Злочин и казна

Фјодор Михајлович Достојевски

- Белешке -

- 1866. први пут објављен у часопису “Руски весник”

- Достојевски о свом јунаку: “У његовом лику је изражена мисао о
претераној гордости, надмености, у презрењу према том друштву.
Његова идеја је да преузме власт над тим друштвом. Деспотизам је
његова црта. Она га води на супротну страну.”
- Идеје о индивидуализму, утилитаризму и разумном егоизму “Љубити
прво самог себе”
- Идеја о преображају палог човека
- Главна идеја романа - право на злочин
Родион Романович Раскољников
- Раскољников - раскол, устао против божјег закона, верује у снагу зла,
одбацује православље
- Родион - потиче од корена “род” чиме се апострофира однос према
ближњима, или рођење новога, кајањем преображеног човека
- Родион - изведено од јеванђеоског Иродиона, једног од Христових
апостола, нећака Светог Павла, који је хришћанство проповедао
паганима.

- Жељан успеха, друштвеног признања, горд, презире људе, жели да их

покори
- Борба између етичког и неетичког принципа, божјег и демонског дела
људске природе, између поноса и гриже савести (“Јесам ли ја уздрхтало
створење или имам право?”)
- Морални закони и божја правда имају већу моћ од државног
законодавства
 - Соња и Свидригајлов представљају две стране Раскољниковљеве душе:
“Свидригајлов очајање и цинизам, а Соња наду, ону најнедостижнију”
- Свидригајлов спада међу загонетније ликове ове књиге, барем када је
реч о психолошком портрету. У дидактичком смислу његов крај се може
тумачити и као наговештај о томе шта би се десило са главним јунаком
да се није покајао.
- Бахтин - полифонијски роман - роман у којем се кроз вишегласје и
вишепланост узајамно преплићу несагласна мишљења
- Главно питање романа: Да ли човек може засновати своју срећу на
несрећи другога?
- Ниче (натчовек) - негирање морала, других људи и себе (емпатија)
- Време и место радње: Петроград, Русија, 60те године 19. Века

Први део
- Соба као мртвачки сандук
- Идеја о убиству Аљоне Ивановне
- Мармеладов - пијаница који је све што је имао дао на алкохол (чак и
чарапе)
- Катарина Ивановна - удовица, троје деце, Мармеладова жена која има
туберкулозу. Образована, васпитана, из добре породице
- Соња - Мармеладова ћерка из првог брака. Бави се проституцијом како
би прехранила своју породицу
- “Види ти Соње! Гле само какав су извор пронашли! И користе се њиме!
И навикли се! Отплакали мало, па се навикли. На све се подлац - човек
навикава” Раскољников 62. страна
- Авдотја Романовна (Дуња), Раскољникова сестра
Радила за Свидригајлова, који је био заљубљен у њу и због тога је избио
скандал
- Петар Петрович Лужин - Дуњин вереник
Сматра да муж не дугује ништа својој жени, већ да жена треба да сматра мужа
својим добротвором. Тражи жену из сиромашне и необразоване породице,
како би могао да буде доминантан над њом и како би га она гледала као Бога
- Мајка је “жртвовала” Дуњу како би помогла Рођи да се запосли и
заврши своје студије
- Пијана девојка
- Сан о кобили
- Студенти “...шта ти мислиш, зар се не би после тај један сичушни злочин
загладио хиљадама добрих дела? За један живот хиљаду других живота,
спасених од трулежи и распадања. Једна смрт у замену за сто живота,
па то је чиста аритметика!”
- Убиство

