Игор М.

Ђурић

ВЕЧИТИ РАТ
МЕТОХИЈА И КОСОВО

www.djuricigor.net

1
САДРЖАЈ
1) ЈУЧЕ:
- 1968-1998, Исток
- Пролог
- Увод
- Историјски осврт
- Сеобе и Терор
- Слободан Милошевић
- краје лета 1998... Метохија
- Манипулације
- Бинел и други
- Злочин је злочин: Подујево, Сува Река, Дубрава...
- ОВК/УЋК
- Осиромашени уранијум
- Жута кућа
- ноћ, 24-ог марта, 99'... Метохија

2) ДАНАС:
- пролеће-лето 1999... Метохија
- Локал-шовинизам
- Страх
- „Национална елита“
- Метафизички исцрпљено тло Запада
- Погубна политика
- О Издаји и Бриселском (не)споразму

3) СУТРА:
- 1999... (УЖА)Србија
- у Њујорку, 2006/7
- Отворена поглавља
- Сила невидљива
- Преговори и остале фарсе
- Зашто неће успети Бриселски споразум!?
- До последње речи
- Зашто нас плаше ратом?
- Куда и шта даље?

5) БИОГРАФИЈА И БИБЛИОГРАФИЈА АУТОРА

2
Сије речи писани беше на стлпу мраморену на Косову:

Човече који српском земљом ступаш,

било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило...

Деспот Стефан Лазаревић, 1404. године

3
 ЈУЧЕ
„Из перспективе будућности човечанства – спој националног и
универзалног може бити најпотребнија (и победоносна) особина за нова
столећа― – написао је Солжењицин. Косово није изгубљено док српска
нација живи али постоји обавеза да се исто стално тражи у универзалном и
проналази у националном. У себи. У нама. У њима. Паскалов Бог каже: „не
би ме тражио да ме већ ниси нашао―. То тражење већ пронађеног је наша
национална потреба и обавеза.

...1968-1998, Исток...
.....у основној школи сам се тукао свакога дана по неколико пута, не само
ја. Такво је време било, то је била нормална активност већине дечака. Није
било срамота добити батине али је било неопростиво не борити се. За време
одмора тукли смо се између себе. После школе сам се углавном тукао са
Шиптарима, али се то није догађало свакодневно него само у специјалним
приликама. Ове прве туче знале су да буду: и тако, и тако. Углавном
безазлено рвање, па ко кога обали или овај каже: „Предајем се― – било би
готово. Са Шиптарима смо се тукли до крви, док неко не падне или нас не
прекину пролазници или милиција.....
....Јосип Броз Тито никада није посетио Исток. Ни Слободан
Милошевић. За првог сам знао, за другог сам тек требао да чујем, тог
пролећног дана, крајем седамдесетих, када сам кроз прозоре гледао у високе
борове парка који се наслањао на стару зграду основне школе која се звала
17. новембар и патио за одузетом праћком, планирајући чији ће први прозор
страдати кад ми брат направи нову. Једва сам чекао звоно, па да се стуштим
низ степенице и трчећи стигнем до куће. Да једном руком бацим у ћошак
торбу са књигама а да другом ухватим комадину хлеба намазаног машћу и
преливеног алевом паприком или шећером, и поново заждим напоље. 17.
новембар се обележавао као Дан ослобођења вароши. Нико живи није знао ко
га је и од кога ослобађао, обзиром да су тога дана многи околни градови и
места такође обележавали дан ослобођења. Испада да се тога дана
„ослобађало“ колико се могло прећи километара. Немци су давно отишли,
организовано и дисциплиновано, и нико није смео ни да им примирише а
камоли да их напада када су се повлачили. После су настале легенде. Зато је
и отац избегавао да прича о томе, имао је у себи достојанства да макар
прећути неистину. Једино је говорио о Италијанима и мачкама које су
таманили. Источка деца су около хватала мачке и носили их Италијанима, а
за које би добили конзерву неке хране или изношене чизме. Дуго времена

4
после рата, фалило је мачака у Истоку, било вишка пацова, као што је у време
рата фалило партизана у околини а после рата их било много. Нико их никада
није видео за време рата, али су после рата били виђени: итекако. Добрим
делом су то били Шиптари који су мало пре тога променили црне балистичке
униформе са партизанском шароликом модом или прави партизани који су
стигли из других крајева земље, углавном да гуше побуне. Сви војно
способни Срби су били у четницима, негде по Рогозни и Топлици. Они нису
мењали страну. Нису се нешто ни борили: били су гарант да се њиховим
породицама неће ништа догодити. И заиста, локални Шиптари су зауставили
балистичке хорде из Дренице. Нису им дали да уђу у Исток јер су знали да ће
се једнога дана ови из Топлице вратити. Исток су, тог 17. новембра 1944.
године „ослободили“ балисти који су променили униформе пре него су се
наши спустили са планине да одробијају своје робије или да подавију реп и
ћуте пред победницима. Додуше, као што рекох, дошли су и прави
партизани.
Када је најзад курир огласио крај наставе – са ручним звоном, шетајући
ходником – слетео сам и кренуо кући. Док сам се спустао низ падину од
Центра према Рибњачком брду, спазио сам комешање на пијаци поред које
сам пролазио. Беше четвртак, пијачни дан. Маса људи се окупила у круг и
гледала нешто. А милиција их растерује, често и грубо, пендрецима. Пробио
сам се између ногу присутних и успео да видим бели чаршав који је нешто
покривао. Загледавши мало боље, приметих да чаршав није баш цео бео, те
да на једном његовом крају белина прелази у црвенило боје крви. Нешто је
било под чаршавом. Мртво. Кући сам чуо: убили човека на пијаци, одсекли
му главу секиром, док је погнут везивао џак са житом. Крвна освета. Деца
осветила свога оца. Играо сам фудбал и заљубљивао се први пут на поднебљу
где су људи једни другима одсецали главе зарад освете. Макар да је то било
једино убијање. Не!!! Убијало се и без освете, из чистог порива и воље, из
беснила људског и мржње животињске.
Крвна освета није само специфичност мога родног краја али је код нас
била најизраженија. Док је на другим местима то био изузетак, код нас је
било правило. Код њих, прецизније да се изразим. Али и код нас, некад. Чим
сам разазнао као дете, већ сам слушао причу (истиниту) о међусобном
сатирању моје породице са комшијама Србима. Било је то давно, почетком
века. Срби са Србима. Убијали смо се међусобно докле смо достигли.
Сатирали смо се до последњег, докле смо могли. Наравно, у тим причама које
сам ја слушао, ми смо били у праву, као што је и комшијска прича била
прилагођена њиховим интерним потребама. Како било, читав век и по, докле
достиже наше породично-историјско сазнање, ниједан од нас Ђурића није
страдао од шиптарске руке. Убијали су нас Срби (мог прадеду лично) и
5
убијали смо Србе. 1999. године страдао је први Ђурић од шиптарске руке.
Значи на самом крају, да се овери један крвави траг...
...у то време, кад сам био средњошколац, само су најбољи ђаци примани
у Савез комуниста. Ја јесам био међу њима, међу добрим ђацима, али нисам
примљен у СКЈ, из више разлога, али ћу сада набројати само неке од њих,
чисто да се осети атмосфера у којој смо ми Срби са Космета живели и
школовали се, и то у средини где нас било поприлично. Може се само
замислити како је било тамо где их је било врло мало?! Ја сам одрастао у
крају где живе углавном Срби, и не само да смо били већина, већ је већина од
њих била нама неки род, по овој или оној линији. Тако да и поред мешовите
косметске средине ја нисам долазио у контакт с Шиптарима. По тој логици
нисам ни могао да научим њихов језик као они што су од малих ногу били у
додиру са њима. Ништа лакше него да као клинац научиш други језик на
улици. Али, моје улице су биле поприлично имуне на полиглотизам.
Тачно је и то да се албански језик учио у основној школи, од петог
разреда, али је то била чиста формалност. Довољно је било да покажеш мало
интересовања, научиш неку песмицу напамет и било је у реду. Наставник би
се поводио за другим оценама, па би уписивао оцену из албанског језика у
висини просека других оцена. У Београду, у Војној гимназији, нисам имао
такав предмет, хвала Богу, нико се није сетио да га уведе иначе ни било
никакво чудо да јесте. Најзад, у средњој школи, после повратка из Београда,
почели су да се јављају проблеми који су тумачени другачије него су уистину
били. Наиме, професор албанског језика је сматрао да неко ко има све петице
и четворке не сме имати јединицу из албанског језика. А мени се те године
потрефило да имам све петице и четворке. Шта више, тај исти професор ме је
оптуживао да све то радим намерно и свесно јер мрзим тај језик и народ који
га користи. Као за баксуза, у то време, замерим се нешто гадно и са
професорицом марксизма, женом неког локалног функционера, али не
идеолошки већ из неког баналног разлога. На крају школске године: јединица
из албанског и неоцењен из марксизма. Марксизам полажем пред комисијом
и они констатују да ми не могу дати петицу због колегијалности према
колегиници али четворку уписују одмах. Албански језик полажем у
нормалној процедури када полажу они са слабим оценама и добијам двојку.
Професор тврди да ми је дао двојку због притисака из школе и комитета, да
се инцидент смири и пред свима ме назива српским шовинистом а ја
заузврат, кад је оцена већ била уписана, пред њиме цепам уџбеник из
албанског језика. То су већ биле озбиљне препреке за пријем у комунистичку
партију.
Да ствари буду горе, ја сам у жељи да покренем школски часопис
направио пилот број и примерак предам на одобрење. Руку на срце, неки од
6
професора су ме подржали и кад су га видели. Али, кад је виђен уводни текст
посвећен, тада и сада, прокаженом Добрици Ћосићу, па још све то уз
мноштво похвала и афирмативних тонова, забранили су ми да до краја
школовања уопште поменем литерарну секцију – за моје добро. Наравно да
су Добрицу узели у обзир када су вагали да ме предложе за партију.
Тачку на И додао је мој „интервју“ тадашњој Рилиндији, новинама које
су излазиле на албанском језику. До тога је дошло случајно. Наиме, новинар
поменутог листа у жељи да попуни задате му теме дошао је у школу и
тражио два ђака који ће нешто прозборити за рубрику о школству. Пошто је
тада све морало да буде национално мешовито, а радило се по систему да
директор поручи професору да се одабере један ђак, дотични професор,
изабра мене. Ови су послали једну девојку, Албанку, позамашних габарита за
своје године (а на задовољство дотичног новинара), и ми се сместисмо у
директорову канцеларију, да кажемо нешто лепо о школи. Питања су била
идиотски коректна у тадашњем маниру да се много напише а ништа не каже.
Овога из новина чак нису ни интересовали наши одговори јер је он већ знао
шта ће написати. Тада су се текстови писали по шаблону. Али!!! Код његовог
питања „како смо задовољни са квалитетом уџбеника?―, а после хвалоспева
моје колегинице, ја се из све снаге острвим на уџбеник из историје од тада
њиховог чувеног историчара Али Хадрија. Кажем да је то срамота и брука од
уџбеника, да је слабо написан, да је тенденциозно написан, да, на пример,
јединицу Први светски рат обрађује са неколико редака а да неке друге,
потпуно неважне за нас, као што су Призренска лига или Скендербег обрађује
са по неколико страна. Онај новинар се зајапурио, хоће да ме прекине, чак се
и свађа са мном, јер схвата куд ја пуцам. Али не дам се ни ја. Прочитао по
нешто, а потентан и млад, мислио сам да ми нико ништа не може. Некако се
заврши то. Не прође много, новинар написао текст, новине га објавиле: ни
речи од онога што сам говорио. Напротив, написао је „из мојих уста“ све
саме лепе и коректне речи. Ја новине у руке, па код директора. Тражим да ми
се омогући деманти. Он ме смирује, био неки добронамеран човек. Рече да је
новинар поднео извештај и њему, и комитету, о ономе што сам ја говорио и
сви су једнодушни у оцени да је по среди великосрпски шовинизам. Зато је
мени боље да се ућутим и смирим, јер се прати шта се ради, па би могао да
излетим из школе. Тако ја дефинитивно извисим за партију и да вас не лажем
тада ми је било криво због тога...
...шиптарске демонстрације су нам компликовале и онако лош живот у
родном месту. Стално су се нешто бунили, најчешће нису знали због чега али
су знали: како. Онда би били одређивани полицијски часови, што нам је
уништавало и онако скроман друштвени живот. Страх је био стално
присутан. Осећај несигурности и несталности: сви су јавно или тајно
7
планирали како ће да заувек утекну из тих крајева и користили су сваку
могућност да се макар на кратко склоне. Најгоре је што смо још као клинци
почели да размишљамо о политици, о томе треба ли да се њима дадне
република или какав други клинац, расправљали смо, бусали се у груди или
повиновали се курвински и улизивачки. После неког времена смо и то
прихватили као нормалну ствар. Сећам се једних демонстрација, касније
крајем осамдесетих, ми смо седели на тераси кафића, они су демонстрирали,
па како су пролазили поред нас, познаници су се јављали једни другима.
Чини ми се да је један рекао: „Само да завршимо ово, па ћу свратити на
пиће― – наравно у шали. Али, никада то није било наивно и на крају је
испало како је испало: трагично и крваво. Такође се сећам и ситуације кад је
умрла моја баба по мајци. Они који су дошли на саучешће и дворење морали
су да остану до јутра, јер нису смели да се врате кући у време полицијског
часа. А то су биле осамдесете године прошлог века, у тадашњој Европи.
Најупечатљивија слика из тог времена је, ипак, митраљеско гнездо на
звонику наше цркве у центру вароши, које је војска поставила из чисто
психолошко-превентивних разлога демонстрирања силе, јер практично
заиста није било јасно на кога би пуцали са те позиције...
...страх од Шиптара је исконски и генетски страх сваког Србина рођеног
на Космету. О томе све се зна и ништа се не зна. Нисмо се ми плашили зато
што смо веће кукавице од њих (подједнаке смо кукавице, наиме) већ смо се
плашили подлих и перфидних начина на који су они вековима ударали,
начина без имало витештва, увек заштићени од неког нашег моћног
непријатеља, увек на слабијег, увек бројнији и увек подмукло. Шиптар је
тукао подмукло, нападао хијенски и само ако је знао да се сигурно не можеш
одбранити. Отуд страх: да ћеш бити пресретнут негде усамљен, нападнут на
спавању, кад се најмање надаш и кад није место ни време (Касније, 2015.
године, додајем ове редове: Адвокат Тома Фила је водио статистику о начину
извршења кривичног дела убиства у СФРЈ. Ту је констатовао да је већина
убистава почињена од стране Албанаца извршена ватреним оружјем и то с'
леђа, у леђа)...
...било је немогуће побећи од усуда изазваног косметским геном. Када
сам после основне школе приспео у Војну гимназију, у Београду, сместили су
ме у собу са Албанцем из Истока. Ваљда да би шпијунирали један другога.
Дошао сам у Београд да бих спавао у истој соби, на један метар, са
Албанцем?! Па ја сам бежао од тога. У Истоку сам макар спавао у кући и
улици где их није било. И то је један од узрока што сам напустио ту школу,
нешто касније...
....због политичке ситуације, због сталне побуне Шиптара, моја
генерација није отишла ни на једну школску екскурзију?! Замислите, какво је
8
то било школовање и какве успомене данас можемо да чувамо на ђачко и
гимназијско доба?! Чак и када је дошло време за прославу матуре, из
Комитета је стигло наређење: или, да Срби и Шиптари славе заједно, или
нема прославе. Због: братства и јединства. Наравно, ни нама, нити њима,
није падало на памет да то радимо заједно, па је свако за себе организовао те
прославе тајно и по неким буџацима...
...политичка нестабилност је почела да зарива канџе у месо нашег
постојања и наше младости. То је значило да су већ тада почели да нам
одузимају право на безбрижно сазревање. Већ тада смо губили много снаге за
и на, по нас, неважне ствари. Најгоре од свега је то што смо већ тада почели
да се плашимо. Добар део потоњих жртава у ратовима који су предстојили
директна су последица страха. У етнички мешовитим срединама нелагодност
се највише осећала. На Космету никада није ни престајала тензија. Све у
свему, како ће провести младост и хоће ли нешто лепо остати иза тога
зависило је пре свега од појединца и његове способности да уради нешто
добро за себе. Индивидуално се стварао унутрашњи и схватао спољашњи
свет. У таквим условима и околностима се приближавао крај средње школе, у
таквим условима смо ми сазревали а испит зрелости, по тадашњем систему
вредности и нормама, требало је положити одслужењем војног рока, после
средње школе...
...школовање се ближило крају. Макар та фаза. Никакав испит зрелости
ми нисмо полагали тада, испоставиће се после на основу нашег понашања у
догађајима који ће уследити. Једва смо чекали да завршимо тај део у животу,
несвесни да је уједно тај део и најлепши део. Знам да сам једну девојку, која
је остала нељубљена а била на мом списку, пољубио на илегалној матурској
вечери, у неким боровима испред кафане где се матура прослављала, пред
саму зору, добрано пијан. Можда је само тако и могло. Ујутро сам, кад је
свитало, кренуо пут аутобуса у белој кошуљи на којој је било трагова
јефтиног кармина: права филмска сцена. Нови живот је могао да почне. У
ствари, испоставиће се касније, ништа ново није почело: то је само био
наставак животарења. Завршили смо школу, а ја сам уједно кренуо пут
Београда да упишем факултет а после тога у војску...

9
 ПРОЛОГ

Став, како смо ми Срби, и наша држава Србија, изашли из невоља

деведесетих као највећи губитници, јесте: замена теза. Чак се може са правом
поставити питање о некаквој теорији завере, али у корист Срба и Србије,
макар подједнако колико и у корист других. Оно за шта ми нисмо били кадри
и способни да урадимо, други су нам омогућили и учинили. Ми смо се,
додуше, борили колико смо могли да до тога не дође. Не сви, али један
значајан део, свакако. Став да „Срби добијају у рату а губе у миру― донекле
се доказао као тачан. Овога пута смо, губећи у рату по нешто добили у миру.
Пре свега независност, у коју су нас, готово, на силу натерали.
Југославија је била другачије замишљена у главама поборника њенога
стварања. Свако је ту имао своје рачунице. Карађорђевићи су сматрали да
стварају велику краљевину, на чијем ће челу бити они и где ће Срби бити
водећи народ. Пашић није сматрао да ствара Југославију већ да се покрајине
из распале Аустро-Угарске монархије уједињују са Србијом, под Србијом.
Супило, Мештровић и Трумбић, су спасавали, шта се да спасити, у новој
расподели територија. Нико у тадашњој Европи, поготову Енглези, није био
срећан због њеног стварања: ни победници, ни поражени. И најрађе би, да је
тада било изводљиво, обновили Аустро-Угарску монархију. Непосредно
после Сарајевског атентата, по речима професора Милорада Екмечића
(Ратни циљеви Србије 1914), британски медији су писали најпогрдније
текстове о Србима које треба потопити и уништити.
Пошто то тада није било могуће учинити онда се невољно пристало на
стварање Југославије, пре свега да Срби као победници и народ у успону не
би створили проширену Србију, како је ваљало учинити. Истога трена
спремала се дугорочна стратегија да се та држава разори. Ако је за утеху:
имали смо их под чизмом, макар кратко. Јован Дучић у тексту Југословенска
идеологија, истина о југославизму, пише: „Нико међу Србима није разумевао
каквог је битног разлога било за та искушења, српском народу који је из
ратова 1912. до 1918. г. изашао као победилац трију непријатеља, који су
морали с њом закључити три мира на бази: ve viktis. Од Срба је зависило да
себи направе државне границе на начин да би оне достизале за 2/3
територије бивше Југославије. И да ту државу Уједињеног Српства нико ни
етнички ни историјски не може порећи―.
„Иницијативу за оснивање Одбора дали су углавном Хрвати Супило и
Трумбић. Хрватски политички људи, који су избегли из земље 1914. или се већ
налазили у иностранству, од почетка су схватили тешкоћу положаја свога
народа. Хрвати нису имали две слободне државе као Срби, Србију и Црну
Гору, које као савезници ратују против Аустро-Угарске и Немачке на
10
страни западних сила и Русије. Они су као и други словенски народи: Чеси,
Пољаци, Словаци и Словенци, пошто нису имали своју државу, а веровали су
у слом централних сила, морали да путем политичке емиграције и добро
организоване пропаганде заинтересују јавно мњење сила Тројног споразума
за своје национално питање― – пише Васа Чубриловић у књизи Историја
политичке мисли у Србији XIX века, на страни 381.
Нико, сем Срба, није искрено ушао у ту државу. Срби су поред
искрености, делом то учинили из глупости, а делом због притисака.
Поражени народи су били принуђени да макар на тај начин сачувају нешто
од и онако сумњивог националног и државног идентитета. Сам Стјепан
Радић, овако говори на суду 1920. године: „Уосталом Хрвати су и сами за се
народ у смислу повјестном и културном и политичком, и Хрвати су зато
ушли у Југославију да то своје хрватство сачувају―. Карађорђевићи су
стварали своју велику монархију а српски народ је видао ране и пребројавао
жртве, и осећајући се победником сматрао да је он тај који треба да води
главну реч. Тачно је, био је главни народ у тој новој држави, тачно је и да је
то тако требало да буде. Али само декларативно, од самога стварања те
државе свако је вукао на своју страну и подривао темеље исте, до оних
чувених речи изговорених у Скупштини, у сред Београда, из уста хрватског
посланика: „Кажите колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта
Кајмакчалан? Да платимо, па да будемо мирни―.
За стварање Југославије, то јест Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у
облику у којем је створена, а не онако како је Пашић желео, велики утицај
имају две чињенице. Прво, влада Николе Пашића у егзилу је била веома
рањива и стопроцентно зависна од савезника у сваком погледу, те су
концепције Југословенског одбора наметане на силу и уз уцене. Ништа се
није променило до дана данашњег. Пашић није био за уједињење како је то
наметано. Он је желео да прво Србија утврди своје границе, па да се онда са
остатком онога што припадне Хрватима и Словенцима – уједињује.
Југословенски одбор наметнут и подржан од стране савезника је инсистирао
на реципроцитетним уједињењем на основу одлука парламената, то јест као
да се уједињују независне државе својом вољом и да добровољно у ту
државну заједницу уносе своју територију. Други фактор, најважнији, јесте
пропаст царске Русије и Октобарска револуција. Пашић је био свестан да без
подршке Русије не може успети у својим наумима и дипломатском рату који
ће уследити противу дојучерашњих савезника, Енглеза и Француза. А било је
извесно да такве подршке не може бити јер руско царство више није
постојало у свом старом облику. То су разлози због којих је лукави Пашић
пристао на стварање те државе, у таквом облику, јер је то био једини начин
да Србија материјализује статус победника у Великом рату.
11
 Југославија је била несрећа за Србе а они су имали доста несрећа у
окружењу тако да их је иста у властитом дворишту скоро дотукла. Многи су
нас мрзели из само њима знаних разлога, најчешће због националног
комплекса инфериорности и жеље губитника да се освети победнику. А Срби
су у ту несрећну творевину сазидали половину своје популације. У оба
велика рата сви остали народи из Југославије нису имали жртава заједно
колико Срби за месец дана било којег војевања. Можда је то одговор на
питање зашто су нас мрзели? Јер су нам чинили зло. Достојевски вели у
једном свом генијалном спису: „Чим сам му учинио зло – одмах сам почео да
га мрзим―.
У том расположењу дочекасмо усташке и балистичке каме. Германске
авионе и тенкове смо очекивали. Од савезничких авиона смо очекивали
помоћ а не бомбардовање које касније доживесмо. За то време на Загреб,
главни град најгеноцидније творевине у историји човечанства није пала нити
једна бомба, уколико не рачунамо спорадичне или случајне нападе. Од
хрватских градова савезници су бомбардовали 1945-е године логор Јасеновац
при чему је погинуо одређени број логораша. (Ђорђе Станковић у књизи
Историјски стереотипи и научно сазнање, оповргава ову тезу наводећи да је
савезничка авијација ипак бомбардовала НДХ, наводећи приморске градове и
градове у Босни и Херцеговини, па и сам Загреб. Али што се тиче овог
последњег само на основу усташке штампе и пропаганде. У савезничким
ратним дневницима та бомбардовања нису регистрована). Елем, знали смо
да ће Италијани доћи по своје, да ће Мађари и Бугари ударити кукавички, јер
су увек то чинили. Знали смо да је арнаутска пушка већ давно запета и само
чека да опали. Знали смо, руку на срце, и шта нам мисле усташе али не
очекивасмо толико зла од дојучерашње „браће“ и судржављана. Обрни-
окрени, Југославија је била српска јама, камен око врата који нисмо имали
снаге да скинемо драговољно. (Како исто нам је данас тај камен Европа која
нема алтернативе). Зато велико „хвала“ свим нашим душманима који то
учинише уместо нас. Цена је скупа али би смо је ми платили у сваком
случају. Хвала и Европи што смо далеко од уласка у њу.
Чинећи нам зло - учинили су нам добро. Покопали су наше заблуде,
наше поверење и жељу да живимо са онима који то не желе са нама.
Растурили су заједницу сасвим неприродну, са народима различитим, који
имају посве другачије системе вредности. Југославија која је требала да буде
Велика Србија, постала је тамница српског народа. У њој је увек било важно
бити против Срба, увек је битно ослабити и повредити Србију, битније од
свега осталог. Скоро су сви свој национални идентитет градили на основу
мржње према српском народу: тако се подразумева да си Хрват или
Црногорац - само ако мрзиш Србина. Тако је и данас. Само што су неки у
12
међувремену увидели да се више не исплати качити се са нама, јер то више
није онај исти народ који је ћутке ишао под маљ, каму и у јаму.
Кад је у време највећег покоља Срба од стране усташа тај исти српски
народ устао да брани голи живот био је оптуживан истим оптужбама као и
деведесетих од Хрвата и Европе: да руши суверену државу својим „србо-
четничким хордама―. У извештајима Павелићевих бојовника пише да су
Срби устали „против еуропских вредности―. Додуше, има ту и српске
кривице. У време НДХ они су свој покрет обојили у црвено и уз помоћ
шачице хрватских комуниста опет дали шансу Хрватима да буду на страни
напредних снага и победника. У то исто време у избегличкој влади у
Лондону хрватски министри воде расправе о томе како је геноцид над
Србима у Хрватској: „српска пропаганда и да Хрвати страдају више од
Срба― (прочитати дневничке забелешке Милана Грола). Најзад, када треба да
се пошаље неко ко ће партиципирати у власти са комунистима, та иста влада
шаље Хрвата Ивана Шубашића. Тако да два Хрвата, Тито и Шубашић,
одлучују о судбини Србије и Срба. Смиља Аврамов у књизи Постхеројски
рат запада против Југославије, пише: „Хрватска је била гангрена на телу
Југославије... Кнез Павле је у својим размишљањима полазио од тезе да има
исто, ако не и веће, морално право да преговара са Хитлером о судбини своје
земље, као што га је имала Британија када је трговала са Хитлером о
судбини треће земље, тј. Чехословачке... „Према изјави Душана Биланџића,
десет дана након ослобођења Београда, на седници Политбироа, Јосип Броз
је рекао: ''Ми се према Србији морамо понашати као у земљи коју смо
окупирали''. А када су му замерили да Уставом из 1974 ''од покрајина жели
направити државе и свести Србију на Београдски пашалук, он је одговорио:
Па то и хоћу''―.
Да закључимо: највећи историјски добитници распада Југославије јесу
Срби, исто онако како су били највећи губитници - њеним стварањем.
Колективна трагедија јесте сведена на лично и многи људи су платили
високу цену али дугорочно смо као народ и држава добили. Морали су на
силу да нас одвоје од те болесне творевине. Други, којима се чини да су
добијањем неких својих држава ћарили распадом СФРЈ, схватиће, или:
схватају, да није тако. Поготову Бошњаци, Македонци и Црногорци. Кад си
на поштеној страни космичке правде и неправде, непријатељи који ти чине
зло нису ни свесни да су ти учинили добро.
Словенија? Нити су нам шта ваљали и требали, нити ми њима. Нити смо
се посебно сукобљавали кроз историју. Много смо различити да би живели у
истој држави. Ушли су у заједничку државу само да би сачували делове
територија и што се нису много ни питали тада, јер они, за разлику од Хрвата
који су имали какаве-такве обрисе самоуправе, нису имали никакве назнаке
13
државности или макар провинције, регије, покрајине. Изгубити њих као
сународнике већ је само по себи добитак. То је народ без идентитета којег
боле сличности са „источном браћом“: источни грех. А, опет, не сличе
довољно са онима са којима би хтели да буду исти. Са Словенијом је као са
искомплексираном девојком: шта год да јој кажете - погрешно схвати. Једино
ми је жао што их тадашње јалово југословенско комунистичко руководство
није људски испрашило да запамте занавек, него се ЈНА повукла пред
кукавицама, понижена.
Хрватска? Не постоји народ у Европи који мрзи више други народ, но
што Хрвати мрзе Србе. Тешко је за то наћи рационално објашњење. Нити су
их Срби задужили нечим да доживе оно што су дочекали у време Другог
светског рата и деведесетих. Ако је и постојало нетрпељивости, то је било у
границама осталих европских међународних нетрпељивости, чак и у мањој
мери но иначе. Онда се догодило то што се у такозваној НДХ - догодило.
Камама и маљевима утврђивали су свој национални идентитет и границе.
Србосијеком су проширили свој хрватски речник и тисућљетњу културу. То
је једини народ у Европи који је имао концетрационе логоре за децу, где је
вршена селекција која се деца могу похрватити, а коју треба истребити.
Немци, искрени хрватски савезници, и народ који је у то доба већ увелико
ложио крематоријуме по Европи, гадио се од поступака Хрвата према
Србима у НДХ. Има ли апсурднијег доказа у крволочности једног народа
према другом?! Курцио Малапарте који у то доба обилазио целу ратом
захваћену Европом највише се згрозио злочинима док је обилазио Хрватску,
Павелић му у канцеларији показује дар који је добио од својих усташа: пуну
чинију извађених српских очију. Италијани, као окупатори, покушавају да
спасу српске цивиле, Немци апелују на Павелића да обузда своје зликовце.
Још један рачун несрећне Југославије свалио се на леђа Срба. Још једна грдна
погибија. (Милорад Екмечић: „Етничко чишћење Срба из Хрватске је
показало да је проценат од 18,9 у 1931. у почетку 2001. пао на свега 4,42%, а
после тога у неколико наредних година на минимум од 0.91%―; Василије
Крестић, Знаменити Срби о Хрватима: Хрватска, без Далмације, 1890.
године 567.443 Срба, 25,95%. Попис 1948. године у Хрватској: 543.795 Срба,
14,4%. Попис 1991. године у Хрватској: 581.663 Срба, 12,2%. Сада око 2%
Срба у Хрватској). Цео свет је био згранут бруталношћу али су опет интереси
великих сила дошли у први план. И, наравно, утицај већ извиканог Ватикана.

14
 Све се то спремало, наново, и деведесетих. Уплашен, и историјски
подучен српски народ, устао је да се брани. Несрећа је била што не беше
правог водства да у тој одбрани на прави начин помогне српском народу.
Лоша власт и још гора опозиција. Несрећан избор тамошњих кадрова.
Пљачка, паравојне формације, безакоње. Велике грешке. И, ту рат изгубисмо.
Павелићеви наследници су победили један слуђени народ уз обимну и
свесрдну помоћ Американаца и Немаца, те издаје српске. Видело се то по
жару којим се рат водио да је тамошњи српски народ обезглављен. На страну
помоћ са стране Хрватима, само мало пожртвованијег и одлучнијег отпора и
не би се Олуја одвијала тако како јесте, а за неколико дана би се под
притиском јавног мњења морало стати (амерички државни секретар, 1995.
године, после Олује изјављује „да то није било етничко чишћење―, као што
је и чињеница да су Американци Хрватима дали одрешене руке недељу дана
да за то време ураде шта могу а после тога или заврше посао или стану).
Читав један народ је Туђмановим наређењем протеран са своје земље:
постоје аудио снимци и транскрипти тога наређења издатог на Брионима. За
све време трајања суђења Милошевићу тужилаштво није успело да изнесе
нити један макар приближно јак доказ против њега као што је тај постојећи
против Туђмана. Европа је ликовала јер су то њене праве вредности, Срби су
поражени. Хрватска постаје етнички најчистија европска земља. Али, Хрвати
више нису у истој држави са Србима, те ми и у поразу добијамо: губећи.
Отишли су крвници са којима смо морали заједно да живимо. Уједно, у

15
несрећи и збеговима, поправили смо националну структуру, пре свега у
Војводини, верујте, то уопште није за потцењивање.
Босна? Хотећи да ствари доведу до краја српски непријатељи чине
кључну грешку која Србе из све те муке избацује као победнике и добитнике:
започињу рат у Босни. Желе да потисну Србе, да им одузму право да буду
равноправан народ у Босни и Херцеговини. Међутим, тамошњи Срби се не
дају, желе да се одбране по сваку цену, цену својих, али и туђих жртава, јер
знају да немају избора. Започиње рат до истребљења. У таквом рату знају се
правила: мораш бити крвник ако не желиш бити жртва. Изгубиће онај ко
буде имао више губитака, победиће она који више освоји. Тамо се водио
крвави рат а не спортске радничке игре. То што је било толико жртава говори
у прилог суровости сукоба а жртве иду подједнако на душу џелатима и онима
са стране који су рат организовали и омогућили.
Започиње време крвавих злочина на свим странама. Срби као победници
у том рату морали су их починити у нешти већој мери, уколико су желели да
победе. Само из тог разлога. Да је било другачије, српских жртава би било
више и не би било Републике Српске.Таква су правила од кад је људи и рата.
И Американци побеђују зато што увек убију више него што буду убијени. Да
су Срби изгубили рат у Босни били би истребљени, они што би преживели
доживели би судбину својих сународника из Хрватске и са Косова. И кога би
данас била брига за неколико стотина хиљада убијених Срба? Никога! Зато
су Срби у Босни узели своју и туђу судбину - у своје руке. Нису више ишли
на клање као овце, како се можда очекивало. Да се разумемо, нису српски
непријатељи у Босни седели скрштених руку када су злочини у питању. Где
год су могли - убијали су, палили и расељавли Србе. И нису их убили више
само из разлога што нису могли и стигли. Но, са друге стране овога пута
беше тврд орах, те се по некад зуби поломише. Ратни злочини?! Свега тога је
било - јер је било рата. Нема рата без ратних злочина. И: супротно. Треба се,
дакле, запитати: ко је и шта је довело до рата?
Би: шта би! Дејтон. Срби су добили своју државу у Босни и
Херцеговини. Правом стечену, оружјем одбрањеном. Оно око чега смо се у
последњем веку кидали са Османлијама и Аустро-Угарима, оно због чега се
спољња политика Енглеске и Русије много пута сукобила преко леђа Срба –
изашло је на нашу корист. Оно што су сањали многи српски монарси,
револуционари и политичари, српска држава преко Дрине: ено је, сија и
живи! Хотећи да уништи Србе, непријатељ је натерао српски народ да се
бори и избори. Добили смо српски бисер: Републику Српску. Срби су водили
рат и победили. Не разумем оне који говоре да су Срби изгубили све ратове
на просторима СФРЈ. Неке јесмо изгубили (у Хрватској), неке нисмо

16
изгубили али нисмо ни победили (на Космету), а у некима смо победили (у
Босни).
Грешка је убрзо схваћена, од стране српских непријатеља, али се није
дала исправити. Зато се убрзано покретало питање Космета, да западни
фактор новом грешком још више ојача Србе и Србију. Рекох већ, Република
Српска је данас Српска Атина, бисер на круни српске духовности, српског
народа и српске државности. Таман да сви овде пропаднемо: тамо има места
за нас. То је рудник богатства нашег духовног и националног напретка.
Српски непријатељи су се прерачунали. Ко су српски непријатељи? Сви они
који својим делом чине зло Србији! Једноставно је и лако одговорити на
питање које се постави правилно.
Грубе претње америчке администрације, претње војном интервенцијом,
а у вези Косова и Метохије, дошле су од стране председника Џорџа Буша већ
у децембру 1991. године. Тада је он у писму упућеном Милошевићу запретио
„да ће САД војно одговорити против Србије ако на Косову дође до
драматичног развоја кривицом Србије― (Владислав Јовановић, Рат који се
могао избећи, стр. 70). То значи да је на листи балканских приоритета
Америке Косово већ тада заузимало високу позицију, претпоставља се већ
тада јаким лобирањем пре свега. Само је непланирани развој рата у Босни
оставио то питање по страни за неко време. Дакле, колико је победа Срба у
босанском рату убедила Американце у неминовност да се Србима мора
одузети што више после Дејтона, толико је ратна машинерија босанских Срба
деведесетих година успорила америчку агресивну и ратну политику у вези
Косова пошто су били забаљени другим јадом и проблемима на које нису
рачунали, поготову да ће их бити у толикој мери.
Црна Гора? Неће тамо довека владати србомрзци. Излапеће временом у
доброј мери тај црногорски идентитет који се гради на мржњи према свему
што је српско. Један део њих схватиће временом апсурдност тога. Па ће
постати и остати Црногорци али то неће значити да ће мрзети Србе. Са скоро
половином грађана који се изјашњавају да су Срби и више од половине људи
који говоре српски језик – српска перспектива у Црној Гори није без основа.
Биће Црна Гора српски бастион, макар добар део ње.
Космет? Срби и Албанци?! Да неки народи толико времена живе једни
поред других а да се не успостави никакав позитиван однос: дешава се још по
негде у свету, није новина, али је свакако специфичан случај. У читавом том
односу најважније је било повући линије преко којих се није прелазило и
преко којих се није дозвољавало другој страни. Срби и Албанци на Космету
нису живели заједно, нису живели једни поред других, већ су живели свак за
себе, али мешајући се једни другима у живот: итекако. Чудан однос. Није
било изгледа да тако нешто испадне на добро и никада није испадало.
17
 Однос Албанаца и Срба јесте бременит сталним сукобима, искрено и
истине ради, ти сукоби су углавном и искључиво били изазивани
једносмерно у виду терора Албанаца над Србима до 1912. године, а после
тога су се наизменично мењале стране, како је која надјачавала те
потискивала другу. Срби и Албанци су као пси и мачке. Њихово природно
стање је непријатељство једних према другима. Не постоје српско-албански
односи, постоје само српско-албански сукоби. Или: албанско-српски, како
вам драго. Није у питању неразумевање: ми одлично познајемо и разумемо
једни друге. Отуд и спознаја да немогућ никакав договор или помирење. Оно
што треба подвући: албански терор јесте константан али они за разлику од
Хрвата никада нису вршили масовне егзекуције Срба (?!) и показали такав
степен дивљаштва како је то учињено у НДХ. Међу Албанцима је било по
некад оног Дучићевог стида. Сам однос убијених Срба у првој години рата,
1941. године, говори о томе: Хрвати су убили неколико стотина хиљада Срба,
наспрам шиптарских 10.000, што говори у прилог „цивилизованости“
појединих српских непријатеља. Мађари су, рецимо, убили три пута више
Срба од Шиптара у тој 1941. години: око 30.000.
Као што рекох: Република Српска је проблем који се не може разрешити
од стране српских непријатеља јер је део решења проблема наметнутог са
стране. Зато се отворило (по ко зна који пут) питање Косова и Метохије.
Овога пута по њиховом мишљењу није смело бити грешке. Велика сила, до
тад невиђена, скупљена је, с' коца и конопца, да се Срби доведу памети и
баце на колена. Велика се средства троше, организује је све до танчина.
Србији није првина, од Косовског боја против Мурата, преко битака против
хабзбурговаца, хитлероваца и мусолинијеваца (са све истим помагачима):
сада се сви они заједно налазе на нашем прагу. Није било тешко запалити
Косово никад: па ни тад. Непријатељски настројени Албанци нису хтели да
живе са Србима, нити да дозволе Србима да живе са њима, на своме. Давно
чине зло, таква им је нарав, појавили су се у једном историјском периоду
ниоткуд, искористили вакуум и трајно се населили. Истина, стекли су право
временом да ту живе и да ту земљу сматрају својом, али су то право после
оспоравали свима осталима. Кад би били јачи, и у већини, ударали би
немилосрдно. Чим би их закон притиснуо кукали су и приклањали се
најгорим српским непријатељима.
Против толике силе 1999.године не би издражала ни једна држава на
свету. Срби су издржали колико су могли. Због унутрашњих притисака
Милошевић је морао да попусти. Није се он бојао НАТО-а, бојао се Београда.
Сви су мислили да је Србија изгубила рат на Космету. И кад се реално
погледа: јесте. Тачније: битку нисмо изгубили, јер непријатељ није ушао на
силу како је хтео - али рат јесмо: потписом. Ипак, да је прихваћен ултиматум
18
у Рамбујеу, НАТО трупе би окупирале целу Србију, Косово би уз пристанак
Србије добило Устав, полицију, судове, и референдум за три године. То би
било фактичко признање независности Косова од стране државе Србије.
Нисмо се, дакле, џабе борили. Опет смо водили рат за који смо знали да
немамо снаге добити га, баш као и 1389. године, а то је већ само по себи
велика победа. Право на Небеску Србију - јесте право да се изабере борба, па
и погибија. Али док траје борба - рат није изгубљен. Чак и када је изгубљен
на тај начин, кроз борбу, он нам даје снагу и наду да ћемо једнога дана доћи
на своје. Елем, народ расељен, доста га је и изгинуло, остадоше цркве,
манастири и стари двори. Остаде и део народа који није побегао. Добар део.
Остало је право на борбу, на дуготрајни рат свим средствима.
Али!!! У том рату Србија је изгубила и Шиптаре, изгубила је нож у леђа
кад год јој је тешко, излечила се од рака који ју је изједао читав век. А, опет,
ако издајници и плаћеници не униште то, а нећемо им дати: контролишемо
део Космета где нема Албанаца. И никада им нећемо дозволити да имају
своју државу, ни у том другом делу тамо, а при томе више не морамо да их
школујемо, лечимо, исплаћујемо енормне дечије додатке и пензије,
хранимо... Оно што нисмо успели кроз читаву своју историју сами, успели су
наши непријатељи агресијом на Србију: ослободили су Србију од
непријатеља који су живели у њој. Ослободили су нас макар на неко време,
да се опоравимо и средимо, да ојачамо и да се умножимо, да се промени
однос снага међу светским силама. Замислите данас српски парламент у коме
седи стотину шиптарских посланика? Замислите владу у којој је пола
министара из Тачијеве странке? Замислите председника Србије којег у
другом кругу бирају Шиптари? Најзад, замислите за двадесет година
председника Србије који је Шиптар?
Кнез Михаило је рекао некад и негде: „Ја желим прво да ускрснем
Лазареву Србију, а Душаново царство остављам за после тога―. По идеји
Слободана Јовановића, који је знао да се српски народ исцрпео Првим
светским ратом (баш како се осећа и данас), да нема снаге и људског
потенцијала (јер су најбољи изгинули – а данас су најбољи гурнути у страну)
да се бори против многоструких искушења и непријатеља са много страна,
„ми треба да умањимо српску зону, па да се утврдимо―. Он је то појаснио у
разговору са Миланом Батом Јовановићем, речима „Увек кад сте
преоптерећени, сузите домен акције! Ако не можете да успете на једном
ширем домену, одмах се концетришите на неком ужем тлу―. Србија је ето
добила умањење зоне и уже тло на Косову и има шансу и време да се утврди
и ојача, па утврђена и јака да види шта јој је чинити, наравно, уколико
штеточине из српске политике све то не покваре, а на добром су путу,
поготову ови потоњи. Они никада неће имати државу а ми нећемо никад
19
више имати њих а опет ћемо Космет словити за наш. Србе би тамо убијали и
овако, и онако. Србија је у ситуацији да контролише тамошњу кризу, да
контролише део територије а да нема никаквих обавеза према Албанцима,
чак да тражи од међународне заједнице обавезе према тамошњим Србима.
Све је то изводљиво уколико престанемо са сулудим срљањем у такозване
евро-атлантске интеграције. У Ћосићевој књизи Време смрти, један од
јунака, Вукашин Катић, вели: „Због неопходности да се национално
групишемо и збијемо у снази и простору―. Мора се одбранити Србија да би се
бранило српство. Само јака и стабилна Србија може да буде од помоћи и
користи Србима у окружењу, па и Србима на српском Косову и Метохији. У
супротном, и сама Србија ће бити уништена и бачена на колена а то би онда
значио крај и за Србе ма где живели. Чак и када је Република Српска у
питању.
Закључак: Распадом СФРЈ конститутивни народи су добили своје
државе. Већина њих по први пут у својој историји. Најзад: и Срби су поново
добили своју државу!!! У Хрватској их има још, имају своју имовину, нешто
се њих вратило, нешто њих остварује своја права. Остаће неки тамошњи
фактор, не какав би требало јер да није било геноцида било би их данас
половина у Хрватској, али ће бити. Опет, ојачали су својим потенцијалом
белом кугом опустошену Србију, поготову Војводину. Срби су из ратова
деведесетих изашли с новом државом: Републиком Српском, и ту се нема
шта додати. Сама Србија стаје на ноге олакшана одсуством Албанаца из ње а
који би, да су остали у њој, значили и њен крај а да не испале нити један
метак више. Својом демографском експанзијом појели би нас (као што ће
појести Македонце и Црногорце) за десетак година. Овако имамо шансу да
ојачамо и станемо на стабилне темеље, па тек онда да решавамо тај проблем.
Средства која би трошили да гушимо њихове буне треба утрошити на
просперитет српске државе. Део истих улагати на север Косова и у енклаве
Када једнога дана у Црној Гори победе неки други људи, умнији и
поштенији, а који ће се изјашњавати и као Срби и као Црногорци којима
црногорство не почива на мржњи према Србима (сасвим је свеједно, једни од
других не можемо све и да хоћемо) Срби ће имати три столице у УН.
Ето, ово је епилог ратова и распада СФРЈ – на који и даље насрћу.

20
 УВОД

Био сам још у Истоку. Годину дана пре бомбардовања и рата. Свега два
месеца пре, зашао сам у тридесету годину. Писао сам писмо пријатељу у
туђини:
„01.03. 1998. године, Исток,
Пре пар дана добио смо писмо од тебе, па сходно твојој жељи да ти
кажем нешто о ситуацији овде, ево пишем ти. Има годину дана од како си
напустио ову „проклетињу― а ствари су се толико измениле да ни нама који
смо огуглали на све јаде који су нас сналазили задњих година мало је шта
јасно, а по некад и свесно не желимо да схватимо шта се све догађа и какав
ће крајњи исход бити. Узрока за садашње стање има много (и већину их
знаш и сам) али на првом месту је корумпирана и бирократизована власт.
Уместо да је ових задњих година власт гледала како да учврсти државу и да
све њене грађане натера да поштују законе, људи који су оличење власти
радили су сасвим супротно: закон и људска права су гажени, само је
материјална корист била у првом плану. Велики део државног апарата је
корумпиран. И зато смо неспремни дочекали нереде у Албанији. Као што
знаш тамо је народ оргијао данима износећи из касарни и складишта сво
могуће оружје и оруђе. А како пушке не могу да се једу а њима баш хране и
пара треба, велика количина тог оружја стигла је на Косово по багателним
ценама (аутоматска пушка - 10 марака). А када имаш посла са једном
младом нацијом каква је албанска, где момци немају посла а некакви глупсони
у униформама их малтретирају без икаквог повода (оне што би требало да
прогањају због криминала и другога њих не дирају већ седе и раде са њима),
дакле, нема ничег лакшег него гурнути таквим људима (а знамо њихов
културни ниво) пушку у руке, напунити им мозак неким националним
глупостима (које смо и ми преболели) и ето ти проблема. Да функционише
држава и да су прави људи на правим местима, не би ту било много
проблема, али, овако, агонија се наставља и из дана у дан све више
продубљује.
Јуче је рецимо (28.02.) у једном сукобу погинуло седморо људи: два
полицајца и пет бандита. Кажем бандити јер то и јесу. Пуцати кукавички
из заседе, без обзира на кога, па онда се крити и претити свом сопственом
народу, не може имати неку другу квалификацију или класификацију. Али,
седморо људи дневно није гинуло ни у Босни где се водио фронтални сукоб
добро опремљених армија. И нема недеље, или дана, да не падну нове жртве.
Мислим да је од Нове године до данас око педесетак људи што убијено, што
тешко рањено. А држава ћути. Чак и медији. Тек по која штура
информација или наговештај. А чињенице су следеће: на подручју Дренице а
21
највише на путу од Рудника до Митровице, затим од Србице до Клине, и од
Клине према Приштини, они наоружани и маскирани заустављају кога хоће,
претресају, малтретирају, па и убијају. Полиција уопште не залази у ове
крајеве и они у по бела дана заустављају аутобусе и возила, лигитимишу и
одузимају ствари. И што је најгоре, када виде да им то пролази некажњено,
све су агресивнији и безобразнији. Уз то сада се појављује и низ самосталних
групица међусобно неповезаних које се баве пљачком и међусобним
разрачунавањем и чини се да је њих сада више од ових „националних―.
Већина српског народа пипа као по магли, осећа се изданим и
превареним, али неће себи то да призна. Некада надмена и препотентна
полиција сада се крије по мишјим рупама и углавном ништа не предузима,
сви гледају у „великог тату―, а он ћути. Ни Албанцима није све ово по вољи
али ни они не смеју то да покажу јер свакога ко покаже мало добре воље
шиканирају или убијају.
Постоје, по мени, три варијанте због чега српска држава (дакле наша
држава, некада смо је звали отаџбина) млако реагује и готово ништа не
предузима:
- прва је, да жели да буде што више жртава и акција, не би ли
Американци ставили тзв. ОВК на листу терористичких организација и тако
ускратили помоћ и меценство Албанцима на Косову (мислим на политичаре
Албанце који већином тајно подржавају тероризам);
- друга је, да полиција и војска у тајности припремају ширу акцију
чишћења а да за то чекају повољно време и повољну међународну ситуацију;
- и трећа је, да у ствари, ни државни врх, ни људи на терену, немају ни
снаге ни воље ни памети ни храбрости да било шта предузму а исто тако
неће да уступе место људима који би то хтели и знали да ураде.
Од почетка кризе Милошевић ни једном речју, ни једним гестом, још
није показао шта, у ствари, жели и планира. Понаша се као да је Косово
афричка земља, као да Косово уопште не постоји. За то време овде живот
стоји а насиље узима маха. Људи иду на посао само у градовима. Ко год
путује даље већ дуже време не иде на посао. Девич је сада даљи од Истока
него Њујорк а људи све чешће путују преко Дрена у Србију. Ноћу живот
замре, путеви су пусти а излази само ко мора.
Решење је једно: енергичном акцијом војске и полиције мора се
успоставити ред а терористи се морају најоштрије казнити, ако преживе.
И најзад се морају поставити ствари на своје место. Ово је Србија и закони
те земље се морају поштовати. Проблем је, међутим, како натерати власт
да поштује законе?!? Кад то урадимо већи део посла је урађен. Опасности
од фронталног сукоба за сада нема јер Албанци немају нити средства, нити
знања, да га воде, али за нас Србе овде више од овога и није потребно јер се
22
осећамо несигурно и напуштено а уз то и ми имамо доста оружја тако да
постоји опасност да млади и беспослени Срби ставе маске на главу и крену
по албанским селима.
Да скратим: вероватно ти нисам рекао ништа што ти већ ниси знао.
Нисам хтео да те гњавим појединостима јер се оне губе у нашим свеукупним
траумама и психичким притисцима. Да сам имао само макар трунку разлога
за оптимизам, веруј ми да бих то искористио. Али нисам. Колико год да ме
онеспокојава, због породице, критична ситуација набијена терором и
злочиним,а исто толико ме нервира гурање главе у песак људи који треба да
воде државни апарат.
Што се тиче Истока, за сада је све релативно мирно. Додуше налазимо
се у некој врсти гета јер је несигуран и одлазак из Истока и долазак у њега....
ПС
Када сам писао ово писмо (које вероватно никада нећу послати) знао
сам да је погинуло 2 полицајца и 5 терориста. Сада знам нешто друго. У
јучерашњем сукобу погинуло је 4 полицајца и 16 терориста.
20-торо људи за неколико сати.
ПС1
(05 март)
У селима Лауша и Преказе погинуло је 2 полицајца и 26 терориста.
ПС2
(17. март)
Влада Србије даје информацију да су 5. марта погинула 2 полицајца и 51
терориста и цивила, међу којима је било и жена и деце који нису хтели да
напусте кућу у којима су се ови скривали―.
Тако сам се осећао. Тако сам гледао на ствари. Неколико пост-скриптума
говори о медијском мраку. Ми нисмо знали шта се догађа ту, на пар десетина
километара од нас. Ми нисмо знали шта наша држава планира да учини не би
ли нас заштитила. Са друге стране, стране силе су руководиле акцијама
терориста и директно рушиле уставни поредак Србије. Када се страх толико
нагомилао да је преплавио наше људске капацитете да га више не можемо
поднети: десило се шта се десило и колико је могло да се деси у нашој
позицији између чекића и наковања.
Космет ће, због онога што се догађало пре и после овог мог писма, а због
утицаја страног фактора, пре свега, али и због лицемерног става дела
међународне јавности, ући у све могуће светске историје: политичке, војне,
међународно-правне, филозофско-етичке, психолошко-медицинске итд. као
преседан и као феномен, као парадокс и као нешто што је из темеља
променило или макар битно утицало на односе који су већ неко време били
устаљени и колико толико бивали поштовани у међународним и унутар-
23
државним релацијама. После Космета више ништа неће бити исто. Ни пре
Космета многима ништа није било јасно. А за време Космета (које, узгред
речено, још траје) не може бити речи о било каквој законитости или моралној
основи на било којем пољу, нарочито у делокругу значења речи као што су:
истина, право, здрав разум или морал. Последице које ће се изродити из тог
апсурда промениће слику света и досадашње норме међународног понашања.
Тај догађај је већ породио нову консталацију међународних снага и изродио
нове силе, нове државе, нове сецесије, нова бомбардовања, нове злочине,
нове смрти...
Ништа у вези Космета, а посредством масовних медија, није онако како
је представљено да изгледа и ништа ни не личи на оно што у ствари јесте, на
истину или макар приближно њој. Самим тим ни епилог ове драме неће бити
ни приближно праведан, нити политичко-историјски оправдан. Домино
ефекат који ће свету донети, и већ доноси, преседан везан за Косово и
Метохију годинама ће изазивати кризе и крвопролића. У Украјини су цеви
вруће а лешеви хладни, зато што се тим цевима почело пуцати на Косову а
убијени су грађани Украјине. У Сирији, Либији и у Ираку, је хаос који је
започео на Косову: сад сви хоће да бомбардују суверене земље. Референдум у
Каталонији и баћушке на Криму – епилог су косовски. Немогуће је
поверовати да ће сви светски проблеми сличне природе занемети пред
апсурдом подршке сепаратизму и намере да се рушу свака власт која не
одговара Америци, Немачкој и Британији. Нема ни теоретских шанси да се
нико неће позвати на преседан звани Косово при жељи да реши своје
сецесионистичке намере и оправда своје етничке нетрпељивости а ако може
то да поткрепи силом коју поседује.
Заблуда Американаца да својом силом и специјалним службама могу све
то да држе под контролом убрзо ће се показати као велика и на жалост
непоправљива грешка (Украјина, Грузија, Сирија). Прве жртве америчке
непринципијелности су путници у авионима који су ударили у Светски
трговински центар а друге жртве су људи који су од тог удара погинули.
Следе Грузини који су веровали да су им Американци пријатељи који су
знали шта раде на Косову. („Где год су се завијориле америчке заставе...
широм света... нашле су се америчке компаније...―, Ричард Барнет, (The
Power of the Multinational Corporation, New York, 1974).
Затим Ирачани, Либијци, Сиријци, Украјинци. Слично је мислио и први
командант мисије УН у бившој Југославији индијски генерал Сатиш
Намбијар, када је својевремено говорио о косовској кризи и њеном епилогу:
„Где све ово ставља међународну заједницу која се не састоји од САД,
Запада и њихових нових савезника - муслимана? Наговештаји будућности,
бар оне блиске, су заиста мрачни. Уједињене нације су постале сувишне,
24
пасивне и неефикасне. Западни свет, предвођен САД, поставиће моралне
вредности којима ће остатак света морати да се повинује; није важно што
они сами не поштују те вредности када им то не одговара. Државни
суверенитет и интегритет није више светиња. И коначно, сецесионистички
покрети, које често започињу терористи, биће још више охрабрени―.
Генерал потиче из земље која се уздиже и претвара у нову силу, макар
регионалну.
Да ли је Хавијер Солана могао претпоставити да ће Каталонци на
рефендуму 2017. године изгласати независност и отцепљење од Шпаније,
када је у својству Генералног секретара НАТО-а издао наређење за почетак
бомбардовања Србије? Као што ни турска администрација није ни слутила да
ће им се, из подршке муслиманским ектремистима у Сирији и подршке
Америци у Ираку, испилети језгро будуће курдске државе. У међународним
односима и међународној политици, увек се пожање оно што се посеје. Кад-
тад! Време уопште није важно.
Ја прихватам чињеницу да свако има своју истину и своје интересе, да су
некада нијансе у питању, најчешће историјски контексти, некада угао из
којег се догађај посматра, прихватам да актери имају своје виђење, чак и да
су искрено уверени да је њихова страна у праву, али кад су догађаји у вези
Космета у питању ни једна од ових пређашњих констатација не стоји (осим
интереса) из простог разлога што се ситуација на Космету није развијала
према току догађаја него су се догађаји фабриковали према жељеном току
ситуације. Косовски проблем је створен да би се решавао „косовски
проблем“.
Ретко се која област у свету и било ком народу, као што је случај са
Косметом и Србима, толико издигла изнад обичног и земаљског и
претворила у мит и онострано. Нема српског монаха који молитву не започне
Косовом, нема српског песника који није опевао Косово, нема српског
сликара који није малао косовске божуре. Нема српског војника који се није
заклео Косовом. нема српског несрећника који није проклео Косовом. Нема
српске мајке која није родила макар једног будућег осветника Косова. Џон
Рид је то схватио и речима упозоравао своје сународнике: „Код Срба сваки
обични војник зна зашто се бори. Кад је био дете мајка га је поздрављала
речима: ''Здраво осветниче Косова!''―. Зачудо, и наши непријатељи слично
приступише проблему Космета: стварајући нове, посебне и своје митове, а
уједно, генерално критикујући мит, поготово Косовски мит, као нешто
ретроградно и затуцано, превазиђено и антиевропско, и специфично за Србе.
Понајмање је Космет за Србе територија државе за коју се морају борити.
Понајмање је. Духовна је то ствар, круцијална за постојање и опстанак
српског народа. Космет је есенција српског идентитета. Без Космета, макар и
25
у миту, Срби се не могу лигитимисати као посебност, Срби престају да буду
народ и постају само једна етничка скупина без посебних карактеристика.
Таква скупина, по правилу, нема своју државу а на крају крајева и не
заслужује је.
Српски политичари, последњих година, воле да кажу како решење
косовског проблема не лежи у митовима, како треба да се окренемо
стварности и „реалном стању на терену“. Дијалогом треба да се предамо а не
борбом да изгубимо. Но, поред тога, треба раскрситти и са Косовским
митом. Што, ако је то безвезна и неважна ствар? Решење једино у митовима
и лежи! У једном миту. Ми смо решење косовског проблема још давно
преточили у мит. И то решење више не може напоље из мита. Мора остати у
њему. Нити једна будала не може да реши косовски проблем избацивањем
Косовског мита из колективне српске свести јер је тај мит корен нашег
идентитета. Веле да је Мехмед Соколовић, велики паша и везир, пред смрт
тражио да му читају о Косову, а велики је муслиман постао и искрено се
молио Алаху.
Будала је у Србији увек било. Ове данашње нису ништа веће или мање
од оних претходних. Али су времена опаснија. Зато треба што мање штете
правити, а она се мање чини: нечињењем. Тренутно решење за проблем
Косова јесте не говорити и не посезати за решењима. Решење је у проблему.
Проблем је у решењу. Једино решење је не трчати за решењем. Док не дође
време. Треба нам време. Поред тога, сада више није важно ко нам отима
Косово. Важно је ко га од нас, и на који начин, брани. У нашој лошој одбрани
ми губимо а не у ефикасном нападању непријатеља.
Чак и ако постоје две историје Косова и Метохије: српска и албанска –
оне се у многоме и фундаментално разликују. Српска историја почиње са
средњевковном државом, краљевином, царством, аутокефалном црквом - иза
којих остају монументални историјски и верски споменици: Дечани, Пећка
патријаршија, Свети Архангели, Богородица Љевишка, Грачаница, Ново
Брдо, Звечан... Српска историја се наставља борбом за очувањем својих
вредности, Марицом, Газиместаном, рађањем Косовског мита и Царства
небеског, духовним опстанком и у ропству, које се огледа у народном
стваралаштву, патњом, борбом, револуцијом и коначним ослобођењем.
Уколико и постоји албанска историја Косова и Метохије, то је повест
слугерањства свакој окупацији и туђину, то је историја конвертита, терора, то
је традиција иза које није остао нити један материјални или духовни
споменик, нити један мит – осим мношта гробова. Не треба сметнути са ума:
историјски, културни и верски споменици мухамеданске цивилизације су
углавном турски.

26
 Поред историје, нама у прилог иду и друге категорије: топонимија,
турски пописи, катастерске књиге. Ми истичемо много више права у односу
на Албанце. Док они истичу демографско право ми истичемо историјско
право. Док они истичу демографско право ми истичемо историјске и верске
споменике. Док они истичу демографско право ми истичемо државно-
територијално право. Док они истичу демографско право ми истичемо
међународно право. Док они истичу демографско право ми истичемо закон
силе. Дакле, Албанци истичу само демографско право, чак ни то не
комплетно јер је то право релативно кратке историје. А, ако смо код права
силе, ни то право није њихово. Јер, ако су Американци применили то право
према нама, оптужујући нас да смо хтели да силом решавамо проблем, па зар
то исто нису учинили и они?! „Реално стање“ на које се данас многи позивају
настало је из „реалне силе“ и као такво је неодрживо без сталног присуства
исте.

Али, и да Космет никада није био наш, да не полажемо никакво право на

њега, и да није центар наше духовне и верске културе и историје, да није
саставни део Србије - да све то није (а јесте): ми би смо морали ако желимо
да будемо озбиљна држава и озбиљан народ због својих стратешких циљева
да планирамо и да радимо како да га узмемо за себе. Генерал Живко
Павловић у уводној речи своје књиге о Церској бици (Јадарској), пише:
„Наше ''тужно Косово – наш Видовдан'', најачи је и најдубљи моменат у
нашим народним традицијама. Ретко је који народ у свом духовноме

27
животу, у својој књижевности и уметности, био озарен тако бујном
светлошћу, као што је наш народ светлошћу Косова. Косовски мит изгубио
је свој историјски карактер и претворио се у народну филозофију и религију.
Косово је вековима било извор снаге и полета за остварење наших народних
идеала. Оно нас је јеком гусала стално опомињало на нашу негдању славу и
величину, на нашу славну пропаст и тешко робовање под Турцима. Али оно
нас је стално подсећало и на нашу свету националну дужност: ''Освету
Косова'', и оно је данас достојно освећено. Слава и част за ово припада
нашем нараштају―. Миодраг Б. Протић, у својој мемоарској прози, коју
почиње речју Метохија, каже: „Косовска битка је за нас симбол љубави
према слободи―. И зато, додајем ја, ми Срби, не славимо пораз већ славимо
борбу за слободу у том поразу. Славимо љубав према слободи.
Отуд је бол већа што нам Космет не отимају мушки, лицем у лице, један
на један, отворено, по закону јачег, по закону који је од Бога и који је важио
од када је века и света и који ти оставља простора за витешку жртву или
чекање на боље дане, већ нам га отимају курвински, с' леђа, уз мноштво
интрига и лажи, уз здушно поправљање историје и богами, у задње време, уз
софистицирано-пропагандно-психолошки инжињеринг српских душа, то јест
духа, и то врло темељито, а све уз помоћ појединаца из редова самих нас, да
не кажем самих Срба или Српкиња. Наш историјски и духовно утемељени
мит они руше својим новоконпонованим, мондијалистичким митовима о
колективној кривици и колективном лудилу. Проглашавају
националистичком хистеријом и фашистичким дивљаштвом нашу
идентификацију са сопственом нацијом и нашу намеру и жељу да се боримо
за Космет и да га сачувамо, а са друге стране сматрају сасвим легитимним
тежње и акције друге стране да нам га отму и њихово националовање
сматрају вредном посебношћу коју треба поштовати по европејским
стандардима. Наше је, по том изрођеном и покондиреном делу популације,
„балкански примитивно“, а њихово је „европски напредно“. Али то није
новост. Није новост намера. Новост је метод, а богами и ефекти, које тај нови
метод постиже. Новост је и међународна консталација силе која никада као
до тада није била концетрисано окупљена само око једне стране и једне
идеје. Новост је степен немоћи оних који се, не својом вољом, нађу наспрам
те силе. Назнаке „нове стварности“ јесу и то да се на хоризонту човечанства
појављују неке нове силе, моћне и све моћније, и да, како сада ствари стоји,
ничија неће горети до зоре.
Још од Косовског боја, од када и постоји Косовски мит (али и завет)
који и јесте главна тапија нашег духовног поседовања Космета, није
постојала сила на свету а да није мерила своју моћ преко леђа Срба а на
рачун Старе Србије: Византија, Отоманска империја, Аустро-Угарска
28
монархија, царска и комунистичка Русија, фашистичка Италија, нацистичка
Немачка, најзад и данас сви они под палицом садашњег светског господара
Америке и њених сервиса као што су НАТО, ЕУ, Хашки трибунал,
муслимански фундаментализам и др. И увек сличне намере, слични методи,
слични изговори. Тако и тада: светска сила број један удружила се са
наркодилерима и бандом убица па ствара „демократију“ и „демократско
друштво“ на Косову и Метохији. И када су стварали Велику Албанију за
време Другог светског рата фашисти су такође говорили да стварају праведно
друштво и да су ослободили „косовски народ од великосрпске хегемоније“. И
када је Хитлер нападао Чехословачу и Пољску говорио је да то чини због
светског мира и угрожених људских права. На једном шиптарском сајту сам
прочитао коментар једног очито образованог Шиптара који гласи од прилике
овако: „1941. године Италијани и Немци су ослободили Косово а Албанце
спасили од угњетавања Срба и донели им слободу, чекали смо скоро
шездесет година да нам се то поново догоди―.
Енглески писац и нобеловац Харолд Пинтер рекао је у време
бомбардовања Србије: „Када је подметнута бомба експлодирала у улици
Олд Комптон, господин Блер је то назвао варварским чином. Када касетне
бомбе експлодирају по српским пијацама и разносе дечија тела, кажу нам да
је то учињено у име ''цивилизације'' а против ''варваризма''―. Деветнаест
земаља је учествовало у бомбардовању Србије а због отимања Космета.
Скоро све су, по први пут после Другог светског рата, покренуле своје војне
машинерије зарад неког магловитог циља који им и није био важан колико је
било важно показати лојалност према Американцима, па и Немцима. Отуд и
толико ситних и лешинарских помагача из окружења, који су као
представљали неки демократски свет а Србија то тада и по њима није била.
Албанија је демократски свет а Србија то није: хвала лепо и нека хвала.
Деветнаест држава је морало да се сакупи да би се разбио Србима
Косовски мит: Белгија, Канада, Чешка, Данска, Француска, Немачка, Грчка,
Мађарска, Исланд (исландски рибари су били посебно забринути по питању
људских права на Космету и у Србији), Италија, Луксембург, Холандија,
Норвешка, Пољска, Португалија, Шпанија, Турска (са њима је и почело на
Марици и Пољу Косову), Велика Британија и Сједињене Америчке Државе.
Мало је било и то, па су припомогле у статусу савезника и све суседне земље,
неке као Албанија директном агресијом копненим снагама, а друге, као
Македонија, Хрватска, Бугарска, Босна и Црна Гора - индиректно. Већина
тих народа је, на скоро исти начин, припомагала и агресоре на Србију и 1914.
и 1941. године, па је тешко отети се утиску да су сада у праву ако је већ
историја доказала да тада нису били - јер Србија је у оба светска рата била на
страни „добрих момака“.
29
 Поштено: зар све ово не изгледа сулудо, да би било истинито и
основано?! Зар се у свету нигде не дешавају неправде које би покренуле
оволику машинерију осим на Космету?! Зар свакодневно не чујемо вести које
су стотинама пута горе и крвавије од оних косовских и исфабрикованих, па
нико прстом ни да мрдне?! Та, 2015. године, море избеглица бежи из ратом
захваћених домова. Зар та хистерична „планетарна експлозија човекољубља―
(Д. Ћосић) на Косову никоме није изгледала извештачено? Понављам: зар
стварно све ово не делује мало сулудо?! Мени делује. Јер знам. А знам из
више разлога. Живео сам у Метохији, осетио на кожи све недаће које је рат
донео, упоређивао оно што сам читао и чуо са оним што сам видео и осетио.
Знам макар делић за разлику од оних који не знају ништа а труде се да ми
соле памет. Труде се да ме убеде како сам искључиво ја крвник и злочинац, а
не уједно и жртва, и то мене који сам истеран из свога дома, којем је тај исти
дом опљачкан и спаљен, и мене који бих био убијен кад би само ногом
крочио у свој завичај. Мени су књиге запалили, много књига, али ми нису
памћење тиме избрисали, напротив.

Али, да би се организовала и скупила сва та сила од земаља и људи,

морала је да се поведе медијска и политичка кампања огромних размера,
како би се пред јавним мњењем утемељила оправданост агресије на једну
суверену земљу. Невиђен медијски рат, мноштво лажи које су биле толико
невероватне да је свет у њих морао поверовати (нико није могао да верује да
је могуће измислити такве глупости па су самим тим изгледале реалне):
концетрациони логори, масовна силовања на трговима и пред публиком,
медицински експерименти над Албанцима, стрељања стотина хиљада
цивила, гасне коморе и много још чега. Матрица је јасна: свет је већ знао за
холокауст и требало га је поново подсетити, али сада са другим актерима.
Ханс Кристијан Зеиге публициста и новинар је за немачки радио у току
бомбардовања изјавио: „да је НАТО сатанизацијом Срба десет година
припремао јавност за рат―. Мислим да је по том питању, по питању
медијске припреме јавног мњења дотичних земаља за бомбардовање Србије
из којег је директно произашло отимање Космета, најбољу дефиницију
правог стања ствари дао тадашњи демохришћански посланик у Бундестагу
Вили Вилмер. Он је казао: „Никада до сада се није десило да тако мали број
људи лаже толико много људи, и то на суштински начин, као у погледу рата

30
на Косову―. Тим Џуда, вели (The Serbs, стр. 86): „Многи Косовари су успешно
убедили многе људе на Западу да питање Косова заиста спада у домен
људских права. У ствари то није случај. Реч је о суштинској борби два
народа за исто парче земље―.
Шта се све говорило о Србима у свету тешко је просечно информисаном
човеку и замислити. Из обилног материјала који сам ја проучио (а који је
само мали делић свега што је изречено или написано), ја у овој књизи
износим само мрвицу. Колика је та мрвица схватиће они који прочитају
књигу. Неке од изјава иду толико далеко по бестијалности и поганлуку да
представљају чист пропагандни нацизам и продукт болесних умова.
Поставља се само питање: зар је степен манипулације људима достигао
толики ниво да више нема смисла говорити о било каквим људским
вредностима и слободама? Говорило се о Србима као разбојницима, убицама,
силеџијама, первертитима, садистима, дупеглавцима, агресорима, варварима,
болесним умовима, народу који треба побити, којег треба бацити на колена,
збрисати са лица земље, затворити у карантин. Немачки министар војни
Рудолф Шарпинг говорио је о „расецању трудница и печењу нерођених
беба―, говорио је о „новом начину клађења српских војника где се кладе који
је пол детета па после расецају трбух трудним Албанкама ваде фетус и
тако утврде ко је добио опкладу―. Говорило се да српски војници
систематски силују све женско и мушко на шта наиђу, али да жене држе
после затворене по неколико месеци да би родиле српску децу, а да албанске
мушкарце силују полицајци заражени сидом. Желим да већина од вас не
прочита све то. Били би сте дубоко поколебани у сваки систем вредности
такозваног цивилизованог света. Опет, са друге стране, држим, ако ћутимо
ми признајемо индиректно то за шта су нас оптуживали за разлику од неких
који све то мазохистички прихватају и директно. Ради илустрације, за
почетак, пренећу само делић онога што се могло чути и прочитати, а касније
у току књиге сусрешћете се са још много сличних примера.

*
Доле наведени цитати су скинути са интернета а представљају избор из
књиге Зорана Петровића Пироћанца Избрисати српски вирус, много пута и
на много места су већ коришћени ови цитати, али мислим да им је место у
овој књизи, на самом њеном почетку:
- „Требало би да бомбардујете Србе―, Папа Јован Павле;
- „Срби су народ без закона и вере. То је народ разбојника и
терориста―, Жак Ширак;
- „Молим да се ватра небеска обруши на Србе―, опат Пјер, француски
свештеник-хуманитарац;
31
 - „..што се Срба тиче...То је данас један болестан народ―, генерал Жан
Кот;
- „Срби нису нарочито паметни... српска се деца неће више смејати“,
Лоренс Иглбергер;
- „Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили
новац за свој рат... требало би ђаволски да бомбардујемо Београд―, Пол
Џексон, уредник листа Калгари сан;
- „Ми бисмо требали да Србију осудимо на карантин, све док се вирус
који они носе не избрише―, Давид Гомперт из Бушове администрације;
- „Србе треба бацити на колена―, Клаус Кинкел;
- „Срби су злочиначки дупеглавци―, Ричард Холбрук;
- „Зауставите Србе. Одмах. Заувек―, Маргарет Тачер;
- „Нема мира док Србија не буде војно поражена―, Срђа Поповић,
адвокат;
- „Уосталом, босански Срби су за нас увек били и остали само банда
разбојника и убица―, Јохан Фриц, директор Ди пресе;
- „Срби су дводимензионални народ са тежњом ка простаклуку...
Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови наопаки
створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу...―, Питер
Јустинов;
- „Србија је несумњиви агресор―, Јосиф Бродски;
- „Предлажем да се српској деци забрани у школама учење националне
поезије―, Ролф-Дитер Клуге директор универзитета Тибинген;
- „Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, што могу
захвалити свом словенском пореклу...―, Франсоа Кремио, француски војник;
- „На несрећу, нисам побио све Србе...―, Томислав Мерчеп;
- „Нека се Срби подаве у сопственом смраду―, Хелмут Кол;
- „Водићемо против Срба рат - дипломатски, економски, политички,
пропагандни и психолошки―, Џемс Бејкер;
- „Ово је борба између добра и зла, и НАТО неће дозволити да зло
надвлада―, Вилијем Коен;
- „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између
добра и зла, између цивилизације и варварстава―, Тони Блер;
- „Срби спроводе терор и силују албанску децу―, Бил Клинтон;
- „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити...“,
Џејмс Шеј;
- „Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље -
осморо. То је јасан напредак―, Бернар Кушнер.

*
32
 И заиста, та кампања је до тада била невиђена и у размерама, и у
садржају. Француска јавност је у то време, на пример, путем докторских
дисертација и медија била обавештавана „да је потпуно јасно да су Срби
желели да Хрвате и Словенце преведу на православље― – (Franncois Grumel).
Гебелс од тада више није синоним за медијско манипулисање масама. Гебелс
може полако у историјски заборав. (Када сам ово говорио на једној трибини у
Њујорку, тадашњи конзул Србије, рекао ми је: „Знате, мало је незгодно да
упоређујете Гебелса са админстрацијама Америке и Немачке―. „У праву сте
- одговорио сам му - Гебелс је мало дете за њих―). Елем, исписане су нове
странице историје које би се могле подвести под појам: медијски геноцид.

*
Славољуб Ђукић је у својој књизи Политичко гробље, такође прикупио
неколико индикативних момената прљаве кампање која се водила против нас:
- „Министар информисања Словеније Јелко Кацин, јавно је признао (тек
2007) да је 1991. обмањивао јавност лажним подацима о ''зверствима српске
ЈНА''― (стр. 316);
- „Загребачки професор Светозар Ливада тврди да је доласком Туђмана
на власт ''организована наука за етничко чишћење'' којом је доказивао
рушилачко присуство Срба у Хрватској. Препоручивани су глосари којима се
треба служити. Као што се некада говорило ''жидо-комунисти'', коришћен
је термин ''србо-коминисти''. Бернар Кушнер коме је Србија честа мета,
изјавио је (2003) да је Ричарду Холбруку и њему Алија Изетбеговић, на
питање зашто је лагао о ''српским логорима и истребљењима'', признао да је
тиме желео да присили међународну заједницу да реагује― (стр. 316);
- „Угледни амерички недељник Њусквик је писао о тродневном силовању
младих муслиманки, привезаних жицом за ограду, да би затим биле посуте
бензином и живе запаљене! Сугестивношћу оваквих слика и телевизијских
конструкција свет је био толико ужаснут да би, према речима једног
страног новинара, пацифисти Запада са задовољством примили вест да је
на Београд бачена ''атомска бомба'': ''Тако и треба'', рекли би― (стр. 317);
- „Лист La Gaushe (10. фебруар 1993) писао је о српским
екстремистима ''који су користили силовање као ратно оружје у својој
политици етничког чишћења''. Штампана је карикатура са српским
војником уз потпис: ''Могу да вам набавим мртву бебу на крсту или ископане
очи, што исто тако није лоше''. Канадски лист Weekly Word News објавио је
текст о Србину, из Босне, који је сисао крв 5000 својих жртава са
вампирским очњацима! Изнесена је и тврдња да српски специјалци добијају
по 30 центи за свако убијено дете― (стр.317);

33
 - „Генерални секретар Уједињених нација Кофи Анан тврдио је да
седници Савета безбедности да је један Србин приморао старца Муслимана
да једе џигерицу свога унука― (стр.317);
- „У политичке подвале укључени су и средњошколци... Марта 1990.
светска тема била је такозвано тровање школараца албанске
националности, помоћу супстанце убачених у вентилационе цеви... И овакве
бесмислице налазиле су простор у водећим западним медијима... Нико се није
питао како је могуће да у истој школи, где су ученици српске и албанске
националности, ''помоћу гасова у вентилационим цевима'' жртве буду само
млади Албанци?― (стр. 463);
- „Међународна јавност је, међутим, искључиво је извештавала о
прогону и етничком чишћењу Албанаца, са монструозним конструкцијама,
од којих се ледио људски разум. Немачки новинар Ерик Ратфелдер чак је
''открио'' да је у лето 1998. само у Ораховцу убијено 567 Албанаца, а међу
њима и четрдесеторо деце. (Истине ради, у лето 1998. године у Ораховцу су
страдали Срби, њих неколико десетина, међу њима је било и деце, већина је
убијена, мада део њих никада није пронађен. прим. И.Ђ.)... Лудилу лажи није
било краја. Пред почетак бомбардовања, Вашингтон износи податак о пола
милиона несталих Албанаца. Хавијар Солана је изјавио да се на Косову не
могу видети мушкарци између 30 и 60 година. Штампа описује групна
силовања ''у присуству родбине'' (Немачки новинар Франц Хуч је сведочио
доцније у Хагу да су ''албанске жене нудиле причу о силовању и продавале за
новац)― (стр. 464);
- „Енглески дневник The Sun пљеска бомбашима: ''Гађајте их као псе!''.
На питање ''бомбе или не'', Славој Жижек (Left Review) одговара: ''Још нема
довољно бомби''... Соња Бисерко, председница београдског Хелсиншког
комитета, невладине организације чији се програм ослања на доброчинство
и бригу о угроженим људима, недела је видела само на једној страни. У
тексту под насловом ''Како очистити Србију'' (Њујорк тајмс, 9. мај 1999),
аутор Блејн Харден, тврди да се Соња Бисерко састала са Медлин Олбрајт,
и од ње тражила да Вашингтон озбиљно размисли о окупацији Србије, да
државно руководство подвргне јавном суђењу које ће Србе присилити да се
суоче са злочинима, да Запад преузме све медије у Србији и уведе строгу
забрану ширења ''екстремног српског национализма'' (стр. 475).

*
А, на Косову се није догађао нити део онога што су говорили и писали
на западу. Ратни профитери су се богатили. Анти-ратни профитери су се
богатили. НАТО је убијао са великих висина. На земљи у страдали Срби и
Албанци – подједнако. Француски сатирични лист Шарли Ебдо, који је
34
касније доживео судбину да муслимански екстремисти побију скоро целу
редакцију, доносио је поспрдне и морбидне карикатуре о Србима и српским
војницима, који силују, убијају, пљачкају. На једној карикатури, српски
војници на Косову разочарано констатују ''да више нема шта да се силује''.
Није су питању само спиновање јавности неистинама и пропагандни
трикови, већ и грубо нарушавање научне мисли. Професор Смиља Аврамов
је навела примере у својим радовима где су озбиљни европски и амерички
часописи са научним претензијама објављивали текстове у којима се, на
пример, наводи да су Мађари већина у Војводини (Willian Pfaft, Invitation to
War, Foreing Affairs, No.3/1993). Уколико су на тај начин обмањивали
јавност, са извртањем и лажним представљањем лако проверљивих
чињеница, може се онда замислити колики је обим лажи које је било тешко
проверити јер су измишљене у релевантном времену - везано за релеватно
време.

*
Слободан Антонић, у књизи Милошевић – Још није готово, наводи
сличне примере:
- „Рецимо, по извештају Роја Гатмана из Босне (New York News, 2.
август 1992.) – а Гатман је за то извештавање добио Пулицерову награду
(1993.) – ''српски освајачи држе два концетрациона логора'' у којима се
''лешеви спаљују у крематоријумима и претварају у сточну храну''.The New
York Times, 24. јануара 1993., помпезно објављује вест да је у Босни
откривено 135 концетрационих логора са 70.000 логораша ''које држи
Београд''. исти лист, 9. јануара 1993., објављује да су Срби, као део програма
етничког чишћења, силовали укупно 20.000 Муслиманки, док Washinton post,
13. јануара 1993., износи цифру од чак 50.000 силованих и 100.000 убијених
Муслиманки и Муслимана. Suddeutsche Zeitung нам приповеда потресну причу
извесне Азизе, коју су Срби јавно силовали ''на стадиону у Мањачи'', пред
1500 људи. Једино што у Мањачи нема и никад није ни било никавог
стадиона. У јануару 1993., Tagesthmen, без икаквих ограда преноси тврдњу
Штефана Шфарца, посланика ЦДУ, да Срби ''поново обављају
експерименте над људима, као што их је у Трећем рајху чинио Менгеле'',
тако што српски гинеколози, по концетрационим логорима ''усађују
босанским женама чак и псеће ембрионе'';
- „Одводе их у концентрационе логоре― – Билд, 1. април 1999;
- „Српске вође је изабрао српски народ. Није јасно зашто би они (српски
народ) требало да буду поштеђени да окусе патњу коју је он (Милошевић)
наносио својим суседима― – Вилијем Пфаф , Internationat Herald Tribun, 31.
мај 1999; (Овај цитат говори о плиткоумности и глупости, или
35
тенденциозности и неоснованости, иступања западних политичара и
новинара. Глупости, али и о: ароганцији! Зашто? Прво, ако је српске вође и
Милошевића изабрао народ, како се каже у тексту, онда он није био
диктатор, како су га представљали и због чега су га рушили. Друго, ако је
оправдано казнити један народ, онда смо и ми имали исте аргументе и исто
право да казнимо Албанце као народ, за све патње које су нанели српском
народу. Они нама, у ствари поручују: јачи има право да кажњава слабијег,
како сте ви Албанце, тако ћемо ми вас. То је западна демократија).
- „Ми смо у рату са српском нацијом и свако ко се шета Београдом
треба то да схвати. Дванаест недеља хируршког бомбардовања никада не
би преокренуло Србију. Хајде да видимо шта ће дванаест недеља мање
хируршког бомбардовања учинити. Дајте шансу рату. Желите ли у
педесете? Ми ћемо вам дати педесете. Желите 1389? Можемо да створимо
1389, такође― – Томас Фридман, Тimes; (Шта је ово до позивање да се
убијају српски цивили?! Они немају права да нам говоре о ратним
злочинима, како немају право да говоре о геноциду Хрвати и Муслимани
који су као усташе побили преко милион Срба! Поред тога, нити једне
„злочиначке“ српске новине нису писале овако како су писале
„демократске“).
- „Српски цивили су ти који Милошевићу омогућавају да остане на
власти, тако да они морају преузети део одговорности― – Сузан Сонтаг,
New York Times, 3. мај 1999;
- „Смрт српских цивила јесте цена која се мора платити када народ
стане иза вође криминалца― – Anthony Lewis, New York Times, 29. мај 1999;
- „Стратешко бомбардовање српских градова треба да покрене
најреалистичније Србе да поново размотре своју подршку самоубилачкој
Милошевићевој политици― – Бжежински, Le Monde, 17. април 1999;
- „Надам се да ће ваздушна кампања, чак и ако не примора Милошевића
да нареди својим трупама да напусте Косово, толико опустошити његову
привреду, толико уништити животе његовог народа, да ће му они одбити
послушост и збацити га― – Џо Либерман, NBC, 25. април 1999;
- „Огромна већина Срба под утицајем је нарочито злоћудне врсте
национализма. Ухваћена у стисак заблуда, мржњи, културе рата и смрти
друштва које је све ратоборније, која се не противи Милошевићевој
елиминационистичкој политици или је, чак, подржава, учинила је себе
законски и морално некомпететном да управља својим пословима, што њу
претвара у вероватну и трајну претњу за друге. Њихова земља се мора
ставити под надзор, а они који су подржавали злочинце, што је висок
проценат српског становништва, треба натерати да схвате своје грешке―
– Даниел Голдхаген, The Guardian, 29. април 1999.
36
 *
Пјер Пеан, у књизи Косово – Праведни рат за стварање мафијашке
државе, између осталог пише:
- „У интервенцији НАТО-а на Косову постоји један елемент који нико
не може оспорити: ракете и бомбе нису изазване материјалним интересом.
Њихов карактер је искључиво хуманитарни: овде су посреди принципи, права
човека којима је дат приоритет чак и у односу на суверенитет држава. А
то напад на Савезну Републику Југославију чини легитминим чак и без
мандата Уједињених нација― - Васцлав Хавел, Монд, 29. април 1999. године,
И ја се осећам као Албанац;
- „Ми смо постигли успех на Косову, јер је то била морална ствар― – 14.
јун 1999. године, Тони Блер, Њузвик, Нови морални крсташки рат;
- „Алијанса на Косову је успела јер је њена ствар била праведна― –
Медлин Олбрајт, 14. јун 1999. године, Волстрит журнал (то је дан када сам у
колони напустио родно место и Метохију);
- „Када будемо сазнали истину, она ће бити суровија него што можемо
поднети јер југословенске снаге спроводе на Косову етничко чишћење какво
су нацисти вршили 1930. или 1940.― – Јошка Фишер, Монд, 12. април 1999.;
- „Није Милошевић тај који убија, који пљачка, који пали куће оних који
на Косову имају ту несрећу да нису Срби него то чине војници регрутовани
из српског становништва. Стога, апел да се не жигошу Срби у целини треба
схватити као ''негационистички говор''. До сада смо слушали овакве
говоранције: ''холкауст, то је Хитлер и SS Waffen'', а у суштини немачки
народ је тај који је омогућио геноцид, јер је прихватио и оживотворио идеју
о истребљењу Јевреја. Србе у целини морамо сматрати колективно
одговорним за почињена чудовишна злодела на Косову, која се могу поредити
с нацистичким истребљењем Јевреја. Дати реч једном Србину, дакле, значи
дати моралну подршку геноциду― – Жан Пол Гуте, Шарли Ебдо, 5. мај 1999.;
- „Читајмо само неколико тренутака неке новине, а онда реч ''Косовар''
заменимо речју ''Јевреј''. Милошевићеве трупе врше погроме, разарају села,
убијају људе, протерују јеврејске жене и децу у логоре... Пошто нема Јевреја,
Милошевић тамани Албанце― – март/април 1999-те, Филип Вал, директор
Шарли Ебдоа (којем ће саборци ОВК из Исламске државе побити целу
редакцију после 15 ходина);
- „Главне црте српског карактера су: тврдоглаво понашање, необуздана
завист, сколоност ка раздору, неслози и поделама, инфантилан однос према
вођи, покорност, страх од јачега и суровост према слабијем, потпуно
непоштовање времена које објашњава синдром прошлости, несавладив
нарцизам. И оно што можда највише забрињава: склоност Срба да уживају
37
у својој патњи, граничи се са мазохизмом― – Лорен Жофрен, новинар листа
Нувел обзерватор, март 1999.

*
Пол Шредер о оправдавању кажњавања читавих народа од стране САД
а по тумачењу професорке Смиље Аврамов, рекао је следеће: „Масе морају
платити цену да би научиле нешто из историје јер има народа који су
тврдоглави и вреднују свој колективни имиџ према блиској верзији
прошлости и тиме правдају своје акције, нарочито народи на Балкану―.
Поставља се питање да ли су и нападачи на Светски трговински центар
могли да се позову на исте аргументе?!
*
Било је и противника НАТО бомбардовања у Европи и САД. Мало њих
правих и искрених, који су схватили лажи и манипулације и крајње циљеве
бомбардовања а више, много више, оних чији су мотиви за побуну били
посве различити. Оглашавали су се по медијима, и пре, и док је трајало
бомбардовање. Кажем, добар део њих, нису били против зато што су мислили
да је Србија невина, да то не заслужује већ из сасвим других побуда и
мотива: пре свега политичких, а затим и етичких, етничких, тактичких,
правних, економских, пацифистичких, верских, анти-глобалистичких итд.
Неки од њих нису доводили у питање поставку да су Срби зликовци и да се
на Косову дешава геноцид, него су развијали свако своју тезу због чега је
бомбардовање погрешно. Углавном су то била политичка и интересна
препуцавања која нису имала никакве везе са правдом и истином. Некад се
тако нешто једноставно медијски креирало да би се створио утисак слободе
медија и демократског плурализма.
Протести који су одржавани, а да их нису Срби организовали и на њима
учествовали, били су антиратни, антиглобалистички или антиамерички
протести, или протести ултралевичара или ултрадесничара, било у Европи,
било у САД или у Русији. Већина тих који су протестовали, а било их много
мање него кад је Ирак био у питању, а више кад се догађало такозвано
арапско пролеће и све што је уследило иза тога, није ни знала кога то и због
чега бомбардују. Бомбардовање је само било повод да изнесу свој политички
став. Било је и оних који су схватали бесмисленост НАТО бомбардовања,
који су знали шта се уистину дешава и који су схватили о чему се ради. И
њих је било доста. Писали су, говорили, излазили на улице. Не могу се
слобода и истина никада до краја угушити. Неке од њих ћемо уз велику
захвалност за све што су учинили за Србију поменути у овој књизи. Било је и
оних који, поред добронамерности, једноставно нису разумели односе и

38
проблеме, ствари су приказивали шематски и „умирали“ су у жељи да буду
објективни по сваку цену.
Много пре авиона и крстарећих ракета, пре осиромашеног уранијума и
касетних бомби, новинарска пера и њихове камере почеле су да убијају Србе
и Србију. Космет је полигон на коме су испробане нове технологије:
технологија лажи и технологија убијања. Сваки томахавк послат на Србију
морао је бити медијски оправдан наводним српским злочинима. Космет је
постао највеће „позориште трагедије“ на свету. Позориште апсурда. Милион
статиста изашло је на бину. Авиони НАТО-а осветљавали су позорницу. Цео
свет је уживо посматрао премијеру представе. Представа још траје, само са
много мање публике но тада. Космет дакле улази и у историју, и теорију
театра. „То је било зато што западна јавност више није доживљавала Србе
као људе. Од почетка ''друге фазе ваздушне кампање'', Србија је толико
упорно и широко ружена, да је НАТО убрзо могао да је до миле воље разара,
а да се ником због тога ништа не пребаци. У том жалосном послу ратног
хушкања учествовали су готово сви делови друштвених елита у САД и ЕУ―.
– пише Слободан Антонић у књизи Милошевић - Није још готово.
А било је стварних проблема. То нико нормалан не може да спори. И
требало их је решавати пре свега демократским приступом и методама. Али и
силом. (Радомир Путник, официрима Прве армије у Врањској Бањи, 1912.
године: „Са Арнаутима и лепо, а и силу употребити кад не помаже лепо
поступање―). Као што раде све нормалне и стабилне државе на свету када се
суоче са тероризмом. Демократске потинцијале ми нисмо имали у довољној
мери и ту нам је била потребна помоћ. Нисмо је добили. Силу смо имали али
нам нису дали да је за добробит грађана Космета употребимо. Они су је
употребили. Силом су нас одвикавали од силе убеђујући нас да није добро
употребљавати силу. Ако је НАТО бомбардовао српске градове из
хуманитарних разлога, онда су и Срби бомбардовали шиптарска упоришта из
истих побуда. Ако бомбама може да се утерује хуманост, онда је то – то, и за
свакога исто.
Вековни сукоби и неразумевања између Срба и Албанаца кулминирали
су крајем прошлог века. Распад СФРЈ и ратови које је тај распад изазван
споља донео, нису могли заобићи ни јужне српске територије. Осећало се на
све стране да несрећа куца на наша врата. Признајем, ни откуда није било
искреног гласа разума. И Срби и Албанци су били уплашени. Тај страх код
Албанаца су искористили непријатељи српске државе оличени у шиптарским
терористима и њиховим помагачима да интензивирају сукобе. Сукоби су
били узрок а не последица. Сукоби су били намера, вешто испланирана и
обилато потпомагана са стране. Тај страх покренуо је Србе у неке
непромишљене акције и када оне нису биле потребне, а са друге стране
39
парализовао је неке акције које су биле потребне и очекиване а нису се
догодиле, или се бар нису догодиле на време и уз потребну жестину. У
доброј мери корумпирани државни апарат није имао квалитета (због
десетогодишње негативне селекције кадрова која је вршена искључиво по
партијској линији и која, на жалост, није престала до дана данашњег) ни
знања да се истински ухвати у коштац са проблемима и да искрено приступи
пројекту интеграције Албанаца у државне и друштвене структуре. Искрено,
они то нису ни хтели, али то није оправдање за непокушавање. Није био
државни апарат ни спреман да покаже снагу и озбиљност државе кад се зло
заметало, на самом почетку.
Шиптарски терористи финансирани нарко-новцем и организационо-
логистички (па и материјално) помагани пре свега од Немаца и Американаца,
проценили су исправно по њих, да је дошло њихових пет минута распада
СФРЈ. Схватили су да се њихов проблем Космета мора решавати у пакету
растурања СФРЈ и грађанско-верских ратова који су вођени као последица
тог распада. Убеђење Шиптара да треба да дигну буну појачавала је подршка
споља и велика помоћ у сваком погледу. Нису Шиптари ти који утицали на
расплет косметске кризе. Они су само пиони, само топовско месо неких
већих сила, али су имали среће, и улизивачког потенцијала, да се интереси
тих сила поклапају са њиховим тежњама. Најзад, нису имали шта да изгубе.
Срби су пак осећали да се ствари неће повољно одвијати по њих. Имали
су већ искуства са северо-запада и ратова који су тамо вођени. Сатанизовани
и медијски растргнути, али и физички опкољени а са унутрашњим
непријатељем, они нису имали никаквог маневарског простора. Врло често
ни довољно памети да не наседну на провокације. Нису имали ни правог
вођства. Срби су све то осећали али су били уморни већ а Србија није имала
довољно демократског потенцијала којим се могло макар нешто још
покушати пре рата. На крају, у Србији је некима, баш као и данас, било већ
Косова преко главе. Дефетизам и дезертерство су узимали маха и имали су
јако упориште у одређеним политичким структурама, пре свега у Београду.
Сад је јасно да се рат није могао избећи, да је он планиран дуго пре
икакве кулминације кризе, да је све било изрежирано - без обзира на то, ради
наше моралне сатисфакције, требали смо покушати, али искрено да
покушамо, сва могућа решења. Али то је могло бити урађено доста пре него
су кренули окршаји. Кад су сукоби почели, Србија више није имала никаквог,
ама баш никаквог, маневарског простора, никакве тактичке резерве, нити
стратегијског положаја, за било шта осим за оно што је већ било
припремљено и изрежирано. Није га имала, тог простора, из много разлога,
пре свега из неискрене жеље појединих актера да се дође до мира и

40
закамуфлираних крајних циљева. Наиме, Американце уопште није
интересовало стање људских права. Они су водили своје ратове.
Ако је веровати мемоарској књизи Момира Булатовића, Милошевић је
после Дејтона хтео да стави тачку на све сукобе и да буде кооперативан са
западом и Американцима. Питао је шта треба да уради СРЈ, и он лично, који
су то услови таксативно набројани, да се испуне по сваку цену, да се најзад
успостави мир и скину санкције. Ворен Кристофер (Питер Галбрајт, по
другом аутору) је на то питање одговорио: „Ви изгледа још увек нисте
схватили. Нема посебних услова које ћемо вам задати а ви их испунити.
Потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се
од вас очекује―. Спољња политика балканских народа сводила се на
испуњење захтева америчке администрације. Ко је то беспоговорно чинио,
бивао је амерички савезник. Ко је глумио независност, стављен је на стуб
срама и разапет на крст. Они који су претендовали да смене Милошевића и
његову политику, у Србији, могли су такође само на тај начин то учинити:
беспоговорним извршавањем налога Америке и Немачке. Они су у доброј
мери то и чинили, као што чине до дана данашњег.
Ни Албанци нису желели мирно решење. Таман да им је испуњен сваки
захтев, они би и даље желели рат и етнички чисто Косово. Бјелајац и
Кривокапић у књизи Српска историографија и свет, на страни 98., пишу о
неуспешним покушајима српских власти да започну дијалог са Албанцима:
„После Ћосића, Албанци поново одбијају Милошевића. Медијска блокада и
сатанизација Југославије иде им на руку. Они се опредељују за улогу ''жртве''
и онда када покрећу терористичке акције и када развијају сепаратистичку
герилу―.
Кренули су тероризам, смрт и оспоравање права једној сувереној држави
да се на сопственој територији супростави тероризму. Славољуб Ђукић у
књизи Политичко гробље, на страни 463., пише: „Оно што је у
демократским друштвима третирно као тероризам, на Косову је
проглашено легитимним ослобођењем од терора. Сепаратиста Ричард Мек
Лорен, који је 1995. обзнанио ''Независну Републику Тексас'', на три процеса
у Америци је осуђен на 121 годину затвора. У исто време, према тврђењу
Мирослава Лазанског, у Тирани се 1995. Осама Бин Ладен састао са
Хашимом Тачијем, Рамушом Харадинај и Салијем Беришом. Све су то знали
Американци―. Наша страна често и незграпно делује, (мада ништа жешће
него су се америчке службе обрачунале са „сепаратистима“ у Тексасу), јер је
шиптарски тероризам специфичан, он је комбинација тероризма и гериле,
бандита и паприкара, то је побуна широких размера у коју је милом или
силом укључен добар део народа. Врло често је немогуће одвојити цивиле од
наоружаних побуњеника јер су стално измешани и делују из насељених места
41
па често страдају и једни, и други. ОВК је, донекле, и била формација
наоружаних цивила. Врло често терористи и свесно жртвују цивиле јер су
тако научени од својих помагача са стране желели да створе слику страдања
народа. И успева им то. Али, уверили смо се касније да Американцима и
Немцина уопште није било важно када је украјинска војска бомбардовала
властите градове, и свој народ, из свих расположивих оруђа: тешке
артиљерије, вишецевних ракетних бацача, касетним бомбама (Луганск),
авионима и хеликоптерима. Урбане комплексе Доњецка и Луганска
сравњивали су са земљом уз стотине цивилних жртава а да никога није било
брига, док су пред бомбардовање Србије за сваки срушени албански зид
извештавали са лица места.
У сукобу који се распламсава страдају и Срби, полицајци, војници и
много, много цивила. Терористичка ОВК убија много цивила на обе стране:
и Србе, а много више Албанце. Свет о српским жртвама ћути, игнорише их
али зато све друге жртве приписује српском терору. Онда креће све редно:
Рамбује, Рачак, бомбардовање... све по плану. Ђаво је дошао по своје. Имао
је доста шегрта, па му није било тешко.
На крају, било је и жртава у том рату. Било је и невиних жртава, како то
воле да кажу силници како би оправдали своја дела. Као да постоје оправдане
жртве. Било је и ратних злочина и пљачке. Било је свега што носе ратови од
када је века и света. Били су на удару подједнако и Срби и Албанци, уједно
су подједнако у том рату били крвници и једни, и други. Само су Срби више
пострадали јер је српских непријатеља било много више. Процентуално су
Срби страдали десет пута више: око 1% Срба са Космета је погинуло, према
0.16% Албанаца. Бројчано скоро подједнако. Ту су и цивили у централној
Србији који су страдали од НАТО бомбардовања, као и припадници војске и
полиције који су погинули у борбама.
Није дакле кључно питање: је ли било патње и смрти? Већ је најважније
питање: ко је довео до ситуације рата која неминовно доноси безакоње и
патњу? Зар није постојало другог решења тог такозваног „демократског
света“, осим распламсавања рата? Жртве иду на душу Милосрдног анђела
(Или: Операција Савезничка сила; или: Операција Племенити наковањ). Јер
да неко себи да за право да са другог краја света силом решава проблеме у
једној сувереној држави, оспоравајући право тој истој земљи да своје
проблеме са тероризмом решава силом - то је заиста апсурдно, али и са
катастрофалном последицама. Нема томе логичне утемељености ни у праву,
нити у здравом разуму. То питање је поготову актуелно постало у зиму 2016.
године, када је друмовима Европе крстарило на стотине хиљада избеглица из
Африке и Азије, а после интервенција Америке и неких земаља западне
Европе, у њиховим земљама?! Понављам по стоти пут: Србији су по питању
42
проблема Космета биле потребне добре услуге и мирољубиви напори, па чак
и дипломатски притисци према свим странама у сукобу, а не ратно хушкање,
на крају и само учешће у рату, у међуетничком рату где две стране полажу
право на једну територију, и то на страни једне од зараћених страна -
сепаратистичкој.
Наравно, те услуге су требале бити искрене и поштене, а не онакве какве
су нуђене у Рамбујеу, и које су представљале фарсу ради стварања привида
да се жели мирно решење. Сву си знали, од политичара до медија, да ни
један Србин неће потписати споразум из Рамбује-а. Тада! Данас би се
очигледно нашао такав. Какво време - такви и Срби! Тај споразум је и писан
тако да не постоји ни минимум шанси да буде прихваћен од српске стране.
Тада! Славољуб Ђукић је у књизи Политичко гробље поводом тога написао
на 467. страни: „То су били преговори са ''пушком упереном у главу'', узми или
остави, рат или капитулација, ''пољуби ме у дупе или ћу те убити'', како је
енглески писац Халорд Пинтер дефинисао америчку политику коју је
тумачила Медлин Олбрајт. ''Ако Срби прихвате споразум, нема
бомбардовања, ако га одбију, биће га: I am sorry'', поручила је Олбрајтова.
Амерички аналитичар Обрад Кесић тврди да је Клинтон својој делегацији
изјавио да, ''стављајући се у Милошевићев положај, нити сам не би
потписао споразум какав је уручен''―.
У Рамбујеу преговора није ни било. Делегације су биле одвојене и
предат им је готов докуменат који је требало аминовати или одбити. Гор
Вајдал (The Observer, 6.6 1999) пише: „Мадлен Олбрајт се сматра најгорим
министром спољних послова од времена Едварда Стетинјуса: велики
губитак за дактилографску службу није донео добитак демократији.
Шврљала је као луда у Рамбујеу, представљајући Србима један хитлеровски
ултиматум који ниједна суверена земља не би никад могла прихватити,
будући да је предвиђао готово потпуну окупацију Србије, бесплатно
рекламирање НАТО-а на српској телвизији и томе слично―.
Пјер Пајен у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу тврди да
је Олбрајтова главни ратни јастреб и да је бомбардовање Србије: њен рат.
„Она је одлучила да уђе у рат већ у пролеће 1998, а можда и раније―, каже
он. Тада се није знало да ће се догодити Рачак. Или се знало!!! Ибер Ведрин у
разговору са Пјер Пеаном, 22. новембра 2012. године каже у вези Рамбујеа:
„Робин Кук и ја смо били заговарачи политичког решења, док је Тони Блер
био за рат. Од самог почетка најратоборнија је била Медлин Олбрајт, која
је Милошевића поистовећивала са Хитлером. Њу чак није радовало ни
постојање ''Контакт групе'', а још мање значај који јој се придавао.
Ламберто Дини, италијански министар спољњих послова, желео је да учини
све што је могућно да се избегне ескалација. Што се тиче Игора Иванова,
43
Руса, он је понављао: ''Ја сам овде да бих вас спречио да поведете рат''. То
га није спречавало да мрзи Милошевића. Што се тиче Јошке Фишера,
Немца, он се стално разапињао између нас – Робина Кука и мене – и Медлин
Олбрајт која га је неизоставно позивала чим би показао склоност према
политичком решењу. И тада би му говорила: ''Поново постајеш левичар''...
Заиста смо покушавали све да задовољимо Медлин и да не попустимо
Косоварима који су непрекидно истицали све веће захтеве. Нисмо било
спремни да идемо преко аутономије―.
Нико, нико, не може да правда тај срамни акт агресије!!! Нити у свету,
нити овде код нас. Ма колико се и тамо и овде трудили то да чине! Урадили
су управо оно за шта су нас оптуживали и казнили: употребили су силу и
терор према слабијој страни. Наравно, овај проблем се може посматрати са
различитих страна. То је проблем дефиниције. За нас је ОВК терористичка
организација а за њих је ослободилачка војска (читај: ратни савезници). За
нас је Ал Каида терористичка организација, за њих је била неко време
ослободилачка војска а сад је терористичка организација. Бар се у нечему
данас слажемо. Зашто нисмо могли да се сложимо око ОВК? Из истог разлога
због којег нису могли да се сложе и са Русијом. За Русе је чеченски
тероризам – тероризам, а за запад је то „борба за слободу“. Као што
становници Доњецка и Луганска за њих никако нису борци за слободу - већ
терористи, а за нас управо: супротно. Разумем ја све то. По том принципу се
поводи и такозвана међународна правда. Да су Немци победили у Другом
светском рату (као што су победили у Другом светском миру), уместо у
Нинбергу, судило би се у Москви и у Лондону, и не би се судило немачким
генералима већ Жукову и Монтгомерију. Међунардно право је право јачега.
Хашки трибунал је трубинал јачега и то нема везе са истином и правдом. Да
смо ми моћна нуклеарна сила, Блер, Солана и Бајден, би били ухапшени на
аеродрому Никола Тесла и одмах одведени у затвор, када су ономад долазили
у Србију.
Ни све жртве нису исте. Зависи ко вас убија. На основу тога зависи на
којој страни ћете бити. УНИЦЕФ је објавио истраживања Питера Пелета и
Ентони Арнова у коме се каже да „деца (у Ираку) испод пет година умиру
двоструко више него што је то био случај 1989, и да није тако, пола милиона
деце више било би живо крајем деценије―. У емисији америчке телевизије
ЦБС - 60 минута, 12. маја 1996. године, новинарка разговара са Медлин
Олбрајт:
„Лезли Стал: Чули смо да је пола милиона умрло. Мислим, то је више
деце него што је убијено у Хирошими. И, знате, да ли је све вредно тога?
Мадлен Олбрајт: Мислим да је то тежак избор, али мислим да је
вредно, вредно тога―.
44
 Сада, после свега, па и тада у релевантно време, мене највише запањује
плиткоумност западних режисера и њихових регионалних статиста, те
њихова заблуда да тако лако, лажима и голом силом, могу суштински да
промене ствари и да из колективног памћења и духа српског народа уистину
могу да избришу Космет?! Зар је могуће да ико од њих мисли, да ће се ико од
нас стварно одрећи Космета?! Зар су то могли да поверују само на основу
иступања одређених протува из Србије које би се за новац и лагодности
одрекли и властитих родитеља, који би попљували порекло и име?! Нису
ваљда на основу тог узорка помислили да су Срби толико пропали?!
Разбацане кости петовековне отоманске владавине, уходане стазе преко
албанских врлети и јуначка одбрана српске границе на планинама према
Албанији 1999-е, нек им је увек на уму као доказ и упозорење.
Поред свега до сада реченог, оправдано се поставља питање: ко то и под
којим критеријумима дефинише појам „већине“ и „права на отцепљење“?!
Како то да Срби у Хрватској или Босни нису већина на својим етничким
просторима а Албанци на Косову јесу? Или, како то да Срби у Републици
Српској, или на Северу Косова, као апсолутна већина нису „реално стање на
терену“, те тако немају иста права у очима међународних моћника као
Албанци јужно од Ибра? И зашто се теоретско тежење Срба да сви живе у
једној држави називају „пројекат“ Велике Србије, а када то на делу чине
Албанци онда је то тек „етнички простор“ или „Етничка Албанија“? Како то
да Албанци у Србији нису били мањина – јер су већина на Косову и
Метохији – а Срби са севера Косова нису већина на северу Косова, јер је
Косово недељиво као што је Србија била дељива? Дакле, више је питања него
одговора и то је, рекло би се, суштински проблем налажења решења
проблема.
Међутим, и у тој неповољној ситуацији ми, ни криви ни дужни, имамо
повољну ситуацију у рукама: подељено Косово, паралелне структуре,
контролу ситуације, Русију и Кину у УН, скинуто са грбаче албанско
становиништво. Добили смо оно горе поменуто преко потребно време за
реорганизацију и ревитализацију. Али, ни ови са друге стране не мирују
свесни света тога! Запад, оличен у Америци, Немачкој и Енглекој, ископава
на разне начине кооперативне људе у Србији и наставља, заједно са њима, да
прави штету. Од заговорника рата праве миротворце, обуздавају патриотски
импулс замагљујући га некаквим идејама о преговорима и интеграцијама.
Неки од тих уобразе да је заиста њихова мисија да реше косовски проблем. И
почињу да мењају нашу предност у нашим проблемима: разним преговорима
и потписаним документима демонтирају наше паралелне структуре и
инсталирају власт Албанаца на територијама које смо контролисали. И то у
тренутку када се односи у међунардним релацијама мењају у нашу корист,
45
када Русија јача, а прате је и друге силе нама наклоњене, а на штету наших
непријатеља.
Мора се од почетка. Од човека до човека, од лажи до лажи, све истином
до истине, од рова до рова. Морамо се наравно суочити и са својим
грешкама, злоделима и заблудама. Нема нам друге, чека нас дуг и мукотрпан
пут и да парафразирам Черчила: пуно суза, зноја и крви. Великих истина овде
нећете наћи. Нећете их наћи нигде, јер истине не постоје без нијанси и
позиције са које посматрамо на њих. Можете пронаћи тек по коју чињеницу,
моје виђење или тумачење, што као човека који се родио и живео у Метохији
до 1999. године, што као писца који је рођен тамо и који књижевно пише о
догађајима, никако историјски - за шта немам ни знања, ни звања. Овде
наступам као човек који је одабрао страну: рођењем. Овде износим лични
став, сећања, и оно о чему сам читао и размишљао. Овде наступам и као
борац за српску ствар и уопште ми не пада на памет да перем руке од тога.
Срамио бих се својих потомака када би било другачије. То што наступам тако
обавезује ме да говорим истину, поготову јер је ово књига о лажима. Кад
човек боље размисли: истине и нису више потребне - потребна је борба.

ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ

„Нигде ваљда нису животне прилике тако бедне а живот без дражи
као овде, а ипак нигде нисам видео да је душа тако слатка као овде― – писао
је из Приштине, свом пријатељу, Милан Ракић 1911. године. А, генерал
Живко Павловић је написао: „Арбанаси су пропаганду вршили ножем и
пушком―. Историчар Димитрије Богдановић је то назвао хроничним
геноцидом. Песму нисмо запевали а да не погледамо преко плота не нишани
ли нас неко. Увек у страху да ће неко напаствовати наше женскиње, ми смо
их слали негде далеко, чим се задевојче. Па су нам момци остајали
неожењени. Зато нам се нису рађала деца. Досадило нам је више да слушамо
како нам свако зло чине „маљи деца“ и „људ ћовек“. Некада нас је више
болело лицемерје са којим је исказивана и прихватана лаж, него сам гнусни
чин. Патња нам је била непризната а злочин према нама неосуђен. Они су
злочином према себи схватали немогућност (повремено) да чине злочин над
нама. Само то, понекад.
А, злонамерни у свету, али и код нас, данас најчешће приступају
косметском проблему једнострано и користећи се неистинама, или
произвољним тумачењима историјских чињеница. Често посегну и ка
измишљању или дописивању историје. Најчешће их је брига за посматрање
46
проблема са историјског становишта. Најчешће их брига за људску патњу, за
човека. Није тај свет блесав или неспособан да проникне у истину, или да је
потражи ако му треба. Није. Имају они своје Кембриџе и Оксфорде, своје
Колумбије и Јеилове. На крају крајева, имају: своје Београде и Приштине.
Кад им је до истине: они је и нађу. Али кад им не одговара, они онда
једноставно раде оно што су зацртали, они тумаче по својој вољи и потреби,
и све у циљу онога из чега би извукли своје стратешке накане и користи, и не
воде много рачуна о истинама, поготово о историјским истинама, јер
најчешће историју презиру из дна душе и мере њену вредност једино бројем
добијених ратова и опљачканих колонија. Ми се мало разликујемо од њих - и
ми бројимо ратове, и једне, и друге: и добијене и изгубљене, али увек на
своме тлу.
Можда је већи проблем што делови наше јавности прихватају анализу
косметских збивања тако као да је проблем настао почетком деведестих
година прошлог века, као да су се тада „зли Срби“ острвили на „недужне и
ничим изазване“ Шиптаре, па се ето „демократски свет“ нашао ту при руци
да помогне „демократији и људским правима“. И они имају сличне мотиве
као и они први: то је корист, било каква и било колика да је, и не обазиру се
што је та корист понекад несразмерно много мала у односу на штету коју
наносе својој земљи, ако хоћемо право: и себи.
Зашто део света гледа на косметске проблеме једнострано и плитко?
Тако им треба и одговара. Није то ништа ново. И није то зато што смо ми
много важни и велики, више зато што смо пробали да им одупремо. Што смо
им стали на пут. Не улазим у то јесмо ли требали то да чинимо или нисмо,
али ми је итекако важно имамо ли права на то или немамо. Ако хоћете, и
поносан сам што смо то право искористили, како год то може да делује
будаласто по некад. Али, шта нама треба то право? Без тога права онда више
нисмо слободна земља. Јер, слободан можеш бити и када си поробљен и
окупиран. Слобода је у глави, души и срцу. „Косово, нити је престало нити
је нестало, нити ће икада док је нас― – каже Исидора Секулић. Ни једна
земља на свету није слободна ако нема право да се некад и по нечему не
сложи са моћницима и да због тога не буде кажњена. И када бива кажњавана
да има прво да се брани. Ко даје право на одбрану? То право мораш дати сам
себи. „...крвцу одаспи, војску причести, па гини, срце, у слави, у свети...― –
певао је Лаза Костић о Косову. То не разумеју врло често ни они споља, нити
ови њихови унутра: како смо се дрзнули да сами себи, без њихове
сагласности, дамо право да се бранимо?! Највише нам заправо то и
спочитавају.
Ми смо створили Косовски мит баш око тог права: да изађемо на црту
далеко моћнијој сили, право да бирамо у које ћемо царство - то право не
47
разумеју они који у принципу не разумеју Србе. И кад су Срби. Јер нема
никакве разлике, осим историјског и технолошког контекста, између
Отоманске империје на Косову 1389. и НАТО империје на Косову 1999.
Почесто се за нашега времена неки спрдају са тим митом, са појмовима као
што су земаљска и небеска Србија. Не разумеју суштину. Гледају огољено на
ствари. Избор између земаљске и небеске Србије, што је суштина Косовског
мита, јесте избор између предаје и отпора. Борба!!!
Како би се могао дефинисати став тог дела света и наших незналица
према проблему Космета? Па њихов став би отприлике гласио овако: „дошли
Срби од некуд, 1989. Године, и угрозили права недужних и невиних
Албанаца на њиховој вековној прадедовини“. Звучи апсурдно и приглупо али
је нажалост тако. Тај манир је преузет из западњачког вокабулара почетком
деведесетих када су многи инострани медији јављали „да је Србија
анектирала Косово 1989―. У својој књизи Завршна реч, адвокат Тома Фила
пише да је тужилаштво у Хагу пред суд излазило са тврдњама „да су Срби
населили Босну и Хрватску 1991-е године―.

Овим текстом желим да покажем да је страдања на Космету било, и то

страдања Срба, и да та страдања трају још од 1389. године, те да никада нису
престајала, па чак и да се метод и форма терора није много разликовала кроз
векове. Ово је историјски увод у тезу да је побуна Шиптара и НАТО агресија
само наставак континуиране акције која траје вековима. Даље, желим само да
у цртицама подвучем откуд то ми полажемо право на Космет и да покажем
како ово данашње није ништа ново, да Космет покушавају да нам отму већ

48
неколико векова, увек истим методама, само у различитим околностима.
Затим, овај текст је и потребан као увод у разјашњење каснијих и блиских
догађаја пре свега због схватања контекста или цикличности историјских
догађања. Рећи ће неко: све је већ речено, све се зна, нема потребе посезати
сада за застарелим и превазиђеним теоријама. Нема времена за патетику,
стигло је ново време. Је ли? Па лепо онда у том новом времену нека се окану
Космета и нас нека оставе на миру, нека живе новим европским животом, па
онда је у реду. Чим нас оставе на миру, више нећемо посезати за историјом,
осим у школским клупама и народним светковинама.
Ми данашњи, кривци или страдалници, није ни важно, памтимо мало и
кратко. Ако смо кривци - криви смо највише себи и својима. Ако смо
страдалници - то је зато што смо готово затворили круг страдања. Ако
памтимо мало - то је зато што мало знамо. Ако памтимо кратко - то је зато
што децу морамо да хранимо и родитеље сахрањујемо. Развијани на све
стране, одвојени од груде на којој треба да се сахрањујемо, немоћни да било
шта променимо, батргамо се по земљи Србији која се спрда са нама. Остала
нам је само књига: да је пишемо и читамо. Није ни чудо што причамо само
(и: сами) о нашим страдањима. Тако треба. Десило се за нашега вакта, о наше
се главе разбило, о наше се судбине докончало.
Понекад помислимо да смо први, да смо ми измислили бежање пред
ножем и крвником, да нико пре нас није страдао због крста и вере, или имена
и презимена, и ако тај крст и то име не носимо избором већ рођењем. А
бежање никада није престајало. Од оног дана кад се испоставило да је Урош
Нејаки - нејак да сачува силно царство. А, мало пре тога, у Законику његовог
оца стајао је члан који је гласио: „У селу где се заустави Влах или Арбанас, у
том селу да се не заустави други који за њим иде. Ако се задржи на силу, да
плати потку и што је испасао―. Међутим, и пре тога, други српски владари
у својим повељама помињу Албанце у сличном контексту. У књизи
Димитрија Богдановића, Књига о Косову, на странама 30. до 33., наводи се
низ сличних примера. Краљ Владислав у Врањинској повељи из 1242. године
каже: „ни Арбасин ту нема зимовишта―. Краљ Милутин у својој повељи из
1300. године даје право Арбанасима да могу долазити на црквени панађур о
храмовој слави Светог Ђорђа код Скопља, али под условом да плате таксу за
то.
Елем, после Душана Силног почеше да долазе, мало по мало, па све
више и више: те и осташе. А ми кренусмо да одлазимо. Ми уз брдо, они са
брда. Ми са питомине, они из дивљине. Ми у вери, они у варварству. Зато је
њима било лакше мењати и тражити стег под који ће. Тада је почела и
селекција у нас: на крају ће остати само најјачи и најбољи, али и даље
недовољно јаки за коначну победу али још жилави за коначни пораз. Колико
49
смо бежали - право је чудо да је неко и остао да бежи задњега времена и
муке?! Колико нас задњи пут побеже - чудо је над чудима да нас још на
Космету има?! А има нас!! Опет се душманин пребројао. Или нас је било
толико много, некада, и толико смо волели ову земљу да увек некога остане
да се траг не затре и огањ не истули?!
Кад се помену сељења и бежаније они, што кобојаги мало више знају,
помену и Велику сеобу са Чарнојевићем, нешто мало стидљиво и ону са
Јовановићем, и ту стану. Нема више, ништа се није дешавало што би могло
да нам укаже да смо ми у праву, ма колико нас убеђивали са свих страна да
нисмо. Данашње доба је брзо доба. Технологија је изнапредовала. Брже се
гине, брже се бежи и брже се заборавља. Не дајмо ово задње, ако нас има где
и куд!
Да би, колико-толико, направили некакве темеље овог нашег писанија и
анализе (и да би наша систематичност олакшала онима који ће све ово
оспоравати) треба поћи (ваљда) од неких поставки које ћемо доказивати и
сутра бранити.
Те поставке би биле следеће:
- континуитет сеоба Срба са Космета;
- континуитет терора на Србима од стране Албанаца (Шиптара,
Арбанаса, Арнаута, Арнауташа);
- увек су сеобе и терор протежиране и потпомогнуте од стране неке силе
непријатељски расположене према Србији и Србима (увек под разним
изговорима и увек са разумевањем од дела српске јавности) и увек
пропагандно пропраћене.

50
 СЕОБЕ И ТЕРОР

„Столеће европске историје није исто што и столеће турске

историје―. Милорад Екмечић, Између клања и орања
Кад помињемо сеобе , треба узети у обзир да је велики део Срба нестао
са Космета и исламизирањем, пре свега арбанашењем, као и убиствима. Овде
ће се углавном помињати бројке одсељених тако да је слика страдања још
већа када се узму друга два фактора у обзир. Кључне године, или временски
оквири, када је долазило до највећих миграција Срба са Космета, или које су
касније прозроковале исто, поделио бих у следеће фазе или године:
-1389, после Косовске битке;
-1448, па на даље, после коначног пада Србије и обустављања рада
Пећке патријаршије 1459;
-1690, Велика сеоба после аустро-турских ратова;
-1737, и после у времену такозване Друге сеобе;
-1804 - 1878 до 1918;
-1941 – 1945;
-1945 – 1989;
-1999 до дана данашњег.
Оваква подела периода егзодуса је мање више устаљена у научној
литератури, наравно са мањим разликама, зависно од аутора, али и да је
речено: да исељавање Срба са Космета и терор над њима траје од 1389-е
до данас - ништа се не би погрешило. И само једна фаза, али која никада не
51
престаје, доста је. Бранислав Нушић у својој књизи Косово – опис земље и
народа, пише: „Расељавање је дакле Срба отпочело одмах после освојења,
од када и до данас стоје трагови расељених тргова крај знатних рударских
паланака, на којима нису водили трговину само Дубровчани већ и Срби. Но
расељење у маси, које је учинило знатан утисак на физиогномију насеља
косовске котлине, јесте оно под Арсенијем III Чарнојевићем и оно друго под
Арсенијем IV Јовановићем, које је, осим осталих крајева блиских
патријаршији, обухватило и знатан део Косова. Тада су Срби напустили
красна села и плодне земље, куће и имања а Арнаути су сишли са својих
планина, неродних и пустих, и населили празна српска села. Од тог доба,
расељавање у мањем, била је свакидања појава а ово је после српско-турског
рата а нарочито 1881, 1882 и 1883, постало сразмерно врло знатно, те још
и данас траје―.
Димитрије Богдановић, Књига о Косову, стр. 38-39, разрешава дилему
око тога ко је насељавао простор Косова и Метохије у периоду од
насељавања Словена па до почетка сеоба и расељавања Срба: „Неоспорна је
историјска чињеница да се на широком подручју Косова и Метохије од раног
Средњег века до пропасти српске државе чува континуитет српског народа
те да су све земље северозападно, северно и североисточно од линије
Скадарско језеро – Комови – Проклетије – Шара биле насељене хомогеним
српским становништвом, с тим што су у планинским крајевима били мање
или више бројни катуни влашке традиције на путу ка спонтаном
посрбљавању; сразмерно мањи број катуна представљале су покретљиве
скупине Албанаца сточара, који се нису подавали асимилацији, али се баш
зато помен ''Арбанаса'' и албанских имена у средњевековним повељама мора
ценити као тачан. Сигурно је и то да је у основи косовског становништва
лежао првобитни слој Срба, колонизираних у раздобљу од VII до XII века, а
да се он у немањићкој држави и у повољнијим и мирнијим политичким,
социјалним и економским условима стално освежавао и умножавао
миграцијама српског народа са разних страна, вероватно пре свега из
рашких, и зетских предала. Присутво других народности на овом подручју у
Средњем веку није спорно па није потребно ни доказивати ту чињеницу, али
све ове колоније занатлија, трговаца и рудара (углавном Саса, Грка и
Албанаца, да не говоримо о Дубровчанима, који се не могу посматрати као
друга народност), и поменути катуни Албанаца у околини Призрена, не
доводе у питање српски карактер целе области, јер се укупан проценат
демографске заступљености несрпског елемента креће око 2%, па и то
претежно у западним деловима косовско-метохијске области, у планинској
зони и нешто мало у градовима―.

