Analiza dela

Zločin i kazna je najpoznatiji i najčitaniji roman Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, kojim je ovaj pisac stekao
svoju slavu. Dostojevski u romanu Zločin i kazna deli istu temu greha i iskupljenja kao i u svojim
romanima Idiot i Braća Karamazovi, dok je Silvije Strahimir Kranjčević u svojoj pesmi Vizija pomenuo
Rodiona Romanoviča Raskoljnjikova, glavnog lika ovog romana, te ga je iz lika ubice iz plemenitih ciljeva
pretvorio u lika revolucionara.

Dostojevski se u većini svojih dela bavi rastakanjem ruskog društva i porodice. To ni u ovom romanu nije bio
izuzetak jer nam Dostojevski priča o siromašnom studentu Raskoljnjikovu koji ubija staricu, lihvaricu Aljonu
Ivanovnu i njenu sestru Lizavetu kako bi postigao viši cilj i oslobodio ljude od nje i njenog iskorištavanja tuđe
nesreće.

Zbog planiranja tog ubistva, izvršenja nauma, istrage u kojoj se zatvara i sužava krug dokaza oko ubice, sudske
presude i odsluživanja kazne, roman Zločin i kazna se uglavnom smatra kriminalističkim. Ali ovaj roman spada
u nekoliko vrsta. Smatra se i psihološkim zbog toga što Raskoljnjikova prati detaljna psihološka analiza pre i
posle zločina, pa sve do Sibira gde odslužuje svoju kaznu.

Ubistvo koje glavni lik počini nije iz razloga kao što je banalno bogaćenje, već ga autor opravdava
Raskoljnikovim altruizmom – ubistvo će pomoći celom društvu. Ni istražitelj nije tradicionalan policajac već
odličan poznavaoc kako pojedinci funkcioniraju i tako stalnim razgovorima s glavnim likom polako steže obruč
oko njega u korist samo jednoga – priznavanja zločina. Upravo to Dostojevskom daje šansu da izvrsno
okarakteriše glavnog lika što savršeno postiže i monolozima o proždiranju savesti. Glavni lik si, posle učinjenog
zločina, postavlja mnoga moralna i etička pitanja.

Raskoljnikov takođe mnogo razmišlja o sebi i o svetu uopšte, ali i kao pobunjenik, buntovnik, plebejac koji je
spreman da uradi sve. Njegov zločin je počinjen s predumišljajem – on je ponižen i svojom mogućnošću želi da
potvrdi ideju o snažnoj i odabranoj ličnosti pod izgovorom (i čestim uporedbama s Napoleonom) da je sve u
svrhu humanosti.

U svim svojim romanima Dostojevski značajno obrađuje verska i moralna pitanja – da li ima Boga ili ne,
postavlja pitanja o suprotnosti između dobra i zla, i šta je dostatno, a što nije. Ako Bog ne postoji (nema ga), po
mišljenju glavnog lika, sve je dozvoljeno, pa čak i ubistvo. Njegovo ime (Raskoljnikov) je čak i simbolično, a
predstavlja duševni raskol, podvojenu ličnost.

Kao što smo već pomenuli psihološke probleme oblikuje monologom, dok filozofske probleme prikazuje
dijalozima između likova. Ono što Dostojevskog zanima je čovekova spoljašnost. Kompletnu radnju temelji na
dijalozima koji neposredno izražavaju moralno dvoumljenje, životno stajalište i doživljaje glavnog lika.

Roman je pisan je na granici modernizma i realizma i pisac uključuje elemente iz oba perioda književnosti.
Delo je jedno od najboljih prikaza društva u Rusiju u 19. veku i realistički i detaljno opisuje mane i vrline ljudi i
ambijent. Dostojevsko delo takođe karakteriše subjektivizacija vremena jer se opisuje radnja koja se dešava u 9
dana na 500 stranica što je karakteristično za modernizam.

Čitaoc može da zaključi da je ovaj roman jedan od vhunaca književnog stvaralaštva i samog autora, kao i most
između dve književne struje i visokog ruskog realizma.
Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: roman

Mesto radnje: Petrograd, Sibir (Rusija)

Vreme radnje: 60-e godine 19. veka

Tema: Raskoljnikovo ubistvo zle starice

Ideja: svaki zločin biva kažnjen, ako ne zakonom, onda savešću

Prepričano delo, citati

Prvi deo

I.

Raskoljnjikov je polako izašao iz svog stana u Stolarskoj ulici da ne bi sreo svoju gazdaricu jer joj je dužan.
Šetao je prema kraju ulice i razmišljao o svom misterioznom planu koji će realizovati. Na glavi je imao veliki
Cimermanov šešir pa mu je jedan čovek rekao da je nemački šeširdžija. Raskoljnjikov je zato odlučio da više ne
nosi taj šešir jer mora da ostane neprimetan. U samo 730 koraka došao je do velike kuće u kojoj je živela starica
Aljona Ivanovna sa svojom sestrom Lizavetom. Raskoljnjikov je Aljoni dao stari sat kao zalog, a nazad je
otkupio očev prsten.

Pri poseti je pokušavao da zapamti što više detalja o stanu; gde Aljona čuva ključeve (desni džep) za ormarić
koji sadrži dragocenosti i raspitao se da li je Lizaveta često kod kuće. Kada je krenuo kući nije mu bilo dobro pa
je skrenuo u kafanu gde je počeo da razmišlja kako je bio glup šta je uopšte pomišljao na takvo nešto, ali posle
jednog piva mu se vratila odlučnost.

„No i u taj je čas nejasno slutio da je sva ta sklonost prema nečemu boljem bila takođe nezdrava. „

II. 

Raskoljnjikov je ostao u kafani jer je nakon dugo vremena želeo provesti vreme među ljudima. Razmišljanje o
društvu mu se ponovo ogadila kada mu se predstavio oholi Marmeladov koji mu je pričao kako je on svinja jer
je gospodin Lebezjatnjikov pretukao njegovu ženu Katerinu Ivanovnu, dok je on bio mrtav pijan i nepodoban da
je odbrani. Opisuje kako se oženio Katerinom kada je umro njen prvi muž i kako je prihvatio nju i njeno troje
dece. Njegova tada četrnaestogodišnja ćerka Sonja (Sofija), dok je on pijan ležao posle Katerininih uvreda,
jedno jutro samo otišla i vratila se sa 30 srebrnih rubalja koje je postavila pred Katerinu. Tog momenta su
prijavili Sonju i ona je morala da nosi žutu ceduljicu i da se odseli kod mucavog krojača Kapernaumova i
njegove porodice.
Raskoljinjikova je zbunjivalo to što Marmeladov već pet dana živi u barakama, a opet priča o tolikoj ljubavi
prema ženi pa je požalio što je stao u krčmu. Marmeladov mu je rekao da je pre pet dana uzeo ostatak svoje
plate iz Katerininog sanduka i popio ga, a sad pije poslednje Sonjine novce pa žali za svime i priča o sažaljenju.

Raskoljnjikov je odveo Marmeldova kući gde je zatekao troje dece na podu. Najmlađa ćerka je spavala, a
najstarija tešila brata koji je jecao jer je pre verovatno dobio batina. Kada je Katerina ugledala Marmeladova,
povukla ga je za kosu u sobu dok je on govorio da je njemu to samo naslada. Na izlazu je Raskoljnjikov na
prozoru ostavio ono malo bakrenih novčića što je imao. Dok je hodao, razmišljao je kako su sve svalili na
Sonju.

III.

Sledeće je jutro, u 10 sati, sluškinja Nastasja probudila Raskoljnjikova i donela mu čaj, komadić hleba i pismo
koje mu je poslala majka. Takođe mu je rekla da Praskovja Pavlovna želi da ga tuži jer joj ne plaća. Majka mu
se u pismu obraća sa Rođa i govori mu da je Dunja prošle godine otišla da živi kod gospodina Svidrigajlova i
njegove žene Marfe Petrovne samo da bi dobila 100 rubalja plate koje je njemu bila poslala. Ali nije uspela da
do kraja vrati dug kada je Marfa videla Dunju i svog muža zajedno u dvorištu nakon čega je isterala Dunju iz
svog doma i svima ispričala sve o Dunjinom ponašanju.

Kada je Svidrigajlov posle objasnio pravu situaciju, Marfa se ispričala i svima rekla da je Dunja poštena. Nakon
toga si je našla i svog budućeg muža, Petra Petroviča Lužina, 45-ogodišnjeg Marfinog rođaka, koji je trenutno
na putu za Petrograd kako bi proverio sve za svoj budući advokatski ured u Petrogradu. Raskoljnjikovu nije bilo
dobro u njegovoj maloj sobici pa je zato potrčao napolje, ovog puta ne mareći da li će nekoga sresti.

IV.

Raskoljnjikov je analizirao pismo koje mu je majka poslala i shvatio je da je ona žrtvovala svoju ćerku Dunju
da bi pomogla svom sinu prvorođencu da uspe u životu. Muči ga to što je Dunja uopšte pristala da se uda za
Petroviča, kad i sama zna šta je čeka. Tako je on odlučio da spreči to venčanje. Setio se ideje kojom će rešiti
ovaj problem pa je odlučio da sedne i razradi. Kada je ugledao klupu na koju je hteo sesti i krenuo prema njoj,
video je devojku između 15 i 16 godina kako sama tetura do klupe. Devojka je bila odevena u poderanu haljinu,
a rubac joj je stajao nahero. Lada se približila klupi, sela, naslonila glavu i zatvorila oči.

Raskoljnjikov je samo stajao pored nje jer nije znao šta da uradi dok nije video kako neki gospodin stoji malo
podalje i čeka da se on odmakne kako bi on iskoristio devojku, kao što je to verovatno učinila i nekolicina ljudi
pre. Prišao je gospodinu i kada je hteo da ga lupi došao je redar koji ga je sprečio. Raskoljnjikov je zatim redara
odveo do klupe i ispričao mu šta se desilo.