Други део
- Грозница и бунило после убиства
- Постаје све луђи, опсесивнији и болеснији
- Полицијска станица, дуг
- Осећа јаку потребу да каже некоме у станици шта се догодило, али
одустаје када чује њихов разговор о томе да већ знају и имају неке
осумњичене (молери који су били ту на дан убиства)
- Сакривање доказа испод камена
- “Скоро сваког тренутка освајало га је све више једно ново и неодољиво
осећање. То је била некаква бескрајна, готово физичка одвратност према
свему што је сретао и што је било око њега - одвратност упорна, пакосна,
пуна мржње. Гадни су му били сви пролазници без разлике - гадна су му
била њихова лица, ход, покрети. Просто би пљунуо на неког, чини му се
да би ујео кад би неко с њим проговорио...” 165
- Долазак код Разумихина (Дмитриј Прокофјич)
- Не сећа се путева којима иде, изгубљен у својим мислима
- “Али “оно” - “оно” је потпуно био заборавио. Зато се сваког тренутка
сећао да је заборавио нешто што се не сме заборављати - кидао се, мучио
се, покушавајући да се сети; јечао је, обузимала га је помама или
страшан, неиздржљив страх.” 173
- Разумихин, Раскољниковљев једини прави пријатељ, све време се брине
о њему.
- Зосимов - доктор
- Сусрет Раскољникова и Петра Лужина
- Раскољников не упада у разговоре између Разумихина и Зосимова, осим
у случају када се помене убиство, што су они и приметили
- Разумихинове идеје о томе како се одиграло убиство највише се
подударају с истином
- Лужин - дотеран, леп, наочит, 45 година
- Одлази увређен након свађе с Раскољниковом
- Раскољников и Заметов причају у кафани где му Раскољников отркива
како је по новинама тражио вести о Аљони Ивановној и како се
интересује за целу ту ствар
- У бунилу, Раскољников говори Заметову на који начин би он сакрио новац
када би убио и опљачкао Аљону (говори тачно онако како је већ учинио,
само што не открива место)
- Долази Разумихин и неколико пута га позива на своје усељење и понавља
му место, на шта Раскољников поручује да неће доћи.
- Ноге су га саме одвеле до стана Аљоне Ивановне
- Мармеладова смрт
- Раскољников даје Катарини Ивановној својих последњих 20 рубаља како
би јој помогао док се не снађе
- “Силазио је полако, без журбе, сав у грозници, иако то није осећао,
испуњен једним новим бескрајним осећањем пуног и снажног живота
који га је одједанпут запљуснуо. То осећање било је налик на осећање
осуђеног на смрт коме су одједном и неочекивано саопштили
помиловање.” 258
- После тог догађаја, схватио је да “његов живот није завршен заједно с
бабиним” и ипак одлучио да оде код Разумихина
- Пијани Разумихин причао му је о Зосимовим и Заметовим теоријама о
убиству и како је Заметов причао о њиховом разговору
- Када је дошао кући затекао је мајку и Дуњу и пао у несвест

Трећи део
- Пулхерија Александровна - мајка
 - Раскољников тера све из свог стана и свађа се са сестром “Или ја, или
Лужин”
- Разумихин за Раскољникова: “Ја Родиона познајем годину и по дана:
туробан, мргодан, охол и поносан; у последње време, а можда и много
раније, претерано осетљив и хипохондар. Великодушан је и добар
Осећања своја не воли да показује и пре ће сурово поступити него што
ће речима открити своје срце. Уосталом, понекад није уопште
хипохондар, већ просто хладан и безосечајан до нечовечности, стварно,
баш као да се у њему два противречна карактера смењују. Понекад је
страшно некомуникативан! Вечито нема времена, стално му неко смета,
а, у ствари, лежи и ништа не ради. Није исмевач, али не зато што није
духовит, већ као да нема времена за такве ситнице. Не саслуша до краја
што му се говори. Никад се не интересује за оно што у одређеном
моменту све интересује. Страшно високо себе цени и, изгледа, с
извесним правом” 292
- “...са чуђењем је опазио код Раскољникова, кад су му дошле мати и
сестра, уместо радости, неку тешку притајену одлучност: да издржи сат-
два муку, која се, ето, не може избећи” 302
- Упркос Лужиновом захтеву да Раскољников не буде присутан на вечери,
Дуња је одлучила да га ипак неизоставно позове
- Посета Порфирију због заложеног сата код Аљоне Ивановне
- Схвата да Порфириј већ сумња на њега, али и даље није сигуран да ли се
само игра с њим
- Порфиријево мишљење о злочину је да је за сваки злочин који човек
направи, крива његова средина, и када би се “друштво правилно
уредило, нестало би свих злочина”
- Раскољниковљево мишљење
“Читава ствар је у томе што се у његовом чланку сви људи некако деле на
“обичне” и “необичне”. Обични треба да живе покорно и немају право да
погазе закон зато што су, знате, обични. А необични имају права да чине
свакојаке злочине и да газе закон на све могуће начине - зато што с
необични.”
“По мом схватању, кад Каплерови и Њутнови проналасци, след неких
комбинација, ни на какав други начин не би могли постати познати људима,
сем ако би се жртвовао живот једног, десетине, стотине итд. Људи, који би
сметали том проналаску или би му стајали на путу као препрека, Њутн би онда
имао право, и чак би био дужан... да уклони тих десет или сто људи, да би
објавио човечанству своја открића. Уосталом, из тога уопште не излази да
Њутн има право да убија кога хоће, сваког без разлике, или да краде сваки
дан на пијаци.”
- Сви велики људи или владари су злочинци, јер праве нови закон и
самим тим газе преко старог и крше правила која су поставили њихови
преци
- Обични људи - конзервативни, пристојни, живе у послушности и воле да
слушају
- “Прави људи” - газе закон, рушиоци, њихови злочини су релативни и
веома различити
- Први владају садашњости, а други будућности, имају једнака права да
постоје
- Порфирије јавно приказује да сумња на Раскољникова, када га
ноншалантно пита да ли је видео молере тог дана када је ишао код
Аљоне, иако они тада нису били ту
- Аркадиј Иванович Свидригајлов долази у његов стан