52
 Косовска битка и година у којој се одиграла можда имају више
симболичан карактер него што би се могло доказати да је било великих
миграција у неком правцу. Ако изузмемо чињеницу да је пуно Срба
погинуло, да су отишли у небеску Србију, да смо потпали под страну власт -
само по себи је довољно као доказ да је то иницијална каписла будућих сеоба
и страдaња. Друга империја (и друга вера) постала је господар Србије. Тада
више условно а нешто касније и фактички. Димитрије Богдановић, у свом
делу Књига о Косову пише о томе: „Због тешких обостраних губитака и
исцрпљености трупа Турци нису могли одмах да искористе до краја своју
победу. Смрт Муратова покренула је тешку борбу за наслеђе престола. Са
друге стране, херојска погибија кнеза Лазара, коме је заробљеном, на самом
бојишту одрубљена глава, а тело најпре схрањено у Приштини, показала се
парадоксално као извор нове духовне и политичике снаге – моменат за
окупљање остатака. Исход Косовске битке је зато за Србију сложен из
позитивних и негативних момената: то је не само пораз него и победа;
несумњиво пораз у војничком и политичком смислу: Србија губи независнот...
Међутим, са поразом почиње и борба за обнову, то је пак обнова не само
државноправна и економска него и духовна: тада се на темељима свести о
Косовској бици гради мост преко потоњих столећа туђинске власти на
''васкрсу државе српске''―.
Историчар Милорад Екмечић сматра да је турско заузимање Новог Брда
1455. веома значајно за периодизацију српске историје. Радило се о граду
који је био средиште Области Бранковића а која је покривала простор
Косова и Метохије: „Опсада и заузимање Новог Брда је, по суду демографа
Милоша Мацуре, представљао историјски значајан догађај какви су били
пораз на Косову 1389, арапски продор у Шпанију и освајање Цариграда две
године пре пада Новог Брда... Жртве које су уследиле су пропорционлано биле
веће него губитак становништва Византије и Балкана од 1340. до 1450. Од
укупно шест милиона људи страдало је око милион и по, како је 1969. године
процењивао Џ. Русел. У Новом Брду се број становника смањио за тридесет
хиљада, младићи су одведени у јаничаре, а младе жене и девојке предате
победничкој војсци. Од 599 села, 74 су била уништена. Прве вести под
Турцима говоре да се најпре појединачно, почињу досељавати Албанци― –
вели Екмечић у књизи Дуго кретање између клања и орања, стр. 20.
Мало пре тога, у периоду око 1448. године (крсташи на челу са Јанком
Хуњадијем губе битку на Косову од Турака) када Србија престаје да постоји,
када падају градови један за другим, и кад Пећка патријаршија као симбол
српске духовности и постојања престаје са радом (1459.), елем, тај период је
и даље релативно миран и поред страдања, погибије и сеоба, још се не назиру
размере катастрофе која ће уследити са вековима који долазе а која ће бити
53
уско повезана са почецима појаве Арбанаса у тим крајевима. У том првом
периоду, до пада градова, носиоци терора су Турци, који и поред тога што су
били познати по суровости према побеђенима ипак колико-толико воде
рачуна да сви не побегну или буду убијени. Разлог је прост: огромно царство
треба издражавати радом раје и порезима које треба убрати. А порез не
можеш сакупити на ненасељеном месту или од мртвога. Турци јесу увек
гледали да после победничких дивљања војске, којој је требало мало пустити
на вољу, организују релативно миран живот своје раје из горе наведених
разлога али и због преко потребног мира једној империји која стално негде
мора да ратује и гуши буне. Они праве и прве пописе становништва –
дефтере – који су данас најбољи доказ чије је Косово било и ко је тамо у
огромној већини живео. Наравно, не треба схватити тај живот као неку идилу
али ће се касније испоставити да је ипак на нешто личио, на неко државно
уређење, све док Арбанаси нису почели да се спуштају са брда и док, ово је
најважније, нису почели да примају ислам. Димитрије Богдановић у горе
поменутој књизи на страни 111. пише следеће: „Насељавање Албанаца у
српским земљама од XVII века до нашег доба оставило је у свести српског
народа крвави траг насиља. За долазак и присуство албанских досељеника
везују се многа предања о масовном и појединачном зулуму, о пљачки,
погрому и протеривању Срба са своје земље―. Међутим, пре тог осамнаестог
века, период од Косовске битке па до потпуне окупације Србије јесте почетак
страдања и сеоба Срба из Старе Србије, које ће се појачавати са
интензивирањем досељавања и исламизирања Албанаца. Мање фактички у
почетку а више као узрок који ће изазвати касније последице.
Врло је важно узети у обзир да је прихватање ислама од стране
албанских племена која су постепено насељавала Косово и Метохију и
потискивала Србе, или су долазили на напуштена огњишта, кључни моменат
који ће предодредити карактер насиља над Србима. У горе поменутој књизи
Милорад Екмечић наводи неке чињенице: „Историчар Милан Шуфлај вели
да су Албанци почели своју експанзију према северу и западу од средњег века.
Њихов етнички ''нуклеус'' је ''око Крује''. До XVI века њихова је етничка
граница на Проклетијама, до Призрена и Охрида― (22). И: „Функционер
Римске курије, Лацаро Соренцо, у књизи ''L’Ottomano'' коју је најпре 1588.
објавио на латинском, он је сачинио неке врсте лексикона ''о разним
народима, местима, градовима и путовањима... а оставио је и сведочанство
да се албански сточари масовно исламизирају и продиру на српски простор.
Њихова граница је још била на Проклетијама, а крајем XVI века су имали
већину у Призрену, док је остатак Косова био поштеђен њихових масовних
упада― (37-38). Узимајући нову веру мухамеданску, Арбанаси почињу свој

54
историјски манир да стално буду уз окупатора и српске непријатеље,
стварајући оно што је Васа Чубриловић називао албански клин.
Али, почев од тада, они су направили један корак који се неће више
понављати: узели су веру нових господара која ће у већини остати њихова до
дана данашњег. Касније су мењали господаре али никада нису више
променили веру, осим малог процента. На исламизирање Арбанаса
благонаклоно је гледала и Порта, и Ватикан. Свако из својих разлога и
стратешких планова али увек на рачун и штету православаца. Оно што треба
одмах подвући, ипак, јесте чињеница да је њихова главна вера: Албанство.
Албанства се нису никада одрицали до дана данашњег. Они су пре свега
Албанци - па су све остало. То им даје предност, обзиром на компактност и
повезаност вере, идеје и нације.
Ипак, као показатељ да је у то време још све далеко од катастрофе
показују турски пописи. Главнину становништва данашњег подручја Истока,
мог родног града, (и целог подручја Косова и Метохије) према Скадарском
дефтеру' из 1485. Године, чине Срби. Има ту и тамо помена и о другим
етничким припадностима. Тако у Ђураковцу има једна породица Влаха и у
Белици једна породица Арбанаса. Према турским пописима из
периода1490/91 и 1520-1535, дакле скоро 160 година пре Велике сеобе, у
Вучитрнском , Скадарском и Призренском санџаку било је између 2% и 4,6%
муслимана. Док је у Дукађинском санџаку (Метохија) тај проценат износио
0%.
Срби су веровали да је Халејева комета која им је пролетела изнад глава
1682. године поуздан знак да је дошло време за промену царства. Јер, Срби
још у средњем веку, путем фреска у манастиру Дечани имају увид у
ванземаљске прилике и држали су да знају нешто о томе. Тако кренуше у
војну против Турака, кад пристигоше Аустријанци са севера. Атанасије
Урошевић у књизи Насеља и порекло становништва, на страни 69., пише:
„На Косову и у суседним крајевима прва насељавања Арбанаса почињу тек
после сеобе Срба 1690 године―. 1690-а година, и пораз аустријске војске код
Качаника, представља прекретницу у сеобама Срба. Оне постају масовне и
све више фаталне за опстанак Срба на Космету. Нису тада Срби бежали
толико од Турака, колико од Татара и Шиптара, и њихових крволочних
зверстава. И нико боље није искористио ситуацију од Арнаута који су
населили и запосели опустеле пределе. Тада је Космет напустило много Срба
и која год да је бројка тачна, она је катастрофална ако се узме у обзир
временска димензија и тадашњи број становника. И то је број (који год да је)
мушкараца, жена и деце, који су прешли Саву и Дунав и нашли се на
подручијима Аустрије: док се број убијених, заробљених или расељених на

55
друге стране, овде уопште не узима у обзир, а који је вероватно најмање још
толики.
Има додуше различитих података о томе колико је Срба тада прешло
Дунав. Број од 40.000 људи је изрекао сам Патријарх Арсеније Чарнојевић,
редигујући свој први став из писма бечком двору када је тврдио да је с њиме
дошло око 30.000 људи, жена и деце. Монах Стефан Дискал из Раванице
говори о броју 37.000 породица. Димитрије Богдановић такође говори о
37.000 породица са око 195.000 душа. Историчар Душан Поповић о цифри од
60-70.000 људи. Ћоровић у својој Историји српског народа каже да се не
може поуздано утврдити тачан број „али је цифра од 30.000 душа
најприближнија―. Гиљфердин говори о цифри од 37.000, али и он, као и
монах Дискал, говори о породицама а не броју људи, а истим се податком
служи и Вук Караџић у свом тексту Срби сви и свуда. Кардинал Колонић
пише папи Клименту XI, 1703. године, „како ради на томе да придобије
српског патријарха да прими унију заједно са шездесет хиљада Срба који су
прешли у Угарску―. Сима Тодоровић, учитељ земунски, пише: „36.000
сербски фамилија пређе у Срем, Славонију и предјел Будимско-
светоандрејски“. Највероватније је да је Стару Србију напустило око 100.000
људи али да је Дунав прешло око 40.000. Остали су отишли у друге пределе,
крили се по брдима, па се постепено враћали ако су имали где, велики број је
побијен, а један део је послат у робље. Милорад Екмечић у књизи Историја
Срба у Новом веку 1492-1992, вели: „Не зна се тачно колико је било учесника
у тој тужној поворци на челу са својим патријархом. Албански научници
претерују у жељи да докажу како је Косово тада било испражњено од
српског народа. Вероватно се радило о 37-40.000 породица, највише из
околине Ниша, а са Косова једна четвртина. Обично се сматра да их је било
укупно око 100.000―.
Месеца октомврија 29. дан, 1705 лета, написа Патријарх Арсеније III
Чарнојевић:
„Дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом од места до места,
као лађа на пучини океана брзамо, чекајући када ће заћи сунце и преклонити
се дан и проћи тамна ноћ и зимска беда што над нама лежи.
Јер нема онога што нас саветује и од туге што нас ослобађа.
Мука наша удвостручи се и рекох са сузама:
''Докле ћеш нас, Господе, заборављати до
краја, докле ће се наоружавати на имање Твоје?
Устани, Господе, зашто спиш, зашто лице
Твоје, Боже наш, окрећеш од нас?
И опет васкрсни, Господе, помози нам
имена Твојега ради''.
56
 Тако свагда ридање ридању придодајемо и ниоткуда помоћи не можемо
добити―.
Друга сеоба, под Арсенијем Јовановићем, 1740-те године, је само
наставак процеса који је започео у првој, и која је такође настала као
последица аустро-турских трвења које се највише разбило о главу Србима.
Опет су се Срби прикључили Аустријанцима и рату против Турака и опет су
остављени на цедилу. Овога пута са њима и Арбанаси католици: Клименте,
који су се такође повлачили са Србима. Овај талас избеглица је доспео до
Будима и Сент Андреје. Али се већ овде примећује континуитет сеоба. Срби
одлазе, и одлазе, само да би сачували голи живот и то ће се понављати до
дана данашњег. Друго, не мање важно, велике сеобе се углавном догађају
када се интереси великих сила преламају по Пољу Косову, преко леђа Срба а
на корист Шиптара.
У време српских устанака против Турака који су почели 1804. године,
терор и исељавање се настављају. Како су устаници јачали и ређали успехе
на бојном пољу, тако је гнев Турака и Арбанаса према Србима у Старој
Србији бивао већи. И како је устанак слабио то је жеља за терором остајала
иста. Па ипак и по турским пописима из 1838. године хришћани и даље чине
већину становника на Косову и у Метохији (мада тада већ у мањем
проценту).
Око термина Стара Србија и Јужна Србија, зарад разјашњења, Божица
Ж. Славковић, Политичке, економске и културне прилике на Косову и
Метохији 1929-1941, каже: „Јужна Србија, односно Косово и Метохија
јесте од већег геополитичког значаја, политичке и економске важности и
бурног културног и историјског развитка. Стара Србија у оквиру које се
налазило Косово и Метохија била је геополитички веома значајна још од
старе средњовековне као и античке прошлости. Након ослобађања од
турске власти Стара Србија ушла је у састав српске државе, а стварањем
југословенске државе након 1918. ''нови крајеви'' (16 округа и 59 срезова
Македоније, Косова, Метохије, Санџака и Црне Горе) ушли су у покрајину
Јужну Србију до 1929. када је била извршена нова промена. Јужна Србија
била је ''ивична'' област Краљевине СХС са унутрашњим границама
окренутим ка северу и северозападу, односно ка Северној Србији, Босни и
Црној Гори―; Милорад Екмечић, на страни 6. књиге Између клања и орања,
каже: „Појам Старе Србије је везан за североисточну Македонију, најпре до
Скадра, а потом до Шар-планине―. Али, колико је сам појам био
отелотворен у народном памћењу и потхрањен у националном духу Срба,
говори у истој књизи професор Екмечић: „На темељима победа и пораза у
десетогодишњем ратовању од 1804. до 1815. у Србији се изграђује држава
корак по корак. На првом месту је требало да у свести народа дође до
57
промене, да се та географска област, а не она Стара Србија на југу, назива
Србијом― (стр. 215); Гастон Гравије Стару Србију смешта на територији
Косова, Метохије, Повардарја и Рашке области. Јован Цвијић у раду
Балкански рат и Србија, 1912. године, под појмом Стара Србија подразумева
„Новопазарски санџак, Косово поље, Метохија и неке области јужно од
Шар планине... и излази узаним појасом на Јадранско море око Скадра, Љеша
и Драча...―. В.С. Караџић, Српски рјечник, Београд, 1898: Стара Србија – f.
земља народа нашега с ону страну Старе планине. У гдје који јем мјестима
Старе Србије, као н.п. у Метохији говори се и данас чисто Српски, а у
многима се заноси мало на Бугарски.
У горе поменутом раду, Јован Цвијић пише да је пручавањима Српске
академије наука утврђено да је „током XVIII и XIX века исељено из Старе
Србије и насељено у краљевини Србији око пола милиона душа... а само у
периоду од 1876. до 1912. са подручја северно од Шаре протерано око
150.000 Срба―. Драматичне (можда најпогубније) су биле и сеобе у периоду
од српско-турских ратова 1876. године и проглашења самосталности Србије
1878. године до ослобођења 1912-1918. Те сеобе нису карактеристичне као
оне раније када се маса народа окупљала под нечијим вођством и бежала, већ
се први пут у историји (на жалост, не и последњи пут) одиграва егзодус
константан и у дугом низу година. Сумња се, не без разлога, да је у том
периоду Космет напустило и до 200.000 Срба а све због неподношљивог
терора који су трпели пре свега од Шиптара. Јован Цвијић у свом делу
Балканско полуострво, на страни 139., пише: „Најпре се јаве арнаутске
чете, које одводе децу и људе и уцењују их; становништво се престане
бавити сточарством, престане обрађивати и њиве, које су удаљене од села,
јер не сме. Печалба му постане главна зарада: све дораслије мушкиње иде у
печалбу и многи остану у областима зараде. У овако ослабљеним и
застрашеним селима населе се најпре по 2-3 арбанашке породице. Ти
Арбанаси одржавају живу везу са својим сродницима у матици и са целим
фисом, који их, ако устреба помаже... Овај талас колонизације достиђе
врхунац 1878. године, после српско-турског рата. Из ослобођених округа
јужне Србије (Топлица, Лесковац, Врање), припојених Србији одлуком
Берлинског конгреса, побегао је тада сав тако досељен албански живаљ у
страху од освете... Покрет и колонизација ових Албанаца мухаџира
обележен је великим насиљем, паљењем села и убијањем свег српског и
македонског становништва које му се нашло на путу―.
Срби су се жалили кнезу Милану да је само у време трајања Берлинског
конгреса у Пећкој нахији страдало „1000 српских душа―. Сима Аврамовић,
српски конзул у Приштини. Пише: „...највећи део српских убистава и
жртава пада у раздобље после наших ратова са Турском, до 1887 године...―.
58
Појаву такозваних мухаџира (мухаџери), најмасовније после српско-турских
ратова, неки правдају расељавањем Албанаца и Турака из ново-ослобођених
округа на југу централне Србије. Сама појава има узрок у томе, али терор
који су они спроводили нема никаквог утемељења. Најзад, они нису били
обичан народ већ реметилачки фактор, страна у рату и људи који нису могли
да се повинују да раја сада буде равноправна или да влада. Димитрије
Богдановић у делу Књига о Косову, на страни 142. пише следеће: „Албански
народ у Старој Србији није био неутрални фактор, нити се налазио у
позицији поробљеног и обесправљеног народа. за српску и македонску рају
Албанац – муслиман био је управо слуга окупатора и окупатор, најсвирепији
тлачитељ, симбол туђинске власти и зулума. Ослободилачка борба против
Турске водила се, дакле, и против мухамеданских Албанаца―. Ако узмемо у
обзир овај потпуно тачан став онда имамо и објашњење због чега Албанци
нису могли остати у ново-ослобођеним крајевима. Ако би они остали, то би
значило да окупатор није истеран.
У том периоду велики број Срба због несносних услова за живот
прихвата ислам и арбанаши се, у почетку прибегавајући мимикрији, али се
касније код тих људи губи идентитет и они постају гори Шиптари и од оних
изворних. Доказано је и проверено на властитој кожи да су највећи зликовци
међу Шиптарима били управо они Срби који су примањем ислама то
постали. Мимикрија се гасила већ у следећој генерацији због разноразних
разлога. Деца нису схватала двојно веровање, женидбама и удајама морали су
да прекину са исповедањем старе вере, итд. Радован Самарџић у књизи
Косово и Метохија у српској историји. каже на ту тему: „Мимикрија Срба
сељака била је, међутим, најизразитија на Косову. Прилагоћавајући се
арбанашкој средини, временом су изменили готово све, и куће, и оно мало
сиротиње по њима, и одело на себи и својој чељади, и држање, чак и изглед;
трудили су се да бар домаћин говори оба, или сва три језика; иконе и кандила
крили су по долапима. Требало је да промене још и душу. Поред принудног и
добровољног узимања друге вере, мимикрија је, као и отимање жена, била
поуздан пут ка исламизацији и арбанашењу. Назив АРНАУТАШ давали су
Срби онима за које се знало кад су променили веру и народност. Уколико се
историјски подаци могу претворити у бројчане односе, 30-40% Арбанаса у
Југославији непосредног су словенског порекла. Упоредо са тим подаци
добијени антропогеографским и историјском истраживањима своде се на
број од око 150.000 избеглица које су између 1878-е и 1912-е године,
напустивши шире подручије Косова и Метохије, прешле у Србију...―. Цвијић,
Јастребов и Нушић, у својим списима говоре о томе да су Арнауташи гори
људи од изворних Арбанаса. Ови потоњи су се после жалили да им је чувена

59
беса временом пропала и изгубила на важности јер Арнауташи нису знали да
је држе.
Нушић у својој књизи Косово, пише: „Арнаута правих има мало а
поарнаућени Срби су најбројнији део становништва. Они чине три
четвртине становништва косовског...―. Татомир Вукановић у књизи
Дреница - друга српска Света Гора, пише: „.....М. С. Милојевић српски
списатељ из доба романтизма истиче како у једном делу Дренице у 431-ој
кући живи ''све сам Србин потурчен, који врло мало зна арнаутски и који
више српски но арнаутски говоре''―. Затим наводи: „у 258 такође потурчени
Србин, али који подједнако говоре и једним и другим језиком―. Слично
Милојевићу, наставља Вукановић, разлаже и други српски списатељ Т.
Станковић, који наводи: „Дренички Арнауташи, сви знају дан своје славе -
свога крсног имена и тога дана ништа не раде―. Јевто Дедијер у књизи
Стара Србија говори о 60.000 протераних са Космета у периоду од 1880. до
1900. године. И он говори о другом аспекту смањења броја Срба, о
мимикрији: „Српско становништво које је остало у Старој Србији довијало
се на разне начине како ће да спасе живот. Најпре је промењена ношња. Сви
су мушкарци примили арбанашко одело, обријали су главе и носили перчине―.
Константин Јиричек је наводио да је од 1878. до 1912. године са Косова
протерано око 150.000 Срба. И Јован Цвијић, рекосмо, био је истог мишљења
о броју расељених у том периоду. Неколико извода из Балканског
полуострва Јована Цвијића: „Метохија је у Средњем веку густо насељена па
до краја 17-ог века. После Велике сеобе Срба 1690-е године, метохијско
становништво врло је разређено... Изгледа да је косовско-метохијска струја
најстарија од свих. Немамо до сада доказа да се динарско насељавање
(централне Србије, прим. И.Ђ.) као струја развило пре друге половине 17-ог
века... Метанастазички покрети су однели много српског становништва с
Југа на Север; у неким областима (Метохија, Косово, скопски крај) остале
су празнине; у свима су ослабиле појаве српског живота и духа. Услед тога,
поред других узрока, настало је продирање Арбанаса у центре старе српске
државе и превлађивање бугарских утицаја у Македонији... Још од почетка
турске владавине већина Арбанаса је примила ислам; они су били потпора
турском режиму и најсвирепији угњетачи... После српских сеоба из
Метохије, са Косова и из Јужне Мораве, почели су Арбанаси у масама
силазити у те жупне крајеве... Од многобројних рајинских особина
централног типа највише падају у очи оне особине које потичу од моралне
мимикрије. Под тим подразумевамо утицај суровости и насиља господара
на менталитет овога становништва... Први је знак мимикрије у овим
областима био примање арбанашког одела. Затим је дошло усвајање
њихових покрета, понашања и самог језика, тако да се на путу и на тргу
60
нису могли разликовати Срби од Арбанаса...―. Поред Цвијића, балканским
психолошким типовима бавили су се и Жозеф Деникер и Ежен Питар.
Шта закључујемо из ових навода? Срби се мимикријом не идентификују
са Турцима као официјалним господарима, него са онима од којих им долази
главни терор: Арбанасима. Зар то није чудно, али уједно и симптоматично?
То је нарелеватнији доказ о томе ко је вршио терор и убијао на Космету. Јер,
логично би било да се кетмани представљају Турцима, то је турска царевина.
Не!!!, они имитирају Арбанасе, не би ли колико-толико били сигурни када се
крећу, када раде имања, тргују. Ко за њих представља опасност? Турски
војници? Не!!! То су арбанашки зликовци, они су за Србе главна претња.
Нису Шиптари били већи јунаци од Срба, већ су повлашћени од турских
власти као истоверци да некажњено чине злочине према иноверцима.
Од кога је долазио најгори и најтежи терор говори и историчар Милорад
Екмечић у својој књизи Историја Срба у Новом веку. Он каже да је у неким
периодима српски народ бежао из Аустрије и Угарске у Турску због
вискоких намета и утицаја католичке цркве. Али, наравно, бежи се у
централну Србију, Босну или Банат а никако у Стару Србију. Из Старе
Србије се увек бежи због терора Албанаца којих нема у горе поменутим
областима. „У Србији, под аустријском управом 1718-1739. становништво је
рађе бежало у Турску него се у њу из Турске насељавало. Порези су били тако
немилосрдно прописивани и утеривани да се један митрополит у фебруару
1722. жалио да ће ''ако потраје овакав притисак и овакво брутално држање
провизора (пореза), који су уначе и сурови људи – читави крајеви
опустети―(стр. 104). Овде треба узети у обзир да под појмом „Србија“
професор Екмечић подразумева све српске земље а не оно што се данас
сматра територијалним границама Републике Србије. Треба додати, као доказ
арбанашког терора, и миграције из једног дела Турске у други део. Тако из
плодне и водом богате Метохије, Срби беже у шумом опасану Шумадију,
коју морају да крче и да се злопате, али су далеко од Шиптара и ако је у ту
турска управа, у Шумадији нема Шиптара. У истој књизи, на странама 103-
104, Екмечић пише: „Паралелно са српским сеобама и бежањима пред
ратом и војскама обе стране, постоји и нови талас исламизације. Продор
аустријске војске и устанак Срба око сеобе 1690. изазвали су терор
татарских јединица на Косову и јужној Србији уопште. Дошло је до новог
таласа исламизације, изазване прогонима и претњама о пресељењу, које је
трајна пратиља свих народних побуна у турској држави од XIV века до
њеног нестанка 1912. Према сведочењу Лазара Соранца 1588. албанско
становништво је постало главни турски ослонац у продирању преко српских
земаља. Обично се у литератури узима да је албанско насељевање Косова и
делова у Србији и Македонији долазило њиховим лаганим освајањем планина,
61
па се затим спуштају у плодне долине, како је то објаснио социолог села
Сретен Вукосављевић (1965). Не треба ипак заборавити да то долази и
одатле што су се Албанци све више сматрали повлашћеном нацијом у
Османском царству. Након Велике сеобе Срба у Јужну Уграску 1690. долази
до пацификације побуњеног подручја путем исламизације и прогона. За сто
наредних година то је била перманентна појава. Католички бискуп из
Скопља 1791. је тражио да се уведе молитва по црквама ''Ab albanesimus
libera nos Domine''. Албанци се досељавају, па се и католици жале ''да су
испунили и преузели целу Србију'', то јест њене традиционалне области на
југу―. Даље, из горе поменуте књиге на страни 212: „Лекар Јозеф Милер
(Joseph Muller) је 1838. рачунао да је у Пећком санџаку било 30.000 хришћана
и 23.000 муслимана. И у Приштинском санџаку је претежна већина српска,
док је у Призренском санџаку већина била муслиманска, али по језику је
већина говорила српским језиком―.
Пред српско-турске ратове 1876-78, на Косову је живело око 63% Срба,
око 33% Албанаца и око 4% осталих – (Екмечић). На основу онога што је
објавио мајор Петер Кукуљ у Бечу 1871. године, на подручју Старе Србије
живи 318.000 Срба, 161.000 Албанаца, Турака 2000, Влаха 10.000, итд.
Владан Ђорђевић, ондашњи председник српске владе, у писму Стојану
Новаковићу посланику у Цариграду пише „да је само у периоду од 1880-е до
1899-е у Србију побегло 60.000 Срба са Космета―. Спиридон Гопчевић пише
да у Косовском, Битољском и Солунском вилајету, 1890-те године живи
2.880.420 становника, од тога 2.048.320 Срба, 231.400 Турака, 201.140 Грка,
165.620 Албанаца, итд.
Сава Дечанац се запутио у Берлин 1878. године са петицијом коју је
потписало око 2.000 народних представника (сличан број потписника је и на
оној петицији која се потписивала на Косову осамдесетих година прошлог
века – 2016 потписника, октобар 1985, а око 46.000 људи је потписало
петицију 2009. године у којој моле тадашњег председника Србије да не
прихвати ЕУЛЕКС – изгледа да је то потписивање петиција Срба са Косова
давало исте ефекте код Бизмарка и код српских председника). Ова преставка
је предата Оту фон Бизмарку. У том меморандуму је писало: „Овај народ
трпео је до данас нечувене патње, јер је био препуштен милости и
немилости турских и арбанашких ренегата. Сад, када је свима народима
Балканског полуострава побољшан положај, да ли је право да ми останемо у
ланцима тешке тираније, да ли је право да нас Турци и даље кољу, а
Арбанаси пале наше домове, да ли је право да смо и даље потчињени
поступцима који су гори од поступака према стоци у Европи...―. Проблеми
кроз целу историју српског народа на Космету се понављају. Зар ово писмо
Саве Дечанца не би могло и данас да буде актуелно?! Зар не може ово писмо
62
Саве Дечанца без икаквих исправки да потпише било који монах из Метохије
и да то пошаље у свет?!
Непосредно пред Балканске ратове, који су према речима професора
Екмечића настали „због решавања албанског питања, без балканских
држава―, па у време Великог рата, и после 1918. године терор и злочини не
јењавају, само мењају форму. Мухаџерске и качачке банде убијају где год
стигну, пљачкају и силују. У селима Кош и Драгољевац, у мом Истоку, 1912.
године, убијају Анту Чешибабића, Милана Радивојевића и Димитрија
Живковића. Нападају турске војнике који граде затвор у Истоку, и раднике
који граде пут, где страда Јован Фундук, мој рођак. То се кратко прекида када
у октобру и новембру српска и црногорска војска улазе на Косово и
Метохију. Махмут Бакали ће много година касније изјавити у Хагу, на
суђењу Милошевићу: „Албанци су још од 1912. године жестоко гурали у
правцу независности―. Од тада, па до данас, борили су се на исти начин:
терором и злочинима.
Кратко је трајало то затишје после Балканских ратова. Већ 1915. године
када је српска војска била принуђена да се са народом повлачи бива са свих
страна нападана и убијана. Током новембра месеца дешавају се највећи
злочини у којима из заседе Шиптари нападају војнике у повлачењу. Тако је
око 60 војника масакрирано у манастиру Светог Марка, околина Призрена, а
у Истоку је побијен вод српских војника, чији су лешеви данима лежали голи
у једном шљивику код гробља. Страдају и цивили који се повлаче, као и
Срби са Космета. 1916. године се на Видовдан у Великој Британији
обележава у школама Косовски дан. Тада смо били савезници. И 1941. Шта се
збило и променило после тога?

Неколико година након завршетка рата, качачке формације, од којих

неке и некад броје и преко хиљаду људи, чине простор Космета несигурним.

63
Оне се после бандитизма и убистава крију у такозваној заштићеној зони у
околини Јуника и према граници са Албанијом. Исто као и много година
касније. 1919. године качаци Азем Бејте, Мехмед Делије и других, сеју смрт
где год се појаве. Војска употребљава чак и артиљерију у борби против њих.
До 1933. године у сукобима са качацима губици српске жандармерије и
војске броје око 400 мртвих и око 200 рањених, мада неки подаци говоре да
је до 1923. године погинуло чак 600 жандарма (В. Јовановић Губици). Дакле,
у време српске победе, у време српске власти, на Космету се и даље гине.
Дакле, по завршетку Великог рата нису се завршиле велике невоље за
Србе на Космету. Па ни за војску која контролише област. Покреће се акција
за акцијом не би ли се разоружали шиптарски бандити и качаци. Њихов број
је велики, то нису шачице бандита већ стотине и хиљаде наоружаних људи.
Следећих година водиће се велике борбе да се качаци униште. Они ће
користи неутралну зону око Јуника (у који ће српска војска ући тек 1923.
године), на граници између Србије и Албаније, коју су контролисале стране
силе, да одатле нападају и враћају се на сигурно. Уосталом, до 1999. године
они неће престајати да са територије Албаније врше упаде и нападе. Качаци
нападају, на пример, убијају шест Срба који се враћају из Митровице у
Исток, војска их гони а разни комитети (Косовски комитет) протестују код
страних сила јер српска војска користи артиљерију. Је ли вам ово познато?
Српске власти имају проблема и са Србима. Неки лекар, Рашовић, у
Дечанима, затвара се у манастир са истомишљеницима и проглашава
социјалистичку републику.
Према попису из 1931. на територији Косова живело је 552.259
становника. Арнаутским језиком говорило је 331.549 особа (60,1%), српским
180.170 (32,6%) и 40.345 особа „осталим“ језицима. Према верској структури,
припадника исламске вероисповести било је 379.891 (68,9%), православне
150.745 (27,3%), римокатоличке 20.568 (3,7%), 114 евангелистичке и 656
„осталих“.

Година пописа
Националност % % %
1921 1931 1939

Албанци 288.907 65,8 331.549 60,1 350.946 54,4

Срби и
Црногорци 92.490 21,2 148.809 26,9 213.746 33,1

Муслимани 13.630 3,1 24.760 4,5 26.215 4,0

Турци
27.920 6,3 23.698 4,3 24.946 3,8

64
 Роми
11.000 2,5 14.014 2,5 15.221 2,3
Хрвати
2.700 0,6 5.555 1,0 7.998 1,2
Остали
2.360 0,5 3.679 0,7 5.940 0,9
Укупно
439.010 100% 552.064 100% 645.017 100

Националност на Косову и Метохији на основу три пописа

(Г. Николић, Кретање становништва Косова и Метохије између два светска рата,
Нова српска политичка мисао, 2006 (дебате) - (Захваљујући Божици Славковић
''Политичке, економске и културне прилике на КиМ 1929-1941'')

Кратак период паузе од сеоба у времену од 1918. до 1941. године, што

не рећи и досељења одређеног броја Срба на Космет, (19.103 колониста
добило 125.215 хектара земље на Косову и Метохији, без срезова горског,
грачаничког, подгорског и гњиланског); 29.071 хектара земље остављено за
утрине, путеве, железнице и испаше; 91.842 хектара преостало за поделу –
све заједно до 1941. године Косово и Метохију организовано су населиле
11.383 породице колониста са 53.884 члана. (Слично мисли Богдановић,
Књига о Косову: „до 6. априла 1941. насељено је на Косову и Метохији
укупно 12.000 породица, што значи око 60.000 Југословена, претежно
Срба―). Они су добили 50.289 хектара земље. Неким досељеницима, на
пример у Витомирици, америчка влада гради куће) и расељења једног броја
Шиптара (пре свега Турака) - конвенција између југословенске и турске
владе о исељавању 40.000 муслиманских породица из Јужне Србије у Турску,
која ни приближно није завршена. Треба истаћи да су у том периоду многе
државе потписивале конвенције о одласку Турака из њихових земаља у
Турску, и супротно: Грчка, Бугарска, Румунија. И да су неки од тих уговора
имали много боље ефекте него онај између Југославије и Турске, на пример:
„Турска је закључила конвенцију са Грчком, 30. јануара 1923. о исељавању
1.300.000 Грка из Турске у Грчку и око пола милиона Турака из Грчке у Турску
(348.000 и 475.000), са Румунијом 4. септембра 1936, ратификован 27.
јануара 1937, о исељавању 400.000 Турака претежно из Добруџе у Турску. Са
Бугарском је споразум постигнут 1938―. (А. Авдић, Југословенско-турски
преговори...., 113; С. Банџовић, Ратови и демографска деосманизација
Балкана (1912-1941), 214).
Међутим, у каквим условима је вршена та колонизација најбоље се може
схватити читањем књиге Адама Прибићевића Од господина до сељака. У
примитивним условима су се крчиле утрине и шуме, освајао се метар по

65
метар обрадиве земље. Они углавном нису добијали готове њиве и ливаде већ
су морали да се боре за сваки педаљ на коме ће засадити нешто од чега ће
преживети. Према подацима из докторске дисертације Божице Ж. Славковић
Политичке, економске и културне прилике на Косову и Метохији 1929-1941,
то насељавање је игледало овако: „Косовско-метохијска област имала је
велики број нерешених проблема, а један од највећих било је аграрно питање.
Прва одредба која се односила на насељавање овог простора донета је у
фебруару 1914 (Уредба о насељавању јужних крајева). Од предвиђене
површине за насељавање подељено је до 1928. свега 49.5 % поседа, 22.7 %
чинила су ''безвласничка имања'' која су муслимани трајно напустили. До
1929. подељено је 86.244 ха земље, подигнуто 5.745 кућа и насељено 8.219
породица. Највећи број насељеничких кућа подигнуто је у Пећи, Урошевцу,
Ђаковици, Вучитрну, али је велики терет око изградње падао на саме
колонисте. Насеља су подизана пре свега на местима која су била критична
и небезбедна због пролаза качака, па су стога колонисти били највише
изложени сукобима―.
Григорије Божовић, у својем тексту По Старој Србији – Промашени
напори, тридесетих година прошлог века написао је: По једном извору, који
ми је пружен у Пећи, на насељавање у Јужној Србији само је држава
утрошила 124.000.000 динара. Из ових средстава насељено је по Метохији, у
срезу пећском и источком 2.516 породица без самонасељеника који су сами
подизали куће и путем куповине долазили до земље. Тим породицама у оба
среза додељено је и издељено земље 21.286 хектара, од тога обрадиве само
3.184 хектара, а остало све под шумом и ситногорицом, често
најнепогодније за зираћење. Држава је у оба среза подигла 848 кућа, а сами
насељеници 1.656. Највећи је број насељеника из Црне Горе (2.169 породица)
затим из Србије (310), а остало долази на Јужну Србију, Лику, Босну,
Далмацију, Војводину и Херцеговину.

66
 срез Остале Друге,
правосл римокат евангел исламска укупно
хришћ без конф

Лаб
7.604 19 27.174 34.797

Вучитрн 8.698 174 15 8 23.353 32.248

Гњилане 30.939 2.247 57.851 91.037

Гора
228 22 13.877 14.127

Грачаница 21.910 3.025 61 78 32.411 373 57.858

Неродимље 13.090 392 3 1 24.894 3 38.383

Подгора 2.539 123 13.558 16.220

Шар
10.256 3.432 14 12 34.429 11 46.154
планина

Дреница 4.267 25 2 21.517 25.811

Ђаковица 6.739 5.817 1 5 32.810 6 45.378

25.918
Исток 9.600 1.481 1 14.836

Косовска
17.245 754 18 38 12.623 110 30.788
Митровица

Пећ 13.013 2.348 4 29.320 3

44.688

Подрима 3.918 674 1 1 31.597 36.191

Попис становништва према вероисповести (Дефинитивни резултати пописа

становништва од 31. марта 1931, књига 2, Присутно становништво по вероисповести,
Београд 1938, 8, 10-12; AJ, Mинистарски савет Краљевине Југославије, 138-7-865) -
(Захваљујући Божици Славковић ''Политичке, економске и културне прилике на КиМ
1929-1941'')

67
 Срез пород Укупн Срба Хрват Слове право римок добро Обичн
ица људи а наца сл вољци и
колон

Источ 1082 4886 4771 115 871 15 14 пор 1968

ки 65 (4821)
људи

Пећки 1594 7175 7083 92 153 22 24 1570

(107) (1068)

Ђаков 2638 11877 11189 688 704 93 54 2584

ички (245) (11632

Подри 711 3208 3193 15 208 48 663

мски (220) (188)

К.Мит 79 328 283 45 312 16 4 (17) 75

рович (311)
ки

Дрени 563 2321 1833 488 2025 296 16 547

чки (65) (2256)

Вучит 553 2806 1887 919 2338 468 18 535

рнски (96) (2710)

Лабск 583 3421 3183 103 135 3189 232 25 560

и (151) (3270)

Грача 1065 5491 4128 1341 22 4571 920 23 1042

нички (120) (5371)

Гњила 1497 7945 7674 265 6 7876 69 369 1128

нски (1961) (5984)

Нерод 347 1750 1053 692 5 1729 21 25 322

имски (128) (1622)

Качан 67 336 74 262 305 31 4 (19) 63

ички (317)

Шарп 482 2416 2298 118 2400 16 22 460

ланин (108) (2308)
ски

Подго 120 600 595 5 595 6 8 (40) 112

рски (560)

Број насељених породица по срезовима на Косову и Метохији

(АЈ, 67-28-264, Рекапитулација) - (Захваљујући Божици Славковић ''Политичке, економске и културне
прилике на КиМ 1929-1941'')

68
 У периоду између два рата, Космет насељава и знатан број Белих Руса, и
то су углавном високошколовани људи: лекари, инжењери, просветни
радници. Они у учмалу и заосталу косметску средину уносе много тога
новога, доброга, напреднога. Већина њих доводи читаве породице, и ти људи
оплемењују својим изгледом, навикама, образовањем и манирима, касабе које
су за собом оставили Турци и прихватили Арнаути. Осећао се дах новога,
бољега времена, чинило се да Срби најзад отварају очи и дишу пуним
плућима, граде се нови путеви, пруге, хидро-централе, зграде. Међутим,
поново црни гаврани надлећу Поље Косово.
1941. година, опет колоне избеглица, људи, жене и деца, главом без
обзира спасавају само голи живот. Стигли су нови окупатори: Немци, Бугари
и Италијани. У пракси се остварује вековни сан Шиптара о Великој
Албанији. Нико то данас не помиње осим албанских политичара који је
поново призивају. Србе оптужују за великосрпске аспирације а не говори се
да су Шиптари остварили тај наум под окриљем фашизма и нацизма.
Стварају се три окупационе зоне, које деле Италијани, Немци и Бугари, са
тим што део зоне коју су контролисали Италијани од августа потпада под
протекторат Велике Албаније. Зликовац Реџеп Митровица на једном збору у
Србици, каже „да су Срби на силу дошли на Балкан и на силу треба да оду а
ко неће да оде треба да се убије―.
Одмах се кренуло са испуњењем тог обећања. На мети су прво били
колонисти. Па онда и остали. Из већих српских средина из Метохије војно
способни мушкарци одлазе у четнике, пре свега у околину Ибарског
Колашина и Топлице, док из црногорских средина, Пећ и околина, људи
одлазе у партизане. То до неке мере обуздава терор из страха од одмазде.
Рачуна се да је за време Другог светског рата убијено око 10.000 Срба на
Космету (Душан Батаковић). Славенко Терзић тврди да је 10.000 Срба
убијено само прве године окупације. У исто време је протерано око 100.000
Срба. За тај период, дакле у исто време приближан број Албанаца из
Албаније доселио се на Космет. У овај број нису урачунати Срби који су
интернирани у разне логоре у Албанији и Италији. Алек Драгнић и Славко
Тодоровић баратају цифрама од 70.000 до 100.000 хиљада исељених у том
периоду, Димитрије Богдановић око 100.000, а професор Смиља Аврамов
износи податак да је у Комесаријату за избеглице било регистровано 70.000
избеглица. Али сигурно нису сви регистровани. Она даље наводи да је у
истом периоду усељено око 200.000 Албанаца на Космет из Албаније.
Милорад Екмечић сматра да је избегло око 100.000 у Србију, око 5000 у Црну
Гору и око 10.000 убијених Срба, којих је 1941. године било на Косову
36,6%.

69
 Бројни преглед жртава Другог светског рата на простору Косова и Метохије, који
је Обласна комисија доставила Државној комисији 14. маја 1946.
Починиоци злочина

Погинули у
Мађари

љотићев
четници
усташе
Немци

Италијани

непознато
Срезови Свега

Албанци

Бугари

Д. М.

НОБ
ци
Пећки
734 181 702 3 159 1.776

Косовско-
498 6 1.229 10 3 65 3 32 1.846
митровачки

Источки 249 57 943 1 67 12 110 1.439

Грачанички 185 2 70 550 2 5 66 880

Неродимски 87 7 426 146 11 677

Гњилански 97 32 354 86 142 711

Шарпла-
33 31 285 27 10 386
нински

Вучитрнски 192 4 367 6 26 59 656

Ђаковички 425 275 25 1 5 19 6 102 858

Лапски 134 2 279 46 7 38 2 508

Дренички 53 23 195 2 13 26 20 332

Качанички 32 15 10 291 7 355

Подримски 67 49 56 74 246

Подгорски 18 3 35 6 1 11 19 91

Горски 16 3 5 2 2 22 48

Свега 2.819 2 758 5.461 622 18 238 31 29 833 10.809

Захваљујући Душану Бојковићу, ''Жртве рата на Косову и Метохији 1941-1945''

70
 Шиптари, после априлског слома, дочекују окупаторе као своје
ослободиоце, ескалацијом злочина према Србима. Само за првих два-три
месеца убијају неколико стотина Срба, највише колониста (Ђаковица: 140,
Пећ и околина: 130). По ко зна који пут страда и манастир Девич, а, у
септембру 1941. године, после мучења и иживљавања Шиптари убијају
игумана Дамаскина. У октобру месецу 1943. године, у селу Ракош, општина
Исток од шиптарске руке у једном дану страда око 63 Срба. У логорима у
Ђаковици и Пећи уморено око 100 Срба, у децембру месецу исте године.
Вођа албанских фашиста и председник албанске владе Мустафа Краја (Круја)
изјавио је јуна 1942. године: „да српски живаљ на Косову треба протерати
што пре а све српске досељенике побити―. Подсећам, мало ко данас зна да је
насаљавање Космета после Првог светског рата помагала међународна
заједница и да је Америчка мисија изводила акцију насељавања села
Витомирице и Добруше тако да је 1921. године тамо подигла 125 кућа за
насељенике из Црне Горе. Не знам, треба ли подсећати Американце и
Црногорце данас на то?!
После рата, и слома фашистичких земаља, Шиптари опет привидно
мењају страну и махом прилазе комунистима. Њима није падало на памет да
као Срби воде грађанске и идеолошке ратове који до дана данашњег нису
престали. Приклањају се новој власти - не одричући се старих навика. Сви
непријатељи државе Србије њихови су пријатељи чак и када их та иста
држава 'лебом 'рани. Тако Скупштина републике Србије доноси закон по
коме се ревизијом одузима земља колониста, а онима којима није одузета
законским марифетлуцима се забрањује повратак (Закон о поступку са
напуштеном земљом колониста у АКМО из 1947.). На попису из 1948.
године установљава се да Шиптара има око 69% , а Срба, са нешто мало
Црногораца око, око 30%. На попису из 1953. године догађа се нешто чудно и
по први пут Албанаца има мање, разлог томе је што је 0.18% Турака из 1948.
порасло у 1953. години на 4.28%. Дашак слободе се осетио па су се људи
изјашњавали под мањим притиском. Шиптара тада има око 65% а Срба и
Црногораца око 28%. 1971. године, по попису становништва, Шиптара (који
се тада већ зову Албанци) има 74%, а Срба и Црногораца око 21%.

71
 Арбанаса
срез Срба
и Турака
Урошевачки 15.090 24.894
Гњилански 35.930 57.851
Приштински 26.910 32.511
Суворечки 5.539 13.558
Призренски 15.256 32.429
Бродски 3.228 13.877
Ораховачки 5.918 31.597
8.267 20.517
Србички-Дренички
22.245 10.623
Косовскомитровачки
Вучитрнски 10.690 20.353
Подујевски 9.604 24.174
Ђаковица 11.739 28.870
Пећки 18.013 27.320
Источки 11.600 14.896
Број Срба и Арбанаса и Турака по срезовима на Косову и Метохији
(АС, БИА, III, ф. 121, Реферат о националним мањинама, Арнаути на Косову и
Метохији) - (Захваљујући Божици Славковић ''Политичке, економске и културне прилике на КиМ 1929-1941'')

Од 1945. године па до краја осамдесетих година прошлог века настаје

најпогубнији и најперфиднији облик терора и исељавања Срба. Добрица
Ћосић ту појаву још 1968. године дефинише синтагмом бирократски
национализам. Срби се исељавају тихо, без великих колона или помпе, али
годинама константно, а због сталних и перфидних притисака. Терор није
перфидан, он је отворен и жесток, али се потуљеност огледа у томе како је
прикриван тај зулум. Кад се убије, запали или силује, онда то органи власти
прикривају, минимализују, шегаче са са невољама Срба. Кад се докаже да
ипак било злочина онда на крају злочина испадне „људ ћовек“ и томе слично.
При запошљавању се Срби заобилазе чак и када су школованији од Албанаца
(од 1978. па до 1980. од запошљених на КиМ само је 5% Срба). Руше се
гробља и цркве. Замењују се тезе, изврћу се чињенице. На пример, на
седници ЦК СКЈ која је требала да расправља о демонстрацијама на Косову,
Џавид Нимани је између осталог рекао: „Ми на Косову не можемо да
објаснимо зашто су још увек на слободи Ђилас, Ћосић и професори―. Тако је
углавном функционисало у СФРЈ: за све што се лоше дешава у позадини
тражити српску кривицу. Није, дакле, суштина демонстрација у захтеву да
Косово буде република и да се као таква припоји Албанији, већ су
демонстрације последица чињенице „да професори у Београду нису још
ухапшени“.
Можда је најсликовитије позабавити се егзактним подацима као што су
пописи становништва, да би се схватила тенденција и континуитет. На

72
следећој табели ћу приказати резултате за три пописа у општини Исток, где
ће се видети да су 1961. године Срби и Црногорци чинили близу половину
становништва, да би после две деценије њихов број спао на испод 10%.

Пописи становништва из 1961, 1971, 1981. за општину Исток:

ПОПИС
Срби Црногорци Албанци

1961 9097 - 26,9 % 3804 - 11,3 % 19067 - 56,4 %

1971 8944 - 21,8 % 2420 - 5,9 % 27371 - 66,7 %

1981 7736 - 15,4 % 1856 - 3,7 % 35972 - 71,8 %

Ради упоређења, у периоду 1991.године до 1997. године, на територији

републике Србије свеукупно Срба има мање 57.859, а Шиптара више 285.158.
Срба је рођено 572.795 а умрло је 630.654. Албанаца је рођено 332.973 а
умрло је 47.815. Доста добар наталитет и ниска стопа смртности за једну
угрожену и „геноцидом“ уништену популацију. По овим подацима за не
много година, а овим темпом, Срба ће бити мање за око 500.000 а Албанаца
више за 2,5 милиона, и ово су најоптимистичкије претпоставке јер многи
фактори нису узети у обзир. Отуд није ни чудо шта се све догодило на
Космету, кад су Шиптари својим енормним и неконтролисаним наталитетом
успели да есенцијално угрозе и целу Србију, па слободно се може рећи и
добар део Балкана.
Шездесете године прошлог века су године када се захуктава то тихо
исељавање. (У том периоду, а, о томе се уопште не говори и пише, Срби се
исељавају из Босне и Херцеговине, и, из Хрватске, а мотиви и разлози су
исти као и на Косову. Од 1961. до 1981. године 350.000 Срба из БиХ-а заувек
одлази пут Србије или иностранства). Према извештају комисије СИВ-а
између година 1961–1971. иселило се 34.227 Срба. Наравно овај податак
треба узети са резервом, обзиром на то на који је начин функционисала
комунистичка машинерија која се годинама трудила да минимализује и
прикрије страдања Срба. 1961. године Срба на Косову има 23,5% да би тај
проценат спао на 10% у 1991. години. Од 1961. до 1981. године са Косова се
иселило 42,2% од укупног броја тамошњих Срба. Овде нису побројани нити
они који се званично нису иселили а који у суштини нису живели на
Космету. То су људи који још једину везу са Косметом имају преко породице
која је остала тамо, и то углавном остарелих родитеља, који имају имања на
Космету, али који фактички већ стварају нови живот у Србији и другим
73
крајевима света и који немају намере да се са децом више враћају. Према
писању Политике од 20. августа 1988. године најреалнији податак је да се у
периоду 1966-1980. са Космета иселило око 220.000 Срба. Слободан Антонић
у књизи Милошевић – Још није готово пише: „Између 1961. и 1981. године,
са Космета се иселило 42 одсто тамошњих Срба и 63 одсто Црногораца
(укупно њих 112.631)―.
14. седница Централног комитета СК Србије одржана 29. маја 1968.
године, важна је по томе што су се Јован Марјановић и Добрица Ћосић по
први пут огласили причом о исељавању Срба са Космета под шиптарским
притиском и о томе како комунистички кадрови из редова Албанаца то
поткрепљују својим деловањем. Наравно, то иступање је „оштро осуђено“ од
стране српских и албанских комуниста. На тој седници Милош Минић
предлаже да се прихвате сви захтеви за уставне промене које тражи албанска
страна, подржао је да се из назива Косово и Метохија брише Метохија, као и
да се дозволи употреба албанске заставе на Косову. То је био тежак ударац за
косметске Србе. Осетили су се изданим и исељавање се само појачало. То је
био уједно и почетни ударац завршног ударца који је направљен 1974. године
доношењем новог Устава, када Косово постаје држава у држави. Био је то
ударац који се није могао извести а да пре тога није изведен Брионски пленум.
Брионски пленум за Брионски устав.
Чак су и пословично послушни српски комунисти схватали да је тај
Устав катастрофалан за српску државност. Мика Трипало је у посведочио о
томе како је текао разговор Тита са Марком Никезићем, у марту месецу 1971.
године, према редовима из књиге Славољуба Ђукића, Политичко гробље,
(страна 118.): „Тито је углавном шутио, а остали су критизирали ЦК СК
Србије због отпора уставним промјенама. Тада је Никезић рекао да се о
уставним промјенама није у почетку довољно расправљало и да су оне у
извјесном смислу, наметнуте Србији, да, ако се тако одлучи, и Косово може
промјенити статус и постати република. Али, док је Косово аутономна
покрајина у оквиру Србије, онда се не може прихваити да се друге републике
мјешају, уносећи немир и слабећи Србију―.
Али, исељавање Срба се наставља: од 1980. до 1987. године нових
50.000 срба одлази са Косова и Метохије. Онда је дошла 1999. година и
бомбардовање које је убило људе и затровало земљу. Поново крећу колоне
као под Чарнојевићем и Јовановићем. Према подацима УНХЦР око 200.000
Срба је расељено. Према подацима УН ОЦХА 231.000. Док Кординациони
центар барата са цифром од 242.381. ОЕБС је до половине пописа расељених,
регистровано 178.296 расељених лица. Која год да је тачна подједнако је
катастрофална.

74
 Радош Љушић, у својој књизи Време суровости, дефинише узроке
демографске и историјске катастрофе српског народа на Космету: „Током
протеклих шест деценија становништво Србије, без Косова и Метохије,
умножило се за 76% а становништво покрајине порасло је за 360%. Од
најређе насељене области у Југославији, постало је најгушће насељена
област. Разлози овој ненормалној демографској појави су бројни: 1) Косово и
Метохија нису имали демографске губитке током Првог светског рата, а
имали су минималне током Другог светског рата; 2) Непрестано и
неконтролисано досељавање из Албаније, а да број досељеника никада тачно
није утврђен; 3) Стопа морталитета спектакуларно је смањена; 4) Јак
наталитет је настављен; 5) Исељавање Срба са Косова и Метохије се
појачало и постало трајно―.

*
У књизи Задужбине Косова налазим тужну историју моје породице:
„1898. године три кћери Радоја Ђурића, из села Истока, Арнаути, отеше из
очеве куће. Радоје је подигао тужбу у Пећи али ништа није урађено по тој
тужби―. Радоје је био богат и моћан човек на челу једне велике породичне
заједнице, у то време. Како ли су тек били угњетавани они слаби и
сиромашни, они усамљени и из малих породица?
Сеобе и бежаније Срба са Космета нису престајале од 1389. године и у
континуитету трају до дана данашњег. Само су та присилна исељавања
мењала некад темпо и обим, некада и облик. Једном је то бивао масовни
егзодус, колонално и за кратко време, а некад се тај просец дешавао у дужем
временском периоду и константно. Континуитет сеоба је, наравно,
проузрокован континуитетом терора. Да би постојале и сеобе, и терор,
кључно у свему је што су Шиптари константно имали спонзора за тако нешто
јер сами нису то могли, нити смели. Друго, кад год би били сатерани у
ћошак, углавном недостатком помоћи са стране и успостављањем државног
поретка, одмах и као по правилу стали би да кукају и туже над својом злом
судбином и „несносним угњетавањем од стране Срба“. Тако би убрзо нашли
савезнике углавном регрутоване од стране српских непријатеља. Још је једна
ствар временом постајала очигледна: увек међу делом српске популације
долазило до разумевања за „патње и страдања“ Албанаца и до осуде „српског
угњетавања и репресије“.
Методи терора крџалија, мухаџира, качака, затим балиста, и на крају
терориста ОВК, у потпуности су исти, само се временом мењала средства
(напредовањем технологије) којима су се служили ти бандити. Углавном се
убијају цивили, отимају и силују жене, скрнаве се цркве и манастири,
раскопавају се гробља, убијају (жандарми) полицајци и војници из заседе.
75
Као што је крџалија у мраку пре много година нападао усамљену српску
породицу негде у неком метохијском селу, тако је и терориста ОВК исто
радио. Само је различита пушка била у истим рукама. Ударао се слабији,
увек уз сигурност да не може вратити. Ударало се на образ. Ударало се на
част. Ударало се на живот. Кад би се узвратило: ударало се на сва звона о
„српском угњетавању недужних Албанаца“.
Александар Гиљфердинг је обишао Косово и Метохију средином
деветнаестог века, тачније 1857. године, и описао је страшно стање Срба и
терор над њима (Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији). У
једном делу свог путописа он каже: „Гориочка црква припада Дечанском
манастиру. Парохијана је врло мало, и то све сиромашни људи које Албанци
страховито угњетавају. Чак и гориочки монах може доживети свакога
дана да му Албанци као незвани гости дођу, поједу и попију све залихе на које
наиђу и да, у знак захвалности, још и његове ћелије опљачкају―. 1941. године
Албанци су убили неколико свештеника, опљачкали манастир Гориоч
(Исток) и претворили га у затвор за Србе. Почетком осамдесетих Албанци су
напаствовали једну монахињу из манастира Гориоч и константно су
пљачкали стоку и секли манастирску шуму током целог периода од краја
рата до почетка деведесетих. 1999. године насртали су на исти манастир и
игумана оца Саву и само је долазак италијанских снага манастир спасио
најгорег. 2004. године Шпанци су крајњим напорима успели да спасу
манастир али не и цркву подно њега у Истоку која је демолирана и
оскрнављена.
Можда је најбоље упоредити ондашње извештаје руског конзула Ивана
Степановича Јастребова са скорашњим дешавањима и слика ће бити куд и
камо јаснија. Шта говоре његови извештаји? После Берлинског конгреса
настаје побуна Шиптара, Срби беже а Порта подржава Призренску лигу а
Лига слуша Порту. Данас НАТО формира такозвану Косовску владу и та
влада слуша НАТО, Срби су побегли или беже. Шиптари убијају, силују,
пљачкају. Турци не реагују. И данас Шиптари убијају, силују и пљачкају а
НАТО не реагује. Шиптари нападају Плав и Гусиње. Турци то коментаришу
као ненамеран напад, а у ствари оружјем помажу исте. Данас Шиптари
нападају Македонију а НАТО им помаже. Или, као кад је пред рат ОВК
нападала српске државне снаге. Даље, извештава Јастребов, „који Шиптар
неће на Црногорце мора да плати за то новцем―. Као код ОВК. Када се
страни конзули жале због терора Шиптара над православним и католицима
Муфтар паша их правда говорећи „да је то излив огорчења Шиптара због
Гусиња―. Олбрајтова је казала после бомбардовања „да схвата да има
злочина Албанаца али да разуме ту њихову потребу за осветом― (излив
потреба?!). Чим се сусретну са српском или црногорском војском, пише
76
Јастребов, „Албанци беже пљачкајући у том бегу све испред себе―. ОВК. И
могло би овако још дуго правити паралеле.
Арбанашка национална и људска свест се у време турске владавине
формирала на темељима некажњеног чињења злочина над Србима. Они су
тада научили да могу чинити злочине и да не буду кажњени за то. И никада
неће више то заборавити и избрисати из колективне свести, на жалост
историјски догађаји ће им ићи на руку да им се такво понашање и исплати.
Многи непријатељи и окупатори Срба и Србије ишли су им на руку у том
науму. Прва тачка бесе закључене од арнаутских првака из вучитрнске казе
1907. године а донете под притиском и претњом реформи из Стамбола гласи:
„Нико не сме чинити зулуме до идућег Митровдана―. Ово све говори о стању
тамошњих и тадашњих Срба. До тада, и после тога, Арнаути су чинили и
могли да чине зулуме али, ето, у овом периоду дају бесу да неће. То у
извештају Министарству, исте године, пише Ракић који на другом месту
додаје: „Досадашње искуство са бесама арнаутским учи нас сумњи―.
Понављам, како су увек пролазили некажњено за злодела, тако би увек
кад би их која власт довела у ред стали да се понашају у духу синдрома малог
детета којем се узела играчка. Кад би им се забранило да некажњено убијају,
жалили су се и кукали над својим угроженим правима. Међутим основно
право које они кроз векове траже јесте право на слободни и некажњени
одстрел Срба. Француски путописац и новинар Жорж Толис који је
пропутовао Стару Србију каже: „Стара Србија је уз Јерменију најнесрећнија
земља на свету―. О Арбанасима пише: „Они из Дебра убијају да краду, они
пак из Ђаковице убијају из лудог фанатизма, они из Пећи убијају из
задовољства, они из Призрена убијају због својих рђавих нагона, а они из
Тетова убијају да опробају своје карабине―. На сваки покушај успостављања
каквог-таквог реда, или макар и вербалне заштите Срба и других мирних
становника Космета, Шиптари су одговарали терором. Тако 1890. године, у
јуну месецу, убијају српског конзула у Приштини Луку Маринковића. 1903.
године у Митровици убијају руског конзула Григорија Степановича
Шчербина. 1920. године у Паризу убијају и Есад Пашу Топтанија, једног од
ретких албанских првака поборника сарадње са Србима.
Ево још једног примера и доказа о константној и цикличној употреби
терора од стране Шиптара. На скупу у великој Мехмед-пашиној џамији у
Призрену 1907. године Арбанаси из Љуме захтевају да се приступи
истребљењу Срба. Милан Ракић је сазнао да су Љумани тражили „....да збор
одреди један дан кад сви Арнаути треба да устану на оружје и изврше
општи покољ Срба...―. Он о томе обавештава, у извештају од 22. августа
1907. године, заступника министра иностраних послова Краљевине Србије
Андру Николића. Ракић у истом извештају наставља: „Али остали Арнаути,
77
желећи да бар форму сачувају, били су противни таквом решењу питања, и
најзад је утврђено: да се Срби убијају по нахији, али тајно и не масама, него
појединце―. Више је него очита паралела са 17. мартом 2004. године и доказ
континуитета организованог насиља Албанаца над Србима. Скоро сто година
касније остварила се жеља Арбанса из Љуме и обистинила слутња српског
конзула.
Слична је претходна и хистерична одмазда после априлског слома 1941.
године. И она по свему подсећа на планове из 1907. године и догађаје из
1999. и 2004. године. Или групице бандита иду редом убијајући и
пљачкајући, или руља креће у погром, линч и паљевину. И тада 1941. године
паљене су цркве и куће, пљачкане су и цркве и куће, и тада је разбијен ћивот
са моштима Светог Јанићија у Девичу. Убијено је 14 свештеника. Само је у
Дреници првог дана терора убијено 90 Срба. Чак су и избегличке колоне
1941. и 1999. године пратили војници исте стране земље. И 1941. године
преко Руговске клисуре, и 1999. године преко Савиних вода, српске мученике
прате италијанске трупе. Пјер Пејан, француски новинар, пише десет година
након те 2004. године: „У линчу је учествовало око 50.000 Албанаца са
Косова. За три дана је убијено 19 особа и рањено 954, око хиљаду кућа је
сравњено са земљом, као и 34 цркава и манастира, међу којима су и
споменици светске културне баштине, попут цркве Богородице Љевишке у
Призрену―.
У књизи владике Атанасија Јевтића Страдање Срба на Косову и у
Метохији (1941-1988), могу се наћи управо докази и паралеле о терору
Шиптара који никада не престаје, о спонзорисању терора и о константном
исељавању. У књизи се констатује да одмах после капитулације 1941. године
креће масовни и хистерични терор уз благонаклоно гледање Немаца на то и
уз покушаје Италијана да колико толико држе ситуацију под контролом. Зар
то није иста ситуација од 1999. године и 2004. године када су Немци
окретали главу и бежали а Италијани се, ето, трудили колико су могли. Пале
се цркве и куће, пљачка је невиђена, убијају се људи где год се затекну.
Терор се наставља и после 1945. године, сада са другим менторима, са
комунистима, који не покрећу ни један кривични поступак, баш као и
УНМИК, и који својим актима забрањују повратак расељеним лицима. Изјаве
сведока из књиге владике Атанасија се могу апсолутно односити на данашње
стање, само ако се занемаре датуми. Ништа се није променило. По Јевтићу у
време Другог светског рата убијено је неколико десетина хиљада Срба и
исељено око 100.000. И опет, када држава покушава да функционише они
кукају о грађанским правима, у време Ранковића, и опет свет и Београд
верују лажима. Цео овај документ у виду књиге проткан је описом терора и
исељавања, убијања и силовања, раскопавања гробова и рушења надгробних
78
споменика, паљења и пљачкања цркава и домова, без обзира јесу ли на власти
Немци, Италијани или комунисти. Или, додао бих ја: УНМИК и КФОР.
У кратким периодима функционисања закона на Космету Шиптари су
као по правилу одмах на друге начине скретали светску пажњу на себе. Чим
је дошло до ослобођења Космета 1912. године, па после и 1918. године,
одмах је почела пропаганда о наводним српским злочинима. Баш као и пре
1999. године. И тада су у свету доказани непријатељи Србије дизали галаму о
наводним злочинима над народом који већ неколико векова уназад ништа
друго не ради него чини злочине према Србима и који је етничким чишћењем
променио етничку структуру Космета. Газета шћиптаре која је излазила
током двадесетих и тридесетих година прошлог века, готово је свакодневно
писала о наводним злочинима и масакрима над Албанцима на Космету.
Хасан Приштина испред Косовског комитета, 1929. године прилаже
меморандум Друштву народа у којем наводи да „је један милион Албанца
обесправљено у краљевини Југославији―. А према попису из 1931. године у
Југославији је живело око 330.000 Албанаца. Иначе су увек волели да
заокружују те цифре о броју Шиптара на Косову. Не пратећи тај тренд,
албански католички свештеници Штефен Курти, Луиђ Гаши и Ђон Бицаку,
предали су у Женеви Лиги народа захтев у коме се тражи да се регулише
правни статус за 800.000 Албанаца на Косову.
Тај тренд напумпавања цифара актуелан до дана данашњег у албанској,
и делу западне, литератури. Миле Бјелајац и Гордана Кривокапић-Јовић у
књизи Српска историографија и свет анализирају књиге које су написане по
овој теми, у свету. Између осталих и књигу Ренеа Лукића. На страни 270.
може се наћи следећи пасус: „У приказу косовског проблема као и увек,
подаци о броју становништва драматично варирају, што је код Ренеа
Лукића (L’Agonie Yougoslavie 1986-2003) више израз свеукупног метода који
се непрекидно примењује, него омашки или непоузданости извора. Када
говори на нивоу статистичких података, позивајући се на статистичке
изворе, он наводи да на Косову има 1.500.000 до 1.600.000 Албанаца (стр. 90-
91), али када говори о бруталним догађајима као што је ''истеривање''
Албанаца и сл. од стране Срба, он говори о 2.000.000 припадника албанске
нације (стр. 99). Када се говори о Србима који су напустили Косово у
претходним деценијама, при том нема никада говора о неком њиховом
истеривању, веће цифре се проглашавају најцрњим српским национализмом,
мање се такође виде као сумњиве, минимизирају се и подаци и цела
ситуација се карикира―.
Исти аутори, у истој књизи, анализирају и књигу Ноела Малкома
Косово: кратка историја, публицисте и предавача на Кембриџу, који иде
толико далеко да чак негира постојање Сеобе Срба 1690. године. Он тврди,
79
на „научној методи“ да та сеоба уопште није постојала и да је и она
измишљотина српске пропаганде. Међутим, он у једној другој бесмиленој
лажи и пропагадној конструкцији у истој књизи каже да је Косовски мит
настао код Срба тек у 19. веку, да је и он чиста пропаганда, нешто
измишљено, и тако је несвесно Србима уделио највећи комплимент, како то
могу само незналице и тенденциозне битанге. О чему је реч? Ако је Косовски
мит у Срба заиста настао у 19. веку, онда су Срби најдаровитији и
најгенијалнији народ на свету. Они су дакле успели да спевају сву ону силу
народне мудрости, прозе и поезије, тек за неколико година и да одмах
омогуће да Вук то прикупи. Јер ако је мит настао у 19. веку онда је та поезија
настала тек мало пре него је то Караџић прикупио и послао у свет. Срби су,
надаље, ваљда, успели тајно да измисле тај дух, ту свест, те цркве и
манастире, фреске, та гробља, те топониме. Кажем, остаје мало нејасно како
је то један народ могао да учини тек за неколико година 19. века? Највећи
борац за српско Косово је Вук Стефановић Караџић (наравно и велики
Његош). Он је сакупио доказе о чему је српски народ певао у ропству. Ајде
да видимо шта су други народи певали кроз векове? Да видимо њихову
народну поезију у том облику и обиму? Ако су по неку песму и
поарбанашили, топониме ни до дан данашњег нису успели арбанашити.
Топонимија је јако српско оружје у одбрани Косова. И што се тиче Велике
сеобе, Ноел Малком нам иде на руку својом тендециозношћу: уколико није
било те сеобе, него је то још један српски мит, онда су Срби староседеоци у
Војводини те отуд нема места никаквим ревизионистичким намерама (мада,
Милорад Екмечић каже да „та сеоба није створила српску народну заједницу
у Јужној Угарској, него је само ојачала―).
Чињеница је да су први светски терористички акти, какве данас
познајемо, у савременој историји почињени управо од стране Албанаца 1912-
1913. године, и да су били потпомогнути из Албаније, Аустро-Угарске,
Италије и Бугарске. Ти терористички акти су основа и темељ за настајање
качачког покрета (само на територији Истока после 1918. године било је око
4500 качака) као војног крила Косовског комитета 1918. године. Као што је
из тога произашао и Бали комбтар 1942. године и Друга призренска лига
1943. године а који је био основа за стварање, прво косовског пука Регимента
Косова у новембру 1943. године, а затим и средином 1944. године 21СС
дивизије Скендербег. Командант те злогласне дивизије обергрупенфирер
Аугуст Шмитхуберт, који је стрељан у Београду 1947. године, казао је једном
приликом: „Војник Албанац у напад одлази само дотле док не нађе нешто
што може да отме или украде―. Ова дивизија је поред Косова учинила
масовне и тешке злочине у Црној Гори (Плав, Велика), Срему и Семберији
(села Гук, Ватровци, Јамена, Босут) и Босни (Урожиће, Забрђе, Вршани,
80
Тутујевац). Зар речи немачког официра и деловање дивизије не подсећају на
извештаје Јастребова, пола века пре тога?

Српски непријатељи већ дужи временски период знају која је наслабија

и најболнија српска тачка. Знају ахилову пету српског постојања и опстанка.
То је Косово. Зато су одвајкада ту ударали и ту изазивали немире, а увек су у
Шиптарима имали поузданог партнера за то. Арбанашка мржња према
Србима и српској држави, чинила је то да су се они удруживали са свим и
сваким само да би остварили своје циљеве. Прво су служили Турцима, па
Аустријанцима, затим Италијанима, Немцима, ратовали су у саставу хрватске
и босанске војске у задњим ратовима, најзад данас су у служби Американаца
и Немаца. Можда у последње време и исламских фундаменталиста оличених
у Ал Каиди и такозване Исламске државе. Божица Ж. Славковић у докторској
дисертацији Политичке, економске и културне прилике на Косову и Метохији
1929-1941, пише: „У време османске власти, Албанци су као повлашћен
народ, били су заштићени у односу на хришћане на Косову и Метохији.
Геополитички оквир био је обележен односом снага између великих сила пре
свега аустро-руским супарништвом на Балкану које је доминирало
расплетом Источног питања, што је додатно подстицало међуетничке
сукобе. Албанци су Аустроугарској требало да послуже за остваривање
њених планова да после заузимања Босне и Херцеговине 1878. преко Старе
Србије прошири своју контролу над читавом европском Турском, све до
Солунског залива... АустроУгарска је имала своје претензије у подршци
Албанцима преко којих би успела да раздвоји Србију и Црну Гору а самим
тим и да преко Косова и Метохије продре у Македонију. Италија је
настојала да парира постојећем аустоугарском утицају међу Албанцима,
зато што је желела запоседање целокупне Јадранске обале―.
Увек су знали на коју карту треба да одиграју и добијали могућност од
српских непријатеља: за то. За време Турака то је карта мухамеданско-
османлијске солидарности. У време Аустро-Угарских трвења са Србијом: то
је тежња те силе да спута Србију. За време Немаца и Италијана то је фашизам
81
и нацизам. За време комуниста то су полазишта „марксистичко-
лењинистичка“. Од деведесетих они кобојаги инсистирају на „демократским
принципима“. Затим постају пешадија НАТО пакта. Данас опет очијукају са
верским фанатизмом и нарко картелима.
Њима, Албанцима, стране силе такође константно кроз историју разним
међународним или домаћим актима помажу да остваре своје циљеве. Турци
са својим хатишерифима стално потврђују њихове привилегије, Аустријанци
их својим актима соколе да се одупру Србима, Италија и Немци својим
актима стварају Велику Албанију. Комунисти, и то наши српски, својим
актима потпомажу да се што више Срба исели. И на крају данашња
међународна заједница својим актима признаје етничко насиље и чишћење.
(„Јануара 1950. године у Ђаковици је минирана и срушена црква спомен-
костурница са 400 ковчега из Првог балканског рата да би се на том месту
саградио споменик партизанима―. Момир Гаталовић, Косово и Метохија у
државној политици Југославије 1958-1965).
Комунисти их помажу и ако су Албанци заклети непријатељи било
каквог покрета отпора и сарадници окупатора: махом. Када је примао
делегацију са Косова, коју су чинили углавном Албанци, у пролеће 1945.
године, после побуне у Дреници где је и када је страдало око 2000 бораца
НОП-а и око 2000 било рањено, Тито им је рекао да „он зна да су скоро сви
били на страни окупатора али да их неће позивати на одговорност―. Широм
Београда и Србије, у то време, виорили су се пешкири на крстачама
стрељаних Срба који су погубљени зарад неке непостојеће колаборације.
Тачно годину дана пре тога, Џафер Дева пише писмо Хитлеру у којем нуди
150.000 бораца за борбу против партизана. Када је Тито изговарао речи
разумевања према шиптарским бандитима, управо у то време око Кочевог
рога, Зиданог моста, Трбовља, Кочевја, Похорја, Клагенфурта, Марибора,
итд. Титови партизани стрељају без суда и било каквог разумевања неколико
десетина хиљада Срба, јер су били у четницима. Светозар Вукмановић Темпо
се обраћа окупљеним Албанцима на једном скупу, неколико година после
рата, речима: „Нисте ме баш слушали кад сам вас позивао на борбу и ја вам
то тада нисам замерао―.
А, о томе колики је допринос Шиптара партизанској борби и чиме су
они заслужили то Титово и Темпово разумевање најбоље говори део из књиге
Књига о Косову, Димитрија Богдановића, у којем он говори да током целог
Другог светског рата, не рачунајући сам крај, против фашизма у редовима
партизана није било више од стотинак Албанаца: У првој половини 1942.
године, све до јесени, на Косову и Метохији није било оружане борбе; тек у
јесен сe формира Главни штаб за Косово и Метохију и први албански
[шиптарски] одред "Зејнел Ајдини" [око 70 бораца албанске народности],
82
затим Шарпланински народноослободилачки партизански одред, који je у
јануару 1943, односно у априлу 1943. прихватио делове разбијених
реорганизованих албанских одреда "Зејнел Ајдини" [који je тада имао 35-40
бораца Шиптара] и "Емин Дураку" [око 30 бораца]. Шарпланински одред,
састављен од Срба, Црногораца и Албанаца имао je у то време око 220
бораца. Од априла 1943. на Косову и Метохији [заправо, на Шар-планини] je
делегат Врховног штаба и ЦК КПЈ Светозар Вукмановић Темпо, тако да je
учињен напредак у организовању оружане борбе против окупатора, али су
капитулација Италије у септембру 1943. и немачка окупација читаве
области знатно отежали и погоршали прилике. У току 1944. године
формира сe већи број партизанских одреда и батаљона, али су све ове
јединице са територије Косова и Метохије биле претежно састављене од
Црногораца и Срба, а у мањем броју од Албанаца [Косовара]. Штавише, они
су дејствовали углавном ван територије Косова и Метохије и нису били у
стању да сe успешно супротставе немачким и бројним, добро наоружаним
балистичким снагама, и да тако обезбеде већи размах НОБ-а у овој области.
До извесног преокрета долази средином 1944, када сe и Албанци у већем
броју почињу одазивати, па сe формира осам косовско-метохијских бригада
мешовитог састава―.
6. марта 1945. године одлуком НКОЈ-а године донета је одлука којим се
забрањује повратак расељених Срба. Апсурд!!! Док сви досељени из
Албаније остају на Космету. Према попису становништва из 1931. године на
Косову и Метохији је живело 180.170 (32,6%) Срба и 331.549 (60,1%)
Шиптара. Тада се значајно ремети етничка слика Космета која је уочи рата
била у односу скоро пола-пола, јер је један део Срба насељен а један део
Арбанаса расељен већ помињаним мерама и уговорима. Однос власништва
земљишта по катастерским књигама је и тада увелико на страни Срба. И то
ће се мењати после последица примене Закона о ревизији аграрне реформе из
1945., па и поред тога у мешовитим срединама Срби ће и даље бити власници
већих површина земље. Отуд, због скучености и беземљаштва, Шиптари
почесто прескупо плаћају српску земљу, што Србе мотивише да продају и
оду у мирније крајеве где ће за те новце купити три-четири пута више.
Зар се нешто слично том комунистичком акту није догодило и
Кумановским споразумом, где се у тачки 3. став 3. каже ко све мора да
напусти Косово и Метохију: „Снаге СРЈ укључују сво особље и организације
СРЈ и Републике Србије са војним способностима. То укључује редовне војне
и поморске снаге, наоружане цивилне групе, њима придружене паравојне
групе, ваздухопловне снаге, националну гарду, граничну полицију, војне
резервисте, војну полицију, обавештајне службе, савезно и републичко
министарство унутрашњих послова, локалну, специјалну полицију, јединице
83
полиције за сузбијање нереда и антитерористичке јединице и све друге групе
или појединце које као такве означи комадант КФОР-а―. Другим речима:
сви радно и војно способни мушкарци и жене имају да иду напоље и да се
више никад не врате. Јер има мало тих који не потпадају под неку од
набројаних категорија. На пример „наоружане цивилне групе“ или „војне
резервисте“. Па по нашим законима ми смо били сви војни резервисти. Да не
говорим о великом броју владиних службеника. А, и командант КФОР-а
може да именује било кога као непожељног. Као што су комунисти
забранили повратак избеглим Србима, тако су међународне снаге омогућиле
да дође до расељавања. Тим актима, и претходним бомбардовањем, скоро је
300.000 Срба отишло са Космета.
Непријатељи, како горе рекох, већ дуже времена знају за српску ахилову
пету. Барски надбискуп Гијом Адам пише француском краљу Филипу VI,
1332. године писмо у коме каже да се „о Албанцима размишља као о
фактору унутрашње нестабилности српске државе― (Књига о Косову, Д.
Богдановић, стр.27). Албанска емиграција, после 600 година, у јулу 1939.
године добија инструкције од министра спољних послова Италије, грофа
Ћана, у којима се наводи да треба да се интензивира пропагандно-верска
активност и да се створи тајна војна организациа која ће сарађивати са
италијанском војском када за то дође време. Тај исти Ћано пише у свом
Дневнику следеће: „Морамо успавати Југословене. Али касније, наша
политика мора да се живо позабави Косовом. То ће одржати живим један
иредентистички проблем на Балкану, привући пажњу Албанаца и
представљати нож уперен у кичму Југославије―. У изводима из Зборника
докумената Априлски рат 1941. књ. 1, Београд, 1969. на једном месту стоји:
„У разговору, који је имао са грофом Ћаном 23. јануара 1940. године,
Павелић је тражио од Италије 30.000 људи, који би упали на Косово и
изазвали нереде―. Дакле и Павелић схвата где је најлакше изазвати нереде и
напасти Југославију, иако је са његове позиције усташтва логичније било да
тако нешто уради у Хрватској. Будући поглавник НДХ међутим има више
поверења у Шиптаре као непријатеље Срба, него у своје Хрвате. Треба
истаћи да Аустро-Угарска преко својих повереника током 1914. године
помаже и припрема Ису Бољетинца да подигне устанак на Косову.

84
 После рата, од 1945. па на даље, наставља се са хистеријом против
„велико-српског хегемонизма“, понајпре понављајући мантре о
„злочиначкој“ краљевини Југославији која је „расељавала Шиптаре и
досељавала Србе“, па до преувеличавања улоге Шиптара у борби против
фашизма и нацизма а која није била присутна ни на симболичном нивоу –
баш супротно до краја су у највећем проценту бранили нацизам, па се на
крају оптужује се Ранковић да је чинио невиђене „злочине“ према
Шиптарима, изврће се истина о томе да је уистину он био комунистички
полицајац који је затварао све подједнако, Шиптаре бројчано више јер их је
било више и били су у константној побуни од Дренице 1944/5. године, када
се уводи војна управа, па до 1999. године.
Колико је Албанаца било заточено на Голом отоку или којем другом
комунистичком логору??? Вероватно нити један. То је најбољи доказ кога је
терорисао Ранковић. У земљи где још тада нису биле залечене
информбировске ране, где су писци и интелектуалци само због једне обичне
алузије одлазили на вишегодишње тешке робије, где се због запеване песме
ишло у букагије, организатори и учесници антидржавних шиптарских
демонстрација 1968. године прошли су са по једном годином затвора и то
њих деветоро?!? „Што се тиче догађаја на Косову и Метохији, мислим да се
те ствари сувише драматизују, да није баш онако како то неки замишљају...
Ријеч је о једној групи која је нахушкала један мањи дио омладине и
студената који су разбијали излоге, као што то чине и на Западу, или
готово у свим земљама. Мало ко нема таквих случајева. Шта ту сада треба
драматизирати? Према томе, тамо се ништа трагично није догодило― –
изјављује Тито а Политика преноси 1. децембра 1968. године, поводом
шиптарских демонстрација. Занимљиво је, наравно, поред негаторског и
минимизирајућег става, и то да Тито каже: Косово и Метохија, што ће убрзо
бити укинуто. Назив Метохија ће бити избрисан, мора се и то рећи, уз
благослов српских комуниста.

85
 А, и да је вршио неку репресију, која се горе помиње, чини се да је био у
праву, јер мало после његове смене крећу масовне антидржавне
демонстрације. Као што после Титове смрти креће други талас масовних
демонстрација, 1981. године. Код њих се ништа случајно не дешава, нити је
ишта свето. Тадашњи Епископ рашко-призренски Павле, у свом извештају
Синоду (Архив Синода, ф. V, Бр. 12/1967), пише: „Стални проблем је
исељавање нашег живља са целог Косова и Метохије. Темпо тог исељавања
као да је у овој години био нешто мањи, али тенденција за исељавање и
разлози за то остали су исти, може се рећи да су чак појачани. Додуше
после IV пленума и настале реорганизације Службе безбедности износе се
озбиљно и оваква тумачења исељења Срба са Косова и Метохије: То је
изводио Ранковић и његова клика како би исељавањем Срба добили
аргументе против Шиптара! Колико он у том расељавању има заслуга а
колико бројни други чиниоци, сада још не знамо. Оно што знамо то је да
после IV пленума изношене кривице Ранковића и других чинилаца Службе
безбедности приписују се у овим крајевима Србима уопште, те је од тада
стање још теже и озбиљније―.
Између два рата, и у време рата, крчка у главама комуниста и чека
повољан политички тренутак да се Космет преда Албанији. У документу који
је на увид јавности дао Владета Кошутић 4. марта 1989. године у Београду а
који је открио Вук Винавер, може се видети како ништа није почело од јуче
(мрачне деведесете) већ процеси трају (и трају) и кулминирали су у време
када је Србија изродила најнеспособније људе у својој историји. Поред
непријатеља са стране, у редовима Срба је увек било анационалних креатура
које су биле спремне да ураде све зарад личних интереса. Било их је, ето их и
данас: по Скупштини, у власти, у медијима, у невладиним организацијама.
Има их и данас, било их је и јуче. Дијалог се води у Москви 19. априла 1947.
године између Едварда Кардеља, Станоја Симића и Владимира Поповића са
једне стране и Стаљина те Вјечеслава Молотова са друге:
Стаљин: Каквог су порекла Албанци?
Кардељ: Они су потомци Илира.
Стаљин: Тај народ изгледа да је доста заостао и примитиван.
Поповић: Али су врло храбри и верни.
Стаљин: Да, они могу бити верни као пси, то је одлика примитиваца.
Код нас су тако били верни Чуваши. Руски цареви су их узимали за личну
стражу... А како су се Албанци нашли на тој територији?
Кардељ: За време Турака запосели су тај крај, а део становништва
денационализовали.
Стаљин: Како то да примитиван народ успе у томе? Чиме се то
објашњава?
86
 Кардељ: И околна племена су примитивна, као на пример Црногорци.
Поповић: Не, нису они денационализовали Црногорце. У тим крајевима
живели су Срби.
Стаљин: Вот какој! (Смех)
Кардељ: Код нас, на територији Косова и Метохије има и данас више
Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо са
Албанцима, да им уступимо те територије.
Стаљин (То му је било врло мило): Врло добро, то је правилно.
То је варијанта: страна сила, непријатељски став околних народа и
српски изроди (не мислим овде на Кардеља већ на остале присутне од којих
се нико не буни). Тако се одвајкада радило. А ми мислимо да присуствујемо
нечем новом. Не, све је то прежвакано и испљувано већ неколико пута. 1928.
године, на IV конгресу КПЈ у Дрездену, одлучено је да се Косово и Метохија
после разбијања Југославије прикључе Албанији. Што се то није догодило
можемо да захвалимо Стаљину који је ту идеју југословенских (и српских)
комуниста после рата одбацио, пре свега због тога што је тај предлог био у
пакету идеје да Албанија и Бугарска буду седма и осма република у СФРЈ,
што њему није одговарало. Комунисти су били спремни да зарате са
Американцима и Енглезима због Трста, али су са друге стране оберучке,
капом и шаком, нудили Косово Албанији?!
У записима 13. и 16. фебруара 1915. године, у свом дневнику краљ Петар
I, нехотице врло кратко и јасно објашњава читав проблем који Србија и Срби
имају са Албанцима кроз векове антагонизма. Увек инспирисани и помагани
од стране силе која тренутно бива српски непријатељ они нападају Србе за
туђ грош, пљачке ради своје, и својим главама плаћајући. И увек су ту неки
странци, плаћеници, који се касније представљају невиним албанским
жртвама. „Арбанаси упадоше поново у Србију. Опет аустро-бугарски
марифетлук. Али то не мари кад јим то једино задовољство чини. А платиће
скупо―. (13. фебруар 1915). Међутим, како видимо, краљ Петар, тада већ о
годинама, није много бринуо о политичком језику и коректности. Кратко
јасно: платиће скупо! И док год Албанци знају да ће платити скупо, са њима
се могло живети, само су тада били мирни. Чим спознају да ће проћи
јефтино, ето ножа у леђа кад је најтеже. „Наша је војска синоћ ушла у
Врањиште. Арнаути су ужасно прошли. Скоро јим неће пасти на памет да
поново нападну Србију! Њихов вођа Хасан бег који је руководио овим упадом,
једва се спасао на коњу преко Дрима. С њима је било много коњаника за које
мештани веле да су били странци. Већина их се подавила скачући с коњима у
Дрим. Јутрос у зору почела је борба око Ђарисанија―. (16. фебруар 1915)
И најзад исти сценарио од 1990. до 1999. године, где се грактало о
угроженим људским правима и злочинима Милошевићевог режима. Али
87
нико да објаснио како то да је жртава на Космету све више и више а да
злочинаца скоро и да нема. И, као и данас, и тада се међу Србима јављали
они који су подржавали такве приче из разних разлога. Пре свега су
идеолошки разлози у питању. Од Димитрија Туцовића који је, уз помоћ
Косте Новаковића и Милоша Требињца, нападао „великосрпски
хегемонизам“ и „злочине“ над Албанцима у Борби и Радничким новинама,
преко комунистичких апаратчика Срба („Наш општи став био је да се
Косово уступи Албанији, и то због уједињења са Албанијом―, Милован
Ђилас, Момчило Ђорговић, Верник и јеретик, страна 138.), па до данашњих
представника невладиних организација, скоро се ништа није променило у
вокабулару напада на Србе. Једина је разлика што је Димитрије Туцовић
погинуо бранећи своју земљу, док ови данашањи пљују по своме народу из
удобних и амнестираних дезертерских фотеља.
Василије Крестић у књизи Знаменити Срби о Хрватима, између
осталог вели: „Ако су, са разлогом оптуживани Хрвати, морали су
аутоматски, иако недужни, бити оптужени и Срби. Уз то, по Скерлићевом
савету из 1899. године, Срби су били дужни да све „манитости― Хрвата
разумеју, отрпе и прећуте. Да се Хрвати не би жестили против Срба, да би
пристали на сарадњу и на живот у заједничкој држави, Срби су, по
Скерлићевом предлогу, морали да им чине уступке, да им попуштају и
удовољавају њиховим захтевима. До чега је довела таква столетна
политика, чији је Скерлић био један од родоначелника, и који су резултати
те политике, имали смо прилике да видимо у време распада како прве, тако
и друге Југославије―.
Чувени Милош Минић, на седници ЦК СК Србије, која је одржана у мају
1981. године, поводом шиптарских антисрпских демонстрација на Косову
нашао је за сходно да дискутује (по тој теми) на следећи начин: „Догађаји на
Косову су дубоко забринули свакога у Србији, исто онако као што су
забринули и све наше људе у осталим републикама. Али су ти догађаји
охрабрили и српски национализам. Стога је изузетно важно за Савез
комуниста Србије да се повуче јасна граница између ове забринутости
најширих редова наших људи, у којој се изражава снажан и српски и
југословенски социјалистички патриотизам, и српског национализма и
шовинизма који у садашњем моменту напада на читаву албанску
народност...―. Приружио му се други српски кадар, Тихомор Влашкалић. Он
је на истој седници рекао следеће: „Желимо да кажемо да осуђујемо истом
мером неке покушаје националиста у српском народу који се данас подсећају
на своје старе нациионалистичке говоре и позивају на злокобни обрачун с
албанском народношћу на Косову и у Југославији. Они нуде српском народу
мржњу према Албанцима и фашистичке методе обрачуна и геноцида, а,
88
иначе, на другој страни говоре о хуманизму и демократији... Не само српски
комунисти, већ цео српски народ је таквима одредио место и страну у својој
историји. Та страна није тамо где је Сетозар Марковић, Димитрије Туцовић
и плејада бројних српских револуционара и бораца – комуниста, већ супртоно
од ње, где су динстаија, реакција и српска буржоазија―. Чувени Цвијетин
Мијатовић је својевремено изрекао још чувенију реченицу „да се стиди зато
што је Србин―.
Тако је много година касније Наташа Кандић изјавила поводом
шпекулација о убиству шесторо српске деце у пећком кафићу Панда, да су јој
„Албанци говорили да убиство у ―Панди‖ није починио нико од њих и као
један од доказа навели то што су полиција и војска започеле потрагу за
починиоцима 17. децембра, три дана након убиства―. Како год да окренеш:
по овој матрици Срби су криви, чак и за властите смрти и погроме над њима,
а пошто матрица добро ради она се користи скоро у истом облику и обиму -
читав један век.
Александар Ранковић је једном испричао Добрици Ћосићу (Пишчеви
записи 1981-91, стр 20.) следећу причу: „У акцији прикупљања илегалног
оружја на Косову, 1956. године, прикупљено је 26.000 пушака, стотине
митраљеза и бацача, два топа, хиљаде револвера и много муниције. А на
Брионском пленуму 1966, због тог прикупљања оружја, оптужен сам за
терор над Албанцима на Косову и Метохији―. То је деценијска, да не кажем
вековна, матрица понашања Албанаца на Косову, и њихових помагача из
Србије и извана. Чак и када се прикупља нелегално наоружање, забога и
топови, то се све приказује као терор над њима.
Димитрије Туцовић у свом пафлету Србија и Албанија на једном месту
пише: „Буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска
је извршавала. Албанска села, из којих су људи били благовремено избегли,
беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми
у којима је сагорело стотинама живих жена и деце―. Примећује се да се овај
текст ни по чему не разликује од фразеологије и општих места о којима сам
говорио у овом тексту. Шта можемо закључити из ове реченице (што већ
нисмо закључили из сличних које су претходно навођене)? Па, најмање две
ствари: да су Албанци благовремено напустили села и да су у тим
напуштеним селима изгорела деца и жене у варварским крематоријумима!!!
Карнегијева комисија, међународна комисија која је оформљена 1913. године
са задатком да истражи злочине у балканским ратовима, користила се истим
методама и речником. Ето образаца по којима су касније радиле невладине
организације, а пре њих комунисти, а између њих медији са запада и код нас.
Ову књигу Димитрија Туцовића, нове комунистичке власти штампаће одмах
након рата, 1946. године у Загребу, у тиражу од 25.000 примерака. За
89
паметног доста. На Седмој пленарној седници СКС за Косово, 1966. године,
Кољ Широка је изјавио да је време да се у српском народу јаве нови мислиоци
попут Димитрија Туцовића.
Радош Љушић и књизи Време суровости пише: „...од 1920. године
Загреб и Љубљана оптужују Србе да у Јужној Србији заводе страховладу. А
било је то време страдања српског живља од арнаутског ножа, пушке и
угарка, било је то време када су јужносрбијански Срби плаћалаи данак и
Арнаутима и својој држави...―. Тридесетих година прошлог века, по истој
матрици, наставља се пропаганда. Божица Ж. Славковић у докторској
дисертацији Политичке, економске и културне прилике на Косову и Метохији
1929-1941, наводи такве примере: „Х. Хоџа истиче да је ''великосрпска
буржоазија вршила исељавање Албанаца примењујући све методе погрома''.
Shqiperia e ri је извештавао да се Арбанаси ''прогањају, хапсе и убијају од
власти'' и да због ''неиздрживоти живота'' у Југославији одлазе, а српске
власти ''посматрају ову емиграцију и помажу је''. Напомиње да су ''донекле
успели да разбију компактност албанске масе, Косово није било више онакво
као што је било пре 15 година, више од 200.000 Арбанаса је напустило своја
огњишта''. Овај лист је сматрао да ''Београд има намеру да насели
напуштена албанска огњишта са људима прикупљеним са коца и конопца''.
Besa од 26. јануара 1933. извештава да су се ''због великог страдања и
напада који су се вршили над Арбанасима на Косову многи иселили, па је
тако десет емигрантских породица са Косова и десет из Пећи дошло у
Албанију''―.
О коминтерновском антисрпству овако пише Добрица Ћосић у писму
Споменки Хрибар, 1986. године: „Сви су стари и прави комунисти, од
Димитрија Туцовића до Александра Ранковића, Марка Никезића и Мијалка
Тодоровића – идеолошки мазохисти; између српског и југословенског, свагда
и у свему ће бити за југословенско, и за ''југословенско'' погазиће и истину, и
правду, и достојанство своје и свог народа, сматрајући то светом
дужношћу комунисте ''велике'' и ''угњетачке'' нације; српски комунисти ће
бити први који ће свако заступање наионалне правде, слободе, интереса свог
српског народа која није на ''партијској линији'' оквалификовати као
''великосрпство'' и ''национализам''―. Све што ће потоње невладине
организације и поједине политичке партије, од деведесетих па на овамо,
изговорити и радити у основи је наставак антисрпске политике коју је
прописала и водила Коминтерна. Давно је то почело. Овако је деспот
Угљеша Мрњавчевић писао у повељи помирења са Византијом, о Душану
Силном: „...прогласивши себе самодршцем Србије и Романије... неправедни
мач против сасвим недужних дизао, и недостојно отимао ромејску слободу
и уставност онима, који су се у њој родили, одгајали и одрасли, па и у област
90
божјих ствари потезао неправду... присвајајући себи одлучивање не само о
људским него и о божанским стварима, па је створио неканонски
саморукоположеног патријарха и, дрско отргнувши не малобројне
митрополије од саборне Христове цркве припојио ономе, због чега се и
десило, да је настала не мала схизма...―. (Грчке повеље 263-5).
Другосрбијанци и антисрпске невладине организације заиста и настају
по тој матрици али и кадровики који их воде су потекли из редова бивших
комуниста. Славољуб Ђукић, на страни 133. књиге Политичко гробље, пише:
„Повратком у политику, Латинка је промовисана у идеолога и покретача
такозване друге Србије, једног малобројног дела невладиних организација
које су све зло на простору некадашње Југославије искључиво виделе у
''великосрпском, агресивном национализму''. Рат, распад заједничке државе,
сва злодела, геноциди и освајачка својства, све је то стављено на душу
Србије. Најекстреммији су одобравали независност Косова и бомбардовање
Србије, све оно што су светски моћници тражили од Србије у покоравању
које је ишло до суровог понижавања народа. Ударну песницу невладиних
организација махом су чинили бивши комунисти, или деца некадашњих
утицајних комуниста. Међу њима је најекстреминији био Хелсиншки
комитет, на челу са Соњом Бисерко, која је својевремно имала поверљиво
место у југословенској дипломатији―. Уколико правилно читам између
редова, поверљива места у дипломатији била су места шпијуна и сарадника
УДБА-е. У истој књизи, само на страни 137., наводе се речи Коче Поповића
изречене римској Републици: „Рођен сам у Србији, али себе не сматрам више
Србином... Срби су остали на културном и цивилизацијском новоу на којем су
се налазили пре сто година―. Срби су се налазили тамо где су их Коча, и
другови, оставили. И док су Коча, и другови, Србе гурали у задруге,
одузимале им вишкове земље и пољопривредних производа, фабрике и
радионице, док су Коча, и другови, Србима пропагирали комунизам – Коча, и
другови, су живели на Дедињу, имали куће у Дубровнику, играли тенис и
живели као капиталисти. Због тога и таквих су Срби заостали, ако јесу, због
Коче, и другова. Иза сваког „принципијелног“ Србина, од Константиновића
до Коче, и другова, стајала је по једна некретнина на хрватском приморју.
Што се тиче мондијалистичког Београда и идеологије другосрбијанаца
то је исти ментални склоп оног дела Београда из времена немачке окупације
када је на 270.000 становника било око 9000 немачких доушника у самом
граду. Тај Београд и Радио Б92 само неколико месеци пре бомбардовања
Србије 1999. године штампају памфлет књигу Петрита Имамија Срби и
Албанци кроз векове која перфидно у виду „српских демократских бубрега“
продаје „албанска националистичка муда“. Све је испитано, прочитано, лепо
и коректно исказано, али су Албанци увек у праву. Када наводи изворе који
91
говоре у корист Срба онда се увек наводи да су у питању „просрпски
оријентисани научници“, кад се говори о арнаућењу онда су Арнауташи
најгори олош – јер су Срби наравно, а када се говори о силовању и отимању
жена онда се констатује да је већина тих жена добровољно бежала за моћне
Арбанасе, а када се говори о пописима у питању су сви Словени а не само
Срби, је ли. Наша Борба у јуну месецу 1996. године, пише: „Оно што
траже Aлбанци данас и услови у којима они живе на Косову, слика је Србије
и свих нас у свету, срамота и тешко разумљива сваком нормалном и
цивилизованом човеку―. Треба нагласити да је та 1996. последња година мира
и заједничког живота.
Станко Церовић, вели, Време, 2012-те године: „Од када су се завршили
ратови на подручју бивше Југославије, да ти право кажем, најодвратнији су
ми они који су се тада, заједно са мном, борили против рата (можда одатле
оно гађење над тим лажно моралним ангажманом?), а сад то наплаћују и
све раде да продуже то ратно стање, јер знају да је њихова слика тада била
најљепша. Кад год их чујем, повраћа ми се. Ни тада их нијесам цијенио, осим
пар најближих пријатеља, знао сам са ким имам посла, и међу нашим
људима и разним западним хијенама, али историја вас обдари сапутницима
каквим хоће, ту нема спаса. Најгора је ова помисао: можда смо их
заслужили?―.
Привилегија је бити на списку непријатеља тих сподоба. Мера поштења
неког човека одсликава се у количини оптужби које се добијају од тих
креатура. Ако си против њих: на правој си страни. Ако су против тебе: близу
си истине. Оне су систем вредности за ништарије, према њима се мери ко је
колика вуцибатина. Њих се гаде и њихови послодавци а нити једна није лепа:
духовно. Физички изглед није важан. Ипак, оне су те које се свакога јутра
морају стати испред огледала.
Није кршење људских права разлог зашто су Шиптари дизали побуне.
Они су буне увек дизали. И под турском влашћу (у време младотурске
реформе) и под српском (1913.) и после 1918. године када је требало
неколико година да се униште све качачке банде. Када је фашизам био на
издисају они су дигли буну у Дреници 1944/45. Нису само „угрожени и јадни
Албанци прелазили границу деведесетих година да се боре за слободу против
диктаторског режима“. Па само је у периоду 1947-1948. године забележено
615 граничних инцидената а у земљу је требало да уђе (а били су ухваћени,
што значи да је број био већи) 675 диверзаната. И готово да није било године
када није било на десетине тих граничних инцидената. Зар и ово не доказује
континуитет намере. Славољуб Ђукић је у књизи Политичко гробље у вези
шиптарских демонстрација 1968. године, лепо приметио: „да је побуна
настала у време губљења раније моћи УДБА-е, када је Косово стицало
92
изворну аутономију и да већ тада покрајину воде махом албански кадрови и
да се исто поновило 1981. године, после Титове смрти и усвојеног устава
којим су покрајине безмало присвојиле права република―. То је још један смер
доказивања како њих нису интересовала људска права и аутономија већ
искључиво етнички чисто Косово и Велика Албанија. Они су подизали буне
када су имали најмање разлога за то, то јест, кад им је главни разлог био да се
ситуација не смири, те да тамо сви живе мирно и равноправно. Они се буне
1945., 1968., 1981., када се ствари позитивно крећу у правцу остваривања
њихових права. И, они желе то да прекину јер то њих не интересује.
Међутим, како примећује Ђукић, док их је Тито тукао и убијао, свет се није
много освртао на то због спољнополитичких консталација. Када су решили
да сруше Милошевића и окупирају Србију сетили су се људских права
Албанаца.
Веома често, па и у Хагу, помињао се Меморандум САНУ као документ
који је покренуо ратове на Балкану и као некакав план за стварање Велике
Србије, што тај недовршени и украдени запис, чак ни у форми у којој је
објављен није био. Био је тек анализа стања. Међутим, Албанска академија
наука је предочила 1998. године свој документ под називом Албанско
питање, који експлицитно тражи стварање Велике Албаније. Наравно, то
нико ни не помиње. Шта више, албански академик Реџеп Ћосја је у новембру
месецу 2017. године изјавио да Косово и Албанија треба да се уједине. Али
није само то! Ибрахим Ругова је 1991. године заговара, и то отворено кроз
декларацију, „уједињење на основу етничких граница које је утврдила Прва
призренска лига 1878. године―. Ни то, тзв. „демократском свету“, није
сметало јер њих није интересовала истина, већ гаранције које су имали да ће
их Албанци верно служити у сваком погледу.
Према тврдњи Бранка Мамуле, тадашњег начелника генералштаба, сати
су били у питању па да Албанци масовно али организовано провале у слабо
чувана складишта територијалне одбране и покупе наоружање, око 70.000
дугих цеви, минобацача и топова, у време демонстрација 1981. године. На
срећу, војска је у последњем тренутку, располажући обавештајним подацима
о намерама демонстраната и њиховог водства, синхронизованом акцијом
преузела те слабо чуване магацине. Тако је рат одложен осамнаест година.
Правдајући злочине Шиптара над Србима после јуна 1999. године
поједини међународни званичници (сама Олбрајтова) говорили су како је
тешко зауставити освету једног ''напаћеног и угњетаног народа''. Шта је са
српским правом да поравна вековне рачуне? Хоће ли то схватити икад макар
онај део српског народа који све кривице приписује Србима.
Нисмо ми измислили овакав крај или почетак краја. Проблем Космета је
вековни проблем. Ми смо само део тог процеса. Ово што смо ми доживели
93
можда је увод у епилог. Можда је почетак кулминације косметске драме
започео са словеначким бананама. Банане из Словеније послате шиптарским
демонстрантима супредјел за главно јело - бомбе НАТО снага. Између тих
банана и бомби, као и пре и после тога, ништа се случајно није догодило на
Космету и скоро ништа није исто са оним што нам се сервира као истина. За
геноцид и етноцид над Србима на Космету подједнако су криви турски
хатишерифи, Мусолинијеви и Хитлерови декрети, банане из Цанкарјевог
дома, томахавци из Бриселског дома, продане српске протуве и ми: ако
ћутимо истину.

94
 СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ

Крајем априла, 1987. године, један човек је невољно отишао у Косово

Поље. Отишао је јер нико други из српског руководства није хтео да оде и
буде изложен негодовањем двадесет хиљада Срба који су се тамо окупили.
На збору је говорило скоро стотину Срба, намргођен их је слушао. Пре тога,
кад је кренуо напоље, у друштву Азема Власија, настала је гужва и милиција
је почела да туче народ. Тада је изговорио реченицу која ће променити живот
и њему, и нама: „Нико не сме да вас бије!!!“.
Има симболике у чињеници да је Слободан Милошевић изабран на
место председника српских комуниста 26. јануара 1986. године, баш на дан
када сам ја постао пунолетан. Симболика се претворила у јаву, или супротно,
јер од тога дана, када сам ступио у свет људи који имају право гласа, моја
судбина је уско повезана са судбином и поступцима тога човека. Све што ми
се догодило као друштвеном бићу (дакле, не на емотивном и личном новоу,
већ у односу према заједници и супротно) повезано је са оним што је он
чинио. До дана данашњег. Ни пре тог пунолетства нисам живео у уређеној
друштвеној заједници. После тога: све се распало. И до дана данашњег ништа
од распаднутог није састављено. А њега нема више.
Мало је тога непознатог у вези живота и дела Слободана Милошевића.
Био је у жижи јавности и политике деценију и по, а онда су га у Хагу
сецирали до последњег влакна, сваког слова које је изговорио и сваке капи
млека које је попио. Зна се и то, да је на врх стигао преко Косова Поља и те
чувене реченице. Мислим да је у том тренутку несвесно манипулисао
страхом људи а касније је то чинио више него свесно и ту је манипулацију
довео до монструозних размера. Лако је било поигравати се са страхом и
надом једног народа који је вековима био обесправљен. Чак у
Социјалистичкој Југославији, где су мање више сви били слободни, Срби са
Косова и Метохије су били обесправљени. У сталном страху за себе и своје
породице, окружени перфидним методама прикривања злочина и њихове
патње, Срби са Космета су се дохватили првог који им је обећао макар и то
да нико не сме да их бије.
Нема неке велике тајне: најјаче упориште до дана данашњег Слободан
Милошевић је имао међу Србима са Косова и Метохије. Оно што му се мора
признати: ишао је до краја. Кад га је велика сила поразила, повукао се из
Старе Србије по цену власти и разрушене Србије. Да је много грешио и
манипулисао, то ће тешко ико од тамошњих Срба искрено признати до дана
95
данашњег. Он је био и остао „највећи Србин после Обилића“, за добар део
Срба са Космета. Какви су се све „Бранковићи“ шепурили на власти у
Србији, после њега – можда су донекле и у праву.
Док је директоровао Техногасом и Беобанком, и био активан у
партијском раду, више је личио на бирократу типичног за тадашњи режим
него на народног вођу и националног трибуна. Највероватније да ни он
лично, у том периоду, није ни сањао какво га време очекује и на који начин
ће у том времену узлетети и пасти. Да не компликујем: није он планирао да
уђе у историју – историја је њега усисала догађајима и господином случајем.
У бурним дешавањима почетком осамдесетих он је у истим идеолошким
редовима са Иваном Стамболићем, који балансира и не труди се много да
јасно и гласно иступи против албанског сепаратизма већ иде линијом
бирократског приступања проблемима, типичним за комунистичке
функционере. Интересантно је рећи да се у том периоду Дража Марковић
много више залаже за српске интересе у федерацији и у покрајинама, од ове
двојице. И сам Милошевић се почетком тих осамдесетих година више бори
против српског национализма него што се брине о судбини Срба са Косова.
Како кажу у књизи Срби и Албанци на Косову и Метохији у 20 веку аутори
Коста Николић и Срђан Цветковић: „У јавности је одмах постао познат по
беспоштедним, готово свакодневним нападима на ''српски национализам''
који је налазио и тукао свуда око себе, као и по доследној одбрани идеала
комунистичке револуције и ''лика и дела'' Јосипа Броза Тита... Однос
републике и њених покрајина није га превише занимао, осим у ситуацијама
када су се могли сакупити политички поени у јавности, али никада није
испољавао неко посебно интересовање за живот српског народа на Косову и
Метохији. Почетком 1985. одбио је да прими делегацију Српског покрета
отпора... О првој петицији косовских Срба, Милошевић је рекао: ''Ми смо се
овде суочили са једним драстичним примером политичке злоупотребе... Било
је идеја и покушаја да се од Косова Поља праве нереди и у Београду''―.
Међутим, чим је осетио са које стране ветар дува, окренуо је једра и
запловио ка апсолутној власти. 20. априла 1987. године Милошевић је по
први пут дошао у Косово Поље, тамо одржао говор и није се посебно
прославио. Вратио се 24. априла, и: ушао у историју. Он је Србима са Косова
обећао да нико више неће да их бије, а они су му са говорнице пуних 13 сати
отварали душу. Кад некоме отвориш душу, онда га држиш за свога. Тако је
почела та велика и трагична љубав.
Оно што је започео у Косову Пољу, оверено је печатом на чувеној Осмој
седници. Милошевић је приграбио власт, а, уједно, тада и створио ембрион
опозиције. Србија се буквално поделила на добитнике и губитнике Осме
седнице, и чини се, да се до данашњег дана ништа битно није догодило и
96
променило на политичкој сцени Србије. Прва и друга Србија су две
сукобљене стране са Осме седнице. На Осмој седници ЦК СКС одржаној од
23. до 25. септембра 1987. године, сукобиле су се две концепције српског
комунизма, мада је у позадини, као и увек, била борба за власт. Струја око
Драгише Павловића и Ивана Стамболића, заступала је коминтерновски и
титоистички приступ питањима Косова: против албанског шовинизма борити
се непрестаним тражењем и доказивањем српског национализма. Струја око
Слободана Милошевића је хтела да се против албанског шовинизма бори
отворено и без компромиса, чак претерујући и налазећи често сукобе тамо и
где их није било и при томе нису бирали средства. Такође, није била бирања
средстава ни у борби са политичким неистомишљеницима. У том случају,
Срби су, као по обичају, остали без средње опције, морали су бирати између
две екстремности. Међутим, оно што треба подвући јесте чињеница да је то
комунистички обрачун где није постојало никаквог демократског
потенцијала, ма шта о томе касније говорили такозвани другосрбијанци који
су стварали фаму да су Стамболић и Павловић неки апостоли демократије
које је Милошевић на силу отерао. Стамболић и Павловић су били оно што
јесу и данас њихови духовни наследници предвођени Латинком Перовић и
сличнима: анационални комунисти који се до дана данашњег држе
коминтернине инструкције да су Срби хегемонисти које треба уништити а
држава Србија је творевина која не заслужује да постоји. Јер, да су ови заиста
имали визију о поштеном решењу, па ваљда би се то тада препознало а њих
на тој седници није подржао ни Азем Власи.
Божица Ж. Славковић у докторској дисертацији Политичке, економске и
културне прилике на Косову и Метохији 1929-1941, пише: „Прослава 550
година од Косовске битке била је обележена 28. јуна 1939. На Гази Местану
је приређена ''грандиозна национална свечаност''. Прослави су присуствовали
председник владе Драгиша Цветковић, министар војске генерал Милан
Недић, председник Народне скупштине Милан Симоновић и други угледни
гости. Почетак прославе био је у Грачаници, где је било бденије и литургија
посвећена спомену Светог Кнеза. Велико бденије у Грачаници служили су
највиши представници православне цркве са Патријархом Гаврилом на челу
уз приштинско певачко друштво ''Косово''. Било је то у ''пуном смислу речи
национално славље''. Ујутру је била свечана Видовданска литургија.
Извршена је симболична паљевина воштаница са буктињама, чији је пламен
донет из Грачанице и Самодреже. Изводиле су се соколске вежбе, а аеро
клуб ''Наша крила'' из Приштине приредио је аеромитинг. Одржана је војна
парада, а клицало се војсци и слободној уједнињеној држави. На
богослужењу је патријарх Гаврило одржао говор за поклоњење гробовима
мученика учесника у Косовској битци и поштовање ''великих историјских
97
подухвата предака''. Г. Божовић је истакао овим поводом у Политици ''што
је данас наша држава оволика и што наш народ има духовне каквоће са
којима пред свет излази белога образа – несумњиво има да се припише тој
тајанственој косовској загонетци''. У децембру 1939. био је снимљен филм
''Прослава 550 - годишњице Косовске битке'' у режији Косте Новаковића,
Михаила Поповића и Драгољуба Горчића―.
После 50 година, на прослави 600 година од Косовске битке, 1989-е
године, на Газиместану се окупило милион Срба, ти људи су овластили
Слободана Милошевића да преузме решење косовског проблема. Нико те
људе није довео тамо на силу. Желели су то. Уосталом, зашто само замерати
Србима са Косова што су стали уз Милошевића, кад је већи део нације био
залуђен његовом појавом? Добар део цркве, САНУ, писци, уметници – и то
не макар који. И док су, као што рекох, Срби са Космета преварени из свог
страха, људи у другим деловима Србије су мислили да ће он бити
реформатор који ће земљу усмерити ка добром правцу. Нама, наиме, никада
није фалило реформатора али смо увек мањкали са реформама. Милован
Ђилас коме се не може спочитати политичко и револуционарно неискуство и
одређена промућурност, каже новинару Горану Лазовићу 1989. године,
следеће: „Милошевић је успео да на националној основи постигне озбиљан
резултат и доста је успео на слабљењу постојеће ауторитарне свести―.
Добрица Ћосић на 275-тој страни својих Пишчевих записа 1981-91
преноси шта је тада писао: „Слободан Милошевић је први партијски
функционер у Србији који даје начелну подршку Академији наука и
Француској 7. Подржава прогресивне интелектуалце, одбацује досадашње
осуде ''непријатеља'' у Академији и Удружењу књижевника. То су нови
ставови и нове речи. То личи на реформизам. То је најава антититоизма.
Данас смо у Академији после дуготрајне депресије сви били озарени надом:
Слободан Милошевић је реформатор и рушилац титоизма. И на улици смо се
поздрављали са надом. И Михиз и Мића очекују промене―. Ћосић је, на неком
другом месту, говорио да је он други Никола Пашић. Академик Михаило
Марковић износио је занимљиву тезу да није спрска интелигенција подржала
Милошпевића, већ сасвим супротно, да је Милошевић подржао српску
интелигенцију. Матија Бећковић се обраћа Србима у Франкфурту следећим
речима: „Кад је тешко, Србима је потребан вожд. Овога пута ми имамо
нашега вожда – Слободана Милошевића―. Мића Поповић себе у то време
(1990. година) назива милошевићевцем.
Да је био Обилић – није био. Да је био Бранковић – није ни то. Али да је
био већи државник и бољи патриота од свих који су хтели да га замене то смо
схватили после Петог октобра. Михаило Марковић, његов дугогодишњи
сарадник и идеолог, рекао је за њега „да је живо оличење противречности
98
добрих жеља и злог времена, љубави и самоуништења― (Јуриш на небо). Тек
тада смо увидели ко су људи који су му били алтернатива. Поготову што
после њега нису успели да сачувају ни оно што им је оставио од Косова и
Метохије. Они нису били способни чак ни да оставе постојеће стање а да га
не покваре. А шта сам о њему написао у свом дневнику дана 26. јануара 1998.
године, на свој тридесети рођендан, (можете замислити у каквим сам
психичким стањима био, кад сам нашао за сходно да баш на свој рођендан
пишем о њему?!):
„Исток, (о Слободану Милошевићу): Никада мањи човек није направио
веће штете. У историјском смислу. Из корена настао из једне штеточинске
идеологије, као њен најгори продукт (јер су он и њему слични, поратна деца,
своје каријере градили на додворништву и полтронији) испливао је на
површину, (ни сам свестан: како?), онда када је српски народ тражио
решење за новонастали вакум. Е, он није попунио вакум, већ нас је вратио у
такав кал, који нисмо заслужили. Чудно је да кажем да нас је вратио у
нешто што нисмо били али, ипак, ранији комунистички властодршци, за
којима сада горко жалимо, имали су неке норме којих су се придржавали. За
Слободана Милошевића не постоје никакве норме, никаква мерила, не
постоји ни минимум поштовања према народу. За С.М. главни и врховни
принцип је он сам. Он и нико више јер не верује чак ни у неки идеалистички
принцип (макар био и непостојећи, фиктивни, демагошки), па макар то био
и Бог.
Арогантан, необразован, сиромашног речника, динарски непоткрепљено
самоуверен. За њега не постоје светиње. Људи су нижа врста, народ је
стока. Да ли га је српски народ заслужио – то никада нећу знати. Али он
јесте оличење духовнога стања народног. Он је политичка пројекција турбо-
фолка, трубача и хармоникаша, криминалног олоша, пејџер интелектуалаца
и друштвених паразита који се и даље негде зову руководиоци. Треба ли
набројати шта је све успео да уради за ових неколико година: распад земље,
грађански рат, десетине хиљада мртвих, стотине хиљада расељених, у
западним крајевима више нема Срба, створена је несретна творевина са
Црном Гором, достигли смо врхунску стопу криминала, рекордна инфлација,
пропадање материјалних добара обичног грађанства, енормно богаћење
привилеговане олигархије, богаћење њега и његове породице, тотални
губитак националне свести код Срба, укидање грађанских и националних
(српских) слобода, санкције и мржња целог света, недостатак савезника и
пријатеља...
Упоређивати га са сличним новоконпонованим вођама може се али да су
исти, то не можемо рећи. Нико од њих није био већа штеточина по свој
народ од њега иако су сви били сличног менталног склопа. Узмимо Туђмана и
99
његове ''резултате'': независна држава, остварен вековни сан Хрвата,
етнички најчистија држава Европе, стабилна економија и народ поносан на
своју заставу, грб, химну и државу.
Одкада С.М. води српски народ, тај народ је заборавио на значење
појмова као што су: достојанство, патриотизам, закон, одговорност,
поштење, храброст, нада, памет, морал... Као народ умиремо, као појединци
бивамо понижени. Стално нам неки непријатељи висе над главом. Његови
сарадници и стегоноше као да су бирани по следећим критеријумима: што
глупљи и неспособнији, што непоштенији и халапљивији, што неодговорнији
и неозбиљнији. Све саме креатуре. Њихова скупоцена одела толико одударају
од вредности њихових личности да им стоје као магарцима скупа и златом
украшена коњска седла. Они и јесу по својим менталним склоповима и
духовним вредностима - магарци. Али, они су, на жалост, изузетно моћни
магарци, који своје аргументе најчешће износе копитом.
Историја ће, као и увек, показати колико је он био неозбиљна личност у
врло озбиљним временима. Озбиљна времена и настају зато што их
проузрукују неозбиљни људи. Као много пута до сада историја ће показати
колико је он био подпросечна личност у сваком погледу – али тада ће бити
касно и по нас неважно.
Већ је касно―.
Шта тек данас рећи? Ко је тада могао поверовати да се може пасти
много дубље него тада и да они који долазе после њега у нама стварају осећај
да је он био величина у односу на њих? Док данас гледам како ови садашњи
и они пре њих крчме задње што нам је остало од суверенитета на Космету,
почињем да мењам мишљење о њему и да га у неку руку поштујем и ако сам
од првих дана његове владавине био против њега и због тога, а живећи на
Космету, имао великих проблема: остао сам без запослења у време када су се
на Космету Срби гађали радним местима, и те репове вучем до данашњег
дана јер сам један од ретких расељених лица који не прима никакве плате и
додатке, који није узео ни тражио никакву помоћ. Као млад човек, са неких
двадесетак година, приступио сам Драшковићевој партији СПО, због
националних и демократских погледа, био сам на републичкој листи ДЕПОС-
а. То је једна од ретких ствари које признајем за политичку срамотну из
претходног и властитог живота, (не ДЕПОС, већ СПО).
А он, тај грлати брадоња, нас је све изманипулисао, постао је слуга
запада. Издао је наше идеале. Истина је да смо ми тада замерали
Милошевићу на помањкању националног осећања, наравно, и на помањкању
демократских реформи – или онога шта смо подразумевали под тиме, данас
ми је потпуно јасно да смо имали потпуно погрешне ставове и сазнања о
томе шта је демократија. Али пре свега, ми смо му замерали на
100
неангажованости на националном питању, сматрајући га комунистом.
Мислили смо да је недовољно националиста и били опчињени величином
свога народног духа. Били смо идеалисти са којима су се поигравале битанге
попут Драшковића и осталих. Сада, такође знам, да су се неке друге битанге,
попут Ђинђића и њему сличних, које су сматрале Милошевића великим
националистом, поигравале са осећањима младих људима којима су
грађанске опције биле ближе од националних али који нису била ништа гори
људи и Срби од нас. Најзад, било је и битанги који су глумили опозицију а
били су продужена Милошевићева рука, попут Шешеља и његових
апаратчика. Данас испада, у мору тих битанги изгледа да је Милошевић то
био најмање од свих. Најзад, веома је важно истаћи да Милошевић већ од
1993. године више нема парламентрану већину и стално саставља владу са
разним пребезима из опозиције. Ако се мери кривица – онда је треба тражити
и код њих. Речју: српском политичком сценом деценијма владају битанге.
О њему, Милошевићу, сам почео да мењам мишљење касније, а, о томе
шта смо ми који смо хтели да га мењамо радили, са Драшковићевима,
Ђинђићима и западом, и ко нас је водио, шта нам је пласирано и како смо
манипулисани, схватио сам још до сам био тамо, у Истоку, у Метохији, пре
него је кренуло бомбардовање и егзодус. У свој дневник сам записао, свега
месец дана после мог размишљања о Милошевићу:
„9. март 1998., Исток, Када сам ја, (и мени слични), уназад неколико
година покушавао да мењам свет око себе, мислио сам (мислили смо) да је
истина на једном крају а лаж на другом. А да између те две крајности нема
ничег другог. Били смо млади, наивни и наравно пуни идеала. На свет смо
гледали у ''шпагети вестерн'' маниру: добри и лоши момци. Колико сам само
енергије потрошио убеђивајући људе да су у криву. Много сам желео да
свима променим мишљење, не дозвољавајући при томе да ни једна туђа идеја
допре до мене. Чудио сам се могућности да људи неће да ме слушају, мене
''најпаметнијег'' и ''свезнајућег''. А, лично сам био обманут. Сви су желели да
искористе нашу младалачку енергију, да уз помоћ нашу лакше дођу до циља
који је према нама био дефинисан као ''демократија и људска права'' а у
ствари суштина се сводила на голу борбу за власт и ништа више. ''Режим је
крив за постојеће стање - говорили смо - сви у њему су непоштени,
корумпирани и лажљиви. Са друге стране ко се бори против режима
поштен је, истинољубив, бори се за поштено и хумано друштво''.
Нисмо знали да простор између ''њихове лажи'' и ''наше истине'' (који
смо - простор - занемаривали и нисмо признавали његово постојање) у
ствари, чини суштину ствари. У том се простору налазила истина, и наша -
и њихова, увек половична и релативна. Само су нам лажи, у том простору,
биле једнаке. Слушали смо тада, у овој забити и провинцији, када је почињао
101
рат (и у време док је трајао) и док су људи демонстрирали у Београду (и на
данашњи дан) разне иностране радио и ТВ станице. Оне су нам издалека
''нудиле'' истину о ономе шта се дешава у нашој земљи. Сматрали смо:
тамо је демократија, медији су слободни (није као код нас), од њих ћемо
сазнати истину, о нама. А они су нас учили како да боље и сочније пљујемо
по властитој земљи и своме народу, изједначавајући га и кажњавајући са
режимом, уједно сарађујући са тим истим режимом кад год им је то било
потребно. Нисам тада хтео да знам да су њихови медији исто толико
неслободни колико и наши. Треба зато рећи и никада не заборавити: нема
слободних медија. Може овај став да се анализира и апсолвира, и са
политичког, са историјског и са психолошко-филозофког становишта, али
ипак неће са даље стићи од чињенице да нема слободног медија. Сваки медиј
(новине, радио, ТВ) и позиција са којег ће исти наступати зависи од више
фактора али први и основни ''пра-фактор'' јесте новац . Без новца нема ни
медија. Неко мора да понуди тај новац. Значи: гласило зависи од онога који је
власник истог. Онај ко даје паре никада их не даје без везе, неповратно или
непрофитабилно. Он има своје интересе и жели да их пласира. Интереси се
најлакше остварују преко политике, ма какви они били. Није само новац у
питању. Онај ко поседује или води одређени медиј јесте свакако човек са
одређеним мишљењем, ставовима али и заблудама и предубеђењима. Истина
је само она која се поклапа са његовим ''истинама''. Ту је и лобирање и
подмићивање. Буквално, ако неко и ради за неки ''слободни медиј'' (ајде да
претпоставимо да неки такав постоји), информација пренета са краја
света на други крај, по својој форми, финесама и обојености може зависити
и од тога како је новинарка провела вече пре тога, је ли расположена, да ли
је била задовољна у кревету или ван њега. Ако постоји апсолутно слободан
човек, који не зависи од друштва и на кога новац нема никаквог утицаја,
нити породица, ни систем, дакле ако постоји тако независан човек, онда
постоји и такав медиј. Ако и постоје такви људи, па они су ти који стварају
и држе медије, између осталог. Човек је зависно и рањиво биће. Још је и
осветољубиво и по правилу искомплексирано створење. Зар један такав
створ може да створи нешто слободно и објективно.
Седео сам тако поред радија и слушао ''Глас америке'' и што је најгоре,
веровао сам. Мислио сам: све што је супротно од онога што преносе
државни медији, истинито је. Ових дана сам схватио ''онај међупростор'':
схватио сам да између истине и лажи има још хиљаде других истина и
лажи, и да их одређени људи користе према потреби. И увек само према
потреби. Сада када сам несрећним случајем очевидац ове косовске несреће и
седнем да слушам исти тај радио, у бесу питам себе: какви су то људи? Ти
који на своме матерњем језику, са пристојне удаљености трују етар
102
неистинама или полуистинама (оне су најопасније). Слушам а не могу ушима
да верујем. Па и они су свесни да ми овдашњи, Срби и Албанци, ваљда знамо
и видимо шта се дешава. То није оно што нам они јављају. Али, они знају
нешто друго засигурно, знају да смо и једни и други уплашени: зато се
поигравају са нашим истинама, уплашене људе је најлакше напујдати једне
на друге.
Срушила се једна заблуда младости до темеља. Нити је прва нити
последња. Болна јесте. Али младалачке заблуде и постоје да би се рушиле. Па
заблуде су забога!? Тако се најбоље сазрева. Разочаран човек боље сагледа
истину. Судбина сваке генерације јесте да учи на сопственим ломовима
(само су нечији мање болни и опасни). Димитрије Ђорђевић (и он је има своје
идеале, борио се за њих и патио због њих) у својим сећањима ('' Ожиљци и
опомене'') пише о ратни годинама своје младости: ''Слушао сам на
лондонском радију поруку британског новинара Харисона: ...'не жалите
животе, хероји Срби: што се трава више коси. Она више расте...'.. ''. И он је
значи седео поред радија и чекао да чује истину. Можда је и њему и мени
било боље да смо само устали и погледали кроз прозор―.
Заборавља се да је Слободан Милошевић морао да исправља брљотину
Устава из 1974. године који је свим олакшавао а једино је Србији отежавао.
Док су други могли да се посвете лобирању, припремама за отцепљење и
спољњој политици, Милошевић је велику енергију и време потрошио да
промени тај Устав и као камен око врата стално је морао да вуче за собом
питање Косова.
Милошевић је, истина, много манипулисао са Косметом и тамошњим
људима. Понављам: манипулисао је страхом. Он је главни кривац и ако су то
за њега изводили његови кадрови на терену. Пре свега је велику штету
нанела негативна селекција, одабир букачких кадрова, јаких на језику а
слабих на делу, која је била ембрион за данас тако заступљено партијско
запошљавање. Уколико ниси био у СПС-у (или у СРС-у, која ја служила да
окупи око себе екстремније људе, који су били радикали и волели Шешеља
али им је на првом месту и увек вођа био Милошевић), мале су шансе биле да
учиниш нешто од живота. А, да ли се до данашњег дана, осим партија и вођа,
ишта променило? Чак ни људи! Међутим, њега је бујица Косова у једном
тренутку захватила и он више није могао да контролише ток догађаја. Често
се само трудио да му глава остане изнад воде. Људи сметну са ума да је он
најчешће доносио одлуке разапет између неколико страна које су све вукле
ка себи: српски народ, опозиција, страни фактор, локални лидери, зараћене
стране, центри моћи, народи у окружењу, медији. Лако је било критиковати
га, имало је и за шта, али најчешће уз критику није нуђено решење проблема.
Било је важно само срушити га. Касније се испоставило да они који су га
103
срушили, нису били у стању да сачувају ни оно што је иза њега остало:
отишло је на горе, много горе.
Много се пара трошило улудо, што управо због те нестручности, што
због крађе. Полицијски апарат је постао свет за себе, отргнут од било какве
контроле, због латентне кризе и било га је тешко обуздати, поготову кад је
већ почело да се пуца, те је то изродило велику корупцију, пре свега према
албанском становништву. Чак је и Милошевић у једном тренутку постао
свестан тога. По речима Владислава Јовановића, које на страни 97. преносе
Бјелајац и Кривокапићка у књизи Српска историографија и свет:
„Милошевић је, у више прилика, говорио пред министром оштро и негативно
о деловању појединих Срба на Косову, сумњивих стручних квалитета који су
приграбили функције, па и по неколико, што је изазвало гнев не само лојалних
Албанаца него и већине Срба―. У једном периоду Албанци су морали да
плаћају, екстра, и за ствари које су их следовале законски: личне карте и
пасоше. Да плаћају полицијским службеницима, наравно. И остали државни
апарат, друштвена и јавна предузећа, здравствене и културне установе,
постале су погодно тло на коме је рађала корупција и пљачка. Велики
проблем је била и манипулација гласовима, стално мењање изборног система
који је требало да обезбеди то да се на Косову и Метохији увек може
рачунати на одређени број сигурних посланика. То му је у старту давало
двадесетак метара предности на трци од сто метара.
Добрица Ћосић наводи у својим записима за период 1992/93. годину да
је разматрао са Милошевићем опцију поделе Косова: „Идеју о подели Косова
и трајном решењу српско-албанског питања прошле године (1991) изложио
сам и Бориславу Јовићу, тадашњем председнику Преседништва СФРЈ. Он ме
је пажљиво саслушао и упутио на Милошевића. А Милошевић је одбацио мој
предлог. Он сматра да о подели Косова и разграничењу може да разговара с
Тираном, али не са Руговом, и то када се за нас створе повољнији услови―.
То да је Ђинђић хтео да покрене питање решавања Косова, па је убијен
због тога, само је гласина без утемељења у чињеничном стању. Прво, он није
имао шта да покреће јер се питање Косова покренуло одавно а финиширало
НАТО интервенцијом, којој је и он кумовао, те да они који су га довели на
власт у том тренутку врло добро знају шта су се договарали и шта су
платили, док су рушили Милошевића. Друго, имао је он сувише пепела на
глави и вукао је за собом много репова, дуговао је много западу у сваком
погледу, да би он имао капацитета да га ико озбиљно схвати по косовском
питању. У последње време, пред смрт, он се нешто домунђавао са Добрицом
Ћосићем, а око поделе Косова, али се то није морало радити никаквим
покретањем питања Косова, већ јачањем српских институција на северу
Косова, које су већ постојале и које су већ значиле поделу. Поделу смо ми
104
већ имали у џепу, то им је Милошевић оставио на терену, али су је почев од
Ђинђића до Бриселског споразума српске власти су исто систематски
уништавале.
Његова највећа политичка и стратешка грешка јесте то што у Дејтону
Милошевић није покренуо питање Косова и Метохије, и што није тај
проблем везао за решење рата у Босни. Тада је он имао маневарског простора
и могућности да на неки начин обавеже Американце по питању Косова и
Метохије, поготову јер је тада давао велике политичке и територијалне
уступке другим странама, а свима је било веома стало да се тај договор
постигне. Наравно, то не би била нека велика гаранција јер је познато да
Американци ретко када поштују договоре који их на нешто обавезују (како
нису касније поштовали ни Кумановски споразум), али би им такав
докуменат колико-толико везао руке и смањио међународни маневарски
простор, касније. Најзад, и сами смо сведоци да потписани докуменат кад-тад
дође на разматрање и има своју правну снагу (рецимо данас Резолуција 1244).
Поред тога, непоштовање тога дела Дејтонског споразума могло је да
послужи Србима у Републици Српској да се позову на преседан (мада: и
Муслиманима за ревизију самог споразума). Управо би то можда
Американци покушали да избегну поштовањем датих обећања.
Некадашњи шеф мисије СРЈ у Вашингтону Небојша Вујовић у својој
књизи о преговорима у Дејтону тврди да су Американци нудили некакав
папир о Косову али да Милошевић није хтео ни да чује за то. Тај папир
сигурно није био добар за Србију али је Милошевић могао трговином
уступцима у Босни сигурно да га поправи. Друго је питање колико би
Американци касније поштовали тај договор, како било, остао би један
докуменат на којег би могли касније да се позивамо.
Милошевићу би касније тај докуменат послужио и да избегне хашку
оптужницу (без обзира што се показало да усмена обећања Караџићу нису
вредела, ово би био међународно признати докуменат). Јер, Милошевић је
после Дејтона сматран „фактором мира на Балкану“, а да је успео да укључи
Косово у тај докуменат тешко би касније било објашњиво како то да
миротворац буде оптужен за ратне злочине. Наравно, све ово о чему говорим
захтевало би и одређене уступке по питању косовских Албанаца (али би то и
њих обавезивало) и ту можда лежи разлог због чега Милошевић није потезао
то питање. Он је можда то и покушао када је у Дејтону после договора
упитао Ворена Кристофера „које услове треба још да испуни зарад мира и
српског просперитета?“, и добио одоговор „да не постоји списак услова већ
да мора испуњавати све што се од њега тражи“. Међутим, тада, пре
прихватања Дејтонског споразума, Милошевић је имао уцењивачког
капацитета јер је од њега зависило хоће ли до споразума доћи или неће,
105
пошто је једино он био у ситуацији да даје одређене уступке. Поред тога,
српска политичка јавност тада није било спремна и вољна да даје никакве
уступке Албанцима. Уништили би га политичари који управо данас (2017.)
дају Албанцима и међународној заједници све што се од њих тражи. Можда
је најбољи доказ мога става да је Милошевић требао да искористи дејтонске
уступке да покрене питање Косова и чињеница да је тек неколико тренутака
после потписвања Дејтонског споразума у Паризу, док су актери још били на
ногама у холу и куртоазно зборили са Клинтоном – Холбрук већ почео да
помиње Косово (Момир Булатовић, Правила ћутања).
Оно што је евидентно, када се прате документи и књиге актера тих
догађаја, јесте чињеница да су се америчке дипломате (па и остали са запада)
односиле према балканским политичарима као према нижој врсти и трудили
су се да их на сваком кораку понизе и унизе. И ови су се тако понашали:
понизно и као потчињени. Једино то нису могли чинити са Слободаном
Милошевићем, нити је он чинио било шта да им се додвори. Он не да се
према њима није опходио са равне ноге, већ их је често посматрао са висине.
Поред тога, беснело их је што га не могу фасцинирати, поготову: не купити.
Он је у тим нападима ароганције и самољубља знао и да претера, па је често
знао да одбије и оно што није требало, као што је у Дејтону знао бити
великодушан, па је давао и оно што нису тражили од њега, уз, сада већ
антологијски, виски.
Оно што се са сигурношћу може тврдити јесте да му никада на памети
није било стварање некакве Велике Србије. Једноставно, те идеје су њему
биле стране и према њима се односио на линији Дрезденског конгреса. Он је
у души био и остао комуниста, интернационалиста и Југословен. То што је
подржавао борбу српског народа логичан је след догађаја који су га
сустизали и претекли. У једном периоду он се једноставно није могао
одупрети бујици догађаја. Косово је, са друге стране, доживљавао другачије
него што се мисли: као део државне територије („Трст је наш!―), а не као део
националног идентитета („Косово је срце Србије!―). Наравно, он је временом
прухватио реторику која би се могла окарактерисати националном али је то
било пре свега за унутрашње потребе.
Његов највећи проблем, ипак, онај који га је спречио да постане велики
државник и на унутрашњем плану, зове се: Мира Марковић. Она му је била
слабост, и ту је он показивао људске особине. У политици то је био хендикеп.
У људском смислу, волети своју жену, ма каква била, и бити слаб према њој:
то је за поштовање. Међутим, он себи није могао приуштити луксуз да уједно
буде човек и политичар. У тадашњој Србији: не! Па и сам патријарх Павле је
говорио: „Будимо људи и ако смо Срби!―.