Nakon toga su pokušali da probude devojku i da je odvedu kući, ali ona se nije budila. Posle nekog vremena je
iznenada otvorila oči i krenula u pravcu iz kojeg je i došla, a redar je krenuo za njom kad je video da je isti
gospodin koji ju je gledao krenuo za njom. Raskoljnjikov je redaru doviknuo da ne ide za njom, ali redar je
svejedno otišao.

Raskoljnjikov je seo na klupu i počeo da razmišlja o djevojci i o tome kako ona pripada određenom procentu
devojaka ii da bi Dunja takođe mogla da spada u tu skupinu devojaka. Nije znao zašto je došao do klupe na
kojoj je sedeo pa je, kada mu je na pamet pao Razumihin, odlučio da krene pravo prema njemu.

V.
Putem je ipak odlučio da neće ići danas kod Razumihina već sutra. Prošao je čitavo Vasiljevsko ostrvo i došao
na Malu Njevu gde je otišao u kafanu/pučku kuhinju, popio čašicu votke i pojeo punjeni kolač. Na putu prema
kući skrenuo je u šikaru, legao na livadu i zaspao. Sanjao je svog oca i sebe kada je imao sedam godina. Sanjao
je kako prolaze pokraj crkve u kojoj je bio sahranjen njegov brat od šest meseci, a preko puta koje je bila kafana
iz koje je u tom momentu izlazio Mikolkin s ostatkom pijanog društva. Naterao ih je sve da sednu u taljige da bi
ih njegova 20-ogodišnja slaba kobila odvela kući. Kobila, naravno, nije imala snage, ali Mikolkin i ostatak
pijanaca su je tukli šibom i naposletku ju je Mikolkin nekoliko puta lupio sekirom po leđima što ju je, uz
lupanje ostalih pijanaca, dotuklo. Celo to vreme je Raskoljnjikov trčao oko kobile i hteo da je spase, ali nije
imao šanse. Na kraju ga je otac krvavog uzeo u ruke i odneo.

Kada se probudio znao je da nije sposoban napraviti ono šta je planirao, znao je da je to gadno i gnusno i da
nema šanse. Nije razumeo zašto, ali prema kući je krenuo dužim putem preko Sijenskoga trga gde je u najvećoj
slučajnosti čuo polusestru Aljone Ivanovne, Lizavetu Ivanovnu, kako priča s nekim trgovcima o tome kako
sutra u sedam časova naveče treba da dođe do njih bez Aljoninog znanja. Raskoljnjikov je došao u svoju sobu
kao čovek osuđen na smrt, jer je znao da je sve odlučeno umesto njega čim je saznao da će Aljona biti potpuno
sama u svom stanu.

VI.

Raskoljnjikov je saznao da je Lizaveta pozvana na trg jer jedna osiromašena porodica prodaje stvari i želi što
više zaraditi, a Lizaveta je prodavačica koja uvek dobije dobru cenu. Jednom prilikom je student Pokorev
Raskoljnjikovu rekao Aljoninu adresu i tako jeRaskoljnjikov pre mjesec i pol prvi puta otišao do nje da bi
založio očev sat. Na povratku je skrenuo u kafanu da popije čaj. U kafani su, između ostalih, bili oficir i student
koji su pričali o lihvarici Aljoni, njenoj jadnoj sestri i njihovom načinu života. Student je pomenuo kako bi
svima učinio uslugu kada bi ubio Aljonu i kada bi njen novac, umesto da se daruje manastiru u Novgorodskoj
guberniji kako je u svom tastamentu navela Aljona, donira za hiljade drugih dobrih dela koja bi opravdala
počinjeno ubistvo.

Kada se Raskoljnjikov vratio sa Sijenskog trga, zaspao je, a Nastasja ga je probudila u devet sati, a kasnije opet
i u dva sata da bi pojeo supu. U šest sati navečer trgnuo se iz kreveta i počeo da se priprema. Izrezao je delove
stare košulje i prišio ih za unutarnji deo kabanice ispod levog pazuha. Na tom će mu mestu visiti sekira, a da to
niko ne primeti. Iz pukotine između poda i kreveta izvadio je drvenu daščicu i malu gvozdenu pločicu koje je
zamotao u čist, beli papir i zavezao što jače da bi Aljoni isprva odvukao pažnju i dobio na vremenu.

Njegove odluke su svakim momentom bile sve smelije i besmislenije pa on ni na trenutak nije verovao da bi
mogao ostvariti svoje planove. On je smatrao da je savršen zločin izvediv, ali zločince u trenutku zločina volja
napušta i oni postaju lakomi i neoprezni.

„…rađa li bolest samo zločin, ili je samo zločin, nekako po svojoj osobitoj naravi, vazda praćen nečim nalik na
bolest?…“

Kada je Raskoljnjikov sam sebe utešio rekavši da to što on radi nije zločin, krenuo je niz svojih 13 stuba da bi
Nastasji ukrao sekiru. Ali već je tu zapeo jer je, na njegovu nesreću, Nastasja danas bila kod kuće, dok je obično
u to vreme kod komšija ili u prodavnici. Kada je smlavljen stajao na vratima, primetio je sekiru ispod klupe u
pazikućinoj sobi i, bez da ga je iko primetio, otišao da izvrši svoj plan.

U Aljoninu zgradu je stigao oko pola osam. Uspeo je da dođe, a da ga niko ne primeti. Sva su vrata u zgradi bila
zatvorena, osim jednih na prvom katu gde su bili moleri, ali oni nisu obraćali pažnju na njega. Raskoljnjikov je
došao do staričinih vrata i razmišljao da li će stvor to da uradi. Dva puta je proverio da li mu je sekira na mestu,
a zatim je pozvonio. Pozvonio je dva puta, a onda se prislonio na vrata kako bi čuo da li se starica plaši otvoriti
vrata ili nije kod kuće. Čuo ju je s druge strane vrata kako radi isto što i on pa je, kako bi je nadmudrio, nešto
glasnije promrmljao. Zatim je po treći put pozvonio, ali ovaj put polako, mirno i bez nestrpljenja.

VII.

Aljona je bila samo odškrinula vrata, ali se Raskoljnjikov plašio da će ih zatvoriti i neće ih hteti ponovo otvoriti
pa je zato gotovo nasilno ušao u stan. Bio je slab i Aljona ga je gledala kao da je već sve shvatila, a on joj je
onda dao svežanj u kojem su bile pločice, rekavši joj da je unutra srebrna tabakera. Ona je Raskoljnjikovu
okrenula leđa kako bi joj dopirala svetlost od prozora da lakše otvori svežanj. On je otvorio kabanicu, ali nije
izvadio sekiru već ju je samo pridržavao desnom rukom. Odjednom je počelo da mu se vrti i sve je video u
magli.

Za to se vreme se Aljona živcirala jer nije mogla da odmota svežanj pa se vičući počela okretati prema
Raskoljnjikovu. On je shvatio da to mora napraviti sad ili nikad, pa je tako izvadio sekiru i starici je zabio
posred temena, nakon toga je uzeo ključ komode iz njenog džepa te je otišao u njenu spavaću sobu. Dok je
otključavao komodu učinilo mu se da je još živa pa je otišao do starice da se uveri da je mrtva. Sagnuo se i
primetio da joj je lobanja potpuno smrskana, uz to je primetio i uzicu oko vrata koju joj je skinuo pomoću
sekire. Na uzici su bila dva krsta (jedan od bakra i drugi od čempresovine) i novčanik od jelenje kože.

Ponovo se vratio u spavaću sobu kako bi našao vredne stvari. Znao je da najveći ključ ne odgovara u komodu
pa je zato tražio sanduk i našao ga je ispod kreveta. U njemu je na vrhu bila bunda od zečje kože, a ispod nje
dronjci u kojima su bili svi zalozi koje je Aljona posedovala. Dok je Raskoljnjikov trpao stvari u sve moguće
džepove koje je imao, začuo je kako neko hoda po sobi, a zatim i jedan tihi krik. Isprva je bio tih i nije ni disao,
a zatim je izleteo u dnevnu sobu sa sekirom u ruci i krenuo na Lizavetu koja je bila u šoku. Ona nije ni pokušala
da se odbrani koliko je bila zbunjena, a Raskoljnjikov joj je već bio zabio sekiru posred čela.

Uhvatio ga je strah zbog neočekivanog drugog ubistva pa je samo hteo da što pre pobegne. Razmišljao je da se
prijavi, ali ne zbog straha već zbog gađenja koje je osećao prema sebi. Otišao je u kuhinju gde je oprao ruke i
sekiru. Obrisao je cipele jer je na njima video krv, a sve ostalo je bilo čisto, bar se on tome nadao. Otišao je u
predsoblje s namerom da pobegne, ali tamo je video da su vrata odškrinuta. Poletio je prema vratima i stavio
zasun na njih, a zatim je slušao da li neko hoda po zgradi.

Čuo je kako se na prvom spratu neki ljudi svađaju, a zatim i da u daljini neko korača. Znao je da će ta osoba
doći do Aljoninog stana. Stajao je iza vrata celo vreme dok je Koh zvonio i pokušavao da otvori vrata. Ubrzo je
došao još jedan momak koji će biti sudac istražitelj pa je zahvaljujući svojim sposobnostima shvatio da je neko
zapravo u stanu jer se vrata klimaju, što znači da su samo zatvorena zasunom, a ne zaključana.