Четврти део
- Свидригајлов нуди Дуњи 10 хиљада рубаља како се не би удала за
Лужина
- Марфа Петровна јој оставља 3 хиљаде рубаља у тестаменту
- Свађа између Дуње, Лужина, Пулхерије и Раскољникова
- “Главни разлог је био у томе што до последњег тренутка уопште није
очекивао такав расплет. Био је до крајности охол и није помишљао на
могућност да се две веома сиромашне и незаштићене жене могу
успротивити његовој вољи. Том уверењу је много помогла сујета и онај
ступањ самоуверености која није ништа друго до нарцизам”
- Раскољников одједном устаје и одлази и говори да га сви забораве.
Разумихин обећава да ће пазити на Дуњу и мајку и од тог тренутка
постаје им и син и брат.
- Сусрет Соње и Раскољникова
- Раскољников јој говори сурову истину о томе шта би се десило с децом
када би Катарина Ивановна умрла
- Поклања се пред њом и говори да се не клања њој већ целокупној
људској патњи.
- “И реци ми, најзад - казао је скоро ван себе - како таква срамота и таква
нискост могу постојати у теби напоредо с другим, сасвим супротним и
светим осећањима? Та правилније би, хиљаду пута правилније и
паметније било скочити право у воду и свршити одједном!”
- Сазнаје да је Соња већ о томе размишљала.
- Соња му чита Васкрсење Лазарево
- “Сад имам само тебе - додао је Раскољников. Хајдемо заједно... Дошао
сам к теби. Ми смо заједно проклети, заједно ћемо и поћи!” 431
- Одлази код Порфирија
- Порфирије му говори о томе како никада неће ухапсити злочинца док за
његов злочин нема чврсте доказе, пустиће га да се слободно шета, иако
ће увек знати ко је злочинац.
- Психички ће већ бити његов и сам ће му се предати што га дуже буде
пустио да буде на слободи, јер ће злочинац увек имати у глави свој
злочин и увек ће се питати да ли већ прикупљају доказе за њега
- “Ја ионако знам да је он моја жртвица и да никуд од мене неће
побећи!”
- Наводи примере баш онакве како се Раскољников понаша и игра се с
њим
- Бесно признаје Порфирију како зна да он сумња на њега за убиство
старице и говори му како му неће дозволити да га тако мучи
- Порфириј га уверава да није тако и говори му како му не би све то
открио када би сумњао на њега
- Говори му да га иза врата чека изненађење
- Изненада упада Николај и признаје како је сам убио обе старице, али
Порфириј му не верује
- Када је Раскољников кренуо, срео је човека од јуче који му је рекао да га
је пријавио Порфирију због испитивања стана и око крви, и да му се сада
извињава, као и да је он требало да буде то изненађење иза врата
 Пети део
- Лужин предлаже Соњи да се покрене скупљање добротворног прилога
за Катарину Ивановну, али да се тај новац не даје лично њој, јер је по
његовом мишљењу расипна и не зна с новцем, због начина на који је
организовала сахрану и даће
- На даће није дошао нико битан и нико кога је Катарина Ивановна
очекивала
- Свађа Катарине и Амалије чији је отац бољи и племенитији
- Лужин оптужује Соњу како му је украла сто рубаља
- Катарина, убеђена у Соњину невиност, извукла је оба њена џепа, а из
једног је испало смотаних 100 рубаља.
- Долази Лебезјатњиков који сведочи о томе како је видео Лужина како
сам убацује 100 рубаља Соњи у џеп, али мислио је да то ради из добре
намере
- Раскољников такође стаје на Соњину страну и објашњава им да је
Лужин то урадио како би доказао Дуњи да Раскољников није добро
поступио када је правдао Соњу и допустио јој да седне поред његове
сестре
- Открива Соњи све за убиства
- Она покушава да га оправда, а он говори како је убио због себе, не да би
узео паре или помогао мајци, већ да види да ли би се усудио то да
уради
- “Мени је тада требало да дознам што пре, да ли сам ја ваш као и сви
или сам човек? Имам ли снаге да прекорачим норме или немам? Смем
ли се усудити да узмем или не смем? Јесам ли ништавно створење или
имам ПРАВО?”
- Катарина Ивановна полудела
- “племићка и аристократска породица”
- Смрт Катарине
- Ту се нашао и Свидригајлов који је позвао Раскољникова да попричају.
Рекао му је како ће оних 10.000 рубаља које је намеравао да да Дуњи,
искористити да покрије трошкове Катаринине сахране, смести децу у
 пристојно сиротиште и да ће им до пунолетства уплатити сваком по
1500 рубаља и да ће такође помоћи Соњи
- Раскољников се зачудио и запитао га зашто чини толико добра дела, а
Свидригајлов је поновио његове речи (прискушкивао је из стана поред
Раскољниковљево признање Соњи) “Да ли, у ствари, Лужин да живи и
чини своје гадости или да она умре? И ако ја не помогнем, онда ће и
Пољечка, на пример, истим путем поћи” 562