106
 И шта смо на крају доживели сви ми Срби са Космета? Егзодус. Али,
после стравичног рата који је вођен за Косово и Метохију. Шта смо доживели
ми који смо се борили против Милошевића? Спознају да су они који су хтели
да га руше и на крају га уз страну помоћ и срушили у сваком погледу гори од
њега: и политички, и морално, и патриотски. О поштењу нећу ни да причам.
Поштеније би државу водило двадесетак затвореника из Сремске Митровице
или Забеле, него сви министри од тог чувеног ДОС-а, па до данас. И, чини се
да је то доказ, али и признање Милошевићу, што је по некад био
непопустљив према захтевима опозиције: ваљда је и он знао са киме има
посла. И док смо сматрали да нема горих од Милошевићевих кадрова, из
године у годину смо се уверавали да увек и увек буде горе. До дана
данашњег.
Рушили су га и срушили српски непријатељи. То само по себи говори
довољно о њему. Многе новце су дали српским плаћеницима. И данас
мислим да су нека убиства која му се приписују организована од страних и
наших обавештајних служби без његовог знања. Њему да напакосте и да га
сруше. Исто како данас чине са Путином, како су чинили у арапским
земљама и у Украјини. Његов „диктаторски“ режим није опалио нити један
метак у свој народ 5. октобра. Емир Кустурица изјавио је за Вечерње
новости, 24. марта 2015. године: „Слобо је издржао деценију, па је
бомбардован. Запад је онда у нашу свакодневицу пустио омамљујућу
течност, она се овде преливала кроз нечије прсте, махом кроз НВО. Тако су
неки домаћи, у име борбе за поштење, заступали интересе непоштених из
иностранства.... После слома Милошевићевог режима, у тој сарадњи са
Западом, ништа до данас није урађено у корист грађана Србије―.
Тома Фила пише у књизи Завршна реч: „Коначно смо стигли у
Централни затвор. Пред нас је изашла гомила досовских бедника и
пробисвета, за које не знам у којој су функцији били тамо. Желели су прво да
гурну Милошевића у подрум, у део ЦЗ-а где су некад извршаване смртне
казне... који је био сав у крвавим мрљама.... Тај део затвора више није био у
функцији. Гомила је викала: ''Дај да га набијемо у подрум, да цркне''. То је
исти тип људи који су на Ушћу викали: ''Слобо, слободо!'', а који ће данас
викати: ''Живео Вучић!'', а сутра ко зна шта―. Тадашња власт је добила
наређење да га ухапси и испоручи. Нико данас не поставља питање кривичне
и моралне одговорности људи који су потписали документ да Милошевић
неће бити изручен Хагу. Испоручен је, затим, против одлуке Уставног суда
Србије. Чак су хтели и да је понизе, ту власт и Милошевића, па су наредили
да то буде на Видовдан. Наређење је стигло од газда из иностранства. Тим
чином они су показали своју пигмејност а њену подарили ореол величине.
Говорим о моралу, наравно. И то ван цркве. Каква је то власт била, та која је
107
ухапсила и изручила Милошевића, говори и чињеница да је управник затвора
тајно снимао и сликао Милошевића те је убрзо након изручења објавио
књигу о томе.
Испало је на крају да нису научили лекцију од америчких газди.
Американцима су били важнији неки Битићи, браћа, који су дошли у Србију
да се баве теоризмом, него што је Србима био важан демократски изабрани
председник и ратни командант. Продали су га Срби на челу са Ђинђићем и
Коштуницом. Нису га предали. Продали су га. За нешто кредита и мало
затварања очију пред лоповлуком који је ојадио Србију више од НАТО
бомби („ЕУ је обећала три милијарде марака у кешу за збацивање
Милошевића. Где су оне сада?― – јадао се Ђинђић немачком Шпиглу јула
2001. године). Још нешто, награда од 5 милиона долара коју су расписале
САД за његову главу – исплаћена је! Коме? Сазнаће се и то једнога дана. У
горе поменутој књизи Тома Фила пише: „Људи који су ми веровали дали су
ми контакт са поверљивим извором у Русији, који ми је потврдио да
Милошевић није предат, већ продат Трибуналу... Руски високи званичник, у
својој књизи, написао је да је неко из власти у Београду наплатио огромну
суму долара за хапшење Слободана Милошевића―.
Мит о визионарству Зорана Ђинђића?! Какво је то визионарство Зорана
Ђинђића када је он довео у Србију, и на власт, највеће лопове, какве Србија у
својој историји није видела?! Ђинђић није био никакав визионар, чак се може
рећи да је био један од главних криваца (свакако не и највећи) што је Србија
опљачкана и што годинама тапкамо у месту или идемо уназад. Човек са
визијом није могао, нити смео, довести на власт, као своје најближе
сараднике и људе од поверења, толико превараната и сецикеса. Десетине тих
Ђинђићевих кадрова су на најпрљавији начин, уз помоћ власти, опљачкали
све што се дало опљачкати у Србији. Најзад, човек са визијом није могао
имати таквих најближих пријатеља - без икакве визије осим тајкунске. Данас
се користи некакав мит о Ђинђићевој политичкој заоставштини коју треба
пратити и сви путеви воде према капијама затвора у Србији.
А, о ''Хагу као последњиј рупи на свирали'' Војислава Коштунице не
вреди ни говорити, када је највећи број изручења Хагу учињен у његово
време, да не говорим о срамном пуштању шиптарских теориста из српских
затвора, кад се нису потрудили да их размене макар за тела погинулих
српских војника и цивила. Постоје непроверене тврдње да је један део
киднапованих Срба држан до тог времена због евентуалне размене, а после су
убијени. Јуна месеца 2000. године Савезно министарство одбране излази са
подацима да у том тренутку ОВК држи преко 800 Срба на Космету и у
Албанији, као заробљенике и таоце, и који су смештени по радним логорима.
Чак су постојали и неки преговори око размене који су пали у воду одлуком
108
југословенске владе да пусти терористе из затвора. Сузан Мануел из
УНМИК-а је тада изјавила да ''Београд неће добити финансијску помоћ
уколико не пусти затворенике и почне сарадњу са Хагом''. Отуд оно продали.
Мит о томе како је Милошевић једино крив за ратове на просторима
бивше СФРЈ а сви су остали били добри и врли – не држи воду код паметних
људи. Тај рат се није могао избећи и сви су појединачно криви и невини за
њега, а није се могао избећи јер је створена држава од народа који се
међусобно вековима мрзе. Иста говна од Вардара па до Триглава, и од
Ђердапа па до Јадрана. Нема добрих и лоших момака већ само уплашеног
народа преко чије се главе олош разрачунавао и богатио. У том рату су сви
кривци и сви су били у праву са свога становишта. Али, ако смо ми Срби већ
морали да ратујемо (као и сви остали) онда је боље шо смо то чинили са
Милошевићем, него да да је на челу државе тада био неко од безмудих
мондијалиста и западних плаћеника. Да не би Туђмана - не би било ни
данашње Хрватске, да не би Алије - не добише Бошњаци пола Босне, али, и
да не би Милошевића, Караџића и Младића - не би данас постојала ни
Република Српска. Тачи ће можда добити Нобелову награду за мир јер је
убијао Србе. Би Аушвица али и данас је Немачка најача европска сила, ако
искључимо из тог надметања Русију, где би Гулага. Мит о демократији дође
тек кад се рат добије или изгуби а територија очисти од непријатеља. После
свако донесе венац на споменик али прво затражи за то дозволу од локалних
власти. Није дакле битно колико је ко изгинуо, да би живели новоконповани
митови, већ ко где данас влада.
У Хагу се бранио храбро, часно, доследно и натпросечно интелигентно.
Толико се добро бранио да су поједини утицајни западни медији тражили од
суда да му забрани да говори и унакрсно испитује. Он тамо није водио судски
поступак већ историјски поступак. Те се тако и понашао. Написао је свој
политички тестамент у траскриптима тога суђења који је у небеским
висинама на спрам капацитета људи који данас уништавају Србију свесно и
лоповски. Милошевић ју је уништавао несвесно мислећи да ради за њено
добро. А то је огромна и несавладива разлика. Славољуб Ђукић, човек који је
написао књиге о брачном пару Милошевић - Марковић, познаваоц теме,
каже: „Хашка оптужница му приписује геноцидну политику и идеју о
стварању Велике Србије. А он, заправо, није имао национални програм, нити
се тиме бавио. Док су Словенци, Хрвати, а поготову Албанци, имали
оформљене националне програме, а то је стварање самосталних држава,
Срби су се више исцрпљивали у борби за власт―.
Добрица Ћосић у књизи У туђем веку - II, на страни 127. пише: „Јуче је
Слободан Милошевић пред Хашким судом почео своју одбрану.
Аргументовано је обесмислио оптужницу ''о његовом злочиначком
109
удруживању'', ''злочнима против човечности'', ''геноциду у Босни''. Била је
одбрана бриљантан напад на политику Ватикана, Немачке, Америке и
Европске уније; исцепао је оптужницу Карле дел Понте и њеног помоћника
Енглеза Најса. Говорио је садржајно, логично, убедљиво. То је антологијска
политичка одбрана пред судом политичке неправде. Да је тако паметну
политику водио као државник како се политички паметно брани као
оптужен за ратне злочине, не би се нашао у хашкој судници, нити би Србија
била ту и таква где је и каква је сада. Он је данас добио моралну битку за
српски народ―.
Слободан Антонић у својој књизи о Милошевићу каже: „Тако је,
заправо, Милошевић у Хагу имао да се бори не само против тужилаштва и
судија. (Тужиоци су га мрзели јер им је стално рушио оптужницу и доказе, а
судије су му биле ненаклоњене јер је сваки час отварао забрањену тему –
НАТО агресију на Србију; због чега су морали непрекидно да му искључују
микрофон). Милошевић је морао да се бори и против владе САД, па и ЕУ, у
позадини. Њихови ресурси, спрегнути директно против Милошевића,
износили су на стотине и стотине милиона долара и обухватали експертске
тимове од више стотина људи―.
Када је међународна заједница у питању и њен однос према
Милошевићу (па самим тим и према Србији), истину треба тражити на
релацији флоскула: балкански касапин - фактор мира на Балкану – удружени
злочиначки подухват. Како им је ваљало, уосталом као и до дана данашњег,
они су се тако и односили према Милошевићу. Наравно, увек свесни да ће га
пустити низ воду када им више не буде требао, као што ће урадити и са
тренутним миљеником у Србији (2015).
Према политичким убиствима током деведесетих а која се приписују
Милошевићу, имам дистанцу и скепсу. Ту мени, да се колоквијално изразим:
нешто не пије (држи) воду. Мислим, као и сваком мислећем и слободном
човеку. Рецимо, да се Милошевић бави ликвидацијом Славка Ћурувије у
тренутку када се догађа катаклизма државе, народа и њега лично, а он у
неком бункеру издаје наредбе како да се прати и где да се ликвидира један
вероломни новинар, и некдањи блиски пријатељ Мире Марковић, који је до
тада већ променио неколико пута стране за које ће радити. Као што га
Милошевић није примећивао иза својих леђа тринаест година пре, у Косову
Пољу, или док му је посећивао супругу на Дедињу, тако сумњам да се баш
њиме бавио тих дана. Слободан Антонић у својој књизи наводи да је
Ћурувија у тренутку убиства имао пола милиона долара у кешу, које је
управо добио са запада (лист Блиц преноси 28. децембра 2015. године
сведочење једног од сведока у суђењу за убиство Ћурувије „да је један од
убица Ћурувије за тај злочин добио 500.000 евра―). Те паре никада нису
110
пронађене. Можда је тај кеш „дао“ наређење за ликвидацију пре него
Милошевић?! Можда је са истог места и са истим новцем плаћено за два
посла: Ћурувији и његовим убицама?! Поставља се и питање: како такви
професионалци и убице оставе у животу непосредног сведока? Шта:
сажалили се? Коме је требао жив сведок? Ко је тражио да остане сведок, који
ће ваљати за после? Ти људи нигде и никада нису остављали живе сведоке и
никакве трагове, убијали су из аутомобила у покрету а онда су са два метра
промашили осам метка у Будви и у суседној просторији оставили гардеробу
са ДНК и оружје са отисцима прстију?
Оно што је карактеристика тих неколико најзначајнијих атентата и
убистава, јесте то да су се попут Васе Мискина, Маркала, Рачка и осталих
неподопштина страних служби, увек догађали у време када је то
Милошевићу политички и међунардно највише штетило, а особе према
којима се злочин спроводио нису представљале никакву реалну опасност по
тадашњи режим. Ко је хтео да подрива и руши Милошевића тада, рушио би
га управо на тај начин. Ја бих разумео да је Милошевић желео и хтео да
уклони Драшковића почетком деведесетих година, када је овај дивљао по
трговима и када је имао знатно бирачко тело иза себе. Али деценију после
тога, када је тај човек на ивици цензуса, компромитован и оптерећен
аферама, апсолутно не видим каква је корист Милошевићева била да га тада
ликвидира. Он управо тада чини више користи него штете Милошевићу, док
опозицију разједињује и својим поступцима само прави штету истој. Најзад,
Драшковић му се у време бомбардовања привио уз скуте, био је део његове
власти. Тада је Драшковић био интересантна мета само онима који су хтели
да руше Милошевића. Тома Фила тврди да му је лично Милошевић рекао о
Драшковићу: „Зашто бих планирао да убијем некога ко је увек био ту када
ми је био потребан?―. У горе поменутој књизи Слободан Антонић пише:
„Једно од алтерантивних објашњења за сва четири случаја, могло би бити
да је посреди акција компромитовања Милошевића. Њу су могли да
организују обавештајци ЦИА, или какве друге стране службе. Али, откуд то
да главни извршиоци ове компромитације долазе из српске државне
безбедности?―. Одговор на ово питање би могао бити веома прост и кратак:
новац и издаја! А знамо да је пред рушење Милошевића било и једног и
другог у великим количинама.
Ако је Јовица Станишић, према писању америчких медија, од 1992.
године радио (сарађивао, размењивао информације) за ЦИА-у, онда се
поставља питање основаности оптужби за злочине који су приписани српској
страни. Шта је са Сребреницом, са Косовом? Наиме, ако је српски режим
заиста планирао злочине, за то је морао знати Милошевићев шеф Државне
безбедности, онда он: или није дојавио овима из ЦИА-е; или су они добили
111
те информације и планове, дакле знали су за то; или српска страна уопште
није ни планирала те злочине у тзв. „удруженом злочиначком подухвату“.
Све горе наведено може се односити и за оптужбе за поједина убиства која се
приписују Милошевићу.
Иван Стамболић је био посебна прича. Ако је Драшковић био на ивици
цензуса, Стамболић није имао политичког капацитета ни за изборе неког
Савета месне заједнице. Уосталом, он то негде и признаје, на некој
црногорској телевизији, говорећи о бремену имена и функција које је некада
обављао. Он је био изузетно непопуларан у српском народу, што због оног
што је радио, што због оног што није урадио, а највише због презимена које
је било синоним за комунистичко угњетавање Срба. Коме је он такав
представљао претњу? И његова смрт је битан „одрон брда“ Милошевићеве
власти. Сматрало се да онај ко је спреман да убије некдањег блиског
пријатеља, не може бити вођа Срба. А Милошевић није био глуп. Био је
тврдоглав, арогантан, самољубив – али глуп није био. Нестанак Стамболића
није му требао ништа. Кандидатура Стамболића ваљала му је да још више
разједини опозицију и да је препусти слабом играчу. Антонић пише: „Има
више нејасности у вези са пресудом за Стамболићево убиство. У време када
је Стамболић отет и убијен, већ се знало да ће кандидат опозиције бити
Војислав Коштуница, а не Иван Стамболић. Остаје нејасно зашто би
Милошевић наредио ликвидацију Стамболића, који га није ни политички, ни
било како другачије угрожавао―. Сам Слободан Милошевић, говори о
Стамболићевом убиству за Вечерње новости, 23. августа 2003. године:
„Непосредно после смењивања дошао је код мене да ме замоли да добије
једно од заиста најбољих места у СФРЈ. Да буде постављен за председника
Југословенске банке за међународне економске односе. И добио га је... Прича
како је представљао опасност за изборе је такође гола лаж, јер се на
изборима уопште није кандидовао. Уосталом, да ли се било ком кандидату
за ту читаву деценију нешто догодило? А он уопште није био кандидат.
Произилази апсурд да сам ја, пошто сам му обезбедио да 10 година буде на
функцији коју је тражио и пошто је постао пензионер, јурио да га убијем да
ме не би угрозио―. У истом интервју-у осврће се и на атентат на Драшковића
у Будви: „Никад нисам поверовао да је то што се у Будви догодило био
стварни покушај убиства, јер је невероватно да неко у малој соби, испуца све
метке и да све промаши, пошто чак ни Вук Драшковић, са свим својим
смислом за глуму није могао да одглуми ни муву ни комарца. Веровао сам да
је то учињено да би га неко заплашио или да је са својим смислом за улогу
жртве режима, то сам измислио, да на себе скрене пажњу. Није тешко
претпоставити коме је такав инцидент могао да одговара, али је сасвим
јасно да није био у интересу тадашње власти. Напротив―. Показаће се, у
112
изборима који су следили, да ни српски народ није поверао Драшковићу.
Признајем, после таквог неверовања и ја бих дошао у искушење да мрзим
свој народ онако како га данас мрзи Драшковић.
Не спорим да су осуђени и оптужени људи заиста извршили злочине,
јесу сигурно! Али ми је сумњиво да је баш Милошевић наручивао та убиства.
Најзад, кад је Милошевић већ био у Хагу, ко је то онда у Србији и даље
убијао новинаре, политичаре и остале? Ја мислим, они који су то чинили и у
време Милошевића: домаће и стране обавештајне службе и криминалци
повезани са њима. Вероватно је добар део убистава у време Милошевића
дело страних служби. Један део је организовала српска служба, што ради
међусобног разрачунавања, што у жељи да се додвори владаоцу, да продужи
његову па самим тим и своју владавину, што због издаје и новца. Део
убистава сигурно припада криминалном миљеу. Најзад, ко је убијао
Милошевићеве људе у време владавине Милошевића? Ширила се матрица
медијском пропагандом: кад погине Милошевићев човек – онда је то обрачун
мафије. Кад буде убијен неко из опозиције – онда је то политичко убиство.
Павле Булатовић, Жика Петровић, Радован Стојчић, Бошко Парошевић,
Влада Ковачевић Треф, Радојица Никчевић, Зоран Тодоровић Кундак?! Ко је
њих убио? Милошевић није! Мафијашки обрачуни? А они пређашњи и
потоњи - нису?! Стране службе? А они који се приписују Молошевићу - нису
дело страних служби?! Треба се упитати и потражити одговор и на следеће
питање: због чега је Станишић ослобођен оптужби у Хагу (први пут),
Марковић никада није ни оптужен, чак ни против Легије никада Хаг није
подизао оптужницу а Милан Милутиновић, у релевантно време преседник
Србије, по хашкој пресуди, није учествовао у „злочиначком и удруженом
подухвату“, а који се слови као инсајдер који је први издао Милошевића?
Међутим, најважнији мотив свих тих убистава јесте: новац!!! Страни
новац, јер га је тамо имало највише. Преко 100 милиона долара подељено је
опозицији, медијима и разним службама поједницима а у циљу да се сруши
Милошевић. Како објаснити да су Стамболићеве убице поделиле међу собом
100.000 долара. Наводно је и атентатор у Будви добио 20.000 неког новца од
Легије?! Замислите, молим вас, сцену у којој Милошевић даје новац Легији
да убије Стамболића или Драшковића. Код Милошевића је све то
функционисало другачије, могао је да изда наређење али не и да плаћа.
Сећате ли се сцене његовог обиласка базе ЈСО у Кули и са какве се висине
Милошевић обраћа Легији са: Луковићу, док су други и тада, и после тога,
дрхтали као пруће када би се нашли тамо. Испоставиће се на крају да Легија
никада са њим није разговарао до Милошевићевог хапшења (осим оног
арогантног „Луковићу!“, од стране Милошевића). На крају, пето-октобарски
догађаји су показали да је Легија шуровао са опозицијом (ко може доказати
113
да није то чинио и много пре тога?!) и да је одбио наређење Милошевићево
када је можда заиста тражио да убија људе – мада ни то никада није доказано.
Не спорим да је неко из службе дао новац Легији и да је рекао „шта шеф
тражи“, али мислим да је то урађено иза леђа Милошевића и без његовог
знања. Крај се назирао последњих неколико година, поготову кад су нас
бомбардовали, и многи пацови су већ почели да напуштају брод.
Ћурувија, Драшковић и Стамболић су у тренутку атентана на њих
представљали најмањи проблем за режим Милошевићев. Али су сами
атентати били велика штета за исти. Треба се упитати: како то да није
извршен нити један атентат на тадашње водеће људе ДОС-а? Закључак
донесите сами. Поготову кад смо видели ко су ти људи и на шта су све
спремни, а као што рекох, атентати и убиства су се наставили још жешћим
темпом, убијани су новинари, високи полицијски службеници, на крају и сам
премијер, а Милошевић више није био на власти. Славољуб Ђукић у својој
књизи Политичко гробље, на страни 261, пише: „У изборној атмосфери,
Мирјана је опседнута Иваном... Тим поводом, она је у кругу сарадника,
изговорила реченицу која је можда одредила Иванову судбину: ''Лако ћемо са
опозицијом, авет Осме седнице надвија се над Србијом''―. Постоје сумње да
је Мира Марковић у име Слободана Милошевића наложила неке од тих
ликвидација. У случају Ивана Стамболића ја бих ипак пратио траг тих
100.000 долара који су исплаћени убицама, траг одакле су стигле а не ко их је
лично уручио Легији.
Сведочење Радета Марковића које се слови за доказ против Милошевића
је контрадикторно и смешно. Тај је спасавао своју кожу и очигледно је
говорио све што се тражило од њега. Када би сам проговорио: није му се
веровало. Он је изјављивао да га „је Милошевић питао има ли кога да
ликвидира Стамболића, овај му је одговорио да он не познаје такве људе―. А
„глупи“ Милошевић после пар дана упознаје вероломног Марковића да је
задатак поверио Легији, итд. итд. Како рекох, Марковић је свашта причао,
некада му је суд веровао, а некад није. Поставља се питање: по којим
критеријумима се одлучивало кад Марковић лаже, а кад не?! Слободан
Антонић у књизи о Милошевићу наводи: „Уз проблем мотива, пресуда има
још озбиљних проблема. Једини доказ Милошевићеве умешаности у убиство
је изјава Радомира Марковића, дата 11. априла 2003., током ванредног
стања. Он је, у тој изјави, оптужио Милошевића да је налагодавац
Стамболићевог убиства, а Легију да је извршиоц. На суђењу, међутим,
Марковић је порекао ову изјаву. Он каже да је изјава изнуђена претњама да
ће му, ако не сарађује, бити срушена породична кућа, затим да ће бити
предат на испитивање 3. одељењу УКП, познатом по смрти сликара
Драгана Малешевића Тапија током испитивања, као и да му је тада дато
114
обећање да ће ако сарађује добити статус сведока-сарадника. Тужилац
Јован Пријић је наводно, Марковићу рекао: ''Имамо тело (извршиоца)
недостаје нам само глава (Милошевић)''―.
Толико су људи из опозиције и плаћеници са запада оптуживали брачни
пар Милошевић – Марковић, да се сматрало да само треба да оду са власти и
све ће испливати на видело. Када се то догодило: ништа! До дана данашњег
(ако изузмемо сведоке сараднике) нити једног доказа. Милошевића су
ухапсили на основу оптужбе за злоупотребу службеног положаја, омиљена
оптужба када немате шта да прилепите особи коју желите да ухапсите.
Мирјану Марковић су оптужили за незакониту доделу стана некој жени која
јој је чистила кућу и чувала унуче. Зар је толико лоше дати стан радничкој
класи? Марка Милошевића су гонили због неке дискотеке а онда су дошли
„демократски“ политичари који су са теткиног кауча узели 11 милиона евра
за пола године консултовања или су данас директори банака и корпорација.
Синови председника републике, постадоше власници некретнина, земље и
градоначелници великих градова. Људи које је ДОС довео на власт да спасу
Србију, данас су махом милионери а Србија је на коленима и у горој
позицији него након бомбардовања, опљачкана од тих истих људи, задужена,
уништене привреде.
Те вечери, када је Милошевић хапшен због злоупотребе службеног
положаја а по налогу Ђинђића, са фантомкама на главама и службеним
легитимацијама, око Милошевићеве куће су се вртели припадници
мафијашког клана и разних служби а у намери да ухапсе Милошевића. То су
били они исти људи који су убили Стамболића и Ћурувију, и који ће
убити Ђинђића. Исти људи који су извршили атентате на Ибарској, у
Будви, који су се приклонили опозицији – хапсе Милошевића?! Чудна
коинциденција или доказ ко је био њихов стварни налогодавац. Нешто ту
није логично, нешто што треба поштено истражити. Милошевић те вечери
кад је потписана гаранција да неће бити изручен Хагу и кад бива ухапшен,
каже Легији: „Зар и ти Луковићу?―, а овај му одговара: „Само извршавам
наређење―.
Мало је вероватно да су Ђинђић и опозиција чекали последњи тренутак,
пред рушење Милошевића, да ступе у контакт са службом и Легијом и да
дођу у ситуацију да му издају наређења (сам Легија у својој завршној речи на
суђењу каже следеће: „За преврат су потребне дугорочне припреме―). Имали
су тада добре саветнике са запада и пуно новца, тако да је за веровати да је
опозиција много раније била у вези са Станишићем и Легијом. Иван
Стамболић је убијен 25. августа, чак и по званичној верзији свега месец
дана пре него се Ђинђић састао са Легијом. Али, опет изражавам сумњу да
су саветодавци са запада превидели озбиљност правовременог успостављања
115
контаката са службама безбедности пре преврата који се планирао. Макар су
неколико месеци пре пето-октобарских дешавања челници ДОС-а морали
бити у некаквим контактима са Милошевићевим снагама јер се сувише лако
та кула распала да би неко поверовао да се то догодило без планирања и
стихијски. „У рушењу Милошевићевог режима било важно имати пријатеље
и у рају и у паклу―, рекао је Ђинђић доцније. Ко су били пријатељи из раја, не
зна се ни до данашњег дана?! А када је први пут закуцао на врата пакла и
постигао договор са ђаволом од суштинске је важности да би се расветлили
догађаји везани за нека убиства. Ако је са ђаволом преговарао само месец
дана раније, то је било баш у време кад је ђаво убијао Стамболића. На
састанку у очи петог октобра, а који је уприличио Јовица Станишић, Легија
је рекао Ђинђићу: „Што се мене тиче, Милошевић је готов―. Зар је Легија
био толико наиван да месец дана пре тога, када је наводно добио наређење од
Милошевића да убије Стамболића, исто тако, и тада, није знао да је
Милошевић готов? Најзад, у чије време су Легија и Сурчински клан доживели
свој врхунац, ко је одлазио код њих, ко их је вадио из затвора? Јесу ли то
били неки дугови из прошлости?
Наравно, није НЕОПРАВДАНО и кривити Милошевића за све те смрти,
и много других, и ставити их њему на душу. Он је крив и одговоран. Али
постоји разлика измеђи издавања наређења те организовања убистава и
одговорности због прилика које су владале. Милошевић је свакако одговоран
што су се све те службе и појединци отргли од система и што су постали
независни центри моћи. Његова одговорност лежи у избору кадрова и
његовом поверењу у њих. Милошевићева одговорност лежи у чињеници да је
омогућио безакоње. Милошевићева неопростива кривица јесте и то што је
допустио криминализацију друштва. Криминалци су могли несметано да
раде шта хоће и могу. Богатили су се криминалом и били изнад државе.
Испоставиће се да су та богатства, тих криминалаца, који су се међусобно
таманили, била ситниш у доносу која ће касније стећи „демократски“
тајкуни. Ако би најприближније дефинисали тему о којој говоримо, она би
гласила овако: злочине су чинили Милошевићеви људи, што само по себи
не значи да он те злочине наручио али је свакако одговоран што није
спречио исте, што је допринео атмосфери безакоња, што је омогућио да
се створе моћни центри и поједници који су били изнад државе.
Убијен је у Хагу, српске власти му нису обезбедиле ни место да се
сахрани. То више говори о њима, него о њему. Српски народ га је испратио
масовно и достојанствено. Данас Србијом владају његови потрчци.

116
 ...крај лета 1998... Метохија...
...већ 1997. године, побуна Албанаца је била евидентна. Ниског
интензитета али је било очигледно да свакога часа може ескалирати. Улице,
квартови, села – читава насеља су опустела. Нико се није кретао мимо преке
потребе. Моја супруга је одлазила на посао са пиштољем у торби. Ја сам је
после посла чекао и пратио до куће. Посао нисам имао – ваљда сам био
једини писмени Србин на Косову и Метохији који је био без посла. Плаћао
сам старе цехове свог некадашњег политичког ангажовања и своје
неприлагодљивости масовној хистерији која је захватила тамошње Србе.
Моји родитељи су будно пратили сваки корак њиховог унука и чим би се од
некуд чула пуцњава они су га уводили у кућу. У самом граду још није било
отворених напада. Зато што је, за разлику од многих косметских места, у
вароши било доста Срба. Зато су и вештачки мир, с' времена на време,
нарушавали баш Срби својим непрестаним опијањем и шенлучењем. Колико
је тада метака испаљено у празно, таман смо са тиме могли пола године да
бранимо опкољено место. Међутим, када је дошло време да се брани место -
тада нисмо испалили нити један метак...
...средином 1998. године, наше снаге су најзад у потпуности успеле да
разбију терористе и да се стране силе нису умешале тада би вероватно настао
мир. Међутим, чим су увидели да су њихови штићеници изгубили битку (и
рат, до тада) они су појачали претње бомбардовањем и српске снаге су
морале да се повуку у касарне. Терористи су добили предах да се
реорганизују, добили су нове врсте оружја и добили су логистичку подршку
у виду посматрача из ОЕБС-а...
...једнога дана ме је срео локални хоџа. Ја сам шетао свог малог сина.
Извадио је из џепа чоколаду и даривао дете а са мном се руковао. Ништа
нисмо казали један другоме а све нам је било јасно. Били смо на супротним
странама, свако из својих разлога и циљева, али је он знао да ја не користим
новонасталу ситуацију да бих некога кињио, рекетирао, узимао мито и
отимао туђе. Чисте савести исписујем ове реченице. Нудили су ми за разне
интервенције код мојих познаника, да изваде неки папир или добију
документ. Помогао бих кад могу али не бих узео чак ни понуђено пиће. Зна
то – ко треба да зна. Не говорим о овоме да бих истакао своје поштење, јер се
овде не ради о томе. Ниси ти поштен само зато што ниси украо или отео, што
ниси лагао или подметао – све се то ваљда подразумева у оквиру
цивилизованог учешћа у заједничком животу са људима. Подразумева се да
не треба да кињиш и пљачкаш слабијег због васпитања, моралних и
друштвених разлога, а не зато што се плашиш да те ухвате и осуде...

117
 ...негде у подсвести, и ако не још јавно и гласно, почела је да ми се јавља
мисао о томе да ће можда морати да се бежи испред огња и ножа. И, колико
ми било јасно да ће се то неминовно догодити, толико ми, са друге стране,
никако није падала на памет идеја на који начин да то изведем и где да
склоним породицу. Нисам имао разрађен резервни план. Добар део мојих
сународника и суграђана је већ годинама радио на томе. Деведесет и осме
године, у лето, пробали смо као и сви, да супруга и син остану код родбине у
ужој Србији а ја да будем доле. Није нам успело. Нисмо могли одвојено. Није
имало смисла. После неколико дана сам их вратио кроз Метохију која је
горела...
...кретање је из дана у дан постајало све ризичније. Сваки следећи дан је
доносио нове жртве. Данима није било струје, новина, свежих намерница.
Једино је власт свакога дана слала камионе са грађевинским материјалом да
Срби себи граде куће. Нове куће. И ако је било извесно да нећемо знати шта
да радимо ни са оним старим. Макар ми који смо имали старе куће. То је био
додатни разлог да се још више међусобно заваде. Наравно, био сам ван свега
тога...
...упекла је Сунце, живе душе нема на друму. Што због врућине, што
због праве ватре која около гори. Путеви су несигурни, терористи постављају
заседе и киднапују цивиле. Неретко их убију одмах на друму. На превоју
пред спуштање са Куле, полицијски пункт Савине воде. Полицајац гура пакет
лименки неког сока мом петогодишњем сину на задњем седишту. Каже: „То
је прво дете у задњих месец дана које иде у Метохију, углавном се деца воде
према Србији“...
...данима нема струје. Буразер доноси одлуку да испечемо и поједемо
јаре из замрзивача. Чим смо завршили са печењем и почели да једемо: стигла
је електрика. Није коме је речено...
...“Ништа не брини“ - каже ми познаник - „стигли су шарени“...
...из даљине, тамо према граници, грми. Воде се борбе. „Голоруки
албански цивили“ данима засипају полицију и војску из минибацача највећих
калибара, бестрзајних топова, ручних ракетних бацача, тешких бровинг
митраљеза, снајпера и аутоматских пушака. Онда им ови наши узврате истом
мером. Негде мора да се јавне и војска са тенковима или артиљеријом, кад се
„цивили“ мало јаче утврде. Терористи су дигли буну али им није баш до
праве борбе. Више воле да заскоче цивиле, или из заседе полицајце, па да се
онда крију иза својих цивила. Не знаш ко је ко. А наши по мало незграпни...
...“...ма садекенаке кад су шарени товде, немо' ич да се бринеш...“,
наставља мој познаник...
...оно, после се испостави, „шарени“ стварно страх и трепет за терористе.
„Доктори за тероризам“ како су се после неспретно рекламирали на
118
билбордима по Београду, када за то време није било. Изгледају озбиљно,
наоружани добро, савремено опремљени, ефикасни, посве самостални за
дејства, дисциплиновани, организовани. Најзад нешто професионално у мору
косметских импровизација. Би како би, али нас „шарени“ спасише грдних
жртава. Покољ Срба би настао да су припадици ОВК преузели контролу над
већим територијама где су настањени Срби. Они су то и доказали после јуна
1999. године када су побили све преостале Србе у Метохији. Само, кога је
још негде тамо на западу брига што су Срби убијани? После неколико
одлучних акција „шарених“ у садејству са другим јединицама од UQK је у
јесен 1998. године су остали само трагови...
...али онда претње бомбардовањем, оне прве, повлачење наших снага,
долазак мисије ОЕБС-а и поново наоружавање и прикупљање терориста...
...чекамо новине из Београда испред трафике до касно у подне. Преко
пута на њиховој трафици Албанци чекају новине из Приштине, исто тако
упорно. Далеко су сада и Приштина и Београд од нас, схватамо и једни и
други. Кад најзад стигну, из Политике сазнајемо да „је све у најбољем реду“
и да су оне детонације што се чују по цео дан, у ствари, грмљавина. Негде је
невреме. Неколико Срба уткупљује све приспеле примерке Телеграфа и
спаљује их испред трафике. „Зашто?“, питам. '“Па кад се по њима ''српске
снаге'' боре против ''наоружаних албанаца'' и ''ненаоружаних цивила'' а не
''држава Србија против тероризма'' онда и треба да горе“, одговарају ми
сматрајући да је објашњење више него довољно. Са друге стране Албанци се
кошкају јер нема за све примерака њихових новина у којима је поклон постер
Адема Јашарија?! Док западни медији и њихови политичари говоре о
геноциду над Албанцима на Космету, они се у то време свађају око новина на
њиховом језику, у којима је постер терористе који је погинуо у сукобу са
полицијом...
...сви су потиштени. Сада је и највећа будала свесна да се спрема нешто
лоше и велико. Само су деца раздрагана на хамерима у којима их „шарени“
возе околним улицама...
...на стражи сам сваког уторка. Мушкарци из улице чувају улаз са
сумњиве стране. (ЧУВАМО!!! - не нападамо, у улици живе само Срби). И
тако сваку ноћ скоро целе 1998. године. Залегнемо уз бусију па чекамо. Нико
не прође целу ноћ. Чак ни болесник или трудница пред порођај. Нема се сад
времена за болест или рађање...
...после страже, у среду ујутро на посао. Ко ради. Дали ми посао у јесен
1998. године. Почели да убијају поштаре па нико више није хтео да носи
пошту по сумњивим крајевима. Једно јутро: нема јаког чаја и топле кафе у
пошти. Добијамо је из чајџинице преко пута. Доноси је добродушни
Албанац. „Шта је са кафом?“, питам нервозно. „Нема више кафе, синоћ су
119
убили конобара када се враћао са посла“. „Ко бре?!?“, поставља се питање
само по себи. „Шиптари, ОВК, његови, како хоћеш и то само зато што је
носио Србима по канцеларијама кафу и чај, сматрали су то колаборацијом“.
Не могу да поверујем да би убили због тако баналне ствари, мора да постоји
неки други разлог (посве глупа претпоставка и дилема: па убијали су и без
икаквог разлога!!!). После пар дана испоставља се да је све истина. Да, човек
је убијен само зато што је носио топле напитке Србима по канцеларијама и
фирмима у близини. Е, мој пријатељу (мој си јер си страдао ни крив ни
дужан) скупо си платио цену медијске потребе доказивања да не можемо
једни са другима. Шта ти је требало да доказујеш да је могло да се живи и
ради без трзавица?! Једини твој грех састојао се у томе што си поштено
живео и радио, што се ниси мешао у погану политику. Ниси то смео да
урадиш...
...патријарх нас позива на хришћанску уздржаност и мир. Место: трг у
центру Пећи. Повод: сахрана убијених дечака у кафићу Панда. Једни грех
деце је био то што су били хришћани и Срби. Чему онда хришћанска
уздржаност...
...на пар километара од нас нешто се дешава. Јасно и гласно се разазнају
пуцњава и детонације. За то време деца се играју по суседним двориштима а
комшије уређују своје баште. Нико не жели да зна шта се то дешава у
близини...
....и, тако, док су се Срби међусобно свађали и крвили око расподеле
помоћи, у то исто време, Шиптари су се спремали да покрену тотални рат
против српске државе, а пре савега против тамошњих Срба. Њих није
интересовала демократија, брига их је било за људска права, само им је било
важно да Косово остане без Срба. Своје припреме су вршили на различите
начине: наоружавањем, шверцом дроге, трговином људима, подмићивањем
страних дипломата и новинара, и плаћањем појединих персона у Београду.
Највише: глуматањем хуманитарне катастрофе на местима где је заиста није
било. Све више се могла чути идеја изречена кроз реченицу: бомбардовање
Србије. Гледајући НАТО авионе на телевизијским станицама осећали смо
језу и страшно предсказање. Предосећали смо да се велико зло спрема на нас.
Одлазили смо на посао (радио сам свега 5 месеци – до почетка
бомбардовања, кад сам стигао у централну Србију као расељено лице:
отпустили су ме) и враћали се кућама под великим притиском који је
изазивала неизвесност. Никада нисмо били сигурни шта носи јутро или
следећа ноћ. Док смо ручавали, возили ауто или спавали, оружје, које нам је
поделила држава, увек смо држали поред нас – откочено и напуњено...

120
 МАНИПУЛАЦИЈЕ

Арчибалд Рајс: „Већ одавно је моћна Аустро-Угарска одлучила да смрви

мали српски народ, народ демократски и заљубљен у слободу. Слободна
Србија привлачи аустроугарске поданике српске расе, а уз то, испречила се
на толико жељеном путу за Солун. Народ двојне монархије требало је
припремити на погубљење незгодног суседа. У том циљу аустро-угарска
штампа, верно праћена немачком, отпочела је кампању систематског
клеветања Срба. Читајући их, нема већих варвара ни гнуснијег народа од
Срба. Вашљивци, лопови, краљеубице, ти грозни Срби су и крволоци. Својим
заробљеницима одсецају носеве, уши, копају очи, ушкопљавају их...―.
Кукавица (Cuculus canorus) је шумска птица селица. Јаја полаже у гнезда
других птица које касније излегу и хране њене врло прождрљиве младунце.
Бумеранг (boomerang) оружје аустралијских урођеника, баца се па ако не
погоди циљ враћа се бацачу. Симболички, синтагма о кукавичјим јајима и
бумерангу би значила то да се потурени проблеми и лажи углавном враћају
онима који су их потурили, на овај или онај начин. У једној епизоди култног
стрипа Алан Форд, на вежбалишту групе ТНТ, Грунф демонстрира нови
проналазак: бомбу-бумеранг. Цела група посматра експеримент. Грунф
одврће осигурач, баца бомбу, она се окреће, лети, враћа се назад ономе ко ју
је бацио и експлодира изнад њега. „Наравно - каже Грунф сав у дроњцима и
изгорео - ову бомбу би требало да употребљавају наши непријатељи уколико
желимо да буде ефикасна и корисна за нас―. Не знам је ли овакво упоређење
укусно и на месту обзиром на тематику о којој пишем али ми се учинило
згодним јер су управо наши непријатељи на Космету одврнули и бацили
једну такву бомбу- бумеранг. И као што мало пре рекох: она још лети назад,
своме пошиљаоцу. Док ово пишем она је изнад Украјине и лети преко
Сирије, Либије, Ирака, у правцу Исламске државе. Прелетела је пре тога
Њујорк, Грузију, Остију, Абхазију, Крим, Париз, Брисел. Приближава се
Каталонији и Шкотској. Што су нама подметнули испилиће се код њих.
А, подметали су нам: много су нам подметали!! Ништа друго нису
радили - него су нам подметали. Није их интересовала истина, није им било
важно кад смо стварно грешили, а камоли кад смо били у праву. Само је било
важно да постигну своје циљеве. Али... бумеранг још лети. Није још ни на
пола пута кад је наш случај у питању. Онај који га је бацио није свестан да ће
му се вратити. Вратиће се сигурно. И неће се вратити само једном. Поента
преседана је управо у томе да он постаје правило.
„У рату прво страда истина―, говорио је Есхил 2500. године пре нове
ере. Када је Косово у питању, истина је убијена пре рата, да би исти започео.
Касније, кад је рат започео, истина је онако мртва само масакрирана, хицима
121
и убодима у већ мртво тело. Истина је убијена да би рат на Косову започео,
исти онај рат који је послужио да се оправда смрт истине. На крају није остао
ни простор за апсурд и парадокс, већ само за повремено ископавање
сахрањене истине, како би се поново снимила њена сахрана и пред очима
јавности одржало опело над њом.
Цех за сада плаћају мали и слабији директно, али и велики и моћни:
индиректно. Грузија, Украјина, Сирија, Либија, Ирак, само су неке од жртава
непринципијелности коју је исказала коалиција око Америке. Ту су затим и
све оне земље у које је Америка бомбама „увозила“ демократију, као што је
то био случај и са нама. Чак и да је било проблема у Ираку, Либији, Сирији
или Авганистану, они се сада не могу мерити са тренутним стањем
хуманитарне катастрофе и прети да угрози голи опстанак тих народа јер
државе више и немају. Тамо данас дневно гине више људи него некад за
годину дана. На стотине хиљада људи је избегло, батргају се по друмовима,
шумама, даве се у морима. А бомбардовали су их као и нас „за њихово
добро“, јер су проценили да им је лоше, да се не поштују људска права, итд.
итд. Џорџ Буш је рекао за Њујорк тајмс, 3. априла 1991. Године: „САД неће
инсистирати на демократизацији Кувајта, јер је то немогуће наметнути
силом―. Американци су за време такозване „Пустињске олује“ бацили више
бомби на Кувајт (пазите: на Кувајт, на територију савезника којега бране и
ослобађају) него при целокупном искрцавању на Нормандију у време Другог
светског рата.
Бугари имају муслиманску мањину у својој земљи која броји преко
милион људи, а, Турака је у Турској једва нешто више од половине (нека вас
не збуњују пописи стновништва јер се у Турској на пописима људи не
изјашњавају према националној припадности већ према језику који говоре),
остало су мањине, али нико са запада не помиње потребу да се тим мањинама
изађе у сусрет, нити се они тамо смеју побунити као Албанци, а да притом
имају подршку Американаца. Види се како Курди пролазе.
Косово је било потребније Американцима, него што је НАТО био
потребан Албанцима. Заглављени у ћорсокаку бесмислености постојања
НАТО-а после окончања хладног рата и све чешћих прозивки савезника о
енормним трошковима одржавања нечега што је беспотребно, Американци
су морали да оправдају постојање НАТО-а, и самим тим себи сачувају тај
механизам помоћу којег владају светом. Јер, да се не лажемо, НАТО то је
Америка. Нагомилано људство и наоружање које застари а да се никада не
употреби, већ пола века беспослено чаме у Европи. А то, како рекосмо,
кошта. Требало је, дакле, доказати да је постојање НАТО савеза и даље
утемељено на реалним потребама и стварним опасностима. Поред тога,
требало се што више приближити руским границама дислокацијом трупа и
122
окрњити територију „малих Руса“ на Балкану. Најзад, требало је и одржати
лекцију малим народима и државама уколико неко од њих буде пожелео да
се игра суверенитета и државног интегритета.
Читава косметска криза, односно њена кулминација у задњој деценији
прошлог века, са становишта албанске стране и западних земаља, почива на
лажи и обмани и то је свесно чињено. Ништа није онако како је представљано
по дипломатским, политичким и медијским круговима. Или су у питању
полуистине, искривљене историјске чињенице или најгнусније лажи за које
се увек утврђивало да су лажи али увек касно, кад су ефекти тих лажи већ
били видљиви. Тај тренд није од јуче. Још од Прохаскине афере, када су
аустро-угарска штампа и пропаганда измислиле, 1912. године, тобожње
мучење свога конзула у Призрену од стране српских државних органа, када
су га наводно физички мучили и шкопили, а, у истину Прохаска је био
опозван јер је организовао албанску побуну на Косову. Спиновање јавности,
плаћене агенције које су креирале јавно мњење, мноштво произвољних
конструкција, само су део те кампање која је требала да отклони отпоре
према бомбардовању: пре свега код тамошњих бирача.
Најприближнију дефиницију односа међународне заједнице оличене у
САД према Србији дао је Џеред Израел у тексту Сузан Сонтаг - силовање
америчког интелекта, речима: „Кардинално правило Новог светског
поретка гласи: ''Ако немаш ништа ружно да кажеш против Србије, онда
радије и немој ништа да кажеш''―. Или су можда речи једног НАТО
службеника још сликовитије: „Наша метода је следећа - кад знамо да су то
урадили Срби, кажемо да су то урадили Срби. Кад не знамо ко је био,
кажемо да су то урадили Срби, кад знамо да то нису били Срби, кажемо да
не знамо ко је то урадио―. Неко је на брифингу у време бомбардовања питао
Џимија Шеја: „Хоћете ли интервенисати и у Турској због прогањања
Курда?―, а он је одговорио: „Не, никада. Турска је наша савезница, веома
лојалан члан НАТО―. Овом последњем чак није потребан ни коментар. По
другој верзији то је био дијалог између Дејвида Овена, тадашњег министра
спољних послова Британије, и бившег заменика руског премијера Немцова,
које је пренела новинарка Њујорк тамјса Флора Луис. У тим речима, без
обзира ко их је изговорио, лежи одговор на питање које је у својој књизи
поставио један грчки аутор (Песмазоглу): „Како то Београд могу
бомбардовати авиони, и то они који полећу са оних истих аеродрома са
којих су у друге сате узлетали авиони који су бомбардовали курдска села?―.
Чешки потпуковник Марек Обртел, који је разочаран у оно што је НАТО
заиста радио на Космету а са чиме се упознао службујући у српској
покрајини, па је због тога вратио сва одликовања, изјавио је: „Прво се
изнутра растура медијским кампањама, обојеним револуцијама, чачкањем у
123
најосетљивије тачке, етничке поделе или верске разлике. Простије речено,
дестабилизује се. Онда наступа НАТО са својим јединицама, праћен
хуманитарним организацијама и посматрачким мисијама, као наводни
заштитник људских права и слобода. Брзо после њих долазе `бизнисмени` и
почињу да обнављају земљу, односно да реализују своје интересе... На Косову
се догодио геноцид над Србима, који је проузроковао Запад. Био сам сведок и
како нарко-мафијаши постају уважени представници такозване државе
Косово, а масовне убице јунаци―.
Наводна угроженост људских права Албанаца, која је била иницијална
каписла за западне притиске и на крају за бомбардовање, увек је гледана
једнострано и без анализе, наравно, намерно и свесно: тако. Баратало се само
огољеним и искривљеним виђењима онога што су хтели да се види. Јесу
Албанци почетком деведесетих година остајали без запослења, напустали су
државна и јавна предузећа. То је истина. Али нико није стварно анализирао
због чега је то тако. Нико није хтео да призна да им је то била стратегија
скретања пажње на себе као и вид бојкота државних институција. Не, увек и
увек је српска страна оптуживана да је ради дискриминације најурила „мирне
и недужне“ Албанце са посла. Нико се касније није бавио тиме зашто
албански покрет убија оне који су остали у служби, било у некој фирми, било
у државним органима. Нико се на крају крајева није питао: како то да су неки
ипак остали и радили?! Протурана је лаж да је Албаницима принудом
понуђено да потписују некакву лојалност држави Србији па су они то
одбијали и остајали тако без посла. Па шта да је тако и било?! Шта би било
погрешно у томе: бити лојалан држави у којој си рођен, која те школује, лечи,
запошљава?! Али, то није истина! Наиме, у питању је било потписивање
колективних уговора, што је албанска пропаганда злоупотребила. Значи: била
је то ствар избора, осим у неким екстремним случајевима којих има свуда и
увек. На само том примеру можемо доказати колико је западно јавно мњење
изманипулисано и доведено у заблуду и колико је Србија изгубила од свог
кредибилитета.
Са манипулацијама се давно започело. Албанска страна је одувек
користила лажи да би скренула пажњу света на себе. Још од 1918. Године су
почели да се јадају и кукају над својим правима. Касније су карактеристичне
и неке инфантилније обмане које су налазиле плодно тле за медијски рат
против Србије, како у бившим републикама СРФЈ, тако и у непријатељски
настројеним државама. На пример једнонационално тровање гасом или
штрајк глађу рудара. 1991. године на хиљаде албанске деце се обратило
искључиво албанском медицинском особљу због наводног тровања гасом
који није био отрован за Србе, већ само за Албанце. 1989. године рудари у
Старом тргу одбијају да изађу из јаме постављајући политичке захтеве, пре
124
свега по питању промене Устава. Најзад, започињу и штрајк глађу који веома
успешно спроводе захваљујући храни, пре свега бананама, из Словеније. За
шта су их држали браћа Словенци најбоље говори избор воћа које ће им
слати.
Слободан Милошевић је својевремено рекао америчком амбасадору
Цимерману „да су косовски Албанци најразмаженија мањина у Европи“, и
био је потпуно у праву. Да се не лажемо, западне дипломатије и њихове
државе никада није ни интересовала истина. Они су навикли да сами праве
сопствену истину, по правилу, само ону која њима одговара. Они некад
можда и нису креирали догађаје али су их увек тумачили према њиховим
потребама. Дајана Џонстон, америчка новинарка и публициста, која је дуго
радила у Европи, и која познаје проблеме на Балкану о томе пише у тексту
Кад казна одређује злочин: „Покрет Ибрахима Ругове није био покрет за
једнака политичка права већ за отцепљење... Само циљ Албанаца није било
укључење у друштво, већ потпуна независност од постојеће државе. Како
би показали своје одрицање од Србије косовски су се Албанци у периоду
Ругове одрекли демократских права која су им била загарантована,
бојкотујући изборе, одбијајући да плате порез, чак успостављајући
паралелне системе образовања и здравства. Зачуђујуће је да је на овај
покрет пасивног отпора Србија реаговала својим пасивним отпором
дозвољавајући Ругови да се слободно креће и обавља своје послове...―. Она
даље тврди да је ММФ тражио од СФРЈ уставне реформе а све да би се
обезбедило сервисирање дугова СФРЈ, а Албанци су одбијали било какве
реформе (из политичких разлога) а имали су право вета. ММФ је и тада, као и
данас, тражио замрзавање плата, подизање цена, укидање бесплатне доделе
станова, отпуштање људи. Ништа ново, дакле.
Ово је заиста суштина која се крије иза тих наводних угрожености
људских права Албанаца од којих је све и почело. И то је истина. Свако ко је
живео на Космету зна под каквим су притисцима екстремиста били изложени
Албанци да напусте своја радна места. Свако од нас је имао макар по један
пример или разговор са колегама Албанцима, када су уплакани људи
говорили да морају то да ураде иначе им следи бојкот и нешто још горе. И
поред тога, не мали број је остао на послу. Треба још додати да се Албанци
никада нису одрекли принадлежности које је исплаћивала „мрска и
зликовачка“ држава Србија. Уредно су попуњавали захтеве за дечије додатке,
социјалну помоћ, пензије, откуп станова, здравствено осигурање, лечење и
операције у Београду итд. У време бомбардовања, они који нису послушали
наређења да напусте домове, или који су били у немогућности то да учине,
редовно су долазили у поште и подизали своје пензије. Није то било правило
али је било изузетака. И данас они имају поверења у београдске лекаре и
125
хирурге, и дан данас најпре дођу у Београд кад хоће квалитетно да се лече.
Нису бојкотовали ни пословне контакте са фирмама у Србији. Нису им били
мрски прехрамбени производи из Србије и квалитетан грађевински
материјал. Дакле, већина њих није то радила, напустала посао, зато што је
било неподношљиво радити под српским терором већ управо јер нису имали
избора због притисака из своје заједнице.
Интересантни су различити приступи које је међународна заједница
користила по сличним ситуацијама. И по ситуацији бојкота државних органа
и по ситуацији бојкота избора. Када су Шиптари бојкотовали изборе
деведесетих година, правдајући то угроженим људским правама и
недемократским условима, та међународна заједница је говорила кроз уста
својих званичника следеће: ''морају се Албанци интегрисати, не могу бити
изопштени, власт није легитимна ако они не изађу на изборе, ни једна одлука
Скупштине није валидна због тога'' итд, итд. Када су Срби бојкотовали
изборе после окупације Космета, не због недемократских услова, него зато
што их убијају где год стигну, што као у данима најгорег фашизма не смеју
да иду без пратње, та иста међународна заједница каже: ''изашли или не,
институције и Скупштина ће бити конституисане, одлучиваћемо о
коначном статусу, учествовали ви на изборима или не ништа се неће
променити, ми ћемо доносити одлуке, неизлажењем на изборе само ви
губите''. Исто кажу и за органе власти на Косову који сада тамо
функционишу: ''укључујте се у њих за ваше добро али ће они радити и ако се
ви не укључите''.
Када је подметано кукавичје јаје забринутости за људска права оно је
тада требало тако да изгледа, онда када се излегло више није било јаје него је
птица која се наждрала и одлетела, сада људска права нико и не помиње. А
истина?!? Ко пита за истину данас у Либији, Ираку, Авганистану, Сирији,
Украјини, на Косову? Пре онога што се НИЈЕ догодило на Косову, догађале
су се заиста неке друге ствари. Америчка агресија на Вијетнам однела је 3
милиона живота. Колико Сребреница и Косова данас броје жртве агресије на
Ирак, Либију, Сирију, Авганистан? Колико су Сребреница и Косова
направили амерички авиони који су бомбардовали Камбоџу? Иначе,
америчка база на Косову зове се Бондстил и добила је име по једном
америчком ратном хероју из Вијетнама. Симболика говори више од речи:
Американци своје ратне хероје увек стичу далеко од својих граница, у туђим
земљама.
Све то није било довољно. Бојкот избора, пописа и учествовања у раду
државних органа није доносио жељене резултате пре свега у намери да се
заоштре односи између Срба и Албанаца. Требало је начинити радикалније
кораке. Зато су Американци и Немци, после неколико безуспешних
126
покушаја, формирали терористичку организацију ОВК. Онда су ови
започели рат на Космету. Тако је навећи преседан који је у такозваној „ери
борбе против тероризма“ учинила међународна заједница у вези Космета и
који ће се као бумеранг тим истим земљама вратити у главу (већ се враћа).
Вратио се, на пример, по једном другом случају већ 11. септембра 2001.
године у Америци. Зар Американци нису створили Бин Ладена и његове
талибане и муџахедине да се боре против Руса у Авганистану? И шта се
догодило? После много година њихово чедо је ударило на њих. Ко зло сеје не
може се надати доброме, то је ваљда свакоме јасно. Зар нису, макар и
индиректно, а постоји сумња: и директно, одговорни за стварање Исламске
државе која сада убија по целом свету?!
Они су тада послали поруку Албанцима: будите терористи и ако
преживите бићете председници владе и министри, бићете награђени; убијајте
званичнике једне регуларне власти, једне међународно признате земље и
ништа вам се неће десити, ми ћемо вас штитити; шверцујте хероин и
наоружавајте се, затворићемо очи; глумите несрећу и ми ћемо вам помоћи
без обзира ко је у праву а ко не, убијајте Србе и продајте њихове органе
нашим болесним али богатим суграђанима – кад све то учините, на крају
ћемо вам дати државу. Тероризам је добио легитимитет. Зашто би неко више
поштовао законе? Али?!? Када су Американци помагали Авганистанце,
будуће талибане, и док су обучавали Осаму Бин Ладена како да убија Русе,
нису слутили да ће он једнога дана тим наученим техникама њих убијати у
сред Њујорка. Нису слутили да ће се на рушевинама држава које су
бомбардовали створити Исламска држава, њиховим оружјем. Нису слутили
да ће рушењем легитимно изабране власти у Украјини заправо вратити Крим
у матицу Русију. Нису слутили да ће им убијати новинаре по редакцијама,
људе на улици. Исто ће им се догодити и са албанским терористима. Исто им
се већ дешава али тога они нису свесни. Тога тамошњи народ није свестан.
Бумеранг ће се вратити... Књижевник Станко Церовић говори за часопис
Време, 23. фебруара 2012. године: „Како су говорили амерички стратези:
маргина грешке је за нас огромна, шта год да урадимо не тиче нас се, све
наше грешке ће плаћати други. Десило се, ипак, да је рат Нато пакта
против Србије и Црне Горе био огромна грешка... Међутим, последице овога
рата су одмах биле колосалне, а временом њихов значај расте. Вјероватно ће
тај рат остати као важна прекретница у историји, нешто као почетак
серије кобних догађаја који ће обиљежити историју XXI вијека... Међу
последицама рата Нато пакта о којима се ћути ево неких: тај рат (тј.
српски отпор) је спасио – иако само привремено – Уједињене нације:
Америка је морала да се врати у њих и да тамо потпише мир, што је
доживљено као право понижење; одложено је проглашење Нато пакта за
127
доминантну организацију новог свјетског поретка; широм свијета, рат је
имао улогу позива на буђење народа који су одједном схватили да нема
говора о "благој" империји, културној и економској доминацији, него о
бруталној сили, и да они који хоће да преживе морају бити спремни да гину;
конкретно, најважнија последица је долазак Путина на власт у Русији: тада
су остаци руске елите схватили да су они следећи на реду, да је ђаво однио
шалу; тиме су Русија и Кина (чија амбасада је намјерно бомбардована)
гурнути једна другој у наручје и почео се правити савез који се сад полако
развија и од кога можда зависи судбина човјечанства―.
Синхронизовани терористички напади у Паризу!? Преко стотину
мртвих. То је последица плиткоумности европских политичара, који мисле да
могу да пале и жаре по другим државама а да код њих влада мир и ред.
Уништили су читав низ стабилних држава у тзв. арапском пролећу, а пре
свега у жељи да се докопају њихове нафте и да тамо поставе квинслишке
владе. Међутим, ствар се отела контроли. Требало је то претпоставити после
Авганистана и Ирака. Можда Сирија и Либија нису биле идеалне државе али
су свакако биле најбоље могуће, на том месту и у том времену. Ако бацате
смеће у комшијско двориште, једнога дана, кад достигне критичну масу, то
смеће почне да се прелива у ваше двориште.
Саосећаћу се са другима искрено, када ми неко објасни што ми Срби
нисмо имали право да убијамо терористе у својој земљи, а Американци,
Немци и Французи, имају право да убијају терористе и цивиле по другим
континентима и целом свету?! Ако су припадници ОВК били борци за
слободу, ко мени даје право да неког другог називам терористом? Бомбе у
Паризу су активиране још на Косову. Само је фитиљ био нешто дужи. То је
онај бумеранг о коме сам говорио. Нешто друго мене чуди!? Како то да није
било памети на западу, да схвате да се непринципијелност по важним
питањима увек обије о главу онима који су принципијелни парцијално.
Убијени у Паризу су жртве спина њихових влада и политичара о томе како
постоје добри и лоши терористи. Да су они терористи који убијају Србе и
Русе, у ствари, борци за слободу, а да су прави терористи само они који
убијају у Њујорку или Паризу. Не господо!!! Терористи су сви или није нико.
Свега неколико дана пре Париза, терористи су срушили руски путнички
авион! Преко две стотине људи, међу њима много жена и деце, погинуло је у
трену. Западни свет је ћутао. Шта више, сумња се да су неке њихове
обавештајне службе знале, па су ћутали. Након неколико дана, после Париза,
настаје медијска и „хуманитарна“ хистерија. Не заборавите ово пре него
донесете било какав закључак, у Беслану је страдало преко три стотине
цивила, од којих је било око 180 деце, али и тада, и сада, чеченски терористи
су за Париз и Њујорк: борци за слободу.
128
 Не заборавите, ОВК је убила преко 2000 српских цивила, пуцала је на
децу у кафићу, силовали су девојчице, заједно са њиховим мајкама, у Клечки
(постоји сведочење браће Мазреку) и хотелу Паштрик (силовали су младу
отету са свадбе), убили су децу на купању, жетеоце на њиви, дигли су
аутобус пун путника у ваздух, најзад, најстравичније од свега: отимали су
српске цивиле и продавали њихове органе. И? Ни до дана данашњег за
Американце, Енглезе и Французе, али не само за њихове владе, већ и за
њихово јавно мњење, за њихову културну и уметничку елиту, за њихове
грађане, албански терористи су борци за слободу и цивилизацију (јер хоће да
их гурну у УНЕСКО).
Да, недужни цивили. И ту, по перцепцији јавности на западу (и код нас)
постоје мање вредни и више вредни недужни цивили. Стотине хиљада
мртвих цивила на Блиском истоку не вреде колико стотинак западно-
европских цивила. А шта је суштина? Заиграла је мечка и пред њиховим
вратима. Како то обично бива, кад заигра мечка, страдају углавном недужни
цивили. Недужни цивили који су ћутали док су они за које су гласали слали
војске по целом свету да убијају друге недужне цивиле.
Албански тероризам је имао своје фазе, али је у једном тренутку
превазишао своје оквире и прешао у отворену побуну. У почетку је, (мада је
период деловања албанског тероризма готово непрекидан, али ја се осврћем
на деценију његове кулминације), на Космету упражњаван класичан облик
тероризма: напади на полицију и цивиле, подметање експлозивних направа,
киднаповање. Тешко је било борити се против таквог вида тероризма јер су
терористи, у овом случају, властити грађани. Имали су подршку своје
популације. Шиптари су и иначе склони разбојништву и одметништву па их
није било тешко гурнути у рат. А јак фисовски: традиционални и породични
моменат, чинио је да буду солидарни и дисциплиновани кад се нека одлука
донесе. Тероризам на Космету није био урбаног већ руралног типа,
разбојници су увек оперисали у близини властитога села. Ноћу су се бавили
тероризмом а дању продавали паприке по косметским и србијанским
пијацама. Зато их није било лако открити или ухватити. А, и, када би били
откривени, доћи до њих и привести их правди значило је оперисати по
утврђеним селима и зидовима опасаним кућама пуним жена и деце. Већ се
тада направила та забуна око дејстава српских снага по цивилима, јер
албански терористи су увек били повезани и потпомагани од стране цивила, а
поготову жена. Кретали су се и изводили акције сакривајући се иза цивила.
Американцима, и поготову Немцима, се није допао неорганизован
систем по којем су функционисали ти бандити. Њима је било важније да
опљачкају и силују, но да се боре за неку политику. А, и, лако су им
проваљиване организације чим би макар један пао у руке полицији. Страном
129
фактору је била потребна организована паравојна и герилска формација која
би била дисциплинована и која би деловала у складу са њиховим
инструкцијама и интересима. Зато су се повезали са значајнијим албанским
нарко трговцима и преко њих извршили уплив на тло Космета. После тога су
почели са обуком људства. Уједно су убацивали и своје агенте из албанске
популације које су пре тога обучавали. Наша обавештајна служба је врло
брзо сазнала да су стигли амерички инструктори. Имали су чак и своје људе
међу терористима. Ти инструктори су дошли под окриљем разних агенција
које нуде услуге обуке али у суштини и у истину били агенти Америке и
Немачке. Зашто то није пресечено у зачетку, док још није узело маха и док
није стигло онолико оружја – на то питање вероватно никада нећемо добити
одговор. Ја сам за америчке инструкторе на територији Дренице знао још на
почетку 1998. године. Нешто мало касније они су изводили обуку на очиглед
наших снага.
Најважнија ствар за каснији развој догађаја јесте распад албанске
државе. Стотине хиљада дугих цеви је покрадено из магацина албанске
армије. Те пушке су касније продаване по врло ниским ценама и
организованим каналима су пребациване на Космет. Битан услов за
омасовљавање побуне био је испуњен: ту на домак руке стајало је спремно
оружје. Само га је требало пребацити преко слабо чуване границе и превести
поред подмитљивих полицајаца. Знале су стране службе да у борби против
српске државе на Космету могу успети само ако омасове устанак: није смело
више личити на тероризам него на побуну народа. И радили су на томе. Зато
су, иако осетљиви на тероризам, ћутке прелазили преко сваког убијеног
војника или цивила (а само у 1998. години убијено је око 150 полицајаца и
војника), али су зато антитерористичке акције проглашавали за неадекватне,
измишљали су масакре тамо где их није било и говорили о етничком
чишћењу, режирајући при томе конвоје које би снимали и који би направили
круг око села. За већину жртава на Космету, било са чије стране оне дошле,
директну кривицу могу понети CNN, BBC, EURO NEWS итд. Они су
потпалили кратке косовске фитиље. Они су призивали жртве. Зло се
назирало. У ствари, већ је узимало маха. Тероризам и касније акције против
њега односили су све више и више људских жртава и материјалних губитака.
Јер, после акције терористи су се скривали по селима, дејствовали одатле а
испред себе су гурали жене и децу. Врло често се дешавало да је морало да се
пуца на куће за које се није знало кога има унутра осим што се дејствовало из
њих. Чекајући камере страних телевизијских кућа гинули су и они који не би
требало.
Ипак, остаће да заувек лебди у ваздуху питање: зашто је западни свет
оличен у САД прихватио албански тероризам у јеку борбе целог света против
130
тероризма? Можда сликовите речи америчког сенатора Џозефа Бајдена дају
делимичан одговор на то: „Приштина је једини муслимански град у свету где
сви воле САД, зато на Косову треба да докажемо да нисмо против ислама―.
Он је дуго времена после тога, 2009. године, изјавио како је „независност
Косова неповратан процес, а подела Косова неприхватљива―- али ни једна,
ни друга изјава није сметала српским властима да га у Београду дочекују као
највећег српског пријатеља. Није се међутим, Бајден, запитао и присетио да
је својевремено и Кабул, осамдесетих година прошлог века, био муслимански
град у коме су сви волели САД. Видели смо како се завршила та љубав.
Један од разлога помагања тероризма, свакако не најважнији, је и у томе
да су Американци у Босни, и на Космету, хтели себи да обезбеде пријатељске
муслимане али да уједно и прислоне нож у леђа Европи која ће кад тад имати
проблеме са тим истим белим муслиманима, које екстремисти неће оставити
на миру а због чијих активности ће бити касније Европи бити потребне добре
услуге великог брата преко Атлантика. Једног дана, врло скоро, мораће да
дају одговор на ове недоследности. Ако не буду хтели да га дају - видеће га и
осетити на својој кожи. Дрога коју Шиптари потурају њиховој деци убије
више људи него сви терористи Ал Каиде бомбама. Знају то њихови
политичари, знају то обавештајне службе. Па кад знају и ћуте: нек им је са
срећом.
Кад су почели сукоби, кад је држава са закашњењем схватила да мора да
се обрачуна са терористима, онда је оркестрирано кренула лавина прича о
наводним злочинима српских снага над недужним и ненаоружаним
цивилима. Почела је припрема за бомбардовање које ће спречити
хуманитарну катастрофу а која тек треба да се деси. На жалост, по некад су
се догађали спорадични инциденти, у којима су страдали цивили, на пример
при ликвидацији зликовца Адема Јашарија, који се у својој кући-бункеру
затворио са до зуба наоружаним терористима (скоро исто као и његов
претходник Азем Бејта, који је у сличним околностима ликвидиран), али и са
члановима своје породице којима није дозволио да изађу. 5. марта 1998.
године је у тој кући убијено 66-торо људи. Међу њима је било жена и деце.
Јашари је лично ликвидирао свог сестрића (или: ујака) који је хтео да се
преда. Адем Јашари је већ користио ту тактику да се са породицом
забарикадира у својој кући. Крајем 1991. године полиција је опколила кућу
али управо због чињенице да су унутра жене и деца: нису пуцали. Под
окриљем ноћи Јашари се извукао и побегао. Да није реч о нападу на цивиле
говори и чињеница да су два полицајца погинула у тој акцији. Неколицина
њих је погинула пар дана пре, због чега је акција и покренута. Међутим,
један други догађај је био прекретница у даљем развоју догађаја на Космету:
Рачак! То је био већ уходани сценарио, са већ извежбаним организаторима и
131
извођачима, који је већ коришћен у Хрватској, посебно у Босни. Рачак је, по
аустријском историчару Малте-у Олшевском има задатак да буде triger ivent
– случај окидач.

*
„Да није било Рачка, ваздушних напада никад не би било―, написао је
касније новинар Мајкл Игњатијев. Рачак, наиме, није успео из прве. 29.
септембра 1998. године направљена је проба Рачка, у селима Доње и Горње
Обриње, са двадесетак лешева, који су по истом сценарију били посложени у
једном потоку као и кад је Рачак у питању. Чак су исте фотографије
користили у оба случајева за своје пропагадне потребе. Пошто није успело,
брзо се прешло преко тога. Рачак је попут сарајевских Маркала, био
иницијална каписла за доношење одлуке о бомбардовању. Наравно, не праве
одлуке, јер одлука о бомбардовању је донета скоро годину дана раније, него
више као оправдање и „доказ“ да се мора интервенисати да би се заштитили
Албанци од наводног терора. И послужила је сврси, извршила је детонацију.
Кукавичје јаје је одрадило свој посао. Данас, када је доказано да тамо није
било егзекуције цивила него да су ти људи убијени у борби као терористи, то
данас никоме у свету више није важно. Па забога, бомбардовање је завршено,
Срби су протерани, сад су други на реду.

Акција у селу Рачак, које се налази близу Штимља, која се извела 15.
јануара 1999-е године била је од стране МУП-а најављена ОЕБС-у, то јест
посматрачима Верификационе мисије, као и медијима. И једни и други су
били присутни, ови први са чак петнаест возила. У том тренутку у селу се
налази у кући Мехмета Мустафе штаб такозване 161. бригаде Агим Целеј –
Цоли, односно батаљон Садик Шаља са око 120 добро наоружаних
терориста. (Тако нешто потврђује и Хашим Тачи у интервју за ББЦ 24. марта
132
2000. у коме каже „да је једна јединица ОВК била у Рачку активна и да су
многи припадници ОВК јуначки погинули у борбама са југословенским
снагама―). Такође су новинари и посматрачи били упознати, и непосредно и
посредно, да се из тога региона свакодневно изводе терористичке акције, да
се убијају полицајци и цивили, и да је село под контролом ОВК. Село је било
опасано рововима и бункерима, у најмање два прстена, на појединим местима
су укопани тешки митраљези који се од ниске макије не виде.
Цело јутро су трајале борбе. И цео дан. Зар ненаоружани цивили
пружају толики отпор?! Са чиме? Полицајци су у току ноћи заузели један од
ровова и тада су ликвидирали прве терористе. Када су борбена возила
полиције, ујутро кренула према селу, терористи се повлаче према рову,
несвесни да је у њима полиција. Отуд велики губици терориста, нашли су се
у окружењу, између две ватре, срљају уз брду према рову, полиција их пуста
да приђу ближе и отвара ватру на њих. Због мрака и додатне концетрације
терориста из околних села, полиција је морала да напусти село а терористи су
се у току ноћи вратили. На жалост, са њима је дошао и Вилијем Вокер.
Зар је могуће да су снаге МУП-а планирале масакар пред очима медија и
посматрача ОЕБС-а? Тога дана је и део српске владе у Приштини и све врви
од новинара и медија из целог света. Камере су и снимиле борбе. Жестоке
борбе. Снима се касније само село и повлачење полиције јер терористи и
даље нападају. Не постоји могућност да се изврши увиђај а камоли да се
врше егзекуције. Ни сутрадан истражни органи не могу да уђу у село из кога
пуцају терористи. Они имају цео дан на располагању. Зашто нису одмах,
након пар сати позвали Вокера, него су то учинили сутрадан? Ствар је јасна.
Морали су да припреме сцену.
Онда почиње медијски линч, одлука о бомбардовању се пожурује али
упоредо почињу и истражне радње. Њујорк Тајмс пише 17. јануара:
„Унакажена тела пронађена после напада―. Сандеј Тајмс': „Косовски Срби
масакрирали 45 сељака―. Вашингтон пост: „Сељаци поклани у косовском
масакру―. Српски и белоруски патолози после обдукције наглашавају да ти
људи нису стрељани него да су убијени у борби. Они тврде да је 37 убијених
у Рачку пре смрти користило ватрено оружје. Фински патолози у почетку
мудро ћуте, не признају парафинску рукавицу као доказ да су ти људи пуцали
пре смрти, ипак касније, доста касније, стидљиво признају да се резултати
вештачења не поклапају са званичном верзијом коју је изнео Вокер. Доктор
Славиша Добричанин који је вршио обдукцију убијених у Рачку на
сведочењу у Хагу између осталог је рекао „да три тела од 40 убијених у
Рачку нису била обрезана по муслиманским обичајима― - што значи да је реч
о плаћеницима са стране. Новинар МОНД-а од 21. јануара 1998. године се
пита „није ли масакар у Рачку превише савршен―, и наглашава да су
133
амерички новинари Асошијетед преса ушли у село са полицијским
блиндираним возилом, да су све снимали и да никаквог масакра нису видели,
затим, када је обелодањен масакр и кад су се поново вратили у Рачак како то
да на месту злочина скоро да нема чаура и крви а тела су неприродном
положају. Очигледно је да је на већини лешева цивилна одећа неоштећена
пушчаним мецима а панталоне су им навучене до пола.
Онда следи скандал око записника на првој конференцији за штампу у
Приштини када је Вокер беснео, одузимао реч и ломио оловке. Хелен Ранте
тада није рекла најбитнију констатацију која је стајала у извештају и која је
много касније обелодањена: „мртви из Рачка нису били стрељани и
масакрирани―. Кајус Ниеми, писац књиге о Хелени Ренте, Хелена Ренте,
обележје човека, 2008., цитира Рентеову: „Вокер је вршио притисак на мене
да кажем да Срби стоје иза масакра у Рачку, да би рат могао да почне―.
Касније се потврдило да је Вокер био у сталној вези са америчком
администрацијом (Кларк то потврђује у једном документарном филму), да је
добијао инструкције из Америке шта треба да каже и изјави (у истом филму
Вокер то демантује). Пре било какве истраге, без присуства истражних
органа, форензике, увиђаја и извештаја, он је одмах „знао“ да су ти људи
стрељани, да су их стрељале српске снаге, да је то масакар. (Олбрајтова га је
позвала телефоном и казала: „Бил, одрадио си одличан посао―, а онда
коментарисала пред сарадницима: „Пролеће је поранило на Косову―, видети:
Политика геноцида, Херман и Питерсон). Човек би помислио да је тај
амерички шпијун видовит. Не, није. Он је само радио посао због којег је и
дошао на Косово. Подметао је своја јаја лажи у туђа гнезда несреће. На слици
која је обишла свет види се Вокер и иза њега леш Албанца у цивилу који је
очигледно погођен у главу али коме је још капа на глави. На другој слици
виде се иза Вокера наоружани људи.
И Хјуман Рајтс Воч и Фонд за хуманитарно право, који су фактички
писали оптужницу против Срба, за Хаг, не објашњавају данас зашто су у
својим извештајима говорили о зверствима, мучењима, ишчупаним ноктима,
извађеним очима, закланима, касапљенима, када се зна према извештају чак и
финских патолога да тога није било. Зашто се те подружнице НАТО-а сада не
огласе? Зашто се нико не пита ко је убио полицајца Миру Мјекића на
покушају увиђаја 19. јануара, ако су у Рачку боравили само недужни
цивили? Када је он погинуо, борбе су се водиле прса у прса, између два реда
ровова. Или то треба да објасни Олбрајтова која је на каналу CBS изјавила да
„се треба сетити да је у Рачку десетинама људи пререзан гркљан и да је
једини излаз у хуманитарном бомбардовању―. Клинтон је 19. марта рекао:
„Требало би да се подсетимо шта се догодило у селу Рачак... Невини
мушкарци, жене и деца, изведени су из своји домова до јаруге, натерани да
134
клече у прашини (Рачак је иначе делимично био прекривен снегом и смрзнут
а прашине није могло никако бити прим.аут.) и покошени рафалима, ни због
чега што су учинили, него само због онога што јесу―.
Београдски недељник Време поводм Рачка писао је 23. јануара 1999.
године између осталог следеће: „Према речима које су сељани Рачка
испричали западним новинарима дан касније, полиција је у село ушла у петак
већ око осам сати ујутро и започела претрагу по сеоским кућама. Илијаз
Имери, пише ''Тајмс'', прича како се са још много сељана склонио у
комшијској кући. Око осам ујутро у кућу је упала полиција и све извела
напоље. Женама и деци је речено да беже а мушкарци су задржани. Саније
Рамадани, такође ''Тајмсу'' тврди да је била у подруму са око 25 жена и деце
када су упала тројица српских полицајаца, један од њих је носио маску и
течно говорио албански. Полицајци су тражили оружје, кад га нису нашли,
отишли су, закључавши подрум. Недалеко одатле, у штали се сакрило 26
мушкараца међу којима је био и њен брат Садик, који је следећег дана нађен
мртав... Муса Јакупи је новинару ''Гардијана'' рекао да је у петак полиција
упала у његову кућу и постројила их уза зид. Жене и деца су одведени у једну
собу, мушкарци у другу, где су тучени. Полиција је потом из куће извела
петорицу мушкараца, и са још петнаест сељана одвела их до сеоског бунара,
где им је наређено да трче. ''Очекивали смо да ће полиција свакога часа
почети да пуца у нас али је у том тренутку запуцао УЧК па смо залегли''. У
том положају су, каже Јакупи, провели седам сати... Исто прича и Илијаз
Имери... Он и још један човек пали су у јарак, правећи се да су мртви и ту
остали до пет поподне... Мештани потврђују да је на десетине мушкараца
одведено у полицијску станицу у Урошевцу, одакле су неки пуштени већ
следећег дана... Екипа Косовске верификационе мисије је ушла у четири сата
поподне...―. Време даље пише како је већина од пронађених лешева имала
ране на глави што се касније доказало као нетачно.

Шта можемо закључити из ових редова, осим да је пласирана ноторна

лаж када су у питању ране на убијеним терористима?! Да су жене и деца
135
могли да побегну и да нису страдали. Да је полиција тражила оружје и да
није дирала жене и децу. Затим можемо закључити да сведокиња никако није
могла да зна ко се крије у штали и колико их је тамо, тачно у децималу, ако је
била закључана у подруму. Можемо закључити да на Албанце нису пуцали
полицајци већ ОВК. Можемо закључити да су сви сведоци који су имали
блиских контаката са полицијом остали живи као и да је нелогично да
полиција која је оптужена за масакр цивила одводи на десетине мушкараца у
полицијску станицу па их сутрадан пуста на слободу. ОВК је био присутан и
пуцао је тако да нема говора о ненаоружаним цивилима, најзад, чак и када је
у село ушла Верификациона мисија неки су се још претварали да су мртви
(лежали до пет а ови дошли у четири)...
У истом броју недељник Време наводи: „У недељу је истражна екипа
приштинског окружног суда поново покушала да уђе у Рачак и изврши
увиђај. Претходно су у Штимљу Даница Маринковић и полицијски пуковник
Богољуб Јанићијевић сат и по разговарали са генералом Древенкијевичем.
Британац је убеђивао истражног судију да у село не улази под полицијском
пратњом, јер су унутра наоружани сељаци који ће пуцати кад виде
полицију―.
Пазите!!! Јуче су били „ненаоружани цивили“ које је српска полиција
масакрирала а данас су наоружани сељаци који ће пуцати на полицију која
улази у село!!! Па се поставља питање: како то да јуче нису пуцали а данас ће
пуцати на полицију? Поставља се питање у којој то држави полиција не сме
да уђе и изврши увиђај јер ће „наоружани сељани“ пуцати на њу? И како
британски генерал зна да су сељаци наоружани и да ће пуцати на полицајце?
Најзад, из којих се то уџбеника о кривичном закону и тероризму може
научити како се препознају и по чему се разликују терористи и побуњеници
од наоружаних сељака. Зар и талибани нису наоружани сељаци?
Иначе, један од „мирних“ грађана из Рачка Исак Муслиу (рођен у Рачку,
1970.) нашао се и у Хагу у својству оптуженог за ратне злочине, па би било
добро да су га судије приупитале где је био и шта је радио 15. јануара 1999.
Године, пре него што су га пустиле. У међувремену су га ослободили
кривице из једног јединог разлога: осудити некога из Рачка за ратне злочине
значило би озбиљно урушавање оптужнице против Срба која је насловљена
на Милошевића и довођење у питање једног од главних разлога за почетак
бомбардовања.
Сада се поуздано и доказано зна да масакра у Рачку није било, и то на
основу доказа неутралних фактора. То је потврдио и немачки новинар Бо
Адам на сведочењу у Хагу. Он је говорио о томе да је село било под опсадом
ОВК, да су они пуцали на полицију, да је било више него очигледно да су
тела премештана, да, уствари, и док је он био на лицу места још су и даље
136
терористи пуцали и доносили тела. Затим је довео у сумњу и истрагу. Јер су
истражитељи своје резулатате које презентују у Хагу обавили након шест
месеци. Након шест месеци су они пронашли чауре и пројектиле. Врхунац
сведочења о регуларности целе истраге је био када је господин Адам извадио
из џепа једну чауру са лица места и понудио је тужилаштву. Другим речима,
казао им је: тамо је могао да ради ко је шта хтео, док није било српских снага
у близини.
Неоснованост оптужби за такозвани масакар у Рачку доказала је и већ
помињана Дајана Џонстон у књизи Крсташки рат будала (Или: Сулуди
крсташи). Најсажетије и најупечатљивије се Рачком бавио немачки новинар
Јирген Елзесер у својој књизи Ратне лажи - од косовског сукоба до процеса
Милошевићу. Он каже: „док је Рачак подједнако испланиран од Американаца
и Немаца, такозвани план ''Поткова'' је измишљотина чисто ''madi in
Germany''―. Елзесер истражује даље: „Новинар немачког ФАЗ-а у то време
износио је невероватне детаље из Рачка: ''многе жртве су биле осакаћене,
разбијених лобања, унакажених лица, ископаних очију. Једном мушкарцу је
одрубљена глава''―. Даље, исти новинар говори да међу убијенима има доста
жена и деце. А патолошки извештаји, чак и фински, све ово демантују од
тачке до тачке. Ни једно тело није било масакрирано осим што су нека начеле
дивље животиње, што говори да су донешена ко зна од куда, јер наводна тела
из Рачка су нађена исти дан тако да је невероватно да су животиље стигле да
их оштете. Један човек је ударен тупим предметом у лице, можда и при паду.
Међу убијенима је једна жена, говорили смо већ колико је жена било у ОВК
и један дечак старости између 10 и 15 година који је био погођен са најмање
500 метара удаљености.

Даље: Немачки, већ помињани, новинар Бо Адам је после рата

истраживао место Рачак и утврдио да 13 од 45 које Хаг води као жртве
уопште нису уписане као жртве на споменику који је подигнут. Али је зато
њих и многе друге нашао на споменицима ОВК као борце који су погинули у
борби. Они су сахрањени на једном неприметном гробљу неколико

137
километара даље, што говори да уопште нису из Рачка па не могу бити ни
недужни цивили.
Закључак из извештаја и документације аутопсије који су извршили
фински патолози а до којих су успели да дођу медији и ако је био дуго
скриван гласи:
- није било погубљења;
- није било сакаћења;
- није било пуцњаве из непосредне близине.
Ево извода: ''Код 39 од 40 прегледаних лешева не постоје докази
прислоњене пуцњаве или пуцњаве из непосредне близине. У једном случају је
један од два метка је испаљен са релативно кратког растојања али не из
прислоњеног оружја. Ако се погубљење врши под командом, пролази зрна
морали би да теку паралелно. Аутопсија код свих лешева са више метака
показала је да су меци испаљени из потпуно различитих, делимично и
супротних позиција- типично за оружани окршај''.
Зашто се ово није презентовало јавности раније? Елзесер тврди: по
изричитом наређењу Јошке Фишера. Најзад отвара душу и Хелен Ранте.
Берлинер заитунг преноси њене речи 17. јануара 2004. године. У овом листу
Хелен Ранте је изразила незадовољство начином рада Хашког трибунала по
питању Рачка. Она наводи да Хашки трибунал уопште не узима у обзир да су
се у Рачку водили тешки оружани окршаји и да је у тим окршајима страдало
и много српских војника. „Када је амбасадор Вокер рекао да се у Рачку ради
о масакру, ова изјава није имала никакво правно дејство. Ја сам још тада
објаснила да су посматрачи ОЕБС-а заборавили да предузму све кораке, који
се нормално очекују када треба обезбедити поприште неког догађаја:
изоловање места, забрана приступа и прикупљање доказа―. Ранте је затим
затражила да се поред ОЕБС-ових фотографија са места догађаја објаве и
фотографије двојице фотографа које су урађене пре доласка Вокера и које
показују „да је најмање једно тело накнадно померано и да се тај леш не
може видети на ОЕБС-овим фотографијама―. Онда наставља: „Читав низ
влада је био заинтересован за верзију догађаја у Рачку по којој би сву
одговорност сносила српска страна. Међутим ја нисам могла да им понудим
такву верзију―. На крају Ранте каже да је Вокер фактички преузео
конференцију за штампу 17. марта на силу и да јој није дозволио да каже оно
што је хтела. Поломио је оловку и гађао је њоме - колико је био бесан.
Берлинер заинтуг закључује: „Закључни извештај финских патолога не
садржи никакав доказ о томе да је српска војска извршила наводни масакар
над недужним албанским цивилима у селу Рачак на Косову 15. јануара 1999―.
Снимак у коме говори Хелен Ранте, може се наћи на многим местима, и у
руском документарном филму Крај – Осуђени на прогонство. Ту се може
138
видети како Ранте у камеру говори следеће: „...та тела су припадала
терористима, српским војницима и становницима села... сада сам спремна
да кажем истину... знам да ме данас многи сматрају кривом за
бомбардовање... Вокер је био ужаснут резултатима истраге... била сам
збуњена и нисам била спремна да се одупрем.. овај извештај нико није
видео...―.
Херман и Питерсон, Политика геноцида: „Од значаја је такође и
поновна анализа налаза тима Европске уније, извршена 2001. (Видети:
Р.Раинино ''Независне форензичке аутопсије у оружаном сукобу: истрага о
жртвама у Рачку на Косову''). Иако су узрок смрти у свих четрдесет
случајева биле ране од ватреног оружја, број рана веома варира од тела до
тела. Шест тела су имала само једну рану од ватреног оружја, која је,
наравно, била фатална. Петнаест тела је имало између две и пет рана,
четрнаест тела између шест и десет, а пет тела између једанаест и
двадесет рана. Ипак, у моделу ''масакра'', по коме су српске снаге опколиле и
хладнокрвно устрелиле између двадесет двоје и четрдесеторо косовских
Албанаца цивила, мало је вероватно да је шест особа убијеном једним
јединим хицем, док је осталих тридесет четворо имало између две и
двадесет рана од ватреног оружја. Напротив, ове варијације у ранама
сугеришу нешто друго: смрти су настале под различитим околностима (или
различитим ''начинима умирања'', користећи терминологију ових
експерата), на различитим местима и у различито време. Штавише, у само
једанаест од четрдесет случајева ''детектована је значајна уједначеност
која је у складу са континуираном ватром'' (или је ''континуирана ватра
била вероватна'', како се каже на другом месту). У осталим случајевима
''правци кретања метака били су углавном варијабилни''. Узето у целини, ово
наводи на закључак да су убиства у Рачку и око Рачка, као и друга три села,
у којима су српске снаге водиле борбе 15. јануара, углавном наступиле у
борби, а не као последице егзекуције―.

139
 Џулија Горин, америчка коментаторка и списатељица о Рачку пише
следеће: „Када се 16. јануара 1999. године дознало да је у селу Рачак на
Косову пронађено 45 мртвих Албанаца – наводно цивила, хладнокрвно
масакрираних од стране „Милошевићевих снага― – западни медији су
побеснели. Шеф ОЕБС-ове Верификационе мисије на Косову, амерички
дипломата Вилијам Вокер, одмах је изјавио да су кривци Срби: „Судећи по
ономе што сам видео, без имало оклевања тврдим да је ово покољ, злочин
против човечности. Исто тако без имало оклевања оптужујем владине
снаге безбедности као одговорне за ово дело―. Тврдње Београда да су убијени
заправо борци ОВК погинули у борбама у околини с презиром су одбачене као
„српска пропаганда―. Овај догађај био један од кључних разлога за напад од
стране НАТО-а два месеца потом―.
Затим наводи:
- ''У изјави коју је дао Фондацији „Лорд Бајрон―, Луис Мекензи,
канадски генерал у пензији и бивши командант Заштитних снага УН у
Босни, цитирао је признање бившег лидера ОВК:
[Тачи] је признао да је цео сраман „масакр― у Рачку инсценирала ОВК
која је пресвукла лешеве у цивилна одела, изрешетала их митраљезима и
бацила у ров, да би после тврдила да су Срби масакрирали цивиле. НАТО је
прихватио подвалу, и у потрази за новом улогом у свету после хладног рата,
на дан педесетогодишњице свог постојања, постао је ваздухопловство ОВК:
безбедно, са висине од око 3000 метара, бомбардовао је једну суверену
државу''.

140
 - ''Само неколико дана после „масакра―, 21. јануара 1999. године, Ле
Монд је забележио да су Вилијам Вокер и Албанци дали верзију догађаја
после које су ти догађаји били још мање јасни него пре. „Зар није масакр у
Рачку некако исувише савршен,― упитао је овај француски лист. Како су
српски полицајци успели да покупе групу људи и нечујно их одведу на место
погубљења док су били под сталном паљбом од стране ОВК? Како житељи
тог њима врло познатог места нису приметили ров на крају села пре него
што је пао мрак?И како се догодило да ни посматрачи који су провели
читава два сата у овом врло малом селу нису приметили ров?Зашто има
тако мало чаура око лешева и мало крви у том шанцу где су 23 човека
наводно убијена сваки са по неколико хитаца у главу? Нису ли тела Албанаца
убијених у борбама са српском полицијом бачена заједно у ров да би се
створила слика ужаса и да би се изазвао сасвим предвидљив гнев јавног
мњења? Као што су судски истражитељи потом приметили, изгледало је
да су на тела навучена цивилна одела, да је у свако испаљено по неколико
хитаца и да су потом избодена ножевима неколико часова после смрти да
би се симулирао брутални масакр. Па ипак је Мадлен Олбрајт на ЦБС-овом
програму „Пред лицем народа― рекла да су нађене десетине „закланих― људи
и да су „хуманитарни напади из ваздуха― једино решење''.
- ''Вилијаму Волкеру је ОВК допустила да уђе у Рачак што није било
дозвољено судским истражитељима. Уместо да предузме мере да се
обезбеди место на коме је почињен злочин, Волкер је довео новинаре до рова
и пустио их да га изгазе. Један од тих новинара био је немачки репортер
Франц Јосеф Хуч. Према његовом каснијем сведочењу, Вокер је мирно стајао
по страни док су новинари премештали тела тамо-амо да би их боље
сликали. Хуч је, на пример, рекао да су тела „постављали у усправан
положај уз руб падине како би се велике озледе на глави нашле у сенци и не би
биле видне на фотографијама. Тела су померена с места на коме су
првобитно лежала―''.
- ''Сви албански сведоци су дали исту изјаву: у подне је дошла полиција,
силом је ушла у домове, одвојила жене од мушкараца и ове одвела у брда где
их је без оклевања погубила. Слике које је снимила екипа АП ТВ – у које је Ле
Фигаро имао увид пре него што је објавио свој извештај – у потпуности су
порицале ову верзију. У ствари, када је ујутро полиција ушла у село, држећи
се зидова, оно је било празно. Полиција је била под жестоком паљбом јер је
ОВК пуцала из ровова са околних брда''.
Неколико година пре овог текста, све ово о Рачку објављивао сам на
интернету и у књизи Метохија и Косово, међутим, српски медији су
обратили пажњу и све то пренели тек када је дотична Џулија Горин то
објавила. Додуше, боље и тако него никако.
141
 Славољуб Ђукић, Политичко гробље, страна 466: „Медији су обично
претходница рата. Да би се припремила јавност, потребан је шокантан
догађај који ће згрозити људе. Улогу медија у агресији на Србију, а и своју
као потпарола НАТО-а, објаснио је Џејми Шејн студијом под насловом
''Како нахранити звер''. Шеј каже: ''Упрезање медијске моћи кључни је
фактор у ратним сукобима. Сви новинари су склони лошим вестима. Слике
масакра у Рачку биле су нам потребне да бисмо убедили народ како без наше
интервенције постоје добри изгледи да се масакар понови. Машина не може
да ради на празно, звер мора бити нахрањена''... И ''звер'' је храњена са свих
страна. Уводничар ''Њујорк тајмса'' Томас Фридман у текст под насловом
''Дајте шансу рату'', позива на војну акцију у којој у Београду ''треба
погасити светла, сваку сијалицу и славину''. А новинар првог програма
немачке телевизије свој коментар закључио је поруком: ''Кад чујем реч
Србин, чини ми се да је о самом ђаволу реч''... Највећи притисак на Србију
долазио је од ратоборне Медлин Олбрајт, која је младост провела у
Београду. Према њеном признању, истог дана кад се Рачак обзнанио,
Вашингтон је донео одлуку о рату против Србије. Све друго је била куповина
времена: ''Рачак нам је био потребан ради утицаја на колебљиве европске
савезнике'', изјавила је доцније Олбрајтова. Репортер француског ''Фигароа''
Рено Жерар, један од малобројних блиских посматрача догађаја сведочи о
свом случају. Када је уверавао колеге да је масакар обавештајна и
пропагандна монтажа, одговорили су му прекорно: ''Ђубре једно, хоће да
нам убије причу''―.
Некада и ситни детаљи из живота утичу на историјске догађаје и њихове
актере, на судбине читавих народа. Да Вук Караџић није био ћопав, не би се
учио писму већ би махао јатаганом. Да је Хитлер имао мало више талента:
постао би сликар. Да је Черкез у Русији мало јаче завитлао копље: не би било
Тита. Оног тренутка када се открило да је Овални кабинет постао „орални
кабинет“ – пресуђено је Србима. Да је, неким случајем, тога дана Моника
Левински имала инфекцију и упалу грла – Срби можда не би били
бомбардовани. Да је неки српски момчић узвратио љубав ружњикавој
Медлин, можда она не би касније мрзела Србе и Србија можда не би била
бомбардована. Можда је тај дечкић син неког хотелијера који је поседовао
вилу Ривијера, на пример, из Врњачке Бање, рецимо. Из исте оне бање,
рецимо, где је амбасадор Корбел боравио са својом ћерком, у време када је
Чехословачка већ била окупирана а Србија пружила уточиште дипломати без
владе и земље?! Можда, биће да је више од „можда“, јер онакво зло могло се
чинити само народу који ти је учинио велико добро. А, сад, љубав тог
дечкића, као народ, нисмо могли на силу „учинити“. То није било етичко већ

142
естетско питање. Касније, Медлин Олбрајт заиста јесте била „естетско
питање етике“.
Не треба занемарити ни ово: Рачак је прва тачка оптужнице у Хагу по
питању убистава косовских Албанаца и једина по истој оптужници која
датира од пре 24. марта 1999. године. Ако је прва, онда тужилаштво рачуна
и да им је најача. Колико је јака ваљда говори и ово што смо до сада казали.
Најзад, та тачка оптужнице је избачена из исте, неколико година
касније, на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу. Тужилаштво је
одустало од ње. Зар треба још нешто додати овоме?!
Капетан Роланд Кит из Косовске верификационе мисије касније је
изјавио: ''Амбасадор Вокер није само радио за ОЕБС. Он је био део америчке
дипломатске политике која је озлогласила Милошевића, демонизирала српску
власт и, уопште, пружала дипломатску подршку ОВК''. Габријел Келер,
заменик команданта мисије ОЕБС-а, рекао је: „Распрострањен је заједнички
утисак међу Србима да је ОЕБС, у суштини, прикривао операције НАТО-а―.
Жак Проди, политички саветник ОЕБС-а на Косову: „Ни масовни злочини,
чак ни они над поједницима, нити паљење кућа, нити принудно расељење.
Наравно, били смо обавештени о сукобима између ОВК и српских снага.
Разумљиво је да би, да је такве појединачне случајеве потврђивао званични
извештај ОЕБС-а, НАТО био изложен бруци―. (Le Monde Diplomatique,
децембар1999.)

Ален Кларк тада конзервативни посланик у Британском парламенту и

бивши заменик министра у влади Маргарет Тачер изјавио је за Обзервер 28.
априла 1999-е године (преминуће неколико месеци касније): ''Оно што ме у
вези југословенске кризе највише запањује је чињеница да су левичари и
такозвани прогресивни мислиоци ти које готово перверзно узбуђује звук
узлетања бомбардера Б-52 из базе у Ферфорду. Питам их: као су могли да
прогутају пропаганду коју је финансирала ЦИА у циљу демонизације Срба?
Зар им није позната дволичност и бахатост америчке спољне политике? Зар
су заборавили да је Вилијем Вокер, шеф верификатора на Косову,
финансирао контраше у Никарагви? То лицемерје је још упадљивије после

143
понижавајућег наступа премијера Блера који је рекао нацији да су косовски
Албанци људска бића, као и ми. Да ли то значи да су Срби нижа бића и да то
ослобађа кривице оне који им на главу сваке ноћи бацају 400 крстарећих
ракета и бомби''. Гарет Еванс, министар иностраних послова Аустралије
(1988-1996), касније се питао: „Да ли је Рачак на Косову 1999. био довољан
да проузрукује реакцију међународне заједнице са својих четрдесет пет
жртава?―.
Данас на Косову Рачак зову Вокерово село (Fshati e Vokerit). На
десетогодишњицу тог догађаја, тзв. власти Косова су Вилијему Вокеру
уручили Златну медаљу хуманизма - ма шта то значило и ма колико цинично
звучало?! На крају треба напоменути да је суд у Приштини у јуну 2001.
године изрекао казну затвора у трајању од 15 година Србину Зорану
Станојевићу због наводног убиства једног и покушаја убиства друга два
косовска Албанца у Рачку и поред бројних пропуста у истрази: немогућности
прикупљања доказа, немогућности реконструкције догађаја и промењеним
исказима сведока који су једно говорили у Хагу а друго у Приштини.
Било како било, опет је „упалио“ исти сценарио, исто подметање и лажи
које смо већ видели у Босни и Хрватској. Онима којима је то требало било је
сасвим довољно. Они су обавили посао. И били су у праву, јер данас нико
никога не позива на одговорност због изречених лажи и катастрофалних
последица које су изазвале те лажи. Нико не позива на одговорност ни за
неизречене истине на крају крајева. Јер годину дана пре Рачка, у Клечки је
масакрирано, силовано и стрељано на десетине српских цивила, жицом
везаним рукама на леђима, и после спаљено, а да то никога на западу није
интересовало јер није се уклапало у њихову пропаганду. Србима се само на
једном месту само у једном дану догодила два Рачка, пре Рачка. И није било
говора о никаквој парафинској рукавици, на рукама су имали само трагове
металне жице којом су били везани. Али ни тих трагова више нема јер су
спаљени као у Аушвицу.
На дан када је бомбардовање, 24. марта 1999. године, у вечерњим
часовима требало почети, британски министар одбране Џорџ Робертсон,
сведочио је пред Изабраним комитетом за одбрану, у Доњем дому
Британског парламента. Оно што се може наћи у пасусу 391. стенограма,
Робертсон је изјавио пред комисијом: „До Рачка почетком ове године ОВК је
била одговорна за више жртава на Косову него Југословенске власти―. Нису
овакве ствари биле непознате, обавештајне службе запада су имале тачне
податке, али једноставно се или крило, или минимизирало, или се све то
приписивало српској пропаганди. А медији су ишли за тим маниром, па су
новинари кретали на терен не да траже истину него да траже искључиво
„доказе“ о српским злочинима. И увек им је највећи доказ био изјава неког
144
Албанца „да је неко видео, па је њему пренео да се догодио злочин“. На
једном сајту сам нашао такве карактеристичне изјаве: „ми смо кренули да
бежимо, на путу су нас срели четници, малтретирали су нас а онда су убили
неке људе, жене и децу―. Дословце овако, нити се каже ко је очевидац, нити
одакле су бежали, нити где су их малтретирали а понајмање ко су убијени,
колико их је било итд. Ето то су, и такви су „докази“ страних медија били, а
богами како видим и хашког тужилаштва.

*
У фебруару 1997. године у Приштину долази делегација Европског
парламента. Вођа делегације Дорис Пак је тада изјавила: „Немојте
заборавити да се на крају двадесетог века у вашој земљи спроводи тортура.
У Приштини смо јуче видели тело младића који је преминуо после мучења―.
Ко је младић? Како се зове? Где су га видели? Ко је извршио обдукцију и
потврдио наводе? Где је мучен? Ко га је мучио? Ни на једно од ових тада
непостављених питања Дорис Пак није одговорила. Што УНМИК и власти у
Приштини и Београду сада не задовоље правду? Да младића постхумно
рехабилитују, да му кажу име и презиме и да те крвнике приведу правди?
Да се овде осврнемо на Клинтона и његов хуманизам као и „искрене
добре намере“ према Албанцима. Њему супруга Хилари и саветници
сугеришу да мора што пре скренути пажњу са афере „Левински и Овални
кабинет“. Има ли то везе са људским правима на Космету? Планови за
бомбардовање Србије актуелни су већ подуже времена пре тога. Има ли то
везе са Рачком? Притиснут сопственом афером и притисцима помахнитале
Олбрајтове, (која је лечила своје комплексе из детињства, вероватно је
одбијена од неког српског дечачића у кога се заљубила кад је и сама била
мала и боравила у Београду и Врњачкој Бањи), он се обраћа нацији и целом
свету кад је почело бомбардовање: „Наша мисија је јасна - да
демонстрирамо озбиљност сврхе НАТО и да спречимо још крвавију офанзиву
против невиних цивила на Косову―. Моника тих дана препричава детаље и
показује своју кошуљу испраскану председниковом спермом. А Клинтон не
објашњава откуд су то он и његови сарадници знали неколико година пре да
ће офанзива почети онда кад су сачињени планови за бомбардовање Србије.
Дукађин Горани један од чланова албанске делегације у Рамбујеу, каже:
„Сваки Албанац је схватио да што више цивила умре, то је интервенција
ближа―. Људска права?! Наставља Дукађини: „ОВК је то схватила. Један
страни дипломата рекао ми је једном: ''видите, ако не прођете квоту од
5000 убијених никада од стране дипломатије нећете добити стално
присутво на Косову''―. Какве ово има везе са заштитом угрожених
Шиптара?! Ветон Сурои каже о Олбрајтовој у Рамбујеу: „Говорила је: Ви
145
потпишете, Срби не потпишу, ми бомбардујемо. Ви потпишете, Срби
потпишу долази вам НАТО. Ви не потпишете, Срби не потпишу, ми
заборављамо на целу ствар―. Значи, ако не потпишу Албанци, Американце
брига за њихова људска права. (У овом пасусу су коришћени цитати из
емисије ББЦ Морална борба: НАТО у рату).
Мајкл Мур, амерички аутор и режисер, је негде изговорио: „Било је
јутро 2. априла 1999. године. Било је то, мање више, јутро као и свако друго
јутро у Америци. Пољопривредник је урадио своје послове. Млекаџија је
завршио своје испоруке. Председник је бомбардовао другу земљу чије име
нисмо знали изговорити―. Сваку бомбу која падне било где у свету, данас,
медијски се претходно испинује. И јуче је тако било. Добар пример је
канадски „новинар“ Франсоа Бјужинго за којег се испоставило да је двадесет
година извештавајући са разних ратишта, па и из Сарајева, готово све
измислио, скоро сваку причу, скоро сваки извештај, скоро свако јављање са
терена – све је било измишљено и лажно. Медијска хистерија је била
припрема за бомбардерску хистерију над Србијом. Француски медији су нас
баш мрзели. Е, зато, ја нисам Шарли Хебдо („Ја сам Шарли Ебдо“ - слоган
који се користио по друштвеним мрежеме после маскра редакције поменутог
листа). Због чега су они били мета и због чега су људи изгинули треба
приупитати све оне који су у Француској тражили и траже да се бомбардују и
нападају друге земље, други новинари, други цивили. Џеред Израел у тексту
Фашизам, злочини и лажи препричава једну анегдоту која је у ствари
парадигма сатанизације и циљева која иста треба да постигне: „Анегдота
коју ми је испричао један пријатељ указује на моћ кампање сатанизације. У
разговору са колегом је споменуо да је недавни извештај суда за ратне
злочине у суштини признао да није било масовних покоља Албанаца на
Косову. Колега га је учтиво саслушао, а онда рекао: ''То је дивно и красно,
али то ни у ком случају не оправдава клање оних десетина хиљада
Албанаца''―.
Мозгови су испрани - бомбардери могу да крену - политичари могу да
раде шта хоће. У книзи Позови НАТО ради уморства, хрватски новинар и
писац Франо Цетинић описује делић атмосфере на медијско-пропагандном
нивоу тих дана када је почело бомбардовање: „И амерички тајник за одбрану
Вилијам Коен утекао се шпагет-егзорцизму те у говору пред војницима у
талијанској бази Авиано изјављује: ''Као што сте и сами могли видјети,
Милошевић нас је повукао на дно пакла, гдје влада закон џунгле и гдје се
правда своди на метак у потиљак''. И даље сада пренијето на колективни
план: ''Они (Срби) се одају силовању, пљачкању и колективним убојствима и
то у размјерама који су невиђени од Другог свјетског рата ... Они су бацили
на путове пакле милијун људи наметајући им незамисливе патње и сада
146
Милошевић пере своје руке да би рекао како га је НАТО на то присилио''. Док
у Авиану шеф Пентагона говори као тв-еванђелист, у Лондону, британска
министрица за међународни развитак Клара Шорт, говори посве супротно -
''о узнемирујућој промени стартегије српских снага на Косову које су почеле
сакупљати избеглице које се спремају побјећи и присиљавају их да остану''....
Порука британске владе Милошевићу је јасна: ограничавати кретања
становништву на било који начин јест неприхватљиво. И једно и друго, и оно
што говори Коен и оно што узнемирује министрицу Шорт јест
неприхватљиво и за осуду, али је у истом тренутку, у истоме дану - бацити
на путове пакла милијун људи и присиљавати их да остану на Косову - јест
логички и стварно неизводљиво. Договорите се― - закључује ову мисао
Цетинић. Све је било могуће тих дана. Када би неко могао да зброји за шта су
све Срби по медијима и наступима јавних личности били оптуживани то би
вероватно испало неколико милиона мртвих, неколико милиона силованих и
неколико милиона протераних. И ако је веровати Џејми Шеју: Срби су имали
хиљаду авиона и две хиљаде тенкова. И ако је веровати Карли дел Понте: све
је то масло Илије Гарашанина.
Само годину дана пре Рачка, 23. фебруара 1998. године Гелбард је у
Приштини изјавио „да је ОВК терористичка организација―. Опет, кукавичје
јаје. Српска држава је то схватила као сигнал да може да се обрачуна са
терористима. Кад је то учинила, оптужили су је да врши масакар над
„недужним цивилима“ или у неким случајевима над „борцима за слободу“.
Тај исти Гелбард је већ у марту месецу, исте године, запретио да ће Америка
војно интервенисати уколико српске снаге наставе да се обрачунавају са
ОВК.
„Вашингтон види ОВК као средство за свргавање Милошевићевог
режима и сматра је малтене савезником на терену... Поједини руководиоци
ОВК били су обучавани у оквиру помоћи САД, тако да су амерички грађани
учествовали у обучавању кадрова ОВК у њеним камповима у Албанији.
Неамеричким посматрачима било је забрањено да залазе у поједине борбене
зоне. Осим тога, по свој прилици, успостваљени су привилеговани односи
између ОВК и америчких посматрача који су им доделили знатан број Iridium
телефона и система Inmarsat (сателистски систем). Осим тога америчка
делегација смештена је у Тирани, где такође постоји ''амерички
информативни центар'' повезан са фондацијом Сорош која прикупља
финансијску помоћ медијима. Коначно, САД су радо дозволиле америчким
добровољцима албанског порекла да се опремају, обучавају и одлазе на
Косово, а нису се проитвиле прикупљању вероватно значајних новчаних
средстава у америчкој албанској дијаспори која представља прави лоби.
Дражава такође прима и штити албанске невладине организације чији је
147
нескривени циљ да финансијски и медијски пружају подршку албанским
побуњеницима―. Ово је део извештаја Дирекције обавештајне службе
француске армије, од 9. јуна 1999. године, који је вероватно написан раније, у
време док је америчка администација изигравала забринутост за људска
права и мир а уједно помагала побуњенике. Помињање телефона се односи
на мисију ОЕБС-а а аутор ове књиге је лично видео један од тих телефона
код ликвидираног припадника ОВК.
Мора се данас поставити питање јавном мњењу (било којем, јер
очигледно да ни код нас неки нису баш начисто шта се дешавало) шта је са
основаношћу разлога који су послужили као оправдање за започињање
бомбардовања?!? Мора човек поставити то питање и самоме себи. Зар по
некад човек не пожели да добије одговор на питање: шта је истина? Ма какав
да је човек, ма ко да га плаћа, ма шта мислио о Србима. Због себе, не због
других.
Ноам Чомски каже за НИН од 31. 03 2005. године: „Ја сам једини,
колико ми је познато, објавио те документе у својој књизи ''The Military
Humanism- Lessons from Kosovo'' (Нови војни хуманизам - поуке са Косова).
Разуме се, главни амерички медији осудили су ту књигу. А шта ти
документи показују? Све до пред само бомбардовање, рецимо, британски
извори - а британска влада је била најжешћи поборник агресивне политике
према Србима - од јануара 1999-е говоре следеће: албански герилци починили
су највише злочина и главни су починиоци масакра на Косову. Намера им је
била да изазову српску полицију да и она почини масовне злочине како би
Запад могао да интервенише на страни Албанаца. Али тек са почетком
бомбардовања дошло је до хуманитарне катастрофе―.
Тих дана су Клинтон, Блер и Шредер говорили о стотинама хиљада
убијених Албанаца. Шредер је изјавио да обавештајне службе сумњају да су
„српске снаге извршиле егзекуцију над десетинама хиљада албанских
цивила―. Рудолф Шарпинг немачки министар војни је изјављивао да је пре
НАТО интервенције са Космета протерано око 600.000 Албанаца. Он је на
конференцији за штампу 16. априла 1999. године изјавио и следеће: „Ако се,
на пример, прича да једној убијеној трудници изваде плод из тела да би га
испекли и онда поново положили у расечену утробу; ако се чује да се
систематски расецају удови и главе; ако се чује да се том главама после
игра фудбал, онда себи можете представити да се човеку преврће
желудац―. То је правдајући агресију говорио Шарпинг. Тога није било нити
систематски, нити спорадично. Главе и удови су летели у тракторским
колонама, касније, када је НАТО погађао те исте Албанце које је дошао да
брани. У извештају Амнести интернешнал-а (NATO-FRY – Collateral
Damage), пише између осталог: „НАТО је следио политику свесног
148
задржавања извесних информација. У већини случајева познавали смо узроке
и последице грешака. Но да би смо убризгали анестезију јавном мњењу
говорили смо да је у току истрага... Ми не бисмо откривали истину док не би
прошло петнаест дана, када она више никога није интересовала―.
(неименовани генерал НАТО-а)
Рудолфом Шарпингом и његовим доказаним лажима су се бавиле и неке
немачке телевизије (једино се наше телевизије и наши новинари не баве ни са
чим везаним за тему о којој говорим). На немачкој телевизији НДР (NDR)
говорио је Хенинг Хенш, човек који је био у посматрачкој мисији ОЕБС-а на
Косову и који је био на лицу места у насељу Ругову где се одиграо окршај
српских снага са ОВК. Шарпин је немачкој јавности после три месеца
показао слике направљене тада, у погрешном светлу и ради манипулације
јавним мњењем, које ће послужити као оправдање да се Србија бомбардује. У
емисији се говори да је Хенинг Хенш „пуно размишљао у последњих
тринаест година о томе како је постао део приче у којој је читава немачка
преварена― – каже он. „Ругово је био типичан пример за политичко
понашање―. Он је као полицијски службеник видео пуно тога, још пре тог 29.
јануара 1999. године у косовском насељу Ругова али тако нешто још никада –
према његовим речима. Шарпинг је неколико месеци касније користио слике
снимљене на лицу места као доказ маскара Срба над недужним албанским
цивилима. Шарпин је на конференцији за штампу рекао следеће: „Слике
јасно показују масакрирање од 29. јануара у близни Ругове и доказују да је
план протеривања Косовара још у јануару започет―.
Хенш који је са колегом направио те снимке каже да оне по њему нису
доказ за масакр већ супротно, да су доказ о томе да су вођене борбе. „Могло
се приметити да је то сукоб и ништа друго―. Те слике су, међутим, требале
да послуже као разлог да НАТО што пре нападне Србију. „Када сам у
Скопљу видео да Шарпинг показује слике и представља како су ''зли Срби''
побили ''добре Албанце'' помислио сам да он није скроз ''чист''. Ово су слике
које Рудолф Шарпинг није показао, није показао албанско оружје, ни њихове
ознаке ОВК, ни чланске карте њихове организације, као ни њихову муницију.
Нема говора о масакру и колико год то изгелдао непријатно то су били војни
сукоби―. Шарпин је такође тада лагао о томе како су настале фотографије и о
томе ко их је снимио: „Један официр који се сада налази на лечењу услед
психичких проблема насталих због сцена које је видео―. Новинари су на
питање министарству одбране који је официр у питању добили одговор: „Да
ни један официр министарства одбране тада није био на Косову и тамо
правио снимке―.

149
 Немачки Канал 1, 2011. године приказује документарни филм Лажима
је почело, који говори о медијским манупулацијама немачких политичара
која су требала да послуже да се јавно мњење припреми да Немци крену у
бомбардовање друге земље. Филм почиње обраћањем Герхарда Шредера
немачкој нацији у којој је обавештава да је НАТО започео бомбардовање
Србије како би се спречило кршење људских права и избегла хуманитарна
катастрофа. „Овај филм показује како је од првог дана рата на Косову народ
био преварен― – кажу аутори филма. „Овај филм такође приказује како су
чињенице лажиране и измишљене, како је манипулисано и како су лагали―.
„Људска права за косовске Албанце. Мотив или изговор?― – питају се аутори.
Приказује се снимак на којем Шарпинг објашњава зашто је Немачка ушла у
рат. Он говори: „хуманитарна катастрофа, 650.000 избеглица, и огроман
број мртвих које не можемо да избројимо―. „Огроман број мртвих пре
бомбардовања?― – питају се аутори филма. „ОЕБС-ов извештај за март
1999-те године каже: на целом Косову 39 мртвих. Одакле онда хуманитарна
катастрофа?―. Немачки генерал при ОЕБС-у Ханиц Локваи каже да
хуманитарне катастрофе није било пре бомбардовања. Американка Норма
Браун говори у камеру: „До почетка НАТО бомбардовања није било
хуманитарне кризе. Људи су напуштали своја села кад би се српске снаге
сукобљавле са ОВК а онда се враћали назад. Сви су знали да ће до
хуманитарне катастрофе доћи када почне НАТО бомбардовање―.

