БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ

М ушкарци обично слабо разликују боје, али један такав незнајша у бојама какав је

био мој дјед, е, таквог је било тешко наћи. Његов спектар сводио се на свега четири основне
боје, а оно остало — то није ни постојало или се сводило, у најмању руку (ако је чича добре
воље!), на неки врло неодређен опис: „Жуто је, а као и није жуто, него нешто онако — и јест и
није.“

Како је на овоме нашем шареном свијету већина створења и предмета обојена „и јест и није“
бојом, то је с мојим дједом око тога увијек долазило до неспоразума и неприлика.

У једно од најпријатнијих доба године, скоро преко ноћи, расцвјетао би се у баштици крај наше
куће црни сљез и љупко просинуо иза копљасте поцрњеле ограде. Он је у мирна сунчана јутра
зрачио тако повјерљиво и умиљато да то није могло измаћи чак ни дједову оку и он би
удобровољено гунђао мајући се по дворишту.

— Пазидер га, сва се башта модри као чивит.

Оно, истина, на сљезову цвијету једва да је негдје и било трагова модре боје, али ако је дјед
казао да је модра, онда има да буде модра и квит. Исто се тако могло десити да неке године дјед
рекне за ту исту башту да се црвени, и онда за ту годину тако и важи: сљез мора остати црвен.

Дједов рођак Сава Дамјановић, негдашњи крадљивац ситне стоке, а под старост испичутура и
причалица, и ненамјерно је знао да наједи мог доброг дједа.

Док дјед прича, он ти га истом зачуђено прекине:

— Откуд лисица црвена кад је жута!

— Хм, жута? — бечи се дјед. — Жут је твој нос.

Сава забринуто пипне свој ружичаст бабураст нос и вречи:

— Црвена! Та све нације одавде до Бихаћа знају да је жута, а ти ...

Савин свијет простире се до Бихаћа, јер је чича неколико пута тамо лежао у апсу, али чак ни ти
простори не могу да разувјере мог дједа.

— Хм, Бихаћа! И други су људи лежали у бихаћкој „Кули“ па не веле да је лисица жута. Боље ти
је пиј ту моју ракију и ћути, не квари ми унучади.

А унучад, нас троје, набили се у ћошак близу стараца и чекамо кад ће Сава започети са својим
лоповским доживљајима. Препирка о бојама баш нас нимало не интересује, лисица је лисица,
па ма какве фарбе била.
Због дједове тврдоглавости у погледу боја и ја сам, већ на првом кораку од куће, упао у
неприлику.

Било је то у првом разреду основне школе.

Негдје средином године учитељица нам је причала о вуку, те живи овако, те храни се онако,
док ће ти одједном упитати:

— Дјецо, ко зна какве је боје вук?

Ја први дигох руку.

— Ево га, Бранко ће нам казати.

— Вук је зелен! — окидох ја поносито.

Учитељица се трже и зачуђено подиже обрве.

— Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо?

— Каже мој дјед — одвалих ја самоувјерено.

— Није тачно, вук није зелен.

— Јесте, зелен је! — неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде.

Учитељица ми приђе сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво.

— Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти.

Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи
догодило.

Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи.

Шта! Пред читавим разредом његовог унука, миљенца, теглити за уши, а уважену старину
поспрдно назвати мудрим, боље речено, будалом! Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није
зелен већ некакав ...хм! Е, то не може тек тако проћи.

Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао са мном у школско двориште и пред свом
дечурлијом разгаламио се на учитељицу:

— А је ли ти, шишкавицо, оваква и онаква, ти ми боље од мене знаш какав је вук, а?! Није
зелен? Пази ти ње! Ја се с вуцима родио и одрастао, читавог вијека с њима муку мучим, а она
ти ту... о туру би тебе требало овим штапом, па да се једном научиш памети.

Извика се дјед, расплака се учитељица, а и ми, ђаци, од свега тога ухватисмо неку вајду: тога
дана није било наставе.