Mladić je otišao po hausmajstora da im otvori vrata, a Koh je ostao da čuva vrata po mladićevom naređenju.
Raskoljnjikov je čitavo to vreme bio iza vrata, gledao je kako brava skače i razmišljao o tome kako će se srušiti.
Kohu je dosadilo čekati pa je i sam otišao da potraži hausmajstora. Raskoljnjikov je to vreme iskoristio kako bi
pobegao.

Krenuo je prema izlazu, ali onda je čuo korake pa je otrčao nazad u stan. Međutim, onda je čuo viku i opet je
izašao iz stana te krenuo niz stubište s namerom da prođe pokraj Koha i ostalih pa šta bude bude. Ali sreća mu
se osmehnula kada je video da su vrata stana gde su pre bili moleri potpuno otvorena. Uleteo je unutra, a kad su
oni nastavili prema Aljoninom stanu, on je izleteo napolje.
Znao je da su do sad već svi oni u stanu, ali je isto tako znao i da ne sme da trči jer bi bio sumnjiv. Zato je
skrenuo u uličicu gde je bilo puno ljudi i gde se osećao sigurno. Došao je u svoju zgradu sa suprotne strane,
nakon puno prolivenog znoja, i krenuo je prema svojoj sobi. Ali setio se sekire pa je bez razmišljanja uleteo u
hausmajstorov stan i bez problema vratio sekiru tamo gde je bila. Prošao je pokraj zatvorenih vrata gazdaričina
stana, a kada je ušao u svoju sobu bacio se na krevet i zaspao.

Drugi deo

I.

Čitav dan, od kad je došao, proveo je ležeći, a onda se naglo ustao iz kreveta u tri ujutro. Počeo je osećati strah,
pa je krenuo sve da provjerava. S dna hlača je odrezao rese na kojima su se videli tragovi osušene krvi, povadio
je stvari koje je ukrao iz džepova i stavio ih u rupu pod tapetu. Skinuo je petlje ispod pazuha i razderao na
komadiće pa ih je stavio u uzglavlje u rubeninu. S leve strane pantalona je istrgnuo džep jer je u njega bio stavio
krvav novčanik i na kraju je skinuo čarape jer su na vršku takođe bili tragovi krvi. Odlučio je da se svega toga
reši odmah, ali jeza i groznica su ga po ko zna koji put svladale i zaspao je.

Iduće jutro ga je probudilo lupanje na vratima. Bili su to Nastasja i domar koji mu je doneo sivi papir zapečaćen
voskom. Bio je to poziv da se javi na policiju, ali ipak samo za ured nadzornika redarstvene ispostave. Obukao
se i krenuo prema izlazu, ali onda je shvatio da je sve što je ukrao još uvek u rupi koja se lako može naći i da ga
policija možda samo želi izvući iz sobe kako bi je pretražili. Ipak je samo odmahnuo rukom i izašao na ulicu.

Kada je došao u policiju bio je upućen perovođi gde je dobio spis u kome je pisalo da ga njegova gazdarica
Zarnjicina traži da mu isplati dug od 115 rubalja. Kapetan/oficir Nikodim Fomič se izderao na Luizu Ivanovnu
jer je opet bilo skandala u njenoj kući zbog toga što neki pisac nije imao da plati.

Raskoljnjikov im je ispričao kako je nepravedno to što ga je starica tužila jer mu je nakon smrti svoje ćerke koja
je umrla od tifusa, i za koju se Raskoljnjikov trebao venčati, obećala da ona tu menicu od 115 rubalja neće dirati
sve dok on sam ne plati. Perovođa je Raskoljnjikovu diktirao šta da napiše kako bi odgodio plaćanje duga
gazdarici. On je to sve pisao, a kada je završio, dobio je odvratnu pomisao da više prema nikom ništa ne oseća.

Bio je toliko očajan da je bio spreman dići se i otići do stola Nikodima Fomiča i ispriča mu šta se sve desilo
jučer. Zaustavilo ga je to što su Nikodim i Ilija Petrovič pričali o ubistvu. Govorili su kako će se pustiti i Koh i
student Pestrjakov jer nema smisla da su oni kao ubice zvali domara. Dodali su i to kako Koh planira platiti
misu zahvalnicu što ga ubica nije ubio sekirom. Nakon što je Raskoljnjikov nepotrebno imao kratak razgovor s
Ilijom o tome kako je bolestan od jučer i kako je takav izlazio na ulicu u osam sati, brzo je krenuo kući da bi sve
pospremio jer je očekivao pretres.

II.

Raskoljnjikov je požurio kući da bi sve ukradeno pobacao jer je imao osećaj kao da će policija svaki čas doći i
sve pregledati. Još sinoć u snu je zaključio da je sve najbolje baciti u kanal, ali ulice su bile pune i nije imao
šanse da to baci, a da ne izgleda čudno. Zatim su mu na pamet pali Njeva i Otoci, ali nije izveo nijedan od tri
plana već je na trgu u jednom ograđenom, građevinskom dvorištu ispod velikog kamena pobacao sve i izašao sa
smeškom jer je zameo svoje tragove. Mislio je čak i da ako nađu te stvari, ko bi pomislio na njega.

Kada je išao prema svojoj sobi, počeo je da razmišlja o tome kako uopšte nije pogledao šta je zakopao. Počeo se
plašiti da nikad neće ozdraviti. Mrzeo je ljude i sve što se odnosi na njih. Bio je spreman ugristi i pljunuti na
onoga ko mu se obrati. Nesvesno je došao Razumihinu na vrata, a kada ga je on pustio unutra samo se svalio na
njegov kauč. Razumihin je zaključio da je Raskoljnjikov jako bolestan i da mu treba pomoć pa mu je između
ostalog ponudio da s njim uđe u posao prevođenja Heruvimovih tekstova, ali Raskoljnjikov je to odbio i otišao.

Hodao je po sredini Nikolajevskog mosta. Sredina je predviđena za kočije, a ne pešake pa je zato pokupio
udarac bičem. Zbog sažaljenja i svog izgleda od jedne je žene dobio 20 kopjejaka, ali ih je ljuto bacio u vodu i
time prerezao svaku vezu sa svima i svime. Probudio se u sumrak zbog užasne vike koja je dolazila iz hodnika.
Raspoznao je da Ilja Petrovič psuje i tuče njegovu gazdaricu dok su svi ljudi okolo gledali. Mislio je da možda
samo umišlja, ali je jasno i glasno sve čuo. Pričekao je da se galama smiri i onda je ponovno legao, ali nije
mogao da zaspe.

Nakon pola sata mu je u sobu došla Nastasja s hranom. Raskoljnjikov ju je pitao zašto je Petrovič tukao
gazdaricu, a Nastasja mu odgovori da je prebolestan i da mu je sva krv došla u mozak pa zato izmišlja stvari.
Zadnje čega se seća pre nego što se onesvestio jest to da mu je Nastasja donela čašu vode koju je nakon jednog
gutljaja prosuo sebi po prsima.

III.

Raskoljnjikov se probudio nakon četiri dana. Čim se probudio ugledao je Nastasju i pomoćnika trgovca
Šehopajeva, koji je došao isporučiti 35 rubalja koje Raskoljnjikovu šalje njegova majka. Raskoljnjikov nije hteo
da potpiše, ali Razumihin ga je naterao. Nastasja je na Razumihinovo naređenje donela supu s krompirom i
kašom od riže, dva piva, so, biber, govedinu, čaj… Raskoljnjikov je shvatio da bi mogao da iskoristi situaciju u
kojoj se nalazi u svoju korist tako što će se pretvarati da je još uvek u bunilu i da ništa ne razume.

Razumihin mu je ispričao kako je iz njegovog buncanja shvatio je dužan onih 115 rubalja i kako je uspeo da
obustavi sve vezano za policijska posla jer se dogovorio sa gazdaricom da će Raskoljnjikov platiti što pre bude
mogao.

Raskoljnjikov je jedva čekao da izađu iz njegove sobe kako bi mogao da pogleda jesu li otkrili rese od hlača i
džep u peći gde ih je ostavio. Nisu ih primetili, kao što nisu primetili da je čarapa o kojoj je buncao zapravo
umrljana krvlju. Postao je paranoičan i odlučio je da pobegne u Ameriku jer je mislio da znaju sve, ali da se
samo prave da ništa ne znaju kako bi ga što bolje okrivili. Ali, svi su mu planovi propali kada je zaspao. Nakon
šest sati spavanja, probudio se kada mu je Razumihin ušao u sobu i počeo da priča o tome kako je za kapu,
cipele, pantalone i košulje dao samo devet rubalja i 55 kopjejaka.

IV.

Razumihin je pričao sa Zosimom o svojoj selidbi, svom stricu Porfiriju Petroviču i naposletku o ubistvu Aljone
i Lizavete Ivanovne. Govorio je kako je glupo i nelogično to što su pritvorili Koha i Pestrjakova jer je
nemoguće da su ih oni ubili i kako policija kao ubicu sada vidi molera Mikolaja koji je tu noć radio u njihovoj
zgradi.

Moler Mikolaj je u noći ubistva otišao Duškinu da dobije polog za minđuše koje je našao na cesti i dobio je
jedan rubalj za njih. Duškin je saznao šta se desilo sestrama i kada je ponovno sreo Mikolaja pitao ga je da li
zna za ubistvo i otkud mu zapravo minđuše. Mikolaj je tada pobegao jer se nije ničega sećao i mislio je da je on
počinio ubistva. Našli su ga u staji kako pokušava da se obesi. Odveli su ga u policiju gde im je priznao da je
minđuše našao iza vrata stana u kojem su radili i da su se on i Mitrej naganjali i tukli (drugarski), ali nema
dokaza da Mikolaj nije počinio ubistvo pa je zato već svrstan među ubice.
Razumihin se ne slaže s policijom i veruje da je Mikolaj nevin. Pretpostavlja da je ubica samo izgubio minđuše
kada je bežao.