150
 Немачко министарство одбране, непосредно пред почетак бомбардовања
добија извештај са терена који се склања од очију јавности: „Протеклих
дана, није било већих оружаних сукоба. Српска војска је ограничила своја
дејства на рутинске операције контроле―. Џејми Шејн говори у филму:
„Рудолф Шарпинг је обавио сјајан посао. И не само Шарпинг, него и
канцелар Шредер и министар Фишер су били сјајан пример политичких вођа
који обликују политичко мишљење―. Аутори затим наводе неколико примера
перфидне пропаганде. Шарпинг на немачкој телевизији тврди „да Срби на
приштинском стадиону држе концетрациони логор за Албанце―, и не само
то он даље наводи да „Срби скупљају родитеље и наставнике и стрељају их
пред децом, да Срби на својим вратима исписују слово ''С'' да би српске снаге
знале где да улазе и убијају, а где не―. Аутори филма нису успели да пронађу
нити једна врата са исписаним словом ''С''. А показују и да на стадиону нема
трагова постојања логора. У камере говори извесни Кељменди, који није
напустио Приштину и чији стан гледа на стадион. Он каже да никаквог
логора тамо није било. Јошка Фишер виче: „Никад више Аушвиц!―, а поменут
генерал Локваи одговара следећим речима: „Овде бих морао да се смирим јер
је упоређење Аушвица и ситуације на Косову – чудовишно. Као Немац морам
да се стидим због оног што су немачки министри урадили. Обичан Немац би
завршио пред судом када би на овакав начин обезвредио Аушвиц―.
У филму се даље говори и о већ наведеном селу Ругово и понавља
слична прича о злоупотреби слика и лажима Шарпинга. Један Албанац из тог
села сведочи пред камерама да су борбе трајале неколико сати. Надаље се
говори и о такозваној операцији Потковица као о потпуној измишљотини.
Измишљањем те операције било је важно доказати да су Срби имали план
етничког чишћења пре НАТО бомбардовања. Мирослав Лазански пише у
Политици, 2007. године: „Мислио сам тада да је то због оног "др", али крај

151
једног другог јуна, оног 1999, донео је и сусрет мог авганистанског
познаника др Спасова са вицеадмиралом Томасом Вилсоном, шефом
америчке војне обавештајне службе ДИА. Наиме, адмирал Вилсон је 29. јуна
1999. у пратњи Бредлија Кнопа, официра ДИА за Европу, стигао у Софију да
са шефовима бугарских тајних служби, генералом Аспаруховом и др
Спасовом мало погледају тај српски план "Потковица". Који су Бугари преко
министарке Михајлове претходно "увалили" Јошки Фишеру и немачким
тајним службама. Па је немачки пуковник Карл Гинтер фон Кајдаси из војне
службе МАД све забрљао, јер је дао плану име "Поткова", а то је хрватска
реч. Срби кажу "потковица". Они из немачке тајне службе БНД су напросто
полудели, министар одбране Шарпинг се залетео, Фишер се избламирао,
Вили Вимер их је обојицу позвао да поднесу оставке, немачка штампа их је
разапела због преваре. Али, план "Потковица" је испунио очекивања. Немачку
јавност требало је убедити у потребу бомбардовања Југославије, Немачка
је због историје била тај кључни фактор у Европи, сви остали су слушали.
Колико се историја понавља?―.
У документу који је јавности представио Шарпинг приложена је
фотографија као доказ а на којој пише да је начињена у априлу 1999. Значи
после почетка бомбардовања. Какав пропуст? Ради се о селу Рандубрава.
Шаип Реџепи из тог села говори у камеру следеће: „Мештани су напустили
село 25. марта, након ваздушних напада. Увече, око 20 часова, добили смо
наређење од ОВК да евакуишемо село. 26. марта, више није било људи у селу,
све смо их одвели у село Мамуш. Тек тада су Срби почели да нас
гранатирају. Били смо војници ОВК, бранили смо се, али безуспешно. Било
нас је 120 војника из четврте чете 129. бригаде ОВК―. Иста прича се прича,
а о доказивању плана Поткова, и са селом Санховићи. То село чак и не
постоји већ се ради о селу Петерштику. Потпуно исти пропусти са датумом
слике и хронологијом. И ту је Шарпниг превазишао и самог себе. Наиме у
наводној реализацији плана Поткова, пре бомбардовања НАТО-а, Срби су
ушли у наведено село и сравнили га са земљом тако што су, цитирам:
„палили свеће на крововима кућа а онда одвртали у подрумима славине од
гаса―. Невероватно!!! Аутори филма консултују ватрогасце и добијају
одговор: „на тај начин је немогуће запалити кућу јер је гас тежи од
ваздуха―. Уједно, а то није пало на памет ауторима филма: то би било једино
насеље на Косову, које је било гасификовано. До дана данашњег на Косову
није гасификована нити једна улица. На крају, филм показује, немачко
министарство одбране, после неколико година признаје: „План ''Потковица''
није постојао―. Зар је то тада било више важно?
Клинтон је у свом чувеном обраћању нацији оптужио Србе за
отпочињање оба светска рата, (заборавио, или није никад ни знао, да смо у
152
оба рата били на истој страни), и за масакре горе од фашистичких и
Стаљинових. Чак је и себе упоредио са Черчилом, а Милошевића са
Хитлером. Доста смела подела улога обзиром на капацитете дотичне особе.
Његова слава тих дана није била државничке природе, тако да је више личио
на посрнулог Казанову, него на сер Винстона. Намерно је упоређивао Србе са
нацистима а Албанце са Јеврејима како би добио подршку у Америци.
Стручњаци за медијске кампање знали су коју матрицу обични људи најбоље
препознају. Друго, поменута афера са Моником Левински је била толико
пикантна и толико је заокупљивала америчку и светску јавност да је само
нешто жестоко, нешто на нивоу холокауста могло да скрене пажњу са тога. И
то су знали горе поменути стручњаци. Најзад, није се могла бомбардовати
суверена земља у сред Европе тек тако. Морало се за то имати довољно јаких
аргумената. Куд ћете јачи аргумент од холокауста и геноцида. Демократски
сенатор Боб Кери коментаришући тај период и активности Клинтона изјавио
је: „Клинтон је ванредно добар лажов. Ванредно добар―. Он говори о новом
холокаусту?! И гледа нас у очи?! Тај човек је још увек жив. Пре тога је дао
изјаву на суду о случају Овални кабинет. Лагао је и то. Каже: „Речено нам је
да су побијене хиљаде, можда стотине хиљада Албанаца―. Ко му је рекао?
Јел' исти они који су касније „пронашли“ у Ираку оружје за масовно
уништење?
О инциденту у Овалном кабинету речено је доста. Парафразираћемо
само Хилари Клинтон која је телефоном из Африке поручила мужу: „или
бомбардуј Србе и скрени пажњу са случаја Левински или спремај папире за
развод―. Вашингтон пост објављује коментар 20. априла 1999. године
цитирајући блиског сарадника Била Клинтона, Дика Мориса: „Бил Клинтон
је просто опседнут Косовом, јер кад је схватио сву димензију сексуалног
скандала - почео је да замишља да само онај председник који води рат
остаје запамћен у историји и оставља са собом неки траг―. Клинтон се
пожалио Дику Морису да „само председници као Рузвелт, или други који су
имали кризне ситуације улазе у први ред историје''. ''Зато је изгледа Клинтон
и покренуо рат да би се доказао, јер након окончања процеса ''Левински''
Клинтон је био за мирно решење, али сада Клинтон кризу на Балкану види
као одлучујући моменат председниковања―. Иначе, по речима новинара
Жилбера Ашкара: „Клинтон је током првог дела 1998. године био презаузет
маневрима специјалног истражитеља Кенета Стара, да би се бавио
маневрима Слободана Милошевића―.

153
 Крајем марта 2015. године, медији у Србији су пренели писање Њујорк
тајмса: „Амерички председник Бил Клинтон наредио је бомбардовање
Србије 1999. како би решио скандал настао у САД након што је 1998.
обелодањена његова љубавна афера с младом стажисткињом у Белој кући
Моником Левински. Наиме, од петка је Национални архив САД почео да
обелодањује 2.500 некада поверљивих докумената америчке администрације,
у којима се нашао и меморандум Клинтонове некадашње саветнице Мињон
Мур. У њему она упозорава лидера да хитно мора да врати поверење грађана
и поврати образ дејствима на различитим пољима, што подразумева и
рушење некадашњег председника Југославије Слободана Милошевића, а да се
притом позива на највише могуће силе.
- Госпођица Мур такође је саветовала Клинтона да се позива на Бога и
да на тај начин подупре своју политичку акцију и све мисаоне процесе – пише
амерички лист Њујорк тајмс наводећи изјаве Мурове из меморандума.
Недуго затим Клинтон је бомбардовао Србију, а та акција НАТО
названа је „Милосрдни анђео―. Обелодањена документа такође потврђују
раније спекулације да је Клинтон новчано помагао опозицију у Србији.
Наиме, показало се да се он у јулу 1999, на самиту Пакта за стабилност
југоисточне Европе, обавезао да ће дати чак 12 милиона долара странкама,
синдикатима, студентским удружењима, као и невладиним организацијама
и независним медијима чији би основни циљ био рад на рушењу Милошевића.
Тај пројекат, који је назван „Прстен око Србије―, такође је подразумевао и
распоређивање мрежа радио-предајника у земљама суседима Србије како би
се у њој смањио утицај државних медија, а несметано шириле информације
са Запада―.
Славољуб Ђукић, Политичко гробље, стране 471/472: „Док је ратним
предводницима било потребно ново жариште како би се оправдало даље
постојање војне алијансе запада, да оружје не зарђа, а Билу Клинтону
спасоносни продужетак уочи нових избора, после компромитујуће љубавне

154
''афере Левински'', међународна јавност је инструисана да је то, зправо,
права ствар, ''милосрдна интервенција'', једини спас да се спаси један
унесрећени народ. На првој страни угледног ''Монда'', бомбардовање је
поздравио и француски бискуп... Хавијер Солана изјављује: ''Напад на
Југославију је покушај да се одбране моралне вредности на којима почива
Европа''. А немачки министар иностраних послова Јошка Фишер: ''НАТО не
води рат, већ пружа отпор''... Обичан Американац није знао где је Косово.
Нису то знали ни ратни медијатори. Си-Ен-Ен јавља да је срушен мост на
Дунаву, у Новом Саду, ''другом по величини граду на Косову''. А Бил Клинтон
изјављује да је ''читао о Балкану''... Као у режираним филмовима,
публиковане су слике мученичких избегличких колона, плач деце, јауци мајки, и
непроверена сведочења прогнаних у којима су описиване ужасне сцене какве
су у злогласним мучилиштима. Извештавано је о 100.000 масакрираних
Албанаца, о фудбалском игралишту претвореном у концетрациони логор.
Робин Кук је упоредио Косово са холокаустом над Јеврејима. Каснији
демантији нису имали никаквог значаја: важно је да се у право време делује
на правом емсту. Или, како објашњава Џејмс Харф, власник пропагадне
агенције ''Радер фин'': ''Наш задатак није да проверавамо информације. Наш
задатак је да информације које нам се чине повољним брзо пустимо у
оптицај, како бисмо погодили брижљиво одабрани циљ''. Џејми Шејн: ''Мој
задатак био је да новинаре снадбем муницијом ради оправдања наших
ратних циљева и акција''.

Лицемерно је оптуживати Србе за холокауст и огавно је упоредити

ситуацију на Космету са убиством 6 милиона Јевреја и једног милиона Срба у
Другом светском рату. („Рећи да су Срби криви за Старо сајмиште, само
зато што се тај логор налазио на њиховој територији, исто је што и рећи
да су Пољаци криви за Аушвиц―, Слободан Антонић, Историјски
155
ревизионизам друге Србије). Срби су процентуално највише пострадали од
фашизма од свих народа. Срби су се заједно са Американцима тукли против
Немаца. Његов секретар за одбрану Вилијем Коен у наступу на телевизији
CBS 16. маја каже: „имамо извештаје да се 100.000 војно способних
Албанаца води као нестали и да могућност да су убијени није искључена―.
Амерички амбасадор за питања ратних злочина Давид Шефер 18. маја на
конференцији за штампу у НАТО седишту у Бриселу каже: „По нашим
сазнањима немамо никаквих вести о 225.000 људи са Косова, док смо раније
располагали са цифром од 100.000―.
Јирген Елзесер је сакупио неке од бисера бестијалности тога доба, и
сачувао их као подсетник на време када су истина и морал умрли у
такозваном западном свету:
- један представник америчке администрације каже 4-ог априла Њујорк
тамсу: „Могло би бити педесет Сребреница на Косову―. Према тада
важећим пропагандним цифрама око 350.000. Најбоље је лаж на лаж – тако се
прва показује истинитом а друга доказује првом;
- телевизија АБЦ, 18-ог април: „Већ су могле бити погубљене десетине
хиљада младића―;
- Стејт департмен, 19-ог априла: „нестало је 500.000 Албанаца а
страхује се да су побијени―;
- француска телевизија ТФ, 21-ог априла: „према НАТО-у 100.000 до
500.000 људи се воде као нестали. У ствари треба се бојати да су их
погубили Срби―;
- Ди Пресе из Беча, 18-ог маја: „Срби су наводно усмртили 100.000
косовских Албанаца―;
- бечки Штандард, 7-ог априла: „три месеца је дивљала разбојничка
солдатеска... У истинском крвопролићу страдало је око 800.000 људи―.
- британски министар Робин Кук: „29-ог марта 1999-те Срби су у
једном селу на југозападу Косова стрељали 20 учитеља пред очима њихових
ђака―. Прво: у педесет косовских села тешко је сакупити 5 учитеља а друго:
како то да деца иду у школу ако су сви протерани са Космета и рат около
бесни? Најзад, ко то иде у школу у таквим ситуацијама какве се описују о
овим реченицама, говори се о егзодусу, геноциду: а деца и наставници су у
школама?;
- Берлинер Цајтунг, 30. март: „Руговина кућа у Приштини сравњена је
са земљом―.
- Шпигл, 12. април: „Улица пред Руговином кућом делује упадљиво
празно. Тек после дугог звоњења Ругова отвара―.
И Немци се укључују у трендове поређења са нацизмом. Њима то
највише и одговара. Дошло је време да то бреме скину са својих плећа. Није
156
их нарочито ни притискало, ако ћемо право. Испало је на почетку следећег
века да је Хаг боље радио од Нинберга. Мало ко им то данас и помиње. Они
сада деле лекције и бомбардују около. То нам враћају за ону борбу против
њих. Петер Хандке каже: „Код немачких медија била је препознатљива
психолошка матрица да кривицу за нацизам најзад поделе или пребаце на
неког другог―. Ево шта је говорио Јошка Фишер у то време: „Национализам у
најбруталнијем облику и виду упражњава господин Милошевић. Готово да се
већ може рећи, на неки начин, као да се од четрдесетих година, од нациста
и од врхунца фашизма у Европи то више није могло сматрати за могуће―.
Група преживелих из Аушвица међутим одговара на овакве и сличне тврдње
и манипулације у писму од 22. априла 1999. године које је објавио
Фракфуртер Рандшау и у том писму отворено критикују Јошку Фишера за
наводе ''да НАТО бомбардује Србију да би спречио нови Аушвиц'': „Позивати
се на Аушвиц као образложење за овакав рат је срамно... Уговор из Рамбујеа
пре се може упоредити са Минхенским ултиматумом из 1938. када је
уништена Чехословачка...―.
Подаци које је ОЕБС сакупио за период од 26. новембра 1998. до 20.
марта 1999. године говоре да је убијено 87 албанских цивила, од којих је само
из Рачка 45 припадника ОВК а већина осталих оних страдалих на граници
при покушају уношења оружја из Албаније. Нису, дакле, ни били цивили!
Даље у извештају стоји да је 54 албанска и српска цивила усмртила ОВК али
у ову бројку није урачуната и цифра од још 146 отетих Срба, за које се
касније установило да су сви убијени. Иначе у тој изворној бројци од 54
цивила коју ОЕБС признаје да је убила ОВК има 33 Србина. И на крају стоји
да 87 убистава није расветљено. Према овоме, а верујући извештају испада
да су до бомбардовања Срби убили 87 цивила или терориста (рачунајући и
Рачак) а да је ОВК у истом периоду убила око 287 цивила (јер оних 87
нерасветљених убистава да је постојала икаква могућност ОЕБС би приписао
Србима).
Шеф регионалне канцеларије ОЕБС-а за Косовску Митровицу говорио је
за шведски лист Свенска Даглбадет о том периоду пред бомбардовање:
„Стање на Косову је напето, али не и експлозивно. Последњих дана заиста
нисмо могли да пронађемо те хиљаде избеглица које је избројао УНХЦР―.
Сећа ли се неко оних снимака РТС са Космета када је нека Јапанка, чијег се
имена више нико и не сећа јер никада није обишла српске избеглице, наводно
посетила један избеглички збег негде у шумама Космета и донела им храну.
Пола сата после њеног одласка на месту збега остале су само празне кесе
ланч пакета и по који папир, избеглице су се вратиле својим кућама. Јесу ли
нас због такве хуманитарне катастрофе бомбардовали?

157
 Ненси Дурхам, новинарка Телевизијске мреже СБС (SBS television)
направила је потресну репортажу о осамнаестогодишњој припадници ОВК,
која се прикључила овој формацији да би „осветила млађу сестру коју су
убили српски војници―. Пошто је прича имала одјека, ова новинарка је решила
да се врати у јуну на Косово и да уради наставак приче. Када је стигла код
куће девојке која је ''светила сестру'', дочекало ју је непријатно изненађење:
сестра је била жива и здрава. Бесна, направила је репортажу под називом
Истина о Рајмонди: војник УЧК лаже за циљ. У тој репортажи новинарка је
изнела шта је Рајмнода Рачи говорила: у септембру 1998. изјавила је „да се
придружује УЧК―, у децембру исте године „да је њена сестра имала срећу
што је умрла за Косово и да ће она учинити исто―, у јуну 1999. године Рачи
је прво рекла „да је мислила да јој је сестра мртва―; после тога је изјавила
„да су другим девојкама Срби убили сестре―; најзад, „да је све то била
пропаганда УЧК―. (Време, број 456). Новинарка Ненси Дурхам је доживела
критике и непријатности због тога што исправила причу и изнела истину.
Исто је доживео и новинар ББЦ-а (BBC) Џон Симпсон када се оглушио о
препоруку Блерове владе да се не извештава о постојању опозиције у Србији,
како би се стекла слика да су сви Срби исти и криви, и да заслужују да буду
колективно кажњени.
Сразмерно обиму борби које су се водиле против терориста, и сразмерно
њиховом интензитету, било релативно мало жртава међу цивилима (наравно,
није оправдано и да је један невин човек убијен, али деси се). Макар судећи
према сликама из Фалуџе, Грозног, Кабула, Багдада, Триполија, Доњецка,
Луганска. Погледајте слике из поменутог Доњецка. Када сте амерички и
немачки савезник онда можете своје грађане да сатирете авијацијом и
артљеријом, да бомбардујете градове и да вам то нико не узме за зло. На
жалост, кад почне рат, кад се пуца, брани или осваја, увек има жртава међу
цивилима и увек има будала и психопата који убијају цивиле. То није српски
изум. Цивиле су убијали и припадници ОВК и НАТО авиони. Али, било ко да
је, Срби, Шиптари или Американци, то су ратни злочинци и свима редом
треба судити.
Према подацима државних органа Србије, стоји да је у периоду од 01.01
до 31.12 1998. године извршено 1.129 терористичких аката од стране ОВК и
да је у тим акцијама убијено 216 војника и полицајаца, 173 цивила (Срба и
Албанаца), као и да је отето 292 грађана (Срба и Албанаца). Обзиром да је
интезитет терористичких акција у прва три месеца 1999. године драстично
порастао ови подаци се отприлике поклапају једни са другима. Које год
податке да узмемо, а они никада после тога нису демантовани, нема дакле ни
речи о масовним масакрима, убиствима и егзодусима. Све горе наведено као
изречено од стране западо-европских и америчких политичара су биле чисте
158
лаже, чак ни са нијансама, већ: чисте! Напротив, доказују супротно, главни
носиоци терора и починиоци злочина јесу албански терористи.

*
Међутим, лажима и антисрпској хистерији не користе само измишљени
мртви, него се репертоар проширио и на друге облике тортуре. Ово су само
одвојени примери, таквих сличних има на хиљаде. Дајана Џонстон у свом
тексту Колективна кривица и колективна невиност наводи и овакав пример:
„Ребека Чембрлен и Давид Пауел у листу ''Филаделфија Инквајер'' 24. маја
1999-те пишу у репортажи са Косова под НАТО бомбама и у том тексту
описују ткз. ''Српски систем силовања''―. По њима, та силовања Срби
организују на трговима великих градова. Становнике на силу скупљају на те
исте тргове и приморавају их да гледају групно силовање над својим
сународњакињама??!!?? А данима пре тога тај исти лист и скоро сви листови
и медији у САД објављују да Албанаца више нема на Космету, да су сви
протерани, да су градови пусти. Као магијом, стотине хиљада људи се
премешта према потреби: некад су у избегличким камповима у Албанији и
Македонији, а некад по градовима, селима и трговима Косова.
Е, мене сад интересује да ли ико нормалан из Србије може да подржи
овако нешто, и да поверује у овако гнусне лажи и перверзне измишљотине?!
Да ли ја сам требам да поверујем да се то дешавало тамо где сам живео а да
за то нисам знао?! Да су се негде вршиле такве гнусне ствари у мојој близини
а ја сам живео у стакленом звону?! Или требам сам себе да убедим да сам то
радио систематски и организовано, са својима саборцима и ако нисам?! Јер,
забога, тако су писали медији. Има оних који слепо верују другима а не
својим очима и својим сународницима. Ја не бих међу њих. Најзад, ако се то
дешавало а ми који смо били доле ћутимо о томе, па и ми смо у неку руку
саучесници. И ми смо силеџије. Значи: или јесмо, или нисмо. Бирајте на коју
ћете страну. Ја нисам.
Ипак просечан амерички грађанин верује оваквим глупостима. Просечан
америчи грађанин и не зна где се налази Косово. И зато овакве лажи имају
ефекта код њих. Просечан амерички грађанин воли морбидне ствари, знају то
ови што су писали такве текстове. Он прихвата оно што му се сервира уз
пиво и вечеру, оно што ће у кратком тексту прочитати у возу или аутобусу.
Живео сам у Америци и знам: апсолутно никада не приступају критички
ономе што им медији пласирају, већ све узимају здраво за готово. И уживају
у спектаклу ма колико он био прљав и морбидан. Снимке вешања Садама
Хусеина, тада сам био у Америци, пустали су у најударнијим телевизијским
терминима а цене реклама у том времену умало нису достигле цене у време
Супер Бовла. Новине су пратиле тај тренд. Тако сам у једним новинама на
159
насловној страни видео слику Хусеина на вешалима са пропратним текстом:
„KING OF SWING―. Већ сутрадан, просечни Американац тражи другу
сензацију, а оно од синоћ виђено је за њега „Свето писмо“. Што се види на
телевизији то је „неприкосновена истина“. И ако не зна ни где је Ирак, ни
због чега је Хусеин убијен. Просечан амерички грађанин скоро да и не чита
књиге, тако да су шансе да ову прочита равне нули. Ја и не пишем ово због
њих. Препознаће се сами они због којих то радим.

Буш обећава ''слободно Косово'' у Албанији, у тренутку док му краду ручни сат

Оваква и сличне лажи су стравичне по размерама онога што произведу

на терену. Оне су створиле слику о потпуној оправданости да нас сатру са
бомбама. Каква је корист од тога што се данас зна да су то лажи и глупости, и
што се зна да су на Космету за време и после ратних дејстава силовали и
припадници ОВК. Они су организовали силовања у Клечки која највише личе
на оно о чему су писали поменути амерички новинари. Браћа Мазреку су
признала да су пред постројеним заробљеним Србима и Српкињама, у
Клечки, и на њихову очиглед, педесеторо Шиптара силовали девојчице и
жене. То је чак верификовано и у Хагу у оптужници Харадинају у делу о
силовању у хотелу Паштрик, где је одведена млада са свадбе и друге жене
које су се ту задесиле (у таквом Хагу су признали да су терористи силовали,
каква је онда права размера тога).
Навешћу овде делове исказа ухапшеног припадника ОВК Љуана
Мазрекуа на саслушању поводом Клечке: „Ганија је узео три девојчице,
повео мало са стране и силовао. Хисни Киљај је узео једну између 12 и 15
година, чуо сам из гомиле да је неко дозива именом Јована, била је то нека
старија жена, али не знам да ли јој је мајка. Хисни је рекао да је држим док
је он силује, а после је наредио и мени да је силујем, што сам и учинио.... Не
сећам се како је била обучена, јер док сам је силовао није имала одећу пошто

160
је пре тога Хисни све скинуо са ње. Плакала је и вриштала док смо јој то
радили и нешто узвикивала на српском али не знам шта, не разумем тај
језик. Девојчице које је силовао Гани такође су вриштале, а ови са стране су
гледали и плакали. Затим је Ганија наредио да се одвоји са стране све што је
женско и да се силује. То смо учинили.... Онда је наредио да их масакрирамо.
Одвојио је једну жену и мушко дете од осам година и наредио да их
масакрирам. Прво нисам хтео, а онда ми је рекао да морам, па сам детету
одсекао уво а жену нисам дирао. Видео сам да је Ганија једној жени ископао
очи .... после тога је наредио да их стрељамо.... ни једно лице није било ту а
да пре тога није малтретирано и масакрирано... било их је око сто и сви су
били везани....''. Овде се помиње Гани Краснићи који је поред Фатмира
Љимаја и Јакупа Краснићија наредио и организовао овај покољ, али и сам
учествовао у њему. Мазрекуа је ДОС-ова власт пустила из затвора. Сада му
српски судови шаљу позиве, на непознату адресу, да се јави у суд ради
наставка суђења, пошто је пуштен да се брани са слободе?! Љимаја и
Краснићија је ослободио Хашки трибунал. Све их, и сви их, ослобађају. У
чешком документарном филму Отето Косово могу се видети снимци из
старог рудника Клечка и сведочење браће Мазреку у којем је изречен горе
наведени цитат. На крају филма аутор констатује да су Косово прво признале
државе потписнице Минхенског споразума из 1938.

Колико је случајева силовања од стране српских војника до данас

обелодањено? И, колико ће их бити обелодањено, али и доказано? Можда
хоће, а можда и неће. До сада је познато неколико и сва дела су процесуирана
колико је било могуће у ратним условима. Нико не помиње да је држава
хапсила починиоце. У Хагу је једном приликом поменуто да су војне власти
Србије за време рата подигле шест оптужница за силовање. То није тачно.
Тачно је да се и пред срспким судовима и Специјалним судом за ратне
злочине у Београду судило и пресуђивало за силовања, од којих су нека,
161
макар према сведочењима у најмању руку сумњива, мада не сва. На таквом
суђењу, за село Ћушку, тзв. јединици Шакали (13 припадника ове формације
је осуђено пред српским судовима за убиство 43 цивила у селу Ћушка),
бивши припадници те јединице, од којих су неки оптужени а други су
заштићени сведоци, оптуживали су се међусобно за убиства и силовања).
Хјуман рајтс воч (о овом извештају ће касније бити речи) у свом извештају
тврди да су успели да лично испитају до 2006. године само неколико (и они
тврде: шест) жртава наводног силовања, од деведесет и шест евидентираних
и сакупљених (од разних невладиних и хуманитарних организација) у том
извештају у време рата на Космету. Они наравно тврде да је било много више
али ето они нису могли да нађу жртве јер се оне крију (установиће се касније
да се баш не крију).
Није случајно протурана ова теза, јер је и она као и прича о холокаусту
требала да послужи да се замене улоге. Јер управо су Шиптари кроз целу
своју историју прибегавали силовањима као начину да изврше притисак и
поспеше исељавање Срба. Рихард Мунц, хирург на универзитету у Бохуму,
који је радио на прихвату избеглица Албанаца у Македонији је изјавио
дневнику Die Welt: „да репортери нису хтели да прихвате чињеницу да он и
његова екипа нису лечили ни једну жртву силовања у камповима где су им
Албанци причали разне страхоте ''које су им починили Срби''―. Социолошка
компанија из Бугарске извршила је истраживања, путем интрвјуа и упитника,
у камповима широм Македоније и дошла до закључка да није било
систематског и масовног силовања Албанки на Косову (Antonina
Zhellyazkova, Macedonia and Kosovo after the Military Operations).
Истина је да су државни органи Србије, војни и цивилни, још у време
трајања рата покренули поступак за 3 случаја силовања од стране полиције,
10 случајева силовања од стране војске и 4 случаја силовања од стране
цивила, где су починиоци познати, процесуирани и ухапшени, или нису
познати али је истрага извршена и поднета пријава против НН лица: за три
случаја силовања. Број силованих жена је већи од броја случајева јер се у
неким случајевима радило о 2 или 3 силоване жене у истом поступку. Треба
напоменути да су у неколико случајева жртве биле Српкиње (3), као да су и
извршиоци тог кривичног дела у неколико случајева били Албанци. (Видети
докуменат МУП-а: Преглед регистрованих кривичних дела и предузетих мера
на подручју Косова и Метохије у периоду од 01.07 1998 до 20.06 1999.
године ).
Али шта ћемо са америчким читаоцима поменутог листа који су већ
прихватили подметнуто јаје а који не читају књиге. За њих је рат на Космету
завршен. Лепо су се забавили али живот иде даље. Они морају већ у
понедељак да се врате на посао, где ће жестоко експлоатисани рмбати, како
162
би отплатили кредите којима су се презадужили. Они сад, додуше, слушају
како амерички војници силују ирачке затворенике. Али не на трговима него у
затворима. И то затворима широм света, нелегалним затворима, где нема ни
суђења, ни адвоката, ни Хјуман Рајтс Воча. И да, јесте једно силовање на
Космету доказано, то је оно силовање од пре неколико година када је
амерички војник силовао албанску девојчицу. Зна ли се његова судбина,
колико је осуђен? Говори се да су успели да нагоде са породицом девојчице.
Клинтон је пред трупама у Македонији 22. јуна 1999. године изјавио ''да су
Срби масовно силовали мале девојчице''. Замислите каква формулација
изјаве?! Из чиста мира, без икаквог доказа, он држи такав говор војницима
који треба да успоставе ред на Космету. Научили су га, није се сам сетио, не
би он то знао: већина тих војника има ћеркице, сестрице, братанице итд.
''Мале девојчице'' - каже он. Другим речима, он им поручује: Срби не
заслужују да их штитите. Послушали су га. Социолог Мери Кос (Mary Koss)
је својевремено спровела истраживање којим је утврдила да око 15%
студенткиња на америчким колеџима бива силовано макар једном током
свога школовања.
Шта треба подвући, тешка срца и у страху да се не огрешимо о праве
жртве којих је било али несразмерно у мањем броју него је представљено.
Као и код компензације о убијеним и несталим (закон који регулише права
жртава, и који тренутно важи на Косову), тако је једна чињеница утицала и
на број жена које су пријавиле силовање. Прво је наравно то чињено ради
пропаганде, али је после дошло и до практичних последица те пропаганде. На
Косову се око 20.000 жена пријавило да је силовано. Знате ли ви шта значи
20.000 силованих жена? То значи да данас у Србији слободно живи и креће се
на десетине хиљада силоватеља и зликоваца! Па то је недопустиво! Ко је
успео и стигао у тако кратком времену да силује толике жене, кад војска и
полиција нису контролисале велики део територија, кад је бомбардовање
било непрестано. Најзад, ако су сви побегли: откуд забога толики број жена?
Где сам ја то живео? Такозвана „Скупштина Косова“ усвојила је 2014. године
измене и допуне већ постојећег Закона о статусу и правима погинулих
бораца, инвалида, ветерана, бораца ОВК-а, цивилних жртава рата и њихових
породица. Допунама и изменама тог закона тзв. „косовска скупштина“ је
обухватила и особе силоване током рата на Косову, којих према њиховим
подацима има око 20.000. Нацрт закона предвиђа пензије од 300 еура за особе
силоване током рата, а жртве ратних силовања могу поднети захтев за
остваривање права у року од пет година. Биће их, дакле, још.

163
 Нико ни пре ни тада у свету, али ни код нас не помиње да је само у
Ораховцу 18. и 19. јула 1998. године страдало преко сто српских цивила када
је ОВК освојила тај град. 110 је киднаповано, 43 убијено веома брзо, за
многима се још увек безуспешно трага, неки су пронађени у пећини Волујак.
За тај злочин суд у Приштини је осудио два Албанца на по 2 (две) године
затвора?! Нико не помиње нити Клечу и њене крематоријуме у којој су
пронађени спаљени делови тела 22 лица српске националности а главно
осумњичени Фатмир Љимај је ослобођен оптужби и у Приштини, и у Хагу.
Нити Радоњићко језеро, нико не помиње другу српску Плаву гробницу, где је
пронађено 32 тела Срба, она тела која вода није однела и сакрила на месту
где је Харадинај бацао своје жртве, не трудећи се ни да их сакрије. Кафић
Панда у Пећи, где су побијена деца која су седела и разговарала, а што сада
власти у Србији хоће да припишу српском терору, не би ли нам огадили
сваку жељу да се боримо за Космет против оних који желе да нам га отму.
Није ни чудо што то желе и тако раде: Тони Блер их саветује. То је онај исти
Блер, чији лични изасланик Ешдаун, проверава калашњиков заједно са
албанским терористом 1998. године.

Нико не помиње стотине убијених и отетих Срба. И већ тада, кад су

даване ове изјаве, 200.000 избеглих Срба лута српским градовима у потрази
за кровом над главом, док њихови домови горе на Космету. Већ тада се знало
колико је НАТО убио цивила. (Када је амерички пилот бомбардовао
тракторску колону Албанаца у близини села Кориша при чему је страдало 87
жена и деце и скоро стотину рањено, Бил Клинтон је рекао да је то „за
жаљење, али је неизбежно―, а Џејми Шеј је рекао да је пилот ―бацио бомбу у
доброј намери, као што се очекује од обученог пилота из демократске земље
НАТО―. У то време је настао и чувени израз колатерална штета). Када је
бомбардована и масакрирана колона албанских избеглица код Корише (14.
мај 1999. године), када је убијено 87 цивила (10 новорођенчади и 26 деце до
15 година) и рањено 70 деце, жена и мушкараца, то није била пилотска
грешка, јер су цивили бомбардовани у неколико наврата, нити колатерална
штета (из истог горе наведног разлога), већ је то била порука Американаца
албанским цивлима који су пошли да се враћају својим кућама: не смете се

164
враћати својим кућама док вам ми то не одобримо, јер нисте их ни напустали
да вам ми то нисмо наредили!
Американци су бомбардовали и избегличко насеље у коме су смештени
изгнаници из Хрватске, у Бистржину, 22. априла, и при том су убили
десеторо мушкараца, жена и деце, а ранили двадесетак. Сви страдали су били
цивили. НАТО се вратио да заврши започето помагајући Олују. У књизи
Косово: двострука игра, Стефанос Песмазоглу пише: „Исти је начин
резоновања који је у име колективне кривице довео до бомбардовања
југословенске телевизије и проузроковао смрт дванаесторо Срба новинара.
Њихова имена девет месеци касније Међународна комисија за заштиту
новинара одбила је чак да уврсти и у годишњи списак убијених новинара.
Нису могли бити обухваћени будући да се радило о једној обичној несрећи,
гласио је њен одговор―.

Најзад, и када су правили фарсе од суђења, увек би нас достигла

непријатна (али очекивана) вест из Хага. На пример, када је судски процес
Рамушу Харадинају окончан. За време трајања тог процеса убијено је девет
сведока оптужбе, цело туце сведока је застрашено, два туцета је одустало од
сведочења, а оптуженом је дозвољено да се док процес траје слободно креће
и да се бави политиком. Епилог: Харадинај је ослобођен по свим тачкама
оптужбе. Судија је одлуку образложио тиме да „тужилаштво није доказало
Харадинајеву кривицу и ако су се поменути злочини догодили―?! Међутим,
нико се није запитао због чега Харадинају није суђео по командној
одговорности, кад се већ констатовало да су се злочини догодили? Сад
једино остаје да га оптуже за утају пореза. Можда то упали као што је код Ал
Капонеа. Оваквом одлуком судско веће је поново убило неколико хиљада
Срба и Албанаца који леже на души Харадинаја и банде. Оверила их Карла
дел Понте својом књигом у којој је изнела оно што није изнела тамо где
треба: у оптужници. Ако је неке моралне утехе она лежи у чињеници да ће
посигурно Кандићка, Бисерко, Лихт и ини, покренути оштру и жестоку
кампању против оваквих одлука Хашког трибунала. За очекивати је да

165
Кандићка у сарадњи са Женама у црном изведе перформанс у Приштини или
негде у „независној“ и „демократској“ Дреници, а противу убице са
Радоњићког језера и силоватеља из хотела Паштрик, потпаљивача
крематоријума у Клечки и „донатора“ људских орагана богатим Немцима и
Американцима, а све уз помоћ невладиних организација са Косова. На крају,
како је и ред, следи наравоученије: убијати можете само ако су Американци и
Немци на вашој страни. Односно: ви на њиховој.

Да је правда селективна говори и случај Шефћета Муслиуа који је био

вођа побуне на простору Прешева и Бујановца 2001. године. Пошто је то
била ограничена акција западних служби, тек да се покаже ДОС-вским
политичарима шта ће им се догодити уколико не буду слушали, наређено му
је да се повуче и да се разоружа. Живео је на Косову, али је почео да бива
непослушан, петљао је по Македонији и пало му је на памет да своју армију
држи ван контроле западних служби (Албанска национална армија - АНА).
КФОР га је ухапсио 2003. године и осуђен је на 12 година затвора због
киднаповања и оружаног напада. Када они одлуче: све је лако и изводљиво.
Ко су они? То закључите сами.
2015. године је формиран Специјални суд за злочине ОВК. Тај суд још
није ни почео да ради а одмах је процурела информација ко је први
заштићени сведок и исти је убијен 22. априла, те године, у Глоговцу. Реч је о
Бедри Цурију. Тако функционшу Албанци у спрези са УНМИК-ом и
Еулексом и ко не познаје њихов менталитет тај нема шта да тражи у
политици везаној за Космет. 2003. године заштићени сведок у случају Клечка
исвршио је самоубиство. Ево шта о томе пише Пјер Пеан у својој књизи
Косово – Праведни рат за стварање мафијашке државе, на страни 93: „Пре

166
него је починио самоубиство, Агим Зогај је написао писмо породици, у коме
оптужује Еулекс за патњу и изолацију. То писмо је објавио албански лист
''Коха диторе''. У писму сведок тврди да су он и његова породица изложени
сталном психолошком терору почев од тренутка када је прихватио да
сведочи у процесу против Фатмира Љимаја и деветорице саучесника
оптужених за злочине које је ОВК починила у логору Клечка. Сведок X се
посебно жали на понашање Мауриција Салустра, тужиоца мисије Еулекса, и
полицијских иследника који су се непрописно понашали према њему и његовој
породици―. Да подсетимо, сведок Агим Зогај који је требало да сведочи у
процесу против Фатмира Љимаја нађен је обешен у Берлину. Следећим
речима је Веће хашког трубунала оправдало то што албански сведоци неће да
говоре или када говоре онда дају лажне изјаве: „Нема никаве сумње да част
и друге племенске вредности имају посебан значај у култури албанских
сведока са Косова―. Дакле, када други неће да сведоче онда се хапсе и суди
им се, кад Албанац неће да сведочи онда је то по хашком трибуналу: част!

*
А каква је истина? Са каквом поруком лети бумеранг назад? Лети ли
још? И хоће ли, како је ред, да се врати право у главу онога ко га је бацио? Па
ако је лаж - онда лажима. Ако је истина - онда истином. Ако је бачена правда
- правда да се врати. Ако је бачена несрећа - несрећа да долети. Свакоме нека
буде враћено како је заслужио. Непосредно после завршетка бомбардовања и
даље траје дивљање неистинама. И то захваљујући немачком новинару
Елзесеру (који је доживљавао велике непријатности и од немачких власти
али и од ДОС-их политичара. На представљању своје књиге у Немачкој на
трибини се појавио ДОС-ов конзул и жестоко напао Елзесера због његовог
писања и просрпских ставова?!) имамо систематизовано:
- Франкфуртер рундшау, 18. јун: „Косово је презасићено масовним
гробницама―;
- Шпигл: „На Косову се потврђују најгора страховања, дан за даном
откривају се нове масовне гробнице―;
- Дејвид Гацен, потпарол британске владе: „Веома је тешко да се
именује укупан број, али је јасно да се показује битно гора слика него што
смо очекивали―;
- Тагесцајтунг, 19/20. јун: „Број масакара и убистава на Косову изгледа
премашује најгора страховања последњих месеци―;
- Бернар Кушнер: „11.000 зверски убијених Албанаца―.
Захваљујем господину Јиргену Елзесеру, у своје име, и у име српског
народа, овим путем што јуриша на ветрењаче - за истину.

167
 Гардијан, 24. јун: ''Кук обећава да ће убице платити; сцене масовних
убистава оправдавају НАТО, каже министар спољних послова''. Никада Кук
није показао сцене масовних убистава. Поводом спекулација о броју
убијених Албанаца, то јест о броју лешева који ће бити пронађени, први су се
огласили шпански патолози који су послати да врше обдукције тих масовних
злочина. Они се враћају пре времена јер масовних гробница једноставно није
ни било. Наравно било је мртвих, водио се стравичан рат. Али мртвих на
свим странама, и најважније, мртвих од којих је већина страдала после
почетка бомбардовања. Било је и убијених цивила (знало се већ за Суву
Реку, Подујево и нека друга места где су убијени албански цивили) – али
геноцид?! Али десетине и стотине хиљада мртвих због којих је Америка
организовала Милосрдног анђела?! Од свега тога ништа. Пуј пике, не важи.
О конструктивним геноцидима које спроводе САД и њени сателити
можете прочитати у књизи Политика геноцида чији су аутори Едвард
Херман и Дејвид Питерсон. Оно што нас овде интересује из те књиге јест
истраживање које се бавило тиме колико су амерички медији користили реч
„геноцид“ у односу на број жртава. Резултати истраживања су следећи:
Однос броја мртвих према коришћену речи (термина) „геноцид“:
Ирак: 86.000 мртвих према једном коришћењу речи геноцид;
Руанда: 250 према 1;
Конго: 317.697 према 1;
Дарфур 256 прем 1;
Босански муслимани: 69 према 1;
Косовски Албанци: 12 према 1.
Преведено, то је значило да је било потребно да буде убијено 300.000
цивила у Конгу, или 86.000 у Ираку, да би амерички медији само једном
поменули реч геноцид, док су са друге стране на сваких 12 страдалих
Албанаца, ту реч понављали поново и поново. Већ код 690 убијених
муслимана у Босни амерички медији су употребили реч геноцид 10 пута. Да
би у случају Конга то исто урадили требало је погинути 3 милиона цивила у
тој земљи или око 1 милион Ирачана.
Миодраг Б. Протић, човек који је видео света и који је свет доводио у
Београд и Србију, пише у својој аутобиографској књизи Нојева барка:
„Међутим, крајњи релативизам у документовању тог насиља проузрукује
нелагодност и страх: на почетку рата (као casus beli) жртве су
процењиване до 500.000; па око 100.000; по његовом завршетку око 10.000;
најзад после вишемесечног истраживања међународне комисије стручњака
''пронађено је укупно 2.108 тела убијених на Косову уопште, у индивидуалним
и групним гробовима'' – саопштила је пред Саветом безбедности Карла дел
Понте, главни тужилац хашког трибунала! Та последња цифра, иако не
168
коначна, бар сто или педесет пута мања од почетних, прекида говор о
''геноциду'' над Албанцима: нигде масовних гробница! Али изазива тешка
питања и плаши играњем убијеним – не само убијањем, потврђујући да већ
дуго не живимо у Лајбницовом ''најбољем од свих светова'', нити поштујемо
истину да ''интерес који заслепљује једне отвара очима другима''
(Ларошфуко)―.
„Па где су ти лешеви?―- питају се Макс Синклер и Џеред Израел у
тексту Манипулација мртвима од 11. новембра 1999. године. У тексту
шпанског Ел Паиса под насловом Срби нису криви од 23. септембра 1999.,
један од шпанских патолога каже: „Рекли су нам да идемо у најгору зону на
Косову. Да треба да се припремимо за преко 2000 аутопсија. Да ћемо да
радимо до краја новембра. Резултат је био веома другачији. Нашли смо само
187 лешева, и сада се враћамо―. На крају је испало да је и од тих пронађених
лешева преко стотину њих из КПД Дубрава код Истока који су НАТО авиони
бесомучно бомбардовали. Добар део од пронађених лешева шпанских
патолога били су жртве НАТО-а. Настаје гужва у Вашингтону, Бриселу и
Хагу. Где су лешеви? Дел Понтеова изјављује Ројтеру 10. новембра 1999.
године да је батаљон судских патолога Хашког трибунала ископао за шест
месеци 2.108 лешева, али није дала одговор: ко су убијени? И обећала је да ће
сигурно наћи још. У тој гужви нико не стиже да је прупита зашто је њена
претходница Лујза Арбур дала оставку баш оног дана када су први НАТО
војници кренули на Косово? Да се није тражило од ње нешто на шта она није
била спремна а Карла јесте? Само питам. 2.108?! Геноцид?! Обећала?! Али
гле још једног чуда и од тих 2.108 које је ископала Карла, у оптужници
наводи само око 600, од којих је око 550 према самој оптужници и Дел
Понтеовој убијено ПОСЛЕ ПОЧЕТКА БОМБАРДОВАЊА, а 45 пре
почетка, дакле као повод бомбардовању. Не треба напомињати да је тих 45
оних истих 45 из Рачка. Карла дел Понте је дакле врло вероватно ископала
више Срба него Албанаца. И њена је претходница подигла оптужницу против
српских генерала и руководиоца пре него је и знала колико ће мртвих бити,
осим оних из Рачка?! Бомбардовање није дакле започело због масакара и
убистава већ је започело да би се све то касније догодило.
Недељник Време у броју 456, од 2. октобра 1999. године преноси: „Фил
Хамонд, лондонски медијски аналитичар који је у више наврата у британској
штампи анализирао извештаје о рату на Косову написао је у скорашњем
тексту: ''Пол Вуд је на ''Њузнајту'' ББЦ-ја 14. јуна рекао да ће растући
докази о злочинима бити потврда да је ово био праведан рат''. При уласку на
Косово НАТО је дао званичну бројку од 10.000 људи убијених у сто масакара
које су починиле српске снаге. Процена је базирана на информацијама
избеглица, више него на открићима масовних гробница и лешева...''.
169
Међутим, наставља Хамонд: ''Робин Кук је 3. септембра рекао да је
британска полиција нашла 200 лешева. Тим шпанске полиције и цивилних
форензичара известили су да није било масовних гробница. ''Срби углавном
нису били толико лоши колико су их представљали'', написао је Ел Паис 23.
септембра. Без сумње да су људи убијани у сукобима УЧК и југословенске
војске, и нема сумње да су паравојске чиниле злочине. Међутим, слика коју је
дао НАТО о систематској кампањи геноцида у нацистичком стилу била је
чиста измишљотина. Насупрот томе, стварна убиства Срба која су се
догодила у западном протекторату откад је сукоб окончан била су
игнорисана или минимизирана од стране британских медија. Ројтер је, на
пример, 15. септембра известио о открићу масовне горбнице из села Угљаре
са телима 11 Срба убијених мецима, ножевима или батинама.
Интересовање британских медија за ову причу било је нула'', констатује
Хамонд―.
Карла зове у помоћ и Американце. Стиже ФБИ. Марко Лопушина у
књизи ФБИ и Срби наводи податке о томе: „Група од 66 агената ФБИ на
захтев Хашког трибунала дошла је на Косово да помогне при расветљавању
ратних злочина. Том приликом Крис Виткомб потпарол ФБИ је рекао:
''Трибунал је тражио да водимо истрагу на седам локација у потрази за
доказима који би потврдили изјаве албанских сведока о ратним злочинима .
Операцију започињемо у Глоговцу''. Агенти ФБИ су брзо прешли у Ђаковицу,
Пећ и Приштину―. У реду. Шта су нашли? Где је извештај? Можда они,
питам се ја, и нису дошли да траже доказе - већ да уништавају исте? Али, ово
је већ теорија завере тако непопуларна у београдским кулоарима. Можда
одговор, ван ове теорије, треба тражити у речима Ричарда Гвина у Торонту
стару од 04. новембра 1999. године: „До сада ни једна масовна гробница није
пронађена на Косову, упркос четворомесечном раду истраживачких тимова
међу којима су били и експерти ФБИ и канадске полиције―. Ову констатацију
додуше поменути новинар износи са дозом горчине и разочарења, који
провејавају у тексту и између редова. Ни он није срећан што нема више
мртвих. Канадски режисер Гарт Причард одлази на Косово у намери да
сними филм о ископавању масовних гробница али се враћа необављенога
посла, пошто је обишао пар десетина локација на којима није пронађено
ништа. Он о томе, по повратку и говори, али га мало ко слуша.
Роксанда Нинчич и Документациони центарВреме се новембра месеца
1999. године баве истом темом. И они констатују да је петомесечна истрага
дала нежељене резултате, те да је пронађено свега 2108 тела. Шта је спорно
по мишљењуновинара Времена? Где су осталих 98.000 тела убијених
Албанаца о којима су говорили западни политичари и медији? Иако су
независни медији сматрали да је та бројка најреалнија, политичари и њима
170
склони медији на западу су говорили о стотинама хиљада мртвих, којих сада
нигде не могу пронаћи. А, управо је манипулација бројем жртава била узрок
за доношење одлуке о бомбардовању Србије: „Током рата, процене о броју
убијених у тој кампањи названој "Операција потковица" надуваване су из
дана у дан. Већ 19. априла Стејт департмент - како ових дана подсећа
"Политика" - даје процену да је око 500.000 Албанаца нестало и да се
страхује да су мртви. Средином маја амерички министар одбране Вилијем
Коен изјавио је ТВ мрежи ЦБС да је нестало око 100.000 војно способних
мушкараца, и да је могуће да су убијени. Генерални секретар НАТО-а Хавијер
Солана рекао је ББЦ-у: "Не могу се видети мушкарци од 30 до 60 година. То
ће бити разјашњено кад уђемо на Косово, и вероватно ћемо видети
драматичне чињенице у које чак ни не верујемо." У једном тренутку је
јављено да је нестала колона од 35.000 избеглица. Од извора косовских
Албанаца чуло се да су десетине хиљада људи одведене на фудбалски
стадион и да после више нико за њих никад није чуо. Западна штампа је
средином јуна цитирала представника британског министарства спољних
послова Џефа Хуна: "Према извештајима које смо углавном прикупили од
избеглица, произилази да је око 10.000 људи убијено у више од 100 масакра."
Прецизирао је да су тих 10.000 Албанаца убили Срби. Амерички председник
Бил Клинтон је 25. јуна на конференцији за штампу у Белој кући тврдио да
је, по наредби Слободана Милошевића, убијено десетине хиљада људи.
Позивајући се на податке Хашког трибунала, главни администратор УН-а
на Косову Бернар Кушнер израчунао је 2. августа да је око 11.000 тела већ
нађено у заједничким гробницама по целом Косову. Трибунал је демантовао
да податак потиче од њих―. Нико од политичара, гласноговорника и
новинара није доводио у питање тачност тих тврдњи. Требало је само да
стране трупе окупирају Косово и да пронађу те стотине хиљада мртвих. Али,
кад су дошли: њих није било. „О Косову је тужилац Хашког трибунала
Карла дел Понте рекла: "Нису типична открића стотина људи покопаних
заједно. На неколико локација откривени су остаци око сто људи, али је
најчешће број много мањи, а некад изјаве сведока нису уопште потврђене―.
"Њујорк тајмс" ових дана цитира нацрт извештаја Стејт департмента у
којем се наводи да је у просеку по 17 тела налажено на испитиваним
гробницама, с тим што је изражено очекивање да ће укупан број убијених
Албанаца прећи 8000 кад се сви гробови испитају. Исти лист, међутим,
наводи и мишљења да је бројка од 5000 логичнија, с обзиром на досад нађено
и на чињеницу да је тешко одједном убити много људи и брзо их уклонити.
Поједини западни извори су такође упозорили да међу мртвима има бораца
УЧК-а убијених током сукоба са српским снагама, да су на списковима и
људи који су умрли природном смрћу или од последица НАТО бомбардовања―
171
- пише у наставку истраживања новинара Времена. И лондонски Тајмс
сматра, у то време, да ће се цифра убијен на Косову кретати око 4500 јер
доказа за више нема: „Досад се докази о масовним убиствима нису појавили у
размерама које су помињане да би се оправдао рат, мада то свакако није
последица мањка труда―. Цитирајмо још мало Карлу дел Понте: "Велики део
наших напора током ове године био је усмерен на Косово, зато што смо
знали да морамо брзо да радимо пре него што се докази изгубе. Наш задатак
није да припремимо комплетну листу ратних жртава. Наш основни фокус,
разумљиво, морао је да буде истраживање оних локација које су наведене
као места злочина у оптужници против председника Милошевића и других
вођа. Добили смо извештаје о постојању 529 гробница. До данас је
истражена отприлике трећина. Завршен је рад на 195 гробница. Пријављено
је да је на тим локацијама покопано 4256 тела. До данас је ексхумирано 2108
тела. Та бројка не одражава нужно укупан број стварних жртава, зато
што смо открили доказе о уклањању доказног материјала из гробница.
Такође, постоји знатан број локација где се не може прецизно утврдити
број тела. На тим местима предузети су кораци да се докази сакрију. Многа
тела су спаљена, али се на тим местима форензички докази поклапају са
сведочењима очевидаца злочина. Бојим се да вам не могу дати детаље о
узрасту, полу и другим карактеристикама преминулих. Многа тела,
укључујући она жена и деце, идентификована су и често су била добро
позната имена појединачних жртава. Сад се припремамо за следећу годину,
кад бисмо желели да окончамо истрагу на местима злочина и масовних
гробница.
Новинари Времена подсећају да је оптужница против Милошевића
подигнута током рата, у мају, и да су у њој наведени злочини југословенских
и српских снага у Рачку (15. јануара 1999), Белој Цркви (25. марта 1999),
Великој и Малој Круши (26. марта), Ђаковици (26. марта и 2. априла),
Црколезу (27. марта), Избици (28 марта). Оно што међутим ти исти новинари
не примећују јесте чињеница да су се сем Рачка сви остали наводни злочини
догодили после почетка бомбардовања?! И ако су у оптужници наведени ти
злочини, број мртвих, структура убијених: они нису пронађени у том броју.
Поставља се питање како је оптужница написана без доказа? На то питање се
даје следећи одговр: тела убијених су сакривена у јамама или спаљена у
Трепчи. И поред тога, остаје питање: како је написана оптужница без
материјалних доказа. Време: Директор Института за анатомију и судску
медицину у Картахени патолог Емилио Перес Пухол, који је предводио
шпански тим, изјавио је: "Гледам податке УН-а. Почели су са 44.000
мртвих, па су онда говорили о масакру 22.000 људи од стране
Милошевићевих трупа. Кад је НАТО ушао, говорили су о 11.000 мртвих.
172
Касније су почели да помињу 9000, и волео бих да видим до које ће бројке на
крају стићи." Пухол је додао да је видео много "чудних смрти за које се нико
посебно не може окривити". "Никад није било геноцида на Косову", објавио
је 31. октобра лондонски "Сандеј тајмс", додајући да треба упоредити
емотивни језик коришћен у вези с Косовом са неактивношћу западних влада
кад су били суочени са правим геноцидом у Руанди. "Кад је 500.000 људи
страдало током 13 недеља 1994, америчка влада забранила је својим
званичницима да користе реч 'геноцид' због моралних и правних императива
који одатле произилазе", пише лист - али одмах додаје да је рат против
Југославије ипак био оправдан. Српске власти тврде да су се на Косову само
бориле против оружане побуне сепаратистичког УЧК-а. Међу убијенима је
далеко највише мушкараца војничког узраста, и војни правници кажу да ће
бити врло тешко доказати да ли су они били борци или цивили... Међутим,
ако је током рата НАТО-а против Југославије број убијених на Косову био
битан - битан је и сад. "Постоји линија која одваја опресију и масовно
убијање. То није јасна, сјајна линија, али је разлика између стотина мртвих и
десетина хиљада мртвих јасна", закључио је помињани Стратфор. Елис
Махон, која предводи Балкански комитет у британском парламенту, рекла
је да су "смрти трагичне, али да не оправдавају војну акцију НАТО-а". "Кад
узмете у обзир да је 1500 или више цивила убијено током НАТО
бомбардовања, морате се упитати да ли је интервенција била оправдана",
рекла је Елис Махон. Колико нам све то сад помаже, друго је питање―.
Затим се истраживачи недељника Време баве и другим жртавма на
Косову: „Према КФОР-у, од уласка страних трупа на Косово убијено је 135
Срба. У Меморандуму југословенске владе о спровођењу Резолуције Савета
безбедности 1244 наводи се, међутим, да је од доласка КФОР-а и УНМИК-а
на Косову убијено 447 Срба и других неалбанаца. Наредну процену дао је шеф
Центра за мир и толеранцију Дејан Бацковић, који је изјавио "Вечерњим
новостима" 11. октобра да је од уласка страних трупа убијено 411 особа,
углавном Срба. Затим, у саопштењу Српског националног већа каже се да је
само од 12. јуна до 1. септембра убијено 357 Срба (подаци за септембар,
октобар и новембар још се обрађују). Рашко-призренска епархија СПЦ-а
објавила је податке о Србима убијеним у том периоду, међу којима је било
највише старих. Српски цивили убијани су у кућама, двориштима,
аутобусима, на факултетима и бензинским пумпама, на пијаци, приликом
селидбе. Једна старица удављена је у кади. Портпарол КФОР-а мајор Оле
Иргенс рекао је да је број убијених Срба "непропорционалан" у односу на
њихов укупни број, с обзиром на то да тренутно на Косову чине тек око
шест одсто становништва. Додао је, међутим, да није јасно која су убиства
етнички мотивисана, а која се чине из користољубља, јер старији Срби
173
постају мете због своје имовине колико и због порекла. Питање у које
припадници страних снага и организација изгледа нису спремни много да
улазе гласи: ако Албанац убије старији брачни пар у Приштини да би му узео
стан и уселио се у њега или га доделио неком свом ближњем - да ли је то
етничко чишћење или "обичан" злочин? СНВ подсећа да ниједна особа није
осуђена због оваквих злодела, док истраге о највећим масакрима Срба
(Старо Грацко, пијаца у Бресју) и даље "стоје у месту". Упркос обећању
Карле дел Понте да ће Трибунал истраживати и злочине над Србима, досад
се - колико се из западних извора може разабрати - Хаг позабавио само
једним таквим случајем, убиством 15 људи на локацији између албанских
села Угљаре и Подграде крајем јула―.
Сматра се (упоређујући више извора) да је у периоду од марта 1998. до
марта 1999. године у сукобима на Космету погинуло око 2.000 људи (овде су
урачунати убијени српски војници, полицајци, као и убијени теористи, да не
буде забуне због несклада у вези поменутог извештаја ОЕБС-а који наравно
није коначан и комплетан јер су српске власти из необјашњивих разлога
избегавале било каквих контаката са ОЕБС-ом, осим оних неопходних а
Шиптари нису давали податке онда кад терористе нису могли да подметну
као цивиле или кад своје злочине нису могли да припишу Србима). Је ли њих
можда Карла ископала? Од тог броја је Срба око 650 а остало су Албанци.
Јесу ли нас бомбардовали да би Албанце заштитили да не убијају Србе?
Колико је Срба било у тих 2.108 „жртава геноцида горег од Хитлеровог“?
Само за првих два месеца од доласка НАТО снага на Космет убијено је и
отето (читај сви су убијени) око 2.045 Срба. Али они нису били жртве које
треба помињати и ако простим бројањем дођосмо до цифре веће од жртава
које је пронашла Карла и даље неке ствари нису јасне. Је ли и Србе ископала
Карла? Најбоље можда осликава право стање ствари парадигматична изјава
италијанског новинара Умберта Томазија коју сам нашао у његовој књизи
Косово - црна рупа Европе: „Како веровати људима који су доказали да после
сваке битке умеју да манипулишу лешевима, додајући постојећој гомили
друга тела која су ископали из километара удаљених гробова―. Он овде
мисли на ОВК а Карла дел Понте на њену жалост то није исто могла да
уради. Можда би тако решила проблем. Обећала је да се нада да ће бити боље
на пролеће. Не знам што до пролећа, ваљда је чекала боље време?!
Према подацима мисије УН на Косову је до фебруара 2005. године
пронађено 4.019 тела, од којих је идентификовано 2.122. УНМИК
Канцеларија за нестале особе и судску медицину (ОМПФ) крајем 2005.
године износи податак да је идентификовано 3000 несталих а да је 2400 тела
пронађено. Према евиденцији Црвеног крста од јануара 1998. до краја 2000.
године на Косову је нестало 3.272 особе из свих етничких заједница. Колико
174
је Срба међу неидентификованим лешевима? Колико је Срба међу
несталима? Колико међу идентификованим? И колико је међу тим убијеним:
ко убио? Колико су Албанаца убили Срби? Колико их је убио ОВК? Колико
НАТО? Колико је Албанаца нагазило на мине, колико је умрло природном
смрћу? Колико је страдало у обрачунима наркодилера? Колико је убијених у
међусобним разрачунавањима кланова и крвних освета? Колико је страних
плаћеника међу мртвима? Да ли пише на сваком лешу да су га Срби убили?
Колико је у ствари од тог броја убијено после доласка НАТО трупа? На крају,
колико је лешева ископаних а неидентификованих а који се воде као нестали?
И зашто се овај број (горе поменути подаци били су приступачни око
2003/04) после десет година повећао? Како је то било могуће да неко нестане
после толико времена, када обично одмах сви пожуре да пријаве нестанак, јер
желе да сазнају о судбини својих? Ко то чека десет година (или седам, осам)
да би пријавио нестанак члана породице? Према томе, број несталих који
фигурира у разним извештајима и подацима може да значи нешто, али и врло
мало при коначном утврђивању броја страдалих, јер ако имамо скоро 2.500
неидентификованих онда се са правом може сумњати да је добар део њих са
тог списка несталих и да постоји вероватноћа да су то Срби. Такође према
подацима мисије УН од уласка КФОР-а убијено је 1192 Србина, 593
припадника других националности и 790 несталих особа (читај „убијених“ и
читај „Срба“). Па? Је ли ових 2.575 побројано у горњој цифри?
Хјуман Рајтс Воч има своје виђење ових недоследности, а које сам
нашао на сајту Американ радио воркс. Они на тим страницама констатују
„да је на Косову убијено најмање 10.000 Албанаца али је нађено само 3.000
лешева (али не констатују ко су убијени, то јест чије су лешеве пронашли
истражитељи, прим И.Ђ.) „јер су Срби поучени искуствима из Босне (којим
искуствима? прим. И.Ђ.) САКРИЛИ остале лешеве―. Сада ми се још више
чини сумњивим морбидно ископавање лешева на Косову и терање истих за
Батајницу, Петрову Гору или Рашку. Али и са свим гробницама пронађеним
у Србији број се није променио, према горе наведеним извештајима, само
што су неки „нестали“ тада постали „убијени“. Можда ово треба да поткрепи
изјаве истражитеља и њихових 577 лица са оптужнице? Колико су поуздани
људи из Хјуман Рајтс Воча говори и податак са исте странице да је у
периоду од доласка НАТО трупа на Косову, по њима, убијено 300 (?!?) Срба.
Испада да сам ја лично познавао скоро половину свих убијених! Желим овде
подвући, од почетка кампање, преко бомбардовања, па до послератног
периода – када се схватило да се не може више манипулисати са огромним
бројевима, јер су неки људи на терену и виде истину - та цифра од око 10.000
убијених Албанаца све време је фигурирала као најпожељнија и

175
најдоказљивија, и није се стало са кампањом док се најзад после петнаест
година није намакла управо та цифра!!!
Дик Марти у свом извештају о трговини људским органима на једном
месту пише следеће: „Питање које, са хуманитарног становишта, остаје
најакутније и најосетљивије, јесте питање несталих лица. Од преко 6000
случајева несталих лица у евиденцији Међународног комитета Црвеног
Крста, приближно је 1400 пронађено међу живима (подвукао И.Ђ.), док је
2500 тела пронађено и идентификовано. У већини случајева реч је о
жртвама албанске националности... Још увек се не зна судбина 1900 лица
несталих током сукоба (од којих су две трећине косовски Албанци). Овом
броју треба додати говотово 500 лица несталих након доласка КФОР-а 12.
јуна 1999. године, од тога је око 100 косовских Албанаца а приближно 400
неалбанаца, већином Срба―.

Поред тога што су сви они нашли приближно исти број лешева, и што се
међу манипулацијама уочава да се најчешће исте жртве воде и као убијени и
као нестали, сама чињеница да је око 400 Срба нестало само у време првих
месец дана од доласка КФОР-а потире и доказује као лажну цифру Хјуман
Рајтс Воча о томе како је само 300 Срба убијено у том периоду. Али,
обратите пажњу и на следеће: 1400 људи је пронађено међу живима! Може се
догодити да се изгуби неколико људи, па се пронађу после, али пронаћи
толики број живих међу онима који су пријављени као нестали није ништа
друго него доказ како се манипулше са бројкама када је Косово у питању.
Све што су могли да стрпају међу нестале, убијене и силоване, Албанци су то
и чинили. У број страдалих они су убрајали и живе, и убијене од Срба, и
уморене од ОВК, погинуле од НАТО бомби, погинуле у офанзивама на
албанско-српској граници, погинуле у међусобним мафијашким и картелским
обрачунима, и умрле природном смрћу током низа година, пре и после рата –
и, наравно све су то приписивали српском терору.
У томе су их помагале међународне организације и неке невладине
организације у Србији. Отуд се не треба чудити кад Фонд за хуманитарно

176
право изнесе податке да је број жртава следећи: НАТО агресија само 750
жртава – 450 цивили, 300 војници и официри – када су српски губици у
питању. Косово: 13.500 – 10.800 Албанци, 2200 Срби, 500 Рома. (Ових 800
преко десет хиљада нека се нађе за не дај Боже). Они имају бројеве, имају
толико и лешева, али само једна ствар мањка тим подацима – половину од
тих жртава нису убили Срби, а добар део уопште није ни убијен. Треба
поново истаћи важну чињеницу: највећи број убијених од стране српских
снага јесу припадници ОВК који су погинули у борби. Треба само погледати
структуру тих жртава – пол и старосну доб - и није проблем утврдити да је
већина њих војно активних мушкараца. Има наравно и цивилних жртава али
никако у броју и обиму како жели да се прикаже. Јер, све што се могло
доказати доказно је: остало су шпекулације и подметања.
Википедија, и то она хрватска, износи следеће податке: „Рат, који је
трајао готово три године, има најнесигурнији и најупитнији број жртава од
свих четири Југославенских ратова јер дуго није било никаквих прецизних
студија или анкета које би могле утврдити точне бројке. Број мртвих
Албанаца је упитан, али било је неколико процјена смртности. До краја
2001., на Косову је ексхумирано 4.400 лешева Албанаца. До 2004., пронађено
је и предано УНМИК-у додатних 836 лешева Албанаца која су пронађена по
скривеним масовним гробницама у Ужој Србији. Лешеви су превезени из
Косова у Србију у камионима са уграђеним хладњаком те покопани у
гробовима у мјестима Батајница крај Београда, Петрово Село и Бајина
Башта. Број свеукупних мртвих Албанаца у рату сеже према неким
процјенама и до 12,000 (Ланцелот студија) и 13,000 жртава.Према Влади
Србије, службено је само од албанских напада убијено или нестало 3,276
особа, не укључујући нападе НАТО снага, од 1998. до сијечња 2001. Од НАТО
напада је према службеним српским изворима убијено 114 полицајаца и 462
војника. Број мртвих цивила од НАТО напада је и даље упитан, но процјене
сежу од 1.200 до 5.700. С друге стране, НАТО је објавио да је од зрачних
напада могло погинути највише 1.500 цивила. Процјене укупног броја мртвих
према овим податцима сежу од 10,000 до 20,000 мртвих. Фонд за
хуманитарно право (ФХП) направио је досад најопсежнију и најпрецизнију
студију о том сукобу, те је евидентирао свеукупно 13,472 жртве на
подручју Косова од сијечња 1998. до просинца 2000. Та невладина удруга, која
је објавила податке у листопаду 2008., је навела да од тог броја Албанци
чине 9,260 (68 %) а Срби 2,488 жртава (18 %). 470 особа су припадници
других националности а засад је 1,254 жртава неутврђене етничке
припадности. У тај број нису укључене жртве изван Косова, тј. у Ужој
Србији и Војводини тијеком НАТО интервенције. Када би се додале (најмање

177
1,200 погинулих цивила, 462 војника и 114 полицајаца) добила би се бројка од
око 15,300 погинулих―.
Шта можемо закључити из успутне анализе овог текста? Пазите, и да су
подаци тачни, процентулано, у односу на број становника однос жртава
изгледа овако: Албанци – 0.5%; Срба : 0.8%. Даље: 4400 ексхумираних и 836
пронађених у Србији. Је ли то 13.000, или, како сам добро збројио: 5236?!
Наташи Кандић фали још око 5000 ексхумација, чак и да ове већ учињене
прихватимо за тачне. Следеће јако индикативно: за 1254 жртве се не зна које
су националности. Ма, ајте молим вас?! То су, или Срби, или страни
плаћеници? Треће варијанте нема. Пошто су највероватније Срби, онда
проценти којима се горе барата не вреде ништа. Јер признатих по горњим
цифрама Срба је 2488. Припадника других националности је 470 (и њих су
убили Албанци). Најзад ових 1254 чија се националност не зна, испада да је
ОВК убио, дакле према наводима Наташе Кандић и хрватске ''википедије'',
око 4212 жртава. Однос убијених Албанаца и Срба је дакле 5236:4212, или у
процентима од укупног броја становника Албанаца је убијено 0.2%, а Срба
1.4%. Овако огољено баратање цифрама је морбидно али верујте нисам га
нити ја, нити српска страна, први започели. Око тог лажног пребрајања је све
и започело и по лошем кренуло. Кад смо већ кренули, да наставимо у истом
смеру, од тих 5000 убијених Албанаца, више од половине су убили –
Албанци. Читај: ОВК.
Међутим, оно на шта посебно треба обратити пажњу јесте следеће: од
када су дошле међународне трупе, у јуну 1999. године, нестало је око 100
Албанаца (дакле, нема им ни трага ни гласа, убијених а непријављених је
много више). Ко их је киднаповао и убио? Српске снаге су се повукле и
највећи део Срба са њима. Значи да је ОВК и у присуству НАТО снага
убијала и Албанце. На ово мало ко обраћа пажњу. Ако су то чинили у
присуству НАТО-а, колико су онда припадници ОВК убили Албанаца у
безакоњу НАТО агресије, или током неколико година пре бомбардовања када
су контролисали велики део територије Космета? Ако верујемо овој
статистици, ОВК је на свака четири Србина - убила по једног Албанца. Тако
лако можемо доћи до спознаје колико је Албанаца убила ОВК, и НАТО, а
који су после приписани Србима. Ако је ОВК за тако кратко време отела 500
људи о којима се ништа не зна (а, свакако их је било неколико пута више,
што Срба, који су убијени и пронађени, што Албанаца чија смрт се није
пријављивала због разлога које ћемо навести у наставку) – колико је онда
ОВК усмртила људи за 3 године колико је рат интензивно трајао и колико је
њих евидентирано као жетве српског терора?
Све ово доказује следећи пасус из истог извештаја: „Када је реч о
поменутим нестанцима, ваља напоменути да су многе албанске породице са
178
Косова које су изгубиле неког од својих најближих након 12. јуна 1999.
наводно пријављивале раније датуме нестанка, пре такозваног ''преломног
датума'', из страха да би њихови најближи могли бити означени као
''издајници'' националног интереса кажњени од стране ОВК. Значајно је и
то да косовски закон о компензацији за породице ''мученика'' изричито
искључују лица преминула након доласка КФОР-а. Што се тиче закона о
компензацији за породице несталих лица, који је још увек у фази расправе,
декларисани став косовских власти јесте да такав закон треба да се односи
само на случајеве нестанка пре 12. јуна 1999. Овакав став јасно
демонстрира сву осетљивост теме несталих Албанаца, која је присутна до
дана данашњег. Лов на ''издајнике'' често служи као маска за крваве
међуфракцијске обрачуне унутар ОВК, те за прикривање злочина почињених
од стране припадника и сарадника ОВК―.
На основу претходних реченица лако се може закључити да су албанске
жртве убијене од стране ОВК вишеструко веће од цифара којима се барата и
да су све те жртве приписане Србима – ако због ничег другог а оно због
евентуалне компензације и пензије. Зато су у спискове страдалника гурани
сви. И убијени, у умрли и погинули у међусобним мафијашким
разрачунавањима, и живи. Они међусобом сматрају да су Албанци страдали
од руке ОВК: издајници. Зато се ћути о правом броју тих жртава. Колико је
онда непријављених случајева? Колико је лажно пријављених случајева пре
12. јуна и после тога а да би се остварило право на компензацију и избегао
печат издајника? Зашто рећи да је члана ваше породице убио ОВК, када тиме
губите све: безбедност – јер ће доћи да се свете, пензију, и најзад: бришете
печат издајника уколико прећутите. Колико онда може бити случајева да су
Албанце убили припадници ОВК а да су они приписани Србима? 500, 1000,
1500, 2000? Свака од ових цифара је могућа, најреалније је између 800 и
1000. Волфганг Кауфман, један од посматрача ЕУ на Балкану, у својој књизи
Посматрач тврди да само Рамуш Харадинај на својој души носи преко 200
убијених Албанаца. Сви ћуте и једној врло важној ствари: колико је
Албанаца завршило на столовима приручних клиника за вађење органа ради
трговине. Свакако не мали број? Коме су они приписани „на душу“? Ако је
20.000 Албанки пријавило, или су пријављене, да су силоване, онда се треба
упитати како су пријављивана убиства?
Генерал Милош Ђошан у својој књизи Од агресије до трибунала, на
страни 385. пише о својим искуствима, које је стекао као члан комисије за
нестала лица, о томе како су Абанци уз помоћ међународних бирократа
правили спискове несталих: „На једном састанку Заједничке комисије у
месту Рударе, коме је присуствовао и представник МКЦК из Београда,
уручили су нам књигу са именима око 3600 несталих на Косову и Метохији.
179
''То је списак свих несталих на Косову, без обзира на националност'' – рече
госпођа Клич, Францускиња из Швајцарске, испред Међународног Црвеног
крста... Већ први, летимичан поглед, потврдио је моја страховања. Нико од
четворице мојих несталих војника није био уписан у ту књигу, па самим тим
није био ни ''нестао''... Загледајући мало боље, видео сам, да је највећи број
Шиптара, од тога преко 95% мушкараца, нестао или последњи пут виђен
11., 12. или 13. јуна 1999., када је КФОР дубоко загазио у нашу земљу, а моја
јединица већ била у Нишу―.
Постоји још један елеменат својствен албанској заједници а који је могао
послужити ако средство за манипулацију. У руралним пределима, поготову
на територији Дренице, као и у брдовитим пограничним областима, многа
насеља, на стотине хиљада људи, били су годинама издвојени, сопственим
избором, из било каквих админстративних и државних токова. Било је
великих насеља и области где српска нога није крочила деценијама. Нису се
пописивали, нису гласали, нису пријављивали рођења (то у мањој мери јер су
се трудили да добијају дечије додатке) али поготову смрти нису
пријављивали. Они би умрле, од старости или болести, или убијене у
њиховим међусобним разрачунавањима, сахрањивали по својим обредима и
нису то пријављивали никоме. Ако су и чинили то су радили тим неким
њиховим паралелним органима, у примитивним условима, са неким
свешчицама које је било лако фалсификовати. Када су деведестих глумили да
имају паралелну државу, лечили су се у квази болницама од стране
приучених техничара, од којих многи нису завршили не средњу школу а
камоли факултет, а представљали су се као доктори са дипломама те тзв.
државе. Живели су у својим затвореним заједницама покушавајући да
избегну сваки додир са државном администрацијом. На стотине и хиљаде
умрлих природном смрћу они су без проблема могли да пријаве као убијене а
поготову као нестале у време сукоба. То нико није могао да проверава, а они
који су могли то нису баш ни хтели да чине, нешто посебно. Јер да су хтели,
могли су да установе, да је у периоду од 1997. до 2001. године највероватније
40.000 до 50.000 Албанаца умрло природном смрћу, те да се смо у тој
чињеници могу пронаћи узроци недоследности због чега су из године у
годину „проналазили“ лешеве, нестале и силоване, којих у почетку није било
толико.
Најзад, макар је једна четвртина (најмање) тих „цивилиних жртава“ међу
Албанцима страдала у офанзивама на карауле Кошаре и Морина (неколико
стотина), те на Паштрику у време операције Стрела. Само је на Паштрику и
реону карауле Горожуп, крајем маја и почетком јуна, погинуло између 400 и
600 терориста (неки говоре и о 800 мртвих). Где је укњижена та хиљада
убијених Албанаца? Где се уклапају они који су јуришали дрогирани на
180
српске специјалце и падали као муве, а не би ли отворили пут НАТО
пешадији да уђе на Космет? Постоје индиције да се тим несретницима кроз
храну давала стимулативна средства, или кроз разне таблете, а да они нису
били свесни шта се са њима ради. Наши војници сведоче да су јуришали као
луди, да су ишли право на цев и да су погођени, откинутих удова и даље
желели да иду напред, урличући као звери. Где су укњижени остали
терористи који су нападали војску и полицију и тако страдали? Сви они који
су страдали у анти-терористичким акцијама 1998/99. године, што оставише
кости пре покушајима да илегално пређу границу са товарима наоружања?
Само је јула-септембара 1998. године, у периоду када су разбијане
терористичке банде, страдало око 1000 наоружаних терориста. Све њих су
разни плаћени „експерти“ и још плаћенији „душебрижници“ стрпали међу
цивилне жртве Милошевићевог „геноцида“.
Где су укњижени Албанци, њих 109, које су НАТО авиони убили
бомбардујући бесомучно њихове тракторске колоне у два наврата, 14. априла
и 13. маја? Где је побројано неколико десетина Албанаца из затвора Дубрава
које су побили НАТО авиони? У који списак страдалих Албанаца су
стављене десетине и стотине убијених припадника ФАРК-а, паравојне
формације Бујара Букошија и Ибрахима Ругове, која је требала да буде
пандан ОВК и која је такође организована и наоружана уз помоћ Немачке, а
које су припадници ОВК немилосрдно убијали па чак и саме вође те
паравојне формације Ахмета Краснићија, убијеног 1998. године и Тахира
Земаја убијеног заједно са сином и братом 2003. године? Рат између ове две
оружане формације Албанаца је однео на стотине живота: где су они
уписани? Где су укњижени они који се воде као убијени и нестали а данас
живе у западној Европи и Америци, па и на самом Косову, или ратују за
исламске фундаменталисте широм света? Ево избројасмо скоро хиљаду
Албанаца које нису убили Срби, само у задњем пасусу а који су лепо
укњижени у албанске жртве током рата? Где су сви они побројани, коме на
душу стављени, ко је суђен због тога? Одговорићу вам: побројани су у
спискове жртава тзв. „српског терора“.
Према подацима изнетим у Белој књизи (Београд, 2003.) државних
органа Србије, у периоду од доласка НАТО снага на Космет па до 23.августа
2003. године, албански терористи су извршили 6571 напад, од чега је 5962 на
Србе а 207 на Албанце. Тако је убијено 1206 лица а рањено је 1319 . Отето је
1146 (читај: „убијено“). Скоро да је са истим подацима изашао
Кординациони центар маја 2003. године, а такође слични подаци су
презентовани и у Меморандуму владе СРЈ о спровођењу резолуције 1244. од
јуна 2000. године. Тако да је према непотпуним подацима до 2003. године
убијено скоро 2500 Срба, али Хјуман Рајтс Воч их није пронашао. Њима не
181
пада на памет да помену ни око 2500 цивила, претежно Срба, које је бомбама
убио НАТО. Најзад, у ту цифру нису побројани нестали који нису пронађени
ни до дана данашњег.
Министарство одбране Југославије је 2000. године изашло са следећим
подацима: Само у првој години НАТО окупације је учињено скоро 5000
терористичких аката, у којима је убијено 1027 лица, од тога су 902 Срби.
Рањено је 955 (898 Срба) и киднаповано 945 (869 Срба). Већ у новембру
месецу 2000. године убијених је 1055, рањених 1045 а отетих 1022 лица,
углавном и већином Срба. У мају месецу 2001. године, сви подаци
појединачно иду на преко 1300 (убијених, рањених и отетих). У првој години
НАТО окупације дневно је гинуло или нестајало по 10-торо људи, углавном
Срба.

*
Карла дел Понте је навикла на добре и узајамне односе са Албанцима.
Као главни тужилац Швајцарске она је водила случај швајцарског милионера
албанског порекла Бехџет Пацолија (Беџет Пацоли, Бехђет Пацоли) у вези
афере са Борисом Јељцином и грађевинским малверзацијама у Москви, као и
подмићивањем. И шта је урадила Карла? Открила је новинарима име тајног и
заштићеног сведока, у том случају извесног Филипеа Гуровера, који се и дан
данас скрива због ње. Знате ли да је Пацоли био један од највећих финасијера
ОВК. Постао је и председник такозване републике Косово. Знате ли да је
Карла предала Паколију цео материјал добијен из Москве, а у вези његовог
случаја, додуше само на увид. И јесте ли знали да је тај Пацоли „на: ти“ са
Клинтоном. Нисам баш сигуран ни у то да је Јељцин у то доба узимао мито
баш само за сређивање грађевинских послова у Москви. Ипак је он био
председник једне велике земље и силе. Али доказано је да су паре уплаћиване
на рачуне његове ћерке. Зашто би га подмићивао највећи појединачни
финасијер ОВК и албански политичар, то нека остане за неке обимније
истраге које неће водити Понтеова. Ево шта о Карли дел Понте пише Дик
Марти у свом извештају о трговини органима: „У априлу 2008 госпођа Карла
дел Понте објавила је збирку сећања... У књизи, готово 10 година након рата

182
на Косову, појавила су се открића о трговини људским органима вађеним из
српских заробљеника, коју (трговину) су наводно обављали водећи
припадници ОВК... Изненађење јавности је пре свега изазвано чињеницом да
такви наводи долазе од личности која је била на најодговорнијој функцији...
Поред тога и изнад свега, тужитељкини наводи су представљали
изненађење јер су открили очигледно одсуство акције на званичном нивоу...―.
Да наставимо где смо малочас стали. Канадски генерал Луис Мекензи у
листу The global and mail, а у тексту Где ли нестадоше сва та тела од 9.
новембра 1999. године, пише: „Од кад је рат завршио, а после више од
четири месеца истраге коју је спроводило 15 екипа патолога из различитих
земаља, међу њима је била и Канада, многобројни Европљани се питају: ''где
су сада ти лешеви... Истражено је 150 од наводних 400 гробница. (и то оне
за које се сматрало да су сигурне, прим И.Ђ.). Међународни кривичи суд за
бившу Југославију масовном сматра сваку гробницу у којој је закопано више
од једног тела... до дана данашњег није откривено ни 500 тела а на стотине
њих је било укопано у индивидуалне гробнице (и не зна се ко су ископане
жртве, прим. И.Ђ.)... Тимови форензичара су изражавали своје негодовање и
нервозу прелазећи а једног случаја за који су кружиле приче о зверствима на
други а да при том ни на једном од означених места нису успевали да
открију никакве доказе који би потврдили првобитне наводе којима су се
руководили―. Слободан Милошевић је у својој завршној речи после извођења
доказа оптужбе такође цитирао генерала Луиса Мекензија и његов текст од 6.
априла 2004. Године, из канадског дневника Несенел пост: „Све
информације које су послужиле као покриће за бомбардовање Србије
испоставиле су се као тешки фалсификати... Од наводно 100.000
сахрањених у масовне гробнице, пронађено је око 2.000 и то припадника свих
етничких група, укључујући и оне који су очигледно погинули у рату,
учествујући у борбама―. У истом тексту, под насловом Бомбардовали смо
погрешну страну, овај канадски генерал пише: „Од интервенције НАТО
1999-е године Косово је постало престоница злочина у Европи. Трговина
белим робљем и проституција су у порасту. Покрајина је постала
најбитнија тачка дроге на путу за Европу и Северну Америку. Циљ Албанаца
је да очисти све неалбанце, укључујући и представнике међунардне заједнице,
са Косова и да се на крају повежу са Албанијом у циљу постизања велике
Албаније. Није било никаквог геноцида тамо―.
Један други генерал, индијски, Сатиш Намбијар, сличног је мишљења о
узроцима и разлозима рата: „Запад је изгледа научио све погрешне лекције из
претходних ратова и применио их на Косову... Приказати Србе као зле а све
друге као добре не само да је контрапродуктивно, него није ни поштено...
Према мом искуству све су стране криве... Имао сам утисак да је
183
Југославија медијски прозрокована трагедија... Док сам пратио развој ове
ружне трагедије у случају Косова запазио сам исти образац... Основна
стратегија етничких група које желе да се отцепе је да провоцирају
државу. Убиство полицајца је обично стандарна процедура терористе јер
то најчешће изазове жестоку освету државе...―.
Жак Огар, проговара кроз књигу Европа је умрла у Приштини. Он је био
командат специјалних француских јединица које су међу првима ушле на
Косово после потписивања Кумановског споразума. Ево шта он каже за
Вечерње Новости, 20. октобра 2014. године: „Почели смо још покрај 1998. да
разматрамо војну интервенцију против Србије... Очекивао сам да видим зле
Србе који врше етничко чишћење, како је говорила званична истина.
Открили смо, међутим, сасвим супротно... Веома брзо сам открио на
терену да су Срби професионални и да држе реч, а да Албанци стално
покушавају само једно, да изврдају договорено... Убијали су, на велико и на
мало... Открили смо, тако, листу са наредбама за ликвидације Срба и
нелојалних Албанаца с печатом ОВК. Предали смо овај докуменат
претпостављенима, али више никада ништа нисмо чули о томе. То је зато
што је ОВК била привилеговани саговорник ЕУ у представљању искривљене
историје, кршењу међународног права и враћању уназад цивилизованог
света... Припадници ОВК су направили заседу и напали конвој српских
избеглица, углавном стараца, жена и деце, који су се повлачили у двеста
трактора... Овај тежак инцидент догодио се уз подршку Британаца.
Албанцима су, иначе, помагале стране обавештајне службе, у првом реду
америчка, немачка и британска. Седма пешадијска бригада пуковника
Серковића је била у близини, повлачила се у северну Србију. Урадио сам оно
што је неопходно. Позвао сам их и дозволио сам им да се врате и да
зауставе агресора. И, то су и урадили...―.
Официри и војници су били на терену - па знају истину. А како официри
који се не баве политиком имају кодекс части, дакле прави војници, они не
могу да прећуте неке чињенице без обзира што немају подршку својих влада
за то. Али пре свега овога, пре и овог броја невалидних доказа, јер се не зна
ко су жртве, Срби су већ били оптужени за геноцид и разна зверства, чак је и
суд у Хагу подигао оптужницу. Тужилаштво је дакле без икакве истраге на
терену (реално, ни фактички, нису могли да то ураде док је трајала агресија)
и без икаквих доказа, док је још трајало бомбардовање „знало“ да ће се
злочини догодити. Опет неки видовњаци?! Није мало ни ово што смо навели,
и један мртав је много, али се поставља питање шта је са оноликим лажима
које су требале да оправдају бомбардовање? А, ево и неких изјава сведока тог
истог тужилаштва, касније на суђењу Милошевићу, поводом те оптужнице
без сакупљеног доказног материјала:
184
 - „колону или село (нисам сигуран) нису бомбардовали НАТО авиони него
српски авиони. Тачно сам видела два авиона како испустају бомбе а онда се
удаљују. На њима сам видела српску заставу―. (Коме пада на памет да гледа
заставу на репу, која не може ни да се види, док га бомбардују? Обашка што
су нам јуришни авиони били приземљени већ први дан бомбардовања и осим
часних изузетака ловачке авијације више нису ни летели, прим. И.Ђ.).
- „тенкови су бомбардовали село, то су били војни тенкови али су их
возили полицајци које сам распознавао по плавим униформама―. (Како се
може видети ко вози тенк кад је посада унутра? прим. И.Ђ.).
- „поређали су нас у врсту и терали нас да певамо четничке песме―. (А
около се воде борбе?! прим. И.Ђ.).
- „све су побили само сам се ја правио да сам мртав―.
- „све су полили бензином и спалили ја сам успео да побегнем―. (Исти
сведок).
- „никада нисам чуо за ОВК―. (Више њих).
- „војска је опколила, заузела, окупирала, село―. (По тој логици и
холандска војска је окупирала Хаг, прим. И.Ђ.).
- „није било НАТО бомбардовања, ја бар нисам видео авионе―. (Није ни
чудо летели и бомбардовали су само 24 часа дневно изнад Космета, прим.
И.Ђ.).
- „меткови, три метка су пробила јакну и кошуљу али ме нису
повредила, преживео сам стрељање јер је Бог хтео да сведочим овде у Хагу―.
(И Бог ради за Карлу дел Понте, прим. И.Ђ.).
- „не знам ни за какве акте у односу на цивиле али тамо није било ОВК―,
исти сведок после две минуте: „то није тачно, није тачно да је ОВК
протерала становништво, ОВК је бранила становништво колико је могла―.
- „не знам за никакво локално обезбеђење организовано од мештана и
државе Србије―, исти сведок после пар минута: „да, чуо сам да је ОВК
пуцала на припаднике локалног обезбеђење и ранила неколицину―.
- „сви у селу су били припадници ОВК―. (Пре тога је говорио о нападу на
цивиле, прим. И.Ђ.).
- „ово је мој потпис али није то моја изјава―.
- „у мом крају није било ОВК―. (Сведок је иначе из Дренице, прим.
И.Ђ.).
- „видео сам око затвора, ван зидина, оклопне транспортере,
противавионске топове и тенкове―. (Затвореник из КПД Дубрава говори о
томе шта је видео из самице где је према сопственим речима боравио, прим
И.Ђ.).
Патрик Бал (Patrick Ball) је за потребе Хашког трибунала написао
документ под називом Политика или паника – Бекство етничких Албанаца с
185
Косова март – мај 1999. Цео докуменат има за циљ да докаже како НАТО
бомбардовање није имало никаквог утицаја на то што су Шиптари напустали
своје домове. Никаквог! У том спису он тврди како је користио само
документе са албанске стране, а највише оне руком писане на самој граници
у релевантно време, и то највише код прелаза Морина. Даље, постоје и
анкете, обично на узорку од око 1000 испитаника, где, то и сам аутор
признаје, анкетирани одговарају на питања униформисано, сви исто, као по
наредби.
Ево једног примера какав је докуменат Хашки трибинал узимао као
релевантан доказ за доказивање „злочиначког удруженог подухвата“. У том
папиру, на страни 14. пише: „Највећи број избеглица с Косова у било ком
тренутку током сукоба ушао је у Албанију 27-28 марта, када је више од
62.000 људи прешло границу током 48 сати―. Како рекосмо, да су главни
докази спискови писани руком, а то су документа граничара са Морине, онда
да видимо како су то они могли да изведу. Ако је за евидентирање једног
избеглице било потребно само 1 минут, то је 62.000 минута, или преко 1000
сати. А није могло само за минут завршити један упис, већ је требало 5-10
минута. Дакле у питању су хиљаде сати потребних да се сви они попишу, на
самој граници, у неописивој гужви, ноћу, по лошем времену. Чак да је било и
неколико пунктова, а није их могло бити много јер је то мали прелаз, па опет
су били потребни дани да се такви спискови направе руком, поготову са
људима који су тврдили да су им сва документа одузета. Физички је било
неизводљиво направити документе за 48 сати, на које се позивају аутор и
тужилаштво. То значи да су спискови прављени нахнадно. 2015. године, у
августу месецу, када је у Србију нахрлило на хиљаде избеглица из Сирије,
Авганистана, Ирака, итд., уз велику ангажованост људи и добру
организацију, уз сва савремена средства, без пресије рата и бомбардовања,
српске власти су успевале да у року од 24 часа евидентирају око 2500 људи, и
то у условима када они нису прелазили само на једном месту, већ су
долазили са различитих страна и стрпљиво чекали у камповима да буду
евидентирани.
Следећи навод из поменутог документа гласи: „Према бројним изјавама
избеглица, припадници српских паравојних снага су им дали само неколико
минута времена да спакују ствари и напусте домове―. Обзиром да се у овом
документу наводи како је протеривање Албанаца извршено у неколико фаза,
а да је прва фаза била најмасовнија, поставља се опет питање: колико је било
потребно људи у тим „парамилитарним снагама“ па да обиђу све албанске
домове, да свима дају неколико минута, итд? Или је и ово доказ да је било
другачије: тако масовно и истовремено покретање морало је бити
организовао. Албанци су се покретали из више разлога: из страха
186
колективног и појединачног, али и зато што их је неко преко њихових канала
огранизовао. Не спорим да је било и једног и другог. Да би Срби обишли све
албанске куће, или већи део, било би потребно на стотине хиљада људи и на
стотине хиљада сати.
Ево како се све то догодило у Истоку, где сам боравио у то време и
нешто видео својим очима а нешто сам сазнао од људи којима се може
веровати. Албанци су били узнемирени. Почела је да пристиже војска из
Србије (резервисти). Послали су делегацију у станицу милиције, да питају за
савет. Тамо им је речено да полицијске снаге неће бити довољне да их све
заштите, уколико буде била потребна заштита, али им није експлицитно ни
сугерисано да оду. Нико није хтео да преузме одговорност до краја. Сутрадан
су у трену, као по команди сви били на улици. Кренули су у избеглиштво.
Гледао сам их испод ока. Било ме је срамота да им погледам у очи. Нисам
знао зашто иду. Нисам знао много тога. После неколико дана, један део њих
се након силних лутања вратио у Исток. Били су смештени у згради основне
школе и постављена је стража ради њихове безбедности. Кретали су се
слободно Истоком, ишли у пошту, продавнице, болницу. Колико ме сећање
служи, мислим да се једна Албанка и породила у локалној болници. Нити
једној особи од њих није фалила ни длака са главе, мада је било пар испада
пијаних војника у околини сабирног центра, поготову после погибије
њихових сабораца, али стража није дозволила њихов улазак. Знам да су се
они унутра плашили. И ми смо. После рата њихова пропаганда је све то
назвала „концетрационим логором“.
Ево још једног сведочења из горе поменутог хашког списа: „Напустили
смо Ђаковицу 28. или 29. марта, јер смо се бојали. У Ђаковици су подметани
пожари и догађала су се убиства... Отишли пре него су стигли до моје куће.
Мушкарци су одлазили пре жена, али су касније отишле и оне... Отишли смо
у Маглице, где смо остали четири дана. Међутим, у Маглицама је било на
хиљаде људи из Ђаковице, па су нам сељани рекли да идемо јер су се бојали
да не буду гранатирани... Зато смо се вратили у Ђаковицу... Пронашо сам
камион чији је власник био Албанац, укрцао сам се у њега и тако отишао.
Моја супруга је била пред самим порођајем, па сам је оставио у болници. Чуо
сам да смо добили девојчицу―. Шта би непристрасан посматрач могао да
закључи из овог сведочења, које је било релевантно за Хашки суд? Прво, да
су отишли пре него су српске трупе стигле. Друго, мушкарци су отишли а
оставили су жене и децу: што је невероватно. Пре ће бити да мушкарци нису
ни били у својим кућама већ у формацијама ОВК. Треће, сељани из Маглица
се плаше да не буду гранатирани, они дакле седе у својим кућама и не
планирају да их напусте, иначе што би страховали ако се спремају да беже?!
Најзад, они се без проблема враћају у Ђаковицу, траже камионе чији су
187
власници Албанци (нису дакле још попљачкани и побијени), сведок оставља
жену у породилишту где добија ћерку. Зар у једном геноцидном чину, како је
представљана српска страна тамо, има места причи о болници, трудници и
порођајима? Зар по пропаганди то дете није требало да заврши на српским
бајонетима?
Ненад Љ. Стефановић, тада новинар Времена, пише из Приштине 15.
јуна 1999-те године: „Тај 15. јун неко ће памтити као историјски датум по
томе што је главни град Косова остао без југословенске војске и полиције. За
Србе са Косова 15. јун остаће навероватније упамћен и као датум после кога
њих више није било у Пећи, Истоку, Дечанима, Ораховцу, Ђаковици... По
пространом хотелском холу по читав дан су се мували клинци, махом
Албанци, нудећи своје знање неког страног језика страним новинарима.
Један од најупорнијих био је момак из Качаника, који је на прилично добром
енглеском наступао отприлике овако – ''ја сам из Качаника и говорим
енглески, могу да вас одведем тамо и испричам све што се у мом граду
догодило''―.
Шта овде боде у очи ? Ако је само делић онога што су говорили западни
политичари и новинари о масакрима и геноциду који су починиле српске
снаге: истина – откуд онда клинци Албанци у хотелу Гранд тога јутра када
српска војска и полиција још напушта Приштину? Откуд су се створили, ако
су сви побијени и протерани? Како то да се у спрженој земљи, у граду где је
извршен маскар и покољ клинци шетају слободно и нуде своје услуге? А,
како видимо: Срба више нема. Срби су отишли, или одлазе, док се албански
клинци мувају по приштинским хотелима.
Има неке логике и у следећој поставци, са којом се мора озбиљно
рачунати: ми ћемо напустити Косово и Метохију а ви онда удрите из све
снаге по Србима, без опасности да убијете нас које браните. Мала је то цена
да се Косово отцепи од Србије и очисти од Срба. Да Албанци нису напустили
Косово, НАТО би морао бити много селективнији при избору циљева и
начину гађања, па би и онако мали ефекти бомбардовања били још мањи. Не
би то НАТО чинио због тога што жали Албанце већ због јавног мњења у
својим земаљама. Најзад, у пропагадном смислу оправдања бомбардовања
колоне избеглица су биле веома корисне и у неку руку незаобилазни
медијски декор.
Касније се појавио и један летак, мислим на суђењу Милошевићу, чија
се садржина састоји у позиву Ругове и ОВК да Албанци напусте своје домове
и склоне се од бомбардовања. Ја у његову веродостојност сумњам, наиме, на
врху летка је грб ОВК а на дну потпис Ибрахима Ругове. У садржају летка
Ругова позива Албанце да напусте своје домове јер ОВК не може да их
заштити. То је мало вероватно. Партија Ибрахима Ругове и водство ОВК су
188
били у константном сукобу, више је ОВК убила Руговиних људи него српске
снаге. Осим тога Ругова је имао своју терористичку и паравојну организацију
ФАРК. Моје је мишљење да је летак дело неке службе, није искључено да је у
питању нека страна служба, али и може бити и наша.
У свом сведочењу у Хагу, Ив Ен Прентис изјавила је следеће: „Више
пута нам је речено... обичним цивилима – етничким Албанцима... саопштено
да је њихова патриотска дужност да оду јер цео свет гледа на Косово и да
свако ко се не придужи егзодусу на неки начин не подржава албанску ствар...
Лидери ОВК су им рекли да је њихова патриотска дужност да се придруже
егзодусу, да напусте Косово, да буду виђени како напустају Косово...―.
Кад смо већ код Хага, ево једног детаља из транскрипта са суђења
Милошевићу који је сасвим непланирао поприлично развејао неке од тврдњи
суда и Албанаца да су баш сви они протерани на силу и без права на избор:
ОПТУЖЕНИ: [симултани превод] Џеки Роланд у Приштини на Косову.
"Многи расељени косовски Албанци - избјеглице, смјестили су се у другим
дијеловима Косова, и то, како кажу извјештаји, без застрашивања од
стране српских снага сигурности. Ови примјери су у јасном контрасту са
сталним извјештајима од избјеглица које долазе у Македонију и Албанију о
тешким кршењима људских права на Косову. У селу Штавље /Ставаљ/, у
сјеверном Косову, стотине младих Албанаца, младића, могу се видјети како
ходају около или сједе на трави. На почетку кампање бомбардирања НАТО
пакта, избјеглице су напустиле своје домове у региону Подујева /Подујевë/.
Полиција је била јужно од Приштине гдје је некима од њих дозвољено да
остану, а затим, према исказима избјеглица, полиција је отворила коридор
за њих како би поново могли кренути према сјеверу. Неки од њих су дошли да
се одморе у Шветљу /?Светље/. Избјеглице кажу да су их снаге сигурности
оставиле на миру иако су они очито поборници Ослободилачке војске Косова.
Полицајци овамо долазе само да би нам продавали цигарете', кажу они.
У међувремену, на југу, нисмо могли пронаћи никакве доказе о десецима
хиљада избјеглица за које НАТО каже да их снаге сигурности држе близини
Урошевца /Феризај/. Један косовски Албанац рекао нам је да је са својим
коњем и колима ишао у град свакога дана и да на том подручју није видио
велики број избјеглица. Он и његова обитељ и даље живе у том селу, а Срби
живе у сусједном селу. Ове приче су у великом протурјечју са свједочењима о
масакрима које смо чули од многих избјеглица које долазе у Македонију и
Албанију и сугерирају далеко сложенију слику покрета избјеглица на Косову и
понашања снага сигурности."
Је ли то Ваш чланак, госпођо Роланд?
О: Ја не могу потврдити све, ријеч по ријеч. Ја не знам како то Ви
радите, господине Милошевићу, али ја се не могу сјетити точно што сам
189
радила у уторак, 18. маја у 21.23 по гриничком времену. Међутим, ја схваћам
што Ви желите рећи тиме. Хвала Вам што сте то прочитали на Суду јер
мислим да то представља добар примјер начина на који је ББЦ објективан,
правичан и непристран и има сензибилитет да јавља о једном сукобу који је
био изузетно комплициран.

*
Хјуман Рајтс Воч се „прославио“ и са извештајем под насловом По
наређењу: ратни злочини на Косову. Цитираћемо само делове и
коментарисати успут: „Иако поуздани подаци тек почињу да испливавају на
површину, УКУПАН БРОЈ жртава у рату на Косову је још увек непознат и
постао је предмет велике расправе―. (Дакле постављена је одступница у оној
синтагми УКУПАН БРОЈ и сада може да се пише даље и било како јер
„укупан број“ може значити „било колико“ и „било кога“, прим.И.Ђ.). „У
свом истраживању Хјуман Рајтс Воч је забележио (како је забележио?
прим. И.Ђ.) 3.453 убиства које су починиле снаге српских и југословенских
власти, али је тај број сасвим СИГУРНО МАЊИ (знају људи и ко их је убио
и да их има још, видовити, прим. И.Ђ.) од коначног јер се до њега дошло
само кроз 577 интервјуа―, (а тако је дакле забележено, прим. И.Ђ.). Значи
тако ради Хјуман Рајтс Воч: иде по Косову и пита људе, па бележи, и најзад
зар се број интервјуа не поклапа са Хашком оптужницом? прим. И.Ђ.).
У наставку пише следеће: „У исто време тај број није сасвим сигурно
онолико висок како су тврдиле власти неких од западних земаља када се
спекулисало бројкама од 100.000―. Лепо. А, са којим бројкама је тада
спекулисао Хјуман Рајтс Воч? И да ли би Србија била бомбардована да је
светско јавно мњење знало да је до 24. марта страдало неколико десетина
цивила и неколико десетина терориста?! Јер и да су тачни ови извештаји не
може се више лагати и скривати чињеница да је већина људи на свим
странама страдала после почетка бомбардовања или од самог бомбардовања,
сем Срба који су подједнако страдали и пре, и после, и за време
бомбардовања. Ово је важно, јер ја оспоравам наводне разлоге
бомбардовања. НАТО је отприлике на сваког албанског цивила страдалог до
24. марта 1999. године убио око 50 српских и албанских цивила. Педесет за
једнога, је ли вам то познато?
Али, наставља се извештај: „До јула 2001. Међународни суд за ратне
злочине есхумирао је око 4.300 тела ЗА КОЈЕ СЕ ВЕРУЈЕ (верују људи?
прим. И.Ђ.) да су жртве незаконитог убијања српских снага―. Овде се већ
говорило о томе да есхумирано тело ништа не значи ако се детаљно не каже
ко је убијени, ко га је и када убио, под каквим оклоностима, и да је УН такође
слично написао у извештају, али и да наводи да је тек око 2.000
190
идентификовано (до тада), али и кад се идентификује тело мора се утврдити
на који је начин страдало и ко га је убио, другим речима: то што је неко
ископан ништа не доказује, ни то што се утврди ко је ископан и даље ништа
не доказује о томе ко га је убио – у време и пределу где је свако свакога
убијао. Најзад, је ли то ХРВ ископавао мимо мисије УН?
Даље се каже: „Најважније је да ПОСТОЈЕ докази (који докази те 2001.
године? прим. И.Ђ.) да су српске снаге прикривале доказе и уклањале тела
(ето дођосмо до Батајнице итд. прим. И.Ђ.) као што је постмилошевићевска
власт ПРИЗНАЛА у лето 2001―, (дакле нису истрага и докази у питању -
него је неко нешто признао, прим. И.Ђ.). Па се онда даље набрајају места
одакле су тела сакривена и то сва она места о којима су говорили пре
бомбардовања, а где после нису нашли то о чему су говорили, али и нека где
су се евидентно нашла, па тако није јасно зашто из неке гробнице фали десет
тела а остала тела су ту остала?! Шта је овде најбитније и шта руши све моје
тврдње и тврдње свих људи у свету који мисле исто? Ако се кроз Батајницу и
Петрову Гору, Бајну Башту или Рашку, докаже да је тих 700 људи стварно
сакривала српска власт, онда више неће бити ограничења у пумпању цифара.
Онда можемо комотно да се вратимо на ону од 100.000 убијених. Онда је све
дозвољено. Зато је била потребна Батајница свима - осим Србима.
И нека служи на част онима који су је створили, ма ко они били и ма
како је створили, јер број пронађених лешева ништа драстично неће
променити право стање ствари, ти људи су се већ водили као „жртве српског
терора“ и евидентирани су у коначним бројкама страдалих или несталих.
Најзад, најважније, ти људи су убијени после почетка бомбардовања, тако да
разлози за почетак истог нису постојали - већ је све било лажно и
исконструисано! И, наравно, потребно је процесуирати и казнити убице и оне
који су сакривали и одвозили те лешеве. А, шта ћемо са масовним
гробницама где су покопани Срби, на територији Албаније, које помиње Дик
Марти, тврдећи да српски тужиоци имају чак и сателитске снимке?! Мада,
слажем се са констатацијом Војислава Шешеља у Хагу, када је сведочио у
Случају Милошевић: „Свако ко тврди да је господин Милошевић имао план
да премешта албанске лешеве са Косова у унутрашњост Србије, лагао је. То
сам апсолутно сигуран. То могу главу да полижим на пањ. Ја сам вам изнео
пример Албанца Дибрана Дибранија који је погинуо на Косову, тамо уредно и
регуларно сахрањен, обележени гроб, а онда је неко и његов леш ископао да
би био нађен, како се зове оно место на Дунаву, Мачков камен, како ли се већ
зове...?―.
Још и за крај, из извештаја: „Саставни део кампање су силовања и
сексуално насиље. Хјуман Ратс Воч је пронашао уверљиве доказе са
деведесет и шест случаја СЕКСУАЛНОГ ЗЛОСТАВЉАЊА―. Прво шта се
191
подразумева под дефиницијом „сексуално злостављање“? Је ли то силовање
или неки други облик вербалног злостављања? Друго: на који начин је се
дошло до тих доказа? Је ли истом методологијом интервјуа, или можда
истрагом са именима, доказима, лекарским или обдукцијским налазима? Јер
ако неко каже да је сакупио доказе, онда то значи најмање следеће: име
жртве, име или идентификација јединице починиоца, евентуални сведоци
(тога на Косову никад не недостаје) и доказ у виду лекарског или неког
другог налаза, место злочина, време злочина, евентуално признање
починиоца или сведочење инсајдера итд. Или, макар једно од овог набројаног
поред нечије изјаве, макар само име жртве. Треће: можда сам ја био у некој
другој војсци али у овој у којој сам био, а то је Српска војска, није било
никакве кампање и никаквог наређења да силујемо, мада не могу искључити
појединачне случајеве којих је сигурно било.
Ово је заиста тешко писати због правих жртава силовања које носе свој
бол и трауме, и којих је сигурно било, али једноставно са кампањама таквих
размера мора се ићи тачку по тачку оспоравња њихових лажи и полуистина, у
најмању руку њихових тенденциозних тумачења. Можда има толико
силованих Албанки, можда и више, сви злочинци морају у затвор, али само
ако је истина, процесуирана и судски доказана истина. Код мртвих је куд и
камо једноставније: морају се пронаћи тела или докази да су убијени. Код
силовања је све то много компликованије и има више простора за
инсинуације и малверзације. Знамо то из искустава у Босни. Корисно би
било, ако то икад буде могуће, упоредити имена, ако постоје, наводних
жртава силовања са именима настрадалих жена, или једноставно покушати да
се та имена идентификују са стварним особама, другим речима утврдити да
ли постоје. И наравно где год се докаже истинитост навода: гањати
починиоце до гроба. Али, да се до 2014. године 20.000 албанских жена са
Космета пријавило да је силовано – то је заиста небулозно?! Говорили смо о
разлозима свега тога.
Помрачене умове на свим странама пустио је Милосрдни анђео
отварајући Пандорину кутију а да није имао стварног разлога за то. Као што
смо видели девојчице из Клечке нису имале шансе бити интервјуисане и нису
доживеле могућност да као ових деведесет и осам жена из Хјуман Рајтс Воча
причају о својим патњама. Биле су спаљене. Убијене па спаљене. Силоване,
убијене, па спаљене. И да је једна Албанка силована, а сигурно јесте, то је
много али не видим моралне основе да се лаже о тим стварима. Србин који
силује - није мој Србин. И ови који лажу о броју и ми који доказујемо
супротно као да још по једном силујемо оне стварне жртве. Подједнако, и
једни, и други. Исто важи и за невино убијене на свим странама. Србин који
убија цивиле није ни човек а камоли Србин. Нико у овој књизи не оспорава
192
нечију насилну смрт. Овде се само оспорава број тих смрти, оспоравају се
починиоци тих смрти и оспоравају се лажи које су довеле до бомбардовања.
Доказују се и приказују се нагони антиратних профитера да, руку под руку са
ратним профитерима, газе по нашој несрећи а све само за своју личну и увек
личну корист. А шта ћемо са сведочењем Сафета Кабашија из Оптеруше,
који је српским истражним органима, после хапшења (није, дакле, убијен
него је ухапшен, па још даје изјаве истражном судији) изјавио следеће:
„Издвојили смо старије жене и наредили им да се губе, а млађе жене смо са
мушкарцима задржали. Команданти Киљај, Краснићи и Љимај су издвојили
и узели девојке, мени су наредили да силујем две удате Српкиње. Све су то
гледали Срби из Ретимља... Увече сам морао да одем у Оптерушу, где није
било заробљених мушкараца. Тамо су биле само две Српкиње, које смо
морали да силујемо, нас 47 припадника ОВК―.

*
Сличан по садржају и методологији рада али много обимнији и
уопштенији јесте и извештај који је потписала Верификациона мисија ОЕБС-
а на Косову али за који није баш најасније ко је све учествовао у писању и
какви су им истински мотиви, а који је насловљен Косово - како виђено тако
речено – анализа стања људских права на Косову од октобра 1998. до јуна
1999. Извештај је угледао светло дана тек у децембру 1999. године. До тада је
сматрано да је боље да буде ван очију јавности. Сам наслов после површне
психолошке анализе говори какви су мотиви и домети аутора. Они брже-
боље самим насловом дају до знања да ће рећи „само оно што су видели“. На
крају се испоставља да су написали само оно што су други чули од некога ко
је можда видео. Већ у предговору Лујза Арбур нам отклања све дилеме и
потпомаже мој став о медијским манипулацијама те јој се на овај начин
захваљујем. Она каже у предговору: „....насиље на Косову је било ужасно;
разарања су се још једном обрушила на обичне људе.... Људи широм света су
били запањени МЕДИЈСКИМ ИЗВЕШТАЈИМА (подвукао И.Ђ.) о
злочиначком понашању које је узимало маха―. Дакле, овом реченицом
Арбурова нам у ствари појашњава слику о томе како је стварана истина и
како су се нашла оправдања. Никакви судски извештаји, никакве озбиљне
анализе, рад агената на терену: само медијски извештаји. Она је разумела у
чему је суштина. Она је нашла за сходно да управо то каже у првим
реченицама иначе кратког предговора.
Кажем, методологија је слична као код Хјуман Рајтс Воча, то су
углавном искази „очевидаца“, врло ретко, самих жртава. Анализа почиње
историјском ретроспективом и сам тај почетак говори о тенденцији
Верификационе мисије ОЕБС-а. За њих историја Косова почиње 1878. године
193
стварањем Призренске лиге. Што се тиче демографских кретања етничких
група по њима значајне су оне које су почеле 1912. године када су Срби из
других крајева насељавали Косово а у исто време, по њима, Косово је
напустило око (sic) 500.000 Шиптара?! После оваквог увода намећу се две
алтернативе као закључак: или ништа не знају или су тотално тенденциозни.
Трећег нема.
Каже се даље да су хуманитарне организације процениле да је до
њиховог доласка истерано око 300.000 људи и да су се десили запањујући
масакри, али ништа више од тога. Само констатација: било је масакара. Па
кажу даље, сад су већ стигли на Косово: „Средина јануара, 45 људи међу
њима и деце - било је побијено у Рачку. Они су углавном убијени изблиза,
ватреним оружјем―. Тако ради ОЕБС-ова комисија. Никада после тога нису
објаснили како то да деце нема у извештајима патолога. Затим нам дају до
знања: „Непристрасност је у темељима рада по питањима људских права,
па је један од императива Одељења за људска права да се његов рад доживи
као непристрасан―. Ко о чему: курва о поштењу - војник о скраћењу. Па
онда даље све по реду: добровољци и плаћеници (баш су се ти обогатили ако
су примали војничке плате од државе Србије, касниле су по годину дана) из
целог света у српским редовима, паравојне формације. Ништа о
муџахединима, нема потребе. Па сетно и са дозом романтике о ОВК: „У
почетку ОВК се састојала од малих сеоских јединица које су често биле
организоване око једне породице и којима је основни задатак одбрана села―.
Па опет 20-30 страница по систему рекла-казала. Па опет Рачак. Па онда
једна реченица која се отргла и која је морала бити речена али сасвим
неприметно, стидљиво и на крају: „За време присуства ОЕБС-КВМ на
Косову, међутим, најчешће се радило о појединачним убиствима―. Па онда
исказана сумња да је ОВК ликвидирала своје неистомишљенике у редовима
Шиптара, него да то може лако да буде масло паравојних јединица и српских
цивила, тако су им бар говорили Албанци из Пећи и околине. Баш бих волео
да видим тог Албанца који ће рећи истину да их је убила ОВК, само да га
видим?! Па опет Рачак. Чим нема шта да се каже, нешто што би одржало
темпо и тензију одмах се помене Рачак. Па онда описи, описи, описи... али и
поред списатељског талента до 24-ог марта врло штуро и мало, скоро ништа
што би само назначило на масакре, а, о геноциду и да не говоримо. О потреби
хуманитарног бомбардовања: ни говора. Па опет клевета на рачун
покварених Срба „који крију лешеве људи које су побили“. Много је
убијених, казали су им да има и ту и тамо, све сведок до сведока, и свуд,
много али не могу да се нађу јер су их Срби сакрили између осталог и у окна
рудника Трепча. Па опет уопштена места: „рекао“, „видео“, „чуо“, „неки
човек“, „неки људи“.
194
 У деловима о тортури могли су написати само једну реченицу, да се не
муче, јер њихова порука гласи овако: Срби су Албанце терорисали где год су
стигли и на све могуће начине, па чак и у болницама. Приче о силовању си
најневероватније. Види се да су их састављали болесни умови, перверзне и
болесне особе које су очито уживале у писању таквих гнусоба, или
сексуално исфрустриране жене (јер то је женска рука писала, а сумња се и
која, и за то је добила орден од генерал-мајора Јахјаге, тзв. председнице
Косова). То је кориснији документ за неки семинар психоаналитичара
фројдовске провинијенције него за међународни кривични суд. Па ту има
свега и свачега, нема те ситуације, нема те позе, нема тог иживљавања које
нису споменули, анално, орално. У свим комбинацијама, на свим местима, на
улици, на стадиону, у збегу, у кући, у полицијској станици, (на једном месту
се спомиње да су полицајци одвели девојку код неке цркве да би је силовали
а у међупаузама између два силовања терали је да стоји до грла у хладној
води – мислим, каква је сврха држати у хладној води поред цркве некога кога
желиш силовати?!). На другом месту полицајци силују жену којој је муж на
послу. Замислите ситуацију: егзодус, паљевине, смрт а жртвин муж се налази
на послу?! Па онда силовања пред укућанима, девојчице, хареми. Ево једног
навода: „У још једном сличном случају припадници паравојних јединица су
издвојили 500 младих и лепих жена и послали их у Старо Читаково―. На
једном месту, у време рата, нашло се 500 младих и лепих жена у тамо неком
селу?! Онда се даље наводи да су те жене служиле да одржавају куће где су
смештени војници и за силовање али „су сутра пуштене кућама―.
Са толико жара и енергије је писан овај део да испада да се тамо само
силовало и ништа друго се није радило. И увек, скоро увек, исказ је узет од
неког ко је видео или чуо од некога. Затим се иде даље: силовања мушкараца.
Српски полицајци у збеговима силују мушкарце. Па онда силовања у
затворима где мушкарце силују полицајци који су заражени АИДС-ом. Ко
мало познаје српски менталитет зна да су ово ординарне глупости. Шта Срби
мисле о хомосексуалцима најбоље знају припадници тзв. геј популације у
Србији. Веће понижење би, познавајући српски менталитет, било за
силоватеља него за силованог. Томе више не би било места међу људима.
Свакаквих се српских војника и полицајаца могло видети за задњих ратова.
Многи од њих нису за дику и понос, али сигурно није било оних који би пред
својим саборцима силовали другог мушкарца. Понављам ти наводи су
сакупљани углавном по следећем систему, ево оригиналног исказа из
извештаја: „Испричао је један седамдесетпетогодишњак да је срео три
жене које су му испричале да је њих и још 20-30 жена силовало десеторо
маскираних мушкараца―. Како виђено тако речено. На крају се, као и њихови
претходници, жале да не могу до жртава зато што се оне крију и не желе да
195
причају о томе. Па како онда сакупише толико случајева?! И још једном
нигде ни једног имена, ни једног податка који би указао на неку чињеницу -
само уопштени ставови.
У анализи они признају да је највећи „број убијених међу младим и за
борбу способним мушкарцима―, али не, нису они страдали у борби, него су
их српске снаге убијале да се не би евентуално борили. По овом извештају би
требало све заслуге одузети припадницима ОВК, јер они се нису борили, чим
нема страдалих у њиховим редовима. Зашто је полиција државе Србије, која
је оптуживана за брутално истребљење цивила, пунила затворе ухапшеним
припадницима ОВК? Зар није било логичније (по тој логици), ако јој је то
била намера, да прво побије терористе, па онда и цивиле, а не да ове прве
хапси и процесуира? Јер терористу треба прво разоружати, па привести из
шуме у затвор, па повести истрагу. Зар није било лакше убити их на лицу
места?! Ако је српска полиција систематски све пред собом убијала кога је то
онда ДОС пустио из српских затвора? Нелогично ми је да неко систематски
убија цивиле а не ликвидира онога који пуца на њега и убија га - него га
хапси и приводи?!
Ако су српске снаге масовно кренуле да униште недужне албанске
цивиле и то је био такозвани план Поткова (чисто српска реч, по речима
Елзесера) о чему је онда Вашингтон пост писао 2. јуна 1999. године на овај
начин: „У року од једног до два дана српске снаге су поткопале побуњенички
почетни импулс Албанаца приковавши их за земљу и изолојући их на
падинама при врху планине Паштрик. Наредних неколико дана усмерили су
артиљериску и минобацачку ватру ка врховима Паштрика. ОВК је
претворена у кашу―. Генерал Милош Ђошан је у свом сведочењу у Хагу, 25.
октобра 2005. године, поводом поменутог списа рекао следеће: „Ја и данас
имам разлога да сумњам у ту књигу јер не знам ко су аутори те књиге, ко је
тај ко је видео, па рекао. Једно је издати књигу, једно написати,а једно је
видети па онда рећи. Наслов ''Како виђено, тако речено'', доводи у сумњу,
односно захтева и тражи да видимо ко је то видео па онда рекао. Ко је
издао можда је и најмање важно. Ја бих лично волео да ми дате име једног
од тих аутора. Оног ко је видео, па написао―.

*
Овде ћемо обратити пажњу на још неколико папира које је радио Фонд
за хуманитарно право, успут како и заслужују, тек да се уочи образац начина
на који су рађени. У Досије-у Рудница пише, између осталог:
112. Дана 12. маја 1999. године, око 10 часова ујутро, у село Доњи Забељ
ушло је шест-седам униформисаних особа, које су сведоци идентификовали
196
као „парамилитарце―. Они су тражили добровољце за рад. Како се нико није
пријавио, они су уз батињање из кућа извели 14 мушкараца – мештана...
113. Око 16 часова, на улици се зауставио војни камион типа „Дајц―, са
зеленом церадом. Из камиона је изашло неколико војника који су након свађе
са „парамилитарцима―, на камион присилно укрцали четворицу мештана из
групе која је копала ровове...
114. „Парамилитарци― су потом наредили осталој десеторици да
наставе да копају. Око 20 часова, командант „парамилитараца―, кога су
ословљавали са „Бабо―, рекао је задржаним мушкарцима да су четворица
„одведених цивила покушали да побегну и да их је одвела војна полиција ради
легитимисања―.
115. Пред сумрак су осталу десеторицу мештана ослободили.
Шта се може закључити из ових редова, осим да су неуки и
непрофесионални: да је неко сведоцима „гурао“ речи у уста јер
„парамилитарци“ је реч коју не би употребио нико са тог простора, то више
личи на некога ко са енглеско-немачког говорног подручја преводи на
српски; да нису само „парамилитарци“ они који су чинили злочине, шта више
у овим редовима они испадају позитивци док регуларна војска отима; да
војни камиони имају зелене цераде; да седморица људи могу имати само
„командира“ никако „команданта“; да су Албанци и у мају месецу у својим
селима и ако пропаганда каже да су сви протерани и побијени; да су ти
„српски зликовци“ глупи јер четворицу одводе а десеторицу пуштају кући да
сутра сведоче о томе; да је 12. маја 1999. године сунце зашло у 19:05 часова,
тако да је време пред сумрак било око 18 часова, испада да су сведоци
пуштени кућама или око 18 часова (у сумрак) или у 20 часова (по тоталном
мраку); да су мештани ипак на крају пуштени кућама! Највероватније се, ако
читамо између редова, догодило следеће: дошло је до сукоба на прилазима
села, највероватније у албанским рововима, и ти људи су страдали. Иначе,
српска војска у мају месецу више није копала ровове у другом ешалону
одбране. А, онда је морала да се преуреди прича тако да изгледа како су
покупљени и погубљени цивили.
У Досије-у о 125. моторизованој бригади, наћи ћемо следеће редове:
43. Рано ујутро, 22. септембра 1998. године, српске снаге су са тешком
артиљеријом кренуле ка Ошљану. Већина мештана се из страха сакрила у
оближњу шуму. Српске снаге и ОВК су се сукобиле на улазу у село. Сукоб је
трајао неколико сати, након чега су српске снаге ушле у шуму у којој су били
скривени мештани Ошљана.
44. Група албанских мушкараца цивила се у страху за живот склонила у
шуму. Тада су их породице последњи пут виделе живе. Након повлачења

197
српских снага, у шуми су пронађена тела седморице мушкараца на којима су
биле видљиве ране од метака.
Дакле, шта се овде може прочитати између редова? Уколико су у селу
цивили, како то да борбе трају неколико часова? Ако је српска војска
користила тешку артиљерију, колико су онда могле бити снаге ОВК када је
издржала неколико сати? Зашто се у приповедању одједном прескаче шта се
даље дешавало са припадницима ОВК који су се борили против српских
снага? Уколико су цивили побегли у шуму како то да нису били сви заједно
били тамо, како то да је седморица мушкараца одвојено од осталих побегла у
шуму а да их нико није видео? Закључак: реч о о погинулим припадницима
ОВК који су се борили против српских снага на прилазима села.
Интересантно је да се ретко у оваквим извештајима може наћи да су неки
Албанци погинули у борби. Увек су то углавном „цивили“, војно способни
мушкарци.
У истом папиру под називом Досије-у о 125. моторизовнаој бригади,
читамо следеће:
56. У село Кожица српске снаге су ушле тек 24. септембра 1998. године.
У селу се затекло доста мештана околних села који су претходних дана
побегли из својих кућа. 13 мушкараца, махом из села Галица побегли су раније
пре тога дана у шуму, на планину. По уласку у село, припадници српских
снага су жене, децу и старце сакупили на једну ливаду, на којој су их држали
до наредног јутра. О судбини мушакараца који су побегли у шуму није се
знало сво до 25. септембра 1998, када су мештани Галице у једној шуми на
планини Чичавици, надомак села Дубовац открили масакрирана тела 13
мушкараца.
Онда следи списак војно способних мушкараца.
Дакле, српске снаге не дирају жене, децу и старце, већ јуре неке људе по
шумама и планинама, за које се основано може сумњати да су припадници
ОВК, иначе зашто би они били у шуми а други у селу. Ти људи су дошли ту
из друге општине: Кожица је у Србици а Галица у Вучитрну. Али, они и не
страдају у Кожици, већ негде по Чичавици која је била легло ОВК. Зашто
није страдао нико од мештана већ само они људи који уопште нису ту, него
су негде по планини, вероватно до зуба наоружани. Ништа се не каже о томе:
од кога су одвојени жене, деца и страци, где су војно спосбни мушкраци, шта
је са њима? Знате, ово се не уклапа у образац злочиначког чињења: одвоје се
цивили, који се после пусте, а јуре се људи по шумама и планинама. Због
чега би то чинио ако ти је циљ истребљење једног народа?! Иначе, сва места
и топоними која се помињу у овим извештајима позната су као јака упоришта
ОВК и тамо током 1998. године уопште нису престајале борбе до јесени.