Већ сљедећег јутра дједа отјераше жандарми. Одсједи старина седам дана у среској „бувари“, а
кад се врати, ублиједио и мучаљив, он ми навече попријети прстом.
— А ти, језичко, нек те ја још једном чујем да блејиш какав је ко, па ћу ти ја показати. Вук је
зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук.

— Па кад ме је она питала.

— Питала те, хм! Имао си да ћутиш, па квит.

Сљедећег прољећа, бујног и кишовитог, сљез у нашој башти расцвјета се као никада дотад, али
старина као да га ни запазио није. Нису ту помагала ни сва тртљања неуморног рођака Саве,
дјед је био слијеп и за боје и за све цвијеће овога свијета. Туга да те ухвати.

Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавна нема на овоме свијету, а ја
још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез. Знам само да у прољеће иза наше
потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто
плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио.
 СУЂЕЊЕ

Н апољу мирише и грије зрела јесен, иза првих шумарака кокају пушке, бобоњи

немирна четрдесет прва, а ми у пространој сељачкој соби нашег штаба саслушавамо Пантелију
Вокића, омаленог бркицу из оближњег села. Натежемо се с њим ево већ од раног јутра, али
вајде постићи не можеш. Неће, пас, ништа да призна, па бог.

— Хајде, Пане, јабуко моја, признај већ једном, немој патити и нас и себе — лијепо га моли
секретар штаба батаљона, Раде Чувида, бивши општински чиновник, али ознојени Пантелија
само искоса зрики у сиров љесковац у Радиним рукама и домаћински пословно нијече:

— Вала, Радоје, да имам шта признати, зар би ја то крио од тебе, старог доста још из онога
некадашњег сретног земана.

— А овај ти земан, данас, не ваља, је ли? — припитује политички комесар Михаило, осјећајући
потребу да интервенише на ову сељакову примједбу о прошлим временима.

— Како да не ваља, Мјаило, брате! — чисто се трже сељак и опет се огледа на онај љесковац. —
Добар је он мени, предобар, немам ја ни њему никакве замјерке.

— Видиш ти њега, заврзана, медена му свака ријеч, рекао би човјек, свеца пред собом има —
љути се Раде. — Ко би само и помислио да је тај у стању да тако штурмира на једну, да речемо,
стару жену, бабетину.

— Немој ни ти, Раде, бити баш тако гиздав, још је то држећа женска — пријекорно гркуће
стражар Весо Кукољ, још момак, и заљубљено гледа своју ловачку пушку. — Прангија ти је то,
она права, црквена.

— Зар и ти, Веселине, дијете моје, а син би могао да ми будеш?! — мученички се обзире
осумњичени Пантелија и као највише му дошло криво баш на тога младића: та није од њега
лијепо ни да слуша о таквим работама, а камоли да о њима јавно суди.

А да је работа заиста онако нешто, неприлична колико ти драго, јесте, брате, нема ту шта
крити. Оптужило нашег кићеног Пантелију да је у по божје ноћи напаствовао бабу Тривуну и
њезину снаху Анђу. Позвале га жене, све с образом и с поштењем, да им помогне пећи ракију, а
он тако...комшилук свој. Чуло се то надалеко, распричало.

Да је сад посриједи нека шпијунажа или какво избјегавање војске, хајде де, у томе би се штаб
некако и снашао, али овако, ови послови ...

Већ је трећи мјесец како је устанак плануо, устала бутум сва села под планином, створиле се
команде, штабови, помало и сеоски одбори, војна и цивилна власт, како би се лијепо казало,
али народ као народ, упро као јуне у нова врата, па зарезује и тражи само војне власти. Неког
истуку — дај штаб, деси се крађа — тражи војну патролу, учињена неком неправда — нек војска
пресуди. Пита се само пушка и опасач, а цивила нико не зарезује као да га мајка ни родила
није.

