao ta da kae...
Nikada nisam mislio da u ratovati sa enama. Sve ste vrlo lepe... A naa propaganda je tvrdila
da u Crvenoj armiji ne ratuju ene, ve hermafroditi... Tada nita nisam razumela... Ali nisam
zaboravila..
A ja se ne seam ni ptica, ni cvea... Sigurno ih je bilo, ali ja ih se ne seam... udno, zar
ne? I zar se mogu snimati filmovi o ratu u boji? Tamo je sve crno. Samo krv ima drugu
boju, samo je krv crvena...
Svi smo imali samo jednu elju: da idemo u vojni odsek..
Sve je kod nas sada ureeno, sve je u cveu, svaki dan gledam kroz prozor u more, ali
patim od bolova, ni sada nemam ensko lice. (lice unakaeno, sijeda kosa).
Kada se rat zavrio, imala sam tri elje: prvo najzad neu puzati na stomaku, nego u se voziti
trolejbusom, drugo kupicu i pojeu celu veknu belog hleba, i tree ispavau se u beloj
posteljini, i da aravi ute. Beli aravi.
Kad sam videla prvog vojnika faistu, nisam mogla da progovorim ni re, usta su mi se
ukoila. A oni idu mladi, veseli, i smeju se. I gde god bi videli hidrant ili bunar, poeli bi
da se umivaju. Rukavi su im uvek bili zavrnuti. I peru se, peru... Okolo krv, krici, a oni se
peru... I takva ti se mrnja skuplja iznutra da se jedva uzdrava. Dola sam kui i dve
rubake sam promenila. Tako sam htela, sve mi se iznutra bunilo to su oni tu. Nisam
mogla noima da spavam. A naa susetka, teta Klava, oduzela se kad je videla da hodaju
po naoj zemlji. U svojoj kui... Skoro je umrla, jer nije mogla to da podnese.
Glavni je bio Nemac Verner. Jednom mi je rekao :Hajte da idemo zajedno da vidimo ta rade
na strai vai ljudi. Kod jedne strae, prilazi bolesnica i zatrai cigaretu. Nai bolesnici su se
slobodno ponaali, to im je bilo svojstveno. On odmahnu rukom. Tada mu se ona baci na vrat i
pone da ga ljubi, a on, uvreen zbog svoje arijevske istote, hvata pitolj, bolesnica mu jo visi
o vratu, i on joj opali metak u potiljak.
Ali je ila... Ne radi Staljina, nego radi svoje dece. Radi njihovog budueg ivota. Nije
htela da ivi na kolenima. Da se pokori neprijatelju... Moda smo bile slepe, ne kaem,
mnogo toga tada nismo znale..
Nije mu bilo jasno kako se u takvim okolnostima moe razmiljati o cveu. Ali ljubiice nisam
bacila. Skinula sam ih i kriom stavila u dep. Zbog tih ljubiica sam dobila tri vanredna
zadatka...(ljubiice na bajonetu)
Oprostite, ali morau da pucam! Shvatate? Ona vie: Oprostite, ali morau da pucam!
Oprostite... Ha-ha-ha... (Partizani su bili oduevljeni avijatiarkama)
Sad gledam ratne filmove: medicinska sestra na prvoj liniji fronta, ide tako ista, pedantna, ne
u variranim pantalonama, nego u suknjici, s pilotskom kapicom na glavi... Nije bilo tako! Ali
zaista! Pa zar smo tako odevene mogle da izvuemo ranjenika? Ne moe se u suknji puziti kada
su svuda oko tebe mukarci. A istini za volju, na kraju rata su nam dali suknje kao sveanu
odeu. Tada smo dobile i trikotau umesto mukog donjeg vea. Nismo znale ta emo od sree.
Razvlaile smo vojnike bluze, da bi se ispod njih naziralo...
Pitajte me ta je to srea. Odgovoriu.. Kad iznenada meu ubijenima naete ivog
oveka..paljbom sam izvukla etiristo osamdeset i jednog ranjenika.
A za nas je sve to bilo neoekivano, s obzirom na ensku prirodu. Mi smo, naravno, pokuavale
da se prilagodimo, ali je sve to za nas bilo duplo tee ...
U poetku, nita nismo znale. U prvoj bici su me oficiri gurali s grudobrana. Proturala
sam glavu da bih sve videla. Kakva je to detinja radoznalost bila.
Meu devojkama s fronta bilo je mnogo lepih nastavio je. Ali mi u njima nismo videli ene,
mada su, po mom miljenju, to bile izuzetno lepe devojke. Ipak, mi smo ih gledali kao prijatelje.
ini mi se da smo se u ratu nekako skamenili. Niko se nijednom nije od srca nasmejao,
obradovao. Naravno da smo se smejali i radovali, ali to je sve bilo drugaije nego pre rata.
I onoliko koliko je rat trajao, toliko dugo se i ovek nalazio u nekom posebnom stanju iz
kog nije bilo mogue izai. Moete li da zamislite?