198
 Интересантно је још нешто, везано за овај извештај, чак и тамо где се
помињу места где су се стварно могли догодити злочини (Ћушка, Захаћ,
Павлане): да је увек међу стрељанима, закланима и попаљенима, увек остајао
неко, или више њих, жив(и) – да сутра до танчина опишу шта се догађало.
Чак и тамо где описују да су жртве овереване у главу после стрељања,
појавило се неколицина преживелих „који су били прикривени лешевима“.
Запањује и то како су та сведочења детаљна, до у танчине се описује и оно
што један човек у хаосу, страху, скривању, и ограниченом простору који
може посматрати са скривеног места или из бега – једноставно није могуће
видети и запамтити. Они „сведоче“ у запету исто, поред тога „сведоче“ веома
прецизно: колико је људи тачно и на којем месту убијено, на различитим
местима, што је апсурдно.
Није међутим проблем у томе што неко за паре пише оно што му се
наручи. Проблем је што суд у Хагу и остали судови прихватају овакве списе
и оваква сведочења као меродавна и релевантна, и ако англо-саксонско право
на које се они позивају, али и свако друго, па и наше, веома јасно каже да
неко може сведочити о догађају само о ономе што је видео, чему је лично
присуствовао. А они су прихватали сведочења, рецимо у предмету Затвор
Дубрава где десетине сведока понавља исту причу и где сваки од њих рецимо
каже: у том нападу је убијено 96 затвореника али је само њих 11 убио
НАТО?! А то они као раштркани и сакривени тада нису могли знати.
У Досије-у о 549. моторизованој бригади, Фонд за хуманитарно право,
између осталог пише и о селу Бела Црква. Наравно, код њих се увек ради о
„злочину над цивилима“. Али, да ли је увек тако?! Овако они описују догађај:
српске снаге су ушле у село, одвојиле жене и децу и наредили им да оду, а 65
мушкараца из села су стрељали. Сведок који говори о томе, наравно,
преживео је тако што су убијени пали на њега и ако говори да су Срби после
пуцали по онима који су били рањени. Сутрадан су мештани уз помоћ бораца
ОВК сахранили тела. Поставља се питање: откуд сада борци ОВК и мештани
заједно а јуче ни помена о њима? Зар није логично да се ОВК бори, да не да
српским снагама да тако лако стреља људе. Не треба их омаловажавати, било
је међу њима добрих бораца. Нису он били гробари који чекају да њихови
сународници буду стрељани, па сутра они долазе да их сахране. Они су се
борили дан пре и изгинули. У тој борби вероватно су страдали и цивили. Зар
њихови савезници нису управо тада често употребљавали кованицу:
колатерална штета? Али тада је заиста било тешко одвојити ко је цивил а
ко није, када је ОВК у питању.
Међутим, изненађење тек следи, а овакви „извештаји“ су их пуни.
Цитирам: „Од 29. јуна до 3. јула 1999. године тим Одсека за судску медицину
и науку Универзитета у Глазгову извршио је 54 post mortem прегледа, који су
199
обухватили 42 идентификоване и 12 неидентификованих жртава убијених у
Белој Цркви―. Уколико су у питању цивили из истог села како је могуће да 12
тела не буду идентификована? Зар се сељани не препознају међу собом? Зар
рођаци убијених, жене и деца, не знају ко је стрељан? Објашњење: ради се о
борцима ОВК из других крајева Косова и плаћеницима.
Када описују догађаје у селу Целина аутори из ФХП користе исту
матрицу која им увек служи да замути границу између терориста и цивила:
„Након гранатирања села, већина албанских породица је панично побегла из
својих кућа у оближњу шуму и сакрила се, прво у кланцу Пастидол на
северној периферији села, а потом дубље у шуму, у месту званом Писјаке,
пре него што су припадници српских снага ушли у село. Мушкарци старости
од 18 до 40 година одлучили су да се скривају на различитим местима у селу,
али у мањим групама, плашећи се да ће бити мета српских снага―.
Обратити пажњу: већина породица, цивила, бежи у шуму, ипак,
мушкарци од 18 до 40 година, дакле војно способни, остају у селу,
распоређени у малим групама (борбеним), тако да не буду лака мета. На шта
вам ово личи? Треба напоменути: у извештају стоји да су српске снаге
гранатирале село од 5 сати ујутро до 8 сати увече. На кога су пуцали? Због
чега нису могли лако да уђу у селу ако тамо није било терориста?
Иначе се Досије о 549 моторизованој бригади односи на период од краја
марта до почетка маја, дакле у времену када та јединица води најжешће битке
са ОВК и албанском војском, и то управо у пределима који су описани. Нико
овде не спори да је било цивилних жртава, само се поставља питање да ли су
баш сви побројани цивили како се тврди, или је међу убијенима било и оних
који су се борили против српске војске и полиције, што не рећи: војске и
полиције тада међународно признате земље.

*
Колико је терориста погинуло у борбама и јесу ли они икад одвојени у
бројци од цивилних жртава? То питање треба поновити, колико је пута
потребно. Треба само пребројати имена погинулих по споменицама и
споменицима ОВК и књигама које су написане у вези тога после рата, па
упоредити са укупним бројем жртава. Наводни број цивила жртава би
драстично опао а још кад би се тај број упоредио са српским цивилним
жртвама онда би НАТО могао да полако спрема авијацију па да ретроактивно
избомбардује Шиптаре. На крају крајева са тим проблемом се суочио и Хаг
па је Милошевић оптужен на крају за убиство неколико стотина албанских
цивила, тачније 577, највише мушкараца у војно способном добу (аутор
намерно подвлачи неколико пута исте чињенице, И.Ђ.). Додуше,
пребројавајући по тачкама оптужбе, дакле уопштеним подацима о броју
200
убијених, долази се до цифре од 797 убијених. Када се у прилозима преброје
убијени поименице долази се до цифре пруближно од 603 именом записане
жртве али су ту придодата 26 имена затвореника из КПД Дубрава за које се
сумња да их је НАТО побио (такође касније повучено из оптужнице
Милошевићу и генералима), тако кад се одузме тај број, Милошевић и Србија
су оптужени за невиђена зверства гора од холокауста бројем од 577 убијених.
НАТО политичари су говорили о неколико стотина хиљада убијених када су
започињали бомбардовање. Чеченски терористи, који су за запад „борци за
слободу“, су само у једном дану убили приближно толико руске деце.
Али ни овде није крај нелогичностима јер по оптужници из Хага од тих
603 имена само 45 из Рачка су убијена пре бомбардовања а осталих 558 по
њиховим наводима су убијени после почетка бомбардовања. Па ја не знам за
шта су нас кажњавали онда? За нешто што смо тек требали да урадимо?! Ако
су Срби злочинци а Шиптари невине жртве због којих нас је НАТО
бомбардовао, како то да данас на Космету скоро да нема Срба, сви су
протерани или убијени, а наводне жртве се слободно крећу чак и по Србији,
лече се у Београду, ваде документа по унутрашњости, пролазе кроз Србију
пешице, слободно, на емигранстком путу у ЕУ? Ако је НАТО донео слободу,
од чега данас, 2015. године, преко те исте Србије, беже Албанци?
Разлози за бомбардовање Србије су већином лажни или исконструисани,
то јест, све су то подметнута кукавичја јаја. О томе ја говорим не
оспоравајући праве жртве. Али, није било десетине хиљада мртвих, није било
геноцида, није било масовног покретања људи док није почело
бомбардовање, није било холокауста, није било организованог силовања, на
крају, а у ствари, на почетку, није било ни стрељања цивила у Рачку него је
доказано да су се ти људи борили са пушком у руци против регуларних снага
једне земље.
Било је злочина и убистава, наравно, ни један рат до сада у историји
човечанства није вођен а да при том није било жртава. Чим ратом настане
безакоње, шљам исплива на површину. Сећате ли се какав је хаос настао у
Њу Орлеансу после торнада кад је настало пљачкање, убијање и силовање
због немогућности локалних власти да одржавају ред? Рат сам по себи
доноси злочине, нико ту није измислио топлу воду. Али су злочини чињени
са обе стране, и то сразмерно много више са албанске а процентуално
немерљиво више. Ја чак овде ни једног тренутка не узимам у обзир преко две
хиљаде цивила погинулих у централној Србији. И, злочини су настали кад је
већ кривац пронађен и бомбардовањем кажњаван за њих. Дакле и
Достојевски може да се преврне у гробу, Американци су поставили ствари на
следећи начин: прво казна - па тек онда злочин.

201
 Суштина кампање владиних и невладиних организација, одређених
јавних личности, покварених политичара, одређених медија и њихових
спонзора са стране, јесте управо та да се скрене пажња са главног питања и
проблема, а о којем ја овде пишем, а то је: је ли НАТО имао стварних и
оправданих разлога, поткрепљених међународним правом, да нас бомбардује
и окупира и да нам данас отима део територије у наставку своје акције, је ли
било масовних убистава и протеривања пре бомбардовања, или је цела та
конструкција око хуманитанрне катастрофе лажна и имала је за циљ да
оправда агресију, окупацију и одузимање дела територије једне суверене
земље??? Данас са свих страна вичу: „треба се суочити са сопственим
злочинима“, из простог разлога да би се замениле тезе и да би се у
колективној подсвести српскога народа створила слика да су нас заиста
бомбардовали са ваљаним и поштеним разлозима и намерама и да нам за
казну треба одузети Космет.
Хоћемо, суочићемо се са свим злочинима, али и са свим кривцима: јер
највећи злочин који се десио на Космету јесте злочин стварања хаоса,
безакоња и потпуног урушавања система и институција које је изазвало
бомбардовање, а које је довело до смрти, паљевина и свега другог. Највећи
злочин је мешати се у унутрашњи сукоб једне земље, помажући једној страни
против друге, поготово сепаратистичкој страни. Понајвећи злочин јесте
манипулисати истином и тиме скрнавити стварне жртве.
Зашто данас, толико година после бомбардовања и окупације Космета,
макар не поставимо нека питања, кад одговоре већ дуже времена знамо?
Потребна су нам та питања, да би мозак покренули са мртве тачке
нефункционисања, да би се пробудили и мало поразмислили над нашим
судбинама које у задње време прихватамо крајње фаталистички. Примили
смо и прихватили оптужбе које су послужиле за оправдање, али само бланко
оптужбе. Хтели би смо да видимо са чиме располаже конкретно оптужница,
па да се мало и бранимо. Да видимо, стварно, јесмо ли толико били криви да
смо заслужили бомбардовање и сатирање. Овде наравно мислим искључиво
на догађаје везане за Косово и Метохију, никако за друга дешавања и друга
ратишта. О томе нека говори ко зна, али ако су нас бомбардовали
ретроактивно или превентивно, или да нас казне за неке пређашње грехе,
требали су тако и да кажу.
А шта ће нам ти докази? Па ми ваљда знамо истину. Ми смо живели и
живимо овде. Ваљда знамо за сваког понаособ је ли крвник, паликућа и
пљачкаш?! Је ли убица?! Можда, 'ајде, не знамо сви баш сваког, али знамо
засигурно јесмо ли СВИ убице или нисмо. Знамо макар за себе, ако смо
искрени, а ништа нас не кошта искреност кад останемо сами или кад као ми
данас немамо више ништа да изгубимо. Нас убеђују да смо колективно
202
криви, да смо организовано кренули да сатремо и са лица земље збришемо
Албанце. Управо у то покушавају да нас убеде из Вашингтона, Хага, Брисела
и Београда. Ако јесмо: хоћемо доказе, хоћемо одговоре на питања, хоћемо
сами да поставимо питања. Пазите: ми тврдимо да смо криви, али исто или
мање од других. Ми тврдимо да се несрећа увезла споља, да је несрећа све
нас захватила као бујица и да ми прости и једноставни људи једноставно у
неким тренуцима нисмо могли да јој се одупремо, пре свега из страха. Ми
тврдимо да је било свега и свачега, свега онога што рат донесе са собом, али
тврдимо да је то било по систему „ко кога прво ухвати“ и то кад је већ
бомбардовањем настало безакоње а не никако зато што су једни испланирали
да униште друге. Зато што смо ми испланирали да уништимо Шиптаре - то
није истина!!! За њих нисам сигуран - то нека виде они.
Сви кривци су кривци са именом и презименом. На свим странама.
Хоћемо да нам се одговори кад је, ко је и колико људи убио. Хоћемо макар
приближно, наравно да не може свакоме, да се каже име и презиме, и жртве,
и крвника. Па да се пребројимо и да се судимо, и на крају да схватимо јесмо
ли праведно, или не бомбардовани, и окупирани. Забога, у ратовима на
просторима бивше Југославије убијено је преко 100.000 Срба! Па нису се ти
људи самоубили. Неко их је усмртио. Па кад нас лепо убеде да је тако морало
бити, да се наше жртве не рачунају и не кажњавају, онда да се измиримо са
западним светом, да му опростимо бомбе и мртве - јер забога заслужили смо.
До тада, док нас не убеде, бићемо упорни, стално ћемо постављати питања на
одговоре које знамо и које смо видели.
Кад избије грађански рат, као код нас после распада СФРЈ, који је уз то,
да ствар буде гора, и верски-грађански рат, или кад избије буна као на Косову
(јер на Космету није било грађанског рата него рата државе против тероризма
и буне) и то терористичко- сецесионистичко- исламско- фундаменталистичка
буна финансирана нарко новцем и помогнута од страног фактора, онда је,
тврдим: највећи злочин када трећа страна или сила стане на нечију страну,
или што је још горе организује све, потпали фитиљ, гурне нож у руке, па се
после неког времена јавља као посредник и душебрижник. Што би рекао
један немачки новинар: „Швабе су на Косову потпалиле ватру а јенкији су
дошли да је гасе бензином―. Највећи кривци за сваког мртвог на Космету јесу
управо они који су због својих интереса потпиривали, чак, организовали рат.
Ипак, бомбардовање једне суверене земље, у Европи, крајем 20 века -
зар то не заслужује макар нека питања и неке одговоре, сада кад имамо и
временску дистанцу, и документа, и сведоке? На крају крајева кад имамо и
видљиве резултате те хуманитарне интервенције, и кад се полако назире
епилог који открива стварне циљеве и намере појединих актера. Зашто?
Зашто су нас бомбардовали? Да се спречи хуманитарна катастрофа и
203
геноцид? Да се спречи или заустави? Ето простих питања. Је ли постојала
хуманитарна катастрофа и геноцид пре бомбардовања? Јесу ли систематски
убијани и протеривани албански цивили пре бомбардовања? Ако јесу: где и
колико? Ако нису: шта је спречавано и заустављано?
По чему се разликује егзодус Срба из Хрватске од егзодуса Албанаца са
Космета – осим што су се ови потоњи вратили кућама и добили државу? У
оба случаја се воде борбе између две стране, мањине - оличене у побуни, и
већине - оличене у држави. Али! - у првом случају, Американци бомбардују
побуњене Србе, а у другом случају они бомбардују Србе који се боре против
побуњеника. Узгред, бомбардују и Србе у Босни.
Весли Кларк у својој књизи Модерно ратовање каже: „Чим почну да
падају бомбе, српске војне и полицијске снаге ће протерати албанско
становништво, или чак и убијати―. (Француски филозоф Данијел Бенсаид
каже: „Олакшали смо чињење злочина да бисмо оправдали њихово
кажњавање―). Он, дакле, не каже: да ће бомбардовањем спречити, него да ће
се бомбардовањем управо то десити. Он не каже да ће бомбардовати јер
српске снаге „то раде“ или да ће бомбардовањем српске снаге то „престати да
раде“, него да ће бомбардовати да „би урадиле“. Ипак, интересује ме: откуд
су знали Американци да ће доћи до ратних злочина, убијања и протеривања
на Космету и са Космета, скоро годину и по дана пре него што се све то
наводно и догодило? Они нам наравно не могу рећи да су располагали
бројкама и именима када су донели одлуку о бомбардовању а које су истим
правдали јер једноставно тада те бројке и та слова нису постојале-а. Али
макар да затражимо да се потруде да нам на то одговоре.
Како то да је НАТО (даље читај „Американци“) имао готове планове за
бомбардовање још 1996. године? Просто питање, доказана тврдња али нико
не тражи одговор на њега. У разговорима са саветницима за безбедност Беле
куће, у септембру 1996. године, Момиру Булатовићу је речено следеће:
„Србија ће се врло брзо суочити са великим проблемима на Косову. Тамо ће
избити оружани сукоби и, на крају, биће стационирано око педесет хиљада
америчких војника... Као посебно важно истакнуто је да се млади људи из
наше земље успешно интегришу у начин живота у Америци... За разлику од
њих као грађана, наша држава се не уклапа у ову концепцију. Посебно
Србија, која је превелика, и у којој увек постоје могућности окретања ка
другим центрима моћи. Стога ће бити значајнијих политичких промена― –
(Момир Булатовић, Правила ћутања, стр. 236-237). Три године пре почетка
рата и бомбардовања Американци знају да ће доћи на Косово и да ће тамо
бити рата. Уосталом, то је карактеристично за велике силе и посве је
природно. Они разрађују стратегију и бирају тактику много времена унапред,
са по неколико евентуалних сценарија. Међутим, оно што је овде
204
интересантно јесте чињеница да они много пре догађаја који су послужили
као повод за бомбардовање, знају због чега ће доћи на Косово: да се Срби не
окрену Русији, па да Руси дођу на Косово уместо њих. А Милошевића ће
сменити јер је Србија „велика“. Значи, нису у питању људска права и
демократија. Када би интерпретатори и заговорници америчке политике у
Србији на овакав начин, поштено, говорили о америчким потезима – мање би
им замерио. У ствари, принципијелно се не би имало шта замерити: велика
сила гази мали народ због својих интереса. Али, кад почну да говоре о
демократији и људским правима и како је Американцима само до тога стало,
онда све то добија циничну ноту, која боли. Американци су бацили атомске
бомбе на јапанске градове у тренутку када Јапан више није имао офанзивних
капацитета. Американци су бацање атомске бомбе правдали тиме да ће на тај
начин спасити много живота америчких војника, и сматрали су то оправдање
сасвим регуларним: јапански цивили за америчке војнике. А шта је са
јапанским цивилима? Не може се од Американаца тражити принципијелност.
Та они су бомбардовали Србију да спрече наводне злочине над цивилима
управо чинећи злочине над цивилима. Ако је, чак и по америчким
стандардима по којима су нас бомбардовали да би спречили да убијамо
Албанце - исправно, онда смо и ми имали исто право да бомбардујемо
Албанце да би их спречили да убијају Србе. Обашка, ми смо то чинили у
нашој земљи па је отуд наше право веће и јаче.
Још је Наполеон својевремено сматрао да је ''само један палац
земљишта на десној обали Дунава, под руском контролом'' катастрофа за
његову Европу, и то се до данашњег дана није променило у европској
перцепцији Србије као Мале Русије. Наполеон је својом изјавом да је
''Аустрија географски непријатељ Србије'' запео ороз Принциповог пиштоља
и Првог саветског рата. И, како су Наполеон и Аустријанци више желели
Османлије на својој граници уместо независне Србије, тако су Енглези 1918.
године желели неку обновљену Аустро-Угарску уместо Југославије, и ако су
били непријатељи у том рату, и одмах су почели да је руше. Мала Русија на
Балкану и перцепција о Србима као ''коњовоцима руских Козака у походу на
топли Медитеран'' (Екмечић), је оно што је Србима ломило главу последња
два века, а када су односи са европским силама у питању. Почев од распада
СФРЈ, па преко бомбардовања Србије, до дана данашњег и преговора око
уласка у ЕУ, ти притисци не престају, нити ће икада престати. И, ако будемо
примљени у ЕУ, ти исти европљани ће нас сматрати Малим Русима и никада
нам неће веровати. Па, ако је тако, а тако је, што онда да не будемо Мали
Руси. Обзиром да се евро-атланске итеграције правдају тиме да смо мала
земља да би били неутрални. Па, као не можемо да будемо неутрални, онда
макар будимо на страни оних којима нас сматрају.
205
 Генерал Спасоје Смиљанић у својој књизи Агресија НАТО - Ратно
ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине, између
осталог пише: „Планирање ваздухопловне операције НАТО, за агресију на СР
Југославију, започето је у лето 1998. и завршено до краја августа 1998.
године. Весли Кларк у својој књизи ―Модерно ратовање‖ о томе каже: ―У
време састанка министара одбране НАТО, средином јуна, процес планирања
је већ увелико у току, а добијени су и први одговори. Било је мало
интересовања за превентивно размештање копнених трупа, а више за
ваздухопловну операцију‖... На крају јануара 1999. године Савет НАТО је
размотрио разрађени план ваздухопловне операције против СРЈ―. У
оптужници Пјер Анри Бинелу, француском мајору који је оптужен и осуђен
за шпијунажу у корист Срба а на штету НАТО-а, пише да је: „између јула и
октобра 1998. српском официру Јовану Милановићу дао податке о НАТО
циљевима―. Сад, ако се узме да ти планови нису баш у том периоду
настајали, него су већ постојали, како то да су Американци и Немци знали да
ће се у зиму 1999. догодити Рачак који је био повод почетку бомбардовања?
Како је НАТО већ крајем 1997. Године знао шта ће се све догодити на
Космету па је већ уцртао циљеве и почео да припрема кампове за пријем
избеглица? Ево шта пише сам Бинел: „Напрегао сам се да уверим
Милановића да је политичка сагласност за ударе добијена, али да се још даје
прилика преговорима. Прецизирао сам му да Американци пожурују
интервенцију, између осталог и да би испалили ракете ''томахавк'', што је
било тачно. Према ономе што се могло наћи у стручној штампи, они су у
1998-ој години морали да демонтирају 421 крстарећу ракету, а током лета
су испалили само две, једну на Судан, другу на Авганистан―. Тако је и
Аустро-Угарска планирала да нападне Србију још 1913. године, пре
Принципових хитаца, али није добила пристанак Италије за то (погледати
мемоаре некадашњег политичара Ђолитија). Када је, најзад, извршила напад
на Србију, учинила је то по генерал-штабним плановима из 1909. године.
Тим Маршал у поменутој књизи Игра сенки каже: „Планови алијансе за
бомбардовање Југославије били су сачињени крајем пролећа 1998...―. Питање:
где се у све то уклапа хуманитарна катастрофа? У пролеће 1998. године
српске снаге су биле пасивне а у офанзиви је била ОВК која је тада
контролисала пола Космета. У 1997. години је било све мирно и ништа није
наговештавало било какву катастрофу. Јесу ли планови постојали и за
хуманитарну катастрофу, кад су већ постојали за све остало? Поменути
Милановић у једном интервју-у каже: „Наша војска је дошла до
неексплодиране ракете која је за циљ била програмирана у марту 1998―.
Питање: зашто сте хтели да нас бомбардујете пре те ваше „хуманитарне
катастрофе“ скоро годину дана? Јесте ли знали да ће се десити? Или сте је
206
сами режирали и организовали како би оправдали бомбардовање? Да знали
су и организовали су.
А, да, већ до деветог априла је испаљено 450 крстарећих ракета. Није
морало више да се размишља о прескупом и компликованом демонтирању, а
уједно се и упослила америчка индустрија правећи нове, а све то на рачун
земаља НАТО пакта и косметских природних ресурса. На рачун пара које су
уштедели за бесплатне базе по Космету а које су морали папрено да плаћају
по западној Европи. Сада им војници имају јефтине курве и најфтинију дрогу
на свету. И добре плате: на рачун УН.

*
Много је књига написано последњих петнаестак година а које за тему
имају Косово и Метохију. На западу највише. Код нас исто тако. И тамо, и
овде: шароликог квалитета. Углавном су то лоше и тенденциозне књиге.
писали су их људи који не разумеју проблем и не баратају чињеницама. Или:
у пропагандне сврхе. У нас није постојала никаква стратегија по којој би се
водило рачуна шта вреди преводити или штампати, па је тако у много
случајева из буџета финансирана антисрпска пропаганда. И када су аутори са
овдашњих простора у питању: не можемо се похвалити квалитетом. Или су у
питању пулени невладиних организација и друге Србије, или људи који
једноставно не схватају суштину косовског проблема и сукоба.
Ево неколико примера како се писало о Косову. Прво ће бити речи о
књизи Тима Маршала Игра сенки. Шта каже Тим Маршал? Он из Београда
извештава о првим „неделима“ на Космету. Он каже како су сви страни
новинари похапшени, да би се у следећем пасусу сусретао са многима од њих
и водио разговоре. Прича о „ратним злочинима“ Срба без и једног аргумента.
Он чак и није на Косову. Невероватно. „Тек после неколико недеља― - каже
да је први пут отишао тамо. И то један једини дан. Ујутро дошао, увече, пре
мрака, се вратио. И постао „стручњак“, или је можда прикладнија реч
„експерт“. Најнебулозније су његове приче о неким наводним плановима
Милошевића о овом или оном. Види се да је био окружен српским протувама
које су му причале оно што су мислили да ће му се свидети. И кад покуша да
ода признање нашим војницима, пилотима или генералу Величковићу, он то
чини са потпуним и увредљивим неразумевањем српског менталитета: „Јесу
ли хероји или будале?― - пита се Маршал. Али се не пита: јесу ли будале они
пилоти што бомбардују Србију, хиљадама миља далеко од своје земље?! Они
за Маршала и Б92 нису будале него су то ови који су бранили своју земљу.
Американци су потрошили око 100 милиона долара да би срушили
Слободана Милошевића и пре тога десетине милијарди долара да бомбардују
Србију, али нису ни приближно толико потрошили да ојачају демократију и
207
побољшају живот грађана Србије. Ту се огледа њихово лицемерство. Они не
желе мир и демократију већ своју хегемонију. Десетине милиона мушкараца,
жена и деце, у свету годишње умире од глади и то у подручијима где
Американци троше милијарде долара за своје јавне и тајне милитаристичке и
хегемонистичке акције. Када би само мањи део тога одвојили у хуманитарне
сврхе свет би био много боље место за живот.
Он прича и препричава догодовштине из рата, па каже како се затекао у
свом хотелу кад га је тражила српска полиција: „После неколико минута неко
је покуцао на врата и затим ударио по њима нечим тешким. Отпузао сам до
шпијунке. Са друге стране врата били су кожна јакна и хеклер (мисли на
полицајца прим. И.Ђ.)“. Ето, Тим Маршал је као првокласни новинар и
истраживач успео да нађе хотел у Београду који на вратима својих соба има
шпијунке а полицајци још носе кожне мантиле и хеклере који се могу видети
кроз шпијунку. Очито да је човек читао шпијунске романе. Затим наставља:
„За косовске Албанце ситуација се погоршавала великом брзином. Добро је
познато шта им је Београд радио у пролеће и лето прошле године―. И крај!!!
Ту је Маршал завршио са изношењем доказа о томе шта је то Београд
(обратите пажњу на формулацију, није „режим“ или Милошевић - него
„Београд“) радио косовским Албанцима прошле године. Чак и не зна ни то да
су се борбе водиле у лето и јесен, а не у лето и пролеће. Добро, макар је једно
годишње доба погодио.
Колико слабо познаје ситуацију показује и следеће писаније Тима
Маршала: „Амерички авиони су случајно погодили конвој албанских
избеглица... а касарне пуне војника ОВК су уништене―. Када би нам само
појаснио где су то војници (како их он зове) ОВК имали касарне - па да му
поверујемо. Можда мисли на оне у Албанији?! Али НАТО није бомбардовао
Албанију. Тим Маршал искрено и по души сматра да су Срби заслужили то
што су добили. Кад га неко пита: „зашто бомбардујете школе, фабрике,
болнице?― - овај му одговара: „тамо кријете војну опрему―. Новинар?! Он
улази на Космет, како рекосмо на један дан, после пар километара каже:
„сигурно има преко 100.000 војника, на хиљаде артиљеријских оруђа и
стотине тенкова―. Па како је успео да их преброји, побогу?! Али онда у
наставку констатује „као да су у земљу пропали―?!? Па како онда зна колико
их има? Ја сам лично, за 78 дана агресије, као резервиста Војске Југославије
видео свега два тенка. Па нису тенкови били паркирани уз пут где пролазе
новинари! А нису ни у земљу пропадали кад их је Маршал пребројавао.
Уводи и нове термине за српске војнике на Космету: „етнички чистачи― или
„зликовци у униформама―. Током целог текста он не може да прежали
чињеницу да је током рата НАТО углавном погађао макете а не праве авионе
и тенкове. Али са поносом констатује „да је Алијанса још у пролеће 1998 већ
208
имала планове за бомбардовање―, међутим ништа не говори о томе зашто су
још тада хтели да нас бомбардују?! У једној расправи, у гостима код неких
Срба, он између редова каже: „ово вам је за Сарајево, да видите како је
њима било тамо―.

*
Постоје аутори попут Жана Арноа Деренса, који се слове „стручњацима“
за Косово, чије књиге се преводе и штампају код нас, којима рецензије пишу
овдашњи „експерти“, (које су у позадини наставак притајеног процеса
манипулација јер су препуне произвољних закључака, неистина и
наментнутих општих места – иако се слове као „пријатељске“), а који своју
књигу Косовска замка – Косово, година нулта, (2009), започну следећим
реченицама:
„Но, положај Албанаца је и даље двосмислен, с обзиром на то да
постоје два супарничка приступа. По првом, Косово је део албанске
националне територије, који је неоправдано одвојен од матичне државе на
Амбасадорској конференцији у Лондону одржаној 1913, након балканских
ратова, када је призната независност Албаније, али су јој одузети Косово и
још неке области – делимично – насељене Албанцима и припојени Краљевини
Србији―.
Без обзира што аутор овде покушава да презентује став албанске стране
(не нужно и његов) он је дужан био да дадне и нека објашњења. Без тога онда
књига није комплетна и нема везе са здравим разумом и елементарним
знањима, па је нико неће узети за озбиљно или ће схватити погрешно,
поготову „знањем плитки“ читаоци на западу. Прво, како је Косово могло
бити одвојено од матичне државе када та држава никада до тада није ни
постојала и управо се на тој конференцији успоставља?! У Балканским
ратовима учествују државе попут Србије, Бугарске, Турске – а Албанија још
и не постоји, па се поставља питање како нека територија може бити део
непостојеће државе. И, друго, Србија Косово и Метохију ослобаћа од турске
окупације и као део тадашње турске државе, па чак и да се појам
„ослобађаање“ узме са скепсом и дефинише као „отимање и отцепљење“,
онда се то чини Турској а не Албанији (која не постоји), Турцима а не
Албанцима (који још немају државу, а грб, заставу и химну, управо праве
аустро-угарски уметници, за дневнице)! Албанија је настала, углавном, из
аустријске тежње да спречи излазак Србије на море. Како је тада писао
Стојан Протић: „Албанија је изум аустријске дипломатије―. Наравно, реално
је било да се на том простору створи некаква албанска држава. Међутим,
проблем је настао када је стварањем албанске државе подржан и албански
209
шовинизам. Жил Делафос, посланик из Калвадоса, 1913. године пише:
„Нема, и никада није ни било Албаније: постоје само Албанци спорадично
расути по читавом Балкану, или нешто гушће у региону којем су дали своје
име. То су номади, готово све разбојници, који никада нису били уједињени
под истим законом тако да могу да сачине ембрион народа―.
У истој књизи, исти аутор, на пример, каже да је „Косово до
бомбардовања било игнорисано― (мисли на медије на западу); а Косово је
управо бомбардовано, заједно са остатком Србије, због велике медијске
манипулације и припреме за агресију, зато што се месецима пре
бомбардовања није скидало са разних медија. То све говори да су
„стручњаци“ из иностранства углавном збуњени или злонамерни. На жалост,
домаћи аутори који пружају нешто квалитетно углавном су игнорисани
уколико нису припаднци „друге Србије“ или владајуће гарнитуре. Ипак, по
нешто је горе поменути аутор и погодио, поготову на тему протеста против
бомбардовања: „Ипак се чуло неколико критичких гласова, али већина је била
усмерена на НАТО бомбардовање и често су били мотивисани пацифизмом
који се противи свакој војној интервенцији или анти-америчким
ангажовањем―.

*
На трагу ове књиге, има их још много сличних (многе ће бити и
поменуте), које су препуне општих места, лажних навода и погрешних
закључака, јесте и књига Стефаноса Песмазоглуа Косово – двострука хибрис.
Човек је очигледно „друго-Грк“ те му нису далеке мисли и идеје „друго-
Србијанаца“. Он уопште не доводи у питање српску кривицу већ наступа
генерално против НАТО одлуке да бомбардује Србију из
антиглобалистичких и пацифистичких побуда. Перјанице другосрбијанштине
у Србији су извори на које се он ослања. Шта рећи о аутору који
нештедимице цитира Малкома Ноела, кога сматра врхунским ауторитетом по
питању Косова, а са чијим идејама смо се упознали у претходним редовима.
Најгоре од свега јесте чињеница да је Завод за уџбенике из Београда ову
књигу објавио као „пријатељску“.
Тако је у Србији 2008. године штампана и књига извесног Фернанда
Ђентилија (Недокучиви Балкан), у којој аутор, између осталог, тврди да су
Срби почетком века у Београду мислили да „Албанци имају репове―, и „да је
деведесетих година на Косову владала расна дискриминација―, да су
„Албанци на Косову живели од праисторије до 7. века, када су их Срби
одатле протерали―, а, по аутору, Адем Јашари и Хашим Тачи су борци за
слободу, док су Срби сви одреда зликовци (опширније видети у тексту
Слободана Антонића о овој књизи).
210
 *
Иста је ситуација и са књигом Ђузепе Чуле и Виториа Романа Вукови у
магли – Косово: ОУН талац мафије и САД. Министарство за Косово и
Метохију Републике Србије финансирало је књигу која износи мноштво
лажи, антисрпских и антидржавних ставова, лажних оптужби на рачун Срба.
У овој књизи сам нашао редове о „масакрима“ и „злочинима“ српских снага
које чак ни званична албанска страна не помиње, нити их суд у Хагу бележи,
а говори се о стотинама мртвих цивила. Поред тога, књига је занатски лоше
урађена, то су новинарске цртице пуне општих места и измишљотина које
свакако не заслужују да их српска држава помаже јер немају ни научну, ни
журналистичку тежину.

*
Антонио Еванђелиста је написао књигу Ћеле кула – Косово 2000-2004,
која је код нас штампана 2011. године. Министарство за Косово и Метохију
финансирало је и ову књигу, у којој већ на шестој страни пише „да су Срби
побили на десетине хиљада албанских цивила―?! И да су „западни
политичари започели сукоб због добробити локалног становништва... које је
српска влада годинама дискриминисала―. Тако да се већ на почетку књиге
распознаје матрица: Срби су криви и требало их је бомбардовати али су
касније Албанци мало претерали. Није важна истина колико је важно
правилно расподелити критике чак и када се пише ван уходаног клишеа о
Србима. Али, чини се да су овакве књиге још опасније од класичних
памфлета, јер оне стварају привид објективности (ето, нису баш Срби толико
лоши и криви за све) па се онда протурају кроз то опет клишеи и неистине
(најгоре су полуистине).
Јесте по аутору „ОВК гомила банди различитог порекла― али су они
настали „као побуњеничка снага против злочина војске и српских
парамилитарних снага―. Банда устала против злочина?! - ако сам ја добро
схватио апсурдност става. Чиме се аутор највише бави у својој књизи?
Проучавањем локалних обичаја и КАНУН-а (како он сам каже, а мисли на
каноне Леке Дукађинија). Један од американаца, командант Одељења за
истраге, скренуо му је пажњу на то да би се убијање спречило на тај начин
што би будуће жртве требало да оду у куће својих будућих убица и да тамо
остану, зато што је по том КАНУН-у „гостопримство испред освете, тако
да докле год је потенцијална жртва под кровом могућег убице, до тада ће
бити на сигурном―. Мислите да се шалим и пародирам док ово пишем? Не!
Управо тако стоји у књизи, управо су овако инфантилно и неозбиљно
размишљали они који су требали да заведу ред и мир на Космету!
211
 Иначе, та легенда о беси и канонима Леке Дукађинија одавно на Космету
нема никакву важност, и осим у неким планинским крајевима: никада је није
ни имала. Осим у литералном пољу и у домену легенде, у животу није
примењивана а то најбоље знају они који су ишли на поверење и на част: а,
како су завршили. Албански теоризам на Космету се испољавао у
најподмуклијим формама, њима ништа свето није било: ни жене, ни деца, ни
дом, ни светиња. 1921. године заклана је четворогодишња девојчица у
Приштини, ћерка учитеља Димитрија Живића: из освете. А убијали су, клали
и силовали - и без освете. И то је тако у задњих неколико векова. Част
изузецима, нараво: не треба генерализовати. Од Еванђелисте, додуше,
сазнајемо да је Лек Дукађини био принц: али нисам успео да сазнам: чији?!
(Каснијом претрагом сам схватио да је помешао албанског принца Леку
Зогуа са Леком Дукађинијем).
Даклем, КАНУН. Не би лењ Еванђелиста, отишао је у прву књижару на
Косову на коју је налетео и купио књигу: КАНУН. И, богами се потрудио, па
нам га лепо препричао а све о трошку српски порезних обвезника и јавног
предузећа Телеком (опет о трошку српских пореских обвезника), и Народног
музеја Ниш (опет о пореском трошку Срба). Највише пажње је посветио
ставкама гостољубивост и крвна освета. На страни 40-тој сазнајемо да је „у
Босни Милошевић вршио етничка чишћења и стварао масовне гробнице― –
али то је само успут и ако је ван контекста. Потом нас подучава шта су
албански ФИС-ови. И тако, већ око педесете странице читаоц схвата да није
купио књигу која говори о томе шта се дешавало на Косову из перспективе
једног службеника УНМИК-а, како је то рекламирано, већ да у руци држи
књигу о тзв. албанском КАНУН-у и, евентуално: књигу о мафији. Говорећи
тако о обичајним правима, аутор на 48-ој страни пише: „Увек имајући у виду
освету, требало би подсетити на паљење добара породице (пракса која је
даље широко присутна на Косову како су показали нереди од 17. марта
2004), пре свега онима који су криви за неко дело, и изнад свега за неодржану
реч―. Срби су дакле убијани и паљени по канону Леке Дукађинија, другим
речима: по обичајном праву Албанаца а због неке своје кривице. На истој
страни аутор наставља: „Албански свет, јуче као и данас, карактерише се
као насилна али организована заједница, сумњичава али часна―. Убијали су
дакле, али часно и из части.
„Ако бих морао некако да назовем мартовске нереде, говорио бих о
некој врсти општег ''сравњавања рачуна''...― – каже аутор на страни 117, а
спонзорисан од стране српске државе. Тада су, дакле, Албанци сравњивали
рачуне са Србима?! Иначе, када говори о 17-ом марту, осим уопштеног увода
у коме износи статистичке податке, али и податке да су Срби напујдали псе
на албанску децу која су се подавила, он наставља углавном о проблемима са
212
којима су се суочавале Међународне снаге тога дана. А, да је целу књигу
посветио томе дану – мало би било.
„Неће бити тероризма на Косову - тврди аутор - јер Албанци воле
Американце“. Добро, видећемо.
Да скратимо. Ајде, укратко да видимо шта су то финансирали борци за
српско Косово и Метохију из дотичног министарства владе Републике
Србије?! Додуше помогли су и Телеком Србије и Народни музеј у Нишу,
мада за ове задње заиста не знам шта су помогли, макар по садржају саме
књиге?! На десетине изванредних рукописа наших и страних аутора није
имало прилике да буду представљени јавности, зато што се паре троше на
неадекватне ствари, што се води погрешна политика према проблему
Космета, што медиокритетске креатуре гледају само своје интересе а на
жалост имају моћ одлучивања. Зато нам овако и иде. Ево шта је поводом
књиге, између осталог, аутор рекао новинарки Данас-а:
„- Да ли је у време ваше службе, од 2000. до 2004, Унмик полиција имала
податке о логорима за Србе и трговини људским органима о чему говори
извештај специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија?
- Тада о тим стварима нисам знао, нити је то била моја област
истраживања. Начин на који је Карла дел Понте у својој књизи описала
трговину органима, чини ми се да је мало вероватан са практичне стране,
имајући у виду жуту кућу на брду у којој су, наводно, убијани људи ради
узимања органа. За такве ствари потребни су доктори, анализе, стерилан
простор, лекови, тестови компактибилности, апаратура... такве ствари,
кад су и илегалне обављају се у клиникама, опремљеним болницама, а не у
колибама. Прочитао сам да се спроводе истраге на Косову, али се ради о
илегалном пресађивању у клиникама. Извештај Дика Мартија нисам читао.
Треба видети папире и документа које је он користио. Треба веровати
сведоцима, али докази на лицу места говоре много више него сведоци, јер те
ствари не могу да се лажирају. Да сам ја оптужен за такво дело, дозволио
бих да се обаве све истражне радње зато што је у питању застрашујућа
оптужба, и не треба се од ње крити испод бирократских зачкољица―.
Треба објаснити господину да се такве ствари могу одвијати и у
примитивним условима, у жутим кућама на брдима – када вам није важно
шта ће се догодити са присиљеним донатором, то јест када вас није брига за
његов живот. То је једно. Друго, требао је прочитати извештај Дика Мартија
јер је то врло важан докуменат за некога ко даје судове о томе. Не замерам
ништа аутору. Написао је књигу која се може прочитати (и то је нешто), и
која није памфлет какви се пишу на западу али која нема капацитета да
понесе нешто ново јер је робовала већ прихваћеним начелима и уопште их
није доводила у питање. Међутим, замерам институцијама које су од мојих
213
пара одвојиле да се та књига штампа. Свакога дана купујући бензин,
потрепштине, разну робу: ја плаћам порез. А, Косово и Метохија је део
српске државе. Понављам: није спорна књига, спорно је оно што следи после
импресума на првој страни.

*
Ханес Хофбауер (Hannes Hofbauer) је аустријски историчар, публициста
и новинар. Објавио је неколико књига везаних за догађаје на просторима
бивше Југославије. Књига Експеримент Косово – Повратак колонијализма
штампана је на српском језику ове године у издању издавачке куће Албатрос
плус и у преводу Животе Ивановића.
У коректном историјском осврту, у уводу књиге, аутор се трудио да
упоредо прикаже како на историју Косова гледају обе стране, српска и
албанска, износећи аргументе сваке од њих без много коментара или
задирања у дубљу анализу истинитости изнетих теза. Ипак, по њему „српска
страна износи историјски мање спорне податке о насељавању Словена у
Европи у VI столећу... “ (стр.13). Оно што је мени најинтересантније у самом
уводу књиге јесу статистички подаци за 1871. годину које аутор износи а
позивајући се на турске пописе становништва. Тада су 63,6% становника
Косова чинили Срби, док је Албанаца било 32,2%. Већ 1899. године
Албанаца има 47,9% а Срба 43,7%.
И даље историјско образлагање овог аустријског аутора је у границама
коректнога, што није специфично за западне ауторе, поготову делови који
говоре о аустроугарско-турско-српским релацијама и атентату на Франца
Фердинадна, као и о даљој судбини мита о Гаврилу Принципу. Хофбауер
констатује да је Принцип за Србе национални херој, док је за Аустријанце и
Мађаре атентатор и разбојник. Очигледно је већ на самом почетку да је аутор
користио обимну и разнолику литературу при писању ове књиге. Чини се да
је користио и више но што треба и да местимично тексту фали анализе и
сопствених закључака. Ипак, он не тактизира ни када наводи немачке
филозофе Хердера и Хегела који су својевремено веома погрдно и
расистички писали о балканским народима, посебно о Бугарима, Србима и
Албанцима. Говорећи о том периоду аутор је вероватно свесно покренуо
питање вековних српских заблуда о Европи а које су и данас актуелне. На 33.
страни он каже: „Док су, пре свега, српски образовани грађани трагали – и
налазили узоре на Западу, у Немачкој нацији, у Бечу, ти њихови ''узори'' су
балканске народе сматрали варварским, непроизводним, народима који се не
могу култивисати и ничему научити, чак су их сматрали за непостојеће и
неисторијске. Тако је Имануел Кант 1790. у својој ''Антропологији са
прагматичног аспекта'', у којој говори о народима европске Турске, пише да
214
они никада нису били, нити ће икада бити народи који имају својства
неопходна да постану истински народи―. Слично су мислили Бизмарк и
Вилијем II. Аутор је хтео да подвуче, а ја се слажем са њиме, да слично
мишљење и данас влада у одређеним круговима на западу. И без обзира што
у Србији постоје они који се куну у Европу и који европске вредности
сматрају најбољим и претпостављају их националним, то им ништа неће
променити слику у очима налогодаваца из белог света: увек ће за добар део
њих ови бити балкански примитивци којима треба протекторат и чврста рука.
Кант дакле не пише о „народима Турске“ него о народима „европске Турске“.
Па је тако и данас Турска много ближа и дража Европи макар побила још
хиљаде Курда и не дичила се грађанским слободама, док Срби и даље не
заслужују (по њиховим мерилима) да се нађу у друштву европских народа.
Кроз све историјске периоде везане за Косово и Метохију, као и
међусобне односе између два народа, али и утицају страних сила на
ситуацију и догађаје у тој српској покрајини, аутор се креће прилично
објективно. Не до краја истинито, али се трудио да прикаже више од једног
гледишта. Не може му се много замерити (али свакако треба напоменути)
што у појединим деловима књиге износи и цитате који не одговарају истини
јер он прецизно наводи изворе и тежи ка томе да прикаже ставове обе стране.
Ступајући на поље новије историје аутор се по мало губи нити.
Дискутабилна је ауторова теза да је распад Југославије и грађанске ратове
прузроковала економска криза која је продубила верска и национална
неслагања. Тај фактор није без утицаја, можда је убрзао неке процесе али
свакако није кључни. Сукоби у бившој Југославији су пре свега верски, а
потом етнички, тек на крају долази економија. Сукоби у бившој Југославији
су избили јер су поједини народи неискрено ушли у стварање заједничке
државе. Сукоби деведесетих година су наставак сукоба из 1914. и 1941. Оно
што је пак недвосмилено тачно у анализи распада Југославије од стране
Ханеса Хофбауера јесте анализа и дефиниција свих новоуспостављених
режима и новоизабраних вођа у републикама СФРЈ, која је код већине других
аутора са запада: црно-бела и у корист штете Срба. Он и Туђмана, и Јаншу, и
Изетбеговића, и Милошевића и Демаћија, дефинише као националисте,
свакога у домену своје идеологије, духовне, религијске или политичке
вокације.
Кад говори о периоду из почетка деведесетих прошлог века аутор,
међутим, нема храбрости да иде до краја, па тако покушава по негде да буде
у благом додиру са стереотипима. Када цитира недељник Време из 1996.
године он преноси податке из тога НАТО билтена о томе „како је само у прва
три квартала године 1996. било 13.226 српских напада на албанске
институције у којима је страдало 12 Албанаца―(стр.98). Достојно Времена,
215
али не и озбиљног историчара и писца. Јер по овом податку испада да је у то
време бивало по 150 напада дневно, мада ми не знамо ко је то нападао и шта
се подразумева под појмом „албанске институције“?! Како су вршени
напади?! Ко су тих 12 страдалих Албанаца, где су страдали и ко их је убио?!
Када је ушао у материју која обрађује почетак сукоба на Косову аутор је
почео да се креће углавно сигурним путем опште познатих чињеница. Он
препричава стварање терористичке ОВК, сукобе, жртве али све углавном
уопштено, износећи оно што се зна, без конкретних података, имена, бројева,
анализа али и без опште прихваћених теза и заблуда. Он наводи, на пример,
потпуно нерелевантне а притом и неистините податке о обарању српског
војног авиона 1998. (стр.102) а не обраћа пажњу на злочине ОВК које у то
доба увелико чинила према цивилима оба народа. Рачак и аферу Поткова
аутор је претрчао објективно али не и темељито опет без и једног новог
момента (стр. 108-111). Чак и без свих познатих и доступних чињеница. Овај
део књиге, овако како је написан, користан је само за оне који ништа не знају
о Космету и тамошњем рату или онима који знају погрешно. Само, за ове
друге је потребно много више аргумената. Ово се може најбоље увидети када
се ова књига упореди са ауторима и књигама који су се бавили истим темама,
на пример: Дајаном Џонстон или Јиргеном Елзесером. Први део књиге је
коректан, он не може бити обиман јер служи као увод. Међути, други део
књиге који обухвата период од 1997. па до данашњих дана, је морао, као
разрада и главна тема, бити поткрепљен са много више чињеница а овако је
углавном пуко препричавање и цитирање често необјективних извора или
извештаја међународних фактора на Космету. Аутор у описивању овог
периода није одговорио, чињенично и истраживачки, на важна питања, она
на која оваква књига мора да се осврне:
- улога страних сила у распиривању албанске побуне и формирању ОВК;
- медијске лажи, спиновање западног јавног мњења и пропаганда у
служби креирања позитивног става да се Срби бомбардују и казне, лажи које
у пратиле оправданост извођења такозване „хуманитарне интервенције“ а
које су ишле дотле да се говорило о стотинама хиљада убијених Албанаца;
- хаос који је настао почетком бомбардовања и који се наставио
доласком снага НАТО а који је узрочник праве хуманитарне катастрофе која
настаје тек после почетка бомбардовања;
- непоштовање потписаних споразума од стране НАТО-а и непоштовање
резолуције 1244.
Препричавање догађаја може да буде интересантно (па и корисно) онима
који желе да се успут и после ручка, у возу или авиону, информишу. Можда
је таквих већина читалаца на западу. Дубља анализа је, пак, потребна за
озбиљније књиге које претендују да мењају погрешну слику и да се
216
разрачунавају са лажима. А те лажи су ставиле тешко бреме оптужби на
српска леђа – наравно: лажних оптужби. Сад, нећемо баш претеривати и
тражити да један Аустријанац брани српску и стварну истину. Само
констатујем недостаке ове иначе корисне књиге. Овакве књиге морају да
буду „јаче“. Јер су намењене онима који мисле да је Србија бомбардована
због заштите људских права и спречавања хуманитарне катастрофе. На
жалост, има много таквих будала. Као што има и оних који и данас мисле да
је новац слат са запада ради рушења Милошевића, даван да би демократија
стигла у Србију. Као што и данас има оних који мисле да је политика запада
вођена према Србији била за наше добро.
Аутор није обратио дужну и потребну пажњу злочинима које је
починила ОВК. Поготову у периоду пред почетак бомбардовања али и после
доласка НАТО снага на Косово. Главни подстрекач терора и починитељ
злочина према цивилима на Косову била је ОВК. Највећи број цивилних
жртава 1997. и 1998. године иде на душу шиптарским терористима. 1999-
2000. године они чине монструозне злочине тргујући људским органима.
Ипак, на страни 134. пише: „Ако су 1997. и 1998. скоро искључиво Албанци
страдали под терором српске специјалне полиције, од средине јуна 1999.
жртве су углавном Срби и Роми―. Да је аутор мало помније истраживао и
прочитао Хашку оптужницу против Милошевића запазио би детаљ да је у
оптужници пре марта 1999. године наведено четрдесет имена убијених
Албанаца, и то сви из Рачка, (а касније је тај део избачен из оптужнице).
Милошевић је оптужен за убиства косовских Албанаца која су почињена
после подизања оптужнице против њега. Око 600 осталих имена у
оптужници наведених наводних жртва су лица која су изгубила животе после
почетка НАТО агресије. Најзад, морам приметити такође да ми смета да
аутор скоро увек када помене Србе као жртве помене и Роме: Срби и Роми.
Наравно, нисам расиста и не смета ми то из тог разлога. Али се на тај начин
изједначава статус једних и других, и то код деце и унука бивших
аустроугарских војника може изазвати само једну асоцијацију – „Aх, да: ти
Срби и Цигани, то је једно те исто“. Најзад, тако се и маргинализује проблем
јер по томе Косово није само Српско, оно је и Циганско.
Поднаслов књиге је Повратак колонијализма. Аутор поприлично
нејасно прилази овој тези која би по својој озбиљности и теоријским
параметрима захтевала макар једну књигу увода. Аргументе за поставку
оваквога става аутор тражи у присуству НАТО-а и УНМИК-а, односно, у
присуству великих сила на Космету. Томе се нема шта приговорити – то јесте
нека врста колонијализма. Мени чак до краја није јасно ни то кога под
жртвом тог новог колонијализма сматра аутор: државу Србију, Србе или
Албанце, или, све заједно?! Понајмање је јасно шта су основе тог новог
217
колонијализма, има ли исти неку доктрину и крајњи циљ? Онај стари изворни
облик колонијализма за основу има експлоатацију природних и људских
потенцијала колоније. Шта је циљ овог новог?! Или је можда глобализам
приближнија дефиниција?! На Косову су присутни сви они, до јуче,
конфронтирани колонијалисти. Земље које су водиле на десетине ратова због
колонија, данас заједно окупирају Косово. Додуше, при самом крају књиге
аутор покушава да нови колонијализам на Косову дефинише као
колонијализам Европске уније, тврдећи да је таква идеја проистекла из
Берлина. Али, шта је са Америком?! Шта Америка може добити од
природних и људских богатстава са Космета?!
Не, не мислим да је колонијализам, па макар био и нови, прецизна
дефиниција онога што се дешава на Косову и Метохији. Има, наравно,
елемената колонијализма, али је најпрецизнији термин: окупација!!! Косово
је окупирала страна сила. Било би Косово и колонија али да нема Србије и
Срба. Да постоје само Албанци. Овако, то је ипак само окупирани део
Србије.
При крају књиге аутор се губи и свом генералном ставу и терминологији
који провејавају целим штивом па му се тако спорадично омане да напише
нешто слично као на страни 162: „У рату УЧК се развила управо захваљујући
таквим фамилијарним структурама. Војна ефикасност ових људи у одбрани
Косова није могла да се изгради само захваљујући УЧК, већ пре свега
подршци НАТО, а они који су били највреднији и најратоборнији међу њима
извукли су и личне економске користи које су из дана у дан расле―. Толико
нелогичности у свега две реченице?! Од кога је УЧК бранила Косово? Је ли
то неко дошао са стране (као НАТО на пример) па је Косово морало бити
брањено? Зар српска држава и српски народ нису имали легитимно право да
буду тамо? Чему онда више него коректан увод књиге? Затим, је ли подршка
НАТО „одбрани“ Космета легитимнија од присуства српске војске на
Косову? Па зар једино њима у целој овој причи није место тамо? На крају,
какви су то „браниоци“ који су из своје „одбране“ извлачили економске
користи?
У сличном тону је написана мисао и на 175. страни: „Овај наставак
борбе за национално ослобођење у другим областима настањеним
Албанцима, у јужној Србији и Македонији, уз не тако безначајну помоћ
Заштитног корпуса Косова, ипак није успео да издејствује међународну
подршку какву су уживали на Косову припадници УЧК―. Можда је аутор
имао добре и поштене намере али ипак озбиљан аутор мора да прави разлику
између појмова национално ослобођење и тероризам. Ово што је он написао
је уствари пропагирање стварања Велике Албаније као идеје националног
ослобођења а не терористичких и фашистичких намера.
218
 Задња два поглавља књиге углавном говоре о међународном присуству
на Косову, структури организације војне и цивилне мисије, о привреди,
школству, организованом криминалу, паралелним институцијама Срба – а
све ваљда у циљу да се покаже како функционише нови колонијализам на
Косову. Овај део би могао бити солидан приручник где се у кратким цртама
може видети шема функционисања УНМИК-а, КФОР-а и ЕУЛЕКС-а,
извештаји разних органа и скраћени осврти на документа попут
Ахтисаријевог плана или такозваног Устава Косова. Аутор је користито
обимну литературу, приличан број штампаних и електронских медија и
много извештаја привремених институција на Космету. Разговарао је и са
одређеним бројем дискутабилних личности, на обе стране.
Неоспорно је да аутор барата чињеницама, да у доброј мери познаје
материју и да у приличној мери схвата односе који су владали на Космету. То
није довољно да ова књига буде добра. Није ни лоша. Јер, и поред озбиљних
примедби, књига јесте прилично реална и истинита, па ће самим тим и
добити епитет: просрпска. Управо зато што у њој има истине више него што
може да свари један просечни индоктринирани мозак. Ова књига не доноси
ништа ново. Али је вредно штиво за западноевропске читаоце (на њиховим
језицима) уколико желе да се ману стереотипних и нетачних тумачења а да
при томе добију релативно објективну информацију и коректно тумачење.
Оваквих, а надам се и још много бољих књига, ће бити на западу све више,
јер исфабриковани догађаји и медијске манипулације, другим речима: лажи –
никада до сада нису превариле суд времена и историје. Само је питање кад ће
се то догодити – некад пре, некад после, али: увек!!!
Шаблон писања горе побројаних и сличних књига у иностранству (које
нису отворени антисрпски памфлети каквих је највише) је скоро увек исти:
износе се општа места, по неки дисонантан тон, по нека истина, и када то
почне да узгледа другачије од прокламоване „истине“ обавезно се напише
нешто о злочинима Срба. И тако од главе до главе. На сваку оптужбу на
рачун албанске стране или НАТО-а, дода се по неки српски злочин, чак и
тамо где га није било. Можда другачије те књиге не би биле ни штампане на
западу. Проблем је што се у Србији преводе и штампају без икаквог
проблема. Чак држава, од наших пара, помаже књиге које лажима лоше
говоре о нама. Али, удаљио сам се од теме.

219
 ... БИНЕЛ И ДРУГИ…

Осврнућемо се на овом месту на судбину тог француског обавештајног

официра. Какав је однос Срба и Србије према људима у свету који су гајили
симпатије према нама и који су нам директно или индиректно помагали? Или
макар према онима који су се трудили да буду реални у проценама, онима
који нису подлегли хистерији медијског черечења Срба, већ су покушавали
да реално и чињенично сагледају истину - ма се та истина некада нама и не
свиђала?
Никакав! Медији ћуте. Државни органи су ћутали преко једне деценије.
Народ не зна. И када су га српске власти одликовале, тек 2013. године, било
је очигледно да то чине из политичких разлога у време инфлације
додељивања ордења. Влада и председник на европском путу одликовали су
човека који нас је упозоравао шта ће нам урадити та иста Европа.
Потписивање Бриселског споразума и додељивање ордена за храброст Милош
Обилић Бинелу - никако нису могли ићи заједно. Али, боље икад него никад.
Али има тамо негде у свету ко зна. Зна како се Срби односе према
својим пријатељима или према онима који нису њихови непријатељи. Па ће
тако и ценити српску лојалност и захвалност. Један француски официр је
лежао у затвору због нас. Да ли је српска држава нешто урадила да му на
неки начин ода признање, без обзира на његове мотиве, да му помогне тада
када је требало? Јер, и суд је утврдио да он није радио за новац, нити било
какве друге услуге. Је ли ко из Србије, макар незванично, реаговао да се том
човеку макар, исто тако, полутајно помогне у одбрани? Није! И то је наук
свима онима који се буду премишљали да ли да се ставе на страну Срба у
неким будућим и новонасталим ситуацијама, којих ће бити много пре него
мислимо и надамо се: орден после неког времена, кад одслужите робију: да -
али не очекујте никакву конкретну помоћ и признање!
Где је сада Бинел? Где је Гурмелон? Где је Милош Станковић? Где су?
Шта је са тим људима данас? Не, то не знамо јер ову земљу и пре, и сада,
представљају дезертери и прелетачи, који по природи своје позиције и не
могу имати ратне савезнике. Људи који су водили младиће као добровољце у
220
рат, сада су миротворци и алергични су на свако помињање војске и рата.
Они су чак толико „еволутивно узнапредовали“ да немају чак ни
непријатеље. Није ни чудо што нас држе, како нас држе, кад смо у задњих
петнаест година имали политичаре и јавне раднике који су више пљували по
својој земљи од наших непријатеља и више раде на штету него на корист
исте.
Официр француске војске Пјер Анри Бинел је оптужен да је између јула
и октобра 1998. године, агенту српске обавештајне службе Јовану
Милановићу доставио податке о циљевима НАТО напада на Србију. Он је
тада радио у седишту НАТО-а у Бриселу. Пре тога је радио као официр
обавештајне службе Француске у Босни за шта је одликован Легијом части.
У Заливском рату је такође био ангажован због познавања арапског језика,
где је такође одликован и њему су се амерички савезници веома похвално
изражавали, па и сам генерал Шварцкоп. Дакле реч је о врхунском
обавештајацу.
Бинел тврди да га је телефоном контактирала француска обавештајна
служба и наложила му да упозори Србе о томе колико је НАТО озбиљан у
намери да бомбардује Србију. Одржао је пет састанака са Милановићем. Тада
је преносио информације, чак је и донео строго поверљиви документ на 25
страна директно из НАТО-а. За узврат није ништа тражио. Срби након тих
информација врше дислокацију јединица и наоружања. На основу снимака
Американци схватају да је у бриселском седишту НАТО: кртица. Сумња пада
на Бинела. Он није ни крио своје контакте. Бива заточен десет месеци у
истражном затвору, да би на крају био осуђен на пет година затвора. У
једном тексту Бинел каже: „Као и сви мали Французи који знају историју,
заволео сам Србе од детињства, посебно због тога што смо имали истог
непријатеља који нам је радио о глави. Нарочито ми се свидело што су Срби
храбри, часни и поштени људи који поштују своју и туђу слободу. Налазио
сам паралеле између Француске и њене борбе за Алзас и Лорену и борбе
Србије да задржи Косово и Метохију, колевку свог постојања на Балкану―.
У својој књизи Ратни злочини НАТО он пише: „Упркос наметнутој
тези да су сви Срби криминалци, видео сам да то није тачно и да, на пример,
Арканови „Тигрови― нису ништа гори и крволочнији од Изетбеговићевих
„Црних лабудова―. Видео сам да је исламски међународни тероризам
захватио Босну, па преко ње Балкан и Европу и да Срби опет бију бој за наш
рачун као и пре 700 година. Разлика је била само у томе што пре 700 година
Американци нису ни постојали―.
Француски судија је поступак Бинела оценио као издају. На завршној
речи пред доношење пресуде државни тужилац је рекао следеће: „Желели
сте да будете херој, али били сте само издајник. Издали сте своје другове,
221
своје савезнике, издали сте Француску―. Француска штампа га медијски
черечи износећи тврдње неких психијатара да је Бинел ментално болесна и
изопачена личност (како је могуће да таква личност само пре неколико
месеци добија највећа одликовања?!). Видите ли како Французи схватају
појам патриотизма, за који нас неки наши „европљани“ убеђују да је
ретроградан?!? Видите ли како пацифизам тамо није на цени?! Видите ли
како они који издају своју земљу морају да иду у затвор?! У то време, (када
француски судија изговара ове речи) 12. децембра 2001. шеф наше
дипломатије био је Горан Свилановић. Номинално, он је био шеф и Јовану
Милановићу. Не знам, јесу ли Бинел и Милановић икад помислили да нису
требали да раде то што су радили. Борити се за Србију у којој је Свилановић
власт није вредно Бинелових пет година. Јер, Свилановић у својству
Министра спољњих послова, на питање Холбрука „има ли какав план за
решење кризе на Косову?―, свој план износи у једној реченици: „Ослободите
нас Косова!―. Свилановић, који је рођен на Косову, ипак није желео да у том
„ослобођеном од Србије“ Косову оде и живи у миру и слози са Албанцима.
Не, он се ослобађа свог родног краја из Београда, сада већ из Европе.
Због свега што му се догодило и жеље да каже своју верзију он је
написао књигу коју смо помињали. У њој говори о својој војничкој каријери,
помиње где је служио а нарочити акценат даје времену боравка у Босни где је
као обавештајни официр дошао до сазнања која се нису поклапала са
званичним верзијама. Осврће се на случај Маркале који се догодио 28.
августа 1995. И он дели мишљење Дајане Џонстон да је некако упадљива
коинциденција таквих и сличних догађаја са периодима када су се доносиле
важне одлуке у међународним органима. Масакр би се десио дан или два пре
него би требало да се на неки начин казне Срби. Тако је било и са Маркалама.
Оне су се догодиле два дана пре него је НАТО требало да одлучи о
ваздушним ударима на Србе. Али нису то његови једини аргументи. Он
тврди да су радари типа Cymbeline, који се користе да би лоцирали положаје
са којих се отвара артиљеријска ватра, недвосмилено показали да ватра није
отворена са српских положаја већ са ничије земље, на коју су Муслимани за
разлику од Срба имали приступ. Друго, анализирајући подручје несреће он
тврди да је скоро немогуће због околних зграда концетрисати тако прецизну
минобацачку ватру на то место, дакле, та ватра није могла да буде узрок
масакра већ само покриће за оно што се тварно догодило. Али ни једном
случају Срби нису могли бити одговорни. Он даље тврди да је постојала
основана сумња која је кружила међу припадницима УНПРОФОР-а да је
већина мина бачена ручно, са околних зграда (они који познају ову
проблематику знају да је то могуће и лако изводљиво). Најзад, и он сумња у
брзину телевизијских екипа које су се нашле на лицу места, после свега
222
неколико минута од догађаја. Он тврди да је међу војницима УН већ тада
постојала сумња у званичну верзију али да није било дозвољено говорити о
томе.
Бинел даље у својој књизи описује искуства из Босне и тешкоће са
којима су се сусретали после потписивања Дејтонског споразума. Посебну
пажњу у свом раду, а због познавања арапског језика, он је посветио
исламистичким организацијама и појединцима који су под плаштом
хуманитарних и невладиних организација, у ствари, представљали
логистичку подршку снагама босанских муслимана и муџахедина. Бинел
тврди да су Американци били прича за себе, да су радили по своме и да су се
водили пре свега својим интересима па да су тако урушавали Дејтонски
споразум наоружавањем муслимана иза леђа својих савезника. Он говори и о
отвореној сарадњи Изетбеговића са милитантним исламистима о којој се
доста знало али и о томе да су Американци спречавали да то продре у
јавност. Он кроз цео текст сугерише да су Американци ти који одлучују о
свему, да НАТО и трупе УН служе само да би Американци стигли до својих
циљева и да су све приче о међународном ангажовању у кризним подручјима
да би донеле мир у ствари празне приче и да је суштина свега тога
промовисање и остваривање америчке доминације.
Из написаног у књизи Ратни злочини НАТО може се закључити да су
Бинелу и хапшење наместили Американци јер су били незадовољни његовом
проценом да НАТО чланице из Европе не треба да купе амерички извиђачки
систем за навођење на циљ J-STARS који се у експерименталној употреби у
Босни показао „као обично ђубре―. Бинел је био један од официра чији је
задатак био да испита тај систем. После његове негативне оцене ухапшен је, а
после хапшења европске чланице НАТО-а су купиле тај систем. То је
коштало живота неколико стотина албанских цивила које су НАТО авиони
бомбардовали а који су лоцирани и обележени овим системом. Ако постоји и
други разлог, он сигурно лежи у мотивима да Американци нису хтели мирно
решење косметске кризе и желели су да по сваку цену бомбардују Србију.
ОВК је, по Бинелу, „банда терориста у служби мафије и политичких
авантуриста који су имали пред собом само расну и етничку мржњу― (стр.
256). Мени је се урезала као интересантна мисао и реченица коју Бинел пише
на крају текста: „Увек обузети својим фантазмагоријама, Американци су
КУПИЛИ од Београда испоручивање Милошевића Хашком трибуналу―. Нека
ово схвата како ко хоће.
Нико не помиње данас у Србији или Републици Српској ни другог
француског официра Ирв Гурмелона – Ерве Гурмелон. Он је био потпарол
УНПРОФОР-а и осумњичен је да је помагао Србе информацијама између
осталог упозорио је Караџића да му следи хапшење у акцији НАТО-а под
223
називом Ћилибарска звезда (Amber star). Флорес Артман пише у својој књизи
Мир и казна: „Али, присуство Гурмелона смета Американцима, јер Караџић
превише прича. Бегунац се, у ствари, поверио француском официру да је од
америчких власти добио обећање да га неће послати у Хаг, уколико не буде
`ометао` Дејтонски споразум―. На сајту хашког суда Сенсе, може се
прочитати следеће: „Има вјероватно још "гријехова" припадника француских
снага у Босни које би Париз желио сада амортизирати. Међу њима је онај
мајора Ерве Гурмелона (Херве Гоурмелон), којег је Вашингтон Пост
оптужио да је помрсио конце једном строго чуваном плану за хапшење
Радована Караџића. Најновији случај је мајор Пјер-Анри Бинел (Пиерре-
Хенри Бунел), француска кртица откривена недавно у канцеларијама НАТО,
који је у улози "балканског шпијуна у Бриселу", тајним службама СР
Југославије достављао планове евентуалних зрачних удара западне Алијансе
у контексту сукоба на Косову―. Доктор Мила Алечковић Николић пише:
„Пентагон саопштава да је француски капетан Ерве Гурмелон одао план
напада Србима и да је Вашингтон, пред издајом војника који је хтео да
прибави славу само за своју земљу, морао да опозове операцију. Вест се
проноси да Французи штите Радована и не дају Американцима да га ухапсе.
Ово понавља и тужитељка Луиз Арбур. Три године касније капетан
Гурмелон је унапређен, а Американци се разилазе са Францизима и од тада
свако ради за себе―.
Треба поменути и британског мајора из Падобранског пука Милоша
Станковића, који је такође оптужен да је помагао Србе и који је међу
муслиманима у Босни називан је именом британски четник. Њега оптужују
да је Србима одавао тајне из британског штаба у Сарајеву. Оптужују га да је
радио за Русе а Американци чак иду дотле да га апострофирају као кривца за
потоње губљење авиона Ф-117. Дневни лист Глас јавности објавио је текст у
јуну 2000. године: „"Немам времена за мудролије тих копилана,
компјутерских бомбардера и љигавих ратника у фотељама, који су
прихватали једну теорију за другом из сигурности својих мирних и добро
чуваних војних академија и министарстава. Они нису били тамо." "Тамо" је
босанско ратиште где је мајор Милош Станковић, британски официр
српског порекла био преводилац генерала Смита и генерала Мајкла Роуза,
команданта трупа Уједињених нација током грађанског рата између
босанских муслимана, Срба и Хрвата. Милош је био и више од преводиоца.
Син четничког официра који је после рата морао да бежи из Југославије, он
је тумачио обичаје и менталитете, преговарао када затреба и набављао
податке које други не би успели због непознавања језика и обичаја. После
скоро четири године службе у Босни, британско министарство одбране,
ухапсило га је октобра 1997. под оптужбом да је српски шпијун. Две године
224
касније, мајор Станковић био је ослобођен, а потом је написао књигу
"Трустед Моле" (Поуздана кртица), која је недавно изашла, и у њој је дао
своје виђење рата у Босни... Мајор Станковић коментарише и медије земаља
које су се против Срба бориле на страни Уједињених нација. По његовом
мишљењу, извештачи су без доказа исувише брзо доносили једностране
закључке о томе ко је крив за убиства и масакре. Такво извештавање
диктирале су редакције и у исто време су се правдале да на тај начин
избегавају збуњивање читалаца и гледалаца по питању "добрих и лоших
момака―.
Генерал Луис Мекензи је покушавао да каже неке истине. Па и генерал
Мајкл Роуз. Затим, индијски генерал Сатиш Намбијар. Рекао сам већ:
оставимо мотиве по страни. Трагање за истином на терену мотива за неки
чин одвело би нас странпутицом етике као филозофског правца и не би смо
дошли до никаквог одговора. Али као народ, па самим тим и као држава, ми
морамо и требамо обратити пажњу на људе који су нам били наклоњени и
који су нас макар вербално помагали, без обзира на њихове мотиве.
Касније ће то схватити и људи на терену, службеници ОУН. Тако је
један истражитељ УНМИК-а из Италије говорио у перо новинарима Чулау и
Роману, а они су то после објавили у књизи ОУН: талац мафије и САД: „Ми,
Италија, земље НАТО пакта, ми смо погрешили. Бомбардовали смо Србе
верујући да су Косовари жртве. После је све преузела ОУН. Створила је
услове да ова земља прогласи независност. Претворила ју је у мафијашку
државу. Бомбардовали смо погрешне―.
Апсурдне су и увредљиве ситуације у којима се некада нађу ти људи
управо због нашег става према њима. Јирген Елзесер је био жестоку нападнут
од ДОС-овог дипломате у Немачкој као неко ко је „просрпски оријентисан“,
што је тај „српски“ дипломата очито схватио као ману?! Милан Вучковић у
тексту Срби у Немачкој пише између осталог: „Бивши генерални конзул из
Франкфурта, Драган Вукшић, од стране немачког новинара Јиргена
Елзесера (једног од бивших уредника часописа ―Конкрет‖ и сарадника
Зидојче Цајтунга) оптужен је за учешће у шпијунажи у ―пакету‖ са
генералом Перишићем, те за велеиздају сопствене земље. Према тврдњи
Елзесера, главни креатор пропагандног плана ―Потковица‖, који је требало
да послужи као врхунски доказ да је Милошевић још пре рата планирао
масовни покољ и протеривање албанског живља са Косова и Метохије, био
је Рудолф Шарпинг. Тај наводни план ―Потковица‖, са којим се махало по
свету, никада до данас није нити уврштен у доказни материјал
тужилаштва у Ден Хагу. Елзесер каже да је у Немачком парламенту у
пролеће 2000. због ―Потковице‖ дошло до жучне дебате: ―У тој ситуацији
појављује се Вукшић као анђео спасилац немачке владе: У предавању које је
225
одржао у Аустријској војној академији од 17. до 19. марта 2000. у месту
Реицхенау, он је тврдио да је ―Милошевић дао наредбу за извођење операција
по плану Потковица‖, после смене Перишића са места начелника
Генералштаба крајем 1998, ―новом војном руководству које је вероватно
обећало сјајан и брз успех Плана‖. Елзесер каже у једном свом тексту: ―У
сваком случају је за чуђење да је Шредерова влада, након промене власти у
Београду, одобрила акредитацију овога господина, пошто је већ, пре тога,
Швајцарска због његове ―необичне прошлости‖, одбила да га акредитује као
амбасадора у Берну. Другачије речено, Швајцарци третирају Вукшића као
непожељног шпијуна, а Немци га прихватају са рукољубом.‖У сваком
случају, дотични је још дуго након тога био на конзулској позицији мада су
поједини извори у земљи тврдили да ће Вукшић бити опозван и ухапшен још
на самој граници при повратку, ако би се уопште након свега и вратио, због
наводне умешаности и у аферу Перишић―.
Петера Хандкеа више нападају и пљују у Београду него у целом остатку
Европе. За Дајану Џонстон један београдски утицајни „јавни радник“ је
изјавио да њој, у ствари, неко из Србије пише књиге а она их само потписује.
Дајана Џонстон (Diana Johnstone) се јада у својој књизи – Fools’ Crusade –
Yugoslava, NATO and Western Delusions: „I am ―pro-Serb― only if that means
that I consider the Serbs to be human beings like everybody else, neither better nor
worse‖. Књига је код нас преведена под насловом Сулуди крсташи (мада сам
ја наилазио на текстове из те књиге чији је наслов у фуснотама превођен и
као Крсташки рат будала, што је мени логичније и исправније) и обавезно је
прочитајте ако вам се укаже прилика. Јер „будализам“ је универзална
категорија тако да ћете се осећати „светски а нашки“ читајући о туђим
будалама а препознавати у њима и наше будалане.
Амерички писац Норман Мајлер се такође противио бомбардовању, али
у Србији мало то ко данас зна. Ни Чомског не остављају на миру мада би се
његов став могао дефинисати пре као антиамерички него просрпски, али је и
он добио орден од председника Републике Србије. И пошто је добио
Нобелову награду већина медија у ДОС-овој Србији је одбојкотовала
Харолда Пинтера управо зато што се противио енглеској спољној политици и
показивао разумевање за Србе. Једва су дочекали „београдски кругови
двојке“ вест да је Гинтер Грас (опет нобеловац) признао своје дечачко
учешће у СС јединицама пред крај рата. Одмах су закључили ти врли
мондијалисти: да, то је објашњење његових симпатија за Србе. А те
„симпатије“ уопште нису биле усмерене према Србима, већ су његове
антипатије биле упућене немачкој спољњој политици, он се није противио
бомбардовању већ се противио да то раде Немци – али је овима довољно и
то. Чак и Солжењицина не воле због његове „путиновштине“ и бојкотују
226
сваку реч коју је тај нобеловац изговорио против сецесије Космета. Не воле
Франу Цетинића, нити Вилија Вилмера. Не воле још многе друге које ја не
помињем али који се на неки начин одупиру једноумљу и ароганцији
неколицине изабраних који сматрају да треба да владају светом. Грех свих
ових људи код неких Срба јесте што су некад и нешто изговорили о Србима а
да то није пљување и оптужбе. А све зато што се не уклапа у стеротипе због
чијег гајења и неговања сви ти Срби живе одлично узимајући прљаве паре са
запада. Цео „напредни“ свет тврди да су Срби олош, а неко се ето у томе
истом свету не слаже са тим: е, па не може то тако! Неће то проћи у
Београду! Не може нико да нас брани ако ми то нећемо! Чим су нас
бомбардовали: криви смо! Добрица Ћосић је у свом дневнику 1987. године
записао следеће: „Српски анационалисти су заиста чудан људски сој. Њима
је у Хрватској – демократија, у Србији – бољшевизам; на Косову су само
Албанцима угрожена људска права; у праву је свако ко је против Срба; свако
је демократа и прогресиван ако је из Европе... Српски анационалити су у
већини иморалисти. А многи су и шовинисти. Наравно, они мрзе само Србе―.

*
Ни до данашњег дана, нити горе поменуте организације и појединци,
нити налагодавци из НАТО-а и њихов сервис Хашки трибунал, нису изашли
са конкретним чињеницама и на тај начин одагнали све сумње у њихове
добре намере. Нису нам казали следеће: „до 24. марта 1999. године снаге РС
и СРЈ убиле су толико и толико људи, и протерале толико и толико. Убијени
су... па приближно навести где, кад и ко, полна и старосна структура је та и
та... протерани су према подацима тога и тога ту и ту... и зато је било
неминовно потребно бомбардовати Србију...“, и готова ствар. Не би им
требали адвокати по Србији. Али, да не говоре као ти њихови адвокати:
убијено је 10.000 Албанаца, али ми смо пронашли само пола од тога, и нисмо
баш сигурни колико их је страдало од српске руке а колико од албанске,
колико је међу њима Срба а колико Албанаца, и, јест да је мало незгодно,
али: сви су протерани и убијени после почетка бомбардовања...
Али, како онда оправдати агресију, бомбардовање, окупацију и
распарчавање Србије ако би се казало да је страдало неколико десетина
цивила у борбама захваћеним подручјима и да је пар десетина хиљада људи
морало интерно да се расели кад полиција напада њихово село опасано
рововима и бункерима, а из села отпор полицији пружа на стотине до зуба
наоружаних терориста?! Како оправдати све оно о чему причам ако би међу
тим жртвама било половина српских цивила које су убили терористи а да
међу оном другом половином шиптарских цивила две трећине иду на душу
227
опет тим истим терористима?! Сведок одбране на суђењу Милошевићу
Дитмар Хартвинг који је био члан и један од шефова посматрачке мисије
ОЕБС-а на Космету између осталог је изнео низ чињеница о томе како је
посматрачка мисија слала лажне извештаје, говорио је о злочинима ОВК који
су приписивани Србима и о томе како је ОВК у ствари убила више Албанаца
од Срба. Рекао је да је пропаганда требала да оправда напад на Србију и да су
медији били слуге а не контролни фактор. И Волфганг Кауфман у књизи
Посматрач тврди: да је ОВК изузетно сурово поступала са својим
сународницима који су одбијали да сарађују, као и да је убијала чланове
породица сеоских првака и тако ове доводила у ситуацију да нападају српску
полицију, и да је албанска политика имала за циљ потпуну конфронтацију са
Србима и да је за разлику од српских политичара њен циљ био све само не
решење постигнуто договором.
Суштина стања у коме се налази Србија се није променила до сада, у
односу на 1999. годину Само су мало другачије „кукавице“ и мало
различитија „јаја“. Али циљ је исти: подметнути, па преварити. То што су
углавном у питању мућкови, то нама мало значи ако се исти не разбију а
кукавице натерају да се легу мало у своја гнезда. Али за то ће се побринути
„бумеранг ефекат“.
Летом бумеранга кроз ваздух хуче многа питања:
- јесу ли Чеку, Тачи, Харадинај и остали терористи, сада легитимни
политичари и преговарачи са дигнитетом а наши официри који су радили
уставом једне међународно признате земље прописан посао: ратни злочинци
и људи који треба да се сраме и крију?;
- и да, по стоти пут, зашто је запад прихватио албански тероризам у јеку
светске борбе против тероризма? На који начин су шиптарски терористи
почетком 1998. од терориста постали борци за слободу? Нека објасне свом
народу је ли та борба искрена и како то да су Чечени и Албанци борци за
слободу, а Талибани и Ал Каида терористи (чак ни када су у Беслану у
једном дану убили 344 цивила, од чега 186 деце, и 11 припадника полиције –
паравојне формације Чечена нису од стране Американаца и запада
прихватане као терористичке). Или су „ополченици“ терористи а међунардни
шљам у редовима украјинске војске су борци за слободу? Поготову што су ти
исти Талибани и припадници Ал Каиде помагали и Чечене и Шиптаре.
Гардијан је у једном тексту писао врло сентиментално о ОВК говорећи да је
сачињавају бивши официри ЈНА и отпуштени полицајци који су се
прекалили у борбама по Хрватској и Босни. То дакле није страшно? То
никоме не смета? Страшно је ако Срби из Србије помажу Србе у Босни. За
муџахедине и Шиптаре у редовима војски других држава, чак и

228
сентименталним тоном говоре. Питање: шта је са оптужбама против Срба
који се терете само за то да су помагали Србе у Босни?;
- хоћемо одговор на питање: шта се стварно догодило у Рачку? Да се
логички упитамо: зашто би полиција пред толиким бројем страних новинара
и две екипе ОЕБС-а извршила масакар? Па нису били баш толике будале
поготову што их је западна штампа окарактерисала као ''препредене и на све
спремне људе''. О Рачку сам већ говорио али ето само неке дилеме које морам
опет подвући, по ономе што је Вокер казао: то су сељаци покупљени у селу,
цивили, недужне жртве. Па таквих је онда било у сваком косовском селу,
могли су их наћи тамо где није било посматрача и новинара, што су морали
баш тог јутра у Рачку да их масакрирају?! Најзад, ако су покупљени, а није
било никаквих борби, него су све то ненаоружани цивили, полиција је могла
да их натовари на камионе па да их одведе било где и тамо стреља па
сакрије?!;
- зашто су Срби у Хрватској мањина, у Босни и ако их има највише
такође мањина, а Албанци у Србији то нису него их одвајају у посебан
административни део и проглашавају за већину? Зар нису свесни да тиме
праве опасан преседан који може да изазове још много проблема и сукоба и
већ их изазива. Сада је могуће по том принципу распарчати било коју земљу
у свету. На пример: Кинези су већина у Кинеској четврти у Њујорку, а Турци
у неким градовима Немачке, има их и по броју више од Албанаца у Србији.
1971. године СФРЈ има 20.504.516 становника а од тога је Срба (без
Црногораца) 8.644.227. дакле, близу 50% када се додају Црногорци и
Југословени. Али, када су Срби у питању није важило правило „чије су овце
тога је и планина“, као што је то правило примењивано касније парцијално и
према потреби;
- зашто база специјалних снага у Батајници није гађана ни једном од
стране НАТО-а и зашто нико пре 5. октобра није ни поменуо постојање
некаквих лешева? Зашто нико од врха српске тајне полиције није осуђен у
Хагу, а против доброг дела њих никада није ни подигнута оптужница? Зар
постоји неко нормалан ко би довозио лешеве са Космета у Београд без
некаквих задњих намера, као да није могао да их сакрије у било којој врлети
и вукојебини било где у Србији?! Каква је то, чија и са којим циљем одлука
да су пуца по затвореницима у затвору Дубрава а да се онда 800 живих
сведока пресели на сигурно место а рањеници се болнички збрину? То је
нелогично, извините господо, не знам шта је истина а шта не али ми је
нелогично и отворено питам?! Зар то нису исте игре као са Сребреницом?
Игре обавештајних служби? И како то да су неки лешеви ископани па
ношени а неки су остали на месту злочина (чак већи део), и зашто су их
уопште закопавали, што их одмах нису транспортовали? Како то да су неки
229
затвореници убијани а други су спашени? То нека иде на душу и кривичну
одговорност ономе ко је то урадио - па било ко да је. Али треба све испитати
и изађи са чињеницама на видело. У тачкама 3-4 оптужнице у Хагу у
параграфу 66. став Д. на крају стоји „лична документа најмање петорици
убијених у кафићу нађена су на лешевима есхумираним из тајне масовне
гробнице у Батајници...―. Ја не знам када је тачно писана оптужница, и не
знам када су презентовани званични резултати есхумације али се стиче
утисак да тужилаштво зна тачно шта ће се наћи у Батајници много пре
званичне истраге. Такође ми није јасно зашто нису све жртве убијене у том
кафићу сакриване заједно него су сви сахрањени на Космету али је један број
њих касније откопан па пребачен у Србију?;
- шта ће се догодити са 20 милијарди тона косметског лигнита,
извориштима воде, осталим вредним рудама, обрадивом земљом и осталим
природним богатствима, те државном и личном својином Срба и Србије?
Коме ће Американци и остали окупатори надохнадити коришћење
косметских ресурса?;
- од каквих нових немира се стално страхује на Космету ако су Албанци
„мирни'' и угњетани цивили“ које је требало штитити бомбардовањем?
Српских снага, ни српских цивила, више скоро и да нема тамо. Због чега се
данас, после петнаест година, инсистира на формирању косовског суда за
ратне злочине ОВК, ако је то био отпор репресији?;
- кога трује дрога од које Шиптари годишње зараде неколико милијарди
долара и са киме деле добит да би могли несметано да раде? Ко то чува од
истраге засејана поља мака и индијске конопље, засејана плодна поља
Метохије, ко обезбеђује од упада лабораторије за прераду, ко не зауставља
конвоје?! По извештају БНД око 700 килограма хероина дневно пређе кроз
Космет. Амерички лист Mother Јones Wire пише: „Да ли је наше грљење са
ОВК последње у подлој традицији помагања трговаца дрогом из политичких
разлога? Слични примаоци америчке дарежљивости укључују и
никарагванске ''контраше'', бившег панамског државника Мануела Нориегу,
авганистанске талибане и бурманске Кхун Са―. ДЕА чија је једина сврха да
се бори против шверца наркотика повукла се пред политиком САД. Према
Мајклу Кутузису ДЕА веб сајт је раније садржавао одељак у коме је детаљно
описан шверц дроге косовских Албанаца. Недељу дана пре бомбардовања тај
одељак је нестао;
- хоће ли неко из НАТО-а одговарати за цивилне жртве које су побили за
време бомбардовања, кад већ оптужују Србе за исто а спремају се да мањи
део бораца ОВК жртвују на исти начин – преко суда? Је ли само Американци
имају право на „колатералну штету“? Бројка убијених уопште није много
различита;
230
 - откуд злочини ОВК ако је НАТО интервенисао из хуманитаних разлога
и ради голоруких цивила и ако знамо да је ОВК била „НАТО пешадија“ а
НАТО „ОВК авијација“? Зашто да сада одговара „НАТО пешадија“ а да се
„ОВК авијација“ и њени команданти извуку? Откуд добри момци са крвавим
рукама? Ја тврдим ОВК и НАТО су убили више албанских цивила него
српске снаге. Цивила. Албанаца. Србе и не бројим. И само Албанаца - опет
више. За Србе знам да их је брига, па ћутим. Откуд монструозна трговина
људским органима у време када је НАТО већ стигао на Косово и прузео
власт?;
- тренутно најповољнији терен за егзистирање, обуку и скривање
терориста јесте Космет. Шта ћемо са информацијама да се све више
припадника такозване Исламске државе инфилтрира на Косову? Шта
Американци, познати борци против тероризма, предузимају по том питању?
Да им се ту можда управо сада не рађа европска или бела Ал Каида? Зашто
Американци нису питали иначе њиховог, америчког, човека Харадинаја, о
чему је разговарао са Бин Ладеном 1995. године у Албанији? Ако већ они
нису нашли за сходно да га питају или мислите да он не би баш смео сам да
делује него је радио по инструкцијама ЦИА-е;
- зашто су зидине Дубровника (које су грађене када је то био српски
град) вредније од Богородице Љевишке, Светих Архангела или од других 150
срушених и спаљених цркава и манастира на Космету? Ја не могу да схватим
да цео свет говори о неколико граната испаљених на Дубровник, и неколико
запаљених гума, а нико не помиње уништену европску и хришћанску
баштину из средњег века. Да не би сад грактали антиратни профитери:
наравно није требао ни Дубровник гађати (ни гуме палити), нити било који
други град није требало да се руши и пали, али камо макар једнаки аршини,
(Хашки трибунал у пресуди хрватским генералима констатовао да је стари
мост у Мостару био легитиман војни циљ)?;
- откуд осам оперативних зона терориста и главни штаб ОВК кад су у
питању цивили?;
- како то да Американци и Немци данас признају независност Косова а
не признају независност Осетије, Абхазије, Доњецке области, Каталоније,
или: како то да не признају да је Крим део Русије?;
- од чега данас беже Албанци са Космета кад је НАТО донео мир и
слободу? Ко их то данас угњетава, па поново морају да беже?;
- ако је веровати Вучићевим шефовима из Америке и Брисела, који су
формирали Хашки трибунал, највећи злочини на Косову извршени су од
стране српских власти док је Вучић био министар у тој влади. А, те злочине
Срби су вешто крили својом пропагандом у исто то време док је Вучић био
министар информисања (још кажу да слобода медија и изражавања тада
231
бејаше катастрофална). Јесу ли лагали тада, када су говорили о злочинима и
пропаганди, или лажу сада, када говоре о његовој демократији, миротворству
и реформама?! Или: лажу и тада, и сада?;
- шта је, то јест, које је главно питање на које треба дати одговор у
потрази за истином о вековним косметским дилемама? Јесте ли икада чули да
су Срби: грађани, цивили, било ко а да није припадник војске или полиције,
из заседе убили шиптарске цивиле који су се кретали друмом? Јесте ли чули
да су Срби чинили погром над Албаницма, како се догодило 1690, 1878,
1941,1999. или 2004? Јесте ли чули да су Срби отели цивиле па их мучили,
или су убили Шиптаре у кући или испред куће, или су отели па силовали
девојке, или поставили бомбу да изгину цивили? Јесте ли чули да су Срби
вадили органе Албанцима? Јесу ли то радили српски цивили, сељаци,
грађани било ко? Наравно да нисте чули. Чак и у бесомучној пропаганди
наши непријатељи нису успели то да измисле. Најдаље докле су стигли је
флоскула „мештани Срби пробучени у полицијске униформе“. Значи, Срби
као народ нису ти који мрзе. Једино се власт кроз десетине година и било
која, у лику државе, борила против разних буна и тероризма, па се мора
признати по некад и огрешила о невине људе. То је дакле питање свих
питања:
- КО УБИЈА У СТАРОЈ СРБИЈИ ОД КАДА ЈЕ ВЕКА И СВЕТА?

*
Јосип Броз Тито је на једном састанку у Приштини поводом
демонстрација Шиптара казао албанским руководиоцима: „У овој држави
имате сва права. Имате болнице, школе, универзитет, законодавну, судску и
извршну власт. Једино немате тенкове и имајте то на уму увек―. Он који је
дао све свима, њима ето није дао републику. Знао је да је то и за њега, и за
њих превише. Знао је Тито како једино може функционисати живот са њима:
тенковима. Научиће то ускоро и НАТО снаге на Космету. Можда се и они
чукну у главу па поставе себи неко од ових питања. Невероватно је,
несхватљиво, човек просто не може да поверује како лажи могу да постану
доминатан и одлучујући фактор, како се од лажи успешно стварају алибији.
Још је невероватније да скоро сви упућенији знају да је у питању лаж али је и
даље прихватају и користе се њом. Најневероватније је да ми који смо
највише оштећени ћутимо и не постављамо питања. Човек се уплаши.
Уплаши се бесмисла. Ако тако крупне ствари у свету могу да функционишу
на измишљотинама, шта је онда са путем којим се креће човечанство?

232
 Мировни преговарач за Балкан Бо Пелнас у шведском дневнику Дагенс
нухетер од 8. фебруара 2004. године каже: „САД су легитимисале
бомбардовање Србије на основу лажне тврдње да је на Косову био геноцид...
Тврдњу да је до рата дошло услед етничког чишћења представља
пропаганду коју би медији требало да преиспитају и да се од ње
дистанцирају... Хронолошка разлика између почетка бомбардовања и
почетка егзодуса мора бити јасна―. Пол Ватсон дописник Лос Анђелес
Тајмса један од ретких западних новинара који је био на Косову за време
бомбардовања дао је француском недељнику Марион 17. маја 1999. године
изјаву: „Протеривања су постала масовна тек када је почело
бомбардовање... ја сам био у Руанди.... тамо је свуда било лешева... Ништа
слично нисам видео на Косову... Видео сам цивиле који напустају Косово
обезбеђене од војника... Да су власти хтеле починити геноцид, онда би ово
био нелогичан начин поступања... За сада се може говорити само о
зверствима које су починиле одређене скупине услед хаоса... Зверства такве
врсте починили су и амерички војници у Вијетнаму но тада нико није говорио
о геноциду―.
Жак Огар, командант специјалних јединица француске армије, који је са
легионарима ушао на Косово међу првима, каже за часопис Геополитика 27.
јуна 2008. године: „Интервенција НАТО је, наравно, започета на лажима да
је био извршен геноцид над Шиптарима. Бил Клинтон је рекао да је било
100.000 мртвих, да би оправдао бомбардовање. Сад знамо како Американци
ту врсту лажи лако примењују, навикли су на то да би озаконили своје
међународне акције. Ја сам то одмах схватио на терену јер је моја мисија
такође била да покушам да пронађем масовне гробнице. Нашао сам много

233
мање у односу на 100.000 мртвих. Врло брзо Албанци из Руговине партије
дошли су да кажу: ''Наћи ћете једну јаму у селу које је било уништено не од
стране Срба, већ од ОВК. Ми нисмо ОВК, ми нисмо за Тачија, већ за Ругову''.
Почели смо да схватамо да жртве у многим од тих јама нису убили Срби већ
су то урадили само Албанци. Насупрот томе, ја сам имао добре контакте
са српском војском и полицијом и кад сам им тражио информације о том
питању, они су ми рекли: ''Идите на то место, ту смо убили 35 припадника
ОВК, ту је ров окренут према Меки, ставили смо креч'' - и то је крај приче.
Ту су били сахрањени припадници ОВК који су погинули у борбама са српским
војним и полицијским снагама―.

234
 ЗЛОЧНИН ЈЕ ЗЛОЧИН: ПОДУЈЕВО, СУВА РЕКА, ДУБРАВА...

Треба, на почетку ове главе, истаћи једну непобитну чињеницу.

Бројчано највећи злочин учињен у једном нападу, по броју жртава учињеном
у једном чину масакра, нису починили ни Срби, ни Албанци, већ НАТО
авиони. 87 цивила је убијено (међу њима шестомесечна беба, 60% жртава тог
напада су мала деца и жене) а преко 70 је рањено, у нападу НАТО авиона на
тракторску колону Албанаца код села Кориша (у затвору Дубрава су убили
упола мање). За све време сукоба, никада Срби, или Албанци, нису убили
толико деце у једном нападу, у једном дану. Више је НАТО пакт убио
српских и албанских цивила за 78 дана него што је страдалао цивила за три
године ратовања на Космету. Хрвати су убили десет пута више цивила за
само један дан тзв. Олује, него што су то Срби учинили за годину дана
жестоких борби и антитерористичких акција на Космету. Више је српских
цивила убио Насер Орић него што је цео Приштински корпус убио терориста.
Констатовали смо да је НАТО започео бомбардовање Србије збор пар
десетина убијених Албанаца (званично у оптужници из Хага пре
бомбардовања наведени су само убијени у Рачку), правдајући своју агресију
потребом да се спречи убијање цивила, да се стане на пут „варварском
понашању“ српских снага, да се заустави „геноцид“. И онда је НАТО
бомбардовао Србију и убио више цивила, и српских и албанских, него што их
је било убијено до 24. марта. Наравно, реда ради, морао је да се огласи и
Хјуман рајтс воч, после скоро годину дана, са извештајем који носи наслов
Смрт цивила уваздушној операцији НАТО-а. Документ се појавио у фебруару
2000. године и његов садржај је анализирао грчки аутор Стефанос
Песмазоглу у књизи Косово – двострука хибрис: „Већ из наслова јасно се
виде обележја ове организације: „смрт цивила―, за разлику од „смакнућа―
или „убистава―, како иначе описује методе српског режима. Наслов говори
о „ваздушној операцији― НАТО-а, а не о „рату―, а камоли о „војној
интервенцији―. Најтежа формулација, коју је организација Хјуман рајтс воч
наменила НАТО-у, каже се да се „показао неспособним да успе, како је
обзнањивао, да сведе на најмању могућу меру број жртава (ХРВ говори о
500 цивила које је НАТО убио)... У извештају је очито главна брига
организације да нагласи „како тврди да не може бити било какавог
поређења са зверствима које су починили Срби―... Напомиње како је
бомбардовање југословенске телевизије, као и друге сличне „интервенције―
на објектима од јавног значаја, имало обележје психолошког рата
застрашивањем становника уз известан ризик додатних губитака цивила.
После овога упечатљиво је како се извештај заокружује констатацијом да
нису почињени нити „злочини против човечанства― нити „ратни злочини―.
235
 Али, ко зна да ли косовска драма мирује по питању жртава? Можда ће
их бити још, јер бумеранг се враћа и не зна се кога ће све закачити. Само се
зна кога је до сада качио. Са друге стране, поставља се једно друго питање,
које одсликава односе „злочинци–жртве“ на Космету и о томе ко је одговарао
за своја злодела а ко није. Да ли је до сада процесуиран злочин у кафићу
Панда у Пећи кад су убијена деца (осим лупетања наших званичника и
плаћеника), онај злочин у Гораждевцу где су убијена деца док су се купала,
онај злочин када је убијено 14 жетеоца из Старог Грацка и међу њима деца,
аутобус Ниш експреса који је дигнут у ваздух кад су међу 11 мртвих била и
деца, онај у Клечки где је било деце, у Волујку, Радоњићком језеру, у
затворима на северу Албаније где су и деци и одраслима вадили органе,
десетинама других логора и затвора где су убијани и мучени људи?!? Шта је
са младићима убијеним на путу између Липљана и Штрпца, где су кривци?
Убица Димитрија Поповића из Грачанице, гимназијалца који је покошен
рафалима док је стајао испред киоска, осуђен је на 6,5 година затвора?!? Јесу
ли ухапшени починиоци који су пуцали на младића Јовицу Ивића? Породица
Столић из Обилића је прво заклана, па је онда спаљена у кући. То је често
коришћени зликовачки потпис од доласка КФОР-а на Косово. Тако је страдао
добар део мојих Источана. Бомбе које су бачене на пијаци у Косово Пољу 29.
септембра 1999. године, и које су убиле двоје људи а раниле четрдесеторо
нису имале никакав ефекат у међународној јавности (западној), као да се те
бомбе разликују по својој убитачности и циљевима на које у бачене од оних
са Маркала или Бриселског аеродрома (много касније), чак и да прихватимо
причу бошњачке или белгијске стране као истините.
Шта је са трговином људским органима? Не можемо овде ни набројити
сва злодела, од појединачних до мартовског линча, погрома какав се није
догодио у Европи још од Кристалне ноћи 1938. године. Сама геноцидност
чина, када је у питању злочин у Гораждевцу, огледа се у томе што је 12
година након подизања обележја, на споменик бачен молотовљев коктел а
неколико месеци касније изрешетан је и споменик жртвама НАТО агресије.
Тим чином су поручили већ убијеној деци: „Ни мртве вас нећемо оставити на
миру!“. Са друге стране, тај чин говори и о томе колико се сигурно и
безбедно осећају зликовци када је владавина закона и права у питању на
Косову. Петнаест година после бомбардовања, 3. марта 2015. године, шеф
ЕУЛЕКС-а, Габијел Меучи, за Вечерње новости каже: „Истрага у вези са
аутобусом Ниш-експреса је обустављена како би се сачувао случај до појаве
нових доказа, а може се отворити у сваком тренутку. Случај Старог
Грацка преиспитује тужилац. Случај Гораждевац је првобитно
истраживао УНМИК, а до тренутка када смо га ми преузели прошло је
неколико година. Ако се појаве нови докази, нећемо их одбацити―.
236
 Дик Марти у извештају о трговини органима дословце пише: „Ипак,
преовлађавајућа логика у случају Косова изгледа прилично кратковида:
успоставити привидан ред и мир што пре, уз избегавање било чега што би
могло да дестабилизује ситуацију у региону који је још увек у стању крхке
равнотеже. Резултат такве логике јесте облик правде која се једино може
описати као селективна, уз присутво праксе некажњивости за многе
злочине за које постоје веродостојне индиције да су их – директно или
индиректно – починили припадници врха ОВК. Западне земље које су се
ангажовале на Косову уздржале су се од директне интервенције на терену,
радије прибегавјући ваздушним нападима. У таквој ситуацији ОВК је
постала њихов незамењиви савезник у копненим операцијама. Међународни
актери су се определили за игнорисање злочина почињених од стране ОВК у
намери да постигну какву-такву стабилност на терену. У суштини, ново
Косово је изграђено на постојећим структурама покрета за независност
државе косовских Албанаца. Као резултат таквог опредељења, све потоње
међународне управе на Косову, као и влада САД, за коју се генерално сматра
да игра важну улогу у активностима новоуспостављене косовске државе,
морале су да одржавају добре односе са својим de facto савезницима на
терену, који су у међувремену постали нови господари на локалној
политичкој сцени―.
Најзад, Марек Антони Новицки, омбдусман постављен од стране УН, у
предговору за књигуКосовска замк, пише: „Напустио сам Косово по истеку
петогодишњег мандата. За собом остављам ситуацију у којој поштовање
људских права није гарантовано, и далеко је од минимума који захтевају
међународне норме―. Када би се ово превело са „дипломатског језика“ једног
омбдусмана звучало би много, много горе. Али, пре него оправдано
оптужимо УНМИК и ЕУЛЕКС да ништа нису радили по питању
расветљавања злочина над Србима, јер они и нису дошли тамо због тога,
треба се питати шта је држава Србија радила по том питању све ове године?
Шта су радиле обавештајне службе? Петнаест година нису успеле да дођу до
никаквих података. Или су успеле, али неко то крије?! Шта је радила наша
полиција када је већ имала толике полицајце на Косову (у цивилу и
прикривени али су редивно примали дупле плате и остале додатке)? Шта је
радило наш правосуђе, тужиоци и истражитељи, осим што су истраживали
српске злочине и гањали Србе? Шта су на крају радили и Срби који су
запослени у такозваној косовској полицији? Шта су радили новинари и
медији а да се дође до истине? Шта су радили српски факултети и институти
на Косову и Метохији у циљу прикупљања грађе? Сви масно и дебело
плаћани годинама.

237
 Ми још увек немамо комплетне спискове страдалих, отетих и убијених.
Десетину година су тамо, и овде, неки људи примали дупле плате а да нико
није нашао за сходно да их упосли у сакупљању доказа, да се позабаве
статистиком и аналитиком. На стотине и хиљаде људи је запослено у
српским министарствима а да се нико није досетио да им дадне задатке, да
нешто корисно ураде. Прво издање ове књиге писано је пре 11 година.
Подаци и бројке до којих се може доћи са наше стране су скоро исти и
бајати. Тражио сам комплетне спискове од разних институција и удружења:
нико их нема! Ништа се није урадило све ове године. Ништа добро се није
урадило. Много тога лошег је урађено. Најзад, најбољи доказ нашег греха је
тај да нико није био заинтересован за штампање овог списа, и ако сам га
радио сам, без ичије помоћи, и ако се троше милиони на разне глупости и
антисрпске ствари.
Мало је све то, што смо урадили, као што је много онога што нисмо
урадили, да сакупимо доказе и доведемо међународну заједницу пред
свршени чин. И не само то, кварили смо и штетили где год смо могли. Тако
човек који се у једном тренутку нашао на место премијера Србије изјављује у
камере како су за злочин у кафићу Панда у Пећи: криви Срби?! Поново их је
убио. Помаже га у томе брадоња и добитница косовског ордена. Таман и да
се докаже нешто слично, биће то још једна игра, још једна медијска
манипулација. Један од починилаца, Албанац са Орног Брда код Бање, моћи
ће да одахне. Моћи ће да одахну и његови помагачи. Има у Србији ко ради за
њега и њих.
У само десет дана периода времена када се догодио масакар у кафићу
Панда у Пећи, а то је децембар 1998-ме, догодили су се и следећи злочини:
убијен је потпреседник општине Косово Поље Звонко Бојанић – отет и нађен
мртав, убијен је на улици припадник Државне безбедности у Подујеву Милић
Јовић и при том убиству је рањена Милијана Пантић, убијени су и рањени
Албанци у митровачком кафићу Мелиса, а који су били припадници локалног
обезбеђења која је држава Србија организовала ради чувања албанских села,
пуцано је на полицијско возило у близини Руговине куће у Приштини при
чему је један полицајац тешко рањен, Мидораг Нешић, а његов колега
лакше... Дакле, како премијер Србије Вучић говори да је злочин у кафићу
Панда нешто од чега ће нам се подићи коса на глави ако сазнамо праву
истину, тако је и тада, тих дана 1998. године, у децембру, говорио и Адем
Демаћи. Није смео да загризе, чак ни он кафић Панду, али је за убиство
потпреседника општине Косово Поље оптужио Србе који су тим актом хтели
да подигну тензије и окриве Албанце, баш како су то, по његовим тадашњим
речима, учинили и са случајем Кељемедни у Параћину када је војска побила
све војника и самог Кељемендија а онда пласирала причу о масакру. Када
238
овако говори Демаћи, ја то потпуно разумем, као што и разумем зашто тако
говори тадашњи премијер Србије – јер матрица је иста и долази из истог
наредбодавног места.

Али, шта све ово говори? Мало је вероватно да је у таквој есклацији

насиља, где се гинуло и убијало сваки дан, и на сваком месту, државној
безбедности и Србима било потребно да изврше неки злочин над сопственом
децом а да би подигли тензије и оптужили Албанце. Имали су и тензија и
оптужби колико су хтели. То је било време отвореног рата те није било
потребно дизати тензије, већ гасити ватру. Јер, јутро пре тог стравичног
злочина на српско-албанској граници убијено је 35 припадника ОВК који су
покушали да из Албаније пренесу оружје и муницију у Србију. Снимљене су
стотине цеви, хиљаде меткова и бомби, минобацачи, ракетни бацачи. Шта је
било више потребно да се оптуже Албанци или да се оправда акција?! Најзад,
злочин над децом у Гораждевцу је почињен када су српске безбедоносне
снаге већ давно отишле са Косова, па премијер о томе ћути. И, на крају, ако је
до правде и истине: што ћути? Нека каже истину ма каква била. Не зна он
истину, зна само спин.

*
Тешки злочини почињени од српских снага, пре свега у Подујеву и
Сувој Реци, где је убијено преко 60 цивила, старих, жена и деце - и ако не
ефикасно како је требало, одмах су почели да се процесуирају. Постоје сумње
и за нека друга места на Косову. Постоје сумње да се нешто догодило и у
КПЗ Дубрава код Истока. Али, кад су недужни Албанци страдали у Подујеву
и Сувој Реци бомбардовање је већ трајало. Затвор Дубрава је непосредно
бомбардован од стране НАТО-а неколико пута, пре евентуалних лоших
ствари које су се тамо догодиле. Наравно, није то оправдање и тежак је то
злочин али се поставља питање: зашто таквих злочина није било пре почетка
бомбардовања? Сада се мењају тезе и фалсфикује истина, па се такви
злочини приказују као оправдање за НАТО интервенцију – али они су се
догодили кад је агресија НАТО-а почела, а не пре!
239
 Кад год се десио некакав сличан злочин (а дешавао се и то не оспоравам)
држава Србија је реаговала, некад касније, некад на време. Од 1. јануара до
20. јула 1999. године полиција је испитивала 58 колега због евентуалних
злочина над цивилима а против 12 је покренут поступак за убиство. За исто
време, војска је покренула око 1300 истрага и изрекла скоро 100 пресуда, још
док је рат трајао осморица припадника војске је осуђено. Треба узети у обзир
да се после јуна 1999. године и није могла адекватно водити истрага јер је
Космет напуштен. После злочина у Подујеву, рањене и преживеле је збринуо
лекар јединице, чији су се поједини припадници резервног састава
осрамотили тим масакром, тако збринуте жртве припадници српске војске су
превезли до Клиничког центра у Приштини, касније и у Београд, доводећи у
опасност животе својих припадника, и захваљујући томе ти преживели су
могли да сведоче. Какав је то злочиначки подухват и геноцид, у којем
припадници јединице чији су појединци направили злочин спасавају жртве?
Јединица је, то јест: њен резервни састав, одмах враћена назад, поступак
покренут, осумњичени притворени, а прве изјаве од оптужених Окружни суд
у Прокупљу узео је већ 24. маја, мање од два месеца после злочина и у време
док бомбардовање још траје. Јесте тај суд брљавио по том случају али је
свакако све то припомогло да се касније утврди истина. У решењу по којем
се окривљени тада пустају на слободу стоји да нема доказа „јер су лешеви
однети у непознатом правцу и сахрањени на непознатим местима....“.
Српски судови дакле још за време бомбардовања, такви какви су, констатују
да неко носи албанске лешеве - негде. Најзад, тужилаштво се по том решењу
жалило Врховном суду, где разоткрива покушаје заташкавања и Врховни суд
уважава ту жалбу, итд, итд. Починиоци, на крају осуђени.
Злочин у Сувој Реци су починили припадници полиције из тог места и
они су такође осуђени и у затвору – не благовремено и не сасвим разјашњено,
али по претходно покренутим поступцима, и, боље икад него никад.

Ипак, држвни органи у условима немогућим за рад, под сталним

бомбардовањем и нападима са земље, радили су колико су могли свој посао,
не увек најбоље и не увек искрено, али су радили. Једна „геноцидна држава“
то сигурно не ради, нити народ који је желео „систематски“ да уништи други
народ. У извештају МУП-а под називом Преглед регистрованих кривичних
дела и предузетих мера на подручју Косова и Метохије у периоду од 01.07

240
1998 до 20.06 1999. године можемо наћи податке да су том периоду државни
органи евидентирали и покренули поступке за следећа дела: А) познати
починиоци из редова полиције: убиства 15, силовања 3, пљачка 4, изазивање
опште опасности и наношење тешких телесних повреда 10; тешке крађе и
злоупотреба службеног положаја 99; Б) познати починиоци из редова војске:
убиства 11, силовања 10, пљачка 12, изазивање опште опасности 9, тешке
крађе и злупотреба службеног положаја 135; В) познати починиоци из редова
цивила: убиства 24, силовања 4, пљачка 1; изазивање опште опасности 39,
тешке крађе 1351; Г) непознати починиоци: убиства 274, силовања 3,
изазивање опште опасности 77, тешке крађе 672.
Поред тога, државни органи, много пре међународних и невладиних
организација, евидентирају масовне гробнице и злочине. Форензички су
обрађене, отворени су предмети и поднете пријаве, по следећим случајевим:
масовна гробница у селу Резало 30-40 тела, Мало Рибаре (Липљан) 23 тела,
Мали Алаш (Липљан) 16 тела, Косово Поље 19 угљенисаних лешева, Сопиље
(Сува Река) 18 лешева, Доље и Горње Славине (Липљан) 16 тела, насеље
Баир (Митровица) 20 тела, Србица 13 тела, Пусто Село (Ораховац) 95 тела,
пут Косово Поље – Обилић 16 тела, Љубенић 73 тела, Старо Читаково
(Глоговац) 80 тела. Најзад, евидентирани су и покренути поступци и о
случајевима Подујево и Сува Река.
Ако анализирмо горе наведене податке доћи ћемо до закључка да су
државни органи покренули поступке за већину убистава која су се догодила
на територији ратних дејстава, уколико изузмемо погинуле борце војске и
полиције, као и терористе ОВК. (Страдали полицајци, војници и терористи су
укључени у други део извештаја и у друге истраге). У неким процесуираним
кривичним пријавама у питању је више жртва која су обухваћена једним
увиђајем и једном пријавом, тако да је број процесуираних убистава много
већи него број пријава. Међу процесуираним лицима има жена и деце. И за
остала кривична дела учинило се очигледно онолико колико се могло у том
хаосу. У три случаја силовања жрве су Српкиње и има силоватеља Албанаца.
И међу осталим кривичним делима у категорији „цивили“ починиоци су
подједнако Срби и Албанци. Код категорија „војска“ и „полиција“ починиоци
су већином Срби. Код убистава и кривичних дела где су починиоци
непознати има много жртава која се су убијене у зони дејстава и контроле
ОВК и очигледно ја су убијене од стране терориста (већином Албанци) али
има и жртава које су очигледно убијене од стране Срба (по градовима и
насељима која су контролисале српске снаге).

241
 Код проналажења масовних гробница и великог броја жртава, јасно се
распознаје траг када су у питању жртве војске и полиције, а када страдали у
борбама. Жртве војске и полиције су обично бивале затрпане у заједничке
гробнице, док су жртве ОВК, или они који су страдали у борби, углавном
сахрањивани заједно али у неком реду или појединачно на истом месту. Јасно
се може пратити и спирала насиља: до 24. марта 1998. године ОВК је носиоц
терора, убија подједнако Србе и Албанце цивиле, војнике и полицајце, док са
њихове стране страдају углавном борци. После 24. марта српске снаге су
починиле више злочина, мада ни ОВК не мирује, док после 15. јуна убијају
само терористи, Србе и Албанце.
Али, треба да се упитамо, ко је до сада одговарао за злочине почињене
над Србима, рецимо, и у Сувој Реци? Ко је одговарао за злочин у Ораховцу у
коме је убијено скоро 50 Срба а преко стотину њих је одведено да се више
никада не врате. Тада су страдали Срби и у Оптеруши, Зочишту и Великој
Хочи. Посмртни остаци неких од њих су касније пронађени у Малишеву у
Волујку. У призренском селу Дојнице отето је 14 Срба и Српкиња и до
данашњег дана нема никаквог трага о њима. У Жиливодама су спаљени
Срби, отети 1998. године, њих око 30. Треба напоменути да је пожар
подметнут у тренутку док ЕУЛЕКС врши увиђај на том стратишту. За
злочине у Јабланици, Глођанима (60 убијених Срба), Доње Ратише,
Радоњићко језеро (32 пронађена леша Срба), Рамуш Харадинај је ослобођен у
Хагу. Убијени Срби су бацани и у друга косметска језера: Ливочко језеро и
језеро Батлава. У логору у Лапушнику је убијено око 30 Срба. Масовне
гробнице у Драгодану слабо ко помиње, као што се ништа не зна ни о отетим
Србима из Врањевца. Водник, медицинар, Генов Стамен, киднапован је,
мучен свирепо и до тог мучења је лагано умирао.

*
Све до евентуалног злочина, затвор Дубрава није нешто о чему треба
говорити као о погрешном и лошем. Затвор као затвор, велик и модеран, са
добрим условима за издржавање казне. Рађен по високим стандардима он
поседује све садржаје, почев од савремене амбуланте, до библиотеке,
биоскопа, спортских терена, пољопривредне економије, мотела, итд. Неко је
желео да то поквари. Сведоци у Хагу, по том питању, су много лагали, али
вероватно нису све и о свему могли лагати. Много тога о чему су говорили
они нису могли видети. Има нешто и истине у свему томе. Не зна се због

242
чега. Међутим, заиста се мора поновити питање: ако је Србија вршила
„геноцид“ откуд затворени терористи? Откуд толики број људи у затвору?
Зар их није било лакше побити ако се већ „геноцид“ спроводи?
Непобитна чињеница јесте да је затвор бомбардован од стране НАТО-а.
Друга непобитна чињеница јесте да је неко мимо тога убијао заворенике. 19.
маја се догодило прво бомбардовање затвора од стране НАТО авиона. 21.
маја НАТО авиони по други пут бомбардују затвор. Сви окрећу главу од
питања какав је то чин бомбардовати затворене људе? Били војни објекти?!
Ма, ајте, молим вас, НАТО је у тренутку када је бомбардовао затвор знао
поименице колико је тамо људи као што је сигурно знао да нема нити једног
вода српске војске у околини. 22. и 23. маја дешава се још нешто што до сада
није разјашњено. Постројавање, затвореници који се слободно крећу по кругу
и затвору пошто су пробили решетке након бомбардовања НАТО авиона
бивају мегафоном позвани да се построје. Маскирани људи онда пуцају на
њих, гађају их зољама и бацају бомбе. Завореници беже на све стране. То
траје 10-15 минута. Свињарија! Али: чија? Свих! НАТО-а и српске стране.
24 мај. Тога дана поново постројавају затворенике, дају им цигарете и
воде их аутобусима за Липљан, после тога даље у Србију. Рањени се
збрињавају, убијени покопавају у обележеном гробљу, са идентификационим
бројевима. Након увиђаја НАТО-а нађени су пројектили из стрељачког
наоружања али се не помињу НАТО бомбе. Сумња се да је најмање 50
затвореника убијено ватреним оружјем али НАТО свакако неће никада
одговарати за осталих 47-оро људи који су убијени бомбама из њихових
авиона.
Кривична пријава за ратни злочин и крађу наших плата, од 29. јула
2008. године, у којој су прозвани два саветника, тадашњи управник, начелник
службе обезбеђења, јесте моменат када се клупко одмотава и претходи оној
другој пријави. Појављују се особе које су спремне да проговоре. Пријаву
подносе радници затвора незадовољни висином плата и дневница које им
нису исплаћене. То је пријава пре оне од Фонда за хуманитарно право. Фонд
за хуманитарно право Наташе Кандић чека својих пет минута и предаје
кривичну пријаву везану за затвор Дубрава а Специјално тужилаштво за
ратне злочине Србије је оберучке прихвата. 48 осумњичених, од министара,
управника, заповедника, до стражара. Милош Васић по истом питању пише
за часопис Време неколико месеци пре наведене пријаве, следеће:
„Најтужнија прича у свему овоме је она о томе како је Тужилаштво
дознало за покољ у КПЗ Исток: група стражара који су све то видели и
знали од почетка била је преварена, па се наљутила. Наиме, остали су били
без прековремених сати и ратних дневница, јер је неки директор (не обавезно
онај из критичног периода) фалсификовао њихове потписе и клепио њихове
243
паре. Онда су се наљутили и написали кривичну пријаву за ратни злочин у
КПЗ Исток. Не даш паре? Е, сад види шта ћеш! Исти је случај био и са оним
батајничким хладњачама: да се један од возача није наљутио јер му из МУП-
а нису били дали обећани стан... То је оно што је заправо страшно: да их
нису покрали или им подвалили – никада не би пропевали о најстрашнијим
злочинима. Можда неко и би, да не грешимо душу; али, ово је наше
досадашње искуство―.

Милица Јовановић у свом тенденциозном тексту у Пешчанику, (а, какав

иначе може бити текст на том сајту?) покушава да буде иронична па пише:
„Затворски управник био је агилан службеник и често се обраћао
надређенима у време ратног стања. Наредбу да свој затвор преда
специјалцима наводно је добио такође у телефонском разговору, и то од
министра правде. Нешто конкретнији траг остао је у допису који је
Александар Ракочевић послао министру Драгољубу Јанковићу, у којем га
обавештава да су специјалне јединице ушле у затвор а да су се стражари
повукли. Оданде су се чуле детонације али не знамо шта се дешавало―.
Међутим, докуменат који незграпно помиње та жена, горе поменута, је
доказ да затворске власти нису планирале никакав масакр, па ако се он чак и
догодио то је увезено споља, ко зна због чега и због којих разлога. Друго, на
основу њега падају у воду и остала сведочења која говоре да су затворски
стражари и упосленици пуцали на робијаше. Истина јесте да они у том
тренутку нису били ни близу затвореника. У документу дословце стоји
следеће: „Република Србија. Министарство правде. Управа за извршење
заводских санкција. Казнено-поправни завод Исток. Број 1/99. 24.05 1999
године Исток. МИНИСТАРСТВУ ПРАВДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ..... почео је
напад авијације и том прилико је уништена комплетна инфра-структура
КПЗ. По нашем визуелном запажању погинуло је око стотину осуђених лица,
од којих се већи број налази у рушевинама. Око 22.30 часова са више
пројектила погођене су поново зграда управе и болница као и паркинг испред
мотела. Дана 22.05 1999 године, око 05:00 часова стигла је специјална
јединица МУП-а која је ушла у затворени део дома, а по њиховом наређењу

244
радници службе обезбеђења су повучени у шири прстен око кружног зида.
Није нам познато шта су тамо радили, али су се чуле детонације. Та иста
јединица МУП-а је поново дошла око 17:00 часова, и 23.05 1999 године око
05:00 часова. Дана 24.05 1999 године стигла је друга јединица МУП-а са 10
аутобуса и 3 камиона, који су извршили евакуацију осуђених лица у
непознатом правцу...―.