У нашем штабу, опет, баш и нема кога вјештог судским пословима. Командант Миланчић, љут
као поскок, неће ни да чује за те ствари. Михаило, политички комесар, одвише је душеван и
мек, а још је поваздан заузет својим малобројним партијцима и скојевцима: вјечито с њима
нешто шушка иза живица и по вртачама.

— Чујеш ти, шапат је појео свечева пијевца! — опомиње га Миланчић и не гледајући га. — Мање
ти с том политиком, сад се ратује.

Елем, главни посао око сваке расправе и суђења падао је, углавном, по секретару Ради, а он —
ту је љетња официрска блуза, нека грдна револверчина, на прозорској дасци скинуте еполете
(нек се и то види!) — душу дао за чиновника војног суда. Ни дао бог онај општински Раде. Још
му је ту при руци и стамени Весо Кукољ с ловачком пушком, нека комбинација војно-цивилног
стражара, а то сваког окривљеника посебно збуњује: ухваћен је, значи, и с војне и с оне друге,
сељачко-преступничке стране.

За Пантелијин случај влада посебно занимање: није шала, бабац је признао да је било што је
било, а и снаха је, каже, напаствована, али се, ипак, некако отела и побјегла у мрак, у кукурузе.
Ко би се онда чудио што се на суђењу начечио читав штаб нашег батаљона. Чак се у соби нашао
и командант Миланчић, стигао с положаја, из акције. Изуо само ципеле, легао на креветац,
окренуо се зиду и, скупљен као дјечак на свом лежају, чини се да само спава и да ништа не
прати и не чује. од онога што се ради у соби.

— И ти, Пане, баш ништа не признајеш од свега овога што те терети ова наша, овдје присутна
женска и другарица, Тривуна Декић? — учено пита Раде.

— Радоје, кућо моја, па зар се ми не знамо толике године — лисичи осумњичени бркица, и кад
год се обраћа неком од испитивача, он га ословљава родбински, по имену и, као из милоште,
мало му измијени и подмлади име: није Раде већ Радоје, није Весо нег Веселин.

— Ево, жена каже, куне се. Казуј, брате, истину па да се иде кући, свак за својим послом. Зашто
да те џабе тучемо.

— Ма, људи добри, шта ће мени тамо некаква баба, дедер кажите. Ево команданта Миланчета,
друга нашег, па нек он потврди.

Миланчић се на то само лецне на свом лежају као да га је ујела бува, али нит се окреће нит шта
одговара.

— Па бар да си пристигао ону помлађу, Анђу, како ли се зове, то би ти се некако и опростило —

добродушно се утаче у разговор комесар Михаило, а на то сељак само заигра брком и развуче
усне.

— То ти је то, брате Мјаило, стигао сам ја њу. Жена удовица, попила она, попио ја, па шта ћеш,
свакакве се ту работе десе — слеже Пантелија раменима. — Ко ће знати шта се у ономе
пијанству и мраку све исподогаћало.
Одједном с онога кревеца, изнебуха, попут опруге, одскочи командант Миланчић и за трен се
нађе пред сељаком, онако гологлав и у чарапама.

— О, мајку ти твоју, а ја све мислио да нијеси ништа урадио, па ми те било жао што те толико
туку! Што не рече одмах како је било, па да се ријешиш дегенека, магарче један?

— Бојо сам се да ћу бити стријељат — затрепта бркица.

— А ти мислиш да војска нема паметнијег посла него да троши метке на ваше куцаљке око
ракијског котла, а? Дедер, овог часа, капу у шаке, па ми се губи с очију, док ја нијесам узео овај
Радин љесковац!

Бркица брже-боље попаде из ћошка свој шешир и дуну на врата, а Миланчић се окрену лијево-
десно по својим штаблијама и поче да ружи све среда као да су пред њим недорасла дјеца:

— Е, баш сте нашли себи красан посао: мећете катанце на туђе ...хм! Ако тако заређате,
остаћемо и без војске и без позадине, не требају нам непријатељске офанзиве.