V.

U sobu je ušla svima njima nepoznata ličnost koja se posle predstavila kao Petar Petrovič Lužin. Raskoljnjikov
ga je ignorisao, a Lužin je uvređen ostao stajati sve dok mu Razumhin nije rekao da sedne i predstavio ih sve
redom. Raskoljnjikov je dobro pogledao Lužina i zaključio da sva nova odeća i njegovo ponašanje prema njoj
odaju da je nedavno kupljena u neku svrhu. Zato se samo zlobno nasmešio, okrenuo se i nezainteresovano
nastavio da gleda u strop.

Raspravljali su o tome da li još uvek ima delatnosti i o ličnoj koristi. Kada se Lužin već spremao da ode,
pomenuo je moral što je Raskoljnjikova razbesnilo. On je Lužinu pomenuo kako je i on sam rekao da ga veseli
što će se oženiti sirotinjom kako bi mu bilo jeftinije i kako bi mogao da gospodari ženom. Lužin se na to
uvredio i rekao da on ne zna zašto je njegova majka njegove reči toliko izvrnula. Dodao je i da mu nikad neće
oprostiti njegove reči.

Lužin je ljuto otišao, a Raskoljnjikov je zatim isterao Razumihina i Zosima. Jedino je ostala Nastasja koja je
izašla nakon što ga je pitala da li želi malo čaja. Razumihin i Zosim su počeli da sumnjaju u Raskoljnjikova i
dogovorili su se da će ga čuvati preko Nastasje i da će se naći za pola sata kako bi popričali o tome.

 VI.

Kada je konačno ostao sam, Raskoljnikov se ustao, obukao svu novu odeću koju mu je doneo Razumnihin, uzeo
ostalih 25 rubalja i 45 kopjejaka, pa izašao napolje. Došao je do Sijenskog trga gde se raspitao za trgovce koji
su neki dan pričali s Lizavetom. Kada ih nije našao, produžio je do Vrtne ulice ispred jedne kafane gde je bilo
oko 40-ak „dama“. Nastavio je do Kristalnog dvorca gde je naručio čaj i novine od pre pet dana pa do danas.

Zamjotov je došao do Raskoljnjikova i seo s njim, rekao je kako se baš puno spominju požari, ali Raskoljnjikov
je rekao da njega ne zanimaju požari već nešto drugo pa ga je upitao zar ga ne zanima o čemu je čitao. Šapnuo
mu je da je čitao o Aljoni, istoj onoj starici zbog koje se onesvestio kada su o njoj pričali u uredu. Prvo su na
minut ćutali, a onda je Raskoljnjikov počeo da se smeje što je Zamjotov shvatio na dva načina – ili da je lud
ili…

Pričali su o tome kako su u Moskvi neki ljudi pokušali u banci da zamene lažni novac za pravi, ali nisu uspeli
zbog jednog čoveka kome su ruke verovatno zadrhtale. Raskoljnjikov je za to imao rešenje tj. ispričao je
Zamjotovu kako bi on to napravio bez pogreške. Posle je opet Raskoljnjikov ispričao način kako bi on ubio
Aljonu i Lizavetu i kako bi sakrio ukradeno. Ispričao mu je priču točno kako je sakrio novac, naravno ne
pominjući imena mesta gde je sakrio već samo način.

Pozvao je konobara da plati račun i ostavio mu bakšiš od 20 kopjejaka što je začudilo Zamjotova jer su malopre
pričali kako ubica sada ima puno novaca. Na izlazu je sreo Razumihina koji mu je održao lekciju jer je pobegao
iz sobe, ali Raskoljnjikov mu je rekao da se prestane truditi oko njega jer je dosadan i naporan.  Razumihin ga je
uveravao da se svi uvek pokaju i da će mu se vratiti, pa mu je nekoliko puta ponovio svoju adresu gde će se
večeras održati proslava njegova useljenja.

Raskoljnjikov je došao na Voznjesenski most i tamo se nagnuo na ogradu, sve je počelo da mu se okreće, a
onda se naglo stresao kada je pokraj sebe osetio neku osobu. Okrenuo se i ugledao ženu koja je zatim
jednostavno skočila u vodu i odmah isplivala na površinu vode s leđima okrenutim prema nebu. Ljudi su počeli
da se okupljaju i prepoznali su je kao Afrosinjušku. Redar je već bio na dnu stepenica i izvukao je van. Nakon
nekoliko trenutaka ona se osvestila i počela da kiše i frkće.

Raskoljnikova su noge same odvele do Aljonine zgrade, uspeo se do trećeg sprata posmatrajući svaki detalj u
zgradi. Na njegovo iznenađenje vrata su bila širom otvorena i unutra su bila dva radnika koja su preuređivala
prostor. Oni nisu ni primetili Raskoljnjikova sve dok se nije dignuo s prozora na kojem je sedeo i otišao do
spavaće sobe. Tada ga je stariji radnik pitao šta želi, rekao je da želi da iznajmi stan. Zajedno su otišli domaru
koji je Raskoljnjikova, kada mu je ovaj rekao da želi da iznajmi upravo taj stan, izgurao van jer je mislio da je
poludeo.

VII.

Raskoljnjikov se uputio prema redarstvenom uredu kada je opazio da se svet skuplja oko neke kočije pa je i on
krenuo u tom smeru. Kada se približio kočiji, koja je očito pripadala nekom bogatašu, shvatio je da su konji
nasmrt pregazili Marmeladova pa je odlučio da uzme stvar u svoje ruke. Zamolio je da telo Marmeladova
odnesu u stan kako bi što pre dobio pomoć lekara, obećavši da će on sve platiti. Doneli su Marmeladova i stavili
ga na kauč, a svi su ljudi odmah počeli da dolaze i stvaraju gužvu.

Katerina je poslala Polju da ode po Sonju, deca su samo gledala uplašeno iz ćoška. Pozvani su lekar i sveštenik.
Lekar je rekao da mu nema spasa i da će umreti za par trenutaka. Marmeladov je umro u Sonjinim rukama, a
ona se u tom momentu onesvestila.

Raskoljnjikov je Katerini dao 20 rubalja i obećao je vratiti se možda čak i sutra. Na nekoliko zadnjih stepenica
je Poljenjka stigla Raskoljnjikova i pitala ga za ime i adresu, rekavši da su je poslale Sonja i mama.
Raskoljnjikov joj je dao ime i adresu i zamolio devojčicu da se ponekad pomoli i za njega.

Kada je ponovno došao na most, Raskoljnjikov je zaključio da njegov život nije umro zajedno s babinim i da on
i dalje ima pravo na dobar život, pa je krenuo na Razumihinovu proslavu useljenja.

„Moj život nije ipak umro zajedno sa starom babom!“

Tamo mu se samo ispričao i odlučio je da krene kući. Zosimov mu je dao prašak koji će ga navodno izlečiti, a
Razumihin je odlučio da ga otprati do kuće. Celim putem do kuće je polupijan Razumihin Raskoljnjikovu
pričao o Zosimovim teorijama i o tome kako im je Zamjotov sve ispričao. Kada su došli do stepenica koje vode
do Raskoljnjikovljeve sobe videli su svetlo pa su pažljivo krenuli prema vratima.

Kada je Raskoljnjikov otvorio vrata, dočekale su ga majka i sestra koje su sat i po pričale s Nastasjom i brinule
se zbog toga gde je bolesnik otišao. Majka i sestra su požurile i zagrlile ga, ali Raskoljnjikov nije imao snage da
ih zagrli i jednostavno se onesvestio. Razumihin je naložio da mu daju vode, pa je ubrzo došao svesti.
Treći deo

I.

Uprkos zabrinutosti i ljubavi na majčinu i sestrinu licu, Raskoljnjikov ih je isterao jer su ga bunile. Rekao je
Dunji da on ne odobrava njen brak i da večeras napiše pismo u kojem odbija Petroviča i da mu ga sutra ujutro
donese da proveri, jer on ne želi da se njegova sestra žrtvuje za njega. Ali Dunja je to odbila i njih dvoje bi se
posvađali da majka i Razumihin nisu izašli s njom napolje.

Majka i Dunja nisu htele da odu od Raskoljnjikova nego su htele da prespavaju kod gazdarice. Ali, Razumihin
im je rekao da ne mogu to da urade tako jer bi gazdarica bila ljubomorna na njih, posebno na Dunju. Rekao je i
to da bi ih Raskoljnikov zamrzeo ako ostanu tu, ali im je obećao da će ih otpratiti do njihovog smeštaja, vratiti
se Raskoljnjikovu, zatim njima javiti stanje pa dovesti Raskoljnjikovu lekara Zosimova i ponovno se vratiti s
vestima. Nakon toga će se vratiti Raskoljnjikovu i spavati u hodniku kako bi pazio na njega.

Razumihin je dopratio Dunju i majku do stana. Čitavim putem im je pričao o laži i iskrenosti, kako Petrovič nije
za Dunju jer je on glupan, čak im je i poljubio ruke. Vratio se dva puta, kako je i obećao. Prvi put je došao i
rekao da Raskoljnjikov spava kao klada, a drugi put je doveo i lekara sa sobom. On je potvrdio da je
Raskoljnjikov dobro koliko može da bude. Kada su Razumihin i lekar izašli na ulicu, lekar je primetio kako je
Dunja zamamna, na što ga je Razumihin uhvatio za grlo i rekao da ništa ne pokušava. Razumihin i lekar su se
dogovorili da će lekar spavati kod gazdarice i zabavljati nju, dok će Razumihin spavati u kuhinji i kada god se
probudi otići do Raskoljnjikova.

II.