Горе поменути Пешчаник је урадио и документарни филм о затвору

Дубрава. У њему нема ничег новог и спектакуларног, понављају се исте
приче и води се антисрпска кампања. У том филму Наташа Кандић брани
НАТО и говори да је затвор за њих била легитимна мета. По њој НАТО је
убијао затворенике оправдано. А убио је најмање половину убијених у том
затвору. Лицемерство без премца и плаћеници најниже врсте. Политичка и
духовна проституција. И Милош Васић труди нешто слично: био је Легија
тамо, па ако их је НАТО бомбардовао. Легија је био, али у лето 1998. године.
После тога се повлачи у централну Србију а по повратку његова јединица је
на терену а не никако у затвору. Глупост је била држати такву јединицу, у
таквом објекту, на изволт'е НАТО-у, кад је за њу било посла широм Косова.
Неколико лакше рањених и контузованих припадника јединице опоравља се
у затворском мотелу који је ван комплекса и био је отворен за грађанство,
дакле могао је у њемо боравити свако, и пар покварених возила је у
радионици затвора, и то неборбених возила. А НАТО је бомбардовао затвор
да би затвореници побегли, јер друго није имао шта бомбардовати. Али се
нико не пита, а то се помиње у филму, да су затвореници чаршавима
написали „ХЕЛП“ и „СОС“, не би ли их НАТО авиони видели. Дакле,
бомбардовани су незаштићени затвореници, и то су добро бомбардовани, чим
су осетили потребу да моле за милост.
Јусуф Краснићи је 27.08 2002. године сведочио у Хагу у процесу против
Милошевића. Каже да је био командант ОВК, да је ухваћен у заседи, да је

245
испитиван у полицијској станици, касније је осуђен на једну годину завора.
Сведок који тврдио да је био у самици невероватно прецизно описује
распоред војних снага око затвора, што свакако није могао видети, из два
разлога: прво, никаквих, апсолутно, војних снага око затвора није било у
широком луку; то је једна велика чистина и потпуно би било нелогично да се
било ко стационира на тој чистини, а, и лично знам да није било војске около
јер сам туда често пролазио, а на сам дан бомбардовања био сам у ширем
рејону КПД Дубрава; друго, из самог затвора због висине зидина се не може
ништа видети. Сведок говори да је видео уништене ракетне системе и
тенкове а на снимцима се не види ништа и британска новинарка Џеки Роланд
такође тврди да ништа и ничег од тога није било у околини. 19. маја, тврди
даље он, НАТО је са 4 пројектила бомбардовао затвор. Бомбардовање је
поновљено после два дана. То друго бомбардовање је трајало цео дан. Сведок
је тврдио да је у та два бомбардовања погинуло 23 затвореника. Узмимо да је
то тачно и да је он то могао тада знати. Поставља се питање: зашто нико до
дана данашњег није одговарао за овај злочин? Зар кад НАТО убија људе у
затвору то није злочин? Наравно за Кандићку и њој сличне - није.
Американци могу да убијају колико хоће: они их плаћају.
Сведок даље каже: „22 маја у 6:30 ујутро дошао је један полицајац
(подвукао И.Ђ.) са мегафоном и рекао: ''Водимо вас за Ниш'', а нешто
касније поново преко мегафона рекли: ''Имате још 10 минута да се
спремите и да постројите''. Након што су нам по други пута рекли да се
постројимо, након можда 5 секунди, почеле су падати ручне бомбе. Почели
су бацати ручне бомбе, њих четири или пет. Такође, пуцали су из базука,
ручних бацача и из разних врста лаког наоружања... 97-моро људи је убијено
а 157 их је рањено... Све је трајало неких 10 минута... Сутрадан, око 5:30
ујутро дошла је једна група Срба и они су почели отварати шахтове и у њих
убацивати ручне бомбе... Послали су двојицу затвореника из кухиње у блок Ц
како би нам рекли да се предамо и да изађемо са рукама на потиљку. Тамо су
нас окупили на гомилу... У пуцњави је погинуло 153 људи.. Следећег јутра у 6
сати постројили су су нас, укрцали у осам аутобуса, сместили рањенике у
четири камиона и повезли за Липљан―.
Међутим, главна мана овог и сличних сведочења је у следећем: како је
сведок, који бежи, крије се по ходницима или шахтовима, и који кад напокон
изађе напоље бива убачен у аутобус и одведен у други затвор, барата са
овако конкретним бројкама рањених и убијених? Како је он, негде сакривен
могао до утанчина да види и запамти сваки детаљ евентуалног догађаја који
се одигравао на простору од неколико десетина хиљада квадрата зграда и
неколико хектара површине, где постоје два прстена зида и десетине објеката
и тунела? Ако су сведоци на овај начин припремани, што се коси са начином
246
испитивања сведока одбране, јер им је увек скретана пажња да се не баве
контрукцијама и коментарима, већ да само кажу оно што су видели, онда се
са правом може посумњати да ни искази нису стопроцентно тачни.
Заиста не постоји рационално објашњење за све ове догађаје уколико су
се догодили према наведеном сведочењу. Једнога дана пуцати и убијати
затворенике по затворском кругу, насумице, немилице. Другога дана
преживеле, све потенцијалне сведоке, укрцати у аутобусе, рањенике
збринути, и повести их на сигурно. Главног сведока по овом догађају у Хагу
пустају из Ниша тачно у дан када му истиче пресуда, он седа у аутобус и иде
кући са решењем у рукама, много пре него је Коштуница пустио све остале
затворенике, али много после НАТО бомбардовања и пресељења. Оне који су
страдали, на овај или онај начин, сахрањују, под бројевима, обележавајући
сваки гроб, којих је било укупно 97. Постоји реална сумња да је НАТО убио
макар половину тих људи.
Уколико би постојала дефиниција ратног злочина и геноцида, онда ови
догађаји свакако не спадају и њих. Ово више спада у специјални рат где
страдају невини људи зарад неког другог циља. Можда као у Сребреници?!
Из „логике злочина“ реално је било побити све, или: никога. Са становишта
српске стране: ово је најгоре могуће решење. Као и Батајница или хладњача.
(Батајница, Перућац, Петрово Село и Рудница, до јануара 2015. године
пронађено 941 тело по подацима Фонда за хуманитарно право). Један део
побити а друге оставити да сутра сведоче - потпуно је нелогично, или, један
део преместити а други оставити у првобитној гробници, па макар били у
питању и злочинци. Заиста се оправдано поставља питање: ко је и шта је
желео да са овим чином учини? Учинио је ко је учинио: али зашто и по чијем
наређењу?
Милошевић је ово на сличан начин коментарисао у Хагу: „А реците ми,
молим вас, како је то онда могуће. Ваш опис догађаја је ''они су покушали,
значи, свим тим аутоматским оружјем, свежњевима бомби, базуком и тако
даље да вас поубијају, а онда након тога вас 800 возе аутобусима и
камионима у други затвор. Евакуишу их, дакле Вас евакуишу да би вас
спасли. Шта их је спречило, ако су имали намеру да вас убију, да вас
поубијају?―. Фебруара месеца, 1999. године Републички јавни тужилац
Драгиша Крсмановић саопштио да се због кривичних дела тероризма
спроводи истрага против 1.060 лица, а да је оптужница подигнута против 824
лица. Интересантно је да се тај број поклапа са бројем затвореника у затвору
Дубрава у време бомбардовања, тако да се тиме доказује да су лажне изјаве
сведока да су у затвор натрпани људи који су покупљени где год се стигло,
невини људи, без оптужнице. А, кад једном лажеш, не видим разлог да то не
учиниш неколико пута, или: стално.
247
 Постоје бројне примедбе осуђеника: како су у време бомбардовања били
слабо храњени, итд. Говоре да су добијали по килограм хлеба дневно. Нико
не поставља питање: како обезбедити редовно снадбевање објекта те
величине, на том положају, у условима сталног бомбардовања свега што се
креће друмом? Затвореници и ту слабу исхрану и недостатак остале неге,
треба да захвале НАТО пакту, који их је, на крају, како рекосмо, и лично
бомбардовао и убијао. Мене заиста чуди да нико од њих нема толико морала,
храбрости и људскости, па да каже: ''У реду, јесу нас Срби убијали (ако тако
мисле) али људи: и НАТО је убио незаштићене затворенике и то не мали
број! Треба неко да одговара и за то''. Не, то нећете чути од било кога!
Још једна ствар је симптоматична и баца сумњу на свеобухватну слику о
томе шта се заиста тамо догодило. Наиме сведоци, било да су они у Хагу, или
да су давали изјаве негде другде, дају изјаве које сличе као „јаје – јајету“,
исти сценарио, исте бројке (које се невероватно поклапају: у промиле) исти
след догађаја. Рецимо, сваки од њих са невероватном поузданошћу тврди да
је од НАТО авиона погинуло тачно 23 затвореника, што заиста никада није
могло тачно да се утврди а поготову у време када по сопственим речима
спасавају своје главе. Нису могли да знају на основу виђеног и због тога што
је део настрадалих од НАТО бомби извучен испод рушевина тек после рата,
када су дошли форензичари и започета истрага.
Један од сведока у Хагу је тврдио како су убацивали цедуљице са
именима у џепове убијених, описијући пре тога како су масакрирани и како
су се крили где су стигли да сачувају своју главу. Један од сведока, рецимо,
на суђењу у Хагу каже: „Очигледно то су неки искривљени докази. И било је
тамо новинара из Београда и била је једна екипа од двоје људи - репортер и
фотограф из Грчке, који су са Вашом дозволом дошли - и наравно, они су
представили догађај на начин који Вама више одговара“. Он то тада није
могао знати, унутар зидина, а та информација о двојици грчких новинара
појавила се на самом суђењу. Није могао знати ни то са чијом дозволом су ту
боравили. Или, на пример изјаве типа: „Док су били у фискултурној сали,
свједок је чуо људе како вани вичу: "Ми ћемо их све побити, њих унутра, и
људи ће мислити да их је убио НАТО''―. То заиста буди сумњу да је већина
њих инструирана шта ће говорити и рећи, није тешко погодити од кога и у
коју сврху.
Наравно, на суђењу је Милошевић покушавао да сагледа још неке
аспекте који би евентуално разјаснили неке од дилема поводом овог догађаја,
на пример тај да су затвореници покушали пробој кроз рупе на зидинама које
направиле НАТО ракете:
„Г. МИЛОШЕВИЋ:

248
 П: Пуковниче, да ли се у табулатору 8, у оној информацији која говори о
свим догађајима у Казнено-поправном заводу "Дубрава" налази
констатација и да је један број затвореника покушао бекство?
О: Да, тачно је. Налази се и та констатација - о покушају бекства - и
да су затвореници у томе спречени.
П: Дакле, било је покушаја бекства, а затвореници су спречени?
О: Да.
П: Да ли сте Ви имали било какву информацију о томе да ли је неко
пуцао на затворенике?
О: Ја нисам имао информацију о томе, јер није ми то ни био предмет
моје пажње у то време.
П: А да ли се могло догодити да неко, приликом спречавања бекства,
пуца на неког затвореника?
О: Могло је да се догоди и то је нормално да се догоди уколико...
Г. НИЦЕ : [симултани превод] Па ово је невероватно. Оптужени
покушава сада да искриви правила, да промени правила. Он сад сведочи,
поставља сугестивна питања и уз сво дужно поштовање, ја мислим да га
треба зауставити у томе―.
Извештај данских форензичара, урађен 2000. године, између осталог
каже: „Увиђајем на лицу места утврђено је да је кровна конструкција изнад
средине кружних степеница више-мање разнета ударом пројектила или
ваздушне бомбе. Та бомба је практично разорила кровну конструкцију. Рупа
изнад чуварске просторије широка је отприлике шест метара у пречнику.
Удар је узроковао урушавање целокупне кровне конструкције при чему су
разна челична врата, арматуре и др. потпуно искривљена... Сличан удар
изазвао је иста оштећења на таваници првог спрата на северном крају
затворске зграде... Прегледом осталог дела зграде утврдили смо да је
неколико врата било силом отворено. Приметили смо трагове удараца с
унутрашње стране врата, а са спољашњеима знакова искривљавања и
ломљења оплата брава... Приликом прегледа северног дела кружног
степеништа пронашли смо 10 до 12 оруђа за напад, вероватно домаће
израде. Оруђа су направљена од ногара челичних кревета око којих је била
омотана тканина (подвукао И.Ђ.). Детаљи истраге о удару бомбе,
шрапнелима, итд. налазе се у посебном извештају који је сачинила шпанска
војска... На једној страни шрапнела јасно се види ужљебљени узорак
дијамантног облика који је типичан за унутрашњу страну ручне бомбе М69
југословенске производње... За потребе овог предмета сведок је изјавио да је,
после ваздушног напада који је НАТО извео 19. и 21. маја 1999, на спортским
теренима било неколико стотина затвореника. Затвореници су спавали на
примитивно импровизованим креветима, мадрацима, ћебадима итд. Спавали
249
су на отвореном и надали се да ће авиони моћи да их виде из ваздуха...
(подвукао И.Ђ.). За време бомбардовања, из затвора су се повукли српски
војници и стражари... Док су боравили под ведрим небом, затвореници су у
неколико зграда демонтирали беле оквирове за светиљке с плафона. Те су
оквирове употребили да од њих направе слова помоћу којих су написали
«УПОМОЋ!», како би авиони НАТО-а видели да у затвору има
људи...(подвукао И.Ђ.). После бомбардовања, у једном тренутку се, недалеко
од северног торња, појавила војска. Затвореници су добили наређење да се
на отвореном простору између торња и спортских терена построје у пет
дугачких редова... Недуго након што су се затвореници постројили, из
торња је запуцано по њима, а преко зида од пет метара висине бачен је
велики број ручних бомби... У тој пуцњави убијено је између 80 и 100 људи.
Жртве су остављене на лицу места, док су преостали затвореници
евакуисали велики број рањеника. Њих неколико смештени су у зграду са
ћелијама /остатак текста покрива печат - прим. прев./ Ту им је у подруму
зграде указана помоћ. За време пуцњаве у правцу те зграде побегао је велики
број затвореника... На земљи смо приметили велики број тачака удара и
рикошета за које би се могло рећи да су од метака... Приликом истраге, све
тачке удара на терену за кошарку обележене су црним спрејом, а укупно их
је избројано 288. Тачке удара сврстане су у 3-4 групе... Приликом истраге
било је могуће установити јасан правац за неколико тачака удара, а
испоставило се да су сви дошли из правца недалеко од торња и зида који
опасује терен. Повлачењем линија које одговарају правцу сваке тачке
удара/рикошета могли смо да установимо шест приближних трајекторија
на терену. Две трајекторије очигледно су дошле са запада, док је изгледало
да су четири дошле са источне стране торња недалеко зида који опасује
терен. Положај трајекторије у односу на терен касније је измерен и
убележен, види приложени нацрт... Истрага се онда наставила према
северном торњу преко првог и другог утврђења. На положају 5 нашли смо
шест чаура метака које су за овај случај осигуране као ДК 13.3... Ја, доле
потписана, Анита Понтопидан, судски преводилац и тумач, овим
потврђујем да је горњи текст тачан превод приложеног документа на
данском језику―.

*
Уколико о ратним злочинима сопствених сународника не говоре људи са
моралним, етичким и интелектуалним кредибилитетом, већ о томе говоре
плаћенички медиокритети и моралне нуле, које то сада чине – онда се ствара
отпор према тој моралној обавези и контраефекат. То се управо дешава
српском страном, али и народима у окружењу. Мотиви због којих иступају
250
поједини „борци“ за истину и позадина тог иступања чине да људи из
револта радије негирају злочине него да се поистовећују са таквим
креатурама. Зато треба „преотети“ монопол о праву да се говори о злочинима
из властитих редова од таквих особа. Треба томе приступити реално,
поштено и свеобухватно. Треба испитати све злочине по истим
критеријумима и без икаквих тенденција: полицијски и судски, именом и
презименом, без политике. Форензички. Да не дужим: поштени људи могу
помоћи истини и правди, понајпре борци, људи који су се поштено и храбро
борили. Непоштени и дезертери, шљам и плаћеници: то не могу. Већина оних
који данас крчме монопол на истину о злочинима (и свим осталим истинама)
нису такви – нису поштени. Напротив. То су плаћеничке битанге које су
криве подједнако као и убице, које за новац чинећи то што чине не трагају за
истином него су део непријатељске машинерије која жели да Србе и Србију
баце на колена. Отуд проблеми.
А, са друге стране, та НАТО машинерија која требала да донесе мир:
шта је она урадила? Бомбардовала је затвор и убила затворенике!
Бомбардовала је тракторску колону и убила цивиле! Бомбардовала је РТС и
убила новинаре! Бомбардовала је путнички воз и убила путнике и људе на
мосту! Бомбардовала је пијацу и убила сељаке и грађане! Кога је она, та
машинерија, ухапсила? Кога је она осудила? Како им је побегао из
Бондстила Фљорим Ејупи, терориста који је поставио бомбу испод аутобуса
Ниш експрес? Јесу ли Срби трговали људским органима, јесу ли одводили
младе и здраве Албанце негде преко границе, па им тамо вадили органе за
црно тржиште људских органа? Не, Срби су их након „демократских
промена“ пустили из затвора и ако су сви били процесуирани и правоснажно
осуђени. Најзад, Срби никада нису измишљали злочине почињене над њима
за разлику од супротне стране потпомогнуте из Хага и Београда.
Један од сведока, полицајац, на суђењу починиоцима злочина у Подујеву
изјавио је: „Ми смо иначе тога дана били из редовног састава САЈ-а доста
потиштени, јер нам је претходног дана 27.03 1999. године страдао возач
команданта јединице, а командат теже рањен са пратиоцем, јер је њихово
возило наишло на противтенковску мину, а суштина је у томе да смо ми
годину и нешто на терену на Косову поред жртава које смо имали
настојали да створимо имиџ једне заиста професионалне јединице која
поштује закон и штити грађане без обзира на националну и верску
припадност, а онда је дошла једна група таквих људи која је сав тај наш
труд и рад једним поступком бацила у блато и окаљала и где су страдала
невина деца, жене и стари људи―.
Из текста у Вечерњим новостима, од 6. септембра 2003. године, у којем
се говори о како је Министарство правде републике Србије уручило Карли
251
дел Понте доказе о злочинима Албанаца, између осталог постоји списак деце
која су убијена од стране ОВК и наоружаних Шиптара:
„УБИЈЕНА И ОТЕТА ДЕЦА:
ЧЕТВОРИЦА дечака настрадала су од 2000. године до данас. Милоша
Петровића (4) из Цернице, код Гњилана, убио је 28. маја Африм Зећири.
Терориста је, дошавши из албанског дела села, испалио рафал из
аутоматског оружја у групу Срба који су стајали испред продавнице. Осим
малог Милоша, погинула су још два Србина, а двојица су рањена. Николу
Николића (8), је 27. августа 2000. прегазио аутомобил којим је управљао
Шиптар.
Никола Стојковић (15) из Гњилана подлегао је повредама пошто је,
бежећи од терориста који су га прогањали са пиштољима у рукама, пао у
базен 24. августа 2000. Пантелија Дакић (10) убијен је 13. августа ове године
на Бистрици у Гораждевцу код Пећи, када су терористи пуцали на српску
децу која су се купала у реци.
КАРЛА дел Понте добиће у руке, између осталог, и имена 64 убијене,
отете и нестале деце неалбанаца на Косову и Метохији од 1998. године.
Нико од киднапованих и несталих са овог списка, на жалост, још није
пронађен
1998.
- Срећко Благојевић (1985.), Речане, Сува Река, отет 22. септембра, -
Аргон Бериша (1982.), Долац, Клина, отет 19.маја, - Бурим Бериша (1982.),
Долац, Клина, отет 19. маја, - Немања Божанић (1982.), Оптеруша,
Ораховац, отет 18. јула, - Далибор Лазаревић (1983.), Будисавци, Клина,
убијен 20. маја, - Цветко Николић (1981.), Ретимље, Ораховац, отет 18.
јула, Александар Шутаковић (1981.), Ђаковица, отет у фебруару или 15. јуна
1999. Ђорђе Шутаковић (1982.), Ђаковица отет у фебруару или 15. јуна
1999, - Радован Шутаковић (1988.), Ђаковица, отет у фебруару или 15. јуна
1999.
1999.
- Стојан Анђелковић (1982.), отет у августу, - Јован Антић (1990.),
Понеш, Гњилане, убијен 22. јула, - Александра Благојевић, Љубижде,
Призрен, отета 18. августа, - Драган Благојевић, Љубижде, Призрен, отет
18. августа, - Драгана Благојевић Љубижде, Призрен, отета 18. августа,
Ивана Благојевић (1984.), Љубижде, Призрен, отета 18. августа, - Роксанда
Благојевић, Љубижде, Призрен, отета 18. августа, - Трогодишње дете
Светлана Божовић, Мушутиште, Сува Река, отето 15. јуна са мајком, обоје
убијени, - Тамара Божовић, Урошевац, нестала 16. јуна, - Милан Вуковић
(1982.), Дубовик, Дечане, нестао 13. јуна, Никола Глигоријевић (1996.),
Приштина, отет 7. септембра, - Зорица Димић (1999), Призрен, убијена 15.
252
августа, - Зорица Живановић (1995.), Мушутиште, Сува Река, убијена месец
дана после доласка КФОР, - Радмила Живановић (1993.), Мушутиште, Сува
Река, нестала 14. јуна, - Александра Живић (1997.), Приштина, нестала у
марту, - Ненад Живковић (1984.), Приштина, отет 16. јуна, - Петар Илић
(1982.), Горње Село, Призрен, нестао 9. јула, - Зоран Јанковић (1985.),
Гњилане, убијен 19. јула, - Љубица Јовановић (1990.), Приштина, нестала у
јуну, - Марко Јовановић (1987), Приштина, нестао у јуну, - Дамир Кастрати
(1993), Призрен, отет 9. августа, - Маријета Кастрати (1982), Призрен,
отета 9. августа, - Самира Кастрати (1999), Призрен, отета 9. августа, -
Бесим Кељменди (1987), Раковина, Ђаковица, убијен 24. јануара, - Небојша
Ковачевић (1982), Приштина, отет 22. јула, - Саша Костић (1982), Доња
Будрига, Гњилане, убијен 4. јула, - Оливер Лазаревић (1986), Будисавци,
Клина, убијен средином године, - Иван Мајсторовић (1981), Приштина, отет
19. августа, - Александар Марковић (1982), Сува Река, отет 12. јуна, -
Радмила Марковић (1986), Сува Река, отета 12. јуна, - Саша Милкић (1987),
Бинач, убијен 13. јула, - Александар Миленковић (1984), Обилић, убијен по
доласку КФОР, - Сава Младеновић (1999), Призрен, убијен 21. септембра, -
Невена Новаковић (1988), Гњилане, убијена 15. јула, - Ненад Павловић (1984),
Обилић, убијен по доласку КФОР, - Бени Пепај (1991), Ђаковица, нестао 24.
марта, - Јовица Петровић (1987), Бостане, Ново Брдо, убијен по доласку
КФОР, - Милош Петровић (1983), Пећ, убијен средином године, - Милош
Радевић (1994), Злопек, Пећ, отет 2. августа, - Богдан Секулић (1994),
Приштина, отет 26. јуна, - Драгана Секулић (1989), Приштина, отета 26.
јуна, - Лазар Секулић (1992), Приштина отет 26. јуна, - Невена Секулић
(1997), Приштина, отета 26. јуна, - Драган Станковић (1983), Клобукар,
Ново Брдо, отет 4. јула, - Милош Станковић (1998), Призрен, нестао 16.
јуна, - Ана Такић (1993), Призрен отета и убијена у августу, - Изабела
Тамнику (1987), Призрен, убијена, - Јасна Тасић (1983), Зојићи, Призрен,
убијена 29. априла, - Xемо Ујкић (1982), Горња Роженица, Мурино, отет 28.
јула, - Елизабета Хасани (1994), Косовска Митровица, погинула 23. марта―.
Најстарије дете са овог списка је имало 17 година када је убијено а
најмлађе тек неколико дана. Једна трећина са списка још није ни пошла у
школу. Нека неко каже: ко је осуђен, и на колико, за ове злочине? Као што се
да приметити ни једно од ове евидентиране деце се не зове Јована из простог
разлога што можда малу Јовану коју помиње Мазреку из Клечке није ни имао
ко да пријави као несталу: нестала је цела породица. Американац Бери
Литучи каже „да никога у Америци није интересовало ништа везано за
страдање Срба―. Нису хтели да чују ништа о томе али им нико није
нарочито то ни презентовао. То није била роба са прођом. Са друге стране,

253
Шкумбин Ахмети је осуђен на 30 година затвора за убиство полицајца
УНМИК-а код Подујева.

Несхватљиво је и крајње лицемерно говорити да се ОВК борила за

људска права на тај начин што је убијала, силовала и мучила цивиле (међу
њима и много деце). Борба за људска права не подразумева насилне методе.
Сецесионистички рат и тероризам: да! Отуд Американци и Немци нису
помагали Албанцима да се изборе за своја људска права већ су их помагали
да тероизмом и побуном отцепе део територије једне суверене змље.
Онда су дошли „спасиоци“: после 27.000 полетања и 21.700 тона
бачених бомби. Зато се све и догодило, да би дошли и донели нам „мир и
сигурност“. Већ сам у овом тексту навео како су донели мир. Убијање,
паљевине (50.000 кућа), силовања - све то над Србима који су преостали:
2500 Срба је убијено и киднаповано после доласка НАТО-а, од тога 34-оро
деце. Других 300.000 је протерано. 2000 (81 дете) српских цивила, 1002
војника, 138 полицајаца - убиле су НАТО бомбе. Уништени су мостови,
путеви, фабрике, болнице, школе, енергетски систем, закрчен је пловно
Дунав, затрована је вода и земља, још десетине хиљада људи ће накнадно
настрадати због затрованости или неадекватног лечења. То је учинак
Милосрдног анђела, тако се изводе хуманитарне интервенције. Јиржи
Динсбир у својој књизи пише о међународној заједници на Косову, поготову
о Кушнеру (извор: Бјелајац – Кривокапић): „Тако у сенци медијске пажње и
извештаја остаје рањавање деветоро српске деце од бомбе која је бачена на
игралиште из кола у пролазу (Обилић), залетање колима у децу која се играју
где је четворо повређено а једно погинуло (Скуланово), убиство одраслог
Србина (Вучитрн), више Албанаца који нису по вољи екстремиста и
мафијаша, у свега недељу дана крајем лета 2000. Нема ни помена о покушају
минирања манастира Дечани―.

254
 Сумња се да постојао тајни договор између НАТО и ОВК да се ОВК-у да
три месеца слободних и неспутаних активности на терену до
демилитаризације, која се, узгред речено, никада и није догодила али која је
деклеративно почела 19. септембра. Другим речима, дозвољено им је да
етнички очисте Космет, да заврше своје крваве послове над преосталим
Србима и непослушним Албанцима. Мехмед II је 1453. године дао својим
војницима Цариград на располагање: три дана. Да пљачкају, силују и убијају
и тако наплате своје војевање. Кларк, Олбрајтова, Солана и други, дали су
Шиптарима три месеца: да чине што им је воља са Србима и српском
имовином. И заслужили су то, са становишта НАТО логике. Били су ратни
савезници НАТО-а. Значи не никаве жртве, већ савезници на бојном пољу.

Исток, 1999, српска жртва

18. маја 1999. године потпарол ОВК Јакуп Краснићи за Задојче цајтунг
каже: „НАТО и ОВК су неслужбени савезници и у заједничким акцијама имају
заједничке циљеве―. И сама Олбрајтова је на примедбе да се врши покољ
Срба на Космету на то одговарала „да је зов освете код Албанаца такав да
га је тешко обуздати али да га она разуме―. Али шта је са тиме што се
доказује да Албанци нису баш имали много за шта да се свете? Макар не
више од Срба. Пјер Пејан у својој књизи Праведни рат за мафијашку
државу, пише између осталог: „По англосаксонском тумачењу, кад би
Албанци из ОВК убијали – то се тумачило као освета и могло је да им се
опрости. Међутим, потпуно другачији кртеријум је важио за Србе―.

255
 Ево једног карактеристичног примера како су Американци гледали на
убијање Срба, односно како нису гледали. У Wall Street Jоurnal од 29. јуна
пише: „Током кризе на Косову, Џемс Рубин је лично настојао да придобије
Хашима Тачија, амбициозног вођу ОВК, чак до те мере да је у шали обећао
да ће разговарати са својим пријатељима у Холивуду о филмским улогама за
г. Тачија―. Шта је сад одједном. Зашто нема више текстова о жртвама које се
проналазе на Космету? Не, све је готово, нема више потребе, сад могу мало и
да се забаве и нашале. О томе, и на овакав начин, су писале америчке новине
док су умирали источки мученици: Станоје Љушић, Микаило и Ђурђа Вулић,
Радоје, Станица и Миодраг Вулић, Петар Ђурић - у ноћи између 29. и 30. јуна
1999. године. О чему су писале америчке новине док су убијани моји
суграђани: Момчило Пумпаловић и супруга му Сретенка, Љубомирка Ђурић,
Пејовић Савка, Крстић Даница, Радован Раднић, Недељковић Ранко и жена
му Власта, док су монаха Стефана Пујића черечили, док су их бацали у јаму
сточног гробља или спаљивали на фарми свиња заједно са животињама? Док
су на десетине других усамљеника по околним селима линчовали? Нису
писали о томе. Зашто се нису позабавили податком, чак и да поверујемо
Наташи Кандић која је свакако минимизирала број страдалих Срба, да је на
територији општине Исток убијено и нестало 400 Албанаца и 100 Срба (150
са осталим неалбанцима)? Па ако смо доказали да је сваког трећег или
четвртог Албанаца убио ОВК, онда се треба питати где су ти параметри
„геноцида“ и потребе да се бомбардује Србија а ми сви се иселимо.
Видите, у следећој табели *, Фонд за хуманитарно право признаје да су
и Срби страдали (вероватно у најмањој могућој мери), а било их је 10% у
Истоку те 1999. године. Срби су на основу броја становника а на основу ове
табеле много више пострадали. Да би однос био једнак, ако је страдало 100
Срба и 50 не-Албанаца, онда је требало да страда 1000 Албанаца па да
будемо на истом. А куд су онда бројке које треба да оправдају
бомбардовање? Још нешто што је карактеристично за ову табелу: у питању су
грађани Истока који су страдали било где у време сукоба. То значи да је

256
добар део ових Албанаца страдао у редовима ОВК широм Косова и Албаније,
док су Срби из Истока били у Истоку, јер смо морали чувати своје домове.
500
400 419
300
200 98
100
8 7 5 4 117
0

*Фонд за хуманитарно право, табела

Навешћу имена неких од источких Срба који су убијени (извор:

Удружење Косметски страдалници): Ђурић Љубомирка, Раднић Радован,
Пумпаловић Момчило, Пумпаловић Сретенка, Крстић Даница, Вулић Радоје,
Вулић Миодраг, Вулић Станица, Недељковић Ранко, Недељковић Власта
(Словенка), Љушић Станоје, Вулић Михајло, Вулић Ђурђа, Ђурић Петар,
Пејовић Савка, Деверџић Радош, Петрушић Лука, Петрушић Радмила,
Вујашић Слободан, Мрђеновић Љубан, Паић Нинко, Поповић Драган,
Михајловић Видосава, Михајловић Вукоје, Кораћ Мирка, Кораћ Миомир,
Остојић Сретко, Остојић Вукена, Симић Стојан, Симић Велимир, Дубић
Сретко, Вуксан Милка, Ђуричић Вучета, Добрић Ђорђије, Вујисић Милош,
Михајловић Петко, Стојковић Мишко, Радоња Стојковић, Вера Стојковић,
Плана Јанковић, Ненад Ристић, Остојић Остоја, Стијовић Реља, Радичевић
Зоран, Вујачић Мишо, Војин Белошевић, Синиша Остојић, Шмигић Достана,
Иваношевић Славољуб, Шкркић Данило, Рајко Гајић, Миладиновић Питра...

257
 Исток, 1999, српска жртва

Сенатор Џозеф Либерман је за Вашингтон пост 28. априла 1999. године

изјавио: „САД и ОВК се залажу за исте људске вредности и принципе. Борба
ОВК је борба за људска права и америчке вредности...―. Видели сте, макар
делић, тих заједничких вредности у досадашњем тексту ове књиге! Шта су
створиле САД и ОВК борећи се за исту ствар? Једину криминалну и
нетолерантну регију. Криминализовану покрајину где цвета промет дроге и
белог робља. Где се проституција легално спроводи. Где се у ту сврху
отимају и продају девојчице од 12-13 година. Где се може за 1000 евра
купити жена у трајно власништво. Где се убијају људи на њиви, деца на
купању. Где се руше вишевековни споменици културе. Где се производе
велике количине опијата. Где трговина дрогом узима несагледиве размере.
Где се отимају људи којима се ваде органи који се после продају. Јесу ли то
америчке вредности? Не, то су кукавичја јаја која ће се попут бумеранга
вратити ономе ко их је потурио у туђе гнездо.

258
 ОВК/UĆK

„Створили смо чудовиште―, Џејмс Бисе о ОВК, Toronto Globe and Mail,
31. јул 2001.
Крах српске политике по питању теме о којој овде говорим догодио се у
марту месецу 2015. године, када су у Бечу министри унутрашњих и спољњих
послова Србије на међународној конференцији посвећеној борби против
тероризма, седели у истој сали, за истим столом, са Хашимом Тачијем, и
договарали се како да заједнички наступају у борби против терориста и
џихадиста. Као што видите, имена поменутих министара не наводим а
Тачијево: да! Њега више поштујем и ако је убица и терориста, јер се доследно
бори за свој народ и независно Косово. Кад погледамо шта ови „наши“ раде:
то његово је заиста вредно поштовања. Наши непријатељи су доследни у
својој борби и имају минимум испод којег никада не иду, те црвену линију
коју никад не прелазе, чак јој ни не прилазе. Граница њиховог минимума је
светиња за све њих и недостижна висина за ове који нас представљају.

Исток, 1999, српска жртва

Циничан однос према сопственом народу српска власт је показала и у

априлу 2015. године када се расправљало о томе треба ли Хашим Тачи доћи у
Београд и треба ли га ухапсити по потерници коју се издале српске власти?!
Да се додворе бирачком телу српске власти су изјавиле да ће Тачи бити
ухапшен. А шта је са Тонијем Блером који је у то време саветник
председника владе? И он је осуђен и за њиме је расписана потерница?! У
августу 2015. године, Обама позвао српског премијера (вероватно
циркуларним писмом али наши медији наглашавају „лично“), да се нађу у
Америци, очи у очи са још стотинак присутних, па он њему реч - овај њему
259
реч. Да се договоре о заједничкој борби против исламских терориста, из
Исламске Државе. Што да не? Кад су се већ договорили како да реше питање
шиптарских терориста на Косову, сада могу да наставе са даљом успешном
сарадњом.

260
 Бројни преглед жртава Другог светског рата у срезовима на простору Косова и Метохије,
према статистичким подацима среских повереништава прикупљеним током друге половине 1945.

Починиоци злочина

Погину
четн
Италијани

ици Д. М.

ли у НОБ
Албанци
Срезови

Бугари
Немци
Свега

Пећки 731 181 702 3 159 1.776

Косовском
итровачки 332 422 36 790

Источки 7 9 38 54

Грачанички 215 38 238 495

Неродимски 47 43 186 276

Гњилански 24 21 184 3 232

Шарпланински 365 93 98 556

Вучитрнски 48 221 5 274

Ђаковички 18 7 2 27

Лапски 25 144 9 178

Дренички 19 17 113 149

Качанички 3 14 17

Подримски 8 7 6 21

Подгорски 5 28 33

Горски 7 14 21

Свега 1.853 449 2.382 53 3 159 4.899

Захваљујући Душану Бојковићу, ''Жртве рата на Косову и Метохији 1941-1945''

После оваквих испада, а који су последица разних договора и

једностране примене Бриселског споразума, ствар је доведена до апсурда.
Шта има неки Игор Ђурић да пише о терористима из ОВК и о њиховим
злочинима који заслужују правду, кад министри државе Србије седе и
договарају се вођама тих истих терориста?! Скоро па је немогуће објаснити
за шта се, у ствари, залаже српска власт?! Чак и када би неко покушао да
појасни шизофреност ситуације, не би му пошло за руком, јер би сами

261
аргументи тога објашњења изгледали неозбиљно. Једна окупирна земља
сарађује са окупаторима, једна земља у којој су терористи убили на хиљаде
њених цивила и војника договара се са тим истим терористима како да се
боре против тамо неких далеких и апстрактних терориста, који су имали
несрећу да нису пријатељи са Американцима?! Министри који примају плату
од пореза који плаћају грађани, чијим најмилијима су ти терористи вадили
органе и продавали их – сада седе са тим истим људима и ћаскају уз кафу и
кроасане, уопште не долазећи у искушење да приупитају макар за судбину
тих људи?!
У српској јавности овакви догађаји су прошли скоро неприметно.
„Српска јавност“ тренутно не постоји. Синхронизованим радом медијских
манипулатора и спиновањем јавности од стране агенција које су на платном
списку српске Владе, уз помоћ саветника типа Тонија Блера, српска јавност је
„бомбардована“ морем бесмислица којима се Срби баве, како од шуме не би
видели дрвеће. То је наставак оног правог бомбардовања које је предводио
тај исти Тони Блер. На мала врата, корак по корак, Косово се признаје као
независна држава. Неће бити ни потребно формално признање када ће се то
учинити правно и практично. Али стрпљењу има краја: народном и међу-
народном. Једнога дана народ ће узети ствари у своје руке. Међутим, штета
ће бити непоправљива. Али, и државе које не признају Косово и помажу нам
колико могу, врло брзо ће приупитати српске власти: „Шта ви то чините?“.
Па ће нас, као што нас данас уцењују ЕУ и Америка, уцењивати (са правом) и
Русија и Кина. И треба, кад смо непринципијелни магарци. Што би рекао
један руски званичник: ''Не можемо ми Руси да будемо већи Срби од вас
Срба''.
Ипак, морамо о тероризму. Тако нећемо бити исти са онима горе
поменутима: и једнима, и другима, свима који су седели за тим столом у
Бечу. Албанци су оружаном побуном кренули да истребе Србе на Космету и
да отцепе део територије Србије. Држава Србија је ратом покушала да угуши
албанску оружану побуну, убијање недужних људи и сецесију. НАТО је
бомбардовањем Србије спречио Србе да успоставе правни поредак у
сопственој земљи и окупирао је део њене територије. Тако је ОВК на
Космету изгубила све битке против снага државе Србије, да би на крају
добила рат који је НАТО водио. Ратни круг је затворен. Све је рат и сила.
Право јачега. Нема говора о хуманитарним или демократским аспектима. У
праву је онај који је рат добио. Он ће прописати правила тумачења онога што
се догодило и што ће се догодити.
Због горе поменутих чињеница ја не прихватам нити правила игре које
намеће победник, нити начин на који треба тумачити догађаје а који ми
сервирају овдашњи службеници победника. Мене прича о милитаристичком
262
хуманизму Клинтона, Блера, Олбрајтове, Фишера и осталих милитантних
пацифиста апсолутно не дотиче из простог разлога: ако сте силом добили
рат то никако не значи да су истина, право и правда на вашој страни. Ни
идеја превентивног рата није нова што се тиче Србије – поборник таквог
рата је својевремено био лично Франц Фердинанд. Или како је написала др.
Смиља Аврамов у књизи Постхеројски рат Запада против Југославије:
„Неприхватљива је теза која се данас јавља на Западу, по којој се
технолошка супериорност исказује истовремено и као морална
супериорност―.
Десет година после пада Берлинског зида бомбардована је моја земља.
Ни крива, ни дужна. Свакако мање крива и дужна од многих које нису
бомбардоване и кажњене. Пао је тај зид и ми смо кажњени бомбама. Једно
без другога није могло проћи, може се рећи да је чак и немогуће без те
узајамности. Као да је падом Берлинског зида стављена тачка на стварне и
опипљиве грехе (за разлику од већине наших који су фиктивни и
измишљени) немачке државе од пре неколико десетина година. И шта се
догодило. Само десет година је било потребно тој новој и демократској
Немачкој, тој прочишћеној од греха држави, да подигне своју авијацију, да
покрене своје тенкове и крене у своја нова освајања. Она су нова само по
временској димензији. По правцу и циљевима према којима маршира
немачка солдатеска све је остало исто. Luftwaffe се вратила да помогне својим
саборцима из Скендербег дивизије. А кад Немци дигну своје штуке и
месершмите (данас су то торнадо авиони) и стартују моторе својих пантера
и тигрова (данас су то исто пантери и тигрови) онда се крај назире тек у
сукобу светских размера и поразу те исте Немачке.
Искуства нам тако говоре. Како преноси Политика, 24.03 2013. године,
Др. Рудолф Хенсел (професор психологије, психотерапеут, члан Задруге Пи-
тања времена из Линдау/Боденсе, члан Удружења за борбу за мир из Цири-
ха), изјавио је: „Дубоко жаљење и извињење. Mи Немци смо 1999. дрским ла-
жима као што су „Никад више Аушвиц‖ и „Хуманитарна интервенција‖,
црвено-црне владе и ратне коалиције, толико изманипулисани да смо се – с
малим изузецима – ћутке сложили с НАТО-овим међунардноправно незакони-
тим ратом против Србије и Црне Горе. Немачка је у том рату учествовала
упркос одредби немачког устава да се с немачког тла више никад не сме за-
ратити. Сматрам да је рат НАТО-а против Савезне Републике Југославије
1999. био преседан за све будуће међународно незаконите и агресивне ратове
током прошле деценије. Као Немац рођен пред крај Другог светског рата,
данас желим да искористим прилику и замолим – такође и у име велике већи-
не мога народа – да прихватите моје дубоко жаљење и моје извињење за
патње које су немачки војници по налогу ондашњих влада у прошлом веку
263
причинили вашем народу – у Првом и Другом светском рату и за време агре-
сије НАТО-а 1999. године―.
Утицај Немачке на догађаје на Космету је велики и одлучујући. Може се
рећи да су Немци значајно креирали догађаје на терену. Ти догађаји су
кулминирали, после свега што се догодило везаног за организовање
терористичких групација и распиривањем побуне, 17. мартом и погромом
Срба, најзад једностраним проглашењем независности и признавањем те
независности од стране неких држава. Да ли је БНД, или Савезна служба
СРН, знала да ће се десити мартовско насиље 2004. године на Космету?
Немачки медији тврде да јесте. Радио и телевизија ЗДФ тврди да је БНД
знала најмање три недеље пре шта ће се догодити седамнаестог марта на
Космету. Наиме, БНД је прислушкивала исламисту Самедина Џезаирија,
званог Хоџа, који је припремао акцију. Постоје индиције да Џазири и ради за
БНД те је само прислушкивање рађено са његовим знањем. Или је некад
радио. Он је преко Удружења ветерана ОВК припремио немире и насиље. И
то све у тесној вези са Ал Каидом.
Немци, то јест БНД, су учествовали у стварању ОВК, заједно са
Американцима, и зато се не треба чудити због понашања немачких тајних
служби (и немачке државе) и њихово ћутање о припреми мартовског погрома
над Србима на Космету. Мада, у својој књизи Праведни рат за мафијашку
државу, француски новинар Пјер Пејан тврди да је француска контра-
обавештајна служба навелико помагала ОВК, обуком и наоружањем (ракетни
бацачи РПГ7), највише у обуци Тачијевих телохранитеља.
„Контраобавештајна служба која делује ван граница Француске обучавала
је припаднике ОВК― – каже он.
А, неко, ко се прави паметан ће питати: „па што баш ми?“, или, „има
разлога за то, криви смо а времена су се променила и Немачка је сада сасвим
другачија држава од оне нацистичке и Хитлерове“. За одговор на овакве
дилеме треба поставити нова питања. Је ли било Срба испред Стаљинграда?
Није. Је ли било Хрвата, Муслимана и Албанаца? Јесте. Било је Енглеза,
Француза, па и самих Руса који су се борили против Црвене армије. За не
веровати: било је Јевреја који су се борили на страни нацистичке Немачке
под Лењинградом. Они су били, додуше, у финској војсци, али су пристали
да дејствују под обједињеном командом Вермахта. Сви су били: само Срби
нису!!! Јесу ли Срби имали своје СС јединице? Нису. Ови други? Јесу. Е,
зато: баш ми!!! Добрица Ћосић у својим Пишчевим записима 1951-68, на
страни 316. преноси речи Благоја Нешковића, изречене на неком дружењу
код Ћосића, а говоре о посети Москви непосредно после рата: „Блашко нам
је детаљно описао послератни пријем код Стаљина, када је пратио Тита.
На тој вечери, с ритуалним руским испијањем здравица, Стаљин је најпре
264
наздравио ''херојском српском народу, једином словенском народу који је у
најтежим данима рата против фашизма био веран Русији, док су се
хрватски пукови борили с Немцима у Стаљинграду''. Завршавајући говор,
Стаљин се куцнуо са Нешковићем, а Нешковићу је било неугодно што га
Стаљин као Србина ставља испред Тита, па није хтео он да захвали на
здравици. Учинио је то Тито, изговоривши ''са сузама у очима, да се стиди
што је Хрват''―.
Миодраг Б. Протић, у књизи Нојева барка, између осталог пише: „Да би
се све поравнало, званични став после 1945. гласио је да су се у рату и
револуцији сви народи (доцније су додате и народности) подједнако борили,
на истој страни и уз исте жртве! Та логика, заснована на замени теза, на
чињеници да је свуда било поштених људи, патриота, као и револуционара и
комуниста, највише је погађала Србе који су од почетка били не само као
појединци већ и као народ на антифашистичкој страни, мада подељени на
присталице Лондона и Москве, али никако на присталице Берлина и Лондона,
или Берлина и Москве―.
Зашто баш ми? Професор Милорад Екмечић у својој књизи Историја
српског народа у Новом веку можда даје објашњење на страни 307.: „На исти
начин је на развој историје српског народа утицао и један сличан феномен...
То је појава србофобије у западним друштвима. Сам тај назив новијег је
датума и први пут се у великим размерама појавио у време избијања Првог
светског рата. Он ипак има дубљу историју. Срби немају такав значај у
европској историји да би завредели да се због њих подиже толико буке
колико је везано за тај феномен србофобије. Србофобија се у историји веже
за русофобију. На Србе се подиже глас због страха да су они главни
коњоводац руских козака на топле воде Медитерана―.
Је ли Хабзбуршка монархија као главни приоритет у својој спољној
политици имала за циљ уништење Србије? Јесте. Је ли у том покушају та иста
Двојна монархија и престала да постоји услед губитка рата? Јесте. Је ли
управо на рушевинама те двојне монархије настала Југославија као резултат
победе Срба у рату? Јесте! Е, зато: баш ми! Због свега тога нам, данас моћна
Немачка, враћа мило за драго. Мора им се додуше признати лојалност и
доследност према негдањим и садашњим савезницима, поготову према
Хрватима. Што се за Енглезе и Французе не може рећи. А, за Американце
поготову. (Што се тиче ових задњих само један свеж пример говори све о
њиховој политици и осећају лојалности. Када је Садам Хусеин био њихов
савезник и штићеник, они су га оружјем помагали да се обрачунава са
Курдима. Када су рушили Садама Хусеина Американци су преко ЦИА-иних
акција на све начине помагали Курде у њиховим дејствима према Ирачанима
што је требало да ослаби Хусеина. Данас, ових дана, они равнодушно
265
посматрају како Турци у Турској и на северу Ирака њиховим оружјем
истребљују те исте Курде за чије истребљење су судили Садаму Хусеину, док
у исто време, те исте Курде, користе за борбу против својих непријатеља у
Сирији, док ти исти Курди, то исто оружје које добијају од њих, користе и
против њихових савезника Турака?!).
Колико је Хабзбурзима било важно да албански национални покрет
оживи а зарад супростављања Србији, говори и чињеница да они крајем 19.
века раде на томе да стандардизују албански језик, да напишу историју
албанског народа и најзад да им се створе национали симболи: грб и застава.
У ту сврху исплаћују петнаест форинти једном бечком сликару да ослика грб
и заставу Албанаца. Отуд двоглави орао на албанској застави подсећа на
хабзбуршког орла. Педантни чиновници монархије су рачун за сликање грба
и заставе Албанаца, према речима професора Екмечића, похранили у архиву
града Сарајева.
А колико је у истину та Немачка морално прочишћена и колико је
свесна кривице за неколико десетина милиона мртвих због њених ратова,
говори и податак (који је објавила Дајана Џонстон у књизи Сулуди крсташи)
да је у немачкој историји први судски спор за геноцид вођен против Србина.
Године 1997. осуђен је Никола Јоргић, Србин из Босне. Осуда: доживотна.
Суд у Диселдолфу. То је, дакле, прва пресуда за геноцид у историји немачког
правосуђа?! Ни један једини Немац није себи нашао место у тој оптужници и
тој пресуди пре тога. Није дакле ни било геноцида над Јеврејима, Србима,
Русима, Пољацима, Циганима, и осталим народима које је фашистичка
Немачка покорила силом и систематски уништавала. Требао је да се сруши
Берлински зид, па да се појави један Србин, да би Немци добили прву
пресуду за геноцид. Уопште не улазим у кривицу осуђеног. Говорим о
принципу и истинској жељи Немаца да се од 1945. до данас истински оперу и
дистанцирају од својих злочина. Па ја верујем да и данас има у Немачкој
живих Немаца који вероватно заслужују да буду осуђени и за геноцид, и за
ратне злочине, и за злочине против човечности, или шта ли већ (од муке сви
постадосмо правници).
У овим последњим дешавањима и ратовима Срби су били под утицајем
великог медијског притиска, могло би се рећи: медијског линча. Немачка
спољна политика је најзад хтела да се појави други дежурни кривац. Остали
су је у томе подржали. То је лицемерје западних земаља о којем је годинама
било табу тема говорити. Сетимо се само Другог светског рата где су читави
народи уништавани, где се у Србији стрељало „сто за једнога“, када се у
Русији или Пољској масовно стрељало и гурало у гасне коморе - тада су
немачки официри у савезничким заробљеничким логорима и савезнички

266
официри (ту се Руси не убрајају) у немачким логорима имали могућност да се
по истом крећу са личним наоружањем.
Срби су, дакле, постали дежурни негативци. Оптуживани су као
искључиви кривци за све што се догађа, називани су напогрднијим именима,
етикетирани настрашнијим етикетама. Између осталог: да су фашисти,
нацисти, терористи, дивљаци. Али када се само мало зачепрка по површини
долазимо до закључка да су у време ратова на простору бивше Југославије
сви десничарско екстремни елементи и неонацистички покрети управо
подржавали Хрвате, да су њихови добровољци, којих није било мало,
долазили да се боре искључиво на страни Хрвата. Њих су дакле они
препознавали као своје истомишљенике. (Како их сада препознају у
Украјини). Они су у доктрини нове хрватске државе пронашли елементе који
се поклапају са њиховим идеологијама. Зашто нису ишли код Срба кад је већ
пропаганда то преписивала њима? Зато што је била само пропаганда и ништа
више. Европски и белосветски дивљаци су се дакле увек сврставали на
страну српских непријатеља и борили се раме уз раме са њима против нас.
Са друге стране, код Муслимана и Албанаца, долазили су екстремисти и
терористи из целог света. То апсолутно није био разлог да неко из Европе
реагује и ако су пословично забринути због сличних ствари. У реду, код Срба
је долазило нешто Руса, којима се може приписати пансловенски
национализам али никако неонацизам или тероризам. Било је авантуриста на
свим странама али ја овде говорим првенствено о идеолошким обрасцима.
Најзад, оптужбе (и у Хагу) да су Срби помагали Србима су најапсурдније.
Није дакле био проблем да долазе плаћеници и муџахедини из целог света у
редове Хрвата, Муслимана или Албанаца (од злог оца и још горе мајке), није
проблем ни да Хрватска пошаље регуларне трупе у Херцег-Босну или када се
са територије Албаније изврши агресија на Србију, али је био проблем када
су Срби добровољци, из до јуче исте земље и већина њих са коренима одатле,
одлазили код Срба да се заједно боре.
Све време трајања кризе такозвани западни свет залагао се за
мултирелигијски, мултиетнички и мултикултурални концепт. Србе су
кривили да све то опструишу. Када се прашина ратова слегла и ратне ватре
мало затулиле, на подручју бивше Југославије једино је Србија стварно и
искрено остала „мулти“ по сваком питању: нације, вере и културе. Све остале
новонастале државе или чланице федерације (Босна и Република Српска) су
малтене постале етнички, верски и културно чисте то јест: моно. Међутим, на
томе се не завршава неприципијелност о којој се овде говори! Босна мора
бити „мултинационална“ и целовита у својим већ подељеним и чистим
ентитетима, а Косово не сме бити у саставу Србије него треба да се отцепи.
Нормалан човек по некад не може да похвата све те конце бестијалности и
267
непринципијелности. А управо ће та непринципијелност доћи главе њеним
креаторима. Јер око Космета се толико тога лошега издешавало, да то не
може изаћи на добро. Толико деструкције, лажи и преседана, да је тешко
поверовати са људске, божје или стране вероватноће, да се то може завршити
добро. На Космету је легализован тероризам, сепаратизам, наркомафија. Због
Космета је бомбардована једна земља у Европи без икаквог моралног и
правног основа. На крају је та иста земља распарчана, и ако је чланица УН, и
одузет јој је део територије силом стварањем нове лажне државе коју део
света подражава. И неко мисли да је све готово, да ће се ту стати?! Не, ово је
само почетак!
Да се вратимо на формирање ОВК. Када су стране службе и њихове
владе средином деведесетих година схватиле да су Албанци неспособни да се
сами организују и озбиљније угрозе Србију одлучили су да ствар преузму у
своје руке. Послови у северним деловима бивше СФРЈ су завршени, ваљало
је почети са Косметом, али није баш ишло по плану. Ранији покушаји
Шиптара да се војно организују као по правилу су пропадали и скоро су сви
актери завршавали у затвору. Зато је донета одлука да се организује
терористичка организација по принципу мањих (фисофских или
криминалних) и неповезаних скупина, у првој фази, да не би дошло до
масовних хапшења кад падне неко од терориста, а да касније дође до
укрупњавања свих њих у војне јединице, како се сукоб буде распламсавао а
они буду увезани под исту команду. За тако нешто су били потребни обучени
оперативци. Поред тога, ако дође до проширења сукоба онда се мора
формирати и обучити командни кадар како би све то спровео у дело. Требало
је на крају и повезати банде на терену које су већ постојале и које су свака за
себе функционисале без јединствене команде.
Шиптари никада раније нису имали јасне политичке представе о томе
којом бојом ће бити обојен њихов тероризам и која је политичка позадина
њиховог тероризма (осим како изузмемо „албанизам“ као доминантну основу
њиховог програма). Они дуго нису имали никаквих политичких програма, а
немају га ни данас, осим једног: да истерају и побију Србе и уједине Косово
са Албанијом. Они су толико били политички недефинисани да су само пре
неколико година од стварања ОВК и ФАРК-а, њихове терористичке
организације биле марксистичке и лењинистичке. Касније су тероризам
оправдавали борбом за људска права и демократију, да би на крају њихова
борба попримила карактеристике фундаменталистичког верског рата. У ни
једном од ових сегмената они нису до краја дефинисани. Боја њиховог
тероризма скоро је увек зависила од боје спонзора тога тероризма.
Прихватање ислама – Турци, марксизма-лењинизам – Енвер Хоџа,
демократија и људска права – Американци, Немци, наравно да следи
268
џихадизам. Шиптаре је, поред тога, у борбу покретала мржња према Србима
и склоност према бандитизму а тако политички неодрживи мотиви нису се
свиђали њиховим менторима. Кад Срба више не буде било на Космету, кога
ће они мрзети и пљачкати? Морало се порадити на политичком програму.
Друго, специфичност албанског тероризма, до тада, јесте и
неселективност циљева. Наприближније објашњење тога најпре лежи у
недисциплинованости и необучености, јер су они пре били фисовске банде,
него било каква организована снага. Они су ноћу чекали у заседи па пуцали у
првога који наиђе, почесто грешком (или: намерно) убијајући и своје
сународнике. Некада су, наравно, и у много случајева намерно убијали своје
сународнике. Или су чекали да изврше крвну освету, или да униште
конкурентске групације које су им се мешале у шверц и трговину дрогом,
оружјем и белим робљем. Србе су убијали из навике и без икаквог разлога.
Наравно, може се дати примедба да ни један тероризам није селективан
и то је донекле тачно, али је по дефиницијама западних политичара
шиптарски тероризам у ствари представљао борбу за људска права и
слободу, па је нејасно уткуд онда борци за слободу, поред толико војске у
окружењу, убијају искључиво цивиле, жене, децу и силују жене. Они за
време свога рата за слободу и људска права нису освојили ни најзабитију
полицијску станицу (осим ако није напуштена за време бомбардовања) али су
убили хиљаде цивила, опљачкали и запалили десетине хиљада кућа,
оскрнавили цркве и манастире, силовали десетине жена, и даље, и увек, и
даље за Американце и Немце били борци за људска права и демократију - чак
и када се доказало да су учинили најгнусније злочине попут трговине
људским органима. Зато ја говорим о неселективности циљева - доказујући
да је у питању чист тероризам. Зато што нису прихватили опште принципе о
тероризму, које су сами дефинисали, и који треба да буду подједнако
прихваћени за све ситуације, Американци су 11. септембра платили данак
непринципијелности.
Следећа фаза организације је било прерастање терористичких ћелија у
веће формације, које треба да личе на војску, а не на терористе. Пре тога,
наравно, Немци и Американци су одлучили да као главног играча признају
Хашима Тачија и његов ОВК, који је у ствари наставак бандитског деловања
Адема Јашарија и његових разбојника. Хашим Тачи, на почетку, уопште није
личио на некога ко ће бити вођа. Територију Косова и Метохије поделили на
оперативне зоне под јединственом командом а ради лакшег функционисања.
Та команда је била само наизглед јединствена, иначе ће је карактерисати
стални сукоб разних фракција унутар ОВК и много жртава које ће тај сукоб
донети, а које ће бити приписане српској страни. Уосталом то није никакав
новина, кроз историју су се разне албанске фракције међусобом
269
разрачунавале па је тако по налогу Ахмета Зогуа, 1933. године у Солуну
убијен Хасан Приштина.

Космет је, својевремено, подељен на следеће оперативне зоне ОВК: Лаб

- Рустем Мустафа (Подујево), Дреница - Семи Љуштаку (Глоговац, Србица,
Косовска Митровица, Клина, Вучитрн, Обилић), Шаља - Рахман Рама
(делови Косовске Митровице, делови Вучитрна и делови Обилића),
Неродимље - Шукри Буја (Липљан, Урошевац, Качаник, Сува Река), Дрим
(Ораховац, делови Суве Реке, делови Клине), Дукађин - Рамуш Харадинај
(Дечани, Пећ, Ђаковица, Исток), Паштрик - Тахир Синани (Призрен, делови
Суве Реке), Карадак - Ахмет Исуфи (Гњилане). Па су тако поделили и
чинове, у време трајања сукоба а поготову после повлачења српских снага.
Због тога данас на Косову имамо на десетине генерала и пуковника (о нижим
чиновима не вреди ни трошити речи) који су своје чинове добили без дана
школе, не војне, него већина без дана икакве школе, али на основу крвавих
руку и злочина. Све те чинове је преузео и признао тзв. Косовски заштитни
корпус, то јест УНМИК, тако да се такви „генерали“ шетају Косметом, док се
њима слични у другим деловима света крију по брдима Авганистана, руше
древне градове у Ираку и Сирији, врше масовна погубљења или се обрађују у
Гвантанамо бази. А српски генерали робијају на основу хашких пресуда. До
2005. године је на Космету око 60 тих „генерала“ смењено или ухапшено због
умешаности у разне прљаве послове.
Оно што треба напоменути, поред горе наведених особа јесте то да је
један од најутицајнијих припадника ОВК и владар из сенке: Азем Суља, или,
Велику Ујак, или, Тефик. И данас је он један од најутицајнијих људи на
Косову. Он је и по функцији био први начелник штаба ОВК, формирао је
обавештајну службу ОВК а касније је био и министар одбране код Тачија.
Надимак је добио јер је ујак Хашима Тачија, али и по томе колико је моћан.
270
Он се није експонирао у јавности, али колико је важан човек ОВК, и
шиптарских структура, видеће се уколико суд за ратне злочине почне да ради
на Косову. Наиме, обавештајне службе запада и Американаца потрудиће се
да њега прво склоне и скину путем тог суда, јер они не желе моћ коју не могу
да контролишу. Док је Адем Јашари био више симбол, јер је он у суштини
био недисциплиновани бандит, у војном и политичком смислу сасвим
неупотребљив, тако је Азем Суља владао из сенке, инкогнито. До Рамбујеа
нико није ни знао за Хашима Тачија. На терену се као командат ОВК и
наследник Јашарија словио Сулејман Селими звани Султан, који је био чувен
по егзекуцијама Срба и Албанаца које су се граничиле са садизмом. Хашим
Тачи се појавио као амерички маркетиншки производ и не може се рећи да
није искористио дату му шансу.

Украјински академик, новинар и писац Борис Олејник на ову тему каже

следеће: „Пошто су терористи, по мишљењу "сценариста" дејствовали
јалово и разбијено, решено је да се уједине у такозвану Ослободилачку војску.
Почела је убрзана припрема бандита, који су се са свемогућим наоружањем
убацивали у покрајину. Истовремено, сваким даном се повећавала
сатанизација Срба (искуство из Босне и Херцеговине), односно ишло се на
тотално зомбирање јавности. И када је количина оружја, бандита и
фалсификата достигло критичну масу, дошло се до "логичног завршетка":
послати "томахавке". И то је та наводна истина, која се маскира
"хуманизмом" и "људским правима". Све остало је у основном продукција
фирми типа "Рудер Фин"―.
Новаца није фалило, само у периоду од 1996. године до почетка сукоба
за потребе ОВК а директно од продаје наркотика на Космет је стигло преко
једне милијарде немачких марака. БНД је и направио анализу у којој је
констатовано да је за рат ОВК потребно око милијарду долара годишње. Али

271
су такође и констатовали да албанска мафија заради од трговине дрогом око
милијарду и по, тако да новац није проблем, јер се скупља још и рекетом,
донацијама и помоћи страних земаља. Најзад, новаца касније није ни требало
када је НАТО кренуо да троши своје паре у рату који је повео против Србије.
Око краја 1997. године, озбиљније се приступило послу организовања,
обуке и опремања ОВК. Обука албанских терориста је почела још и много
раније и они су коришћени и пре тога. 20. децембра 1997. је Фајненшел тајмс
први пут прогласио побуњеницима извештавајући са сахране Халида Гецаја,
када су се они први пут појавили јавно, у униформама, као војска. Почела је
синхронизована акција. Значајну улогу у свему томе преузима немачки БНД
уз свесрдну помоћ ЦИА, али и на своју руку. 1997. године ОВК је бројала
око 200 бораца. 1998. године тај број је нарастао скоро на 30.000.
Зашто су Шиптари 1997. године били неспособни да скупе више од
двеста људи а само годину дана касније броје десет пута више? Одговор
треба тражити у немачкој обавештајној служби њеним ресурсима на
Балкану. Добивши инструкције, новац и људство из Немачке и користећи се
разгранатом мрежом ЦИА, ОВК нараста у праву војску. Како? Као прво
примењивањем начина који су примењивали сви револуционари и бунџије
током историје: терором према властитом народу и крвавим акцијама против
Срба и органа државе после којих није било никаквих изгледа за мир.
Волфганг Каутман у својој књизи Посматрач каже да су „припадници ОВК
изузетно сурово поступали са својим сународницима, да су убили више
Албанаца од српских снага и да су убијали чланове породица виђенијих
Шиптара како би их повукли да се свете Србима―. И Американац Бери
Литучи тврди да је „главни носилац терора у покрајини према цивилима била
ОВК―.
У тексту Борити се за време одмора – У северној Албанији окупљају се
борци за Косово и избеглице, Филипа Маусхарта, објављеног у Die Zeit,
Хамбург, 30. јула 1998. године, пише: „У школском дворишту у Тропоји
може се разговарати и немачки. Многи млади људи су до пре извесног
времена живели у Немачкој. Али овде не чекају само Албанци већ и федајини,
исламски борци из арапских земаља, у бази ВК у Тропоји. Шта они раде
овде? „Ми пружамо хуманитарну помоћ―, каже један од њих и смеје се.
Међутим, у Тирани се прибојавају да би муслимански борци могли да
етнички сукоб прошире у верски рат. У Тропоји се они налазе одавно. Док се
на једном пољу недалеко од села новопридошли обучавају у руковању
оружјем, дотле муслимански учитељи у згради поред спортског терена
предају веронауку деци многобројних избеглица. Тачно 4.000 избеглица
регистровао је Црвени крст у Тропоји, далеко већи број их је одавде отишао
даље у Тирану и лучке градове―. Јуропијан објављује текст 24. септембра
272
1998. године, из пера Роџера Фалига, у којем се између осталог каже:
„Немачке цивилне и војне обавештајне службе изузетно су се заложиле за
обуку албанских терориста како би демонстрирали свој утицај на Балкану―.
Дик Марти у анализи ОВК, у свом извештају о трговини огранима каже
следеће: „Више од две године након првог појављивања 1996. године, ОВК је
сматрана за маргиналну и слабо организовану побуњеничку групу, чији су
напади на југословенску државу међу западним посматрачима били
квалификовани као ''терористичке акције''... Ипак, тек у другој половини
1998. године, уз експлицитну подршку западних снага издејствовану
захваљујући лоборању из САД, ОВК је у очима међународне заједнице стекла
углед као авангардна снага у борби за ослобођње косовских Албанаца...
Заправо, перцепција о узвишености ОВК, коју су углавном створили
Американци, била је шарена лажа... ОВК је била подељена на међусобно
жестоко подељене фракције...―.
ОВК почиње да личи на војску али јој се дешава малер непосредно после
тога. У лето и јесен 1998. године бива разбијена у парампарчад у
анититерористичкој акцији од стране српских снага (ЈСО, ПЈП и војска) и
поново због неспособности Албанаца читав план БНД и ЦИА, пада у воду.
Масовно се предају, предају и оружје, добар део вођства бежи у Албанију и
западну Европу, чак Албанци почињу уз помоћ државних органа Србије да
организују тзв. „сеоске страже'“, које су сачињавали наоружани локални
Албанци и који су чували своја насеља од ОВК. Сеоске делгације долазе у
станице милиције и на запрежним колима доносе оружје. Требало је вадити
кестење из ватре. Прво, притиском на државу Србију. Друго,
реорганизацијом. Треће, бомбардовањем, када се увидело да је ситуација по
терористе безизлазна.
План са масовним егзодусом, наиме, био је резервни. До краја лета 1998.
године Американци и Немци су веровали да ће ОВК бити у стању да запали
Космет, да ће успети да заузме већи део територије, можда и да победи и тако
спреми терен за улазак НАТО. Наравно, НАТО је био увек спреман као
авијација терориста. Кад је било више него очигледно да ОВК не постоји
више као организована формација, после српске офанзиве, кренуло се са
сценаријом „хуманитарне катастрофе“ у којем је опет играло главну улогу
оно што је остало од ОВК после фуриозне акције српских специјалаца. Прве
конкретне и ултимативне претње о бомбардовању Холбрук није донео док су
сукоби кулминирали у августу и септембру, него управо у октобру 1998.
године када је постало јасно да је ОВК разбијена, да Албанци враћају оружје
и да се мир враћа на Космет. Од октобра 1999. датирају и прве тачке
Косовске оптужнице из Хага.

273
 Откуд Немци и БНД? Према речима аналитичара Џона Вотлија (Борци
за слободу, Michael Chossudovsky): „постоји тајна веза између ОВК, ЦИА
и БНД―. Он каже да „задатак да оформи и финасира ОВК добила БНД―.
Даље наводи „да ОВК користи немачке униформе и оружје―. Према Витлију
задатак „ЦИА је била обука ОВК у Албанији―. Ја сам се лично уверио за
време рата да су припадници ОВК имали нове немачке униформе, да је на
њима још стајала немачка застава, да су имали панцире немачке армије, и
радио средства исте. Отуд ме данас посебно заболи када видим да су разни
„реформатори“ војске из српских власти избацили нашу лепу војну шару под
којом смо се борили и да нам униформе по кроју личе на америчке а по шари
на немачке. Боб Ђорђевић, амерички новинар и аналитичар, каже: „ОВК је
резултат тајних америчко-немачких договора, отуд тако брзи напредак за
формацију за коју нико пре тога није чуо―.
У организовању ОВК Немци дакле имају веома важну улогу. У
политичкој димензији Американци воде главну реч. Али и Немци имају
политичких и стратешких аспирација. Те две ствари не треба раздвајити. И не
треба занемарити преплитање. Није утицај ЦИА у организовању ОВК
уопште био безначајан. Ја само говорим о томе да је постојао утицајни
фактор и ван САД. Ипак, треба истакнути да је ОВК имала читаву бригаду,
која се звала Атлантик а која је била сачињена искључиво од америчких
држављана албанског порекла – између осталих и чувена браћа Битићи, о
којима сада води бригу америчка администрација и српска влада. Већина њих
је зажалила што је прелазила Атлантик после битке за Паштрик, у НАТО
операцији Стрела, када је покушана копнена инвазија и после које су морали
те америчке држављане и остале „добронамерне туристе“ да скупљају
лопатама по Паштрику. Американци су давали подршку свим могућим
оруђима и оружјима, чак и стратешким бомбардерима Б-52 (касније ће их
заменити информациони бомбардери Б-92) - али џаба. То што се спасило -
спасило их је Куманово. Кларк је изјавио у току те битке: „ако не помогнемо
ОВК, Паштрик ћемо платити америчком крвљу―. Лагао је: Паштрик је већ
наплаћиван крвљу америчких држављана.
Кад смо код браће Битићи, због којих се тресу гаће премијеру и влади
кад дође неки писар из Вашингтона, ево једног примера како то раде
Американци. 14.08 2015. године Тањуг је објавио вест да је у Америци осуђен
Албанац Агрон Хасбајрами на 16 година затвора ''јер је покушао да отпутује
у Пакистан да би се прикључио радикалној џихадистичкој групи'', као и да ''је
послао 1000 долара за терористичке активности''. Браћа Битићи су учинили
управо то исто: отпутовали су на Косово да би се прикључили радикалној
терористичкој групи и однели са собом новчану и материјалну помоћ
терористима. Из овога се да закључити да постоји проамерички и
274
антиамерички радикални исламизам, па у зависности од тога на чијој сте
страни зависи хоће ли вас Америка прогањати или помагати?!
Акција Стрела започела је крајем маја 1999. године, када је 4000-6000
терориста покушало да се пробије у територију Србије и тако обезбеди
мостобран за копнену инвазију НАТО-а. Од те акције је зависило да ли ће
НАТО преговарати са Србијом или ће Србија капитулирати класичним
поразом. Паштрик и караула Горожуп били су поприште тешких борби.
Хиљаде терориста, муџахедина и плаћеника, је јуришало на неколико
стотина српских војника. НАТО им је ставио на располагње стратешку
авијацију, хеликоптере апаче, и јуришне авионе, а Албанија артиљерију и
тенкове. Нису успели ни да примакну. Имали су тешке губитке; јуришали су
дрогирани на српске падобранце и војнике и гинули као муве. Најзад их је
докосурила српска артиљерија прецизном ватром.
Битка која се водила у реону караула Кошаре и Морина такође је ушла у
историју српског јунаштва. Храбри српски војници бројчано и технички
инфериорни, али храбри и неустрашиви, борили су се за сваки камен земље
Србије. Са друге стране су имали НАТО авијацију и логистику, албанску
артиљерију и дрогиране терористе и муџахедине, којима је недељама давана
храна са стимулансима, а да тога нису били свесни. Наши војници нису
попустили, нигде нису пробијени осим када би се повукли сами, на пример из
карауле Кошаре коју је било бесмислено бранити због неповољног положаја
на којем се налазила. Србија се није одужила свим тим херојима. Напротив.
Није им одала почасти и признања. Није ни чудо. Србијом већ дуже времена
не владају баштиници тих великих и храбрих идеја.

Није се први пут догодило да се преплету путеви тероризма и тајних

служби. То је модел по којем је створена ОВК. О томе говори у своме тексту
Борци за слободу Михел Кушидовски (Michael Chossudovsky). Он каже:
„Тајне акције Немачког БНД су се уклапале у намере Бона да прошири свој
''lebensaum'' у простор Балкана. Пре почетка грађанског рата у Босни,

275
Немачка и њен министар иностраних послова Ханс Дитрих Геншер активно
су подстицали сецесију Словеније и Хрватске. Према наводима из службе
Геополитички надзор дроге и Немачкој и САД је одговарало стварање
Велике Албаније. Шон Гершви тврди како Немачка тражи од својих
савезника да јој дају слободне руке како би створила економску доминацију у
читавој Mitteleuropi. Тајни планови Бона и Вашингтона предвиђали су
подстицање националистичких ослободилачких покрета у Босни и на Косову.
Ово друго је касније између осталог и остварено и тако што су ''затварали
очи'' на очигледне доказе о притицању плаћеника и финансијске средстава
које су слале исламистичке државе и организације―. Даље, у тексту стоји да
Савезна криминалистичка агенција Немачке подноси извештај влади у коме
каже да „мањински Албанци данас најача група која дистрибуира хероин―.
Апсурдно је тврдити да БНД није тако нешто знао, поготову што су Шиптари
углавно користили банке у Немачкој за прање новца. И извесно је да је ОВК
имала благослов БНД за то. Како је знала? Па имала је школу за обуку
терориста са Косова у сред Берлина.
У извештају ОЕБС који је објављен у Контакт магазину из марта 1999.
године са изненађењем поједини посматрачи уочавају „да припадници ОВК
носе немачке униформе―. То се данас у неким наступима бивших челника
БНД и не доводи у питање. Затим, многи страни плаћеници су на Космет
ушли са немачким документима. Углавном под маском новинара или
радника хуманитарних организација. Један од таквих је и Пакистанац Халим
Хосним који је долазио под изговором да жели да отвори представништво
немачке телевизије ЗДФ у Приштини. Ето Немци немају својих новинара,
него шаљу Пакистанце на Космет?! Аустралијски држављанин, етнички
Словенац, доктор и хирург, Крег Јуришчевич, боравио је на северу Албаније
у време НАТО агресије као „хуманитарни радник“. Рањене Србе „лечио“ је,
по сопственом признању: метком у главу. Све је то лепо написао у књизи
коју промовише широм Аустралије. Можете ли схватити какав се све олош
скупио тамо и јуришао на српске војнике који нису ни педаљ попустили?!
Главнина официрског кадра ОВК створена и обучавана је у логорима
Тропоја и Бајрам Цури. Главни инструктори у тим логорима су били немачки
ђаци са Косова. Кроз немачку обуку само у 1999. години прошло је око
50.000 Албанаца. Умберто Томази у својој књизи Косово - црна рупа Европе
тврди такође да је комплетна ОВК немачки производ и да њени припадници
раде за немачке интересе. Он даље каже у истој књизи: „Сада, пошто су
изгубили нафту из Ирака, Немци су у великој кризи, а знају да су резерве на
Косову њихова последња нада, кренули су у напад користећи бивше чланове
ОВК, обучаване у Немачкој―. Овде се наравно између осталог мисли и на 10
милијарди тона лигнита испитаних резерви на Космету.
276
 У листу Јуропијен од 24. септембра 1998. године. Роџер Филаго, експерт
за тајне службе каже: „Немачке цивилне и војне обавештајне службе
изузетно су се заложиле за обуку албанских терориста како би
демонстрирале свој утицај на Балкану―. У то време је преко Албаније БНД
испоручио за ОВК моћан прислушни систем. Такође је и Вилијем Вокер пре
изласка са Космета непосредно пред бомбардовање оставио ОВК-у 120 ГПС-
а и 20 сателитских телефона. Један сателитски телефон, који је заплењен од
припадника ОВК, лично сам видео за време рата. Чим је пао у наше руке:
деактивиран је.
На сајту фонда Зов отаџбине који је био регистрован у Немачкој
постојала су имена и рачуни немачких банака са који се финасира ОВК. Све у
организацији БНД. Главни агенти БНД који су задужени за тај фонд и слање
новца ОВК били су Шаип Муја, Сабри Кичмари и Вабид Махмути. Овако је
гласио текст плаката који је дистрибуиран испред фонда и организације
Отаџбина зове или Зов отаџбине: „Te ndihmojme per clirimin e atdheut
permes fondit VENDLINDJA THERRET schweiz bankverein 8010 zuerich sbv zh -
stauffacher nc - 171.247 . 0 320 konto/ 80-456-8 adresa : fondi vendlindja therret
postfach 9263 8036 zuerich flepagesa mund te porositni ne adresen e lartshenuar
ose ne gazeten zeri i kosoves ne keta n. tel. : 062 823 74 00 ose 079 447 72 34―.
„Да би помогли да се отаџбина ослободи итд. итд...“. Само преко овога
фонда, а према извештају БНД, од 22. фебруара 2005. године прикупљено је
милом, или силом, око 400 милиона долара за ОВК. С' тим што је у овом
летку у питању швајцарски огранак фонда. Иначе су имали укупно дванаест
експозитура широм света. И гласило ОВК Коха диторе је Сорошеве паре
добијало преко једне банке из Немачке. Снајперске пушке Г22 које у великом
обиму и данас стижу на Космет, Британци сада производе искључиво за
немачке потребе и могу се набавити само преко њих.

277
 Извештај који је израдио БНД а који су пренеле Вечерње новости, и који
је датиран годину дана пре рата говори између осталог и о томе да:
„Албанска мафија руководи трговином хероином који се некад трампи и за
оружје―. Затим се каже и да „они овим новцем финасирају сепаратистичке
активности―. Овај извештај није изашао у јавност док није завршен посао на
Космету. Фердинанд Шмит (Ferdinad Schmid) шеф одељења за опојне дроге
ЛКА (Landes Kriminalamt) Бајерна (Баварске) каже 1996. године после
хапшења албанских нарко дилера: „По мом мишљењу сигурно је да они од
зараде на дрогама финансирају набавку оружја―.
У свом тексту Јирген Елзесер (Juergen Elsaesser) објављеном у магазину
Конкрет, 3. марта 1999. године, каже: „Немачка војна присутност могла је
UQK добро доћи.....HOW GERMANY backed KLA – KLA (Kosovo libaration
army) употребљава се у енглеским говорним медијима као синоним за ОВК―.
Он даље цитира шта о томе пише енглески лист The Europian: „да је немачка
цивилна и обавештајна служба умешана у обучавање и наоружавање
побуњеника како би осигурала свој утицај на Балкану. Због тога је дошло до
озбиљних мимоилажења између ЦИА и БНД. Оснивање ОВК у 1996. догодило
се истовремено са именовањем Hansjoerga Geigera за шефа БНД. Агенти
БНД били су задужени да изабирају регруте за командну структуру ОВК.
Обука побуњеника се врши у Немачким касарнама у Hechingenu и Tuebingenu
у близина Нинберга и Бона, као и у делу тражилаца азила у Singenu‖. Прва
одлука на новој функцији поменутог Гајгера била је одлука о отварању
обавештајног центра БНД у Тирани.
Исти аутор у својој књизи Ратне лажи - од косовског сукоба до суђења
Милошевићу између осталог говори и о следећим стварима:
- распад Југославије је дело немачке спољне политике;
- када је немачка влада максимално помагала ОВК, америчка
администрација је исту организацију, додуше на кратко, ставила на списак
терористичких организација;
- ОВК је убила више Албанаца пре рата него српске снаге према
поверљивим извештајима ОЕБС-а које је објавила телевизија АРД;
- без немачке подршке не би из оне разбојничке гомиле добровољаца
могла за две године настати једна армија са ударном снагом.
Немци дакле хоће да потврде и ојачају свој утицај на Балкану. То
доказују и речи француског генерала Пјер Мари Галоа: „...зашто се
Француска уопште уплитала у рат против Ирака кад је сама наоружавала и
опремала тај Ирак? Зашто је пристала да погази један вековни савез
бомбардујући Србију и разбијајући Југославију за рачун Немачке? Зашто?
Какав је био интерес Француске у оснивању муслиманске државе у Европи -

278
Босне и Херцеговине? Или у стварању велике Албаније науштрб свог српског
савезника?―. За рачун Немачке?!
Немачки недељник Фокус пише 1999. године: „...иначе немачким
обавештајним службама су добро познати мутни послови косовских
Албанаца али се претерано не труде да обавесте своју јавност о томе―.
Даље се у том тексту пише да БНД зна како иде новац за ОВК и да се за то
користе многобројне туристичке агенције основане на територији немачке. И
Шпигл слично пише чак и прати 300 добровољаца на Космет преко Барија и
Албаније. Мафијашку спрегу наркодилера и ОВК, БНД у тајним извештајима
кодно зове Камила.
Заменик горе поменутог Хансјорга Гајгера који је основао ОВК био је
Рајнер Кесерлинг, син генерала Луфтвафе који је бомбардовао Београд 1941.
године и команданта Италије, којег су Британци пустили из затвора 1952.
године, и ако је био осуђен прво на смрт, после на доживотну робију, због
стрељања преко 300 Италијана. Наравно за Београд му није суђено.
Кесерлинг је обучавао Шиптаре у Турској бази код Измира, где је он некад
службовао. Ту су били присутни и немачки командоси из састава КСК. Иначе
је ту јединицу својевремено формирао генерал Клаус Нојман један од
команданата НАТО снага на Космету. И касније формирану обавештајну
службу ОВК која се зове Црни орлови у потпуности контролишу ЦИА и БНД,
додуше, равноправно и у истој мери.
Вечерње новости су презентовале тајни документ БНД у броју од 18.
новембра 2005. године а који су преузеле од швајцарског листа Die Weltwoche
из текста новинара Јиргена Рота. Он се позива на обиман извештај БНД на 67
страна који датира од 22. фебруара 2005. године, као и извештаја обавештајне
службе УН. У тим извештајима се говори о 500 до 700 килограма хероина
који свакодневно иде преко Косова, или са Косова, у Америку и Европу. (У
време непосредно после Великог рата, своје терористичке активности качаци
су финансирали шверцом дувана). То је највећи картел на свету, каже се у
извештају. Крвопролића на Косову су позадина за трговину дрогом. Главни
играчи су Хашим Тачи, Рамуш Харадинај и Џавит Халити. Док су камиони
крцати дрогом јездили Косовом снаге УН биле су заузете немирима или
претњама истих. „Документи БНД, КФОР-а и УН завршавају дубоко у
трезорима владиних канцеларија европских и владе САД― - закључује Јирген
Рот. Опет БНД све зна али ништа не предузима.
Треба истаћи да су Немци, то јест БНД, били главни помагачи и
организатори и при формирању, помоћи и обучавању и једне друге војно-
терористичке формације такозваног ФАРК-а. То је формација Бујара
Букошија и Ибрахима Ругове, на чијем је челу био Тахир Земај. Њега је
касније ликвидирао Харадинајев клан због преплитања нарко интереса али и
279
као будућег сведока у Хагу. Немци су, дакле свуда и у сваком времену, или
како рече Дејвид Бајндер, Политика, 8. 11. 2007. године: "Немачка је као
нико други оставила траг у историји Балкана током два светска рата и као
освајачка и као окупациона сила – посебно на Косову. Учешће Немачке у
НАТО бомбардовању Србије 1999. било је тешко продати у Бундестагу".
Многи се варају у својим ставовима и мишљењу о односима ОВК и Ал
Каиде. Није ислам њихова тачка додира и фактор који их у великој мери
повезује. Хероин је главна спона и веза између ОВК и Ал Каиде. Ислам је
само колатерална штета. Други, не мање важан аспект њихових односа јесте
тај да је ОВК спона између ЦИА, БНД и Ал Каиде, то јест, да служи као
медијатор у међунаркотичким релацијама. Поменуте службе преко ОВК
контролишу токове нарконовца јер не могу да контролишу директно у
последње време по мало непуздане далекоисточне партнере. Сам, горе
поменути, Џезаири, у интервју за ЗДФ неколико пута је напомињао да треба
снимљени материјал прво показати БНД-у и добити сагласност од истих за
приказивање. Вероватно им то дугује за 500 евра месечне апанаже које добија
за цинкарење Ал Каиде.
Не умањујем утицај Американаца, он је велики и у неким сегментима
значајнији, поготову у међунардним пристисцима да се Србија бомбардује.
Али је у формирању ОВК кључну улогу имала БНД уз благослов немачке
владе. Зато ми није јасно откуд сада толико чуђења за све што се догодило и
што се догађа. Откуд чуђење када Немачка уцењује Србију, поставља услове
који се своде на једно: признање Косова као независне државе од стране
Србије. Сви који данас говоре да Европа нема алтернативу: варају се.
Алтернатива Европи је Косово које неће бити независно све док ми то не
признамо. А што се тиче Немачке? Као да су то неки други Немци у односу
на оне пређашње са којима су се кидали и сецали наши дедови и очеви?! То
требате имати на уму кад год видите наше политичаре како се грле са
немачким политичарима.

280
 ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ

„Према извештају ваздухопловних снага САД, на основу налаза екипе од

30 стручњака НАТО-а (службени назив: Munitions Effectiveness Assessment
Team) међу којима су добар део чинили припадници америчког
ваздухопловства, претраживањем терена број стварно уништених циљева
био је неупоредиво мањи од званично објављених: 14 (а не 120) тенкова, 18 (а
не 220) оклопних транспортера, 20 (а не 450) артиљеријских оруђа.
Истражне екипе америчког ваздухопловства успут су установиле да се 744
пријављена и "потврђена" поготка у стварности своде на једва 58
уништених или оштећених мета―. Време, 16. мај 2002.
У Италији су судови почели да доносе пресуде у корист тужиоца, жртава
„балканског синдрома“ (2017). Поставља се питање: уколико осиромашени
уранијум није штетан, шта то раде судови једне старе и демократске државе?
Рат је, а ми са собом нисмо начисто: шта би радили. Мало се шта,
додуше, питамо. Једино је смрт извесна, све остало остаје на нивоу
импровизације. Највише импровизујемо живот. А, импровизација ко
импровизација, успева само најбољима, само онима који већ сво знање имају
у малом прсту. Аматери обично са импровизацијом још више настрадају.
Шта да вам кажем? Рубови Дренице су куд и камо лепши од централног дела
те злогласне области. Још има очуване шуме и привида какве такве
цивилизације. Није нам то никаква утеха. Ипак, нисмо принуђени да гледамо
голи камен дренички него зелена брда Мокре Горе. На добитку смо самим
тим у овим шугавим временима. И ако своје име, Дреница, вуче из
словенских корена, мало чега словенског још има у бившој другој српској
Светој гори, где је својевремено било више цркава и манастира него у неким
већим европским земљама.
По неко оде пар километара даље, до пута, па гледа асфалт. Зна, туда ће
свакако: или кући, или на гробље. Они најсрећнији у болницу, лакше рањени,
следи орден, одлазак кући, пензија. Таквих скоро да нема. Таквим нас
оруђима гађају да скоро и да нема лакше рањених. Неки дан сам гледао:
погодила ракета импровизовани бункер у околини Рудника, растурила све
живо, само пар њих преживелих. Носе једног од њих, нема руке, нема пола
ноге - а пева. Пева из свег гласа, мада певање више личи на ридање. Остао
жив! Сви мртви а он жив. То је за радост.
Ту смо, и једни, и други, зато што морамо, а заједно смо: војска из
централне Србије, и ми из Метохије, из Старе Србије. Подједнако нам је
одвратно окружење у коме се налазимо. Цео живот сам провео на Космету а
никад ми овде нога није крочила. Могу да замислим тек како је њима који су
из питомине чарапанске дошли у ову вукојебину. Да смо бар у пар десетина
281
километара даљој Метохији све би било другачије, за око лепше и
цивилизованије.
По мало смо беспослени, лено чекамо хоће ли кога смрт закачити.
Надајући се притом у сто-од-сто случајева да ће тај неко бити: неко други.
Шиптарски терористи углавном нападају цивиле и не пада им на памет да
прилазе нашим рововима. Од војске захвате једино из какве курвинске
заседе, где највише воле да ударе по санитету или достави. Они више воле да
се играју војске, у ствари су бандити и пилићари. Мада, међу њима и
озбиљних играча, али они имају мало везе са идеологијом или нацијом. То су
добро обучени плаћеници или агенти.

Али наши живци, наш осећај страха, горак укус неизвесности - то је све
присутно у нашим телима и душама. Ови горе нису беспослени: отуд то. По
цео дан и целу ноћ лете и бомбардују, на нашу срећу доста конфузно и
непрецизно. Не, нису непрецизни када треба погодити неки мост или неку
зграду, али нас на терену доста слабо проналазе (опет, хвала Богу). Оставимо
им на некој утрини разног лома, провозамо пар пута тенком преко исте,
оставимо трагове, па се они после тога забављају данима са тим. Свима лепо;
и њима, и нама. Они одраде посао, па беже назад на јефтине курве и хладно
пиво, у некој од суседних држава (јесу курве и јесу јефтине, и државе у које
се враћају и жене које их чекају), а, и нама је добро јер не гађају нас у тим
случајевима.

282
 „Истрага је утврдила високу ефикасност у бомбардовању непокретних
циљева какви су зграде, бункери и мостови – под условом да су били стварни.
Јер, каже се у извештају, велике количине муниције испаљене су на
"мостове" направљене од пластифицираног или станиолом ојачаног
картона који се иначе користи у производњи тетрапака, амбалаже за
паковање млека, сокова и свих других течних производа. Америчке процене
кажу да су две трећине свих уништених противавионских лансера ракета
СА-9 биле направљене од папира и алуминијумске фолије. "Са висине од пет
километара, изгледају савршено стварно", каже се у поменутом извештају.
Наводно, генерал Кларк је у потрази за уништеним циљевима од чланова
истраживачког тима захтевао да прекопавају и кратере од граната,
кратере које је локално становништво у међувремену претворило у
ђубришта―. Време, 16. мај 2002.
Има неких, међутим, што се нимало не шале. Пуцају по утрини али и
мимо утрине. Из дана у дан су све безобразнији. Осетили су да немамо скоро
никакве против-ваздушне одбране и то их додатно куражи. А, и љути су што
се све ово одужило, што су на првим брифинзима слушали како ће све
потрајати пар дана и како ће брзо кући на одмор и са ловорикама. А сада
испада да ови доле немају намере тако лако да оду и испада још да хоће и да
се бране. Бранити се од НАТО-а је крајње нецивилизовано и безобразно. Још
ти варварски Срби не знају шта је савремена технологија и нису знали да је
онај изнад Буђановца био невидљив. Никаве стандарде Срби не признају,
тешко ће тако у свет и у Европу.
Разни авиони лете изнад нас. На жалост (или на срећу) ни један од њих
није наш. Распознајем их, углавном. Некада сам и сам желео да будем пилот,
гутао сам све што се могло прочитати о авионима, чак сам и похађао некакве
војне школе. Ценио сам америчко војно ваздухопловство а ето сада ми се
указала прилика и да га оценим на делу. Нисам баш одушевљен због те
чињенице. После неколико дана почео је да се појављује и ОН. Ловци Ф-16
су га чували са велике висине, авакс га је обавештавао о евентуалним
противавионским системима, а он се поступно, из дана у дан, све ниже и
ниже спустао. Плашио се наших бофорса, јер му ту не би много помогли
његови ИЦ мамци, нити електронски системи. Наших бофорса ми нисмо
имали ту где смо били, што је он после неког времена и схватио. А онда смо
и ми схватили.
Најружнији од свих постојећих авиона: А-10, тачније FAIRCHAILD A-
10A THUNDERBOLT II у слободном преводу ГРОМ, неки га зову и „убица
тенкова“, сви познаваоци га најрађе крсте „брадавичаста свиња“. Дошао је да
пронађе српске тенкове а оставио је хиљадугодишњу смрт. Требало му је 10-
15.000 килограма осиромашеног уранијума да би уништио неколико
283
покварених српских тенкова. Треба ли му боље представљање од овога?! Да,
оставио је осиромашени уранијум (за нашу даљу употребу: ОУ) или како
кажу Американци: depleted uranium (DU). Уз помоћ свог седмоцевног топа
GAU– 8/A који може да понесе 1350 граната од 30 мм. Свака та граната има
зрно од ОУ. У сваком зрну има око 300 грама ОУ. Понесе он још седам тона
других бомби али ми ћемо га памтити по овим прво наведеним.
Дејвид Килкулен, бивши аустралијски официр, извео је следећу
статистику: НАТО је за 78 дана, 1999. године извршио 19.484 ваздушна
налета у бомбардовању Србије. У Либији 2011. године тај број је за 215 дана
износио 9.700 удара. У Авганистану у току трајања целе кампање (која још
траје) било је 6.500 удара. У Сирији и Ираку заједно - 2.796. Испада, по
Килкуленовом мишљењу, да су Срби били опаснији од Ал Каиде, Исила, Ал
Нусре и свих осталих терористичких организација заједно?!
Свакога дана смо га после гледали до краја рата. Како је само упорна и
робусна та рага?!? Кад га гледаш са земље имаш утисак да су му крила дужа
од трупа. И јесу. Размах крила му је 17,53 м, а дужина трупа 16,26 м. Кад се
томе дода и висина од 4,47 м онда се стиче права слика и јасније је зашто он
изгледа чудно и несвакидашње. Имаш утисак да једва иде, он и јесте спор, то
је подзвучни авион максималне брзине 706 км/ч. Издржљив је то авион. Врло
често се погођен, малтене изрешетан, врати у базу. Извесно је да смо им за
време рата најмање два таква оборили. Један је пао код Клине, други је
некако догурао до скопског аеродрома где се срушио при слетању. На
десетине их је погођено али су увек успели да се врате. Американци су
одлучили да остане у служби до 2018. године, што јасно говори о стратегији
њихове спољне политике у наредном периоду. Стиче се утисак да планирају
да се још уз његову помоћ ослобађају радиоактивног отпада од којег само ОУ
имају скоро милион тона а искрено не знају шта би са њим радили. Да чекају
4,5 милијарди година колико му треба за полураспад?
Беспослени смо: ми немамо чиме да гађамо ове горе (другима је то
задужење) а доле немамо кога. Игле које дуго обећавају из команде никако не
стижу. Искрено и не тражи нам се, седели би само ту где јесмо до краја рата.
Некад дођемо у искушење да посечемо грану на којој седимо али нас брзо
жеља мине. Немамо чиме. Немамо ни грану.
После одређеног времена се толико спустао да смо могли да видимо
кабину и пилота у њој. Осетио да немамо ништа, па се острвио. Кад се први
пут појавио изнад Истока деловао је некако трапаво и безопасно. Цело
насеље је изашло у баште и на улицу да га посматра уживајући у ватромету
који су правили ИЦ мамци које је избацивао. Мора да је пилот помислио како
има посла са лудим народом. А онда је зарикао. Нико више од тада није

284
волео да га види а још мање чује, сазнале су моје комашије од тог часа да
Деда Мраз не постоји.
Како риче? Тешко је и мучно слушати га. Као да неко спаја водове
високог напона, па се силна електрична енергија празни. Или као смртно
рањена крава од двадесетидве тоне. Тешко је описати такав звук. То знају
они коју са га слушали. А њима није до приче. И тако, кад он рикне, на земљу
падне радиоактивни отпад. ОУ онда оксидише или се раствори у води. Много
је покретљивији од урана. Највећа опасност вреба ако уђе у ланац исхране.
Он је отрован и радиоактиван. Када дисањем продре у тело изазива малигна
оболења. ОУ се састоји од У235 око 1% и У238 око 99%. То је нуклеарни
отпад, нус производ. Алфа зраци које емитује су кратког домета (свега
неколико милиметара од зрна) али су двадесет пута опаснији кад дођу у
контакт са ткивом. На местима где је дејствовано сада је и до 1000 пута већа
радијација него у околини.
То је најтежи природни елеменат и зато се ставља на врх зрна да би
својом кинетичком енергијом изазвао пенетрацију кроз оклоп. Ипак главна
сврха коришћења ОУ јесте ослобађања од великих количина нуклеарног
отпада. И то свако упућенији зна. Понављам најмање 15 тона таквог отпада је
бачено на Србију. А, да, и ово да не заборавим, кад зрно удари у тенк, један
део се услед велике температуре претвара у прашину коју ветар онда носи
около. Зна се где је сручено око 50.000 зрна из А-10 али се ОУ користи и као
додатак крстарећим ракетама и тада се у једну ракету стави око 3 килограма
истог. Такође, навођене бомбе, против-оклопне ракете и касетне бомбе неких
типова имају као пуњење осиромашени уранијум и коришћене су у
бомбардовању Србије. Американци признају много мање од онога што су
бацили. Сумња се да су неки „сребрни меци“ и пројектили обогаћени и са
нешто плотонијума или нептунијумом. И не дајте се заварати, алфа зрачење
се не може мерити Гајгеровим бројачем.
Колико је то силан метак осетили су људи, жене и деца из једне
тракторске колоне. Погодили су два, три трактора. Личили им на тенкове
онако црвени и са приколицама. Учинак је био стравичан. На рубу шумице
код Верића видео сам пробијени тракторски блок мотора. Сребрни метак је
прошао као кроз сир. Све су то у другом налету зачинили са касетним
бомбама. Да не би могли да се извлаче рањеници који су се разбежали по
околној шуми. И дан данас сам срећан што сам убедио себе да нисам удисао
ваздух него сам дисао на шкрге. То ме спасило.
Немци су торнадима рушили затвор Дубрава. Видела се немачка
педантност и систематичност. Без емоција су радили посао. Шпанци су са Ф-
18 деловали крајње мирољубиво, убијали су нас што морају и са видљивом
грижом савести у лету. Енглези у харијерима били су задужени за
285
инфраструктуру и они су летећи левом страном нашег неба рушили мостове
и фабрике са карактеристичном дозом презира и цинизма ничим
поткрепљеног. Американци у А-10 су, за разлику од њих, острашћени и
арогантни, просто нису могли да схвате да их наша противавионска одбрана
(налетели, изгледа, на те бофорсе негде), за разлику од нас прашинара, гађа и
погађа. Били су љути због тог безобразлука па су се клонили таквих места а
додијавали нама који нисмо имали чиме да их гађамо.
Које локације су погађали осим нас и које су најугроженије?
Подаци су различити и наравно са посве другачијим мотивима изнети.
Једни покушавају да минимизирају проблем, други да га глорификују - нико
да се озбиљно и на корист грађана позабави тиме и најзад реши мистерију:
колико је заиста реална опасност од ОУ?

Према информацијама из НАТО-а које је наша страна оберучке

прихватила дејствовано је на 95 локација. И то: 84 локације на Космету, 10
локација у ужој Србији и 1 локација у Црној Гори. Највише је дејствовано на
простору између Пећи, Ђаковице и Призрена, око 40 локација. Овде треба
подвући да је то зона одговорности италијанских снага што је врло битно јер
управо њихових војника има највише оболелих од рака. Најинтензивнија
дејства према подацима Војске Југославије су извршена у општинама
Прешево и Бујановац, и то у селима Боровац, Братоселце, Рељани,
Божињевац, Ново Село, Самољица, Билаче и Буштрања. Затим на брду
Пљачковица изнад Врања, па на Космету у Призрену, Урошевцу, Ђаковици,
Дечану и Ђураковцу. Најзад у Црној Гори на полуострву Луштица али то
нећемо да помињемо јер то је „демократски“ обогаћен осиромашени
уранијум. То је посебна врста уранијума која не штети „демократским
владама“. УНЕП (мисија УН за истраживање угрожених подручја) до 2010.
године је на Космету пронашла 7 (?!?) зрна осиромашеног урана.

286
 Међутим има још и других података.
Негдањи генерални секретар НАТО-а лорд Робертсон изјавио је „да је
муниција са ОУ коришћена највише западно од аутопута Пећ-Ђаковица-
Призрен, у области око Клине и Призрена и северно од линије између Суве
Реке и Урошевца―. Али додао је да је ОУ коришћен и у многим мисијама на
другим местима. Значи свуда. Амерички пилот Алан Најлс је на аеромитингу
у Кечкемету у Мађарској на питање шта је гађао из тандерболта одговорио:
„Ваљево, Ниш, Београд, док имена других градова није могао да се сети―. Је
ли се то крије нешто од грађана Србије или амерички пилот нема појма?
Уосталом, ко ће још нормалан веровати НАТО пилотима? Када је погођен
воз у Грделичкој клисури, на мосту, пилот који је починио тај злочин правдао
се да је његов задатак био да сруши мост и да је воз случајно наишао баш
тада, те да га је он касно, кад је већ активирао ракету, угледао. Међутим, није
објаснио због чега се након неколико минута вратио и поново гађао тај исти
воз. Зашто је два пута направио исту „грешку“?
Ево и шта каже директор сектора за информације Интернационалне
агенције за атомску енергију при УН Дејвид Кид о томе која су подручија
угрожена: Врановац, брдо Чеја, Рзнић, Радоњићко језеро и село Плеја.
Невероватно! - сви имају другачије податке о најугроженијим местима.
И тако, дан за даном, навикне се човек. Срећа што су Шиптари били
вредни па су нам оставили готове ровове. Некима већ досадило па су дрчни,
неће да се склоне, скупљају се и протестују претећи прстом према небу.
Нервира их Он. Гледам једног како нешто петља са зољом, покушава са њом
да га гађа. Безобразан је, као да не може без нас, него је цео боговетни дан
горе. Кад се који умори и потроши гориво или муницију - ето га други. Неки
од нас пак седе и ћуте са стране. Видим да је појединцима већи проблем
сумња да су запатили вашке од целе НАТО авијације. Тешим их како умем и
знам, са пристојне удаљености додуше, зовем их кад смогадну да дођу код
мене кући и да се окупају у правом правцатом купатилу, са све врућом
водом. Не верују ми да тако што још постоји. Убеђујем их да ће све бити у
реду само кад изађемо из ове зајебане дреничке рупе.
За воду ми верују, али не за врућу, него за хладну. Говорили су да
хладнију воду нису пили до оне источке, али ми смо о томе причали у
јебеном селу дреничком, у рупи невиђеној, покрај једне крушке која није
била ни за шта крива, ни за рат, ни за наше судбине, тако да је ствар добијала
на тежини. Мало смо и претеривали у причи. Тако занесен обећах им и
хладно пиво у извору хлађено. Тачно је три минуте потребно да се изврсно
охлади. Биће и нешто да се набоде, сад већ некултурно претерујући: дадох
реч. Пристају, али само под условом да не помињем јагњетину, мрзе овце
овде у Дреници, мрзе побеснеле краве, мрзе све речи које почињу са словом
287
Д, и богатство би дали за једно масно шумадијско прасе. Нисам био сигуран
за то, куд је Шумадија, толико ипак не треба претеривати. Не стигосмо: свак
оде на своју страну. Морали смо да одемо. А уранијум је остао.
Еколошки најчистије и најважније поднебље Европе претворили су у
отворено складиште нуклеарног отпада. Сребрни метак некад продре дубоко
у земљу и тако доспе у подземне водотокове. Доспе у воду за пиће. Јесте ли
знали да се највеће српско врело чисте пијаће воде налази у Метохији. То је
врело Белог Дрима. Јесте ли знали да је међу првих шест у Србији по
издашности и квалитету и врело Исток. А да је на петом месту у Србији
врело Исток по дужини подземног тока са 11,5 км. Неко ће рећи: то је тамо
негде далеко - али вода се креће и притоке другим рекама носе воду и до
централне Србије. И не само то: Јадрански, Егејски и Црноморски слив се
састају на Космету.
Треба обратити пажњу на речи професора Кадера Азмала, негдањег
министра у влади Јужноафричке Републике: „Као министар за водене
токове и шумско богаство своје државе био сам гост Светске конференције
за очување природних ресурса у организацији Ројтерс фондације у Лондону
1994. Тада смо били запрепашћени када су нам показане анализе
најмодернијих уређаја које недвосмислено показују да су два места кључна за
контролу водених токова Европе: регион Плитвичких језера и делови Косова
и Метохије. Зато је НАТО на први поглед нелогично бацао систематски
огромне количине специјално оклопљених бомби са осиромашеним
уранијумом. Сада знам да се та зрна успешно пробијају чак до подземних
водотокова и тамо трују све живо на дуг рок својим пуњењем уранијума―.
Јесте ли можда већ чули да ће врло брзо најтраженија роба на свету бити
пијаћа вода и да ће се богатство и моћ мерити количином и капацитетима
исте коју неко поседује? Нисте?!? Е, па, чућете. Ако преживите.
Какви су ефекти балканског синдрома до сада?
Сви се труде да сакрију што више, никоме не одговара истина. До сада је
НАТО потврдио смрт 34 припадника из мисије КФОР-а (2006. година). Ту и
тамо се усталаса јавност кад се деси нешто попут смрти италијанског
професора Ђованија Казелија који је био у мисији на Космету а не би ли
утврдио степен опасности по италијанске војнике. За њега се поуздано зна да
је узрок смрти управо изложеност контаминираним подручјима. Иначе до
сада има највише италијанских војника који су оболели од неке врсте рака,
њих око 270 (2010. година). То је управо оно што смо помињали да су они
стационирани у најугроженијој зони коју су мање више сви помињали.
И бугарско јавно мњење је усталасано болешћу наредника Данаила
Данилова и још 19 војника из Бугарске али њихов генералштаб упорно
демантује то било каквом повезаношћу са балканским синдромом. 9
288
белгијских војника је умрло од рака и леукемије. 5 португалских војника је
умрло од леукемије. 25 Шпанаца је оболело од рака од којих је осморо већ
умрло. 2 Холанђана су умрла од леукемије (сви подаци око 2006. године).
Шта се све не зна? Најнеутешније, међутим, делују речи стручњака да ће се
прави ефекат дејства ОУ спознати тек за 10-15 година.
Институт за политичке студије, (на сајту www.srpskapolitika.com): „Број
мртвих војника, подофицира и официра италијанских оружаних снага,
повратника из балканских мисија мира, попео се на 35 са тенденцијом наглог
раста броја умрлих (Француска је признала 40, а Грчка три мртва од
последица балканског синдрома, Црна Гора једног). Оболелих од Хочкиновог
синдрома и леукемије има и Италији преко 270. Проценат војних лица у
италијанској мировној мисији која су била на Космету и Босни са синдромом
онколошких болести пет пута је већи од од просека оболелих у италијанским
мирнодопским оружаним снагама, али и много већи од процента оболелих
међу цивилним лицима оболелим од Хочкиновог синдрома. Интересантно је
напоменути да ниједан други италијански војник ангажован у мировним
операцијама у другим земљама широм планете под заставом УН или НАТО
није оболео од Хочкиновог синдрома. Због поменутих евидентираних
чињеница, званично потврђених, италијански Сенат је одлучио новембра
2004. да донесе закон о оснивању Комисије са задатком да испита све
појединости и после годину дана рада поднесе извештај парламенту.
Комисија је састављена од 20 сенатора―.
Стојимо поред паркиране ладе и буљимо у асфалт. Покушавамо да се
радујемо вестима из Куманова. Не иде. Ништа добро нас не чека. Буљимо у
асфалт, рекох ли. Каква ли је моћна сила направила овако правилне и складне
рупе? Знамо. Неки прилазе ближе да виде како то изгледа. Ја се и дан данас
пропитујем колико сам близу прилазио?! Можда и не желим да се сетим. Шта
ме брига за асфалт, само сам га гледао. Ја тада нисам ништа ни знао о ОУ па
тако мене не би требало све ово ни да дотиче. Демократија је чудо. Поготову
кад се утерује бомбама. Ако су бомбе радиоактивне онда и демократија
мутира. Демократија поклоњена са неба и посребрена сребрним зрнима. Да
сам знао да је пут до демократије овако тежак не бих раскрстио са мутантним
комунизмом после Чернобила
Политика у свом тексту од 24.03 2013. године представља следећи текст
новинара Озрена Милановића: „Заменик општинског јавног тужиоца у
Риминију у Италији у наредних неколико недеља требало би да одлучи које ће
кораке даље предузимати у истрази покренутој због тешког здравственог
стања тамошњих војника који су, као чланови НАТО трупа 1999. године,
између осталог, учествовали и у бомбардовању Савезне Републике
Југославије осиромашеним уранијумом. Тужилаштво за сада разматра
289
поднеске војника у којима се наводи да између њиховог учешћа у НАТО
операцијама током којих је коришћен осиромашени уранијум и тешких
обољења које сада имају, постоји узрочно-последична веза. Тужилаштво је
покренуло истрагу против, за сада, непознатих извршилаца кривичног дела
убиства из нехата. За сада се истрага базира на подацима из поднесака
десеторице војника, а воде је заједно тужилац у Риминију и Падови. Неки од
војника поткрепили су своје тврдње у дописима извештајем вештака
медицинске струке у којима се наводи да је недвосмислено утврђено да
између болести припадника НАТО трупа и њихове изложености
осиромашеном уранијуму постоји узрочно-последична веза. Војници су, у
готово свим случајевима, оболели од рака, а није мали број ни њихових колега
коју су, нажалост, сада покојни. Највероватније ће у даљем току истраге
бити урађено вештачење униформи и шлемова које су војници носили током
мировних операција током којих је коришћен осиромашени уранијум –
открива „Политикин‖ саговорник из Италије―.
Вечерње новости у броју од 4. марта 2014. године доносе текст у коме се
између осталог каже: „Новинар Роберт Џејмс Парсонс, за "Новости", о
скривеном УН извештају о последицама бомбардовања Србије... Извештај
састављен током бомбардовања никад није објављен Уједињене нације су
сакриле од јавности извештај шефа мисије за просторни програм УН
Бакарија Кантеа у коме се каже да је НАТО 1999. године, током
бомбардовања, бацио на Косово близу десет тона осиромашеног уранијума,
јавио је портал Газетаекспрес.... Извештај иде даље објашњавајући да се
бомбардовање НАТО снага десило у времену сетве, а осиромашени уранијум
је утицао на квалитет ваздуха, земље и воде, што је резултирало
последицама у ланцу исхране. Као последица тога будуће генерације су
изложене повећању броја оболелих од рака, леукемије, абортуса,
деформација новорођених беба, наводи Газетаекспрес...―.
Блиц у броју од 14. маја 2014. године преноси између осталог:
„Експерти руског министарства за ванредне ситуације испитали су
области бивше Југославије, укључујући Косово, које су ваздухопловне снаге
НАТО бомбардовале пројектилима са осиромашеним уранијумом, саопштио
је данас високи званичник тог министарства Владислав Болов. Руски тим,
који је радио у оквиру међународног програма Фокус, прегледао је земљиште
и објекте у 14 градова и локација у централној Србији, Војводини и Косову, а
резултати њиховог истраживања још нису објављени, преносе РИА-
Новости. Пре петнаест година НАТО авиони су без одобрења Савета
безбедности УН бомбардовали Савезну Републику Југославију. НАТО је при
том активно користио осиромашени уранијум, наводе РИА-Новости.
Коришћене су и касетне и високоексплозивне бомбе, од којих многе нису
290
експлодирале и још и данас су закопане у земљишту. Жртве агресије су
често били цивили. Према различитим изворима, током 78 дана
бомбардовања погинуло је између 2.500 и 3.500 људи, укључујући и 89 деце.
Још 12.500 цивила је рањено. Убијен је и 1.031 војник или припадник
полицијских снага, а 5.000 је рањено―.
Није на одмет погледати немачки документарни филм Смртоносна
прашина.
Од 1999. године и бомбардовања, у Србији се открије око 5.500
новооболелих од рака на милион становника, док је у остатку света тај број
око 2000 на један милион. Ангелика Клаусен каже: „Код људи који су били
непосредно изложени, примећене су промене у хромозомима. А ако вам у крви
буду пронађене промене на хромозомима и ћелијама, онда је ризик од појаве
рака касније током живота већи―.
Преседник комисије УН која је вршила испитивања степена
затрованости и радијације Пека Хависто причао је шта је видео на Космету:
стока пасе на затрованом земљишту, деца се играју на сва четири погођена
српска тенка, људи пију воду са контаминираних извора, најзад девојке носе
огрлице око врата направљене од покупљених зрна ОУ. Та зрна имају
изузетан сјај, и да нису радиоактивна били би племенити метал, зато их и
називају сребрни метак. (Кад сам био мали читао сам у стриповима да се
вукодлаци могу убити само сребним метком, на Космету се следећих 3-4
милијарде година неће појавити сигурно ни један вукодлак). Наравно да је
комисија на крају написала извештај да нема никакве опасности али је ипак
обележила локације и строго забранила војницима КФОР-а да се тамо крећу
чак и да користе воду из водовода за личну хигијену.
Ако није ОУ опасан зашто онда на једном стручном сајту стоје следеће
инструкције:
- избегавајте места која су бомбардована!
- не сакупљајте плодове и биљке са земљишта које се налази у близини
места која су бомбардована!
- не напасајте стоку и живину, нити користите воду у близини могућег
загађења, било да је у питању површинска или вода из бунара!
- забраните деци да се играју у близини места које је нападнуто!
- не обрађујте земљу која може бити контаминирана!
- одржавајте појачану хигијену ако се крећете у близини места
бомбардовања!
- никако не прилазите и не додирујте остатке! итд. итд.
Зашто се уопште врши санација земљишта ако ОУ није опасан?
На крају крајева у извештају УНЕП-а стоји следеће:

291
 „Три године после НАТО бомбардовања Југославије, експерти УН су
објавили да су открили подручја у којима су тле, биљке, па чак и ваздух
контаминирани ОУ. На шест подручја у Србији и Црној Гори откривена је
''распрострањена али слаба'' контаминација''―- наводи се у извештају од 199
страна који се у целости може наћи на: www.postconflict.unep.ch. Даље се
каже: „да највећу бригу на дужи рок представља могуће загађење подземних
вода.... Квалитет воде се мора испитивати сваке године....'―
Па шта онда прича Хависто? 'Оће нам се са тим Финцима. И она Ренте,
патолог, је говорила свашта: нема доказа да су у Рачку људи стрељани али не
треба искључити такву могућност. На крају рече да је то њено лично а не
стручно мишљење. Па онај Ахтисари што је обећавао да ће Београд бити
сравњен са земљом и који нам је донео план да би српске власти могле да
потпишу Бриселски споразум. Ко би рек'о?!? Делују као миран народ.
Ова прича нема краја - то је њена највећа трагика. Ипак је 4,5 милијарде
година дуг период. Зато... ветар разноси прашину. И илузије. Прашина може
бити свакаква. Илузија само некаква. Некако се надамо да нас је свакаква
прашина мимоишла, да тога дана нисмо дисали. А вода? Све тече, све се
мења. Никада се не можеш два пута окупати у истој води. У овој, о којој овде
говоримо, довољно је и једанпут.
Као што видите, нико не помиње тамошњи живаљ. Доста је што су им
дотурили „демократију“ и „слободу“, макар и сребрним мецима.

292
 ЖУТА КУЋА

Мајка једног од војника који је страдао на граници са Албанијом, у

време НАТО агресије, када се у јавности појавила прва информација о
трговини људским органима коју су спроводили припадници ОВК, дословце
ми је казала следеће: „Када би пронашла његово тело, да га сахраним, као да
би ми се поново родио―. Појава приче о трговини људским органима
заробљених Срба и разних шпекулација поводом тога, наново су и наново
убијале њеног сина. Нада да је можда негде жив претворила се у кошмар и
молбе Богу да је погинуо и да није доспео у руке касапина, да није доживео
да га мрцваре и ваде му органе. Како да је утешим, мислио сам, треба јој рећи
да је сигурно погинуо, да у време ратних дејстава није било времена и
могућности да га воде у Албанију, да смо водили рат где није било
заробљеника, да се све то дешавало киднапованим Србима након доласка
НАТО снага. Како тешити мајку утехом да јој је син сигурно погинуо те је
тако избегао стравичнију смрт? Како?

Питање свих питања гласи: какви су то, по речима западних политичара,

борци за „људска права и слободу“, против „репресије и диктатуре“, какви су
савезници НАТО-а и ЕУ, какви су то људи који ваде другим људима органе и
продају их? Какве су то вредности за које су се борили ОВК и НАТО -
заједно? Јесу ли то америчке и европске вредности? Док је запад говорио да
је ОВК формација бораца за слободу и људска права, баш у то време
припадници ОВК ваде очи, секу нос и деру живог Срђана Перовића, при том,
све то у директном преносу преко радио станице пустају у етар. Слично
пролазе Гојко Јефтић, Драги Ковачевић, Иван Булатовић, Дејан Ђатлов,
Илија Вујошевић. Баш у то време када се НАТО припрема да заштити
Албанце и ОВК, у тај час у Клечки убијају српске дечаке пошто им
претходно одсецају уши и носеве, њихове мајке и сестре (од којих неке
немају ни 12 година) силују, све их онда стрељају и спаљују у кречани.

293
 Тада већ бивша тужитељка Хашког трибунала, Карла дел Понте, је прва
изашла са причом о трговини људским органима у јавност, 2008. године у
својој књизи Лов: Ја и ратни злочинци. За то се знало, по њеним речима већ
2004. године, али се ћутало. Поставља се питање: зашто јој је требало толико
времена, и чињеница да више није главни тужилац, па да изађе у јавност са
тиме? Питање је реторичко. Она, ипак, за Независне новине покушава да да
одговор на њега: „У моје време нисмо имали подршке. Политички интереси
су били другачији. НАТО је за време конфликта сарађивао са ОВК. О томе
сам разговарала са бившим генералним секретаром НАТО савеза на Косову.
Међутим, он није дозволио приступ документима―. Она у књизи тврди да су
јој потврдили сведоци (који су у међувремену махом нестали са кугле
земаљске) да је најмање 300 Срба одведено у Албанију и да су им тамо
вађени органи ради трговине. Главни тужилац ЕУЛЕКС-а Џон Клинт
Вилијамс, тврдиће после неког времена да нема доказа да је било неколико
стотина жртава - „већ свега десетак―. Међутим, оно што је овде
симптоматично и због чега вреди поставити следеће питање, јесте: колико су
политички интереси одлучивали, кад су већ одлучивали по овом питању, да
се покрену оптужнице против Срба, чак и тамо где није било места за њих?
Политика је, дакле, одлучивала. О томе ја пишем овде. А они сами доказују
моје писање.
У месту Рипе – Рибе (Rripe), близу градића Бурела, налазила се та језива
жута кућа. Она је само једна од многих таквих кућа које су служиле као
затвори и приручне клинике. У њој су држали заточене Србе, али и Албанце,
и ту су им вадили органе, или их пребацивали на неко друго место где су
исто чинили. Ти органи су вађени у примитивним условима јер није било
важно да ли ће жртва преживети. Шта више, операције су вршене тако што се
жртви пуцало у главу а онда су вађени органи, највише бубрези, јер се
сматрало да аналгетици и анестезија могу оштетити органе.
У „жуту кућу“ су довођени углавном киднаповани Срби са Космета, и то
у периоду 1999-2000. године. Довођен је у исто место, и у исту кућу, и
велики број жена које су служиле за сексуална иживљавања припадника
ОВК, али и самих мештана села, углавном из источне Европе. Постоје (или
су постојали) сведоци који су говорили о томе како у довозили киднаповане
Србе, али су говорили и о томе како су после закопавали оно што би остало
од тих јадних људи, касније и откопавали па премештали.

294
 Пре вађења органа утврђивали су опште здравствено стање
заробљеника, вадили су им крв, снимали органе. Неко време их нису тукли и
малтретирали, давали су им редовне оброке, медикаменте, итд. „Млађе и
виталније затворенике прегледали би лекари. Добијали су храну и нико их
није тукао― – пише Карла дел Понте. Око саме куће, и у њој, пронађен је
медицински отпад: амбалаже за инфузију и средства за опуштање мишића, те
остало – игле, завоји, празне бочице разних лекова који се користе при
операцијама.
По некад је „жута кућа“ служила само као успутна станица, као
привремено боравиште, из које су поједине затворенике слали даље. Постоје
основане сумње да је део заробљених Срба укрцаван на бродове који су
испловљавали у међународне воде, где су вршене операције, то јест, узимани
су делови тела који су могли послужити за трансплантацију. Поред „жуте
куће“ у селу Рибе, постојале у сличне куће у насељима Бицај, Бурел и Фуше-
Крује. У овом последњем месту, у такозваној „сигурној кући“ и клиници
поред ње, извршен је највећи број убистава и вађења органа. Све се то
чинило у Фуше-Круји јер је била веома близу аеродрома у Тирани.
Клиника Медикус из Приштине је била посредник у трговини и преко ње
су се одржавали контакти са међународним здравственим установама које су
користиле њене услуге. ЕУЛЕКС је у марту 2011. године донео одлуку о
покретању кривичног поступка за трговину људским органима и то само
против небитних учесника, углавном оних који су радили у поменутој
приштинској клиници. Главни играчи су остали недодирљиви. У Истанбулу
је након тога ухапшен доктор Јусуф Сонмаз који је био главни хирург у том
прљавом послу. 2012. године, у Израелу је ухапшен Моше Харел, за кога се
сумњало да се годинама бави трговином људским органима. Тај човек је
иначе хапшен у Приштини али је пуштен и од тада му се губи сваки траг.

295
Треба истаћи да се он не терети за догађања на северу Албаније, директно,
већ за оно што се дешавало у Приштини, где су проналажени донатори
органа који су за 15.000 евра давали органе, највише бубреге. Али то може
бити доказ и путоказ да се са праксом наставило и после , када заробљених
Срба више није било, и да је посао био разрађен. Наравно, вероватно се може
доказати да он био посредник и при трговини органима вађеним од отетих
Срба, али то би можда могли учинити неки озбиљнији истражитељи а не ови
који су то сада. Наравно, већина и ових добровољних донатора, из Медикуса,
је бивала преварена.
Извештај који је Уједињеним нацијама доставио Патрик Лопес Торес,
шеф истражног тима, а који је датиран 30. октобра 2003. године, те који
доказује да се о овоме знало и раније, у себи садржи следеће податке: да је од
почетка до краја 1999. године између 100 и 300 људи одведено у градове
северне Албаније, Кукес и Тропоју, а онда су пребачени у Бурел. Ту је у
приватној кући била приручна клиника у којој су вршене хируршке
интервенције вађења људских органа, где се није водило рачуна о животима
жртава. Задња испорука органа, по овом извештају, догодила се у рано лето
2000. године. Не зна се тачан број српских и албанских цивила који су
транспортовани у Албанију. Припадници ОВК су учествовали у киднаповању
и довођењу заробљеника у Албанију. Наводи се и један краћи списак жртава
за које се зна да су одведени у Албанију: Властимир Стевановић, Драган
Јаћимовић, Златко Антић, Синиша Витошевић, Градимир Мајмаревић,
Драгољуб Славковић, Младен Васић, Милета Ђукић, Пера Ристић, Слађана
Фан. Даље следе изјаве сведока и реконструкција догађаја, имена актера,
локације.
УНМИК је сачинио и документ под називом Евиденција доказа са
локације БУР01, а који је потписао Хосе Пабло Барајбар 18.06. 2004. године.
У том документу су презентовани докази пронађени на локацији у Бурелу:
пластични контејнери, шприцеви, кутије од пилула, флаше од раствора,
материјал потребан за операције и други сличан медицински отпад.
„Докази до којих смо ми дошли током истрага у ―Жутој кући‖,
укључујући ту крв на поду, јесу прелиминарни али могу послужити као добра
стартна позиција. Треба се запитати како смо ми уопште дошли до те
куће, а дошли смо на основу сведочења осморо различитих људи који су у
различитим периодима транспортовали отете до тог објекта. Сигуран сам
да је значајан део Срба одведених у кампове у Албанији завршило на
столовима ―жуте куће‖ и сличних објеката― – изјавио је Бајрабар
(различито му се преводи презиме) крајем 2010. године за Блиц.
Амерички новинар Мајкл Монгомери и његов колега Стивен Смит,
радећи за Дејли телеграф урадили су истраживања и снимили документарни
296
филм Нестали, у коме су приказали локације и снимили неке од доказа који
су касније били уништени, те описују сам ток догађаја и начин како је
спровођено све то. И немачка телевизија ЗДФ је снимила документарни филм
који говори о трговини органа узетих од киднапованих Срба са Косова: Auf
den Spuren des Organhandels im Kosovo. Контраверзни амерички писац и
новинар Алекс Џонс (Alex Jones) у својој емисији говори о том злочину, па
каже: „Албанци су добри муслимански екстремисти пошто раде за
глобалисте... Не, они само уносе гомилу опијума у Европу, они су фини
људи...―, објашњавајући да је Американце брига шта ради ОВК све док раде
за њих и њихове интересе.
Радио телевизија Србије је емитовала емисију под насловом Трговина
органима на Косову – Анатомија злочина, у којој је приказано сведочење
једног од учесника тих стравичних злочина. О његовој судбини и судбини
онога што је говорио данас се мало зна. Ево делова тог сведочења: „Ми смо
обучавани како да уколико је потребно, неки део тела, бубреге или срце, како
да их трансплантирамо. Зашто смо то учили? Речено нам је да је то због
тога што је у то време свугде била српска полиција и српска војска, па нисмо
могли да наше рањене водимо у јавне болнице... Како се вади срце из тела и
како се оно вакумира у једну пластичну кутију, затим како треба нека уља,
неке медицинске течности да се ту ставе, након два сата... Након неколико
минута довели су једног младог момка, отприлике 19-20 година, био је везан
позади, затвореник. Приметио сам да није војник ОВК... Они су му скинули
те повезе, два војника која су га довела. Ухватили су га и ставили на клупу,
како се иначе поставља у положај пацијент. Затим су звали другу двојицу да
му држе ноге... Овај лекар који ме је обучавао поцепао му је мајицу на два
дела... Један од лекара донео је црну торбу и из ње извадио опрему која је
била замотана.... дали су ми скалпел... Рекао ми је шта треба да радим, да
направим једну линију, од почетка гркљана до краја ребара... Приметио сам
да младић на столу није Албанац, кад сам му се приближио он се отимао,
почео је да позива бога: ''Боже, немојте да ме заклати, немојте ме
убити!''... И почео сам како ме је учио на обуци... кренуо сам да режем... Кад
сам стигао до доле, крв је почела да липти. Пошто сам га посекао, негде на
половини је почео да вришти, и да га не кољемо... ту је изгубио свест, или је
умро, ја не знам, нисам био при себи... ја сам направио од бајонета маказе,
лекар ми је рекао где треба да посечем ребра... када сам ухватио срце оно је
и даље подрхтавало... опрали смо руке и брзо отворили фрижидер, ставили
лед, срце са течношћу и други лед преко и почели смо да затварамо... Један
од високих познатих старешина ми је рекао: ''Свака част, позлатило ти се,
такви војници нам требају на Косову. Само тако ћемо победити―.

297
 На питање новинара Гласа Америке о „жутој кући“, Бернар Кушнер је
одговорио: „Шта је то жута кућа? Зашто жута? Господине, требало би
да одете на контролу код лекара. Људи који тако нешто причају су
пропалице и убице―. То се догодило у Грачаници. Тамошња Српкиња, нека
Рада Трајковић, је стала на страну српског крвника Кушнера а питање
новинара назвала: провокацијом. Још од чувене „Српкиње са Косова“
Катарине Патрногић која је својевремено оптужила Добрицу Ћосић да руши
братство-јединство, својим ставовима о Косову, те је због тога спаљивала
његове књиге по Косову, преко Танкосаве Симић која се разрачунавала са
Ранковићем кадровима после Четвртог пленума, па до ове Трајковићеве, ми
нисмо мањкали са таквим креатурама, које су све остало само нису Српкиње.
А Кушнер је један велики зликовац и српски крвник. Кад је он био на
челу косовског протектората страдало је највише Срба, који су тада били
стављени ван закона. Да не говоримо о томе са колико је жара и енергије
учествовао у антисрпској кампањи и призивао бомбардовање. Најзад, управо
се у време његове владавине и одигравао стравичан злочин трговине
органима. Бјелајац и Кривокапић у књизи Прилози научне критике, на страни
83, пишу: „Јиржи Динсбир у својој књизи слика представнике ''међународне
заједнице'' на Косову. Шефове УНМИК-а Бернара Кушнера, Хакерупа,
генерале команданте секторске полиције. Понашање свих тих представника
је недоследно. Они су знали право стање на терену, видели су шта Албанци
раде, како су и сами подељени и завађени, али су желели да пред светом (и
медијима) прикажу стање идеалнијим него што јесте―.
То је онај исти Кушнер који је на сахрани убијених жетеоца у Старом
Грацком рекао да су „ови људи убијени из освете―, што је изазвало
негодовање код присутних. Оно што је остало ван интересовања јавности и
самога Кушнера јесте чињеница да је тога дана пронађена гробница са 15

298
убијених Срба, у близини села Угљаре, код Гњилана. Припадници КФОР-а су
тела стрпали у хладњачу која није радила, нису извршили обдукцију,
измешали су одећу – тако да су уништили сваки траг и истрагу учинили
немогућом. Убијени Срби су киднаповани у јулу месецу те године
Кушнерове владавине.

Пјер Пајен у својим књигама и текстовима оптужује Кушнера за разна

непочинства, за колаборацију са Тачијем, и о томе како су француске службе
демантовале трговину људским органима оптужујући притом српске службе
да су то подметнуле. У интервју-у Политици, 11.08 2013. године, он каже:
„Трговина органима је толико симболична да сам то узео као главну нит
књиге како бих, с једне стране, показао који профил људи је преузео власт, а
с друге да бих указао на одговорност запада у њиховом довођењу на власт,
упркос томе што су знали шта су ови у стању да ураде. С тим су дуго били
упознати, бар од почетка 2003. године, о чему сведоче документи које
преносим... Овај рат је вођен у име вредности, у име морала. Био је
незаконит, али оправдан, тобоже оправдан, јер је требало спречити
геноцид. Ако западњаци признају да су се против Срба десили злочини тако
чудовишних размера, то би значило довођење у питање њихових сопствених
одлука, читаве фразеологије коју су користили...―.