Шести део
- Порфириј долази до Раскољникова да му објасни како је све међу њима
текло и зашто је он сумњао на њега
- “Постаните сунце, па ће вас сви видети”
- Порфириј му коначно признаје да зна да је он убица и да ако се преда
сам, казна ће му бити мања
- Разговор између Свидригајлова и Раскољникова
- Свидригајлов признаје како је развртник и како никада не би могао
стварно да заволи. У Петроград је дошао највише због жена и разврата
- Са Марфом Петровном је имао договор да је никад неће оставити, да
може да се креће само уз њену дозволу и уз њено знање, али да јој
понекад неће бити у потпуности веран
- Прича о томе како је полудео за Дуњом
- Открива му да се за месец дана жени једном петнаестогодишњом
девојчицом
- Раскољников је сумњао да Свидригајлов има зле намере с Дуњом и није
хтео да се растане од њега већ га је пратио до стана. Када су изашли из
стана, Свидригајлов га је уверавао да ће сада кочијама поћи до острва и
да се ништа не брине. Раскољников је схватио да нема азлога да сумња
и окренуо се и отишао. Чим је зашао иза ћошка, Свидригајлов је изашао
из кочија и кренуо за њим.
- Разговор Дуње и Свидригајлова
- Признаје јој да је Раскољников убио Аљону и Лизавету
- “Наполеон га је страшно занео, то јест њега је управо занело то што
многи генијални људи нису гледали на појединачне злочине, већ су
 мирно прелазили преко њих, без размишљања. Он је, изгледа,
уобразио, да је и он генијалан човек, то јест био је у то неко време
уверен. Много се мучио и сад се мучи од помисли да је знао створити
теорију, али да безобзирно пређе преко свог злочина није имао снаге;
значи, није генијалан човек.” 631
- Свидригајлов је заробио Дуњу у свом стану и она је пуцала на њега. На
крају ју је пустио
- Ставио је револвер који је имао још један метак у свој џеп и изашао
напоље
- Отишао је прво до Соње којој је дао 3000 рубаља, а касније и до своје
веренице којој је дао 15 хиљада рубаља и рекао њеној породици како
има хитне послове и мора да отпутује
- Изнајмљује собу и сања чудне снове о мишевима и две девојчице од 13
и 5 година
- Убио се
- Раскољников је отишао до мајке и сестре где је затекао само мајку.
Упитао ју је да ли ће га она заувек волети без обзира на то шта јој о
њему причају. Рекао јој је да иде на далек пут
- Отишао је кући где је затекао Дуњу и по њеном погледу закључио да
већ све зна
- Признао јој је да је хтео да се утопи и изврши самоубиство како се не би
суочио са срамотом (превише је поносан да би се убио)
- И даље не сматра да је убиство бабе злочин
- Отишао је најзад да се поздрави и са Соњом и замолио је да га не прати,
иако јесте
- Отишао је у канцеларију да се пријави и тамо срео Иљу Петровића с
којим је разговрао и који му је рекао да је Свидригајлов извршио
самоубиство
- Изашао је из полиције и испред видео Соњу. Вратио се назад и коначно
изговорио “Ја сам убио секиром бабу - чиновницу и њену сестру
Лизавету и опљачкао их”

