Поштовани суде, поштована порото, изволите прочитати одбрану Родиона

Романовича Раскољникова, оптуженог за убиство дотичне Аљоне Иванове и

њене сестре Лизавете Иванове. Ви би сте часни суде претпоставили да је
оптужени једна покварена, неурачунљива, морално унакажена особа, звер од
човека која је убила из интереса. Али треба узети у разматрање и његово
психичко стање. Пре свега, Раскољников је жртва идеје, веровања у систем у
коме циљ оправдава средство и у коме постоје обични и необични људи, а
необичнима је дозвољено да крше морална начела уколико она воде до
остварења општег добра. Раскољников се налазио у једном пресеку идеја
необичног и обичног човека који га је довео до емоционалног растројства. То да
су емоције превладале разум и да два човека воде борбу унутар једног види се
у цитатима „већ извесно време налазио се неком раздражљивом и напетом
стању“, „сад је чак ишао да изврши пробу своје замисли“, и противречење „Је
ли могуће да је мени таква страхота могла пасти на памет“. Сан о кобилици
који је имао је покушај обичног човека у њему да га одупре од ове сулуде идеје.
И кад се пробуди проговара „Боже! – узвикну – је ли могуће, је ли могуће да ћу
ја узети секиру и ударити је по глави, размрскати јој лобању“. Неколико дана
пре убиства он бесциљно лута улицама изгубљен и исцрпљен. И када случајно
начује разговор о томе кад ће старица бити сама код куће, њега коначно у
потпуности преплављују емоције. „Ушао је у своју собу, као на смрт осуђе. Ни о
чему није размишљао нити је уопште могао ма шта да мисли, али је свим
својим бићем осетио да више нема ни слободе мишљења ни воље, и да је
одједном коначно све одлучено“. И непосредно пре убиства осећао се страшно,
потресено, напето, али када убија, то ради некако неприродно смирено и
сигурно, као да то не ради свесно, као да нека сила њиме управља. Часни суде,
ја не поричем његово дело, али Вам представљам аргументе који указују да је
оптужени био под бесконачним осећајем раздражљивости и напетости и да је
убиство извршено из афекта. Са раздором два човека, два система није могао
да се избори. Али је схватио да не поседује право да одузме ничији живот и да
никаква идеја то не може да оправда и зато се је својевољно предао и признао
шта је починио. Надам се да ћете укључити ово у разматрању казне. Хвала.