299
 Одбор за правна питања и људска права Парламентарне скупштине
Савета Европе изабрао швајцарског парламентарца Дика Мартија за
известиоца о трговини људским органима на основу оптужби изнетих у
књизи бивше хашке тужитељке Карле дел Понте. Он је урадио истрагу и
предочио је у своме извештају. Ево делова из тог извешатаја:
„Према информацијама које је прикупила Скупштина, као и на основу
досадашњих резултата истраге која је у току, постоје бројне конкретне и
међусобно усаглашене индиције које потврђују да је известан број Срба и
косовских Албанаца био заробљен и држан на тајним локацијама на
територији северне Албаније, у затворски објектима под контролом ОВК.
Ова лица су била изложена нехуманом и деградирајућем поступку пре него
што су коначно нестала... Бројне индиције по свој прилици потврђују да су у
периоду непосредно после окончања оружаног сукоба, а пре него што су
међународне снаге реално могле да преузму контролу над регионом и поново
успоставе какав такав ред и закон, неким заробљеницима вађени органи, који
би потом били послати у иностранство ради трансплантације. Поменуто
одстрањивање органа вршило се на територији Албаније, на једној клиници у
близини места Фуше-Крује... Ова криминална активност која се одвијала
захваљујући хаосу који је владао у региону, на иницијативу појединих лидера
ОВК повезала се са организованим криминалом и наставила се, иако у другим
облицима, све до данас, што показују резултати актуелне истраге Еулекса у
вези са клиником Медикус у Приштини... Иако је почетком ове деценије већ
било појединих конкретних доказа о таквој трговини, припадници
међународних снага задужених за овај регион нису нашли за сходно да
детаљно испитају поменуте околности, или су то учинили само делимично и
површно... Тачи и други чланови ''Дреничке групе'' се доследно именују као
''кључни играчи'' у обавештајним извештајима о косовским структурама
организованог криминала сличним мафији... Такође је речено да су чланови
''Дреничке групе'' преузели контролу над значајним средствима датим на
располагање ОВК... У неколико наврата је ова група наводно склопила
договоре са познатим инеррнационалним мрежама организованих
криминалаца... Посебно, према нашем мишљењу, изгледа да вође ''Дреничке
групе'' сносе највећу одговорност за две групе непризнатих злочина описаних
у овом извештају: за вођење ОВК-ових ad hoc притворских објеката на
територији Албаније; и за одлучивање о судбини затвореника који су
држани у тим објектима, укључујући многе отете цивиле који су доведени
преко границе у Албанију с Косова... У разумевању тога како се ови злочини
продубе у већи облик нехуманости, и то насилно вађење људских органа за
сврху трговине, идентификовали смо још једну личност из ОВК, која изгледа
припада водећим ко-завереницима: Шаип Муја... Заједничка тачка која
300
прожима све Мујине улоге је његово ангажовање у здравственом сектору.
Не узимамо олако то, да се овај појединац представља као ''др. Шаип Муја:
доктор медицине и општи хирург''... Разоткрили смо многе усаглашене
индиције Мујине централне улоге током више од деценије... које се састоје
од трговаца људима, брокера незаконитих хируршких проседура... У току
наше истраге идентификовали смо најмање шест одвојених обејката за
притвор на територији Републике Албаније... У месецима одмах после
проглашења краја сукоба на Косову у јуну 1999, чланови и сарадници ОВК су
наводно испоручили небројена лица у тајне затворе на албанској
територији... Постојао је, додатно, бар један наменски направљен елемент
постконфликтне мреже објеката за притвор, који је био јединствен у
изгледу и намени. Он је био последња реч технике и био је пријемни центар
за организовани криминал трговине органима. Био је сачињен као провизорна
клиника, и био је место на коме су некима од заробљеника ОВК и њихових
сарадника вађени бубрези против њихове воље... Коловође овог злочиначког
подухвата су онда траснпортовали људске органе и продавале их
прекоморским клиникама''.
У прекоморским клиникама?! Да, одакле је почело - ту се и завршило.
Тамо преко мора постоји једна држава која пије крв целом свету, која има
богаташе који су спремни да плате људске органе. Кренули су у рат због
наводних људских права а завршили га са људским органима.

Хашки трибунал је покренуо неуспешну истрагу поводом тога. Назив

операције био је Дон Кихот, и сам назив највише говори о томе колико су
они веровали да ће нешто урадити по том питању. Наиме дон кихотовски
посао је углавном узалудан посао, јуришање на ветрењаче без икаквог смисла
и наде у успех. Брамерц је рекао да Хашки трибунал није пронашао доказе за

301
покретање истраге о трговини људским органима отетих Срба, и да сматра да
надлежни органи Косова и Албаније треба да истраже случај. О увиђају у
„жутој кући“ Дик Марти пише следеће: „Ни МКТЈ (Хашки трубал) ни
УНМИК, као уосталом ни албанско државно тужилаштво, нису након наше
посете спровели било какве темљне истраге. Албански истражитељ чак је
пожурио да јавно саопшти како нису пронађени никакви трагови. Физички
узорци прикупљени на лицу места уништени су од стране МКТЈ пошто су
претходно били фотографисани. Не можемо да не изразимо запрепашћење
поводом тог поступка―.
Поједини медији су пренели следећу информацију: „Судски лекар Хозе
Пабло Барјабар, бивши шеф Бироа за истрагу несталих и судске медицине
при УНМИК-у од 2002. до 2007. године, изјавио је да је у Немачкој, уз
одобрење Хашког трибунала, уништено 400 узорака ДНК жртава на
Косову". Немачки полицајци су на Косову, 1999. године, скупили 400 узорака
ДНК. Године 2002. тражио сам те узорке за идентификацију. Немци су
рекли да су их уништили јер им је Хашки трибунал то дозволио", рекао је
Барјабар у интервјуу швајцарском дневнику Време (Le Temps). Судски лекар
је подвукао да је у то време могла бити покренута и истрага о нестанку 470
лица, већином Срба са Косова, после доласка Кфора―.
Српско тужилаштво за ратне злочине имало је доказе већ 2004. Године
на основу којих се основано сумња „да су Србима и Ромима са КиМ у
импровизованим логорима у близини места Бурељ, Бајрам Цури и Тропоја на
северу Албаније вађени органи и продавани на илегалом тржишту широм
Европе као и о местима у Албанији где се налазе масовне гробнице са телима
Срба који су жртве трговине људским органима. Масовна гробница, коју су
обележили на сликама, налази се на пољани око једне цементаре на 1,5
километар од тзв. ''жуте куће'' код места Бурељ, а фотографије су
саставни део извештаја које УН―. Бивши шеф канцеларије УНМИК-а за
форензику и нестале особе Хосе Пабло Барајбар потврдио да је мисија УН
прве информације о трговини органима отетих Срба и Рома на КиМ добила
крајем 2002. или почетком 2003. од осам сведока, од којих су неки били из
Призрена, а други из Албаније и објаснио да су они „дословно нестали“ када
је почела истрага против вођа бивше ОВК Фатмира Љимаја и Рамуша
Харадинаја. Реч је о горе поменутом извештају али се поставља питање због
чега он излази са својим сазнањима тек после медијске прашине која се дигла
након изласка књиге Карле дел Понте? Српско тужилаштво за ратне злочине
тврди да постоје докази да је Харадинај наредио око 200 убистава а да је
лично убио 68 људи.

302
 Међутим, постоји једна болна чињеница, која показује да смо можда
желели да прећутимо нешто, зарад мира у кући. Наиме, на конференцији за
штампу Савезног министарства одбране, 12. јуна 2000. године, тадашњи
потпарол тог министарства Светозар Радишић (он ће ово публиковати у
својим књигама), каже: „Терористичка тзв. ОВК на Косову и Метохији
држи 472 отета српска цивила, који су смештени у ''радне логоре'', под
њеном строгом контролом. Поред тога у Републици Албанији се налази још
око 350 лица српске националности, који су отети са Косова и Метохије―.
Наша војска, наше обавештајне службе, већ тада знају да се Срби одводе у
Албанију. Шта су још знали? Чак се и број поклапа са бројем који наводи
Карла дел Понте. Никоме, из српских власти, није пало на памет да проба да
размени Шиптаре из српских затвора за те Србе, већ су их пустили кућама.
Срби неће добити правду уколико се сами не изборе за њу. Јер, како
очекивати правду после врхунца хипокризије и цинизма када Хјуман рајтс
воч тражи од Хашима Тачија да покрене истрагу о трговини људским
органима. То би било исто да је неко 1943. године тражио од Анте Павелића
да изврши истрагу о страдањима Срба у Јасеновцу.
Станко Церовић, књижевник, у интервју-у за часопис Време, кратко је
прокоментарисао: „Најодвратнији злочин је трговина људским органима на
Косову, а то је рађено сасвим сигурно са знањем, ако не подршком, западних
тајних служби...―.

303
 ...ноћ, 24-ог марта, '99... Метохија...
...пролећно предвече, били смо у дворишту испод породичне куће.
Нешто смо чистили у башти, дете се играло, стари седели на хоклицама. Не
могу рећи да је поподне било мирно јер мира одавно нисмо имали, поготову
у последње време. Било је: тихо. А, онда су тишину пореметили рафали из
суседног села. Неколико рафала, па тишина, па онда интензивно пушкарање.
Потрчали смо, увели дете у кућу. Ја сам онда узео пушку и изашао напоље.
Пушио сам, седећи на степеницима, и ћутао. Путем су пројуриле чувене
блинде из Белорусије. Водила се борба, неко је донео вест. Није ни морао,
чуло се као да се све догађа на пар стотина метара, а не на пар километара
како је заиста и било. Рекох, било је пре тога тихо вече. Онда су почели да
пристижу детаљи: у једној чајџиници седели су Србин полицајац и његов
„пријатељ“ Албанац. Седели су, пили и разговарали. Онда је „пријатељ“
Албанац узео пушку која је била наслоњена уза зид, која је припадала
полицајцу, и убио га властитим оружјем. Са том истом пушком, после тога,
утекао је у своју махалу. Сада се тамо воде борбе. Ко са киме? То нико није
знао. Пар сати након описаног догађаја утихнуло је. Нездраво утихнуло. Тако
бачиште утихне кад се торовима приближава медвед. Тишина пред ураган.
Са телевизије су почеле да се преламају злокобне слике. Почело је
бомбардовање. У почетку нисмо чули ништа. Буљио сам у небо. Ништа
нисам видео. Тек касније, у току ноћи, чуо сам прве авионе, да не престанем
да их слушам током седамдесет и кусур дана...
...ништа не видим на небу. Само из даљине, од стране албанских села
чујем рафале. Шенлучењем прослављају почетак бомбардовања и рушења
Србије...
...укључујем Си-Ен-Ен и гледам слике које се мењају. „Добродошли на
велику светску позорницу“, као да чујем глас са екрана. А не чујем то, само
ми се причињава. Ту станицу могу да гледам захваљујући сателитској антени
коју сам купио средином деценије да бих могао да пратим шта се догађа у
Београду, у време демонстрација због крађе гласова на изборима. Само сам
једну лаж (РТС) заменио другом (Си-Ен-Ен). Она прва је макар била моја...
...сазнајем да су прве бомбе пале на Слатину...
...чудна је била та прва ноћ бомбардовања. Ја никако нисам могао да
поверујем да се то стварно дешава?! Нисам могао да верујем да западне
„демократије“ убијају Србе за рачун терориста?! Дуго сам гледао у небо.
Оно, још, није ништа говорило. Није одавало то да нам се управо горе и
одозго спрема катастрофа која ће уследити кад исто „проговори“. Вратио сам
се у кућу и поново погледао телевизор. Свако је причао своју причу и сви су

304
лагали. Сви су лагали!!! Једино смо ми знали истину: ми који смо те ноћи
дрхтали, плашећи се за своје најближе и нејаке...

305
 ДАНАС
У свега неколико сати, у марту 2015-те године, српске власти су
помпезно обележиле годишњицу НАТО агресије на Србију и потписале
уговор са НАТО-ом о њиховом несметаном и неограниченом кретању кроз
Србију, изузимање од било какве кривичне одговорности и могућност
коришћења српских државних, привредних и природних ресурса.

...пролеће-лето 1999... Метохија...

„Рат много више људи осрамоти него што их поубија―. (Живојин
Мишић, Време смрти)...
...прво јутро после прве ноћи бомбардовања није одавало да се нешто
драматично дешава. Колико ме сећање служи: било је ведро и сунчано.
Устали смо, ја и жена, дете је још спавало, и некако смо збрзано кренули на
посао, прескочивши ритуално испијање кафе. Нисмо били сигурни шта треба
да радимо? Ноћ смо провели будни, тек смо пред зору заспали кошмарним
сном, са дететом између нас. Возећи према послу, држао сам пушку на
коленима.
Улице живахне, људи по њима, Срби и Албанци, некако вештачки
раздрагани, ваљда су ових месеци исчекивали бомбардовање као некакву
катаклизму, па кад су јутрос устали а да нису ни чули авионе, сви изгледају
срећно. То прво јутро смо још поздрављали и отпоздрављали једни другима,
последњи пут. Као да смо прижељкивали да је све то један ружан сан и да ће
уследити буђење са олакшањем. Буђење је већ уследило, било је касно да
исправљамо међусобне брљотине. Код гласа разума није битно да ли ће доћи,
већ када ће доћи. Кад га није било пре, неће га бити ни сада, кад бомбе падају
и људи гину.
На платоу испред поште, једна Албанка ми прича:
- Некако ми је тешко кад сам чула да су бомбардовали и Црну Гору.
Знаш, ја сам рођена у Црној Гори.
Гледам је у чуду. Шта ми то прича ова жена?!
У канцеларији управника поште чека ме позив за мобилизацију.
Испоставиће се да је то мој последњи радни дан у Србији, до времена када
ово пишем. Како је ко долазио на власт: отпуштао ме је са посла.
Деведесетих Милошевићеви апаратчици, јер сам био против његове
политике, после 2000. године ови што су свргнули Милошевића а који су или
некад били са њиме па су га издали, или су били са странцима, тако да им се
није допадао један аутентични опозиционар који није узимао новац са запада
а није био ни радикал. Елем, отишао сам кући, пресвукао се, и отишао на

306
зборно место: у гимназију коју сам некад похађао. Онда смо бесциљно
тумарали неколико дана по школском дворишту, чак смо играли фудбал, и
право је чудо како нас нису сатрли бомбама тих првих дана. Неки су олидали
по варошким кафанама, неки започели неке друге „активности“. После једно
четири-пет дана, седео сам на степеницама школе са два пријатеља, ћаскали
смо, спустао се сутон са брда, када се догодило нешто за нас несвакидашње
(до тада, после ће постати свакодневница): непосредно, ту поред школе, у
нашој близини, планула је једна кућа. Прво стидљиво а онда је букнула у
пуном сјају. Пуцао је цреп и рушиле су се греде: тај звук ћемо чути небројено
пута после тога. Гледали смо се у чуду, неверици, бесу, у страху.
- Шта је сад ово? - по сто пута сам поставио питање себи и другима, на
глас у оба случаја.
- Коме ово треба?
- Како овим бранимо своје куће и своју земљу?
Одмах сам знао, верујте ми, да паљењем туђих кућа никако не можемо
сачувати своје. То једноставно није ишло једно са другим. Одмах сам знао,
верујте ми, да те прве вечери заједно са оном кућом гори и моја кућа: само
одложено.
Следећих дана је кренула и пљачка, тек колико да се мој шок употпуни.
По улицама су се шаренеле разбацане ствари из кућа и станова, оне за које су
лопови проценили да им не требају: крену са нечим што су украли, па уз пут
налете на нешто боље. Па баце оно прво. Или су избацивали кроз прозоре.
Свуда около гардероба, немештај, храна из замрзивача и фрижидера, роба из
трговина и лекови из апотека. Већина је гледала мањину и ћутала. Видело се
само оно што мањина ради. Поштење већине се није видело, али је лоповлук
мањине био видљив из васионе. У ношењу, пљачкању и паљењу, су
учествовали већином они за које смо се најмање надали. Рат нам је показао
какви су људи у рату! Рат нам је показао наше добро и зло! Рат нас је
примакао нашим поривима и искушавао да ли ћемо поклекнути пред њима. У
рату се покаже какав је ко човек, шта има у себи од добра и зла.
Свега и свачега сам се нагледао за тих седамдесет и неколико дана.
Мртвих, рањених, полуделих. Много ватре и на земљи, и на небу.
Непрестани хук авиона и бомбе које су падале свуд око нас. Прелет
крстарећих ракета и беспилотних летелица. Сателит који нам је стално
дреждао над главама и претеће светлео попут некакве звезде. Видео сам
страх, похлепу, глупост, кукавичлук, али, и: достојанство, поштење, храброст
и памет. Ништа новога ми нисмо измислили: радили смо оно што се ради у
свим ратовима на свим меридијанима, од када је века и света. У безакоњу
рата су сви народи и све заједнице исте: ту се одваја талог од бистре воде,
жито од кукоља. Српски народ је много пропатио и српски народ је највећа
307
жртва тога рата. Чини ми се да бих оскрнавио смрти и патње тога народа ако
не бих прозборио коју и о лошим стварима. Тако желим да будем реалан и
поштен. Желим да ми се верује кад кажем да је мој народ највећа жртва. Али,
ако се ситуација не сагледа поштено и комплетно онда би ме то тиштало када
говорим о патњама својих сународника...
...када влада какав-такав ред и закон, када се људи придржавају
одређених норми, онда ми и не можемо до краја упознати своје окружење. А
онда дође рат и побрише сва правила, укине све законе, прецрта све норме:
остану само људи насупрот једни другима. Рат донесе дане и ноћи када је све
дозвољено и када влада закон јачег, бржег и подлијег. Поштење и морал
постану скупи и могу главе на раменима да коштају. Ипак, може да се ћути,
може да се стоји, може да се крије. Ако и не смеш да моралишеш сувише
гласно а оно то је свакако дозвољено (најчешће) да морално ћутиш и живиш.
А, око тебе лудило. Почнеш да размишљаш и да се преиспитујеш па тако
рескираш да доживиш нервни слом или да полудиш.
Како смо крали? Немаштовито, огољено, огавно, бескорисно. Нисмо
крали из користи већ да се унизимо и у том злу пропаднемо до краја. Нисмо
крали сви али као да јесмо. А није ни било мало оних који јесу, мада је било
више оних који нису. Али су се ови што краду видели а ови што не краду
нису (јер нису ни могли кад су седели код својих кућа и страховали). Крали
су млади и крали су стари, мушки и женски, средовечни: и од једних, и од
других. Крали су полицајци, судије, лекари, инжињери, возачи, радници,
занатлије, службеници, студенти, војници, пензионери... кад боље размислим,
тих дана нису крали једино прави лопови, било их је ваљда срамота и све им
се то огадило, а, и њихов посао је изгубио смисао у систему где је све било
дозвољено.
У једном дану варош је опустела. Стока је тумарала улицама, пуштена и
напуштена. Возила су остала на паркинзима. Трактори у оборима. Брашно у
магазама. Туршија у теглама. Дуња на ормару. Крало се: с' брда - с' дола.
Крало се ноћу, крало се дању. По киши и по сунцу. Крало се јавно, крало се
тајно. Појединачно и групно. Тражило се оправдање за крађу – најчешће; али,
и: није. Неки су крали из досаде. Неки из ината – само да не остане другоме
за крађу. Било је оних који су после крађе палили куће – да сакрију траг и да,
опет, не истане нешто другима. Много њих је изгубило главу због крађе.
Образ смо изгубили сви: и они што су крали - и они што су их гледали како
краду. Крало се левом и крало се десном. Рука је руку мила. Крстећи се крало
и између две здравице. Крало се са подигнута три прста. Највише се крало уз
десетерац и јуначке песме. Крало су у име српства и вере православне. Крало
се да се исправе неправде и да се правда задовољи. Најзад, више су крале
„патриоте“ а мање „издајници“.
308
 Свакако и никако. Кукавички и непристојно. Без ризика да будемо
ухваћени: крали смо. Само са ризиком да будемо виђени: крали смо. И
упамћени – али, ништа више од тога. Свуда около су се могле видети
разбацане породичне фотографије, гардероба, доњи веш. Крали смо несвесно,
по некад. Из страха да рат не потраје, да не закуца глад на врата, да стока не
липше од глади. Није то оправдање али постоји доза рационалности у
чињеници да је неко затворио пуштену стоку, да је склонио са улице и са
утрине, или је неко претерао туђе сено. То још некако и могу да разумем. То
је могло да буде важно да је рат потрајао. Али! – само будалама није било
јасно да тај рат не може трајати дуго. Чак и онолико колико је трајао – то је
било много.
Више су крали богатији од сиромашних. Подједнако су крали
школовани и неписмени, само што су ови први били пробирљивији и крали
су са таквим ставом као да чине посебну част покраденоме, зато што их
лично они пљачкају. Деца су тутњала бициклима кроз опустело место,
тинејџери су возили скупе аутомобиле (неки чак и камионе), пензионери су
набавили нове штапове а средовечни људи су бирали нове куће и станове за
своје поносите потомке. Збило се много свађа, укрстиле су се где-год и
песнице, потегло се, богме, и оружје: јер „стамбене комисије“ није било, па
се у станове улазило по принципу дивљег запада – ко први стигне. Али!!! –
не можеш истовремено бити у неколико станова или кућа, па чим изађеш а
тамо неки злотвор и пропалица уђе и затвори се тамо. Џабе си стављао
цедуљицу: заузео, тај и тај. Кад то не би упалило, онда се стављала
цедуљица: заузела милиција – рачунало се да ће људи устукнути пред влашћу
а и знало се да полицајци воле да заузму „непријатељске територије“.
Крали смо јер нисмо били добри људи. Крали смо јер смо били лоши
Срби. Зато што смо уопште осећали потребу да се китимо вером и нацијом
зарад крађе, и у крађи. Као: пошто то нису Срби, онда могу да се покраду.
„Не дај Боже и овога ми крста, никад не бих украо од брата Србина!!!― – и,
онда ти је лакше. Тако имаш осећај да радиш свету и праву ствар: украсти од
непријатеља је дозвољено и пожељно, тако му слабиш отпор и „своју ствар“
приводиш победи. Не крадеш ти због себе него због опште ствари.
Мене је срамота што су други крали. Живео сам са њима. Веровао сам да
нису лошији него што би требало и као што изгледа, да знају да омеђе своју
глупост и бахатост. Да прецртају границу преко које неће. Јер, било је и пре
тог рата очигледно да нешто није у реду са тим народом доле - бахатост,
незајажљивост, корупција, пљачка, непрестано тражење, неоправдане
привилегије, само: дај, дај, дај... Људи нису могли очима да се гледају а било
нас је доле шака јада. Све сам глупсон и лопов је запосео кључна места у
друштву и на тај начин је успостављен изопачен систем вредности. Све што
309
је лоше постало је добро. И супротно. Све глупо проглашено је паметним. И
супротно. Нигде није било чојства и јунаштва (кад већ памети није било) већ
само хијенског глодања мрше и кукавног шутирања противника који није
могао да се брани. Празна и напуштена кућа не може сама да се одбрани. Њу
може сачувати само наше поштење и достојанство. Крали смо јер смо лопове
сматрали својим предводницима. Тако је лакше: кад може он, што не бих
мог'о и ја. Крали смо вичући: „држ' те лопова!!!“ - и показујући прстом на
другога. Крали смо свега и свачега а данас жалимо за хладном водом,
планином, равницом, жалимо за младошћу, сећамо се детињства, Ускрса,
Божића, сабора, фудбала, жалимо за неким људима, присећамо се лепих
успомена. Па шта смо онда крали?!? Најзад, има нечег и доброг у нашој
народној крађи: крали смо али нисмо клали...
...ПС: не замерам никоме ко је узео превоз да изађе у сигурност, ко је
узео машину, превозно средство или неку другу ствар и вредност из фирме и
предузећа где је радио (што би то остављао њима?), ко је узео лек, ко је узео
пушку...
...баснословну цену на црном тржишту достигла је једна непостојећа
видео касета са наводним кућним порнићем локалне лепотице, коју је „као“
неко нашао у њеној кући када су они напустили варош (мада је дискутабилна
и лепота дотичне, али су мерила и укуси били такви какви су били). И ако је
постојала само у легенди, и ако је нико и никада није видео већ је само чуо
„од некога ко је причао са неким коме је један причао да је гледао и да је
има“. На цени је био и доњи веш исте госпође, и свих других добродржећих
жена које су отишле, а за који се добијала машина за веш или најновији тип
телевизора. Један мој саборац је носио њен позамашни брусхалтер преко
борбеног прслука као амајлију тврдећи да га тако „неће метак“. Пошто се
сматрало да извиђачи све знају, јер се свуда крећу, један момчић из штаба,
који је тамо кувао кафу и послуживао оброке у команди, питао ме је за ту
касету. Одговарао сам му бесмислено, ни „да“, ни „не“. Тако је он посумњао
да смо можда ми извиђачи ти који имају касету, да смо је пронашли у неком
нашем „извиђању“. На основу те моје двосмислености чистио ми је пушку
кад год се задржимо у штабу, по некад и чизме, све у нади да ће и он стићи на
ред да погледа видео касету са порно снимком локалне, и већ неко време са
својим сународницима избегле „лепотице“, за којом смо се сви окретали док
је јездила улицама градића...
...полазећи на задатке, свакодневно, неких десетак дана, ишли истим
путем према неком селу под брдом. Једнога дана смо пролазећи туда
угледали један трактор плаве боје, један од оних већих, звали смо их белорус,
паркиран поред пута. Оно, није био паркиран, већ је из неког разлога стао
(гориво или квар) и остављен је ту. Сутрадан, пролазећи поред истог
310
трактора приметисмо да је неко поскидао точкове. Прекосутра већ није било
фарова. Дан за даном, трактор је бивао све огољенији и мањи, све тако до
блока мотора који је потом и сам нестао. Жалим што нисам имао фотапарат и
визију: па да то овековечим. Онда не бих имао потребе да пишем било шта –
слике би све разјасниле...
...старица на сред центра вароши запомаже. Изгорела јој кућа. Албанка.
На питање „ко јој је запалио кућу?'“, каже:
- Заборавила сам пеглу да искључим.
Сви знамо, да она зна, да ми знамо: ко јој је запалио кућу и да никакве
пегле није било. И сви се правимо да не знамо и да јесте. Свако из својих
разлога...
....из поште у којој радим јављају ми да је стигао некакав синдикални
пакет, нешто што је уговорено и уписано пре бомбардовања. Дотерали из
Пећи, да не стоји по магацинима који се масовно пљачкају. Беше то некаква
храна, сувомеснати производи и конзерве. Ваљало је то у рату. Пошто смо и
ја и супруга радили у пошти: четири пакета, по два свакоме. Паркирао сам
ауто у двориште, испред куће, и почео да износим пакете. Отац, који је седео
на пању испред куће, скочио је као попарен. Позвао је моју жену у страну и
запретио је:
- Ја и они пакети не можемо бити у истој кући!
Мислио је да смо их негде украли а сад их доносимо кући.
Једва смо га убедили о чему је реч.
„Тако је оче“ – помислио сам мало касније – „на истој смо страни у овом
рату“. То је било веома важно: бити са собом и својим ближњима – на истој
страни. Већ тада смо отац и ја добили битку у том већ унапред изгубљеном
рату...
... једног јутра сам угледао колоне Шиптара које су одлазиле из града.
Није ми било јасно: откуд сада то одједном, кад се заиста ништа драматично
није дешавало у месту?! Наравно, знам да је страх био присутан али је и
евидентна чињеница да смо се плашили сви: и ми, и они. Покушао сам да
сазнам да ли их неко тера, прети им или томе слично. Мале су биле моје
моћи, никакве, и био сам светлосним годинама удаљен од места где се то
могло одлучивати и сазнати. Сигурно је било инцидената. Радње су биле
редом попљачкане али се на куће тих првих дана није ударало. Све су то
урадили локални Срби. Власт није била у стању (очито није ни хтела) да
заведе ред. То је била кардинална и одлучујућа грешка. Држава је морала да
се труди да свим грађанима обезбеди безбедност и сигурност. Да је тако
било, размере катастрофе би биле свакако мање. И да није тако, ми би као
народ и држава изашли из свега тога много усправнији. Овако, испустили
смо могућност да будемо макар морални победници. Дакле, колоне су
311
кренуле. Како је ко смогао. Нисам то могао да гледам, заиста ми је било
тешко. Када бих срео кога познатог, окретао сам главу на другу страну: од
срамоте. А, нисам могао ништа да им помогнем. Кад се погледа боље, ја сам
био једва у стању да сам себи обезбедим заштиту у то време, на том месту.
Сада отворено кажем, и то не да би се било коме додворавао, да сам имао
моћи заштитио бих све Шиптаре који су хтели да живе у миру. Није ме било
брига шта су они мислили интимно, у својим главама, ако нису узели оружје
и дигли буну - требало их је заштитити. Најпре: од нас самих...
...ипак... 3 месеца, преко 60 дана, пред страшну несрећу која нам се
надвила над кровове, пре него што ћемо затрети кућне прагове, ми источки
Срби остварујемо у јави интимни сан недосањани сваког поједница: живимо
у Истоку у којем нема нити једног Албанца. Сан као сан: уследило је буђење.
Али, остаће у нашим душама и у нашем памћењу да смо били једини Срби –
од Немањића па до дана данашњег – који су живели у том прелепом
метохијском градићу у коме није било нити једног Албанца. Знао сам ја да је
то пред велику несрећу, само, могло је и без тога, несрећа нам се спремала
чак и да се то није догодило и све је то био део плана рађења нам о главу. Па,
кад је већ морало да буде: нека је било! На страну личне драме оних који су
морали да оду да би се тако што догодило. Поштено смо им вратили и
платили нашим потоњим одласком и остварењем њиховог сна...
...реших да што мање будем у граду. Кренух да извиђам по шуми...
...(прва недеља бомбардовања)... у прво извиђање пошао сам случајно.
Уопште нисам по распореду припадао извиђачком воду. Али, тражили су се
добровољци а ја нисам послушао савет који сам добио до старијих још у
време кад сам одлазио да служим ЈНА: „Никад се не јављај да будеш
добровољац!―. Били смо глуви и слепи. Бомбардовање је тек започело,
преносиле су се разне гласине а ми нисмо имали појма шта се догађа у
суседним селима, има ли тамо припадника ОВК, јесу ли Албанци наоружани,
шта ако се стуште једне ноћи и све нас побију?! Суседно село нам је било
насумњивије. Требало је информација, и: добровољаца. Да се некако оде
тамо, најбоље ноћу и да се извиди каква је ситуација.
И тако, кренули смо по мрклој мартовској ноћи, још је ту и тамо било
снега. Преко брда, подно планине, да одозго извидимо село. Пре тога смо
договорили место где ћемо у повратку прећи назад у варош, да нас не би
побиле наше страже. Нисам никако био у кондицији. Нисам планирао да
ратујем и још уз то бити најистуренији: извиђач. Ни конституција ми није
била таква: крупан сам и са вишком килограма (које ћу врло брзо изгубити и
за пар месеци бити шланг и у кондицији). А ни навике ми нису биле баш
здраве: седење, пушење, пијање, читање, писање. Радије сам време проводио
по кафанама него на спортским теренима. По неки баскет, али тек на лето,
312
кад отопли. А после би се баскет залио хладним пивом, те тако ни од те
рекреације није бивало велике користи.
Већ од почетка те прве извиђачке акције, на првој узбрдици, душа ми је
на нос изашла. Претрчавали смо неке чистине, једва сам достизао да
нормално дишем. Мислио сам, ето, страдаћу без зрна барута. Најзад, некако
стигосмо до узвишења изнад села, неколико стотина метара ваздушне линије.
Тада је требало притајити се, ослушкивати ноћ и тишину, покушати уочити
неки трачак светлости или покрет силуете. Наиме, на то се своди извиђање
ноћу уколико немате адекватну опрему као што је ми нисмо имали. Јес'?
Одједном се из шуме зачуло ломљење грана, некаква гужва. Уплашили
смо да се нисмо нашли у клопци, да нам нису зашли иза леђа, а, опет, не би
ваљда правили толику буку пре него почну да пуцају на нас. А онда, на ободу
шуме, на чистини, појавио се велики бели коњ. У ноћној тишини чинило се
да се чује како му грива лети кроз ветар. За њим, у крду, излетеше још три-
четири коња! Гледали смо силуете у мраку, како трче по белини снега: лепи,
снажни, слободни коњи - трче! Опчињени призором потпуно смо заборавили
због чега смо ту где јесмо. Они су попут олује пројурили чистином и замакли
у други шумарак. Њихове копите су одзвањале од удараца у камен.
У селу очигледно није било живе душе. Нит' терориста, нит' сељака.
Отишли су сви некуд, или ћуте у мраку. Али, да нису отишли, да су у селу, не
би пустили коње и осталу стоку која тумара изнад села. Не би се чуо топот
копита кроз ноћ. У повратку поче да нас бије митраљез, са наше стране. Ми
смо били тихи, тешко да смо могли бити виђени, али су коњи и даље дизали
буку и ломили грање по забранима. Може бити да их је намирисао неки пар
вукова, који су знали у то време, на крају зиме, да сиђу ниско изнад самог
места, у потрази за храном. Или су коњи једноставно срећни што су најзад
слободни, што су изабрали свога вођу, што могу да галопирају кроз ноћ.
Митраљез није био упоран. Испалио је у мрак два-три рафала и престао. На
уговореном месту, где смо требали да се вратимо, сачека нас још једно
изненађење. Мештанин који живи близу, кад је видео да нема страже, која је
повучена уместо да само буде упозорена, самовољно је остао на стражи
сматрајући да је у питању пропуст. Викнуо је: „СТОЈ!―. Срећом. После вели,
„Мислио сам да одма' припуцам али ми нешто не даде―...
....вратили смо се са неког терена, мокри и прљави, и, у сабајле отишли у
оближњи мотел, да пијемо и једемо. У неко време, конобар доноси пиће и
бокс Данхила. Каже: „Шаље вам онај човек―. Препознасмо га, то беше онај са
страже. Наздравља и виче: „Хвала Богу, те не постадох убица оне ноћи.
Мало је фалило―. Одговарали смо на здравице, спојили столове и напили се
заједно. Хвала Богу те не бесмо убијени те ноћи, најапсурдније што се може
у рату: од своје руке...
313
 ...обично ноћу утихне. Са неба се чују авиони али се тај позадински звук
већ тада подразумевао – човек се навикао на њега. У тренутку кад осетиш да
је звук престао заболи те и уплаши та тишина. Повремено се од некуд чује
јака детонација: то је негде пала бомба или ракета. Чуло се на почетку и
шенлучење пијане војске, али је оно из дана у дан бивало све ређе и ређе, док
није скроз утихнуло како нам је сплашњавао ентузијазам. Кад нека кућа гори
у близи, ноћу, осетиш сенке које баца и ако их не видиш, а, чујеш како пуца
цреп и тренутак када се иста уруши. Пред зору, кад су ватре догореле, пијани
војници заспали а ноћни авиони отишли да би их касније заменили дневни,
чује се само стока. Чује се топот коњских копита по асфалту, мукање крава
које непомужене пужу по варошким сокацима, лавеж ситих и обесних паса
који се боре за територију. Ако погледаш, у само свитање кроз прозор, учини
ти се да је пао снег док не схватиш да је стадо оваца, без чобана, снуждено
опколило јасен на раскрсници код Рибњачког брда. Жали ми се један
комшија показујући ми на коња, лепог и великог, којег је упрегнуо у своја
кола:
- Ништа ме не разуме кад говорим српски, морам да му командујем на
шиптарски.
Преко дана је мање стоке по улицама, ваљда се плаше људи који их јуре
и терају у своје торове и штале. Или: под нож...
...једне ноћи су се терористи спустили у једно оближње село (село су
напустили Албанци а нешто Цигана је остало у њему). Целу ноћ су се
иживљавали над јадним људима. Због чега? Због лојалности према Србима?
Какве лојалности? То не знају ни сами Цигани. Неколицину су пред зору
убили а пар младих Циганчица су одвели са собом. Ујутро на коњским
колима, Цигани су дотерали мртве у варош. Ни они, ни ови у граду не знају
шта ће са њима да раде. На крају кажу Циганима да дођу овамо и уселе се у
напуштене шиптарске куће...
...тражимо Пашу за кога знамо да је стигао из Србије ту негде на рубу
Дренице али већ два дана не можемо да га нађемо. Пошто је то наш,
универзални, метохијски Паша, стало нам је да га ипак нађемо. Најзад, у
једној незавршеној дреничкој кући проналазимо њега и његов вод. Буцмасти
Циганин из Пашиног вода, хвали ракију коју сам донео и пита кад ћу опет у
посету?! Присећам се неког митинга из Крагујевца и пароле „Браћо Срби -
Роми су уз вас“ и гледајући мог новог познаника схватам да је то истина...
...на узвишци, поред самог асфалта леже мртви људи. Не знамо ни ко су,
ни шта су, нити желимо да знамо, хоћемо само да побегнемо што даље од тог
места, са тог подручја, на неки други свет по могућству. Сви смо уплашени и
збуњени а рат још није ни почео како треба. Касније ћемо огуглати. Не зна
човек шта је горе...
314
 ...полегали у некој дубокој јарузи посматрамо затвор Дубрава који
НАТО авиони сравњују са земљом без икаквог ваљаног разлога. У јарузи,
болничари, војници, полицајци, стражари, затвореници. Један од ових задњих
се успиње на асфалт да види боље шта се дешава. Сви вичу на њега: „лези
доле, ђаво те однео, хоћеш да изгинемо због тебе!―...
...НАТО авиони су стално изнад нас. И сви мисле да баш њих виде и
прате. Круже, испразне терет, а за њима стижу други. И тако цео дан. И тако
сваки дан. Ми се шуњамо према селу које је било јако упориште терориста.
Кажем било, јер су шарени пре пар дана то терористичко легло разбуцали и
отишли даље а нас сада шаљу да видимо јел' ко остао. Већ тридесет и кусур
година ту нема Срба и ако је пред рат 1941. године то било чисто српско
село. Тај бункер од села је држало неколико хиљада добро наоружаних
терориста који су западној штампи данима проглашавани за „голоруки народ
и цивиле које сатире српска солдатеска“. Опасано рововима, траншејама и
бункерима нама је изгледало неосвојиво. Кажу да је план одбране села
пропао из баналног разлога?! Шарени су наиме дошли са погрешне стране
рова: са леђа, и по невремeну: ноћу. Ово у сваком случају није било коректно
са њихове стране и видно је помањкање обзира према америчко-немачким
пуленима из ОВК. На улазу у селу види се негдањи контролни пункт ОВК и
место где је стајало постоље за митраљез типа бровинг (имали су бровинге и
на џиповима који су били покретни и врло опасни).
Сам пункт је рововима повезан са брдом и планином изнад села, то ће
рећи да је ту ископано и утврђено неколико километара ровова и бункера.
Нема већих трагова борбе сем што се по побацаној опреми идући уз ров
према брду може пратити правац којим су терористи бежали. При врху рова
па самим тим и брда налазимо ручни ракетни бацач кинеске производње и
адидасов ранац у коме су пуњења и мине. Скроз на врху, у бункеру
осматрачници направљеном од камена налазимо на ликвидирану посаду
бункера. Са тог места је дејствовао врло скуп инострани снајпер у народу
познат као црна стрела. Двојица су у немачким шареним униформама, један
у црној, коју су носили припадници њихове Војне полиције а који су били
задужени за терор како над Србима тако и према непослушним Албанцима.
Топло је за ово доба године па се лешеви већ осећају.
При силаску у село наилазимо на још један леш. На ногама су му
војничке чизме а испод сакоа маскирна кошуља. Није стигао да се пресвуче.
Не лежи, већ је тако мртав ослоњен на једну дивљу крушку. Звери су га већ
добро начеле и сада оставиле јер је почео да се распада. Око њега пасу краве
и овце. Ко кога ту чува? Низ поток силазимо према селу, са свих страна
излазе змије, углавном поскоци, можда на сваких три четири метра пролети

315
по једна. Неко објашњава да су узнемирене због силног подрхтавања земље
услед бомбардовања (и детонација) које непрекидно траје.
Село није разрушено, нити попаљено. Тек ту и тамо се види траг борбе
или пераја од минобацачке гранате. Пред џамијом несвакидашњи призор.
Коњ који је остао затворен у џамијском дворишту, уплашен од пуцњаве и
детонација покушао је да прескочи ограду. Није имао довољно снаге да
прескочи па је прободен на шиљак од металне ограде тако остао да виси. Већ
се укочио и заударао је. Као какав споменик људској глупости лебдео је тако
забоден на металну шипку. Около пуштена стока, пси. Само људи нема.
Живих. Примичемо се и опрезно улазимо у сеоску школу. Унутра касарнско
уређење. По ходницима дрвене полице за пушке, у учионицама спаваоне.
Душеци и вреће за спавање уредно сложени. На спрату амбуланта, добро
опремљена и снадбевена али су скупоцени увозни апарати поломљени. Очито
да терористи нису хтели да се Срби користе њима а нису могли да их носе. У
суседној учионици убијени терориста. У зборници „наоружана“
противтенковска мина (са упаљачем у себи). Па кабинет музичког са
комплетним инструментима за оркестар. Прелазим преко жица гитаре, овај са
стране лупа у бубањ, на двадесет метара од нас мртав човек. Јебем ти рат!
Преко пута школе нека фабрика. И њој прилазимо опрезно. На
портирници табла на којој пише Policija ushtarake (војна полиција).
Обилазећи фабрику схватамо да је то била њихова касарна, али и затвор,
наилазимо на просторије где су затварани људи, трагови вршења нужде и
оскудних оброка доказују нам то. Код себе имамо списак киднапованих лица
и опис одеће коју су имали на дан киднаповања, не би ли кога пронашли
макар и мртвог. Нема никаквих трагова. Касније смо сазнали да су
киднаповане Србе и ухапшене Албанце користили као носаче (муниција,
гранате, опрема и храна) при повлачењу преко планине, а да су касније
ликвидирани, ко зна где?! Ови су изгледа збрисали први и добро
организовани.
Чујемо комешање у суседној просторији, сви дижу пушке и прилазимо.
На позив да се идентификују и изађу чујемо плач жене. Опрезно улазимо и у
ћошку купатила, на плочицама затичемо старији брани пар. Албанци.
Уплашени, гладни, по мало већ и дезоријентисани. Већ трећи дан не
помаљају главу из овог купатила. Вадимо конзерве и бајат хлеб из борбених
ранчева, неко каже да проверимо које нису од свињског меса а гледајући њих
схватам да им у овом тренутку то уопште није важно. Нудимо их да једу, они
невољно прихватају, плаше их наши прслуци и пушке, сматрају да ће бити
убијени, мисле да ваљда тако треба да буде у овом рату. Ми им дајемо
конзерве и за после. Кад су се мало смирили питају: „Шта да раде?“. И ми се
гледамо међусобом. Шта им рећи? Са нама не могу, ми идемо даље. Нека се
316
окрепе па крену за својима, или нека иду у најближи град и пријаве се
органима власти. Опасно је за њих и једно, и друго. Ми трећег решења
немамо. Ми смо били дружина која никада није посезала за тим трећим
решењем. Ми смо били српски војници. Остависмо их ту где смо их и нашли
и веровали или не, пожелели им срећу. На возило које се у међувремену
стигло окачили смо таблу policija ushtaraku. У сусрет нама су тутњали
„патриотски“ шлепери из Београда (према Београду)...
...пошли су да одвезу војнике који треба да оду на одсуство, викенд. На
превоју званом Кећ поток улетели су у заседу. Присебан возач је успео да
спусти пинзгауер низ падину. Искочили су из њега неповређени и заузели
добар положај. Пре него су изгинули, схватили су да имају само по један
оквир муниције, онај на пушци, неки чак ни толико. Терористи су сачекали
да остану без муниције и све их побили...
...лутајући по врлетима и набујалом зеленилу био сам често у ситуацији
да одлучујем о туђим животима. Гадио сам се те могућности. Страшно је то
што рат и безакоње могу да донесу: одлуку о животу и смрти, која се нађе
најчешће у рукама пропалих, нестабилних и неуспелих људи. Јер, нормалном
човеку никада не би пало на памет да угрози другог човека, жену или дете –
цивила. Међутим, када рат потраје онда се догоди да и нормални људи
полуде. Борба је нешто друго. Он има оружје, ти имаш оружје, на различитим
сте странама, због различите идеје, или сплета околности, супростављени
сте: па, ко кога до'вати. Најчешће у борби и не знаш јеси ли кога погодио или
убио. Далеко је то од филмских сцена. Најчешће пуцаш уз заклона и слабо
помаљаш главу, а непријатеља углавном и не видиш. Само, мало је било
борби. Некако је свима и на свим странама било најлакше да кидишу на
цивиле. СВИМ странама у проклетим балканским ратовима деведесетих.
Често сам био у ситуацији да одлучујем о туђим животима: у сто-од-сто
случајева определио сам се за живот...
...снајпер нас је тукао са приличне удаљености. Негде са врха планине,
једва нас је и видео. Али је тукао и требало је бити опрезан. Некад су зрна
падала доста близу, онако ђутуре, само, пала би и на кров куће тако да можда
и није било баш онако без везе. Није било разлога да ако већ погађа кућу не
погоди и неког од нас. Зато смо засели леђима уз дебели дворишни зид
карактеристичан за шиптарске куће. Спремали смо ручак на отвореној ватри,
то јест: жару. Јесте ли икад убили бика од 400 килограма за неколико
шницли? Занети тако тајнама кухиње, одједном чујемо трактор а одмах затим
и видимо како се приближава. Машемо им да стану, ама џабе. Разазнајемо на
возилу неког чичу и његову жену. Срби. „Је ли ово сено ваше децо?―, пита
чича. „Није―, кажемо ми. „Оћете да ми га дате?―, наставља стари и вади из
торбе флашу ракије. „Како да ти дамо сено кад није наше?―, упорни смо и
317
ми. „Па војска сте нека―, каже чича тоном који би требало све да
подразумева. „Грота да пропадне, иде зима, ко зна шта нас чека, неко ће да
га запали―, сад се баба укључује у причу. „Слушајте, одозго бије снајпер,
боље је да се склоните одавде―, каже неко од нас. „Слабо се ми, дете,
разумемо у политику―, каже стара и поче са мужем да товари. Док нису
завршили и отишли онај одозго се није огласио. Сигурно је сељачко дете које
зна шта значи спремити храну за стоку пре зиме. Док пијемо чичину ракију
неко каже: „Они су за сено макар питали нас а ми за бика нисмо никога―. Па
осим оног на брду није ни било никога у близини да питамо, а на крају
крајева, и некаква смо јебена војска...
...каква црна комора? Сналази се како знаш и умеш. Команда најчешће и
не зна где си и шта си. А и да зна нема могућности да ти дотури било шта. И
тако, после неког времена овчетина нам се згадила. Сваки дан: печена овца.
Или, овчетина од јуче. А предели где смо се обично кретали своје задње
прасиће су видели пре пола века. Јело се без хлеба. Тек кад неко оде до
команде, или града, донесе хлеба. Соли смо налазили по напуштеним кућама.
Један домишљати чарапан из вода, иначе талентовани касапин, измислио је
посебан рецепт за сушење меса, како би имали нешто да носимо са собом за
јело а да не буде овек тражење напуштених оваца по шуми. Рецепт је
следећи: пронаћи каквог младог бика или теле, испалити му метак у чело,
заклати, одрати, одвојити каишеве најбољег меса, те каишеве добро усолити
и нагурати у оне велике војничке мањерке које служе да се носе оброци
војсци на терену. То су оне мањерке које се могу херметички затворити и у
њих стане десетина и више килограма меса. Напуне се тако да се могу једна
затворити, да се месо притисне максимално. Онда се тих неколико мањерки
баце у пинзгауер, поред сандука са муницијом и чарлија, те се возе куд и ми,
следећих неколико дана. Када се негде улогоримо, са изгледима да ћемо ту
остати неко време, месо се извади из мањерки, повеша около ватре на којој се
спрема текућа храна (овца на ражњу) и то се месо врло брзо осуши (буде
полубарено). Тако одимљено може да се носи у ранцу и једе кад затреба.
Последње залихе таквог меса смо потрошили неколико дана пред крај рата,
први пут, код командира вода који нам је дуго опремани шанк свога кафића
послужио (то су она скупоцена пића што се држе за украс на шанку), и други
пут, када сам ја моме воду ставио на раполагање моју колекцију скупоцених
вина, пар стотина флаша, од који су нека била стара и по тридесет година...
...гледам у заседи убијене терористе. Млађи, у црној униформи, на
леђима има кинеску варијанту калашњикова, за пасом кинеску варијанту
токарева (са продуженим оквиром од 15 метака), а у рукама најмодернији
бацач граната 40мм, немачке призводње са ротирајућим добошом, оптиком и
IC обележивачем. У џепу сателитски телефон и најновију моторолину радио
318
станицу (касније ћемо утврдити да им је то на поклон оставила посматрачка
мисија ОЕБС-а, која се пред рат повукла са Космета). Овај други, нешто
старији, у немачкој униформи, има само кинески пушкомитраљез са
добошом и пуна недра трешања. У торби повеће парче сланине. Муслимани
су, нису је јели. Али су користили сланину да подмазивање пушака. Чуо сам
касније да су обојица проглашени за цивилне жртве српског терора за
иностране потребе, а јунацима ослободилачког рата за своје, интерне.
Ништа ту није романтично, зликовци су то, ал' ето сећам се тих трешања
расутих по њему. Много су војника и цивила побили терористи из те групе.
Једном су нам на ничијој земљи утекли за длаку из једне куће опасане
високим зидом. Унутра осамнаест сложених душека, заклан бик и усољено
месо (бикови су, дакле, страдали од обе стране, вероватно јер нису имали
веру и нацију), велики акумулатор за пуњење радија. У дворишту жица пуна
опраног веша. Неко примећује да има и женског рубља које се суши. У
хладовини пољски сто а на њему ваза са свеже убраним цвећем. Цвеће,
трешње - о чему ја то причам?! Сутрадан, на састанку код безбедњака из
бригаде који се управо спустио са планине добијамо информације: „Група
броји осамнаест терориста, шеснаест мушкараца и две жене. Вође су
обучаване у иностранству, можда имају и до два припадника неке од
специјалних јединаца НАТО земаља који служе за навођење на циљеве и
осматрање за евентуалну инвазију, сумњамо на САС―. Мислим се: жене,
отуд цвеће. „Девојке су најкрволочније и зато бих вам препоручио да не
дозволите да будете заробљени―, наставља безбедњак. Ја заборављам на
цвеће и пипам моју зелену бомбу у прслуку. Њу сам себи наменио за не дај
Боже. Романтика убраног цвећа у вази ми је брзо увенула кад сам чуо
наставак информације о томе како су мучени и измасакрирани наши
заробљени саборци или киднаповани цивили управо од тог „нежнијег пола“...
...шиптарско село. Ту ни пре рата није било препоручљиво сврћати. Чак
ни војска или полиција. У једној кући, у једном ћошку, један сандук. У
сандуку извезен гоблен. На гоблену: Свети Ђорђе убија аждају. Мој светац,
моја слава, у шиптарској кући. Наш светац. Само су се они због нечег
разишли са њим а ја му се као ратник и даље молим. Али!!! – нису га
заборавили...

319
 ...добијамо поуздане информације са границе да наши саборци немају
намере да се помере ни за педаљ уназад. Трпе велике притиске из ваздуха
(НАТО), са земље (терористи, албанска армија и плаћеници) и из Београда
(опозиција, невладине организације и круг двојке). И поред тога, не пада им
на памет да се предају или, не дај Боже, побегну. А ови из НАТО баш све
лепо испланирали. Почне лепо бомбардовање, пробије се граница, Србија
капитулира, за два-три дана и готово. После тога се пуном снагом крене у
„изградњу демократије“ на Космету, нико више не помиње Монику
Левински: ма, да те види бог. Али, увек се нађу неки Срби да све покваре.
Зато и добијају оно што су заслужили: дрзнули су се да бране властиту
отаџбину. Нама у другом ешалону, борба војске на граници подиже морал у
овом новом Косовском боју. Косовске битке, ма када се одигравале и против
кога се водиле, увек су одлучивале о већим стварима него што је у први мах
то изгледало. Најмање се у косовским биткама бранило Косово. И Метохија.
Бранили су се виши, небески циљеви (али се и заустављало надирање хорди).
Косовске битке, све редом (има их много и никада не престају) водиле су се и
губиле у циљу очувања српске државе и српскога имена. Нити ће икада
српска држава бити цела и јака без Пећи, Дечана и Гориоча. Не бране
падобранци и њихови саборци из других јединица само границу. Они бране
наше право да будемо људи. Они су својом битком одбранили право да то
могу да чине и онима који данас у Србији пљују по њима: то је цена слободе
за коју су се изборили...
...качили су нас са различитих страна сви, и са земље и из ваздуха, хвала
Богу увек непрецизно и из даљине. Ми смо имали ту срећу, многи нису. Мене
су више пута озбиљно угрозили и пси. Људи су стално бежали: или они, или
ми. Пси су остајали: и наши, и њихови. Случај први: улазимо у кућу, један

320
трчи лево, други десно, ја на спрат. Ногом ударам врата од једне собе и
улећем у просторију. Са стране на мене скаче огроман пас, острвљен и бесан.
Ко зна колико времена је боравио у тој соби без хране и воде и, вероватно,
још мање се може сазнати о мотивима онога који га је ту затворио. Пошто се
одбио од пушке коју сам инстиктивно држао испред себе, ја сам то
искористио да заждим из собе. Наравно престрављен. Случај други: целу ноћ
се пентрамо уз планину, по киши и магли, а не би ли у зору заскочили
терористе за које имамо податке да се крију у једној бачији. Уз велике напоре
и стижемо, тихо се примичемо, све је по плану док се на нас нису стуштила
два шарпланинца из мрака. Кидишу, лају, трче. Чувају посед и газду. Ми
покушавмо да се одбранимо, да их побијемо али се по мрклом мраку скоро
ништа не види. Пуца се на невидљиве „стелт“ псе. Једно зрно удара у бусију
на двадесетак сантиметара од моје главе. У озбиљној смо опасности да се
међусобно поубијамо. Након десетак минута пси се повлаче. Ми се шуњамо и
прилазимо бачији, знамо већ да је касно, али мора се. Унутра налазимо
заложен лимени шпорет и прекипело млеко на њему. Случај трећи: у неком
тамо селу, у неком тамо дворишту, ослањам пушку уза зид и крећем према
недовршеној гаражи да се олакшам. Гаража је у фази изградње, тек озидана,
без врата. Оног тренутка кад сам крочио на улаз, држећи се за шлиц, на мене
креће чопор уплашених паса (уплашених синдромом сатераности у ћошак)
који су у хладу гараже побегли од врућине. Тражим руком пиштољ на
прслуку. Већ је касно: на земљи сам и прегажен тим псећим стампедом...
...ноћу је најгоре. Метохија је равна а ми некако под брдом. Све се види.
Сваку ноћ горе ватре на све стране. Што од бомбардовања, што од паљевине.
Од овог другог, руку на срце: више. Ватра је све однела али јој је доста и
времена требало. Није било лако потпалити све. И ма колико се трудили, пре
њих: ми, и после нас: они, увек остане нешто што одоли ватри и људима.
Никада не изгори баш све. Остане увек нешто, некад не више од детаља, да
подсети да се палило туђе и да чак ни згаришта не припадају палиоцу. Ватре
су гореле. Дим је ограничавао и међио моју Метохију. Некад црн, некад бео –
као да је свака кућа давала неки свој одговор о рату и миру, о љубави и
мржњи. Ноћу се дим није видео али су светле пламене кугле из даљина и са
различитих страна сијале, осветљавајући пут одлазећем разуму, да се више
никад не врати у ове крајеве. Чудан је начин избора паликућа. Никада разум
не одлучује о новој паљевини: све је чист инстикт, нешто унутрашње,
недефинисано, што човека упути баш према тој (некој) кући. У овоме рату
паљења кућа војске се нису сукобљавале са људима - него са грађевинама,
ваљда са симболима постојања и остајања. Као да је нешто говорило, и
једнима и другима, да треба куће палити а не људе убијати. Хуманије је. Ми
само нисмо хтели да живимо заједно...
321
 ...источка џамија у пламену. Ноћ. У њој не гори Мухамед већ из ње
вришти поново разапет Исус. То не гори џамија већ сагорева вера у Христа.
То није запаљена џамија већ источка црква. Само што то не знају они који си
креснули фитиљ. Ја знам: док гледам пламен из дворишта...
...једнога дана чуле су се тупе детонације, прво из правца Љуга, а касније
и са других делова вароши. Никоме није било јасно шта се то догађа. Знали
смо да НАТО бомбе нису сигурно обзиром да се сем тих тупих удараца
којима су претходили карактеристични звуци прелетања нечега, ништа друго
спектакуларно није дешавало. Требало нам је времена да схватимо да нас то
терористи са планине гађају минобацачима. У рату брзо учиш, под условом
да преживиш прве лекције. Све што си раније гледао на филму, читао у
књигама, радио на обуци – све пада у воду. Правила су потпуно нова и
другачија. Тако смо се и ми по први пут суочили са минобацачком ватром
која се насумично изводи са огромног планинског простора који надвисује
место. Терористи би испалили мину, па би се притајили. Да се обиђе терен у
потрази за њима било би потребно на стотине људи, неколико дана. Остало је
само да се осматра двогледима, не би ли се приметио какав знак и активност.
Најзад се неко досетио да активирамо наше минобацаче. Командир вода
минобацача је прецизно усмеравао ватру на квадрате које смо му показивали
као сумњиве а онда би ватру пребацивао на потоке у којима би се терористи
могли сакривати и на врхове обронака планине преко којих би могли да се
повлаче. Нису се више јављали: престало је бомбардовање цивила од стране
ОВК. Потпуно сам заборавио на ову епизоду, а онда сам једне ноћи, у време
док сам завршавао ову књигу, сањао Исток, своју кућу и минобацачко
гранатирање, те моју немогућност да заштитим своје дете. Дрхтећи и
уплакан, устао сам да прибележим ове нејаке редове...
...целу ноћ се са стране једног села из околине чула пуцњава која је пред
зору утихнула. Шаљу нас да видимо шта је у питању јер су мештани послали
абер за помоћ. Кад смо стигли затичемо их полегле у неком јарку а око њих
хиљаде чаура и нешто мање празних флаша. Тврде да се у напуштени
албански део села, преко пута, ноћас спустили терористи и да су их напали.
Одлазимо тамо, већ сумњајући да ћемо било шта наћи. Не личи ово на напад
терориста, бесмислено је да се привуку неким кућама па да целу ноћ
размењују ватру са њима. Чешљамо кућу по кућу али је очигледно да нема ни
трага од бандита. Нема ни трагова да се одатле дејствовало. Нашла би се нека
чаура, неки заклон. Враћамо се и умирујемо, кроз прекор, мештане. Они моле
да им се пошаље допуна у муницији: остали су, веле, без једног јединог
метка. За оно друго, у флашама, већ ће се снаћи и сами. Не кажу али се
подразумева.

322
 Ми одлучујемо да се не вратимо назад возилом него пешице, да
извидимо мало и по дубини велике површине ораница и лугова које нико не
контролише. Вегетација је бујна јер је терен богат водама. Овде има и много
пространих међа а и месецима више нико и не коси. Осећамо се као у
џунглама Вијетнама у којима никада нисмо боравили али које смо толико
пута гледали у „холивуд продукцији“. Ходајући тако назиремо једну лепу
кућицу и прилазимо јој. На двадесетак метара испред куће, наслоњена уза зид
штале плаче једна стара жена. Циганка. На наше питање „зашто плаче?“, она
одговара: „Син ме туче кад год попије а богами у задње време и без тога.
Ето, и сад ме је истукао и истерао напоље―. Љути због онога што чујемо
правимо план. Појачавамо маскирне боје на лицу, неки спуштају фантомке на
главу. Скидамо своје црвене беретке које носе извиђачи у војсци и везујемо
зелене мараме око главе. Онда: упад у кућу!!! Хватамо „јунака“ који бије
своју мајку и грубо га изводимо напоље. Страхујемо да уз пут не издахне
колико се престравио. Док клечи на земљи цеви од пушака су уперене у њега.
Избезумљен је до страха. Већ се опростио од живота. Тресе се као прут.
Молио би за милост али нема снаге ни да проговори. Тотална блокада. Један
од нас, најмање је битно ко, вади нож, приноси му га под грло и каже: „Ако
још једном, само још једном, дирнеш мајку или само викнеш на њу, ми ћемо
се вратити―. И брзо одлазимо из дворишта. Чујемо иза себе плачни и
дрхтави глас: „Никад више, никад више, да ми умре мајка ако лажем!―...
...једном су једног човека у једном рату у тамо једној вароши оптужили
да краде и ради за непријатељску страну. Па су нас послали да видимо шта
чинити са „лоповом“ и „издајицом“. Пролазећи кроз село у коме је живео
пријављени човек, приметио сам да су многи (не сви) обори пуни машина,
стоке, (богами и: намештаја), аутомобила... „Богат крај― – помислих. Неки
су имали чак по два комбајна, неки по: три трактора, а о ситнијим
прикључцима и путничким аутомобилима не вреди ни трошити речи. Са
друге стране, шиптарске куће по околини пусте и похаране. Све то је
изгледало чудно за село које је имало само једног лопова, једног пријављеног
и то од стране једног дела његових комшија – али, виђао сам у току тога рата
и већа чуда па сам ово држао за неко од мањих. Када смо стигли испред куће
овога којега је много људи пријавило као лопова и што су га опањкавали кад
год би ко дошао у варош још од почетка рата, и кад смо ушли у двориште: би
ми све јасно. Двориште празно. Нема трактора, приколица, аутомобила,
комбајна. Нема намештаја по дворишту (јер кад украдете намештај и
донесете га кући онај стари из куће морате избацити да би сте убацили нов).
Помислих: „нема овде посла за нас, човек је чист и поштен, по томе се
разликује од оних који га пријављују и зато га ови други мрзе―. Мрзе га јер их
он својим поштењем упозорава и подсећа какви су заиста они. Мрзе га јер
323
неће да краде са њима, да буде као они. Зато га нису остављали на миру. Он
је издајник јер не краде са њима (оно, у принципу, то и јесте тачно, јер је
заиста издао њихову идеју и њихово поимање морала). Али није издао своју
земљу! И ови други, што су били са мном, схватили су о чему је реч. Ако смо
се са нечим добро упознали у току тога рата то је био лоповлук у људима.
Где смо се најмање надали ту смо га затицали. И, супротно – наравно.
Попили смо кафу код њега и отишли. Ни једном речју није поменуо своје
комшије...
...после кафе код „највећег лопова“, зашли смо у део села у којем живе
Цигани. И ту по пријави. Дојавили, они исти, да једна Циганка носи храну и
држи рањене терористе. Не знају кад и како, али „знају“ да је то истина.
Цигани престрављени, не знају ни ко смо, ни шта смо, у шареним прслуцима
и са маскама на лицу. Сиромаси, навикли да се сви преко њихових леђа
иживљавају, одмах нам откривају кућу оптужене Циганке. А она, кад је
изашла из куће, на прагу, обасјала нас је лепотом. Циганка лепа ко уписана.
Млада, једра, тамног тена, лепа у лицу. Рекох овим мојима: „Ма, ајмо одавде,
нема овде посла за нас'―. „Што?― – питају ме. ''Крива је што је лепа'' –
рекох им. Љубоморни људи на лепоту, кивни на одбијање, љути на поштење.
То је био изгубљени ратни дан. Макар нико није страдао...
...на друму изрешетан комби. Трчимо према њему и унутра назиремо на
задњем седишту једног рањеног човека. На поду лежи једна жена. Рањеник је
погођен у главу али још мало даје знаке живота. Жена је страхом прикована
за под комбија и не реагује на наша питања али је срећом неповређена.
Зовемо санитет радио везом али се нико не јавља. Наилази једно војно возило
у међувремену и ми покушавамо да несрећника што опрезније извучемо са
седишта. Нема никавих шанси, то се види, али је још жив. Држим га испод
руку и преносимо га у возило. Глава му је на мојим грудима. Видим му
мозак. Тада из шуме излазе још два човека. Испоставиће се да су то возач и
сувозач комбија. Побегли су у шуму чим је комби који је сам рулао неколико
стотина метара стао. Они су синдикалци једне велике фирме из централне
Србије. Носе својим мобилисаним колегама дарове од синдиката. Погођени је
иначе председник синдиката у фирми. И заиста, у гепеку комбија, испрскани
крвљу насложени пакети чоколада и сокова. Жена се у међувремену мало
повратила. Ми ћемо је одвести до команде а осталу двојицу шаљемо другим
возилом на исто место.
- Забога, госпођо, шта радите овде? Знате ли ви уопште у какво сте се
гротло спустили? Какав црни синдикат и чоколадице?
- Знам где сам дошла – вели - син ми је овде негде, зато сам се и
пријавила да кренем на пут. Само да га видим.

324
 Сви ћутимо. Схватамо. Кумановски споразум је потписан има неколико
дана већ. То је значи мир?!...

325
 ЛОКАЛ-ШОВИНИЗАМ

''Шумадинцу је Српство донде докле његов пандурски штап допире''.

Стеван Сремац
У сенци разних геј парада, и притисака који иду уз то, када су многима
пуна уста људских права и једнакости пред законом, када нам из света
поручују да не градимо демократско друштво зато што не дозвољавамо
неким ефемерним групацијама да шетњом провосирају 99% грађана, овде ћу
говорити о стварном кршењу људских права, о великом проблему српског
друштва, о томе како постоји једна мањина у Србији која је угроженија од
свих осталих: националних, верских, сексуалних и животињских мањина.
Говорићу о локал-шовинизму и његовим жртвама, о регионалном
шовинизму, и о дискриминацији на тој основи која је свакодневна и
свеприсутна, која изазива велике потресе и душевне боли код многих људи, у
чијој се позадини одигравају притисци и уцене, где се код људи рађа осећај
инфериорности у односу на околину. Ко је данас најугроженији у Србији (ако
изузмемо да су економски сви угрожени, изузев шачице лопова и
политичара)? Која је групација и мањина најрањивија и наизложенија
дискриминацији? То су избеглице и расељена лица!
Српско друштво је, као по обичају, увек у некаквој контрадикторној и
апсурдној ситуацији. Док се већина грађана, макар по резултатима избора,
изјашњава за „Европу без алтернативе“, па самим тим и за неким
вредностима (је ли?!), са друге стране та већина жели да остане затворена
дубоко у својим локалним атарима, да се тамо ништа не мења а да се око њих
мења цео свет и све најзад крене на боље. При томе, има се разумевања за све
и свакога, само не за оне који су ту, заједно са њима живе, деле добро и зло.
У Србији постоје угрожене категорије људи али се проблем не сагледава
реално, већ се, у зависности ко покреће које питање, тако слажу и
приоритети. Националне мањине, сексуалне мањине – све то стоји у
одређеној мери и свакако много мање него што се у јавности приказује.
Најугроженија мањина и групација у Србији јесу расељена и избегла
лица (ако изузмемо незапослене као посебну и најугроженију категорију),
они су свакодневно на удару регионалног и локал-шовинизма, и то, мора се
признати, не толико на државно-институционалном нивоу где ствари како
тако стоје, већ на нивоу појединца и уже заједнице (фирме, улице, зграде,
школе). То је проблем пред којим јавност и држава окрећу леђа, проблем који
дискриминацијом угрожава велики број људи и који до сада посебно
законски није регулисан и кажњив. Ви данас у Србији не смете „геја“ назвати
„педером“, јер можете бити кажњени за то, не смете шутнути пса луталицу
чак и када кидише на вас, али Србина са Косова можете погрдно и увредљиво
326
звати Шиптаром до миле воље и нико вас неће ни упозорити да то не ваља, а,
о неким казнама и да не говоримо. Што је најгоре, кад Албанца назовете
Шиптаром онда сте у опасности да будете процесуирани.
На удару су људи који због предрасуда и непријатељског окружења трпе
свакодневно огроман притисак, од деце у школама, преко запослених, па на
крају до оних најугроженијих који немају ни посла, ни прихода, ни крова над
главом. Не треба мешати локал-шовинизам са локал-патриотизмом, у истој
оној мери у којој не треба мешати патриотизам и шовинизам. Једноставно,
једно друго искључује. У једној заједници локал-патриоте могу бити сви,
староседеоци и дошљаци, јер се заједно боре за лепши и бољи живот, за боље
грејање, лепше и чистије улице, квалитетну воду, лепши град, победу
локалног фудбалског клуба. Шовинизм је, опет, непризнавање права на
локал-патриотизам онима који су дошли од некуд, поготову онима који су
дошли бежећи од зла. Наиме, шовинизам је непризнавање никаквих права
онима другачијима, до последњег: права на живот!
Пулени невладиних организација ће се сложити да у Србији постоји
српски шовинизам чак и тамо где га нема, да постоји мушки шовинизам, да
постоји расни шовинизам, али нико не помиње локал-шовинизам (не помиње
се ни рак рана српског друштва ауто-шовинизам, или ауто-геноцидност, по
историчару Ратку Вукелићу, који управо пропагирају припадници идејом
блиски „другој Србији“ и невладиним организацијама, па и владиним
организација, што то не рећи?!). Локал-шовинизам и ауто-шовинизам им
нису интересантни јер су жртве Срби, напротив, они га поспешују. Неке
политичке групације и партије чак и отворено пропагирају тај вид
дискриминације, поготову у Војводини, али и у другим деловима Србије,
највише у партијском организовању на регионалном и локалном нивоу.
А, данас се у Србији најчешће и највише спроводи управо
дискриминација по тој основи, поготову ван Београда. Свакодневно, хиљаде
људи доживљава увреде, шиканирања, уцене, притиске од стране локалних
шовиниста. Децу у школи вређају и називају погрдним именима, чак и
наставници, а, о вршњацима и да не причамо. Они те увреде доносе из куће и
таквог начина васпитања. На радним местима се свакодневно догађа мобинг
према лицима која нису рођена у средини у којој раде. Већ је постала пракса
да се при запошљавању дискриминишу она деца која нису „наша деца“, како
то воле да кажу локал-шовинисти.
Проблем није ни нов, нити само наш. Он је присутан у свим друштвима
и испољава се, мање или више, у зависности од самога стања у коме се
дотично друштво налази. Гинтер Грас је писао о томе како су дочекани
Немци који су избегли из Данзига (Гдањск) и територија које су напустили
после слома 1945. године. Где се добро живи и има посла, он је мање
327
приметљив и испољаван. Где је криза велика, где нема посла и сиромаштво
прети грађанима, такви проблеми долазе до изражаја. Додатно и максимално
компликује ситуацију насилни и неприродни прилив великог броја људи
услед ратова. И, ако је Србија у задњих двадесет година оптуживана за све и
свашта, она је једина сачувала своју мултиетничност а уједно је примила
највећи број избеглих и расељених лица. Тај прилив је направио велики
притисак на већ осиромашено домицилно становништво, које је и само било
без перспективе и посла. Кад је реч о расељеним лицима онда се ту ствар
додатно компликовала јер је држава покушала, и, у добром делу успела, да
им сачува радна места у државним и јавним органима и предузећима. То је
створило слику да таква лица имају повлашћени положај у односу на
староседеоце, без обзира што су они већ радили те послове. Осетио се
притисак и на другим пољима, појавила се конкуренција у приватном сектору
и сивој економији. Где је била једна тезга на пијаци: појавило се десет нових.
У том мору несрећних људи било је и оних који су дошли са пуно новца
и богатства. Почели су да купују некретнине и да се шепуре у скупим
аутомобилима. И ако их је било мало, то се углавном видело и на тај начин се
стварала погрешна слика да избеглице боље живе од староседеоца. Тој
импресији је помогло и то што су годинама пре егзодуса досељеници са
Косова и Метохије заиста доносили знатан капитал од продаје имања, са
којим су у централној Србији куповали неколико пута веће поседе. Добар део
њих је дошао трбухом за крухом, снашао се у новој средини, добио посао и
стан, а онда су продајом своје бабовине додатно одскакали од средине у којој
живе. Али, све то нема везе са људима који су дошли у колони и збегу, али их
је ипак армирани зид таквих предрасуда дочекао. Чак и за горе поменуте
случајеве локал-шовинизам нема оправдања. Најзад, људи треба да имају
пуно право да располажу са својом имовином, а етички и морално грех је
подједнако велик: и оног који купује, и оног који продаје. Да би Србин са
Косова мога да купи имање од пара које је добио за своју бабовину, неко у
Србији, Србин из централне Србије, је требао да му прода своју бабовину. И
купац и продавац су се одрекли своје дедовине зарад неких пара.
Појединачни локал-шовинизам постоји и увек ће постојати и он је
свакодневно присутан. Решење видим у изједначавању свих дискриминација
пред законом. Треба увести законске санкције исте за све: треба кажњавати
увреде и нападе на националне и полне мањине, па и за жртве локал-
шовинизма које могу бити све у једном: и сексуалне, и националне и
регионалне жртве. Замислите како се осећа у некој српској паланци геј из
Ђаковице који је Турчин?! Не кажем, у закону можда и постоји таква
одредба, као што постоји и у Уставу како смо сви исти и са истим правима,

328
на шта се позивају ови са параде, али се у пракси то не дешава, на шта се
исто они позивају.
Проблем је много већи када регионални шовинизам добија
институционалне и законске форме, што постаје правило у локалним
заједницама, а која нису ништа мање ригидна у односу на чувене нинбершке
претходнике. Проблем је што данас локалне заједнице осокољене
регионалним шовинизмом, поготову оне даље од Београда, и по Војводини,
све више користе место рођења као главни адут при запошљавању,
напредовању, било којој другој помоћи или привилегији локалне заједнице.
Проблем је што скоро да нема места у Србији које нема локалну политичку
организацију која пропагира локал-шовинизам. Регионали шовинизам постаје
главна идеологија локалних партија на изборима а њихов главни програм
јесте борба за привилегованост једних и дискриминцију других. Они се
уопште не крију у својим наступима али нико на то не реагује на адекватан
начин на тај вид испољавања дискриминације. Замислите само, да се на
локалним изборима појави групација која се залаже да предност при
запошљавању и стимулацији бизниса имају само мушкарци, или само
хетеросексуалци, дигла би се кука и мотика, брујао би Београд о том
примитивизму. Међутим, када се на локалним телевизијама шепуре људи
који говоре да Чачак треба припадати само рођеним Чачанима а Краљево
Краљевчанима, онда нико о томе не каже ни једну реч. Замислите да неко
каже да се у Смедереву не могу запошљавати гејеви пре него се запосле сви
рођени Смедеревци. Не би се тај наносио своје политичке главе. Међутим,
уколико на тој истој телевизији, у том истом обраћању, изјави да ће, уколико
победи његова групација, староседеоци имати предност при запошљавању,
без обзира на искуство и стручну спрему, нико неће реаговати а велике
странке, којима су пуна уста Европе и људских права, формираће власт уз
помоћ истих, уколико затреба. Што је најгоре, ко год је прочитао макар
неколико књига, зна да су ти староседеоци углавном много млађи чак и од
америчких тараба, као што су ти Лалоши који мрзе дођоше дошли истим
путем са истог места, само другим превозним средством.
Кад неко дете у некој школи у централној Србији каже малом Албанцу
да је Шиптар, заједница се одмах ускомеша. Кад се то исто каже малом
Србину са Космета на то нико не регује. На медијима, у политичком и јавном
животу, данас у Србији ви не смете рећи за Албанца са Косова да је Шиптар,
јер то, молим вас, вређа њихова национална осећања. Али на улици
свакодневно чујете како се тим називом називају Срби са Космета и нико
живи не реагује. Не смете ни геју рећи да је педер али зато Србина из
Републике Српске или федерације слободно можете назвати Турчином,
босанчеросом или балијом, а из Хрватске: усташом. У Војводини се сви као
329
нешто поносе што су многонационална заједница која негује европске
вредности и у којој си имају иста права, једино тамо нису пожељни Срби-
дођоши, и о њиховим правима ни би они, јел' те, много водили рачуна. Тако
се тамо ауто-шовинисти брину због промене националне структуре доласком
избеглица, али не брину и не нападају оне због којих су ти људи својим
доласком такође променили националну структуру у местима из којих су
побегли – само тамо на штету Срба. Најзад, они би да забране Србима да
живе у Србији. Тим локал-шовинистима би једино било по вољи да на оба
места не буде Срба, ни одакле су дошли, ни где су дошли. У том смеру се
може схватити изјава неке „поверенице за нешто“, дате у августу месецу
2015. године, да треба размислити да се емигранти из Сирије и Авганистана,
трајно населе у Србији, и то уз помоћ српске државе?!
Треба поновити: проблем није ни нов, ни наш, али је свакако
неприкладан времену и вредностима за које се то време залаже. У мору
бесмислених потеза за правима свега и свачега, у Србији данас скоро и да
нема политичке опције или невладине организације која би се бавила овим
проблемом чије решење може бити законски регулисано и стратешки
опредељено у смеру едукације и релаксације односа. Говори се о љуским
правима и грађанским слободама на све стране, сви се залажу за демократију,
а против шовинизма и искључивости, сви се брину за керове, за дрвеће, сви
пропагирају сексуалне слободе, право на различитост, свима су пуна уста
верских и националних права мањина – једино се нико не бори против локал-
шовинизма.
Проблем је актуелан од давнина, мада се интензивно наметнуо у време
када је Србија стицала независност, па је услед недостатка школованих људи
много пречана дошло у Србију да попуни места у државном апарату и
администрацији, те у култури и просвети. Звали су их тада неотечествени
синови. У време колонизације Војводине, после Другог светског рата,
проблем је такође тињао, као да су тадашњи староседеоци Срби заборавили
да су и они збегом населили Војводину, на челу са Чарнојевићем и његовим
наследницима. Данас се та идеја подгрева у кухињама непријатељског
окружења и унутрашњих болесника, причом о Србијанцима и Србима као
посебним категоријама, о Војвођанима, Косоварима, Босанцима,
Црногорцима, као различитим народима и ако су сви Срби. По њима, српско
национално биће не треба да буде заједничко и јединствено, већ га треба
слабити поделама. У Србији живе Србијанци, на Косову Албанци и
Косовари, у Црној Гори Црногорци, у Републици Српској Босанци – тако то
треба да изгледа, нигде не треба да се помињу Срби. Све више се могу чути
синтагме: србијански писци, србијански спортисти, итд. У ту шему се локал-

330
шовинизам уклапа као природни део процеса и отуд изостанак реакције на
више него очугледну дискриминацију жртава локал-шовинизма.
Добрица Ћосић је на 14. седници ЦК СКС, 29. маја 1968. године, између
осталог рекао и ово: „У сагледавању негативних видова српске националне и
друштвене свести, посебну пажњу, чини ми се, заслужује и – србијанство.
То је један, у суштини, примитиван и анахрон политички менталитет; то је
виђење Србије од Ужица до Земуна; то је комплекс једне националне и
државотворске митологије; то је непознавање и потцењивање ''пречана'';
то је неразумевање Срба који не живе у Републици Србији; то је одсуство
слуха за разлике и непоштовање различитости у српском народу―.
Да ствар ствар истерамо до краја, и да буде јаснија и са више нијанси,
морам споменути да ни на Косову и Метохији, одакле су данас најчешће
жртве локал-шовинизма, до 1999. године, а посебно последњих десет година
пре бомбардовања и егзодуса, ситуација није била ништа боља него што је
данас у Србији. Необјашњив антагонизам између Срба староседеоца и
Црногораца и Срба из Црне Горе досељеника, кулминирао је тих година,
мада је био у латентном стању сукоба увек. И ако су Црногорци и Срби из
Црне Горе у те крајеве били насељени, у то време, и више од седам деценија,
они су и даље били жртве локал-шовинизма. Наравно, ни они нису остајали
дужни староседеоцима јер је већина њих била ближа комунистичким
властима и где су могли враћали су истом мером својим чувеним
запошљавањима и функцијама. Фраза да Црногорци владају а да Срби раде,
увелико се злоупотребљавала. Онда су после 1999. године и једни и други то
исто доживели у централној Србији, овога пута заједно и на истој страни.

Када је после геноцида у Хрватској, оног другог, и Олује и Бљеска,

стотине хиљада Срба доспело у Србију, добар део њих је силом усмерен на
Космет. Један део њих је смештен у Ђураковцу, како је Краљевина
Југославија у истом месту смештала избеглице из Албаније током тридесетих
година прошлог века. Малтретирали смо их, завидели им на помоћи у
макаронама и брашну, закидали им на дневницама – исто онако како ће нама
чинити у централној Србији, неколико година касније. Било је ту људи

331
разних социјалних и стручних нивоа, али нико од њих није са
добродошлицом дочекан од стране косметских Срба и ако је тамо поправка
националне структуре на тај начин била злата вредна. Када је требало да се
ти људи запосле и добију станове долазило је и до уличних окупљања и
протеста (једно такво и у Истоку), и ако нам је фалило лекара, инжењера и
осталих кадрова. Тако су на директорским местима столовали нешколовани
локалци, а правници и економисти са дугогодишњим радним искуством нису
могли ни да се запосле. И последњих година, до дана данашњег, на Косову и
Метохији долази код Срба до изражаја локал-шовинизам, по питању поделе
помоћи, дуплих плата, непостојећих радних места и осталих економских
привилегија. Не гледа онај из Грачанице баш са неком великом љубављу
онога из Призрена, смета му, заузео му место. Тако, веле.
Нити за психијатре, ни за психологе и остале сродне науке, не може бити
лако објашњиво зашто у неким срединама Србије људи више мрзе Србе са
Космета него Албанце или Хрвате. Сад, не говорим ја о томе да треба некога
мрзети. Не, не треба мрзети никога, али ако је већ мржња присутна, онда је
логичније да мрзиш туђега, него свога. Или, за Србе то није логичније.
Једино објашњење може бити у томе да су ови ту, у близини, да угрожавају
(по мишљењу једних) егзистенцију и нека права и могућности, а они су тамо
негде далеко, шта кога брига за њих. Јер локал-шовинизам, када нема у
близини жртву која је природна мета, дакле дошљак, он се усмерава на другу
улицу, други део града, другу општину, и тако даље. Локал-шовиниста је
доследан, он не воли ни оне из суседног села. Од њих једино више мрзи
дошљаке, па тек онда педере и Хрвате. При том су му задње две категорије
попуно имагинарне и апстрактне категорије.
Локал-шовинизам није националног карактера. Он је везан за економски
моменат, за осећај угрожености, за тежњу да се ништа не мења и никуд не
иде. Локал-шовиниста оптужује дошљака за све што му се лоше догађа у
животу: пад стандарда, нестручност, недостатак посла, импотенцију,
неверство, инфериорност, комплексе. Увек су неки новци у питању и добра
стара времена „кад дођоша није било оволико“. Увек би они успели у животу
али не могу кад сва места заузеше „шиптари“. Не узимајући у обзир да је
свима лоше, они би хтели да само њима буде добро. Локал-шовиниста види у
дошљацима конкуренцију али не жели да се такмичи и да победи, већ стално
понавља једно те исто: „Моји су од давнина овде, некад се знао ред“. Такав
се, редовно при упознавању не представља именом и презименом већ увек и
исључиво: „Ја сам рођен овде“. Такав увек говори порезнику: „Ти си дошао
овде, из п...е материне, на моје, да ми наплаћујеш порез!“. Судији: „Суди
тамо твојим Шиптарима а не мени!“. Суседу на пијаци: „Овде си дош'о да се
шириш по мојој бабовини!“. Своме детету: „Да није Шиптара, ти би био
332
одличан ђак и играо би у првом тиму, био би и лепши засигурно“. Самом
себи, у купатилу: „Имао бих већи пенис да нису дошли Шиптари“. За локал-
шовинисту, увек се у његовој средини „ради а негде друго гради'“.
Да завршим, требамо се као друштво пренути, позабавити се правим а не
измишљеним проблемима и борити се да жртве локал-шовинизма у Србији
имају иста права, макар као сексуалне и националне мањине, опет
подвлачим, не права која држава омогућава јер ту ситуација није толико
лоша, већ право да не буду вређани и шиканирани од појединаца и локалних
групација. То би било довољно. „Бела куга“ нас уби више од свих
непријатеља заједно. Потребно је Србији Срба а не Србијанаца.

333
 СТРАХ

Ребека Вест у свом путопису Црно јагње, сиви соко, каже: „Бол који се
током пет векова за сваку генерацију изнова рађао једнако страшан, али да
трагедија пролива крв мада не и последњу животворну кап―. А Јован Цвијић
је негде написао: „Ми и у сну бежимо испред Турака и Арбанаса―.
Много филозофирам о Космету. Свакодневно, стотине већ исписаних
страница, пар књига. Са пристојне удаљености, додуше, од 1999. године.
Тако удаљен од места догађаја можеш да причаш и пишеш о чему хоћеш и
како хоћеш. Ушушкан у валовиту шумадијску питомину, ето, борим се за
Косово и Метохију. Борио сам се и ономад са пушком, нејако али часно,
међутим, сада кажу да више нећемо ратовати, па ми је остало једино да лајем.
А, постоје неки људи који тамо још увек живе у страху и којима се свака
наша реч о главу разбија, којима се повраћа од муке кад чују наше
паметовање. То знам. Живео сам тамо, бринуо за породицу, највише за пород
свој. Како ми је тада, док сам живео у Метохији, изгледало бесмислено оно
што је допирало до мене од разних паметњаковића са пристојне удаљености,
на којој се и сам данас налазим?! Сви су они знали боље од мене шта ми се
дешава и шта ми је радити, као што и ја данас „боље знам“ од оних тамо. Сит
гладноме не верује. Нити здрав - болесноме.
Страх! Можете ли замислити са каквим мислима у сненој глави заноћи
неко дете у мрачној Метохији, док се у даљини назиру аветни масиви
Проклетија?! Присетите се шта је о томе говорио Иван Карамазов.Све изгуби
смисао пред страхом, и у страху: вера, нација, држава... Остану иза тога само
вољени због којих се плашимо. Да се разумемо, мало ко се плаши себе ради.
Плашимо се углавном за оне које волимо више од себе. Кад си у страху
очекујеш да те неко брани. Отац, брат, држава твоја. Кад си са оцем и братом
заједно у страху – остане само држава. Значи: Србима са Космета - нико и
ништа! Остали су сами са страхом.
Сви ми (са пристојне удаљености) имамо „решења“. Имају решења и они
који су се обогатили од нечасних радњи а живећи поред људи који се плаше.
Решење немају само они који имају разлога да се плаше, невини и недужни,
поштени и потиштени, часни и честити. Хоће да их убију само зато што су
незаштићени Срби, јер се од Срба који могу да се штите плаше, итекако.
Хоће да их протерају, да једном већ заврше са оним што десетлећима и
вековима чине: тероришу Србе и терају их да се плаше за своју децу. Куд ће
они данас?! Где ће сутра?! Каква је њихова перспектива?! Чему да се надају?!
Улудо су протраћили животе. Животне су то приче, индивидуалне. Личне!
Косовска драма за оне људе тамо није универзална ствар, већ: лична!
Косовска драма се састоји из стотине хиљада личних драма.
334
 Косово нам отимају. То је класична отмица са таоцима. Срби на Косову
јесу таоци те отмице. Постоје увек две стране када су класичне отмице у
питању и преговори које затим следе: отмичари и они који покушавају да им
доакају. Углавном страда трећа а непризната страна: таоци. Како год да се
понашамо, шта год радили – ти људи тамо страдају. Страдају јер су
многоструки таоци: Шиптара, државе Србије, окупатора, а највише властите
жеље и потребе да тамо доле живе и преживе. Неки од њих, пак, другог
излаза немају. Код отмица постоји и још један проблем, такозвани
Стокхолмски синдром, феномен који је Јован Цвијић другачијим именом
крстио. Временом таоци могу да се зближе са отмичарима, како нам се кроз
историју догађало: да промене веру и језик.

Срби се на Космету плаше за своју децу. Српска деца са Космета се не

плаше Баба Роге, вампира, грома, ветра, мрака – она се плаше за свој голи
живот, плаше се од неких људи који живе око њих и хоће да их убију и то
само из разлога што су српска деца. И тако је то од кад је века и света те отуд
много боли што се ономад окупи онолика болумента од војске а све не би
казнила вековне жртве: Србе. Косово је лажна и лицемерна прича испричана
од такозваних западних демократија: бранили су људска права нападајући и
убијајући вековне жртве. Срби са Космета су морали још једном и због новог
разлога да се боје.
Данас, у јуче, и било када, други системи вредности владају на Космету.
Могло би се рећи да су свуда ти системи вредности постављени или
прихваћени, а да једино доле: владају! Од хиљаду написаних и изговорених
речи вреднији је само један секунд извесности код тамошњих људи, две
секунде сигурности. Они би дали за један миран сан десетогодишњу
продукцију написаног и снимљеног о њима и у вези њих.
Лако је из даљине говорити шта им ваља чинити, тешко је разумети их.
Схватити ти их, па, ћутати заувек после тога. Што онда и даље са пристојне

335
удаљености пишем о томе шта и како, куд у вези Космета?! Из простог
разлога не бих ли надлајао оне кучиће који такође са пристојне удаљености
говоре и пишу о Космету - али држе туђу страну! То су они који говоре о
реалном стању на терену, о томе како је косовска прича завршена за Србе,
како се требамо одрећи Космета зарад добросуседских односа у региону и
европских перспектива, а највише због оних који говоре да Европа нема
алтернативу. Због њих пишем, нек' ми опросте они о којима пишем. Макар
покушавам да браним, и ако је удаљеност пристојна, за разлику од оних
којима удаљеност није битна јер нису имали од чега да се удаљавају пошто
њихов свет почиње и завршава се ти уз њих и у њиховом тањиру. Покушавам
речју да доакам и онима који нису пристојно удаљени, који су доле, али који
се не плаше јер су продали веру за вечеру. Нисам, дакле, ни дежурни
издајица, ни дежурни патриота. И једни и други, то што чине – раде за новац
и привилегије. Ја радим и говорим из идеала, патриотизма, ината и не
добијам за то од никога и ништа. И шта онда? Не може се ћутати – ето то је
то. Јер други не ћуте, шта више.
Али, да се вратимо на страх: туђи страх, страх људи који немају избора.
Отуд и моја потреба да се оправдам што пишем о њима, са пристојне
удаљености. Осећам се лицемерно а, опет, осећам и потребу да нешто кажем,
да не ћутим, да се борим онолико колико имам снаге и могу и онако како ми
је могућно. А знам да је то свеједно и непотребно људима који се плаше и
којима је доста лажног и нереалног охрабривања исто толико колико и:
искреног и реалног. Сећам се, читао сам новине и гледао телевизију, и у
својој немоћи са сузама у очима питао: Да ли су ови људи, који овако говоре,
нормални и имају ли макар мало душе да заћуте!? Тумарао бих бесмислено
около, осећао несрећу која је ту негде иза ћошка у мраку, иза брда, и питао
се: Зашто нас нико не разуме!? Зашто не схватају да смо уплашени и да нас
је брига за њихово филозофирање?!
Говорили су нам о помирењу: док смо бежали испред ножа!
Говорили су нам о борби: кад смо изгубили већ!
Говорили су нам о победи: бежећи испред нас који бежимо!
Говорили су нам да смо оно што нисмо: хтели су да нас убеде да смо
зликовци кад смо већ били убијени руком зликовца!
Говорили су нам да је Косово изгубљено: док смо били у рововима!
Говорили су нам да не дамо Свето српско Косово: док су бројали паре од
издаје!
Говорили су нам да бежимо: али нису хтели да нас приме код себе!
Говорили су нам да останемо до последњег: али нису хтели потом да нас
сахране!
Све су нам говорили а ми смо се плашили!
336
 Онда сам у лето 1999. године побегао из Метохије. Неки људи су остали
или се вратили. Шта им рећи, уколико нису убијени? Ништа! Знам да би им
било најлакше кад би сви са ове стране заћутали и само ћутећи се саосећали
са њима. Како им послати помоћ против страха?!? Само победом над онима
од којих се плаше. Само победом коју им сада не можемо приуштити. Сад:
не! Кад би то могли? Не зависи од нас већ од наше деце. Да би сутра
победила та деца - данас не смеју да се плаше. Макар док су деца. Храбри су
људи али се плаше. Плаше се јер им је одузето право да се боре. Увек је тако:
бираш између смрти и понижења без права на борбу. Увек су ти људи између
чекића и наковања, приморани да ћуте и трпе после сваког ударца а да не би
уследио нови. Како позивати на борбу у којој ће други трпети ударце?! Како
их позивати да буду мирни, кад душмани не мирују?! Како их позивати да
нешто чине или не чине, кад они плаћају сваки цех, свако задужење, сваку
камату: у страху!?
Сећам се једном: људи су палили новине испред киоска, у лето 1998.
године, тамо негде у Метохији, у Истоку. Из немоћи и срџбе палили су
новине из Београда. Нико их није разумео и сви су се поигравали њиховим
страхом. Сви су хтели да ућаре на чињеници да су се Срби у Метохији тог
лета много бојали за своју децу. Шиптари су у том часу хитали својим кућама
са својим новинама под мишком. Срби су стајали окупљени око ломаче
београдских новина. Није то имало никаквог смисла али је њима у њиховој
немоћи било лакше. Па је оправдано: самим тим. Друго нису могли.
Тешко је то. Седео сам на својој тераси, те гледао и слушао шта се
догађа око мене. Говорило се о страшним догађајима, ту негде, у близини.
Видео сам на хоризонту дим. Чула се пуцњава. Нисам био сигуран и
безбедан, чак ни на тој својој тераси. Из собе је допирао глас са радија. Разни
новоконпоновани Харисони говорили су о томе шта се догађа на Косову.
Говорили су народу шта му се догађа, шта му ваља чинити, убеђивали га да
види нешто друго од онога што му се стварно дешава. А народ је видео и
доживљавао нешто сасвим различито: свој страх. Тада сам изгубио илизију.
Седео сам на тераси и слушао радио. Новине смо већ спалили.
Искључите радио! – викнух, па додах: матер им јебем, тамо њима.

337
 „НАЦИОНАЛНА ЕЛИТА“

„Елити припадају људи за које су духовне и моралне вредности изнад

материјалних; људи за које су дужности изнад права, а интереси народа и
државе изнад приватних итереса. Пред вратима Великог већа у Дубровнику,
некад називаном ''Српска Атина'', писало је: Заборавите приватно, бавите
се јавним пословима. За елиту је отаџбинско начело високо изнад
партијског, а хумане вредности изнад политичких страсти. Припадник
елите има чврста уверења, има идеале за које живи, а спреман је и да се
жртвује. Данас ми такву елиту немамо. Криза елите изазвала је кризу
нације― – написао је проф. др Драган Недељковић.
Никола Пашић вели Вукашину Катићу, у Нишу 1915, у књизи Време
смрти: „Држава, то смо заједно – мој пандур Средоје, Драгиша Лапчевић и
ја... Војска, то су заједно војвода Путник, носиоци Карађорђеве звезде и сви
они забушанти пред кафанама... Грађанство, то су ти, твој шурак Најдан
Тошић, глумци, трговци, кафеџије, сви заједно... Србија у овом часу, то смо
сви – поштени и непоштени, срећни и несрећни, јунаци и кукавице―.
Тим трагом, ја се усуђујем рећи: Косово - то смо сви ми, леви и десни,
првог и другог позива, и здрав и прав, и шкарт и дезертер, и прва и друга
Србија, и власт и опозиција. И када га издајемо - ми га бранимо, бранећи
право оним другима да се уздигну на нашој издаји. Србину треба издајник да
би се борио. Јер, Срби су инаџије, у инату су најистрајнији, а да би се
инатили морају имати против кога. Србину не треба говорити „брани
Косово“, јер ће ти одговорити „да је оно можда изгубљено, да је издано,
итд.“; али, ако му кажеш „немој да се бориш све је изгубљено“, добићеш
одговор: „...ти ћеш да ми кажеш!“. Отуд у мени тиња нада да није све
изгубљено баш сада када се многи надају: да јесте. Изинатићемо се против
свега овог бесмисленог што се дешава око Европе и Косова. Свега овога што
вређа здрав разум и достојанство, на нашем европском путу. Ћути народ –
добро је. А, ето и Турака поново. А што би рекао јунак Бранка Ћопића: „Још
није загустило чим Турци не ратују―. Па: пуц, пуц, ожеж', ожежи...
Да вам кажем, никада Метохија и Косово нису били више српски и
наши, него што су то данас. Разлог томе је што престајемо да будемо патиоци
и што управо у своме поразу порађамо борце и осветнике. Остављамо својим
потомцима борбу, највише што им можемо оставити, то јесте себично али зна
да буде инспиративно. Не постоји јачег покретача човека и нације - од борбе.
Бољи од нас ће радити и урадити оно што ми нисмо смели, знали или могли.
Из наше несреће родиће се њихова победа, није нам то првина. А, ми, ако
можемо, ко може, и колико је до нас, да им оставимо макар по неку књигу

338
која ће им у времену смрти књиге које долази и које ће их захватити, бити
вредан траг и путоказ.
Горе написане речи, које сам изговорио на једној промоцији, треба
схватити у симболичкој равни. Оно што следи треба читати дословно.
Последњих стотину година, добар део Срба са Косова, оних који су се
бавили политиком или били у власти, продали су се свима који би понудили
и најмање. До дана данашњег је тако: ко год је нудио – купио је. Добро је
онај народ уопште и претекао, макар и у овом броју. Годинама су трајали и
процеси исељавања Срба и одлазак квалитетних људи са Космета. А колико
је квалитетних људи заиста било: дискутабилно је? Под притиском:
Шиптара, Срба комуниста, великог новца, или, једноставно, из жеље и
потребе да се оде из провинције и напредује у животу – што је сасвим људски
и схватљиво. Али, ни многољудније заједнице не би могле издржати толики
одлив из једне средине, а да притом нема: прилива. Ни квантитативно, а
поготову: квалитативно.
Онда се „догодио народ“. Годинама таложена општенародна енергија се
излила на тргове и улице. Почели смо први, у источној Европи, да рушимо
комунистичке владе. Почели али нисмо довршили. Неко је искористио
свеопшти народни покрет. Да ме данас питате: је ли то био Милошевић? – не
бих знао одговор?! Комплексно је питање. Мислим да су позитивну народну
енергију злоупотребили каријеристи, медиокритети и полтрони, који су се
пришљамчили Милошевићу. Ова чињеница је итеткако важна, ако желимо да
разматрамо проблем елите косметских Срба. Међутим, да је се на томе стало
можда би шансе биле куд и камо боље. После пада Милошевића на десетине
странака бившег ДОС-а почело је са својим кадрирањем и смењивањем те
постављањем. А тамо више није било квалитетних људи ни за пола странке.
Кад је најзад СНС (у другој деценији 21. века) докосурио оно што је остало
од ДС-а – отворила се црна рупа, коју је данас скоро немогуће затворити и
која гута последње примиле шансе да ствари покренемо на боље.
Дугогодишњи одлив људи који би могли нешто вредети: да!; али и
потоња негативна селекција која се спроводила убитачним темпом,
деведесетих и двехиљадитих година, учинили су да косметски Срби постану
популација бесперспективних индивидуа - на жалост, у сваком погледу. А
кад су појединци такви, онда ни колектив није ништа бољи. То је данас део
српског народа коме медиокритети и људи без икаквог капацитета
профилишу потребе и формулишу стандарде и циљеве. Лако је наћи елиту –
тешко је исту изнедрити из својих редова, јер само таква вреди својој
заједници.
Међутим, то што се „догодио народ“ и све после тога, и даље није била
фатална ситуација, како рекосмо, јер је још увек имало неке наде и шансе,
339
као што је има и данас, као што ће је имати и сутра – али не бесконачно. Када
се догодио „пети октобар“ најзад се појавила нека потајна нада да се ствари
могу почети, полако али квалитетно исправљати и поправљати. Ништа од
тога: догодила се нова катастрофа. Из године у годину појављивали се све
нови партијски апартчици а она горе негативна селекција је достигла своје
историјске врхунце, који данас (2018) достижу своје рекорде. Како би која
странка дошла на власт, или око власти, а многе од њих, скоро све актуелне
су то биле, тако би се појављивали нови ликови, нови људи, који су брљали и
граматички, и политички, и интелектуално, и морално... Партија је постала
све. Партија је постала и земаљска, и небеска Србија. Нико више није
помињао Свету Српску Земљу Косово, већ искључиво „Свете краве
партијске“.
Да се, најзад, позабавимо самим појмом елита, уопштено, али и
конкретно, када је наш случај у питању. Реч елита потиче из латинског и
француског језика и најприближније значење на српском било би:
ИЗАБРАНИ (википедија). Оно што је најбоље из једне заједнице или народа,
цвет друштва, нешто квалитетно. По тзв. елитистичким теоријама друштво
је састављено од елита и не-елита, дакле, од људи који владају и људи
којима се влада, а равнотежа тог односа постиже се деловањем контра-
елите, то јест опозиције. Преведно: конкуренција и утакмица! Сменом елите
и контра-елите, (на жалост увек на уштрб народа) добија се процес
такозване циркулације-елите. Другим речима: мења се власт и мењају се
извори утицаја.
Кад говорим о елити Срба са Космета најмање мислим на тамошњу
власт или опозицију, јер они нису способни данас да обављају ни једно, нити
друго, у нормалним условима. Под појмом елита, а када говорим о Србима
на Космету ја мислим на појам трибун(и) или народни трибун(и). Шта ја
подразумевам под елитом у овом случају? Свакако не оно што нам теорија и
пракса у другим срединама говоре. Подразумевам под појмом елита, пре
свега: морал; после свега, све остало: патриотизам, интелигенцију,
образовање, професионалне домете и све остало. Из којих друштвених и
социјалних структура треба исцрпети ту елиту? Где год се нађе: из редова
чобана, зидара, универзитетских професора, уметника, лекара, војника, па и
политичара (али, неких нових и млађих). Никада се, и у ни једном народу, не
зна одакле ће се изродити вођа. Или: вође. А, управо је то, као хлеб насушни
данас потребно оном народу доле.
Годинама исти људи представљају елиту косметских Срба. Чак и када
нису исти људи у питању: исти су по свом склопу. Изнедрило их је једно
време, погрешан систем вредности, а они су мутирали и остали отпорни на
сваку промену. Као вирус грипа. Таман мислиш да си пронашао вакцину, а
340
он се већ прилагодио. Док пронађеш другу, он је већ направио непоправљиву
штету. Али, они такви какви јесу: одговарају свима. Београду: лако излази на
крај са њима, послушни су ако се намире и не буне се када их притегну.
Навикли су да буду партијски послушни, као и да за најмању ситницу или
недоумицу загледају пут главнога града. Албанцима: свако би пожелео такве
индивидуе за „непријатеље“, ако већ треба да има непријатеље и ако још
може да их бира. Поготову што су се показали као кооперативни
непријатељи: добар део њих сада сарађује са Албанцима у њиховим
нелегалиним институцијама дајући им лигитимимет својом декорацијом, чак
су и у власти. Да апсурд буде већи: плаћају их и српкса и албанска страна.
Међународној заједници: јер кад се састану са њима и сниме их шта и како
говоре, онда могу да покажу свету доказ у смислу: видите да смо били у
праву.
Циљ овога текста је да постави нека питања а да не дадне ни један
одговор на њих. Циљ овога текста је да, макар, повуче први корак ка прекој
потреби Срба са Космета, потреби без које не могу започети ниједан ваљан
процес. Потреби: да се ствари називају правим именима и да се истини
погледа у очи. А, после тога, за одговоре ћемо лако. Шта нам вреде одговори
на погрешно постављена питања?! Имају ли Срби са Космета своју
аутентичну елиту, ону која се поштено и испред њих бори за њихове
интересе? Ко данас заузима место те елите и који су њихови домети и имају
ли проблема са моралом? Има ли елита у остатку Србије исте проблеме:
етичке и моралне? Па, и: етничке?
Србима са Космета, данас није потребна нити филозофија јакога
индивидуалца, нити идеологија руље, политичке партије или некакве владе и
канцеларије. Србима на Космету су потребна правила игре, зацртана од
државе Србије као врховног ауторитета и главног стратега, а аминована од
интелектуалних и духовних елита оличених у појединцима од имена, части и
знања. У тим правилима игре мора постојати јасна процена са прецизним
ставкама губитака, жртава и задатака, јер добитака у борби која нам
предстоји још једно подуже време нећемо имати. У тим правилима игре,
такође, мора се поставити „црвена линија“ испод које се ни иде и „плава
линија“ ка којој тежимо својим радом и борбом. Србима на Космету су
потребна правила преживљавања и опстанка - у борби за опстанак. И,
правила: борбе.
Проблеми на Космету су и настали као проблеми условљени недостаком
одговарајуће елите, то јест, узрок су брљотина које је учинила квази-елита.
Суочени са опасним непријатељем, људи који су стајали испред народа
гледали су само властите интересе и џепове. Са друге стране, непријатељ је
имао минимум заједничког циља и људе који су били спремни да ставе
341
опште испред личног. Треба прво победити, па онда живети на ловорикама.
Садашњи, такозвани, Министар спољњих послова Косова, Џевдет Пацоли,
као најбогатији Албанац издвојило је огромна лична средства да финансира
борбу и стварање независног Косова. И таквих примера са албанске стране
има још много. Ми не можемо навести нити једно име са наше стране а са
сличним примером. Напротив, неки од српских тајкуна управо су се
обогатили на народној несрећи и на штету Срба и Србије. Наша „елита“ је у
сред највећих пораза и губитака купила плодове са ловорика народне
пропасти. Да не дужим, и вртим се као киша око Крагујевца, проблеми су
кулминирали када су најгори стали испред нас! Можда је било међу њима и
оних који су желели добро али нису заслуживали ни једним квалитетом
епитет елите.
Грешка је говорити о елити а одмах помислити на политичаре. Али је,
такође грешка, и не помислити на политичаре. Поготову када су негативне
конотације у питању. На жалост, данас међу популацијом косметских Срба
готово је немогуће одвојити од политике било коју сферу битисања. Сви су
ту где јесу захваљујући политиканству, сами политичари, дакле, али, и:
уметници, интелектуалци, привредници, просветари, медицинари, разни
кординатори, секретари, саветници, невладини пулени, итд. Читав народ је
исполитизован и због тога добија елиту какву заслужује. Политика бира
елиту уместо да елита води политику. То што се подразумева данас под
елитом у Србији, и у Београду, није бог зна за какву дику и понос. Српски
народ је бољи од своје примитивне елите, и ако је и сам као колективитет
добрано посрнуо.
Проблем је у елити, али и у народу. А, понајпре у стратегији и тактици:
државе, елите и народа. Не вреди по сваку цену одржавати привид
функционалности система (тачније речено: подсистема). Може ли се
изнедрити елита из народа који стрпљиво и дисциплиновано чека у реду за
изградњу кућица од стране оних истих који су му пређашње куће запалили?!
Рађа ли се елита спремна да поведе народ у борбу (било какву) из реда пред
заједничким казаном, из реда где по правилу и нису баш сви гладни!? И,
може ли сам тај народ да побеђује и враћа Космет?! Овај казан треба
схватити више симболично, али ни реалне конотације не треба искључити.
Не треба Србима са Косова и Метохије врућа чорба од макарона са
заједничког казана. Тако нећемо повратити Космет. Потребна је вера у
правду, спремност на самопрегор, потребни су појединци који ће поставити
стандарде квалитета, утакмице, знања, јунаштва, поштења и жртве. Потребно
је борбеног духа. Потребни су поједници који ће их повести у борбу за своје,
и национално, парче земље и неба, борбу која сем крви суза и зноја не
обећава ништа друго. Какве дупле плате и бенифиције?!? - на тај начин
342
нећемо сачувати ни Мали Мокри Луг у саставу Србије - а не Дреницу и
Јуник. Е, то не може ни народ, ни елита, чији је највећи патриотски чин
чекање у реду за нешто. Пропао је народ чији је највећи израз патриотизма
добијање дупле плате. Што је већа плата већи је и патриотизам.
Најсрећнији српски патриота на Космету јесте онај који је прошао
улицом неког града или села а није добио батине од Шиптара - па се још
хвали тиме. Само су га псовали: одлично је прошао. Срби са Космета
(искључујући, можда, Северну Митровицу и залеђе) живе животом раје.
Вратили смо се у Отоманску империју, само су на власти данас неки други
бегови и аге. Зато је важно ко ће стати испред тог народа, треба наћи вожда и
војводе, који ће спречити повратак старих националних комплекса – оних о
којима је Јован Цвијић писао. А, данашња елита косметских Срба управо
чини да тамошњи Срби поврате у својој националној свести оно што је
Цвијић дефинисао као рајински менталитет. То поготову чине они који
партиципирају у албанским институцијама и власти Албанаца. Часлав
Милош је о сличном феномену некада писао и назвао га: кетманство. Кетман
је човек који једно мисли, друго ради а треће говори. Зар то није најбоља
дефиниција једног типичног српског комформисте који је заузео позицију да
представља део народа који се бори за опстанак. Рајински менталитет јесте
феномен и образац по коме се раја идентификује са господаром. Код нас се
тај процес мимикрије завршио трагично, поготову на Космету. Бранислав
Нушић у књизи Косово – опис земље и народа, пише: ''Такве прилике
принуђавају народ да се свакодневно довија како би погодио услове за свој
мир па и опстанак. Отуда често код овога народа притворности и
неискрености, што иначе није његова особина''.
Управо је задатак елите да својим деловањем и примером спречи такве
процесе. Да укаже на њих. Могу ли то да учине људи чија је једина сврха
деловања да годинама примају плате од свих могућих фактора и чинилаца:
државе Србије, међународних окупатора и илегалних шиптарских органа - а
да си не једном нису упитали: је ли то морално? Наравно, да не могу. Колико
добро раде за добробит свога народа говори и чињеница да тамо никоме не
сметају. 23. јуна 1905. године пише Милан Ракић из Приштине писмо свом
пријатељу Јовану Јовановићу у Београд и каже: „...наши достављачи су врло
покварени људи, па увеличавају ствари да би лакше добили какву помоћ у
новцу... а наши повереници не само да краду и спекулишу са пушкама, него су
толико покварени и толико цинични да нам у канцеларију доводе једног
Арнаутина крвопију и представе нам га као Стојана Ракића, доброг Србина,
па му одмах дамо мартинку―. Неке ствари се, дакле, понављају кроз
историју. Па да, писао сам о томе. Нушић у свом првом извештају министру
Грујићу, из Приштине, 1890. године, пише: „Ја бих се могао похвалити да
343
сам наишао на љубазност овдашњег становништва, али да сам брзо увидео
да је то љубазност од које се ваља обазриво чувати. Становништво је
искварено, било услед нужде која га је на то приморавала, или услед
околности у којима свакојако нису могли однеговати карактер; тек тешко
је наћи човека према коме се можемо са сигурношћу поверити. Шпијунажа
међу самим Србима развијена је до подлости...―.
Неко ће приметити да су ове констатације претеране а моје мисли
циничне. Нека, нека помисли. Али, нека размисли и о томе: ако ја грешим,
каква је заиста духовна и егзистенцијална позиција већине Срба са Космета?!
Не признавајући да они данас живе животом раје, ми помажемо Шиптарима
у њиховим наумима. У западним земљама пси имају већа права но што их
данас имају Срби на Космету. Они су погубљени национално и глобално.
Губе идентитет. Кад смеју: србују, чим пређу ван свога атара по косовским и
метохијским путевима и градовима - крију да су Срби. Нове београдске
власти, оне које су замениле Милошевића, све од реда, су се потрудиле да им
убију и оно мало здравог националног поноса, пркоса и духа који су имали.
Нека кажу моји земљаци, Срби са Космета, име једног јунака из рата 1999.
године (или, пре тога) којег данас славе и кога се сећају?! Окружени
споменицима палих терориста, не смеју ни да помисле о томе – и није им
замерити на томе. Коме су задњи пут дали парастос, направили споменик,
дали име улици или школи по имену палог српског војника из ратова
деведесетих?! Знају ли они колико је јунака погинуло на граници према
Албанији или на другим деловима Космета? Ко су они? Национални дух се
одржава сећањем на њих.
16. октобра 1912. године, код Мердара је погинуо први српски официр у
Балканским ратовима. Био је то поручник Милан Поповић. Ко је први српски
официр који је погинуо у рату против шиптарских терориста и НАТО-а 1999.
године? Удварајући се новим властима у Србији стара елита косметских Срба
није се потрудила ни једним гестом да се дух борбе и одбране сачува а да
људи поштују борце пале за одбрану Космета. Нека каже један тамошњи
Србин са дуплом платом, или она који ради за шиптарске власти, када је
купио макар један цвет за палог борца и послао га уцвиљеној мајци негде у
ужој Србији?! Нека се јави један од таквих који је помогао од своје дупле
плате свом комшији који не прима никаву плату?! Не!!! – идоли Срба са
Космета су данас: посланици, председници партија, директори, кординатори,
секретари, мафијаши, и са једне и са друге стране, и они који су при власти
Србије, и они који су при власти Приштине. (Албанци су деведесетих
напустали посао и плаћали су порезе фантомској Руговиној власти која је
онда давала плате и помоћ овима без посла. Били су солидарни!). Кога данас
зовемо на Славу и стављамо на чело астала: јунака, доброг обућара, старог
344
учитеља, песника, мајку погинулог борца, не!!!!; зовемо и дворимо:
политичаре, мафијаше и контраверзне бизнисмене: квази - елиту. Видео сам
на телевизији: чак и Хашима Тачија, Харадинаја и остале.
Најзад, каква је перспектива једне заједнице, кад њена елита не зна
правилно да говори матерњи језик: српски језик. Гледате ли по разним
телевизијама. Јесте ли чули како говоре, акцентују, мењају по падежима?!
Добро не сви, али један добар део има проблема и са тиме. Јесте ли чули како
аргументују? Јесте ли видели како су обучени, како слажу боје? Чим се
појаве пред медије, или представнике наших или међународних институција,
почну да кукају: лоше је, лоше, треба пара и помоћи ако ико мисли да они
остану доле! Ако буде пара они ће остати, другче: не!. Поред кукања наравно
следи и оговарање, опањкавање и оцрњивање оних других: из друге партије
или групације, из друге улице или другог министарства: они све добише, ми
ништа, они не залужују али све им се даје а нама тек мрвица, а они су
издајници – зна се добро. И све тако у круг.
Кога бих ја прихватио за елиту и вођу (вође)? Прав вам стојим само ако
је прави (ако су прави) – нека ме позове и поведе (нека позову и поведу),
идем где год треба. Стојим именом и презименом испред тога. И овим
словом. Тај неко (они) мора бити бољи од свих нас испред којих стоји. Он
(они) може да погрешно процени одређене ситуације али никада не сме да
гурне руку у туђ или државни џеп. Он (они) не мора све да зна али мора да
буде поштен и храбар. Он (они) мора да стави опште испред личног, да буде
жртва, мученик. Он (они) може и нас да позове на жртву али само узвиком:
„за мном!“. Он (они) мора бити тај који ће нас после причешћа питати за које
се царство опредељујемо. Па после нека свако бира. Имају ли Срби са
Космета такве људе међу собом? Имају сигурно! Где су? Не могу да
испливају из баруштине медиокритетизма и кетманства. И: лоше
постављеног, а, опште прихваћеног, система вредности у коме партијска
припадност одлучује о најбитнијим стварима.
Црква је на Космету одиграла важну улогу у најтежим временима. Црква
као институција, и монаштво као елита, спасили су шта се дало спасити. Док
неко, пре свега у Београду – зашто то не назвати правим именом, није кренуо
да минира и руши тај једини здрав и исправан ауторитет који је постојао
међу тамошњим Србима?! Црква на Космету јесте колатерална штета
владиних и невладиних пројеката, финансираних из Београда и са запада (од
српских непријатеља), који су се састојали у урушавању стубова духовности
и ауторитета - којима су Срби још веровали. Требало је, по тим плановима о
десрбизацији Срба, систематски урушавати цркву, војску, Српску академију
наука, књижевнике, добре домаћине... све оне који могу послужити српском
народу као духовна потпора и национална идентификација. Од Срба треба
345
створити народ који нема веру, национални идентитет, традицију,
перспективу. Код свих других се то поспешује, то је вредна особеност, ако су
послушни – а, јесу, једино се Србима то узима за зло.
Тако је и Црква на Космету, у последње време, била поприште разних
унутрашњих обрачуна, подељена по зонама утицаја из Београда или са самог
Космета. Оног трена када је црква пристала да промени владику само што
није хтео Бајдена да прими са почастима – она је изгубила од лигитимитета.
И, то је задња опомена да се народ опамети. Али, треба да се дозову памети и
црквени оци, да се ману политике и бизниса, скупих џипова и златних
панагија, него да са штапом и торбом о рамену иду међу народ и духовно га
уздижу. Нисмо ништа научили од предака. 1912. године, још су борбе
трајале, српске власти су наручиле да се у Крагујевцу излије 50 црквених
звона за цркве и манастире на Космету. Пазите! После топова знали су да
треба излити и звона, поред физичког морало је постојати и духовно. Данас:
ни топа, ни звона.
Није лако живети на Космету а бити Србин. Лако је, овако, паметовати
са сигурног места. Најлакше је ћутати и гледати своја посла. Али, ја не
говорим о народу, говоримо народној потреби да има елиту испред себе -
ради самога добробита тога народа. Та елита може да делује и тајно, у
илегали, револуционарно. Није тачно – какав народ таква елита. Није тачно:
до краја. У овом случају, елита је гора од најлошијег дела народног. Ту је
проблем, зато губимо битке. Али, опет, говорећи о елити – причамо о народу.
И супротно. Не може се одвајати једно од другога.
Ако један народ има елиту какву заслужује, кога онда треба мењати:
народ или елиту? Народ се не може променити, такав је какав јесте. Управо је
задатак елите (под условом да она оправдава своје име и дефиницију) да
води, усмерава и подучава народ. Поновио бих: да поставља стандарде.
Некад, ако треба и да притегне исти. У тешким борбама и револуцијама, не
треба много полагати на демократски глас народа. Тако обично настане
расуло. На Космету никад као данас нису потребнији кожни мантили и
Милошевих педесет по туру, из власти и народа. Тај народ тамо треба да
буде војска која слуша наређења из Београда а не раја која се повинује
Приштини. Међутим, кад кажем наређења не мислим на ова данашња
партијска и недефинисана, већ мислим на наређења једне државе која зна
како и са киме жели да се бори за Космет. Наређења једног националног
програма и борбе. Ратна наређења! Међутим, за тако нешто потребна је
држава, држава Србија, а ми, на жалост, ни то данас немамо. Поготову нема
државе Србије на Косову и Метохији (2017).
Али, не треба ни потцењивати свој народ како то чине данас (2008) у
Београду разни хохштаплери и хохштаплерке. Шта је демократија ако је цео
346
народ антидемократски?! Шта је правда ако је читав народ злочиначки?! Шта
је геноцид ако га спроводи убијени и протерани народ?! Ни једна идеја не
може бити изнад човека, ни по суштини, нити по значењу. А, камоли изнад
целог народа. Не сме се противу сопственог народа - ма какав он био. То је
историја доказала. Када се нека идеја претпостави народу онда је то обично
на обострану штету: страдају и идеја, и народ. Ко жели да исправља и
поправља свој народ, тај му не мисли добро и може му донети само зло. Само
човек незадовољан собом може да мрзи властити народ. Ко мисли лоше о
себи тај мисли лоше и свом народу. Само зао човек може тврдити да је његов
народ зао. Само потенцијални убица тврди да је његов народ геноцидан.
Сопствени народ се, наравно, треба мењати на боље. Најбоље, властитим
примером и личним успехом. Најбоље саветом и правилним васпитањем
својих потомака. Најбоље властитом жртвом! Најбоље, уз добронамеран
однос према околини. И најбоље! - без милости према изродима, поганима,
убицама, лажовима, лоповима из свога народа. Али!, да би то радио мораш
прво ти бити: чист, невин, истинољубив, поштен... Иза појединца углавном
не остане ништа што би историја памтила уколико га властити народ не
слави. Нема великог човека без велике нације. Као што нема ни нације без
великих појединаца. Али, да би доживео тако нешто: човек мора да слави
свој народ. Да га: прослави!
Треба говорити и о националном интересу. О државном интересу. И,
чим поменем то, одмах ми падне на памет мисао и искуство које сам стекао
кроз живот на Космету до 1999. године. Људи који су били испред тамошњег
народа су вансеријски талентовани и способни да обесмисле и упрљају - и
највећу идеју. Најсветији циљ и најхрабрији чин они доведу до парадокса и
апсурда вредног подсмеха. Тако настаје негативна интеракција између народа
и његових представника, а синергија која се тако створи доводи до
националне обезглављености.
Ајде, најзад да дефинишимо која је то данашња елита српског народа на
Космету?! Елита косметских Срба данас, јесте: служење партији која је
тренутно на власти у Београду, дупла плата, неправилан српски језик, ситно
политичарење, линија слабијег отпора, много демагогије и испразног
патриотизма, плац и кућа негде у ужој Србији, корупција и ситна крађа,
осмех од ува до ува кад се поједе бесплатан ручак на потпис (а, ни један није
бесплатан, то су макар морали да науче), служење Приштини и Албанцима,
учествовање у њеним геноцидним институцијама... Српска елита на
Космету, јесте: необразованост, безидејност, одсуство било каквог
пожртвовања, немање става о битним националним и државним интересима,
непознавање властите историје, непризнавање грешака које су чињене,
понављање истих, недостак визије, замагљени циљеви, одсуство морала,
347
етике, естетике, нестворено нити једно уметничко дело, нити једног реда
вредног пажње... Елита Срба косметских, јесу: људи који, кад год засеру и
туре руку где не треба, огрну српску заставу преко леђа и кажу: подмећу им
из друге партије, издајници и страни плаћеници, подмећу им јер су „велики“
Срби, па онда тако огрнути тробојком крену да оптужују оне друге – као да
непоштење других оправдава њихов лоповлук.
Може ли бити елита онај (или: они) ко нема храбрости да властитом
народу скреше истину у очи, ко сме да каже силнику у грубијану из
сопствених редова: да је његово прошло и да треба да одговара што је
својевремено убијао, палио и пљачкао, или грешио на други начин?! Па
макар не гласали за њега, макар не добио тих седам-осам гласова у свом селу
на основу којих је изабран на функцију, макар га искључили из странке,
макар остао без плате, дневнице и осталог! Макар добио преко носа и леђа.
Поштују ли косметски Срби њихову данашњу елиту? Наравно: не! Али,
то не показују и то је њихова највећа кривица и грешка коју ће плаћати и
плаћају. А, не показују отворено свој скривени презир јер се већина нада
некаквој користи од њих. Почну да их пљују и газе тек када остану без
функције и утицаја.
Праве, патриотске и моралне елите нема без жртве и самопрегора. И, по
томе се ми Срби не разликујемо од окружења. Свуда је ситуација са елитом
иста: банда корумпираних и неспособних, или: способних али неморалних.
Само што други народи, ови у окружењу, нису у таквој егзистенцијалној
ситуацији као Срби, а поготову као Срби на Космету. Ми себи не можемо да
дозволимо луксуз да се понашамо као други (кад смо овако окружени: са
киме смо окружени) када имамо много више проблема од њих - а неки од тих
проблема јесу, чак, проблеми опстанка једног дела или целог народа и
државе. Круцијални и највећи национални проблем Срба јесте: Космет. Тај
проблем не може да решава елита којој је највећи свакодневни проблем: да
ли да наручи карађорђеву шницлу или шарски одрезак за ручак, који ће
појести на потпис, или да измузе коју кинту од Шиптара јер глуми декор
демократичности. Да макар имамо данас једног Нушића – па да остане
писаног трага будућим генерацијама, кад већ немамо Обилића, или макар
цвећа на гробовима хероја који су пре петнаест година пали бранећи
отаџбину и вредности којих данас нема.
Процес који је у току, а који се народски назива „некоме рат а некоме
брат“, не води ничем добром, али он није продукт новијег датума. Тај процес
је почео и кулминирао осамдесетих и деведесетих када се на Космету
„догађао народ“ и када се средином деведесетих и крајем века стварно и
„догодио“. У том периоду, у којем је било много бахатости и јавашлука,
кукавичлука и лоповлука, у том времену привилегија и пљачке, богаћења на
348
крилима лажног патриотизма и на рачун других (врло често и Албанаца)
много људи је опрљало руке. Неки су их касније и окрварили. Суд, полиција,
општински органи, јавна предузећа, здравство и школство су били у великој
мери корумпирани. Негативна а партијска селекција кадрова уништила је и
оно мало институција које су нешто вределе. О култури не вреди ни
говорити. Турбо-фолк филозофија уденутих тренерки и златних крстова
постала је културни образац и није ништа мање нанела штете од
медиокритета и режимских уметника и културних делатника.
Космет је осамдесетих и деведесетих тонуо у кризу због отворене
побуне Албанаца против државе Србије и због неспособности апарата да
адекватно одговори на ту побуну. Не улазим овде у спољашњи реметилачки
фактор који је био пресудан већ апостофирам на наше грешке. Стварао се
револт код обичних и мирних грађана док су се терористи слободно шетали
по Дреници. Шта овом причом подвлачим? Па то да су то отприлике исти
људи: они који су тада радили у тим институцијама и који данас примају
дупле плате. Не сви, нараво, не треба генерализовати, али добар део свакако.
Јер образац државне стратегије је био следећи: сви који су радили у тим
органима до 1999. гдоине су наставили да раде у истим органима у ужој
Србији и Војводини (осим мене, наравно), или су остали на Космету и
примају дупле плате. И тада, и данас, има Срба на Космету којима није ишло
баш све од руке, који нису имали посао, или су радили у пропалим
друштвеним фирмама, или су се бавили земљорадњом, или су морали да
напусте своја радна места у бившим југословенсикм републикама. Они данас
траже од државе Србије да се исправе све неправде и да се равноправно
помаже свима. Ко сматра да је велики стручњак и да се без њега не може:
нека иде. За тај новац који они сада примају довешће се прави стручњаци.
Све док Срби са Космета, и сви остали Срби наравно, не буду смогли
снаге да погледају једни другима у очи, и да један другоме поставе питање:
„шта си ти радио последњих двадесет и пет година?―, ништа од катарзе и
стварања нових снага за тешку борбу. Ништа од „крви, зноја и суза“ које нас
и њих евидентно чекају. Винстон Черчил је написао: „Ако дозволимо
данашњици да се свети прошлости, изгубићемо будућност―. И ту је донекле
у праву. Али ова наша прошлост и није тако далека историја и људи који су
живели у једном селу пре десет-петнаест година углавном и данас живе
заједно. И свесни су да нешто треба радити и мењати јер ово сада не ваља.
Кукавице које не смеју рећи „ти си лопов и неспособњаковић, ти си једна
арогантна будала која не заслужује да буде испред нас, па буди члан партије
још сто пута!“, неће имати никакву будућност, не само на Космету него било
где у Србији. А, данас смо сви углавном такве кукавице. Без комплекса треба
стати пред људе, пред власт, пред опозицију, пред цркву, и рећи: „Еј, ви сте
349
нешто радили двадесет и пет година и очито је да то није добро, не ваља,
власти се мењају а ви увек остајете, склоните се и пустите друге да пробају,
више штете од вас не могу направити а користи ће можда бити“. Тамо се не
могу створити преко ноћи спектакуларни резултати али би за почетак велики
успех био да се заустави тренд да ствари иду на горе.
Можда ће ми неко аргументовати: да, лако је ван Космета, на сигурном,
паметовати. Мени се може и приговорити да сам од 1999. године ван
Космета, да живим на другим местима. Истина је и да не намеравам да се
тамо вратим да живим уколико српска држава тамо не влада. Све то стоји.
Али, ја сам, као и многи други слични мени, све своје одлуке доносио О
СВОМ ТРОШКУ, и углавном на своју штету. Да, рођаци: није било посла,
стана, плаца, грађевинског материјала, дупле плате, радног стажа и осам
хиљада који и даље иду, обновљених кућа, нових станова – ништа, рођаци. И
док ово пишем трошим моју струју и моје време, једући своју кору хлеба –
свесно, не кукам, опет бих изабрао исто – управо због овог права да могу да
говорим шта мислим. Да сам Албанац, па да сам написао онолико колико сам
писао о Косову као Србин, и кроз то писање се борио за истину свога народа,
из њихове перспективе, данас бих био обасут почастима и не бих бринуо за
егзистеницју. А, ја овде у Србији не могу чак ни ову књигу да штампам. Да,
отуд мени право да размишљам, и ако ја не могу ништа променити, али могу
макар износити свој став - јер и ово пишем такође о свом трошку. Јер, ја
волим моју Метохију О СВОМ ТРОШКУ. Мислим да они који је воле О
ТУЂЕМ ТРОШКУ ЗА СВОЈ РАЧУН, не могу ништа добро донети својим
бивствовањем доле. Виђао сам ја већ такве, рођаци.
Рекох: ни један одговор нећете наћи овде.