Razumihin se u osam sati ujutro probudio s osećajem koji nikad pre nije osetio, a znao je da su njegova
maštanja neostvariva. Bilo ga je sram i jučerašnjeg vređanja Petroviča, jer ko je on da sudi nekome koga ne zna.
Odeću je pregledao pažljivije nego inače, ali nije se obrijao jer je smatrao da bi Dunja i majka mogle da pomisle
da se uredio zbog njih.

Razumihin je dosta dugo sedeo kod Dunje i majke. Ispričao im je o Raskoljnjikovom stanju, a zatim su ga one
ispitivale o njegovu zdravlju, što ga najviše raduje i pitale su da im ispriča nešto više o braku između
Raskoljnjikova i gazdaričine ćerke. Majka je tražila Razumihinovo mišljenje o Petroviču, s obzirom da pismo
koje im je taj dan poslao i u kojem se ispričava što nije mogao da dođe po njih na kolodvor. Petrovič im je
obećao da će ih posetiti danas u osam sati, ali moli da tamo ne sretne Raskoljnjikova jer ako ga sretne samo će
otići. Svo troje su se uputili da posete Raskoljnjikova.

III.

Dočekali su ih lekar i Raskoljnjikov. Sve je prošlo neočekivano dobro i svi su se izmirili. Majka je
ispripovedala kako je Marfa Petrovna umrla tako što ju je muž pretukao, a onda je ona, kao i obično, otišla u
hladan izvor da se okupa i tamo doživela kap. Dalje se nastavio razgovor o Petroviču. Raskoljnjikov je dobio
pismo da pročita, kao što su to pre napravili i oni. Raskoljnjikov je otvoreno rekao da je pismo napisano
nepismeno, sudski i prehladno i da ih pokušava što pre zavaditi jer laže o novcu koji je on dao udovici. Dunja je
pozvala brata i Razumihina da dođu u osam sati kako bi se zajedno s njima sastali s Petrovičem, na šta su oni
pristali.

IV.
U sobu je ušla devojka koju prvo niko nije prepoznao, bila je to Sofja Semjonovna Marmeladov. Raskoljnjikov
ju je predstavio svima u sobi, a ona je rekla da je došla s namerom da ga u Katerinino ime pozove na zadušnicu.
Kada su Dunja i majka otišle, Raskoljnjikov je pozvao Razumihina da ga savetuje da li da ode u redarstvo ili da
priča s njegovim stricem Porfirijem o zalogu koji je imao kod Aljone, pod izgovorom da je kod nje imao jedino
što je ostalo od njegova oca tj. sat. Bojao se da će ga majka pitati gde mu je upravo taj sat.

Iz zgrade su zajedno izašli Razumihin, Raskoljnjikov i Sonja. Raskoljnjikov je Sonju tražio adresu da bi je
posetio i onda je svako krenuo svojim putem. Sve dok Sonja nije došla do svog stana, pratio ju je neki
pedesetogodišnjak s ko zna kakvom namerom, a onda je i on sam ušao u stan pored njenog, kod gospođe
Roslih. Na putu do Razumihinova stana Raskoljnjikov je zezao svog drugara kako se danas uredio, kako je
čudno sedeo i  kako se zacrveneo kada ga je Dunja pozvala na večeru. Prozvao ga je Romeom.

V.

Raskoljnjikov i Razumihin su ušli u stan veselo, smejući se, a tamo su ih dočekali Porfirij i Zamjotov.
Raskoljnjikov je zamolio Porfirija da mu pomogne da vrati zalog, ali Porfirij je rekao da mu je sve u policiji i da
se jedino on nije javio. Raskoljnjikov je rekao da je bio bolestan pa nije mogao pre. Bio ljut i dok je Porfirij
radio čaj, razmišljao je kako ih sve mrzi jer je mislio da su sve shvatili i sada ga samo proveravaju.

Pomenuli su kako je jučer Razumihin otišao usred priče o tome da li postoji zločin ili ne. Razumihin se
suprotstavio da okruženje uvek deluje na pojedinca kada uradi tako nešto , rekavši da na 40-ogodišnjeg
muškarca koji je obeščastio 10-ogodišnju devojčicu sigurno nije delovalo okruženje. Na to se Porfirij pobunio i
pomenuo je jedan Rodionov članak iz Periodične besede. U članku je napisano da se svet deli na obične i
neobične ljude, obični ljudi služe za razmnožavanje i oni su ljudi sadašnjosti, dok su neobični ljudi tu da vuku
čovečanstvo i imaju pravo na uništavanje nekih običaja i ljudi da bi opravdali svoje više ciljeve, i to su ljudi
budućnosti.

Porfirij nije hteo da odustane od teme pa je Raskoljnjikov sada skoro potpuno bio siguran da on sumnja, tako je
i prozreo kroz njegovu zamku. Naime, kada je Raskoljnjikov bio spreman da ode, Porfirij ga je zaustavio da ga
pita da li je, kada je išao da založi očev sat u osam sati, video molere kako rade. Pitao ga je da li se seća
otvorenog stana i da li su u njemu bili moleri. On je rekao da se ne seća ni molera ni otvorenog stana, ali da se
seća kako se Aljonin komšija selio jer je video kako vojnici iznose kauč iz stana. Naravno, to se desilo tri dana
pre ubistva pa njegova pitanja nisu imala smisla. Raskoljnjikov i Razumihin su namršteni izašli na ulicu.

VI.

Čitavim putem do Bakaljejevljeva svratišta su Razumihin i Raskoljnjikov analizirali šta se desilo. Razumihin je
obećao održati lekciju Porfiriju kad se vrati kući. Rakoljnjikovu je odjednom palo na pamet da mora nešto
proveriti u sobi pa je rekao Razumihinu da sam ode na večeru i da kaže da će on ubrzo doći. Raskoljnjikov je
došao u sobu i detaljno je opipao rupu u zidu gde je bio sakrio sve šta je ukrao babi. Kada se uverio da je sve
čisto, izašao je napolje.

Dok je silazio niz stepenice čuo je kako je domar rekao nekom čoveku da je to on i pokazao je na njega.
Raskoljnjikov se spustio do domarovog stana i pitao o čemu je reč, na što ga je stranac pogledao i otišao bez
reči. Raskoljnjikov je krenuo za njim. Isprva je hodao za njim, a onda mu je došao sa strane i upitao ga šta želi,
na što mu je stranac samo rekao: „Ubico!“.
Stranac je skrenuo i otišao dalje svojim putem dok je Raskoljnjikov ostao ukopan u mestu, gledajući mu u leđa.
Nije bio sposoban otići na večeru, nije se ni setio večere već je otišao u sobu i legao na kauč. Tako je ležao pola
sata kad su Nastasja i Razumihin došli da ga provere. Sanjao je da je bio na ulici, nije znao zašto, a onda mu se
učinilo da ga onaj isti stranac zove na svoju stranu ulice. Otišao je do njega, ali on je već bio krenuo dalje.
Raskoljnjikov ga je pratio, ne znajući gde ide, i tako je dospeo u Aljonin stan, a stranca više nije video.

Otišao je do mesta gde je na zidu visio ogrtač. Maknuo je ogrtač i iza njega je bila stolica na kojoj je sedela
Aljona smeškajući se. Izvadio je sekiru iz kabanice i njome je udarao babu po glavi, ali ona se samo još jače
smejala, a svet se skupljao i sve to gledao.

Trgnuo se iz sna i kada je otvorio oči video je figuru koja mu stoji na vratima. Samo je ponovno legao i zatvorio
oči, ali onda je opet otvorio oči lagano da ga figura ne vidi i video kako čovek ulazi u sobu i seda na jednu od
stolica. Kada je shvatio da čovek neće otići, podigao se u sedeći položaj i pitao ga ko je i šta želi. Čovek se
predstavio kao Arkadij Ivanovič Svidrigajlov.

Četvrti deo

I.

Raskoljnjikovu nije bilo jasno šta Svidrigajlov želi od njega. Pričali su o tome kako je Marfa pre sedam godina,
kada su se ona i Svidrigajlov tek upoznali, njemu smanjila dug od 70 hiljada srebrnjaka na 30 hiljada i da su se
oni tako venčali. Marfa je imala papir koji to dokazuje sve do prošle godine kada mu ga je za imendan vratila.
Pričali su o priviđenjima i kako je Marfa u tri dana došla tri puta na kratko vreme, a Svidrgajlov je svaki put bio
budan.

Svidrigajlov je konačno objasnio zašto je došao Raskoljnjikovu, rekao je da želi da se ispriča Dunji. Želi da je
nagovori da se ne udaje za Petroviča, obećao je da će joj dati 10 hiljada rubalja, ali Raskoljnjikov je rekao da
neće preneti poruku Dunji. Na izlazu je Svidrigajlov rekao da Dunja za dva-tri tjedna može doći da pokupi tri
hiljade rubalja koje joj je Marfa ostavila u tastamentu.

II.

Raskoljnjikov, Razumihin i Petrovič su se u isto vreme našli pred Dunjinim stanom. Prvo su ušli Raskoljnjikov
i Razumihin, a onda Petrovič koji je ostao u hodniku da bi skinuo ogrtač. Sedeli su za stolom u neugodnoj tišini.
Majka je pokušala da razbije tišinu tako što je pomenula da je Marfa umrla i došli su na temu o Svidrigajlovu i o
tome kako je došao u Petrograd.

Raskoljnjikov pred Petrovičem nije hteo da oda zašto ga je Svidrigajlov posetio pa se Petrovič našao
uvređenim. Bio je spreman da ode, ali je Dunja zamolila da se reši problem između njega i njenog brata, ali oni
su se počeli svađati i na kraju je cela svadba otkazana jer je Petrovič smatrao da ljubav prema mužu treba da
nadvlada ljubav prema bratu.