Kod mene je vie konkretnog vojnikog znanja, a kod nje su oseanja. U mom ratu su tri mirisa:
krvi, hloroforma i joda...
Nije me pitala staje s njom, da li je u jednom komadu, ve gde je njena partijska knjiica.
Odmah sam poela da traim njenu torbicu. Nala sam je. Prislonila ju je na grudi i
zamurila. Uskoro su dola sanitetska kola i odvezli su je. Jo jednom sam proverila gde
je njena torbica.
Ali, oito, ja sam ga na nekog podsetila, i on mi se obrati: Larisa...Larisa... Loroka...
Oigledno na devojku koju je voleo. Znam da tog druga nikad nisam srela ranije, a on me zove.
Prila sam mu, nikako da shvatim, sve zagledam . Dola si? Dola si? Uhvatila sam ga za
ruke, nagla se... Znao sam da e doi... Neto mi je aputao, nisam razumela ta govori. Ni
danas ne mogu to da ispriam, kad se setim toga, odmah mi krenu suze. Ja, rekao je, kada
sam odlazio na front, nisam uspeo da te poljubim. Poljubi sad ti mene... I, eto, nadvila sam se
nad njim i poljubila sam ga. Iz njegovog oka je krenula suza i izgubila se u zavojima, sakrila
se. I to je bilo sve. Umro je...
Naprosto je legla kraj nas i mekee. Prestali su da bombarduju, ona ide s nama i sve vreme
se stiska uz ljude, pa ivo je bie, i ona se plai. Doli smo do nekog sela i kazali jednoj
eni: Uzmite je, grehota je. Hteli smo da je spasemo.
Zubima sam pregrizla to meso. Pregrizla, previla zavojem. Dok sam ga previjala, ranjenik je
rekao: Bre, sestro. Jo u ja da se borim... Buncao je u groznici...
Spolja se to nije videlo, udvarali su mi se mladii, ali je moja dua bila umorna. Mukarci
nisu mogli da istrpe sve to sam ja mogla. U operacionoj sali ima jedno mesto gde se bacaju
odseene ruke,noge. Jednom je sa mnom u operacionu salu uao oficir koji je doao na
previjanje . Kako je video to u trenu se sruio.
Od ivog oveka, ako je ranjen, nikada nee otii, nee ga napustiti. To je veoma pametna
ivotinja. A za konjanika je konj prijatelj, spas.
Seam se, jedan je bio tako lep, mlad Nemac. Bilo mi je ao to je faista... Dugo me nije
putalo to oseanje, ipak nekako ne elite da ih ubijete, razumete? inilo mi se da je takva
mrnja zlo. Zato su doli u nau zemlju, zbog ega? Ali probaj sama da ubije, i to je
strano... Veoma strano. Kada sama...
Teko je poverovati da se ta promena lica odigrala za nekoliko meseci... U normalnim
vremenima, trebalo bi da proe pola ivota. Rat ih je menjao. Oblikovao ih je, jer ih je zatekao
u godinama formiranja karaktera , pogleda na ivot. Rat ih je naterao da mnogo toga vide,
mnogo toga to bi i za oveka bilo bolje da ne vidi, a kamoli za enu. Rat ih je naterao da
razmisle o mnogo emu. O dobru i zlu, na primer. O ivotu i smrti. O onim pitanjima na koja
ovek odgovara tek kada proivi ivot.
Kada su mukarci videli ene na prvim linijama, lica su im se izmenila, ak ih je zvuk
enskog glasa preobrazio. Jednom sam nou sela pored podzemnog bunkera i tiho
zapevala. Mislila sam da svi spavaju, da me niko ne uje. Ujutru mi je komandir rekao:
Nismo spavali. Takva seta u enskom glasu.
A kako su ene bile obuene? Nosile smo pantalone, a pletenice su bile zabranjene, pa smo sve
imale deake frizure. Tek pretkraj rata su nam dozvolili da ponekad nosimo enske frizure,
pletenice.
Vojska je ila napred , a pratio ju je drugi front pralje, pekari, kuvari, auto-
mehaniari, potari. Neko od njih mi je pisao: Mi nismo heroji, mi smo bili iza kulisa?
ta je tamo iza kulisa?
Sestrice, daj gusku! Pruila sam mu gusku i videla da je nije uzeo. Pogledala sam: nije imao
ruke. U mozgu mi se negde javilo, nekako sam shvatila ta bi trebalo da radim , ali sam nekoliko
minuta samo stajala i nisam znala odakle da ponem. Razumete me? Trebalo je da pomognem.
A nisam znala ta je to tano, nikada pre toga nisam to ni videla. Tome nas ak ni na kursevima
nisu uili.
Iz rata sam ponela veru u bezgranine mogunosti ljudskog duha. Posle svega
preivljenog, ne znam da li postoji neto to ovek ne bi mogao. To izrazito jako oseanje
ivi u meni i danas...
Antonina Mironovna Lenkova, auto-bravar poljske auto-oklopne tenkovske radionice.
ao mi je to sam bila lepa samo u ratu... Tamo su prole moje najlepe godine. Izgorele su.