Епилог
- Лежи у затвору у Сибиру већ 9 месеци
- “Преступник је тачно, јасно и одлучно, остајао при својој изјави, не
замагљујући околности, не ублажавајући их у своју корист, не изврћући
чињенице, не заборављајући ни најмање детаље”
- “На завршна питња: шта га је управо могло навести на убиство и шта га
је побудило да изврши пљачку, он је сасвим јасно одговорио, са
најсуровијом истином, да је узрок свему био његов одвратни положај,
његова сиротиња и беспомоћности, жеља да осигура прве кораке своје
животне каријере помоћу бар три хиљаде рубаља, које је рачунао да ће
наћи код убијене. А одлучио се на убиство зато што је лакомислен и
малодушан по карактеру, и, поред тога, раздражен оскудицом и
неуспесима”
- Извесне олакшавајуће околности, његова добра дела из прошлости и
чињеница да се сам пријавио и није покушао ни на какав начин да се
оправда, умањиле су његову казну и он је добио само 8 година затвора
- Дуња и Разумихин су се венчали
- Његова мајка никада није сазнала да је он у затвору. Разболела се,
скоро и полудела и умрла
- Соња је заједно с њим отишла у Сибир, тамо се бавила шивењем и
добро се снашла. Често га је посећивала и слала је Дуњи месечна писма
у којима је описивала његово стање
- Раскољникова остали робијаши нису волели, био је ћутљив и замишљен
- Ускоро се јако разболео и био у атворској болници
- Није осећао и даље срамоту и кајање
- “И кад би му бар судбина послала кајање - оно љуто кајање које кида
срце и отима сан, такво кајање од чијих се ужасних мука човеку привиђа
омча и дубоки вир! О, он би се њему обрадовао! Муке и сузе - па и то је
живот! Али Раскољников се није кајао због свога злочина.”
- “Ето шта је он једино сматрао својим злочином: само то што није
идржао до краја и што се сам пријавио властима и признао кривицу”
- Сви у затвору су волели Соњу и хвалили је за све
- Остатак поста он је провео у болници где га је Соња посећивала
- Соња се разболела и није могла да га посећује неко време. Тада је по
први пут схватио да је заправо воли и да му њене посете јако пуно значе
- Када је оздравила, посетила га је
- “Увек му је пружала руку бојажљиво, понекад је уопште није ни
пружала, као да се бојала да ће је одгурнути. Он је увек некако са
одвратношћу прихватао њену руку, њу је увек љутито дочекивао,
понекад је упорно ћутао, за све време њене посете. Дешавало се да је
дрхтала од страха пред њим и одлазила с дубоком тугом у души. Али
сад им се руке нису одвајале; он ју је летимично погледао, ништа није
казао и оборио је очи.”
- Клекнуо је пред њом, загрлио њена колена и плакао, и она је схватила
да је он коначно воли
- Мало пре болести, затражио је од Соње Јеванђеље које је држао испод
јастука
- Доживео је потпуно васкрсење, преобратио се и пронашао Бога.
(васкрсење Лазарево)
- Били су толико срећни и испуњени да им је преосталих 7 година сада
изгледало као 7 дана и знали су да њихов живот тек почиње
- Препород, прелазак из једног света у други