III.

Petrovič se osećao kao da ga je pogodio grom. Sanjao je o devojci koja će da bude obrazovana i lepa i svakako
siromašna, jer bi ga onda smatrala svojim spasiocem. Ali sve je to uništila njegova prevelika samouverenost i
divljenje prema samom sebi, uz pomoć Raskoljnjikova i Razumihina.
Razumihin je izneo plan u kojem govori kako će osnovati vlastitu izdavačku kuću. Rekao je da mu stric nudi
hiljadu rubalja kako bi pokrenuo nešto svoje, a sad može uzeti novac i od Dunje kako bi pokrenuli posao. Zna
izdavače kojima prevodi nisu pokupili svu pamet sveta. Štaviše, uopšte ne razmišljaju razborito. Obećao im je
srediti trosoban stan kako bi porodica mogla zajedno živeti.

Majka je pitala Raskoljnjikova šta misli o toj ideji. On je rekao je da je ideja dobra i ostvariva, a zatim se ustao i
krenuo da ide. Rekao im je da ga ne posećuju, da će on sam doći, ako i kada bude mogao. Razumihin je istrčao
za njim na hodnik. Raskoljnjikov mu je rekao da ne napušta njih dve i da mu ni on ne smeta. Od tog momenta je
Razumihin Dunji i Puljheriji postao brat i sin.

IV.

Raskoljnjikov se uputio Sonji. Domar mu je nekako objasnio kako da dože do krojačevog stana. Sonja je u isto
vreme bila i prestrašena i srećna što vidi Raskoljnjikova pa je počela plakati. Pričali su o Katerininom i
Sonjinom odnosu. Sonja je branila Katerinu i svaki njen postupak. Raskoljnjikov je počeo da priča o Sonjinom
životu, o tome kako će Katerina naverovatnije uskoro umreti i tako će deca ostati Sonji na teret. Ali Sonja to
nije mogla da prihvati, samo je stajala na mestu dok je Raskoljnjikov hodao po sobi. Odjednom je on kleknuo i
poljubio Sonji nogu, rekavši da se poklonio svim ljudskim patnjama, a zatim je zamolio/naložio Sonji da mu
pročita o uskrsnuću Lazarovu.

Raskoljnjikov joj je rekao da je prekinuo sve veze s majkom i sestrom, da ne može više živeti bez nje i moli je
da pođe s njim jer ne zna da li će se više vratiti. Sonja nije prihvatila jer joj ništa nije bilo jasno.

„Mi smo zajedno prokleti, zajedno ćemo i otići.“

Pre odlaska joj je obećao da će doći sutra i reći joj ko je Lizavetin ubica, budući da je ona bila vrlo bliska s
Lizavetom. Čitav njihov razgovor je prisluškivao Svidrigajlov, koji je bio iznajmio sobu do Sonjine.

V.

U 11 sati je Raskoljnjikov došao u redarstveni ured da bi posetio Porfirija Petroviča. Iako su ga najavili
Porfiriju, bio je iznenađen što je morao da čeka da ga pozovu jer je bio uveren da će ga zbog sumnji odmah
prihvatiti. Čitavo vreme se ogledavao oko sebe da vidi da li ga neko posmatra i čuva li ga neki stražar. Kada je
ušao u Porfirijev kabinet osetila se napetost. Porfirij mu je pružio obe ruke, ali mu nijednu nije dao. Kada je
Porfirij potvrdio da je sve u redu sa spisom koji je Raskoljnjikov trebao da pripremi u vezi zaloga,
Raskoljnjikov je napomenuo da mu se čini da je Porfirij juče rekao kako ga treba ispitati o njegovu poznanstvu
s Aljonom.

Porfirij je hodao amo-tamo po sobi što je razljutilo Raskoljnjikova. Odjednom ga je pitao da li zna da postoji
univerzalno pravilo kojim istražitelji osumnjičenima uvek postave najsitnija pitanja, a onda ona najopasnija.
Porfirij se na to zbunio, a zatim prasnuo u smeh. Porfirij se nije prestajao smejati i to je naljutilo Raskoljnjikova
pa je on planuo i rekao da ga izvoli pitati to šta ima, ili neka ga pusti da ide jer mora na sahranu.

Porfirij mu se izvinio i zamolio ga da ostane da popričaju kao drugovi. Raskoljnjikov je seo i pozorno slušao
kako mu Porfirij priča o načinu na koji se u istražiteljstvu većinom radi. Osumnjičeni se nikad neće privesti pre
nego što se skupe čvrsti dokazi, zato se pusti da hodaju na slobodi. Mogu da pobegnu fizički, ali nikad neće
pobeći i psihički jer će uvek imati na pameti svoj zločin. Sami će se vrtiti u njegovom radijusu, a onda će
jednostavno biti ulovljeni.
„…ja ionako znam da je on moja žrtvica i nikamo mi neće umaknuti!“

Raskoljnjikov je samo mirno sedeo, bio je bled, srce mu je brzo lupalo i osećao je penu na ustima, ali odlučio je
ćutati jer je to najbolji način da se ne izda. Porfirij je nastavio da priča o oštroumnosti, navodeći kako se
zločinci sami izdaju. Navodio je primere baš kakve je imao Raskoljnjikov – kako dolazi u ured pa se tamo
onesvesti zbog zagušljivog zraka, vuče za nos čoveka koji na njega sumnja i neprestano će započinjati razgovor
o zločinu.

Raskoljnjikov se našao u tim rečima pa je podivljao, rekao je da ga pusti na miru jer on zna šta radi. Vikao je da
ne dopušta da se prema njemu tako ophodi. Porfirij je pomalo gubio miran izraz lica i prelazio je u
namrgođenost i bes. Pred vratima je zaustavio Raskoljnjikova i rekao da mu želi pokazati jedno iznenađenje iza
zaključanih vrata.

 VI.

Baš kada je Porfirij uzeo ključ da može otključati tajnu, kroz vrata je uleteo Nikolaj. Porfirij je bio ljut jer ga još
nije bio zvao da uđe. Nikolaj je pao na kolena i priznao da je ubio Aljonu i Lizavetu Ivanovnu, ali Porfirij ga je
optužio da ne govori takve reči. Kao što je isterao sve znatiželjne ljude iz svog ureda, Porfirij je tako isterao i
Raskoljnjikova. Ali onda je potrčao je za njim na stepenice samo da mu kaže da ga još uvek mora ispitati, pa da
se nada da će se videti.

Čim je Raskoljnjikov došao u sobu, bacio se na kauč i razmišljao o Porfirijevom govoru. Nije znao da li mu se
ruga kao da sve zna ili je to sve samo slučajnost. Raskoljnjikov se spremao da ode do Katerine Ivanovne i baš
kada je krenuo da otvori vrata, vrata je otvorio isti čovek od jučer, samo što je danas bio tužniji. Raskoljnjikov
ga je po glasu prepoznao kao jednog od ljudi koji su stajali ispred Aljonine zgrade kada se on išao raspitati o
stanu i krvi. Rekao je kako je on danas, pre nego što je i sam Raskoljnjikov bio došao u Porfirijev ured, ispričao
Porfiriju šta se sve desilo i kako je on trebao da bude ono zaključano iznenađenje. Izvinio se i poklonio pa
izašao iz sobe. Raskoljnjikov je sad bio još hrabriji i odlučniji.

Peti deo

I.

Petar Petrovič je tek ujutro shvatio da je ono šta se jučer desilo s Dunjom činjenica koju ne može da promeni.
Žalio je jer mu gazda kod koga obnavlja stan ne želi prekinuti ugovor i želi potpuni dogovoreni iznos. Takođe
žali što mu neće vratiti predujam u prodavnici gde je kupio nameštaj, iako nameštaj još nije ni iznio iz
prodavnice. Isto tako žali što Dunji i njenoj majci nije dao 1.500 rubalja da potroše, jer bi one bile primorane ne
završiti tako odjednom i bez grižnje savesti s njim.

Kada se vratio kući, Lužin je brojao novac i pričao sa Semjonovičem o komuni. Dotaknuli su i temu Sonje
Marmeladov i Semjonovičevih osećanja prema njoj. Lužin je zamolio da mu dovede Sonju u sobu i da ostane s
njima dok on priča s njom. Lužin joj je rekao da bi se moglo organizovati sakupljanje novca ili lutrija za njenu
porodicu kako bi im se pomoglo. Dok se to ne desi, dao joj je 10 rubalja i zamolio da nikome ne kažu da joj je
on dao taj novac. Štaviše, da majci ni ne govori o tim novcima jer je smatra rasipnom.

II.
Na podušnicu nije došao niko od ljudi koje je Katerina očekivala. Došli su Amalija Ivanovna, koja je osigurala
većinu suđa i dopustila da se hrana priprema u njenoj kuhinji, Poljačić i njegova dva druga, kancelarist, gluhi i
slepi starčić, poručnik, poštar i na kraju kao vrhunac – Raskoljnjikov.

Sonja je došla poslednja i najavila da se Petar Petrovič ispričava što nije mogao da dođe, ali obećava da će doći
što pre bude mogao i dodala mu je još brojne pozitivne prideve. Katerina je čitavo vreme pričala samo s
Raskoljnjikovim tj. sve šta je radila bilo je ismejavanje Amalije. Ubrzo su se Katerina i Amalija počele jako
svađati o tome čiji je otac bolji i plemenitiji. Došlo bi i do „tučnjave“ da na vrata nije došao Petrovič.

III.

Katerina je dotrčala do Petroviča i zamolila ga da je sačuva od Amalije, ali on je rekao da ne želi da sudeluje u
njihovim svađama i da je došao da razgovara sa Sonjom. Petrovič je stao pred Sonju i privukao pažnju svih ljudi
u sobi, a zatim je optužio Sonju da mu je ukrala 100 rubalja sa stola kada ju je on velikodušno pozvao sebi da
joj ponudi pomoć oko novca.