Posle sam brzo ostarila... (Ana Galaj, pukomitraljezac).
Strahovala sam da me ne pogode u nogu, da me ne obogalje. Imala sam lepe noge.
Mukarcu nije vano ak ni ako ga pogode. Ali, kada enu obogalje, zapeati joj se
sudbina.
A ja bih u potaji, da ona ne vidi, razbila ta dva mala jajeta i njima oistila izme. Naravno, htela
sam da jedem, ali je pobedilo ensko u meni htela sam da budem lepa.
Znate, enski organizam je ipak nean. Rat nam nije samo oteo mladost, ve je mnogim
enama uskratio materinstvo. Liio je devojke najvee enske radosti.
Ljubav je jedini lini dogaaj oveka u ratu. Sve ostalo je zajedniko ak i smrt.
Romansi tamo nee biti. Sve e biti posle rata, ako preivimo... A do rata nismo uspele ni
da se poljubimo. Mi smo stroe gledale na te stvari nego dananja omladina. Poljubiti se
za nas je znailo zavoleti za ceo ivot. Ali doe rat! U ratu je ljubav bila zabranjena, ako
je komanda saznala, po pravilu bi jednog od zaljubljenih prebacivali u drugu etu,
jednostavno su ih rastavljali. Mi smo ljubav uvale. Nismo se drale svojih dejih
zakletvi... Volele smo..Mislim da ne bih izdrala da se nisam zaljubila u ratu. Ljubav me
je spasla...
Kad se mukarac vraa s fronta, on je heroj! Mladoenja! Prilika! A ako je devojka, odmah je
iskosa gledaju: Znamo ta ste tamo radile!
Sve se moglo preiveti, samo ne to. ak sam ponekad imala oseaj da je lake bilo preiveti
smrt svojih blinjih nego doi u odred i saoptiti drugu da mu je stradala porodica...
O MALOM IVOTU I VELIKOJ IDEJI
Uvek sam verovala... Verovala sam Staljinu... Verovala sam komunistima. Sama sam bila
komunista. Verovala sam u komunizam... ivela sam radi toga, preivela sam radi toga. Posle
Hruovljevog referata na Dvadesetom kongresu, kada je govorio o Staljinovim grekama,
razbolela sam se. Legla sam u krevet. Nisam mogla da verujem da je to istina. U ratu sam takoe
vikala: Za domovini! Za Staljina! Niko me nije odvraao... Verovala sam... To je moj ivot.
Taj faista me je terao da mu objasnim zato smo mi takvi ljudi, zato su nama tako vane
ideje. ivot je iznad svake ideje govorio je. Ja se, naravno, nisam s njim slagala i on je
vikao: ta vas tera da budete takvi? Da ginete? Zato komunisti smatraju da komunizam
treba da pobedi u celom svetu?
Omladina se danas boji patosa, uzvienih rei. Mi se nismo bojali. Moja snaga volje je zato i
izdrala. Ne! Snaga ubeenja! Mi smo verovali, vrsto smo verovali: pobeda nad neprijateljem
e doi, jedino smo sumnjali hoemo li doiveti taj veliki dan.
To sam, ne znam zato, dobro zapamtila. Za sve vreme okupacije bilo je drugaije nebo,
bilo je teko, olovno, nisko nisko iznad zemlje. Poelela sam da neto uinim da se nebo
probode, da bar na jednom mestu postane svetlije. Strano sam volela prolee. Volela sam
kad cvetaju vinje i kada oko bunova jorgovana mirie taj jorgovan... Ne udite se mom
nainu kazivanja, ja sam pisala i pesme. A sada ne volim prolee. Taj rat je stao izmeu
nas, izmeu mene i prirode.
A kad su videli da smo previle njihove rane, da smo im dale da se napiju vode, da smo im kazale
da se u te jame, to su ih iskopali, sakriju, nisu mogli sebi da dou, potpuno su bili izgubljeni...
Jedan Nemac je zaplakao... Nije bio mlad, plakao je i ni od koga nije skrivao svoje suze...
Nina Vasiljevna Iljinska, medicinska sestra
Svata smo doivele mi, devojke s fronta. I posle rata. Posle rata, imale smo jo jedan rat.
Nekako su nas ostavili. Nisu nas titili. Na frontu je bilo drugaije. Puzi leti metak ili
deo granate momci te pokrivaju. Lezi, sestrice! I sam pada na tebe, da te pokrije
sobom. I metak pogodi njega... Bude mrtav ili ranjen.
Noge su sasvim propale... Odsekli su mi ih... Tamo, u umi. Operacija se odvijala u
najprimitivnijim uslovima. Stavili su me na sto da me operiu, ak ni joda nije bilo, obinom
sekirom su pilili obe noge... Stavili na sto, a nema joda...Otili su po jod u drugi odred, koji je
na est kilometara, a ja leim na stolu. Nije bilo narkoze. Bez narkoze, bez iega. Umesto
narkoze flaa rakije. Nieg nije bilo osim obine testere. Stolarske.