Katerina je bila uverena u Sonjinu nevinost pa je pred svima izvrnula njene džepove, ali iz desnog džepa je
ispalo smotanih 100 rubalja. Odmah su svi napali Sonju i Katerinu, a Petrovič je ispao veliki čovek kad je rekao
da tu staje sa slučajem i neka Sonji ovo samo bude lekcija za budućnost.

S vrata je odjednom progovorio Lebezjatnjikov i prozvao Lužina varalicom. Objasnio je da je video na izlazu da
je Petrovič Sonji potajno stavio novac u džep. Petrovič je rekao da ga prestane klevetati i bio je spreman izaći
kad je Raskoljnjikov rekao da će on pojasniti razlog zbog kojeg je Lužin to uradio.

Raskoljnjikov im je objasnio da se Lužin planirao venčati s njegovom sestrom Dunjom i kako se veridba jučer
prekinula jer je Lužin loš čovek. Oklevetao ga je da je on novce dao Sonji čiji je posao upitan. S tim je hteo da
okleveta i Sonju da bi mogao pred njegovom majkom i sestrom reći kako je Sonja kradljivica i da on nije
zaslužio prekid veridbe samo zato što su one čitavo vreme branile krivu osobu.

Lužin je znao da je gotov pa je samo optužio njih da su lažljivci i za pola sata se odselio od Lebezjatnjikova.
Sonja je otrčala kući, a Amalija je rekla Katerini da se odmah iseli i počela joj stvari bacati po podu. Katerina se
razbesnila i izašla iz sobe, govoreći da ide naći pravdu.

IV.

Raskoljnjikov je znao da neće izaći iz Sonjina stana, a da joj ne kaže da je on ubio babu. Bez ijedne reči je seo
na njen krevet i ona mu se pridružila. Prvo joj je rekao da ubica nije nameravao ubiti Lizavetu, već samo
Aljonu, ali da se Lizaveta tamo slučajno našla. Rekao joj je da je dobar drug od ubice kada to sve zna, a zatim ju
je dugo gledao ravno u oči, sve dok ona nije shvatila da je on ubica. Pala mu je pred koljena žaleći ga što je tako
nesrećan. Rekla je da će ići s njim gde kod on krene, ali tražila je od njega objašnjenje.

Prvo se uporedio s Napoleonom i da bi Napoleon napravio isto šta i on, a zatim je rekao da je babu samo hteo
opljačkati, jer nije hteo da se njegova majka i sestre žrtvuju za njega. Na kraju je rekao da je krenuo kao uman
čovek i da ga je to i upropastilo. Čim se pitao da li ima pravo da vlada, nije ga imao, čim se pitao da li je
Napoleon, nije bio Napoleon. Hteo je saznati da li ima pravo da ubija, a na to ga je navukao sam vrag koji je od
njega napravio uš i budalu. Sonja ga je molila da se preda, ali on to nije hteo jer je znao da nemaju dokaza da ga
pošalju na robiju i da bi ga ismejavali što je ubio, a nije ništa ukrao.
V.

Lebezjatnjikov je došao Sonji i rekao da je Katerina poludela. Bila je kod nekog generala gde je na večeri bio
Semjon Zaharič. Ona je bacila tintaricu na njega kada joj nije hteo pomoći, a oni su ju navodno istukli. Došla je
kući i tuče decu redom, govori da će ići u inat prositi pred Semjonov prozor, a sad trga haljine i radi deci krpice
kao glumcima.

Sonja je izletela iz sobe i krenula majci. Lebezjatnjikov i Raskoljnjikov su je pratili dok Raskoljnjikov nije
skrenuo da ode kući pa je Lebezjatnjikov nastavio sam. U sobu mu je došla Dunja, samo da mu kaže da joj je
Razumihin rekao kako ga nepravedno optužuju i da ga ona razume. Krenula je da izađe kad ju je Raskoljnjikov
zaustavio da joj kaže kako je Razumihin dobar čovek, a onda joj je rekao da ide.

Lebezjatnjikov je zatekao Raskoljnjikova kako hoda i odveo ga do mesta gde se narod skupljao oko Katerine,
Poljičke, Ljonje i Kolje. Sonja i Raskoljnjikov su uveravali Katerinu da se vrati kući, ali ona nije htela i samo je
nastavila. Došli su policajac i činovnik, činovnik joj je dao tri rublje, a ona je počela da priča kako je
nepravedno da aristokratska porodica ovako živi. Ljonja i Kolja su se uplašili kada su vidjeli policajca pa su
zajedno potrčali.

Sonja, Polječka i Katerina su potrčale za njima i u tom momentu je Katerina pala i počela joj je curiti krv iz
usta. Katerinu su odneli u Sonjinu sobu, za njom su došli Sonja, Razumihin, Raskoljnjikov, policajac, činovnik,
Polječka, Ljonja, Kolja, gospodin i gospođa Kapernaumov i Svidrigajlov. Katerina je ubrzo posle toga umrla, a
Svidrigajlov i Raskoljnjikov su se povukli u ćošak da popričaju.

Svidrigajlov je rekao da će za onih 10 hiljada rubalja koje je nameravao dati Dunji smestiti Polječku, Ljonju i
Kolju u dobro sirotište i da će im do punoletstva svakom uplatiti po 1.500 rubalja, a da će i Sonju izvući iz jada.
Raskoljnjikov je upitao Svidrigajlova zašto je tako velikodušan, a on mu je samo ponovio njegove pređašnje
reči kada je priznavao ubistvo Sonji:

„zar zaista Lužin treba da živi i čini zlo, ili da ona umre?“ i „Polječka će krenuti tim istim putem…“.

Šesti deo

I.

Raskoljnjikova je mučilo što nema glasa od Porfirija i Svidrigajlova. Jedan dan se pred zoru probudio u grmlju
na Krestovskom ostrvu, došao je kući malo posle i spavao do dva popodne, kada ga je posetio Razumihin.
Razumihin mu je ispričao da ga je majka neki dan bolesna posetila i čekala 10 minuta pre nego što se uvredila
jer je on na nju bolesnu zaboravio i otišla. Rekao je i to da je Dunja dobila neko pismo. Kada je Raskoljnjikov
bio na odlasku da posjeti Svidrigajlova, s namerom da već jednom reši stvari s njim, na vratima ga je čekao
Porfirij sa željom da popričaju uz jednu cigaru.

II.

Porfirij je počeo priču o cigaretama i kako ih se ne može odreći jer nema nikakvu nadoknadu za to. Porfirij je
obećao Raskoljnjikovu protumačiti šta se to dešavalo među njima, a Raskoljnjikova je plašila misao o tome da
Porfirij misli kako je on nevin.
Počeo je priču s objašnjenjem da mu želi protumačiti kako je sve bilo; pažnju na Raskoljnjikova mu je bila
povukla osoba koja mu je ispričala šta se desilo u uredu, zatim se setio njegovog članka o običnim i neobičnim
ličnostima. Onda su namerno pred Razumihinom pričali o njemu, jer su znali da će mu on sve reći i tako ga
navesti da ga dođe upoznati. On mu je bio poslao onog čoveka koji mu je na ulici rekao da je ubica.

Tema je prešla na Nikolaja, Porfirij je rekao da je on bio begunac/raskolnik i da zna kako Nikolaj nije počinio
zločin, već preuzima krivicu jer želi da oseti patnju zbog toga što je bio napustio starca i uzeo one minđuše s
poda. Raskoljnjikov je pitao ko je onda ubica, na što je Porfirij hladno odgovorio da zna da je on ubica.

Raskoljnjikov se slabo branio, iako nije ni priznao ubistvo, Porfirij ga je uveravao da je najbolje da se preda jer
će mu se verovatno skratiti kazna i da će mu dati dan i po ili dva da reši sve šta ima za rešiti. U slučaju da se
odluči za samoubistvo, neka ostavi kratku poruku gde priznaje da je on ubica i gde je sakrio ukradeno.

III.

Raskoljnjikov se uputio Svidrigajlovu, a ni sam nije znao zašto. Stao je nasred ceste i posmatrao je punu kafanu.
Kraj jednog od otvorenih prozora ugledao je Svidrigajlova, pogledi su im se sreli i Svidrigajlov ga je pozvao da
mu se pridruži. Pričali su besmisleno o razvratu i drugim nebitnim stvarima. Raskoljnjikov se ustao, spreman da
ode kada mu je, da bi ga zadržao, Svidrigajlov obećao da će mu ispričati priču o tome kako ga je Dunja
spašavala.

IV.

Svidrigajlov je Raskoljnjikovu ispričao da mu je Marfa postavila neke uslove pri ženidbi, vezane za ponašanje
među ženama. Rekao mu je kako je Marfa, s namerom da postane drugarica s Dunjom, njoj rekla najviše o
Svidrigajlovu pa je Dunja, kojoj se on gadio, njega naposletku počela da žali. Rekao je da je od istine uvek bolje
laskanje i da je on tako uspeo da osvoji Dunju, sve dok ona nije ponovo počela da ga ignoriše.

Ali, ona ga je izludela pa joj je ponudio 30 hiljada rubalja samo da pobegne s njim. Bio bi ubio Marfu da mu je
rekla samo da krene s njim. Raskoljnjikov mu je rekao da ima osećaj da je u Petrograd bio došao samo da bi
Dunji napravio nešto loše, na to je Svidrigajlov rekao da je on u krivu jer se on ženi. Svidrigajlov mu je rekao
da se za mesec dana ženi za 15-ogodišnju ćerku gospođe Roslih. Pričao mu je i da se sa skrivenom namerom
brinuo za jednu majku i njenu trinaestogodišnju ćerku. Iz cele priče se zaključuje da je Svidrigajlov pedofil. On
je Raskoljnjikovu rekao da se sad rastaju, jedan će otići desno, a drugi levo.

V.

Raskoljnjikov je još uvek imao osećaj da Svidrigajlov želi nešto od njegove sestre pa je krenuo s njim, ali
Svidrigajlov je pokupio novce iz stana i unajmio kočiju za Jelagin pred njim. Svidrigajlov ga je sedeći u kočiji
zvao da ide s njim, ali on se samo okrenuo i otišao. Čim je Raskoljnjikov zašao za ćošak, Svidrigajlov je izašao
iz kočije i krenuo za njim.

Dunja je primetila Raskoljnjikova na mostu i nije znala da li da mu se javi kad već on nju nije primetio, ali onda
je videla kako joj Svidrigajlov maše da dođe pa je samo prošla pokraj Raskoljnjikova. Kada su skrenuli za
ćošak neke ulice, Dunja je Svidrigajlovu rekla da joj sad kaže sve šta ima jer ne želi ići dalje s njim, ali on je
rekao da se to nikako ne može reći na ulici pa su se zaputili u njegov stan da bi ujedno i pričala sa Sonjom.
Svidrigajlov je Dunji pokazao praznu sobu koja se iznajmljuje. U njoj je bila jedna stolica. Objasnio joj je da je
sedeo na toj stolici dok je dve noći prisluškivao razgovor između Sonje i njenog brata. Vratili su se u njegovu
sobu i seli, on joj je ispričao što je čuo i Raskoljnjikovljev razlog zbog čega je to uradio, ali ona mu nije
verovala. Ustala se i krenula na vrata da ode Sonji, ali vrata su bila zaključana, a ključa nije bilo u bravi.

Svidrigajlov joj je podrugljivo rekao da ne zna gde je ključ, a zatim dodao da je samo dovoljno da mu kaže da
to uradi i on će nabaviti kartu i papire za nju, sebe i njenu majku. Ali ona to nije htela već je počela da viče kako
bi je neko oslobodio. Kada je shvatila da joj nema spasa, otišla je u ćošak sobe i ogradila se stolićem, dok je
Svidrigajlov seo i čekao da ona pristane na njegov predlog.

Dunja je iz džepa izvukla revolver i rekla da će ga ubiti ako je ne pusti. Kada je bio na osam koraka od nje
zapucala je, ali samo ga je okrznila. Kada se približio na korak od nje opet je pucala, ali ovaj put je revolver
zakazao. Svidrigajlov ju je već primio kad ga je razbudio njen pogled. Shvatio je da ga ona nikad neće voleti pa
je iz džepa izvadio ključ i stavio ga na stol, a zatim je stao do prozora. Ponavljao je Dunji da ode. Nakon što se
pribrala, uzela je ključ i istrčala iz sobe. Posle nekoliko minuta je Svidrigajlov je uzeo revolver i zaključio da se
još jednom može ispaliti. Stavio ga je u džep, uzeo šešir i izašao van.

VI.

Sav mokar, Svidrigajlov se vratio u svoju sobu, uzeo novac iz ladice i izašao. Došao je kod Sonje i dao joj tri
hiljede rubalja, iako ih ona nije htela. Rekao je da će joj trebati za Raskoljnjikova i da od njega pozdravi
Razumihina. Otišao je u stan svoje verenice kojoj joj je dao 15 hiljada rubalja i rekao da mora da ide iz
Petrograda pa otišao. Otišao je u kafanu Drinopolje i tamo iznajmio sobu. Sanjao je da su po njemu hodali
miševi pa se zato trgnuo iz sna. Video je da su tri sata pa je odlučio sat vremena pre planiranog otići u Petrovski
park. Seo je na krevet i zamislio da je u jednoj sobi u belom sanduku ležala četrnaestogodišnja devojčica koja se
ubila.

Trgnuo se i izašao je van u hodnik da bi našao vlasnika da mu plati sobu, ali kraj ormara je ugledao
petogodišnju devojčicu kako čuči na podu i odneo ju je u svoju sobu. Skinuo je devojčicu i stavio je da spava, a
kada je opet krenuo u hodnik da nađe vlasnika kafane, vratio se do kreveta da još jednom proveri devojčicu.
Ona se probudila i gledala ga besramnim pogledom, on je pomislio da je to nemoguće jer joj je samo pet godina
i tada se probudio.

Bilo je pet sati ujutro, obukao se i ubrzo je bio na ulici. Planirao je otići na ostrvo Petrovski, ali ugledao je
visoku stražarnicu i odlučio je otići tamo. Ispred stražarnice je stajao vojnik. Svidrigajlov mu je prišao i rekao
da kaže svima da je otišao u Ameriku, a zatim je prislonio pištolj na desnu slepoočnicu i opalio.

VII.

Taj isti dan je oko sedam sati navečer Raskoljnjikov došao u poset svojoj majci i sestri u Bakaljejevljevoj ulici,
a dočekala ga je samo majka. Pročitao je svoj članak i onda bacio novine s gađenjem i mrzovoljom. Pitao je
majku da li će ga ona voleti bez obzira na to šta joj drugi kažu i šta je on napravio. Ona ga je samo zagrlila i
odgovorila da hoće. On joj je zatim izljubio noge i rekao da mora na dalek put, ali je obećao da će se vratiti.

Vratio se u stan gde ga je čekala Dunja, iz njenog pogleda je shvatio da ona sve zna. Zamolio ju je da ode i da
bude uz majku i da se ne miče od nje jer zna da će ona ili poludeti ili umreti. Zajedno su izašli iz stana, svako je
krenuo svojim putem, ona majci, a on u policiju da se preda. Kada su se jedno od drugog odmaknuli nekoliko
koraka, okrenuli su se i pogledi su im se sreli. Raskoljnjikov je Dunji grubo odmahnuo da ide dalje, a on je
skrenuo iza ćoška. Nije mu bilo jasno zašto se uopšte ide predati kada je sada najsvesniji i najviše se kaje zbog
svega šta je uradio.

VIII.

Raskoljnjikov je došao Sonji koja mu se razveselila. Čitav dan su se ona i Dunja tešile da se on nije možda ubio,
a sad kada je došao osetila je olakšanje. Nije mogao da je pogleda u oči i nije mogao da ostane na jednom
mestu. Zamolio je Sonju da mu da obećani krst, pošto se ide predati. Ona mu je stavila krst od čempresovine, a
sama je već nosila bakreni krst.

Sonja je stavila zeleni porodični rubac preko glave, spremna da krene s njim, ali on je rekao da ne ide i izašao
bez da se pozdravio. Skrenuo je na most i razmišljao kako će ga ubrzo prevesti preko njega. Zanimalo ga je
kako će se osećati kada ga budu prevozili. Otišao je na Sijenski trg i setio se Sonjinih reči da se ode pokloniti
narodu i da poljubi zemlju na raskršću, jer se o nju i ogrešio. Kada se ustao s poda ugledao je Sonju kako se
skriva iza daščare.

Popeo se u ured s namerom da se prijavi Barutu, ali u uredu je bio samo Ilja Petrovič, koji mu je ispričao da se
Nikodin Fomič preselio i da se Svidrigajlov ubio. Raskoljnjikov se bled spustio niz stepenice i otišao do ulaza u
dvorište gde je stajala Sonja. Gledala ga je bolno, udarila je dlanom i dlan i Raskoljnjikov se tome nasmejao,
znajući da sada postoji. Ponovno je došao u ured i rekao Ilji Petroviču da je on ubio Aljonu i Lizavetu. Svi se
skupili oko njega i on je ponovio svoj iskaz.

Epilog

I.

Raskoljnjikovljeva majka nije nikad saznala da je on u zatvoru. Lagali su joj da je otišao na granicu Rusije i da
tamo živi kako bi postigao nešto u životu. Umrla je devet meseci i dve sedmice nakon što se Raskoljnjikov
predao. Raskoljnjikova su osudili na samo osam godina zatvora u Sibiru, jer su zaključili da nije bio potpuno
zdrav kada je počinio ubistvo i da se pokajao jer se nije okoristio stvarima koje je ukrao. Osim toga, sam se
predao i Razumihin je rekao da je jednom spaseo dvoje dece iz požara i brinuo se o ocu druga koji mu je umro.

Prošla je godina i po od zločina i devet meseci od kad je Raskoljnjikov bio u Sibiru. Sonja je otišla zajedno s
njim i bavi se šivanjem i ide joj dobro. Sonja i Dunja su mesečno slale pisma u kojima su opisivale stanje.

II.

Raskoljnjikov se razboleo, ne od hrane, ni obrijane glave, ni dronjave odeće, već zbog ponosa i toga što se mora
poniziti i pokoriti pred besmislenošću. Naposletku su ga i zatvorenici koji su ga mrzeli istukli kada su bili u
crkvi. Bio je u bolnici ceo post i Veliki tjedan. Jednog prolećnog dana kada je radio, došla je Sonja i on je
kleknuo pred nju i grlio joj kolena. Ona je tada znala da on nju ljubi i preostalih sedam godina činilo im se kao
sedmica dana. Raskoljnjikov se preporodio, počeo je da priča s ostalim zatvorenicima i sve je krenulo nabolje.

Likovi: Rodion Romanovič Raskoljnjikov, Marmeladov, Katerina Ivanovna, Sofja Semjonovič Marmeladov,

Petar Petrovič Lužin, Razumihin (Dmitrij Prokofjič), Lizaveta, Avdotja Romanovna, Puljherija Aleksandrovna,
Porfirij Petrovič, Andrej Semjonovič Lebezjatnjikov, Svidrigajlov