350
 МЕТАФИЗИЧКИ ИСЦРПЉЕНО ТЛО ЗАПАДА

„Велика је разлика да ли неко живи под сталним утиском да је његов

живот елемент у једном далеком ширем животном току који се протеже
на векове или миленијуме, или осећа свој живот као нешто у себи
заокружено и затворено―. (Шпенглер)
Када покушамо да дубље размислимо о тежњи ка вредностима
метафизички исцрпљеног Запада, (Шпенглер), (за разлику од оних који
европски пут европских народа који „иду“ у Европу, тумаче кроз флоскуле и
бројеве) онда претходну Шпенглерову мисао треба узети у обзир. Да ли ми
себе схватамо као елемент у том ширем схватању, оно што је уследило као
облик кроз историју, духовност и државност, или сматрамо да све то није
важно, да смо то што се данас види из нас, прост скуп физиолошких и
потрошачких потреба и да ништа из онога што је вековима таложено у нама:
није важно! Разлика је несагледива. Велики народи Европе себе посматрају
кроз ону прву претпоставку, али намећу малим и „неважним“ народима ону
другу идеологију: одрекните се свега што вас карактерише као нацију и
државу па дођите код нас верних чувара своје традиције, филозофије,
историје, уметности и науке!
Србин је Европљанин. Немац је Европљанин. Грк је Европљанин.
Србин, Грк и Немац, сви они су део европске историје и цивилизације.
Европљанин као појам и појава не постоји као цивилизацијски облик (нити
историјски, што је још важније), већ само као географски, и то у ширем
смислу речи: континентално. Велики рат је био рат народа а не грађански
рат, да упростим објашњење. Онда се догодио и Други светски рат. Па
Хладни рат. И зар неко сматра после свега тога да је довољно да се за
неколико деценија створи нова цивилизација и нова култура које ће бити
идентитет новом народу: Европљанима?!
Демократија у нама приступачном облику је достигла свој врхунац и
започела је свој пад. Она се и даље упражњава јер нема другог а бољег
избора, нема алтернативе (као Европа код нас). Међутим, народ који бира
своје представнике у демократији све се мање пита и све мање утиче на
избор. У тзв. западним демократијама спин-доктори који се налазе испред
крупног капитала одлучују ко ће бити изабран, ко ће владати, и то међу
професионалним политичарима који су изабрани да буду бирани и међу
којима се углавном налазе превејани манипуланти који раде у корист тог
крупног капитала и владара који стоје иза њега. Човек у демократији само
мисли да нешто бира, међутим, најчешће је у ситуацији да буде манипулисан
и да су му унапред спремљени одговори на питање: за кога гласати, чак и
када, наизглед, има у избору више опција.
351
 У историјском контексту и временском трајању успона и падова
цивилизација, да не кажемо: еволуцији људске свести кроз филозофију,
уметност и науку – оно што сада називамо Европском унијом представља
само један ситан и неважан каменчић мозаика европске културе и
цивилизације. Притом, епизода ЕУ која траје краће него што су трајали неки
кратки ратови, представља небитну секвенцу, када се узме у обзир постојање
разних цивилизација генерално. У историјском контексту људских
цивилизација, пројекат ЕУ ће оставити трага по важности исто онолико
колико је у историји целокупне светске културе оставио трага продавац на
пијаци код којега је Волтер куповао воће или рибу. Можда, ни толико.
Као што од стране Колумба није могла бити пронађена Америка, која је
већ постојала и где су се развиле и живеле велике цивилизације, тако исто ни
европски народи не могу ићи или ући у Европу - јер су већ у њој. Не може се
избрисати национални идентитет народа све и кад се евентулано „стигне“ у
Европу одакле смо дошли из Европе. И америчке цивилизације пре окупације
и народи у Европи, део су много дужег процеса настајања и нестајања да би
јалове политичке доктрине и пројекти крупног капитала могле да их
пониште. Не може се постати нацијом која не постоји, као што се не могу
заборавити они народи који су истребљени.
Уколико је, по мерилима њихових мислилаца, по Хердеру историја
васпитање људског рода, Кант историју дефинише развићем људске слободе
а Хегел каже да историја служи саморазвојем светског духа, онда је
одрицање од своје историје ради евро-атланских интеграција, одрицање од
националног и личног васпитања, одрицање од даљег развитка нације и
државе, и одрицање од слободе. Нација и држава које не теже ка слободи –
престају да постоје. Борба за постизање и очување слободе јесте погонско
гориво постојања државе и нације. А држава је доказ постојања неког народа.
Народи без државе не постоје, осим у миту, епу или историји. Уколико мали
народи, бројчано мали, али и историјски, економски и културно, уђу у
стварање неке нове државе, конгламерата више држава, онда је утицај
њиховог идентитета и културе сразмеран снази коју уносе у ту нову
творевину. ЕУ је дакле бити гробница малих народа а која ће дефинисати
неколико доминантних народа у Европи а све остале побрисати.
Ако је основа и суштина капитализма и западне демократије својина,
зашто је онда већина тамошње својине у рукама мањине? И то мањине која се
мери промилима. Зашто је својина на Западу углавном туђа и задужена? Шта
хоћу да кажем? Западна демократија је диктатура својине, а та својина је
сконцетрисана код веома малог броја људи. Зато је тамошња демократија
само привид а највећа светиња својина, као и све светиње: непостојећа. Тај
привид изазван привидним благостањем - које има сврху да одржава у
352
животу потрошачко друштво - које је основа капитализма и богаћења
капиталиста.
Остварен човек, духовно богат, емотивно испуњен, животно утемељен,
тежиће природим и простим облицима испуњавања животних потреба.
Духом сиромашан и безосећајан човек, незрео и жедан вредних животних
искустава, тежиће материјалним добрима. Овај први ће бити срећан у сеоској
кућици свога деде, овај други ће бити срећан (под наводницима) у скупим
грађевинама којима је посветио цео живот, много бесмисленог труда и рада,
и враћања дугова. Отуд је апсурдно тражити срећу у материјалном –
жртвујући духовно. Када сте духовно сиромашни онда не можете бити
свесни материјалног богатства. Духовно богат човек се може и материјално
обогатити, али богаташ сиромашан духом не може купити духовност својим
новцем. Све ово: пребацити на ниво државе и народа, па ће бити јасно због
чега то говорим.
Која култура онда стоји иза цивилизације Европске уније? Који су
културни и духовни темељи Европљанина Европске уније? Је ли то дух и
идентитет Немца? Француза? Румуна? Хрвата? И ако јесте, било којег од
њих, или не несретна мешавина више њих, шта онда Срби траже ту?
ЕУ је изграђена на економским и империјалистичким интересима (који
су углавном подударни и исти) и она је у неку руку компанија (као
својевремно Британска источно-индијска компанија). Као и свака компанија
она може банкротирати. Али!, уметност старе Грчке, византијска духовност,
културна баштина Италије, дело великих Немаца: то не може никад
банкротирати. Нити се може другачије лоцирати и назвати - него се данас и
јуче звало и лоцирало.
Космополитизам уместо домовине је идеологија изграђена на
темељима девизе „где је добро: ту је домовина―, али само код варвара, код
оних који нису постали културни људи, и логично је јер се култура мора
градити на нечему а кад се изгради онда се то зове идентитет. Када се,
насупрот горе реченом, одрекнемо идентитета зарад туђе или непостојеће
културе онда се враћамо на ниво варвара, додуше данас: функционалних
варавара, који знају да провуку картицу за плаћање кад купе скупе машине,
које већ после месец дана неће вредети ништа. Варвари или функционални
идиоти су потребни капитализму а не народи са идентитетом и културом.
Када је слобода у питању нема компромиса и одступања. Оног
тренутка када појединац или нација одступе од борбе очувања слободе они
више нису слободни у изворном смислу која та реч носи, исто како је човек
слободан све док не одступа од борбе. Или нужно или ништа; нужности су
најчешће тешке, значе одрицање и патњу, али подразумевају да и борба за
слободу представља неку врсту победе чак и у поразу. Са слободом се не
353
може трговати зарад бољитка нације, не може се побрисати преговорима,
поглављима и уговорима, јер неслободна нација не може бити срећна нација,
чак и када онај који ти је узео слободу није лош господар и даје ти да једеш
више него што си имао као слободан човек.
Проблем је одсуство скептицизма карактеристичан за данашњег човека
са запада. Све је регулисано законима и прописима. Чак и то у ком се правцу
сме филозофирати, шта се сме а шта не сме рећи. Нове вредности и нови
прописи се не смеју довести у питање јер се то одмах карактерише као
политички некоректно, и што је још горе: подлеже законима Уметност треба
заменити математиком: збрајањем гласова, бројањем новца, мерењем барела,
израчунавањем камата, бројањем мртвих... Математика може бити
апстрактна у смислу да исто како можеш израчунати и збрајати оно што
имаш, на исти начин можеш одредити оно што немаш. Само што је у другом
случају то неограничени низ могућности.
Уметност је стварање нечега (видљивог и осетивог) из нечег
невидљивог (душе и инспирације). Математика је, пак, могућност да се броји
непостојеће, па отуд могућност да буде уметност: уметност задуживања оним
што не постоји. Математика, по некад, послужи и да пребројимо убијене у
име демократије или из других „оправданих“ разлога (најчешће - без
разлога). Арапски бројеви данас служе да се тим бројевима преброје
избеглице са тих поднебља када дођу на „непостојеће“ границе чланица ЕУ
кроз које не могу проћи. И ако су непостојеће, оне су веома тешко
прескочиве јер су тако непостојеће обележене постојећом бодљикавом
жицом, па је самим тим њихово непостојање лажно исто колико је и ЕУ
непостојећа и лажна у садашњем и историјском облику.
Нити једна држава актима створена није била дугог века. Ни сила није
ту била од дугорочне помоћи. Поготову капитал. Како рече Васа Чубриловић
у својој књизи Историја политичке мисли у Србији 19 века: „...државе се
унапред не стварају претходно утврђеним међународним уговорима, него
вољом и напорима народа, израженим кроз револуције и ратове...―. А Васа
ваљда зна, јер је 1914. године започео рушење онога што се данас обнавља
кроз ЕУ.
Који би то појединачни пралик био основа нове европске културе, чак и
ослобођен од свега безначајног као што је идентитет или култура из које је
поникао? Где га треба тражити? У немачкој култури и историји? Или у некој
другој? А, ако нема тог заједничког пралика, онда не може постојати ни
европска култура као одсај и духовна основа Европске уније (овде се не
говори уопштено о европској култури као континенталној, цивилизацијској
или историјској категорији, јер све што је настало на тлу континента јесте
део европске културе, цивилизације и историје). Данас, по бесмисленим
354
актима, да би био део Европе треба да те ПРИМЕ, па се тако долази до чудне
теоретске претпоставке да су у Европу требали да буду примљени и они
народи који живе у сенама Партенона или Колосеума, који чувају цртеже у
Алтамири или пале свеће у Дечанима. Дакле, Платон, Аристотел,
Достојевски, Волтер, Његош, Андрић, Црњански, и остали слични њима не
могу бити део историје и културе Нео-Европе све док то не одлуче бриселски
комесари.
Историја културе Европе, или је скуп свих појединачних и различитих
култура и језика европских народа, или не постоји. Синкретизам тих култура
подразумева и добро, и лоше, што произилази из њих и подразумева
гностицистички приступ при дефинисању те скупности. Не може се
измислити нова цивилизација и култура, може се само дефинисати и описати
ишчезла или веома стара и формирана, јер младе и цивилизације у повоју, су
недоступне опису савременика, пошто оне настају и нестају у дугорочним
историјским процесима, еволуирају и подложне су дијалектици.
Немачка и њени сателити прескачући природни развитак цивилизација
и култура, кроз нацистички пројекат Уједињене Европе, сада: Европске
уније, окупирају и поробљавају мале државе и народе, при том се трудећи да
униште њихове културе и њихов национални идентитет. Мали народи, данас
у Европи, заиста немају алтернативу. Уколико би показали намеру да не желе
да буду део ЕУ, били би изоловани и кажњени, изазвали би им се унутрашњи
сукоби и срушила би се власт која би тако нешто покренула. Чак и веће
државе, попут Украјине, нису поштеђене тог нацистичког милосрђа и
мафијашке филозофије која гласи: „Ако нама не плаћаш рекет и ми те не
штитимо, нећемо те оставити на миру“.
Није много важно то што је ЕУ историјски, духовно и дијалектички
неутемљена, што је свака нација себе развијала на различитим верским,
уметничким и филозофксим основама, што је имала различиту историју,
најчешће везану за ратовање са другим европским народима. Све то није
важно и ако је веома битно. Ајде, узмимо да су уметност стварали појединци,
те тако она јесте универзална (што и јесте у уметничком поимању али не и у
теорији државе), и ако као такви и припадници једног народа, језика, вере и
расе, али ипак: поједници. Шта је онда кључно питање? Оно гласи: како ће
муслиман из париског гета, који свакога дан клања и слуша проповеди свога
имама о неверницима и светом рату, прихватити тековине Француске
револуције као своје и као нешто за шта се треба борити? Како ће се тако
васпитан, ипак Француз по држављанству са свим правима и обавезама,
дивити осмеху Мона Лизе или мислима Волтера? Неће никако! О томе ја
говорим. Законима се не може створити услов да неко прихвати тековине
једне цивилизације као своје. Он у глави има управо супротно: да уништи ту
355
цивилизацију. Чак и када су блажи примери у питању: исто је. Дакле, како
одбранити вредности на којима почива ЕУ када Париз ускоро буде имао
изабраног муслимана за градоначелника? Или, најважније питање свих
питања: како бранити вредности које не постоје као скупност и које су
продукт закона и аката донешених у Бриселу. Како ће немачки војник да
брани вредности европске уједињене идеје, у Паризу који пале муслимани?
Никако! Гледаће пут Немачке.
Какав матерински инстикт може поседовати нови човек Запада, то јест
нова жена Запада, педер или лезбејка, који је усвојио/ла дете. Наравно, ово је
банализација, али и на том нивоу можемо резоновати на исти начин: уколико
улоге мајке-жене и мушкарца-ратника више нису стриктно подељене и
дефинисане, онда ни од државе, ни од историје неће остати, то јест,
НАСТАТИ, ништа. Без материнске љубави нема човека или жене у
развијеном смислу личности и бића, а без њих нема нације, па самим тим ни
државе. Како ће и са којим мотивима, већ смо то поменули, немачки ратник
по дефиницији закона ЕУ борити се и гинути за Грчку или Кипар? Никако!
Он може ратовати као освајач, ако је остало нешто дедовске крви у њему, он
ће ратовати као бранитељ Немачке, али неће се борити за Бугарску. Он ће и
даље својим огњиштем схватати своје огњиште и гледаће попреко странце.
Отац-ратник не може бити неко ко нема жену-мајку и ко са њом не ствара
дете-отаџбину.
Стиче се утисак да се кроз пројекат и идеју ЕУ не уједињују културне
вредности и националне особености народа и држава, већ настраности и
перверзне потребе универзалних болесника, појединаца којима породица и
нација не значе ништа. У данашњој Европи не смете бити нормални
националиста романтичарског типа али смете бити екстремни гузичар и
прљави перверзњак. У систему вредности те и такве Европе ви не смете
прутићем припретити своме детету по голим ногицама, учећи га при том да
буде човек а не кретен којем је све дозвољено (а, када одрасте у том свету
који га штити на тај начин претвориће се у кретена којем је све забрањено и
недоступно осим рада и задуживања), али такво слично дете заштићено од
мајчиног прутића или очеве чврге (јер по њима биолошки родитељи мрзе
своју децу), није заштићено од могућности да слуша како му се „родитељи“,
педери који су га усвојили, целу ноћ јебу у дупе, стењу од бола и пуше га
један другоме.
Управо зато, што је вештачка и неприродна појава, ЕУ за свога
постојања није дала великог човека, велико дело, велики подвиг – насталих
на темељима те творевине и идеологије која је чини. Уместо да нам та и таква
Европска унија даје велике књижевнике и филозофе, славна научна дела,
слике и филмове, који ће увек остати културни канони – ми из ЕУ добијамо
356
само за претње, корумпиране и настране политичаре, уцене, наметнуте
законе, експлоататорски капитал и бомбардовање других држава. То су
вредности ЕУ које нам се намећу! Јер, Сикстинска капела јесте симбол
италијанске и европске културе у старом значењу речи Европа, а не симбол
Европске уније. Пошто ЕУ жели да побрише разлике и законима све учини
једнакима према мерилима две-три најјаче нације, онда она мора да изради
нове и посебне европско-унијске уметнике и филозофе који ће бити основа
заједничких вредности нео-европљанина. Иако идеја европског уједињења
није нова, она је делимично остваривана само ратовима и тежњама неких
народа да доминирају другим народима, по правилу мањим и слабијим
нацијама: од Карла Великог, Наполеона, Хитлера, НАТО-Варшавских
пактова, до данашњег врховног господара: капитала.
Језик, уметност или религија, не могу звучати као празне речи. Не могу
значити: ништа! Бајке, басне, народно предање. Галски петао и бик који
умире на кориди, тореадор или гондолијер у Венецији. Симболима се не
може мењати власништво и симболика. Круна или република, краљ,
председник или премијер – или бирократа у Бриселу? Краљевства су
углавном силом уједињавана у царства са ограниченим роком трајања.
Републике су се удруживале у федерације или конфедераије – углавном
безуспешно. Шта је, забога, ЕУ? Конфедерација република и монархија или
ново немачко царвство?!
Све што постоји мора да прође а не да се прекине. Умиру културе и
језици, државе и народи – али природним путем. Немци и Енглези ће нестати
за неколико стотина година, природним током настајања и нестајања, али,
Немци и Енглези су велике нације којима ће њихов колонизаторски дух
сатрти нације јер их полако изједају насељеници. Шта тера мале народе да
трче пред руду, да се убрзано и преко реда самоуништавају? Треба обратити
пажњу на појам западно-европска култура. Потпуно исправно дефинисано.
Шта траже и очекују народи другачије дефинисаних култура, оних којима
припадају, у западно-европској култури којој не припадају, и која се градила,
између осталог, и на ставу да су источно-европски и балкански народи -
нације примитивних култура? Дакле, народи који по природи не припадају
западно-европској цивилизацији тражењем да буду примљени у ЕУ заправо
бришу постојање својих култура и прихватају наметнути образац који није
природно њихов. А какав став ови са запада имају према другима, најбоље се
види из арогантног и надменог става који заузимају према њима када
преговарају о том пријему. Они нас неће овакви какви смо, да допунимо
културу ЕУ нашим вредностима, већ нас хоће онаквим каквим желе да нас
направе.

357
 Душа (дух) једног данашњег савременог (или: не?!) народа уздизао се
хиљадама година, и данас црпи снагу из тог истог народа, те отуд потпуно
необјашњиво звучи када неко употреби фразу дух европске уније. Јер,
погрешно је рећи европске вредности а мислећи при том на Европску унију.
Европске вредности су мозаик састављен од вредности свих европских
народа, свидело се то некоме или не. Европска вредност је и Аушвиц и
Сикстинска капела, и Јасеновац и Законик цара Душана. „Вредност“ пак
Европске уније јесте само оно што је у актима из Брисела прописима
означено.
ЕУ може постојати само као вештачка творевина а Европа разних
народа и држава јесте природни след историје, еволуције, религије и науке
која је све то вековима пратила. Да би се дошло до научног открића није
кључно да неко буде геније – већ је кључно да он у свом открићу користи
искуство стицано милионима година: од првог погледа пут звезданог неба до
дана данашњег. Исто је тако и са стварањем нација и држава. Подједнако је
важно за идентитет Србина оно што се догађало у доба Немањића као и оно
што се дешавало 1999. године. И пошто смо различитих духовних
фреквенција, а они се и не труде да нас разумеју, онда они физиком или
физички, анти-духовно, хоће да нас промене и прилагоде својим потребама.
Ми њима служимо за њихове потребе.
ЕУ није продукт еволуције, револуције, дијалектике или историје.
Еволуција, револуција, дијалектика и историја ће пресудити Европској унији.
Као таква она не може бити историјски и политички живи организам. То је
клинички жива творевина (или: мртва, како вам драго) коју у животу
одржавају административни и бирократски апарати из Брисела. Када су
вештачке творевине у питању, онда не постоји принцип наслеђа претходних
култура и национално изграђених скупина. По тој логици, да вештачке
творевине могу бити легитимни наследници претходних култура и држава,
онда је и Трећи рајх део културног идентитета западно-европске
цивилизације.
Инстиктивни морал је природни морал који постаје проблем када
желимо да створимо вештачки морал, или да морал, макар као филозофску и
историјску категорију потпуно превазиђемо и укинемо. Међутим, не треба
пренебрегавати ни морал као етичку и људску категорију. И ту долазимо до
суштине: мора се срушити сваки важећи и доказани морални принцип да би
педерастична и изван-полна Европска унија била разрешена моралних
дилема, то јест, да би то били њени дични нео-европски робови звани
грађани, грађанке и грађанчићи ЕУ.
Како постоји инстикт урођен вековним наслагама, тако постоје и
увежбани покрети. Увежбани покрети једне борилачке вештине утврђују
358
како да се бранимо и нападамо. Инстикт то чини чак и када нисмо увежбани,
чак и када смо слабији ми подигнемо руке да се бранимо или задамо ударац.
Када горња размишљања пребацимо на ниво друштвене и државне заједнице
онда би ствари изгледале овако: увежбани закони и прописи ЕУ су довели до
нечега што се зове Шенгенски споразум, природни инстикт и нагон држава и
народа потписница тог споразума јесте да кад избије нека криза они
инстиктивно дигну руке, поставе бодљикаву жицу и затворе границе. Само
то, да нема ничег другог, говори о неприродности и неодрживости увежбане
творевине зване ЕУ насупрот вековима наслаганог инстикта појединих
народа и њихових држава.

359
 ПОГУБНА ПОЛИТИКА

Ко год се бави политиком и претендује да буде власт у Србији треба да

зна најмање две ствари:
- шта год власт радила, српски народ неће признати независно Косово;
- кад дође време, Срби неће хтети у Европску унију, јер су ратовали
против њених предака: Аустроугарске монархије и нацистичке Немачке, из
истих разлога који постоје и данас, и ратовали су против ње саме: Европске
уније.
Тако ће на крају бити!
Одрећи се Космета зарад Европе значи одрећи се славне прошлости која
нас дефинише као народ у име сумњиве будућности која тражи брисање
идентитета. Најзад, какве везе има одричемо ли се Космета због уласка у
Европску унију кад се ми уласком у то одричемо читаве Србије, свог
националног идентитета и суверенитета. Ми, дакле, јесмо сиромашни и слаби
сада, уласком у ЕУ бићемо и даље сиромашни и слаби - али са богатим и
немилосрдним газдом и господаром. Докле смо то стигли, шта су од нас
направили? Па ми тамо хоћемо због пара, продајемо се да би боље живели,
тако кажу.
Шта значи бољи живот? Нека ми неко то дефинише, али на нивоу
појединца, најдаље до нивоа породице?! Како може цела нација да живи
боље или лошије?! Све је код тих категорија на нивоу поједница и ствар
унутрашњег стања на које спољашњи фактори имају само периферног
устицаја. Не постоји бољи живот уколико ниси здрав и прав, уколико ниси
сам себи створио амбијент у коме се осећаш лепо. „Добро је бити здрав и
прав. Добро је радити оно што волиш. Добро је имати другове. Добро је
живети у својој земљи― – написао је једном Душан Радовић. Данас нам
продају догму да можемо бити срећни само уколико имамо скупе машине
(које ћемо, наравно, купити од њих). Само уколико се задужимо до гуше
стварајући привид виског стандарда, купујући углавном оно без чега можемо.
Људи се задужују, отуђују, оптужују, и мисле да је то идеал живота за којим
треба тежити.
Нека свако одговори за себе, зашто хоће у ЕУ? Понављаће фразе које
чује на телевизији или чита у новинама, али до самосталног и оригиналног
одговора неће доћи. Неће бити ни искреног одговора. Мислећи о својој деци
и њиховој будућности ми мислимо о ономе шта ћемо им оставити а не о
ономе шта смо им својим понашањем и васпитањем усадили у личност. Јел'
стварно мислите да је неко Немче срећније Српчета?! И да ће бити срећнији
сутра?! Није и неће! А, опет, неко јесте и хоће. Али не због нечега око себе
већ због онога у себи. То је дилема о којој је Фром писао: имати или бити?
360
То је поента, веома проста и очигледна, али тешко уочљива због
свакодневних баналности којима испуњавамо свој живот.
Бесмислено је. Пројекат Европске уније је пројекат крупног капитала, то
је неоколонијални пројекат. То је првобитно био трговински споразум.
Најзад, то је неодрживи пројекат јер га стварају национално компактне силе
које ће се врло брзо суочити са вишенационалном творевином која нигде и
никада до сада није успела. При првој јачој нетрпељивости затвориће се
границе и на њих поставити војске. Да је Европска унија искрен и одржив
пројекат онда се она не би ширила више од онога што је била првобитна
идеја и структура. Јер то је католичко-протестантски пројекат у којем нема
места за православне и муслимане. Овако, прва озбиљнија криза и ето
сценарија из СФРЈ или СССР. Ето: БРЕГЗИТ-а!

Најзад, време ће донети нове елите са новим идејама, јерес ће постати

модерна и примамљива, неко ће рећи: нећемо више ово, сад хоћемо нешто
друго, хоћемо опет да будемо МИ! Велике миграције народа, које су у току,
промениће начин живота и правила игре. Велике силе ће се из тога извући
релативно лако. Мале државе ће катастрофално проћи. Имаће законе и
формиран апарат које ће бити потпуно непримељив и бескорисан јер је
написан и створен за високотехнолошко и богато друштво, пре свега
католичко-протестантско, а биће примењиван у држави у којој технологија
није правилно распоређена, која није довољно наоружана због сиромаштва,
али са укорењеном православном и слободарском традицијом. Све ми ово
личи на Орвеловог Великог брата у комбинацији са идеологијом национал-
социјализма. Почне са обликом и величином краставаца који се може
продавати по европским пијацама а заврши се са обликом лобање и бојом
очију људи који желе да се крећу по европским градовима без траке око руке.
Оно што њихови дедови нису могли са тенковима успели су њихови потомци
са штапом и шаргарепом. Успели су више новцем и банкама него штукама и
пантерима. Мада, кад смо ми у питању дозивали су нас памети и оружјем.

361
 И сад је дошло време да сви моле да их приме у Велику Немачку, а
колико у прошлом веку смо се борили оружјем против њихових
окупаторских аспирација. Сад молимо да нас приме у Аустроугарску коју
смо убили 1914. године. Испуњавамо све услове да би се одрекли своје
слободе у њихову корист. Бесмислено али вредно Орвела. За двадесет година
ће забранити књиге на локалним језицима, историју ће убити а људе хапсити
уколико у кафу ставе више од прописане количине шећера по европским
стандардима, уколико им по тим стандардима уопште следује да пију кафу.
Траке око руке нам неће требати јер ће нашој деци убризгати чипове уз чију
помоћ ће вазда знати где су и са киме имају посла. Подстицаће се рађање
стамених плавушана а из европских фондова ће се финасирати контрола
рађања црнпурастих балканчића и осталих са листе нижих врста, кроз
медикаменте, генетски модификоване организме и адитиве. Наравно, права
животиња ће свуда бити загарантована: али на жалост, ми нећемо спадати у
ту повлашћену категорију.
Схватам ја по мало ту тактику свих власти од 2000. године па до дана
данашњег: треба трајањем и понављањем исте приче све обесмислити и
народ изморити, измрцварити га на сваки начин, убити му вољу и жељу да
размишља и да се бори. Стално мантрати оевропском путу и бољем сутра, о
тешким одлукама али које никада неће довести у питање статус Косова. Они
не издају, већ према њиховим речима само: реласкирају односе?! Треба све
довести до апсурда. Сваку причу учинити бесмисленом, изанђалом, већ
чувеном, непотребном, заморном. Да се једнога дана дође у ситуацију када ће
људима бити свеједно. Када ће свака одлука бити дочекана као олакшање.
Говорили су и писали некдашњи политички заточеници Солжењицин, Пекић,
Вајсберг – да после психичке самотортуре ишчекивања хапшења или краја
истраге, кад дође до утамничења или завршетка ислеђивања и признања,
човек се осети олакшање, буде боље, опуштеније, лепше, и ако зна да казна
тек почиње, макар не мора више да стрепи. Е, тако је и српски народ на
Космету, и у остатку Србије, један колективни заточеник који чека своје
хапшење, који ће једва дочекати да све призна само да се заврши ислеђивање
и мучење, те да се оде у затвор и одслужи казна.
И ја се питам: има ли више смисла понављати једно те исто?! И Добрица
Ћосић је исто мислио: ако је вајде, доста је причао, али није се слушало, па
сад је касно. Није питање, тренутно, шта одлучити, јер се ту у истину нема
шта одлучивати, већ се треба одговорити на уцену, већ је питање за данашњу
власт: због чега се дошло у ситуацију да данас буду, како рекоше, између
чекића и наковања? Познаник ми на улици каже: „Латини су старе варалице“.
Он и добар део народа схватају у истину који је наш тренутни проблем.
Петљамо се са варалицама, те варалице нас уцењују и прете нам, а ми хоћемо
362
да се уједињујемо са њима, да играмо по њиховим правилима, да им дамо
себе у потпуности. Ту је проблем! Да није фамозних почетака преговора и
сличних глупости, наш проблем не би био ништа већи него је то био прошле
године или пре пет година. Зашто се улазило у преговоре са Албанцима када
се знало да од их неће бити никакве користи за нас – дугорочно, историјски?
А, сада најважније! Од водећих људи из власти чујемо свих ових година
како нас чекају тешке одлуке, како ни једна неће бити добра али да ће бити
искрени према народу. У реду, то. Прво, ко каже да морамо нешто да
одлучујемо?! Ако ни једна одлука не ваља за нас онда је логично да ни једну
одлуку и не донесемо. Неће бити датума или отварања поглавља: па шта?
Нико им не брани да наставе свој европски пут са својим европским
„пријатељима“. Друго, и најважније, уколико хоће да буду искрени према
народу пред доношење тако тешких одлука онда нека народу предоче и
следеће непобитне чињенице: уколико прихватимо споразум о демонтирању
наших институција на Космету зарад добијања датума и отварања поглавља,
мораћемо нешто касније да признамо независно Косово због евентуалног
пријема у Европску унију. Једно без другога не иде. То је истина и
искреност! Обзиром да Србија неће доћи на дневни ред за пријем следећих
двадесет година, а да до тада Европска унија у данашњем облику неће ни
постојати, онда испада да ћемо дати НЕШТО за НИШТА. Обашка, што, и ако
доживимо тај пријем, идемо у пакету са Косовом, а ако одбијемо: макар ни
они не би ушли. Њима је важно једино да се демонтирају наше институције и
да Приштина преузме контролу над севером Косова, и ништа више! То је
суштина свега. То је позадина притисака и наводних преговора, то је дилема
наших одлука. Не постоје две одлуке, два питања на које треба дати одговор.
Само је једна дилема у питању и један одговор треба дати. Европска унија
као друга опција за Србију сада не постоји ни практично, нити теоретски.
Где је грешка српских власти за садашњу ситуацију? Грешка је у
флоскули „Европа нема алтернативу―. То је уништило нашу позицију, то је
притисак којим на нас притишћу, то је камен око врата који нас вуче ка дну и
дави. Због тога немамо маневарског простора. Због тога смо ушли у
преговоре за које је свако знало да неће успети, и да неће бити добри за нас.
Због тога смо данас уцењени. А, треба само мало размислити па закључити:
чим им је оволико стало да добију наш пристанак то значи да још о нечему
одлучујемо и да наша ситуација није баш толико безизлазна. А одлучујемо о
круцијалном питању: хоће ли Косово бити независно или неће?! Само од нас
то зависи. Мало ли је то?!
Војвода Радомир Путник: „Не заборављајте Мишићу, тај
фелдцајгмајстер Поћорек написао је у једној својој осветничкој наредби да је
српски народ ''смрдљива, прљава, злочиначка раса''. Подсећајте на то српске
363
официре. Стално их подсећајте ако нисте намерни швапском нареднику да
будете коњушар―. (Време смрти, Добрица Ћосић)
Албанци су једини народ на свету који нема археолошке, историјске и
културолошке доказе својега постојања. Ископине су римске, византијске и
словенске; цркве, манастири и стари градови су српски; џамије су турске.
Западни свет им признаје право државности на Косову где немају нити један
историјски или верски споменик вредан пажње, признаје им прече право као
народу који је своју прву књигу на свом језику на Космету штампао у првој
половини прошлог века. Такав народ, они хоће у УНЕСКО. Да чува туђе.
Народ који је добио грб и заставу захваљујући једном аутро-угарском
учитељу цртања, који је плаћен да сачини обележја која Албанци треба да
истакну против надируће српске ослободилачке снаге а за рачун Аустро-
Угарске монархије у време кулминације источног питања. Замислите
апсурда да такви оптужују Србе да су окупирали Дечане, Грачаницу,
Архангеле, Љевишку, Гориоч, Девич?!
Димитрије Богдановић, Књига о Косову, стр. 47, пише: „Уметнички
споменици средњевековног Косова сведоче о томе да је ова област у држави
српског народа била средишња област где су се одигравала скоро сва главна
збивања културе, не само политике. Такви се споменици нису могли подизати
на туђој земљи, поред ''инојезичног'' народа – какав је у односу на Србе и
српске споменике, без сумње, албански народ. Нису ови споменици подизани
на туђем тлу, које би потом насељено својим народом да би им се тек
накнадно створила погодна и безбедна средина, већ обратно: подизани су
тамо где се могао обезбедити мир моштима светих краљева и
архиепископа, али и монасима који су ту имали да живе и да се боре за свох
духовни свет―.
Мит о хришћанској и хуманој Европи јесте најпогубији српски мит. За
католике и протестанте, православци су већи непријатељи од муслимана,
били и остали. О њиховој „хуманости“ и „просвећености“ имали смо прилике
да се уверимо у последња два века наше историје, од Наполеона,
Хабсбурговаца, преко Хитлера и Черчила, до ЕУ бомби. Је ли то Европа којој
треба да тежимо, ова данашња и овако конципирана? Она у која у својим
редовима као пуноправног члана има једну Хрватску, чији политички врх,
власт и народ, величају нацизам и холокауст, а у домену људских права нису
у стању (читај: не желе) да обезбеде две-три двојезичне табле?! Јесу ли то
еУропски стандарди којима се наша власт дичи, па пичи ли пичи – у
пропаст?!
Шизофренија новог светског поретка је у следећем: сви имају права да
буду, да живе, на Космету осим Срба. То сам већ негде написао, сада без
гриже савести понављам. Тешко је поверовати да су албанско вође
364
предузимале било какве акције без претходних консултација са газдама у
Вашингтону. Једноставно, тако ствари функционишу од почетка кризе, преко
бомбардовања и окупације - па све до данас. Шизофренија и лицемерство!
„Демократија и преговори све док ми не дамо дозволу да се ствари реше
силом― – то је мото западних „демократија“. Навикли да са Србима то
одлично функционише, они данас не виде нити један ваљани разлог зашто би
мењали тактику. Није њима до преговора и демократских принципа када на
крају сваки проблем (и, увек) решавају и реше голом силом. Није њима до
договора кад ни један постигнути никада не поштују.
Много већа мучнина ме спопада од ових овдашњих и наших, него од
њих. Или би „наши“ ипак требало ставити под наводнике? Наводници нам
срећу кваре. Док за ЊИХОВЕ знамо сигурно да су њихови, ми за „наше“
никада нисмо сигурни на чијој су страни и јесу ли у истину НАШИ?! То је
тренутно највећи проблем Срба и Србије, а по свим значајним државним и
националним питањима, поготову по питању Космета?! Не представљају
нама непремостиве препреке притисци, уцене и брутални напади. Не! – нама
проблем представља то што нисмо сигурни у искреност оних који треба да се
одупиру томе а који оличавају власт и опозицију у Србији (при томе се мисли
на релевантну власт и релевантну опозицију).
Осећај да се Космет не брани искрено, лоше утиче на морал народни, на
жељу да се не предамо лако или никако, чак и уколико се победа не назире
близу и скоро (као што се и не назире). И није то лажни осећај. У Србији,
чини се, данас није ништа важније од власти. Власт је врховно божанство по
коме се кроји систем вредности и морални образац. Кад је власт у питању све
је дозвољено и све је забрањено.
Нема дакле поштења али нема ни памети. Ствари се прихватају здраво за
готово, стално се понављају исте демагошке фразе, по сто пута горе од
негдањих комунистичких, како „Европа нема алтернативу― – а све има
алтернативу осим смрти, или: „како ћемо преговарати по сваку цену и
никада више нећемо ратовати― – а најчешће у својој историји ми и нисмо
одлучивали хоћемо ли или нећемо ратовати, већ су то одлучивали други
својим поступцима и нападима према нама, - и још гомила сличних
бесмислица толико коришћених у задње време да већ добранo заударају.
Прихватили су европску причу као једину исправну, поштену и истиниту –
бланко, без размишљања и здравог разума (којег, последњег, очигледно
немају) и ако ствари изгледају поприлично другачије. Паметнији, који
схватају, а има и таквих, понављају исте приче због користи (своје) и штете
(српске).
На српској политичкој сцени је доминантна нова идеологија:
„паневропски фундаментализам― или „фундаментализам европских
365
интеграција―. Ускоро ће почети да бацају бомбе у куће онима који су против
уласка у Европску унију и који су против европских новоконпонованих
вредности. Украјина је већ платила цену тога. Када је легитимно изабрана
власт хтела мало да успори евро-интеграције уцењене и понижене Украјине,
видели се шта се догодило: уништена је једна велика земља. Ко устане
против тога биће сатрвен. Оно што Хитлер није успео да учини тенковима,
сада успева окупација заједничке европске монете и унифицирани, најчешће
бесмислени, закони. Наравно, неће ни то трајати довека (као што ни Сунце
неће, и оно дакле има алтернативу, само Eвропа нема) али ће иза тога остати
непоправљиве штете. Срби немају више могућности да трпе велике штете од
бесмислених експеримената: све нас је мање и све смо слабији. Ратови који
ће се водити у циљу исправљања националних идентитета и граница значиће
коначну пропаст какве-такве европске цивилизације. Услед тога, наша деца
биће робови кинеских и руских велможа.
Какве везе има горе изречено са почетном причом о Космету? Све је то
део исте приче у којој су данашње европске и српске елите поверовале да су
оне најпаметније и најспособније од постанка људске врсте. А, у ствари је
потпуно супротно. И, наравно, „елите“ свакако треба ставити под наводнике.
Како ико не-глуп може да прихвати причу о томе да је једини начин да
спасемо Космет тај да о томе сарађујемо са онима који нам га отимају?!
Хоћемо у савез са нашим непријатељима. По томе ће бити упамћена данашња
власт у Србији (2017): хтела је у пакт са непријатељем у жељи да победи
истог. Молимо их да нас приме у Унију која нас је пре деценију и по
бомбардовала, убијала и окупирала нас. Која је увек на страни наших
непријатеља а који најчешће и реално нису били у праву без обзира на наше
брљотине. Хоћемо да будемо квислинзи – то хоћемо! Па што онда да се не
рехабилитује Милан Недић? Шта је то он радио што ови данашњи не раде и
по чему се разликује данашња карта уједињене Европе од тадашње карте
окупираних земаља?!
Политичке елите, било које, у Србији неискрено бране своје ставове и
спремне су на компромисе и са црним ђаволом а само да остану на власти
(при томе је за њих компромис пристајање на све услове које супротна страна
изнесе). Политичари у Србији (мислим да је реч „елита“ у овом случају
неприкладна чак и са наводницима) најчешће и немају став о важним
националним и државним питањима и углавном говоре оно што не мисле а
раде оно што им други нареде. Или супротно: свеједно је. Сви политички
чиниоци у Србији данас говоре једно те исто, тако да нама уопште није
могуће да схватимо ко се за шта залаже. Владаоци у Србији би хтели да буду
мало или много трудни (према потреби) или невини неколико пута мање или
више у смислу химена али и кривично-правно. Они би да се јебу али да им не
366
уђе. Они би да њихов народ буде само мало мртав или по мало жив (опет
према потреби). Они увек отрче још један круг око куће, као кокошка из
вица, а не би ли у очима других испали курве. И зато свима њима треба све
по списку. Значи: револуција!!!

367
 О ИЗДАЈИ и БРИСЕЛСКОМ (не)СПОРАЗУМУ

Станко Церовић говори за часопис Време, 2012. године, следеће: „Али, и

овако, српске власти, по моме мишљењу, погрешно раде. Превише
попуштају, превише дају, а не добијају ништа заузврат. Били би много
ближе Европи – ако им је то циљ – да не попуштају ни педаљ око Косова док
не добију врло конкретне уступке. На Западу су то многи очекивали у
вријеме проглашења независности Косова и говорили су: Србији треба
понудити да уђе одмах, по скраћеном поступку у Унију, а да заузврат
попусти око Косова. То попуштање би било отприлике све ово што раде: да
не признају формално независност, а да некако "сарађују": улазак Еулекса,
преговори са косовским "властима", одустајање од изјава и резолуција које
сметају Западу, и сл. Али Београд је све то дао џабе. Зашто би им онда
Унија ишта понудила? Имам утисак да су српске власти мислиле: ако све
дамо, они ће се сажалити, они ће нас завољети, па ће нас загрлити
такорећи из неког спонтаног елана срца. То је све погрешно, али земља је у
тако тешкој ситуацији да не волим да стављам со на рану... Има још
нешто: Европа је сад у таквој кризи да нико не зна на шта ће личити сјутра.
Чему онда журба? Чини ми се разумније чекати да видимо шта ће бити...―.
Само глупи или неискрени људи – политичари – јавне личности - нису
хтели или могли да виде оно што је паметнима и поштенима давно јасно (а
пре свега знајући са киме имамо посла): ништа од уласка Србије у ЕУ док
Србија не призна Косово као независну државу, па и тада је питање хоће ли
бити још услова и има ли уопште искрене воље да се Србија придружи тој
заједници?! Једино што се пратио одређени след догађаја па то питање није
пре, или: још, доведено на дневни ред. Тзв. „независно Косово“ је копиле
Америке, Немачке и сателита (зна се ко је кога силовао док се то копиле
зачињало), и они сви сада хоће да то доведу у стање да више не буде копиле
већ признато дете. И како је неко онда могао да помисли да ће Србија бити
примљена у ЕУ без тог услова?! Које су то будале умислиле (или: измислиле)
да ће Европа (тиранка и курва) дозволити Србији чланство којим би
блокирала све активности Косова?! То се, дакле, врло добро знало, али се на
сва уста лупетало (и још лупета) о евро-атланским интеграцијама као
најбољем путем за учувањем Косова. Или: Европа, и Косово, и Русија, и
НАТО, и Кина, и несврстани... Косово се не може бранити и одбранити руку
под руку са онима који нам га отимају!
И, шта следи сада?! На жалост плиткоумност и непоштење је лако
прочитати и предвидети. Тешко је прозрети мудре људе. Следи прича о томе
да ћемо у Европу сви заједно – али се не зна кад тачно, да границе губе
смисао те уопште није важно јесмо ли признали Косово или нисмо: важно је
368
да будемо у Европи и то нема алтернативу: и да признамо Косово. Да, то су
глупости које ћемо слушати у наредном периоду. А онда ће кренути да нас
понижавају све више и више са све бесмисленијим захтевима. Примиће нас –
али се не зна кад - понижене и сломљене, на силу чак и ако српски народ то
не буде хтео (као у случају Украјине), баш у оном периоду када Русија и
Кина постану прворазредне силе које ће одлучивати о свему а Европска унија
ће бити другоразредна и некохерентна мутљавина, у којој ће пар држава
водити главну реч а остали ће служити као вазално тржиште и топовско месо.
Тада ће те исте јаке државе из ЕУ почети да воде изолационистичку
политику и остатак ће бити маргинализован у сваком погледу. Док једнога
дана, парламенти и владе појединих држава не почну да организују
референдуме о изјашњавању својих народа о останку у ЕУ или не (ово је
написано пре БРЕГЗИТ-а).
Не треба нама, дакле, тумачење наших политичара о томе шта је ко
рекао: нама треба њихов став, јасно и поштено исказан, ма какав био. А онда
народ треба да одлучи коме ће дати поверење на основу тих ставова: тако је
једино све бити легитимно и поштено. Овако испада да у Србији политичари
могу да говоре шта хоће, да раде супротно од онога шта говоре а да при томе
никоме не одговарају ни за изречено, ни за урађено.
Треба и поштења. Забога, па од истине се не може побећи. Имају ли ти
људи макар трунке морала, размишљају ли да има нечег вишег и важнијег од
голе власти и привилегија које доноси иста. Зар је тешко, макар за неког од
њих, да се лепо обрате народу и да кажу: „Пробали смо шта смо знали и
колико смо могли, али они не дају. Хоће да нам отму Космет на такав и
овакав начин. Ми више не можемо, а ко може боље - нек изволи“. Зар је то
тешко?! А не овако, растрчали сви да нам тумаче шта је ко изјавио, како није
тако како је изречено, него другачије, речено је али није се мислило.
Ово што доживљавамо и слушамо граничи се са најболеснијим
колективним садо-мазохизмом, само-етноцидом и ауто-геноцидом. Зашто
покушавати да се сакрије оно што други јавно и јасно изјављују?! Заиста је то
тешко објаснити и схватити. Знам, власт је слатка, богаћења никад доста,
привилегија није на одмет – али зар свакога јутра макар на неколико секунди
свако од нас не погледа себе у огледалу?! Тада ми знамо ко смо и шта смо и
имамо ли разлога да будемо задовољни. Зар није лакше суочити се са
истином и бити искрен?! Или: није?!

*
Леополд Ранке је написао: „Борба је отац свих ствари―. Кумановски
споразум јесте споразум о прекиду ватре! Да није било борбе – било би само
Рамбујеа. Овако је после борбе остао Кумановски споразум и Резолуција
369
1244. И, губити може се на различите начине. И, пропадати се може
свакојако. Може се пропадати славно, као што можеш побеђивати срамно и
осећати се у победи понижено. На човеку је, на народу, да бира. Поред тога, у
достојанственом поразу увек постоји промил шансе за победом, дочим, кад
се предаш као кукавица – тако ћеш завршити за свагда. Компромис би био,
својевремено, да је кнез Лазар пристао на мирну окупацију и плаћање данка
султану, без борбе. Плаћао се данак и касније, Србија је била окупирана, али
кнез је постао цар и светац, а Србија је преживела на његовом миту.
На компромисе пристајемо тек када почнемо да сумњамо у властиту
победу. Компромис је најчешће нужда нејаких и неспособних за победу. Да
је свима до компромиса, онда проблема не би ни било, не би имало о чему да
се разговара. Компромисом се хвалимо кад желимо да подвучемо како смо
паметни, кад већ нисмо јаки. Компромис је нужда – победа је императив.
Компромис не желе победници, али му прибегавају несигурници: они који
нису сигурни докле могу да стигну и шта могу да постигну. По некад
победници своју победу назову компромисом, не би ли олакшали да се
побеђени брже преда. Из моралних и етичких норми компромисе чинимо: по
некад. Само, људи и народи, морални и етички, пре и него дође до потребе
компромиса уреде ствари тако да нема потребе за мирењем. Људи и народи
поштени не чине компромисе јер не посежу за туђим, па нема потребе за
договорима, а кад бране своје онда су бескопромисни.
Када је хапсила хашке оптуженике власт је говорила да то чини себе
ради (и: нас) а не због ултиматума Европске уније и европских перспектива.
То је, као, требала да буде некакава катарза. Уколико смо (су) нешто радили
ради себе и личног прочишћења (и: колективног), па они, бога му, онда
нешто знају о моралу?! Али ко хоће о моралу, нека иде у цркву!!! Морала,
дакле, у политици нема. Увек се нешто чини ради себе или других, из морања
или користи, из потребе или намета. Зарад чега ће се одрећи Космета: себе
или Европе? Или: због чега неће? То су кључна питања, макар због историје.
То што им нико не верује (ни они сами) да искрено бране Космет: на страну.
Међутим, проблем је што они заиста немају сазнања због чега га треба
бранити: то је већи проблем од искрености. Незнање и неосећање су већи
проблем од неискрености. Зашто Срби не треба да се одрекну Космета?!
Зашто треба да се одрекну Европе због Космета?! Или, зашто: не треба?! То
су одговори који су потребни, посебно народу, посебно властима, (не, није то
једно те исто).
Космет би требало да буде (да постане) тема о којој се ћути, која се
подразумева, о којој се све зна и где нема никаквог простора за било какве
расправе и разговоре. Где нема места за компромисе, где су исти забрањени.
Космет је Свето писмо, то је књига која се не да исправљати јер је давно
370
срочена и представља стуб вере. Космет је вера. У Бога верујеш или не. Вера
се не проналази већ се осећа. Вера је необјашњива али се животом брани.
Због вере се страда, ретко се добија. За веру се гине. Не одричеш се вере због
вечере. Ако си човек. Ако си народ. Српске власти се одричу вере зарад
вечере – продају Косово због европског корита

Елем, ништа ми до сада нисмо урадили због других – тако нам кажу.
Закони су доношени да би уредили државу (а не због ЕУ). Путеви се крпе да
би смо лакше путовали (а не да нам лакше уваљују своју робу и кредите да
градимо исте). Приватизовали смо (читај: попљачкали) све што смо имали
због економске перспективе (а не да би уништили нашу економију због
конкуренције из ЕУ). Растурили смо војску јер немамо више против кога да
ратујемо (јер наши пријатељи из ЕУ неће више да нас бомбардују, пошто су
нас окупирали). А сад одједном долема: Европа или Косово!? Сада одједном
морамо нешто да урадимо због ЕУ, а не због нас?! Видите: кад год сте
неискрени, то вам се кад-тад обије о главу. Нека ми српски евро-
паметњаковићи објасне и кажу: постоји ли једна чланица Европске уније
(или било која друга држава на свету) која би се одрекла добровољно дела
своје територије?! Која би се одрекла дела својих грађана (да не
употребљавам реч: народ)?! Ако има: да се одмах одрекнемо Космета. Ако
нема: да неко одговара што нас замајавају годинама, што су нас бацили на
колена и хоће душу да нам узму.
Српска душа?! Дискутабилна тема. Али: тема. Каква је - да је: наша је и
имамо је. Имамо је као колективитет, имамо заједничку душу, чак и када је
немамо појединачно. Душа као душа, ствар тешко објашњива, још ју је теже
дефинисати, склоп унутрашњих стања и знања. Српској души арому и боју
зачињује Космет. Уколико има сећања у српској души она почињу од
Космета. Уколико има знања: она су се научила на Космету. Уколико има
вере тамо јој се пали свећа. Ми смо време мерили од Косовског боја и пре

371
тога, и после тога. И кад се зарачунамо увек се догоди нови бој, да лакше
почнемо да бројимо. Наша душа крвари или пева, верује или воли на
Космету, наша душа лебди ко јутања измаглица изораном метохијском
земљом. Ми немамо куд!
Све ово речено, и неизречено, тешка је и неразумљива тема за оне који
данас продају Космет због маснијих сплачина која ће им у корито сасипати
европски комесари. Сплачине су помије, то је оно што остане са трпезе. Али
душа је душа: силне паре потрошише на разне невладине и нељудске
организације да нам душе упрљају и поружње, да постанемо бездушни и као
такви идеални за прототип новог европског човека. Када ће схватити те
вуцибатине да они морају служити своме народу, а не европским комесарима
и америчким чиновницима. Ма какав био тај народ они се морају борити за
њега: служећи му.
Није важно реално стање на терену. Није битно имамо ли контролу над
Косметом. Важно је само да знамо да је Космет наш и ништа друго. За
почетак. Наравно: и не одрећи се тога. Ми само треба да хоћемо и нећемо, и
не треба ништа друго да радимо: све ће само по себи доћи на своје право и
једино место. Ми смо тек мрвица од времена и историје, шта смо умислили:
да ми одлучујемо о нечему?! Па све и да хоћемо, ми не можемо издати
Косово и продати Метохију. То не зависи од нас, то је старовременска и
историјска утвара: онострана. Питање Космета је давно затворено. Нема ту
шта било која власт да решава и одлучује!!! По том питању можемо бити
само слуге – никако господари.
Како се могло говорити о реалном стању на терену и да се мора
преговарати са Шиптарима зарад бољитка живота тамошњих Срба када смо
пре Бриселског споразума на Косову имали други по величини српски
Универзитет? Деца из централне Србије, она која немају никакве везе са
Косовом, почела су да одлазе у Митровицу, Звечан, Лепосавић, Грачаницу,
да тамо студирају и уче школе: 15.000 њих сваке године. Само да је тако
наставило да се ради, ми смо већ били на трагу почетка једног процеса и тиме
би направили први и важан корак ка нашем постепеном повратку тамо.
Не може се увек тежити ка објективности (слично као и са
компромисима). Мора се некада имати и своја страна а за коју ћемо навијати,
коћу ћемо бранити, за коју ћемо гинути. Питања царине, закона, судова,
полиције, просвете, то су питања државности. Само државе имају границе и
на њима царине, судове, полицију, универзитет. Не може се признавати печат
а не признавати државност власника тога печата. Не могу се признавати
закони по којима се суди а да се не призна држава која их је донела. Не може
се седети у скупштини и влади које не постоје – по вама.

372
 Српска власт полако, корак по корак, признаје Космет као независну
државу. Неће то учинити спектакуларно, јавним признањем, већ полако, део
по део, да се народ не узбуни а Власи не досете. Српске власти (било које у
последњих петнаест година) сматрају да је народ којим влада стока и да могу
да чине шта јој је воља. Политичари вређају нашу интелигенцију својим
потезима а још више својим објашњењем својих потеза. Својим лагаријама
довели су грађане Србије у стање да више у ништа не верују, поготову у то да
сами својим главама могу размишљати и одлучивати. Безнађе и дефитизам.
Рајинство и подилазност. Малодушност и капитуланство.
Смучило се и мени, и мом народу, више од слушања бесмислених
флоскула које свакодневно чујемо из уста политичара. Ко све то може да
слуша и коме се није згадило, тај је у озбиљним проблемима и треба да
потражи стручну помоћ, психијатријску – наравно. Поштено, ја њих ништа
не разумем и после оволико година ја не знам за шта се они реално залажу?!
Обећавали јесу много али зато нити једно обећање нису испунили.
Напротив!!! Зар нема нити једног поштеног човека из толике булументе?! На
сваком пројекту су потонули. Сваки посао им је пропао. А даље нас
замајавају. Чуш?!! Народ који им верује - не заслужује ништа боље. Али, кад
говорим о партијама, политичарима, владама и скупштинама: српским – онда
мислим на све, без изузетака. Људи паметних и поштених нама фали. Не
треба нам ни Косово, ни остатак Србије, ако немамо поштених и паметних
људи. И да нам га врате, ми са оваквим политичарима не би могли да га
задржимо ни пола године.
Ми немамо јавно мњење. Ми немамо систем вредности. Ми немамо
минимум националног става: испод којег не идемо. Велике нације су оне које
тај праг подижу све више и више, ми да га макар ставимо на висину до које
можемо подићи ногу а да то не буде „дизање ногу“. И када само мали
можемо бити велики: ако имаш праг и прескачеш га кораком. Праг државни
је ко праг кућевни: светиња. Да нема прага не би постојала граница иза које
не дамо на себе. Кад нема прага, свакакви гмаз ти се увуче у кућу.
„Не – вели један од свих тих истих – нећемо се одрећи европског пута
јер је то једини начин да решимо питање Косова―. Слажем се. Решење: да!
Али: какво?! Има разних решења. И ово што се сада дешава је некакво
решење. Додуше, неповољно за нас. Нама, пак, не треба решење, јер ми не
тражимо ништа ново, ми само хоћемо да се све врати на старо: историјски,
међународно и правно, све већ давно признато и решено. Држава и њена
територија се не добијају на поклон од другога. Држава се осваја и брани.
Слобода се мора заслужити. Слобода се стиче отпором и борбом. Слобода се
мора желети! Нама не треба решење за нешто одавно решено.

373
 У дужем временском периоду иза нас толико смо излизали речи издајник
и издаја да данас морамо тражити синониме за исте а да би смо озбиљно
именовали ствари - да нас људи озбиљно схвате. По некад се стиче утисак да
имамо посла са уцењеним људима и да би неки од њих чак у урадили нешто
добро по нас (или макар: изнели свој став) али да не смеју. Дошло изгледа
време да се дугови врате а да се апанаже зараде. Док су се узимале паре за
рушење Милошевића и извођења приватизације било је добро, док су се
узимале паре и добијала подршка да се дође на власт и поред сумњиве
прошлости било је још боље, али сад је пристигло време за повраћај са све
каматом. Колико је ситуција озбиљна најбоље говори чињеница да су се чак
и дежурни кловнови и пајаци из српске политике - примирили.
Много је вреднија реченица: „Нећемо се (пре)дати ни по коју цену“, од
оне бедније: „Нисмо спремни да платимо тако високу цену, против јачега
који нас уцењује, боље да прођемо јефтиније, па макар се и мало сагнули“.
Цена уласка (а од пријема нема ништа још охохохо година?!?) у ЕУ је про-
давање Косова, и то је први и последњи услов. Нема ништа ни пре тога, ни
после тога.Остало је играрија. (Чак и за оне који тврде да нам оно већ отето и
да је реално стање на терену против нас, ја одговарам: ми можемо да се са
тим не слажемо и да никада то не аминујемо. Ми имамо север Косова који
садашња власт продаје). Колико је та Унија озбиљна говори чињеница да су
њене чланице и државе попут Хрватске, Румуније или Бугарске. А ми ћемо
дати Косово управо у оно време када се буде на референдуму у Великој
Британији одлучивало хоће ли они остати тамо или не, и док Грци, Шпанци
или Ирци буду излазили и еурозоне, а Немачка буде затварала границе. Без
обзира на резултат тог референдума и других референдума који ће следити,
те тога шта ће бити са Грчком, Шпанијом или Италијом, паметан би схватио
да нешто тамо није у реду чим се двоуме и преиспитују. Али, где код нас да
нађеш паметног?!
„Издајник је сваки онај који драговољно или под морањем помаже
страног поданика или власт у радњама које иду на штету његове државе―,
изговорио је Детурбе (M. Detourbet). Кад кажу: то је неминовност. Кад кажу:
сувише смо мали и слаби. Кад кажу: морамо! Пазите, издајник је и онај који
изда земљу под морањем! Зар Недић није најбољи случај?!
Када неко од овдашњих политичара иступи јавно и каже да Европска
унија неће постављати као услов за пријем признавање независности Косова,
или је он кретен, или све нас држи за кретене, а биће да је једно и друго.
Само кретени могу да бирају кретене. Све ово још више боли нас који смо
нешто мањи кретени, кад се зна да та унија неће да се проширује следећих
пар деценија. Испашће на крају да смо џабе кречили.

374
 Немогуће је да властима у Београду нико до сада, у затвореним
разговорима, није предочио какав ће бити став главних играча по питању
Космета а у погледу (гледе) наших европских перспектива. И да нису то
предочили, а јесу сигурно, било је филигранском прецизношћу предвидљиво
какви ће ти ставови бити. То није хтео да зна само онај који је зарад очувања
или освајања власти желео да лаже. Али!!!, ко од њих није схватио да власт
има своје лице, али и своје наличје – није требао у то коло да се хвата.
Наличје је по њима оно што су уловили у мутном а по мени је то суочавање
са сопственим народом, једнога дана. Од историје су, пак, веома далеко.
Ретко ће се створити гарнитуре које су тако мало радиле а толико велику
штету направиле. Да се разумемо, и они пре њих су направили велику штету
али су мислили да корист чине и веома су радили на томе. Дакле, на истом
смо
Знам! – они су говорили странцима: „не износите то јавно, кол'ко да
добијемо изборе, да се не врате мрачне силе на власт―, или. „не исносите
то јавно да се не врате ови који неће ''реформе'' и у ЕУ―. А овима одговарало
да иду корак по корак. Док, на жалост, у Србији има врло мало правих и
искрених мрачних сила, тек по која поштена мрачна сенка. Камо среће да се
неке мрачне силе докопају власти у Србији. Јер, нама више нико не може
наудити. Нема више шта да се упропасти. Сада може да се нешто поправи на
боље само уколико се нађу поштене мрачне силе.
Можда би све имало смисла да се у последњих петнаест година осетио
неки бољитак. Да је се кренуло на добро, да се осетило позитивне енергије,
да се паметно газдовало, да се није крало, распродавало и поклањало. Да није
било партијашења на сваком месту и по сваком питању. Можда би имало
смисла размишљати о било чему да смо осетили поштене намере из те
Европске уније. Али нисмо!!! Осетили смо само да нам желе лоше и зло.
Лагали су нас и уцењивали, при томе увек држали страну нашим
непријатељима. Где тражити решење? Можда у речима француског мудраца
Жила Пајоа: „Отаџбина, њен разум, њена морална вредност, њен сјај, долазе
од разума и моралне снаге појединца. Корисно радити за величину Отаџбине
значи радити тако да сваки појединац да највише што може―.
Нема куд простије, ако има коме!

*
„Можда изгледа грешно што смо их освојили; али би свакако било лудо
испустити их―. - Тукидид о грчким колонијама на Сицилији
Када су прихватиле да ЕУЛЕКС замени УНМИК српске власти су
отвориле пут Бриселском споразуму. Пре свега, тај споразум је неуставан, па
самим тим и остали споразуми који су уследили, крши највећи правни акт
375
Републике Србије (која се, узгред речено, нигде и не помиње у споразуму). И
ако стидљиво, против њега су се изјасниле црква и САНУ. Уставни суд
Србије већ обара уговоре настале из самог споразума као неуставне, пошто се
за сам споразум као политички документ суд изјаснио ненадлежним,
прихвативши формулацију коју је користио партијски апарат странака на
власти. Против њега је и већина грађана са севера Косова и из српских
енклава, као и већина грађана Србије.
Када је Слободан Милошевић изгубио изборе, 2000. године, због тога
што је бранио Косово оружјем и ратовао са НАТО пактом, губећи изборе
добио је 1.826.799 гласова. Када је Александар Вучић „историјски“ добио
изборе 2014. године а којима је потписом и мирољубивозапечатио Бриселски
споразум, а који је документ продаје Косова због Европске уније, добио је у
победи 1.728.000 гласова. То довољно говори о историјским капацитетима
легитимности онога што данас ради. Српски премијер и његова влада, данас
у 2015. години, Косово бране примајући савете (и, плаћајући га за то) од
Тонија Блера. Како га и са киме бране: тако ће га и одбранити. Чак се и
доказани анти-србин Тим Маршал, некадашњи новинар Скај њуза и аутор
књиге Игра сенки, чуди томе: „Мало ми је чудно да човек који је ојачао
Клинтонову вољу за бомбардовањем Србије сада саветује вашу земљу―.
Зашто српски премијер жели толико да понизи свој народ? Јел' није било
никог другог, паметног и поштеног човека којег би узео за саветника осим
Тонија Блера? Па премијер већ сасвим довољно добро лаже и без савета
једног од највећих лажова високе политике: икад? Не, Блер му је наметнут,
да би се додатно понизили Срби и да би им се показало да ће на крају бити
„по Блеровом“. Можда је део из књиге Политичко гробље Славољуба
Ђукића, најбољи опис о каквом се човеку ради: „Мада је рат вођен под
окриљем НАТО-а, био је то рат Америке против Србије. Тек сваки пети
авион, од 1.100, није био амерички. Са Вашингтоном су најближе сарађивали
Британци, са својим премијером Тонијем Блером, кога је толико захватила
ратничка грозница да је лично учествовао у одабирању бомбашких циљева.
Ни државника невинијег изгледа, ни већег бојевног расположења. Њега,
Медлин Олбрајт, Хавијера Солану и команданта НАТО-а Веслија Кларка,
западни медији су називали ''боговима рата''. За Блера је речено да је то
''његов фокландски рат'' којим жели да надвиси победничку славу Маргарет
Тачер―.
Тачно два месеца пре потписивања Бриселског споразума, 18. фебруара
2013. године Политика преноси текст у којем између осталог стоји:
„Познати холивудски глумац Том Хенкс изјавио је јуче у емисији кабловске
станице „Е!‖ да је Косово одувек било српско и да ће једног дана Срби
успети да врате своју земљу. Говорећи о снимању филма о историјату
376
настанка израелске државе, у продукцији Стивена Спилберга, Том Хенкс је
упоредио Јевреје са страдањем косовских Срба. „Јевреји су за време Другог
светског рата доживели холокауст, а да не говорим шта им се све дешавало
стотинама годинама раније. И поред свега тога, никада нису губили веру у
своје корене и наду да ће вратити своју земљу, па су се цео један миленијум
поздрављали са ’Догодине у Јерусалиму’. Сличан случај имамо и данас када је
реч о Косову‖, изјавио је познати оскаровац. „На Косову су некада живели
Срби, подизали манастире и имали своје краљеве, а онда су дошли Албанци и
протерали Србе. Крајем 20. века на Србе су падале и НАТО бомбе, али они и
даље не желе да признају да је Косово самостална држава и говоре „Косово
је Србија‖, попут некада Јевреја, који су се на крају ипак вратили у своју
земљу, па можда то буде случај и са Србима‖, закључио је Хенкс. Мало је
познато да је Том Хенкс православне вероисповести. Грчкој православној
цркви је пришао 1988. године, после женидбе с Ритом Вилсон―.
Покушајте да сагледате духовни и морални простор између саветника
Тонија Блера и онога којег саветује и Тома Хенкса и онога што он поручује?!
То је простор између патриотског пигмејства и моралног дигнитета.
Издаја нема везе са идејом, она је повезана са људима које сте оставили
на цедилу. Издаја је практична ствар и њу не може учинити човек сам за себе,
нити сам по себи, већ искључиво у односу на друге. Отуд прича о идеологији,
идеји или становишту, које је неко променом мишљења издао: не пије воду.
Издаја увек има дејство на друге, никад према себи. Чак и када промениш
мишљење ти не смеш тек тако напустити своје дотадашње истомишљенике и
саборце. Мора се пронаћи спортски и џентламенски начин да се то учини,
најбоље властитом жртвом. Лако је у сред битке, против надмоћног
непријатеља, одједном, од ратника постати пацифиста, али се положај мора
држати до последњег метка ако желиш да останеш човек, пошто то твоји
саборци очекују од тебе. Пацифиста можеш постати тек кад се битка заврши
а ти се нађеш на победничкој страни, јер кад се битке изгубе појава
пацифизма није ништа ретко и неуобичајено.
Поред тога, често се употребљају тезе (новоконпоновани митови) о томе
да је доста било рата, да је „мудра политика“ вреднија од било какве битке,
да је Милош Обреновић својом мудрошћу донео Србији слободу, да је
Мехмед Соколовић као потурчењак више учинио за српску цркву и државу
од многих војвода спрских, итд. Тачно је да је за факта Милошева, Србија
наставила ка слободи али је кренула на тај пут и трасирала га за време
Карађорђа, и да не би ни било Милоша да није било Карађорђа. Милошеву
„мирољубивост и мудрост“ донели су Карађорђеви ханџари. Истина је да се
некад више може урадити из потаје, служећи господара, него ратом, али
ствари треба називати правим именом. То не важи за слободне народе или
377
народе који хоће да се боре за слободу. То важи само за поробљене народе,
оне под окупацијом, када се нема избора. Нека и ови данашњи, на власти и
који се боре за власт, признају да је Косово (и Србија) под окупацијом и да
тренутно не можемо да се другачије боримо, па да им аминујемо „мудру“ и
„рајинску“ политику. Најзад, и преговарати се може само ако се има шта
нудити и тражити. „Преговори“ какви се данас воде су у суштини
ултиматуми који се прихватају у замену за: ништа! Нема ту мудрости, верујте
ми.
Једино што ће бити вредно помена, за неколико деценија, када је српска
историја у питању, јесте отпор који смо пружили против тоталитаризма и
империјализма. Уколико буду постојали Срби, и уколико историја буде
некога интересовала. Јесте: то вредно помена ће бити борба коју смо водили.
Она је већа од свих европских путева, од свих издаја и продаја. И ако смо
изгубили! Па зар нисмо изгубили и на Пољу Косову, па то данас славимо као
велику победу. Нико нам не може одузети право на борбу, чак и када нас
надјачају. Сваки од нас је издајник и губитник Косова, као што ће наши
потомци бити понаособ ослободиоци и осветници. Ништа не могу променити
никакви договори и разговори, сем привремених ефеката. Да се разумемо,
тако је и са друге стране. Ништа, дакле, није коначно. Све је фарса.
Што се тиче самог споразума о Заједници српских општина, о ономе што
је Влада Србије предложила, може се рећи да је то преуређен Ахтисаријев
план. Почетне идеје су исте, са тим што је српски документ нешто
конкретнији, али је и у Ахтисаријевом плану својевремно остављено места за
касније корекције и дораде, када су конкретне ствари у питању. У суштини,
то је једно те исто. Детаљи се по мало разликују. Остаје, међутим, кључно
питање целе ове приче: признаје ли Србија Косово као независну државу или
не? Иначе, ничег новог овај споразум не нуди од онога што су Срби већ
добијали Ахтисаријевим планом. Наиме, тај план је остављао простора за
корекције путем закона које је требало донети. Ту лежи замка у коју српска
власт тера српско јавно мњење. Ето, имамо неки план, он није најбољи али то
је највише што можемо добити, прећуткујући при томе да су Срби са
Космета то исто већ добијали од српских непријатеља а такозваним
Ахтисаријевим планом. Превера лежи у питању: по чијим законима ће радити
српске општине, по којим законима ће судити судије, који печати ће стајати
на документима и дипломама? Не можете говорити да неку државу не
признајете а са њом потписујете уговоре и прихватате њене законе и њен
устав. То је бесмислено. Ово што се ради, преведено на народни језик, је
само борба за неку врсту аутономије у оквиру државе Косово, и ништа друго!
А, сада, о највећој заблуди целе ове приче. Српски преговарачи не
разумеју оно што знају само људи који су живели са Албанцима, па и од њих:
378
не сви, пошто у Влади ми имамо таквих људи. Не разумеју колективни и
појединачни менталитет Албанаца, њихове историјске особености, опште
народне навике. Не разумеју српски преговарачи да никакви договори и
споразуми ништа неће значити албанском народу и њиховим вођама, и да се
ни за јоту неће тиме променити њихов карактер и њихове навике. Где год
буду могли, они ће и даље терати по своме. Где до сада нису могли, српска
страна ће им овим договором омогућити. Албанска колективна свест је
вековима грађена на темељима да могу вршити терор над Србима без икакве
опасности да одговарају за то. У кратким временским периодима кад им је то
било онемогућено они су кукали над својим правима. Људско право за
Албанца подразумева да може да кињи и убија Србина. Најзад, не разумеју да
је код Албанаца изнад свега, изнад вере, уговора, закона, морала, пре и после
свега: Албанство! Они томе подређују све, не бирају средства и начине како
да допринесу да се Албанство претвори у Велику Албанију.
Уколико се потпише некакав споразум он ће у својој практичној
примени личити на ситуацију после првих значајнијих уставних промена у
СФРЈ, а када је Космет у питању. Има још примера из скорије прошлости:
споразум о прекиду борбених дејстава пре доласка ОЕБС-са 1998. године,
(када су Албанци одмах заузели положаје које су напустили Срби, супротно
споразуму), договори из Куманова, Резолуција 1244, итд.
Али, да проанализирамо тај Устав из 1974. године (који је, мора се
признати само финални производ нечега што се деценију пре тога крчкало),
то јест, како су га Албанци у пракси примењивали? У СФРЈ, то јест у СР
Србији, Албанци су добили највећи степен аутономије, до тада виђен у свету.
Добили су, не само загарантована права, већ практично државу у држави. То
је био јединствен случај у историји законодавства, време када је покрајина
држала у шаци републику. Имали су сву власт у рукама: законодавну, судску,
извршну. Пошто су вековима пре тога на силу мењали етничку слику
Космета постали су већина и кроз институције су могли да остваре сва своја
права и потребе. При томе, никада нису водили рачуна о својим обавезама.
Требало је само поштовати Устав и законе, требало је обезбедити безбедан
живот за све грађане.
Какво је то било извргавање руглу правне државе знамо најбоље ми који
смо то осетили на својој кожи?! Албански милиционери су „видели“ само
оно што им одговара, тупим погледима би слегали раменима када је требало
ухапсити албанске злочинце и још тупљим осећајем тукли српске
ухапшенике. Судије су судиле по систему „људ ћовек“ и „маљи деца“, и „то
што прићаш је српски национаљизам“. Убијали су наду и трошили снагу
Срба да се изборе са институцијама како би добили правду, ништа више. По
некад је више болело што су нас правили будалама наочиглед свих, него сама
379
учињена неправда. Наставници су држали предавања из уџбеника Републике
Албаније. Чак су и српски уџбеници бивали преправљани. Њихови
функционери, нижи и они највиши, су једно мислили, друго причали а треће
радили. Лагали су безочно и о свему. Игнорисали су законе, уништавали
људске животе. А, на папиру је све изгледало идеално.
Свесно су рушили државу коју су требали да бране. Цинички би се
смејали невољи неког Србина којег туку и отимају му муку а после би на
суду сведочили како је Србин тукао њих. Тако су оптужили, сада покојног,
Ђорђа Мартиновића да се 1985. године ''самоповредио самозадовољавајући
се'' и да га никакви Шиптари нису напали. Можете ли замислити безнађе
тамошњег српског живља после оваквих изјава и ставова? Силовали су
девојке и жене, па би после на суду доказивали да је то било добровољно,
или уопште не би ни хапсили силеџије, а кад би већ морали онда би исте
проглашавали лудим или ментално заосталим. Тако је Фадиљ Хоџа изјавио, у
новембру 1986. године, на неком ручку резервних војних старешина у
Призрену, а поводом догађаја у коме су Шиптари покушали да силују српску
девојчицу у школском клозету основне школе Вук Караџић у Приштини, „да
би требало отворити куплераје и кафане са не-Албанкама где би Албанци
могли да се празне и испуњавају своје сексуалне жеље―.
Своје сународнике који су били искрени у својим намерама да живе у
миру и слози са Србима изопштавали су из своје заједнице, неретко и
убијали. Уништавали су усеве, секли шуме, крали стоку и увек би починиоц
остао непознат. Чак и када би оштећени Срби знали ко им чини штету,
углавном би игнорисали те пријаве, правили би их будалама, неретко
осуђивали због верске и националне нетрпељивости. У записнику би писало
једно, ван тога, у четири ока, прећено је и саветовано да се иде са Косова.
Тадашњи Епископ рашко-призренски Павле, у свом извештају Синоду пише
следеће: „1. април 1967 - 1. април 1968. г. Поред свију других тешкоћа,
сваким даном нам је све теже очувати своју (црквену) имовину. У последње
време, окомили су се околни Шиптари на шуму ман. Дечана, Гориоча и
Девича, пошто су већ пре уништили шуму ман. Св. Марка. Само у току
месеца априла т. г. ЕУ Одбору упућена су четири дописа из Дечана о
уништавању манастирске шуме. Док ове зиме власти нису дозволиле да
манастир у својој шуми сече дрва наводно док се не реши спор са
Шиптарима који у последње време тврде да је то њихова шума, дотле су
они посекли 11 дебелих греда дужине 8-10 м. и 123 комада тањих, само што
се пронашло и избројало. Усред дана 18-V-т. г., у 2 ч. по подне, игуман с
братијом затекао је три Шиптара у шуми са већ натовареним колима греда
и још 5 посечених крај кола. Пријављени су милицији. Дан раније, једна група
малолетних Шиптара од 14-16 година, неким оруђем су прокопала камени
380
оградни зид око манастирске економије, дебео 60 см., и начинила отвор
пречника 80 см. Да ли у циљу крађе, или у циљу узнемиравања и досађивања у
смислу савета који нам често упућују: ,,Ако вам се не свиђа - селите!", или
и у једном и у другом, ко ће знати? Слично је и са шумом ман. Гориоча где
усред дана долазе са 4—5 кола, секу и возе. Жалбе Општини и милицији не
помажу. За све то жалили смо се Покрајинским властима, но без успеха...“.
Тако је отприлике и у кратким цртама изгледало поштовање Устава из
1974. године и закона од стране Албанаца. У то време, када је безбедност у
питању, ипак је било колико-толико боље него што је то данас случај.
Постојале су републике и федерација, ЈНА и савезна милиција, какве-такве.
Можете ли онда замислити како ће они поштовати споразуме и договоре у
време када је питање живота и смрти тамошњих Срба у њиховим рукама?
Сетите се да су шиптарски медицински радници у Пећи стављали гипс на
прострелне ране деци из Гораждевца а да би прикрили шта се тамо догодило
у августу месецу 2003. године?! Албански лекар из Приштине који је писао
први извештај са обдукције убијених жетеоца из Старог Грацког написао је у
истом да су се Срби међусобно поубијали јер су били пијани. Добрица Ћосић
је написао у свом дневнику 1985. године (Пишчеви записи 1981-91, стр. 140):
„Једне ноћи позвао ме је непознат човек да изађем из куће и одвео ме до
Железничке болнице, да видим Србина из Клине, коме су Шиптари силовали
десетогодишњу ћерку. У мраку, шапатом, гледајући у бетон, испричао ми је
мученик како је своју девојчицу носио од болнице до болнице, од амбуланте
до амбуланте по Косову, и ни у једну болницу ни у једну амбуланту нису је
примили, све до Врања―.
Сетите се да су осумњичени за злочине над Србима успевали да побегну
из затвора (аутобус Ниш-експрес)?! Сетите се да су десетине сведока против
припадника ОВК који су убијали Србе убијени а да их нико није заштитио
(случај Харадинај). Сетите се како се појављује на десетине лажних сведока
када треба осудити Србина (случај Милошевића, или најновији случај
Оливера Ивановића). Није, дакле, у питању сам споразум и његова садржина,
већ хоће ли он бити испоштован од оних у чијим је рукама његова примена?!
У питању су искрене намере да се то уради?! Ако Албанци и потпишу
некакав споразум он ће за њих бити мртво слово на папиру и доказ да је
Србија одустала од својих територијалних права и обавеза. А они ће потом
својим понашањем и деловањем обесмислити сваку тачку тог споразума.
Њима ће овај споразум послужити да окупирају северни део Косова и да
заврше шта су започели још одавно, сво време не поштујући нити један
закон, нити један договор. Само су силу по некад знали да испоштују.
Ништа од тога неће функционисати. Срби ће се мало играти избора и
аутономије, за спољњу употребу. И даље неће моћи слободно да се крећу, и
381
даље ће их премлаћивати и пљачкати, и даље ће бити грађани седмог реда.
Албански младићи ће шамарати те будуће српске полицајце, и баш да видим
тог судију Србина који ће осудити Албанца. Једина новина ће бити што ће од
тада и Срби северно од Ибра бити у истој ситуацији, а до сада то нису
морали, држали су своју судбину у својим рукама. Сада им је и то одузето.
Одузела им је то српска власт. Србија ће све више и више напустати Космет,
спроводећи нове и нове захтеве из Брисела, а зарад чланства у ЕУ, а
Приштина ће све више и више преузимати власт тамо где је до сада није
имала.
Тај споразум, сада је већ јасно, не значи ништа по питању пријема у ЕУ,
јер су већ постављени нови захтеви. Будала је онај који мисли да ће уопште
бити разговора за пријем у ЕУ док фактички и коначно не признамо Косово
као независну државу. Понављам, ко год мисли другачије, тај, или будала
која ништа не зна, или је плаћен да обавља прљаве послове. Овај споразум,
евентуални, треба превести на језик који народ разуме: он није ништа друго
до начин да се демонтирају наше институције на Космету а што је до сада
био један од главних услова за датум и преговоре. Споразум је само друго
име за растурање институција државе Србије на територији наше покрајине.
Тих институција нема много, али их није ни мало. Негде функционишу
релативно добро, негде су само симболично представљање Србије. Али су
трн у оку и сметају ка коначној независности Косова. Кажем, оне не раде бог
зна како тамо али су симбол српског непристајања и српске државности.
Уосталом, да не сметају не би оволико тражили да се демонтирају.
Никакав споразум са Приштином, а то је главни проблем, неће заживети
на терену. То је оно што не знају, или: неће да знају, преговарачи у име
српског народа. Албанци ће потписати све што од њих буду тражили њихови
господари са запада али то неће после поштовати, баш као што ни ови,
њихови господари, не поштују Кумановски споразум или Резолуцију 1244.
Било би сувише лепо и нестварно, чак идеално, да су баш ови људи ти који ће
учинити нешто спектакуларно добро у вези Космета. Немају они капацитета
за то. Они ће решити проблем Космета због датума и сличних глупости. Али
ће га решити на нашу штету. Само, нама не треба решење. Нама треба
ослобођење. Или, макар подела, са којом би се ослободили Албанаца, додуше
уз територијалне губитке. Два добра, наиме, ретко иду заједно.
Ево, и сад нас замајавају по истим рецептима од раније: ови наши, као,
нешто нуде а Албанци одбијају, мрште се и траже више. Натезаће се тако
неко време, запад ће као посредовати, чинећи нам се пријатељем, а ми ћемо
на крају бити „пресрећни“ што су Албанци прихватили нешто да потпишу, и
то ће се представљати као велика победа наше политике и дипломатије. (Тако
ће се, на пример, решити проблем акумулације Газиводе или планинског
382
центра Брезовица). Кренуће, убрзо након тога, демонтирање српских
институција на Космету, на тај начин што ће се прекинути финансирање, а са
самом имплементацијом споразума ће се отезати јер ће бити потребно донети
много пропратних аката и прописа. На крају ће се једнога дана наоружани
Албанци стуштити на север Косова, логистички и војно помогнути од НАТО-
а, и тиме ће бити прича завршена. Додуше, само за неко време и привремено,
као и свака друга прича везана за Космет.

*
Питање и проблем Косова и Метохије треба пасивним држањем Србије
оставити отвореним. Никаквим преговорима не давати алиби највећој
међународно-политичко-историјској срамоти од Минхенског споразума. Ми
Срби не смемо тај чин аминовати и опростити им. Историјски суд треба
чекати и што мање брљати. Боље је часно губити, него кукавички добијати
нешто. А, то што ови садашњи на власти хоће да добију (ЕУ) - никад даље
није било. Хвала Богу на томе!
Велике су шансе постоје да се Косово изгуби. Оно што не знају,
садашњи властодршци у Београду јесте то да се Косово може изгубити на
више различитих начина. Уколико се изгуби после искрене и поштене борбе
народ и историја им неће замерити. Најбољи доказ за то јесте Милошевић.
Косово је фактички највише губљено у његово време али му народ то не
замера (а, неће ни историја) јер се борио колико је могао и знао. Чак и када је
катастрофално грешио, чинио је то, или, притешњен и без маневарског
простора, или, искрено уверен да чини најбоље за државу Србију и српски
народ.
Последњих деценија Срби су страдали јер су народ који је очувао нешто
карактера, за разлику од суседа и других народа околних. Ми би се можда и
покорили као остали што су, само да од нас нису тражили да оправдамо
бахатост јачега. Може се разумети што су нас бомбардовали али се то не
може оправдати и опростити. Ми Срби смо таоци свога идентитета. Како год
да одлучимо погрешићемо и пострадати. Није у питању прошлост, већ
садашњост зарад будућности. Оно што је сада садашњост већ је сутра
прошлост и ако је јуче била будућност. Нема, дакле, решења, морамо бити
оно што јесмо и понашати се онако како нам налаже вековно наслеђе, како
једино умемо, како смо научени и васпитавани, по своме карактеру.
То што је Космет окупиран није доказ да није наш, као што није доказ
нити да је њихов. То што је нешто отето није разлог да се одрекнемо отетог.
Зар новац оџепарен из нашег џепа није и даље наш, законски, морално и
етички, и ако га више физички немамо?! Зар тај који га потроши није трошио
туђе - а не своје?! Свако друго тумачење значи признавање права јачем и
383
вештијем да могу да отму туђе. И Тачи каже да Косово није наше, па му ми
не верујемо. Што би веровали неком српском политичару?
Ко може да лаже српски народ да Косово није његово?! Какав је то онда
народ?! Какво је то омаловажавање истог, властитог рода, свога семена,
својега плода. Тај народ српски, којег лажу да је Косово његово, је неки
пропао народ чим му неки политичар отвара очи на овај начин. Српски
народ, дакле, може бити само лаган, ако осећа да је Косово његово?! Јадан је
народ кога лажу за тако крупне ствари а које се тичу његовог идентитета.
Кажу реално стање на терену. Не мора се ићи тамо уопште да би осећали да
је Косово наше. Не мора су ући на Косово да би се било у њему. Косово је у
теби а не ти на Косову! Не може те нико лагати за оно што осећаш. Космет се
осећа, он се не разуме. Космет је као Бог, не можеш га описати, не можеш га
видети - али верујеш у Њега!!! Косово је као песма, разгали срце и ако је само
од речи нематеријалних и недоказљивих створена. То је као ветар који
осећаш по лицу и ако га не видиш. То је као љубав, која најчешће нема везе
са разумом.То народ носи у себи, тога народ није најчешће свестан али по
том питању Србе не може и не сме нико лагати! Косово, дакле, по њима, није
наше али остатак целе Европе, куда нас данас воде: јесте! Или: биће! Кад нам
одреде датум и приме нас. Бићемо Европљани ако престанемо да будемо
Срби. Цела Европа ће бити наша, али, ето, Косово неће!
О Космету се више ништа ново не може рећи, нити чути, а, опет, мора се
наново говорити јер се не види пут којим се треба кретати. Косово се не
разуме а осећа се, и то је наш велики проблем. Космет, кад се не осећа онда
нема рашта да се разуме. Кад се говори о Старој Србији: сви су у праву. И
они који кажу да се морамо борити по сваку цену, и они који би је безусловно
предали, и они за средње решење. Једино нису у праву они који би га
продали, ма за шта га продавали. Сви су у праву а нико није! За решење тог
тешког питања скоро да нема одговора, можда га зато сада и не треба
тражити већ пустити да пролази време и чини своје.
Не могу решити ово питање ови садашњи. Брљавили су у прошлости,
брљаве и сада. Уцењују нас Европском унијом а то је заиста најјадније
образложење и оправдање за продају Космета. Европска унија је наша омча
око врата. Шта ће нам Космет ако се већ одричемо целе државе и дајемо је на
услугу Бриселу?! Питање Косова не би решили ни много мудрији од ових
садашњих. И, шта има ту да се решава? Контролисали смо један део Старе
Србије све ове године. Поред непризнавања Косовске независности од неких
великих сила, то нам је главни адут, а ми смо га се свесно одрекли, или га се
убрзано одричемо. Без УН нема њима никад државе. Обашка, што смо
Шиптаре скинули са врата и са буџета, што смо их изгубили из политичког
живота остатка Србије, што не урличе њих стотину у тој истој Скупштини да
384
су неким чудом и даље у Србији. Наше је било и остало да оставимо ствари
онакве какве јесу и да чекамо боље време. Ништа друго!
Бесмислено је и понижавајуће да тежимо у заједницу која нас оволико
уцењује, кињи, мрзи и ниподаштава. Отима нам део територије да би нам
омогућила преговоре са њом. То је парадокс невиђене бесрамности и само
глупи мантраши европејских фраза могу веровати у то (или: не верују ако већ
само понављају једно те исто). Већ сам потрошио много речи о Европској
унији али нити једна нема ефекта јер се одбијају о зид догме коју су
прихватили и коју пропагирају њени заговорници. Научили су да прихватају
догму одавно: комунистичку, фашистичку - па им ни сада није тешко. Једна
мање или више? Европска унија није систем вредности него догма.

*
Српске власти су дефитистичке, оне полазе од становишпта да је све
изгубљено, па да се треба прилагодити неминовности стања на терену, те
спасти шта се да спасавати. Како нешто спасити ако је све изгубљено? Како
живети у заједници са народима који су ти отели Космет и бомбардовали пре
неколико година? Ко је дозволио Немачкој да само после педесет година од
Другог светског рата поново бомбардује, окупира, господари? Значи ли то да
су били у праву и 1941. године, и 1914. године? Шта чини та иста Немачка?
Поправља покварено 1945: ствара поново НДХ и Велику Албанију, сужава
Србију, господари Европом!
Прете нам а ми се повлачимо пред силом! Огавно, ко то може трпети?!
Зашто нема нити једног поштеног политичара који ће признати да нас ЕУ
уцењује, и ако сви ми то видимо. Они нису наши пријатељи и партнери, они
раде против нас, то су наши душмани и непријатељи. Нити једне светле тачке
на нашој страни, нити једног мудрог човека – само папагаји који понављају
једне те исте (глупе и бесмислене) приче. Ко је икад пратио Скупштину
Србије или седнице владе - схватиће да Србији није потребна револуција већ
еволуција. Све је срушено, све је обесмишљено, систем вредности је
прилагођен најгорима, најлошијима, али не увек најглупљима (јер има и
интелигентних међу тим барабама).
Међутим, добри су у нечем другом (и трећем, и десетом). Оставимо све
оно у чему су „добри“ и осврнимо се на конкретан проблем. Ови су сада
добри у продаји: све за ништа!!! Они вичу у глас како неће признати
независно Косово а чине све да олакшају Шиптарима остваривање те
независности. На крају Србима, по обичају, неће остати ни муда, ни бубрези.
Ништа не ваља у вези Космета: ни власт у Србији, ни организација
тамошњих Срба, ни решеност Шиптара да истерају ствар до краја, ни
непријатељство Немачке, Америке и Енглеске! Ништа не ваља у смислу
385
повољног решења по на нас. Али! Колико је идеја српског Космета јака
говори чињеница да сви раде против ње: српска власт годинама, српска
опозиција, невладин сектор, разни лобији и плаћеници, Шиптари,
међународна заједница, НАТО, и опет није све изгубљено, шта више,
проблем је на почетку замршенији него икад пре.
Није реалност да смо ми изгубили Космет. Ралност је нешто друго: да су
Албанци прогласили независност и не пада им на памет да је се добровољно
одричу и да их неке западне силе подржавају у томе. Реалност је да су Косово
и Метохија окупирани. Реалност је да Срби неће прихватити независно
Косово. Реалност је да нас Европска унија уцењује Старом Србијом зарад
сумњивих интеграција. Реалност је да Косово никад неће бити независна
држава уколико то Срби не дозволе. Реалност је да неће бити примљени у
Уједињене нације (ма колико је то неважна организација у данашњем свету).
Све ово је реалност и то су основе од којих треба поћи.
Зато, чему непотребне компликације?! Као, нећемо признати Косово али
ћемо преговарати, Косово је Србија али ћемо им дозволити државне
прерогативе. Трте-мрте! И, сад, гле чуда! Од државе коју не признају српске
власти, а које са истима држе граничне прелазе и наплаћују царине, они
траже аутономију српских општина!? И та аутономна заједница српских
општина биће усаглашена кроз дијалог (са киме?)?! Па се онда даље каже у
тој платформи-резолуцији ('бем лига, шта је?!) да ће аутономне општине саме
уређивати све области али по законима државе Косово?! Да, судије ће судити
по тим законима, полиција ће бити део полицијских снага Косова. Пријатно
Срби! И бели бубрези знају да буду укусни ако се добро зачине, али, како год
да окренеш: то су и даље муда! Они који су говорили о реалности немају
никакав додир са животом. Они само перу руке и ништа друго. Перу руке јер
продају Косово и Метохију за некакав пријем у некакву заједницу где ћемо
бити (уколико нас приме) нико и ништа. Нисмо ни сад бог зна шта али смо
макар своји на своме са правом да се боримо за своје.
По питању Космета све нове власти настављају да гуслају где су стали
они стари али увек поприлично експедитивније и снисходљивије. Мантрају
како морају поштовати договоре претходне владе, па оду и корак даље. Ко
каже да морају поштовати договоре? Зашто међународна заједница није
поштовала Кумановски споразум у деловима који јој није одговарају:
повратак српских снага, итд. Па они су управо и дошли на власт због
чињенице да се претходна власт „лоше договарала“! Наставља се са
политикантством и кокошарњем зарад власти. Битно је да се не таласа, да
буде што више магле около, да се не износи никакав иритирајући став (осим
мантрања) све не би ли се остало макар један дан дуже на власти. Неодрживо
је странчарити кад је у питању Космет. Недопустиво је данас рећи: „Ми
386
морамо поштовати оно што је претходна власт договорила и ако то није
добро за Србију“ – а само зарад наставка кампање. Поготову не можемо, и не
смемо, преко Космета разрачунавати се са политичким противницима што
ови данас увелико чине. Немојте курвински, господо. Уколико сте решили да
се отресете тог бремена, учините то људски и ако поштено неће моћи. И
нећете бити скроз на губитку, то вам тврдим: историја ће вам опростити јер
ће Србији можда бити боље, али народ неће никада, бићете нови Бранковићи
и Недићи. Али тако је одвајкада било: никад не иду два добра заједно. Мада,
према некима које данас гледам, Недић је заиста морални и патриотски
горостас. Касија Милетић, сестра генерала Милана и Милутина Недић, била
је добровољна болничарка у оба Балканска и Првом светском рату. Умрла је
у Ваљеву, априла месеца 1915. године од пегавог тифуса.
Смејали су се претходим властодршцима због фамозне пахуљице а они
су је сада једноставно избрисали „да не квари срећу девојци“. Као, штети нам
регионалном састанчењу. Не питај?! Мислим, регион нам је за понос и дику
па ћемо много изгубити ако Албанија или Црна Гора не буду више
инвестирале милијарде долара у нашу земљу. И сад, шта се дешава? Док
наши малобројни европски пријатељи који из личних побуда нису признали
независност Косова уопште не позивају представнике тога картела на
заседања и састанке – ми пристајемо да седимо са њима под потпуно
дефинисаним статусом њиховим: они у региону одлазе и долазе као
самостална држава.
То што од појединих држава, поготову Немачке, у последње време
стижу ултимативне, јасне и понижавајуће поруке Србији по питању Космета
и Европске уније – мене не чуди. Од тих безосећајних крвника ништа добро
не очекујем. Међутим, то што нико из актуелне власти не заузима јасан став
према тим порукама – то ме љути. Није поента у томе стално понављати како
ће се преговарати са Приштином по сваку цену и тако се додворавати силама.
Зна се крајњи циљ тих сила и Приштине. Само се не зна наш крајњи или
макар било који циљ. Преговори су само етапа остварењу крајњег циља
Приштине. Нама није у интересу да помажемо Албанцима на њиховом путу у
самосталност макар дугорочно гледано то било и добро за Србију. Али није
ствар у томе. Ствар је у томе да ја не чујем из уста никога са политичке
сцене: шта они планирају и желе да ураде у вези Космета (осим што желе да
преговарају не би ли добили неки бенефит). Они немају став, или не смеју да
га кажу, о томе хоћемо ли се ми борити за Стару Србију или нећемо?!
Легитиман је сваки избор али морају јасно и гласно да кажу народу. Јасно и
гласно одговорите: хоћете ли се одрећи борбе за Космет и севера Косова које
контролишемо због кандидатуре за Европску унију? Пазите, и ја не кажем
„хоћете ли се одрећи Космета?“, јер сам свестан да тамо не котролишемо
387
добар део територије, али зато прецизно кажем: ''хоћете ли се одрећи БОРБЕ
ЗА КОСМЕТ?''. Јасно и гласно! Доста са паламуђењем и свирањем у ону
работу!
Зашто и даље пропадамо кад се чинило да више пропасти не можемо?
Има више разлога, по важности различитих, али је по мени један први и
најважнији: то су људи! Па слушајте, ни веће и много јаче нације не би
издржале малтретирање које Србија трпи од својих политичара, да не кажем
претенциозно: људи. У Србији се ништа не може променити јер се не мењају
људи! Погледајте остатак нормалног света ка коме тежимо. Буду људи и оду
људи. Док буду, неки од њих, бивају најмоћнији на свету а кад дође време да
оду они држе предавања и пишу књиге. Код нас оду само кад умру – неки ни
тад. У нечијим главама, на пример, Тито је још жив. Годинама чине лоше
ствари, вуку погрешне потезе, чине штету земљи и својим странкама и нико
не може да их смени, нити они хоће сами да оду. И остали пристају да буде
тако јер су и они на свом хијерахијском нивоу незамењиви.
Много речи се троши, тако да све постаје бесмислено од силне употребе.
Ка томе се и тежило. Инфлацијом приче о Старој Србији обезвредила се сама
идеја да се нешто корисно уради по том питању. Полако и сигурно стање
нације се доводи до тачке када ће народу бити свеједно шта се дешава, не
само на Космету, већ у следећем блоку, или улици. Први од стандарда ЕУ
који се мора испунити јесте тај да се од индивидуалца направи кретен, од
народа: стадо. Али, по строгим стандардима, а не као до сада код нас: ђутуре.
Европа тражи испуњење стандарда да би нас примила али је одавно
превазишла оно главно: животни стандард. Зато је постала бесмислена. Јер
Немци и даље живе као Немци, а Румуни као Румуни, први су богати, други
су гологузи и ако су примљени у Европу.
Како не виде да постоји нешто више, дубље и шире?! Нешто што управо
не могу да схвате због своје плиткоумности! Чак и да данашња, или било која
друга, власт призна независност Космета: ништа се неће променити. Не може
се променити колективна свест и сећање похрањено негде у генима, не може
се поништити осећај будућих поколења. Већина то неће никада признати,
ствараће се ново предање, нови мит, који ће у будућности бити много јачи
него што је овај данас. Српска власт, и опозиција, својим понашањем
несвесно чине услугу српском националном бићу: омогућује му да се у
будућности обједини око једне идеје, око истог циља, отвара му пут борби
која никада неће престати.
Србија се у периоду 1912 – 1918. године замерила добром делу држава
Европе, те су каснији, и данашњи, догађаји уско везани за тај период, за
националне комплексе појединих нација и њихово непријатељство које је
подгревало потребу за осветом. То што нас малтертирају у сваком погледу
388
говори нам да нам нису сада пријатељи, кад су нам већ вековима били
непријатељи. Ко све ту није задовољан и ко сматра да му је нането зло
догађајима који су номинално започели пуцњима Принциповим на Видовдан
а који су се, у истину, пре тога крчкали годинама?! Довољно је рећи да су
после тога четири царевине пропале. И додати да су многе државе изгубиле,
а друге добиле територије. Срби су ујединили јужнословенске народе, узели
за себе Војводину и назад Новопазарски санџак (Рашку област) који је био
ван територије Србије чак и после Косова и Метохије. Да, само пар година
пре тога Срби су Балканским ратовима ослободили вековима окупиране
територије Старе Србије.
Сви суседи су на неки начин остали кивни према Србији, уколико
изузмемо Румуне. Сви су сматрали да им припада по нешто од Србије. Отуд
непријатељство и лешинарство четрдесетих и деведесетих: које је у суштини
исто. Велике европске државе су само исправљале резулате Првог светског
рата: деведесетих година, па све до данас. Не треба заборавити да је Черчил
не мало пута жалио за тиме што је пропала Аустро-Угарска монархија. А да
узмемо и то, како тврде наши суседи, да Срби нису ујединили јужне Словене,
већ да су их окупирали, па да је то и истина, онда само говори да смо велика
нација: чим можемо да држимо неколико народа осамдесет година под
окупацијом. Али, то, наравно као и већина онога што се чује са те стране:
није истина.
Схватају полако, ових дана, да су се негде прерачунали и да сене
милиона убијених Срба воде неки онострани рат и добијају га. О чему се
ради? Поред све муке, притисака и бомбардовања, пљачке и издаје, Србија,
чини се, излази геостратешки јача него икада. Добила је пола Босне ма шта
други мислили о томе и како то звали. Добиће трећину отетог Космета али ће
изгубити милион и кусур Шиптара који би је својим непријатељством и
паразитством црпели као вампири до издисаја. Најзад, пола становника Црне
Горе изјашњава се Србима и сматра Србију својом отаџбином. Хвала Богу,
равна је Војводина и плодна Шумадија: биће хране за све Србе, ма где били и
живели. На пољу спољње политике није више исто као у време када су нас
бомбардовали. Русија се диже а за њом још неке силе. Америка више није
једини моћник који одлучује о свему. Нисмо ми као народ неке моралне и
материјалне громаде али нисмо ни пропали на том пољу као неки што су.
Држимо се средине: нит идеални - нит најгори.
Није све, дакле, макар глобално, толико црно колико се жели приказати.
Кад се буду заклали прасићи по српским двориштима 6. јануара, биће то
најбољи доказ да нам Европска унија не треба ништа, да имамо свој
идентитет, и што је најважније: да нисмо још гладни. А неки суседи који су

389
већ у ЕУ: буду то. А, оно што се срушило Гавриловим пуцњима, на њихову
жалост, не може се поново подићи: тад је било труло – сад смрди.

*
А онда је у октобру месецу 2015. године процурела платформа Брисела у
вези отварања поглавља о преговорима, конкретно поглавље 35. које је у
нашем случају везано за Косово. Шта је садржина те платформе. Наши
пријатељи из ЕУ ће тражити, да би уопште Србија дошла у ситуацију да даље
преговара, следеће: да Србија прекине финансирање српских структура и ако
је Бриселским споразумом то предвиђено, да се све институције, фирме и
предузећа (Газиводе, Брезовица, пошта, универзитет, здравство, школство
итд) које контролише Србија, предају тзв. косовским институцијама, да се
тачно маркира граница између Србије и Косова, да се преговори више не зову
преговори Београд – Приштина, већ да то буду преговори између Србије и
Косова, итд. То је директан продукт Бриселског споразума, јер се састављачи
платформе о поглављу 35. позивају на тачку 14. тог споразума. Вечерње
новости од 11. октобра 2015. године пишу: „Од Србије се тражи да
пристане на све оно што, по тумачењу Европске комисије, произилази из
тачке 14 Бриселског споразума, а која гласи да се "две стране обавезују да
неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске
интеграције друге стране". То подразумева да Београд пристане на
чланство Косова у апсолутно свим регионалним и међународним
организацијама. Столица у Уједињеним нацијама није декларативно
наведена, али јесте чланство у Унеску, Савету Европе, УЕФА...―.
Шта би са Заједницом српских општина? Ма, ајте молим вас, ко је
паметан у то веровао уопште?
Дакле, нема говора о некаквом изненађењу. Ако неки нису, Немачка је
била поштено јасна све време, поготову у последње три године. То да су
једно преговарали и договорили а да се сада друго меће на сто, једноставно
не држи воду. Разлике је било само у тумачењу Брисела, Београда и
Приштине, о томе шта се договорило. Испало је, на крају, да се приштинско и
бриселско тумачење: поклапају. А, ни то није изненађење. Не мало пута су
различити политичари из Европе, поготову из Немачке, упозоравали на услов
свих услова који мора бити испуњен. Српски званичници су после сваког
таквог упозорења тумачили да се није тако мислило, да то неће бити услов,
да неће бити додатних услова, да они верују Немцима, итд. Спинована је
јавност и сада постају жртве властитог спина.
Шта је суштина? Чак и да пристанемо да се одрекнемо Косова због
уласка у Европску унију, опет нас неће примити. Зашто? Зато што у ЕУ на
нас гледају као на Мале Русе и као такве нас неће у својим редовима,
390
поготову не данас, када хладни рат куца на европска врата. Они нас
доживљавају као руске коњовоце како је писао професор Екемчић. Да не
помињемо Хрватску и Словенију које чекају својих пет минута освете.
Обзиром да је издавање оваквих књига у Србији скоро неизводљив
посао, тако ми време дозовољава да проверим ставове изнете у њој. Оно што
сам писао и предвиђао везано за Бриселски споразум обистинило се много
раније него сам очекивао. Отварање поглавља о преговорима и приступању
Србије у ЕУ су показала какву нам кашу мешају у Бриселу. Они Србију нити
једног тренутка не доживљавају као будућег партнера, као некога на кога
рачунају, већ искључиво гледају на Србију као непријатеља којег треба
поразити и дотући.
Зато су они тај споразум тумачили како им је одговарало, у деловима
који су им одговарали – и ту поштују договорено. Међутим, са друге стране,
оно што им није требало, што се односило на Србе и државу Србију, то су
игнорисали, па чак и оно што је договорено и потписано. На пример, делове о
финансирању те фамозне Заједнице српских општина и управљање
имовином. Али су зато испливали други услови о којима није било речи а
који воде ка фактичком признавању Косова као независне државе од стране
Србије: успостављање међу-државне границе, са граничним прелазима који
имају обележја посебних држава, потенцирање на формулацији да
преговарају Србија и Косово, итд. И сам захтев за пријем Косова у УНЕСКО,
Брисел и Приштина тумаче као последицу тачке 14. тога споразума, али
прелазе преко других тачака које се биле неутралне (не чак ни у корист
Срба).
Средином 2017. године, после ултиматума и притисака споља, српске
судије су положиле заклетву у такозваној Скупштини Косова пред
самозваним председником Хашимом Тачијем. Био је то део договореног
пакета у Бриселу а који је одговарао албанској страни. На примедбе српске
стране да нема помака у формирању Заједнице српских општина: нико није
реаговао. Опет се са наше стране то тумачило на стотину начина само не
онако како јесте заиста. Већ сутрадан на Суду у Северној Митровици
освануло је обавештење: „Суд до даљег неће радити“. Ако вам до сада није
јасно о чему сам овде говорио, улудо сте протраћили време читајући ову
књигу.
Да резимирамо. Сада ће, највероватније, у виду документа бити
предочено да од Европе нема ништа док Србија не призна Косово, а то ће
бити садржано у флоскули да се остала поглавља неће ни отварати све док се
поглавље 35. не затвори. То они називају релаксацијом односа. Оно што је
још важније у расветљавању спољњо-политичког дебакла српске политике
јесте чињеница да је Брисел практично поништио Бриселски споразум у оним
391
тачкама које су биле битне за српску страну и које су представљане као
велика победа наше стране. Фактички нема Заједнице српских општина јер
Брисел захтева интеграцију у правни систем Косова, укључујући печате,
законе, обележја и свега осталог. И то се захтева за локалне самоуправе,
школство, здравство, остала државна и јавна предузећа. Србија мора де се
одрекне свега, чак и својих цркава и манастира – за које се са наше стране
предлаже да добију статус Ватикана?! Мора да се затре сваки српски траг
тамо. Тада ћемо добити могућност да преговарамо о осталим поглављима,
следећих тридесет гоидна. Просто речено, што се тиче Срба и Бриселског
споразум': џаба смо кречили! Што се тиче Срба и Европе, како давно написа
у свој дневник Луј XVI, на дан када ће пасти Бастиља: НИШТА! Чини се да
је у питању исти историјски и политички аутизам и данас на сцени, у држави
Србији.

392
 СУТРА
Губимо Косово јер смо га бранили примањем дупле плате а требали смо
га бранити плаћајући дуплу цену. Ми смо већ обезбедили место у историји:
бићемо генерација која је проћердала све што је наследила од предака. Милан
Ракић, 1912, Над заспалим српством, на странама 77-78, пише о томе како се
тада доживљавало ослобођење Косова и Метохије:
„Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам
узео пушку... Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране
гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С
леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе...
Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.
- Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово
место?
У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.
- Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и
истог сата, погинула су оба цара!... То је Газиместан, на ком је Обилић...
Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу!
Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад
официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира
нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко:
- На Гази-Местану, од Милана Ракића!
Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са
турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава... Исказа ме
целог - планина!...
Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С
муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко
одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:
- Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама... Ево
га позади, с бомбама... у одреду Војводе Вука!
И одмах одјекну командантов глас:
- Добровољац Ракић, напред!
Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста.
Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе... први и последњи пут
тада―.
Тако је било некад. Пре 100 година. Чекало се вековима, па се дочекало.
Треба чекати и изродити неког новог Путника и Ракића. Подједнако су
затакав наум потребни и песници и војсковође. Пре свега, потребна је Србија.

393
 Не постоји разумна опција дијалога о Косову са становишта
државности и Устава. Можемо га предати, и тако признати резултате
бомбардовања и окупације наших непријатеља са запада; и можемо се борити
непризнавањем тога стања, за почетак. Позив на свеопшти дијалог о Косову
је позив да се добије алиби за издају, да се аминује предаја. Позив за
свеопшти дијалог јесте позив да променимо Устав. Пробаће да га промене на
превару: неће помињати Косово и Метохију, промениће само начин
процедуре измене Устава. Избациће референдум као механизам промене
Устава. Па ће онда Косово из Устава избацити у скупштини. Позив на
свеопшти дијалог је позив да се одраде обавезе према западу које су
дефинисане у реченици: Обавезујући документ! Када се оабежемо они ће
прописати механизме како да се та „обавеза“ сачува. То ће бити легализација
окупације.
Кажу, данас, на крају 2017. године да решење косовског проблема не
лежи у миту (митовима). Решење једино лежи у томе! У једном миту!
Косовском миту! Ми смо решење косовског проблема преточили у мит још
пре шест векова. И то решење не може напоље из мита, иначе није решење.
Јер, можемо ми да избацимо Косовски мит из решења проблема Косова али
смо тиме избацили из себе свој идентитет, своју особеност, па онда није
важно што ће Косово отићи, у том случају одлази и остатак Србије. Можемо
ми избацити Косово и Метохију из Устава Србије али не можемо избацити
Косовски мит из српског националног бића.
ТРЕНУТНО ЈЕ ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ ЗА КОСОВО НЕ ГОВОРИТИ О
РЕШЕЊУ, НЕ ПОСЕЗАТИ ЗА РЕШЕЊЕМ! РЕШЕЊЕ ЈЕ У ПРОБЛЕМУ!
ПРОБЛЕМ ЈЕ У РЕШЕЊУ! ТРЕБА НАМ ВРЕМЕ!
Рок трајања еврофанатика у Србији полако истиче па је потребно
одрадити задужено пре него се искоришћени тоалет папир баци. Преузете
обавезе и уцењивачки капацитети „пријатеља“ са запада сада долазе до
изражаја и то стоји иза позива на свеопшти дијалог о Косову и обавезјућих
докумената. Метохију намерно не помињем јер рачунам да уколико не буде
дијалога о њој можда и не буде предмет издаје.
Рече неко, пре неки дан, да Србија нема више деце за нове ратове.
Прво, ко каже да ће рата бити? Па ми тежимо ка културној и демократској
Европи. Зашто би нас они напали само зато што се не слажемо да предамо
део своје територије? Друго, ако до неког рата и дође, то неће зависти од тога
јесмо ли издали Косово или нисмо, већ због тога што ћемо бити нападнути, и
по тој логици несрећној сви ће имати децу за рат, и Хрвати, и Бошњаци, и
Албанци, и Американци, и Немци, и Руси – само Срби неће имати децу која
ће се борити за Србију. Земља која нема децу која ће је бранити, нема право
да постоји!
394
 Створили смо систем вредности у којем је лакше одрећи се дела
државне територије него фотеље. Важнија је шака власти него национални
центар државности и духовности. Највећи апсурд нашег националног
проблема лежи у чињеници да већ деценијама исти људи представљају и
проблем и решење проблема. Зато нам и треба времена а не решења
проблема. Да поцркамо ми, па да наша деца започну борбу!
ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ ЈЕ НЕ ПОСЕЗАТИ ЗА РЕШЕЊЕМ! ТРЕБА НАМ
ВРЕМЕ!

395
 ...1999 - .....(УЖА)србија
...Кумановски споразум и „примирје“ нису нам донели олакшање, осим
што је већина од нас (сада: већина) била начисто шта нас чека, а једино није
било свима јасно: на коју ће страну, у који град? Била је то главна и једина
дилема. Наравно, било је оних који су то знали јер су се за то спремали
годинама. Средином јуна кренуле су колоне.У једној од њих били смо и ми.
Дан пре, био сам демобилисан. Тога јутра сам пустио са ланца шарпланинца
Топија и живину из кокошињца. За пар минута, све кокошке су биле поклане:
учинио је то Топи. Не знам због чега, можда је и од њих бранио двориште.
Садржај фрижидера и замрзивача избацили смо напоље да Топи има хране
макар неколико дана. Кућу смо закључали а кључ ставили испод отирача.
Јутро је било сунчано и лепо. Због планине у залеђини, ујутро и увече је
пријатно свеже, чак и лети. Догоревале су куће спаљене претходне ноћи. И, у
том времену, било је оних којима је било до тога. Неко није могао да седи
миран ни те последње ноћи пред одлазак. Када се охладио и последњи угарак
од тих кућа које смо ми палили, почеле су да се пале и горе наше куће. То је
правда и немам ништа томе да приговорим. Осим, да би правда била још
боља, и комплетнија, да је била селективна: да се запале и опљачкају куће
оних који су палили и пљачкали. Али, то је немогуће.
Нађосмо се у туђини. У својој туђини.
Кренули смо а нисмо знали где идемо. Нисмо ишли да бисмо негде
стигли већ да би од некуд побегли. Бежали смо, нисмо одлазили никуд.
Колона је била дугачка, измешани цивили, војници, полицајци, затвореници.
Пролазили смо излоканим путевима, преко планина, па кроз спаљене и
срушене градове, преко порушених мостова – улазили смо у Мајку Србију,
чији нас становници нису дочекали са добродошлицом и саосећањем већ са
презиром и мржњом. Тој Србији и Шумадији певали смо од срца, са
љубављу. Бивали смо хапшени због тих песама али смо поносно то трпели.
До краја живота, да напишем још сто књига и прогласе ме за највећег генија
века, опет то нећу моћи да докучим и никада ми неће бити јасно све то?!?
Осетили смо колективну нетрпељивост, непријатељски став и мржњу. Нису
нас, додуше, убијали као што су то чинили Шиптари али је свакако то било
болно искуство, поготову после свега што нам се догодило и у светлу
околности под којима смо кренули на тај пут. Разлога за то има много - а
нема ни једног.
Не може се објаснити ничим разумним такав став и поред тога што би се
нашло неко образложење. Ратови, криза, велики број избеглица - све то стоји.
Али! – какви су то курчевити разлози када је нација и држава у питању. Када
је у питању опстанак једног народа?! Ратови и кризе не би били никакво зло

396
да не носе оно што носе са собом. Невоља и јесте ситуација када треба брату
прискочити у помоћ. Ако је ко крив: ми смо најмање. Чекали смо последњи
тренутак да напустимо то јебено Косово. Чекали смо да се појави највећа
сила на свету, па да нас истера одатле. Нисмо утекли раније, као многи што
су, па тада сређени и ушушкани мирно посматрали шта се догађа без икакве
потребне да нам се неко налази или да се саосећа са нама. Много пута сам се
разочарао, али је став Срба из Србије према избеглим Србима из других
крајева једно велико разочарење уживоту. Тада сам схватио димензије
духовне и националне пропасти Срба. А, онда, кад ми се крв мало охладила и
мозак почео да ради нормално, присетио сам се како су се понашали
косметски Срби према избеглим Србима из Албаније, Босне и Хрватске. И
схватио сам да се то понашање није много разликовало од овог које сам
доживео у Србији. Можда су нијансе у питању. Сетио сам се свих оних прича
о досељеницима и мештанима које су се причале у мом родном крају. Тек
тада је разочарење било комплетно, а, лична љутња и повређеност: мања...
...још се нисмо освестили од онога шта нас је задесило а већ су, после
двадесетак дана, почеле да стижу суморне и стравичне вести из места које
смо напустили. Одређен број Срба није хтео да напусти Исток. Рачунали су
на то да никоме зло нису учинили, да немају чега да се плаше обзиром да су
цео свој људски век провели поштено радећи и живећи. Међутим, крвници
нису мислили тако. Они су кренули у рат до истребљења, при том не жалећи
ни своје сународнике који нису хтели да им се повинују. Било је само питање
колико ће им времена требати да пронађу све те наше рођаке и комшије,
раштркане уздуж и попреко, по својим кућама и становима. Требало им је
око две недеље.

397
 Тешко је рећи шта се тамо заиста догодило осим једне непобитне
чињенице: да је већина њих побијена без милости и брутално. Мали број
сведока који је преживео оно што се тамо догађало нису били поуздани у
сведочењу из простог разлога што су им видици били скучени, што нису
имали слободу кретања и што су живели у великом страху. Један од
преживелих, Драгомир - Драга Ђурић, а преживео је на тај начин што је
услов за његово спашавање био тај да Албанцу који га је превезао, у Рожају
препише свој плац, причао ми је да је већ после неколико дана почело
дивљање по вароши, да су куће пљачкане и паљене, да се около пуцало и
урликало. Зачудо, говорио ми је, телефони су још увек радили, па су
преостали Срби међусобом на тај начин комуницирали. Рекао ми је да је
неколико дана пре одласка разговарао са Сретенком Пумпаловић и да се она
надала да ће се стање смирити чим стигну стране трупе. Убијена је заједно са
супругом Момчилом Пумпаловић, професором руског језика у источкој
гимназији. Један поприлично непоуздани сведок је говорио да су мртвог
професора вукли трактором по источким улицама. Драга ми је даље рекао да
су га посетили Радоје Вулић и Станоје Љушић. Станоје је, према његовим
речима, отишао до станице милиције коју је заузео ОВК и тражио заштиту.
Командант ОВК, Насер Шатри, му је рекао да би најбоље било да се сви
скупе на једном месту, те да би тако могли да их чувају. У ствари, на тај
начин је само олакшао посао крвницима. Радоје је уз помоћ локалног
Албанца стигао и до Бање, где је био штаб италијанских снага. Рекли су му
да нису у могућности да их заштите. Очевици тврде да се тих првих недеља
Италијани уопште нису заустављали у Истоку: пројурили би највећом
брзином борним колима и журили да се врате у базу. Шпанци, који треба да
преузму одговорност за Исток, касно стижу, и у почетку воде своје бриге.
Они ипак воде некакве преговоре са преосталим Србима око њиховог
пребацивања на сигурно. Закаснило се са тиме. За то време Шиптари су
могли да чине шта им је воља. Не сви, не треба грешити душу, али довољно
њих да крвнички посао буде завршен. Манастир Гориоч је спашен
чињеницом да се нашао на списку војно-техничког споразума и да су га већ
првих дан запоселе НАТО трупе и тако сачувале. Црква Светог Петра и
Павла у центру Истока није била те среће: спаљена је заједно са конаком тада
и поново 17. марта 2004.

398
 Онога дана када је кренуо да бежи, Драга је свратио до Станојеве куће
која је била успут. Тамо је последњи пут видео Станоја, Радоја, Мишка,
Станицу, Петра и Ђурђу. Микаила није могао да види јер је лежао у кући, у
смртноме ропцу. Окупљени у кући Станојевој су тога дана разговарали о
томе где да сахране Микаила који умире. Договорили су се да то учине у
дворишту куће а да га пре тога умотају у ћебе. Један од Албанаца који се
нашао у близини куће те кобне ноћи рекао је само „да је било страшно, чули
су се крици запомагања и кукњава и урликање убица, а онда је кућа
изгорела―. Други источки страдалници су убијани поједничано, како је ко и
где затечен. Један од сведока је после говорио да је видео лешеве Срба на
пијаци уз џамијски зид. То је она иста џамија коју сам у овим редовима
жалио. Имао сам прилике да видим слике са увиђаја над покојном Љупком
Ђурић. Евидентно је да Љубомирка није била у кући са осталим Србима јер
се њен стан налазио на центру. Највероватније она није ни излазила из њега и
ту је дочекала своје џелате. Непоуздане су приче да је бачена са терасе свога
стана (V спрат) јер постоји мала вероватноћа да је после тога тело ношено до
сточне пијаце. Тело је пронађено у реци, измасакрирано са много убода
ножем у јадну жену. Старицу Савку Пејовић су удавили у властитој кади, у
стану. Радета Раднића су изболи у стану његовог брата. Ранка Недељковића
су убили а о судбини његове жене Власте боље је и не сазнати ништа,
обзиром какве сумње постоје. Пумпаловић Љубу су претукли и везали за стог
сена, да тако умре. Даници Крстић се не зна ни траг, ни судбина. Део Срба је
убијен и бачен у јаму сточног гробља а део спаљен са свињама на великој
фарми која је постојала у Дубрави.

399
 Синови Филипа и горе поменуте Љубомирке носе тешке ожиљке на
души и горка сећања. Јер су кроз њигово породично трајање хтели да их
сатру. Осамдесетих година је један Шиптар ушао у канцеларију директора
предузећа Дубрава и сасуо цео шанжер из пиштоља у груди Филипа Фиће
Милосављевић. Само га је Бог спасао од сигурне смрти. Пројектили из
тетејца су били толико силни да су само пробијали тело и то га је спасло.
Започето је завршено после неколико година. Њихова мајка Љубомирка,
жена тиха и скромна, никоме ни крива, ни дужна, страдала је само зато што је
остала у свом родном месту, у свом стану, што је Српкиња, што је мајка.
Друге кривице она није имала а зликовцима није било довољно само да је
убију већ су несретну жену убадали ножем колико су могли, очигледно и кад
је жена већ била мртва. Сличну судбину су имали Радоје и Микаило Вулић.
Радоја Вулић, када је имао 14 година, 1941. године, Шиптари из породице
Реџај су ножевима секли табане. 1999. године су га убили. Микаило Вулић је
рањен 16. новембра 1944. године. Исток је „ослобођен“ сутрадан. И он је
убијен 1999. године. Међу убијенима је и мој рођак Петар Ђурић.

400
 О судбини Љупке – Љубомирке, о крајњем исходу, данас знамо: убијена
је почетком јула 1999. године. Међутим, о томе како је провела последње
дане живота, када је киднапована и ко је извршио убиство и масакр, скоро да
се ништа не зна или се зна непоуздано. Зна се да је одведена и убијена код
некадашње сточне пијаце у Истоку, на истом месту где су некада партизани
стрељали негадашњег председника источке општине и команданта источког
четничког одреда Радована Ралу Вулића, заједно са Сталетом Крстић или
Радомиром Пумпаловић. Приложене фотографије говоре на који начин је
завршила живот ова жена. Њих ми је уступио и дозволио да их објавим њен
син Гаврило. На њима се види увиђај извршен над најмање три тела, од којих
је једно вероватно тело Љубомирке Ђурић. По тим фотографијама, УНМИК
је очигледно пронашао тело, извршио увиђај и на томе се све завршило.
После толико времена њени синови не знају шта се даље догодило са телом
несрећне жене. Невероватно је да се после 17 година губи сваки траг иако је
евидентно да се не може говорити о томе да се жртва може водити као
нестала или да се не зна о њеној судбини. До дана данашњег нико није
процесуиран за овај и остале злочине.
Саветодавна комисија за људска права при УН 12. септембра 2012.
године, у саставу Марек Новицки, Пол Леменс и Кристин Чинкин, по
предмету бр. 163/09, а одговарајући на жалбу уложену од Љубомиркиног
сина Гаврила Милосављевић, д 08. априла 2009. године, у којој се он „жали
на недостатак адекватне кривичне истраге―, једногласно „проглашава
жалбу прихватљивом―. Иста комисија, која је заседала од 9. до 14. децембра

401
2014. године, на жалбу Љубомиркиног сина Гаврила Милосављевића,
„констатовала је да је УНМИК могао темељитије извршити истрагу―. У
касније презентованом документу, комисија у саставу Марек Новицки,
Кристин Чинкин и Франосаз Тулкенс, по истој жалби, констатује да је
„жалилац навео да су 1999. године, датума који није назначен, починиоци
албанске националности отели госпођу Љубомирку Ђурић из њеног стана у
Истоку―. Истрага је отворена првим унетим документом од 2. априла 2001.
године, међутим није дала скоро никакве резултате што се тиче случаја
Љубимирке Ђурић. Тек се у јануара 2005. године појављује сведок који тврди
да је разговарао са Д.К. која му је рекла да је прелази у стан Љубомирке
Ђурић, он сведочи да су оне тамо заједно провеле последње дане и да су
убијене заједно. Помиње се и сточна пијаца као могуће место извршења
злочина. Комисија констатује „да истражне радње у погледу случаја
Љубомирке Ђурић нису спроведене опсежно као у другим случајевима, те је
таква пасивност и пропуст полиције УНМИК-а довело до губитака
потенцијалних доказа―, те закључује: „да је дошло до кршења процедуралне
обавезе сходно члану 2. Европске конвенције о људским правима―.

То је све што се тиче истраге. Може се разумети, мада и то тешко јер је

читава армија војника, полицајаца и истражитеља дошла на Косово и
Метохију после нашег повлачења, да се некоме изгубио сваки траг, да
једноставно нема никаквих доказа о томе где се налазе остаци неке нестале и
убијене особе. Поготову су стравичне размере за оне породице које сумњају
да су им најближи одведени у Албанију ради вађења и продаје људских
органа. Али је тешко разумети да се изгуби траг убијене особе која је
пронађена и форензички обрађена (што овде доказујемо). Притом, не зна се
коме треба више замерити: да ли странцима које нису много бринули о
судбини Срба, најазд нису ни дошли због тога, или нашим државним
органима који нису учинили све што су могли да дођу до података, макар

402
онолико колико је потребно да породице сахране посмртне остатке својих
најближих.
Не сумњам: све ће се сазнати једнога дана. Истина је непобедива. Некад
прође више, некад мање времена док се стигне до ње. Уколико неко може да
помогне да се до истине (и правде) пре стигне: нека помаже. Оно што никада
нећемо знати и што не можемо схватити јесте то како су се осећали сви ти
људи док су чекали смрт, па и Љупка. Оно што им је било у души, поред
страха, тешко ћемо појмити, осим можда да су се у себи опраштали од својих
вољених. Док су чекали смрт, ипак, мислим да нису били у заблуди да ће
милости према њима бити. Свесно су изабрали жртву, исусовски, мученички.
Њихова ће жртва, међутим, бити узалудна уколико се не потрудимо да
сазнамо истину о њиховом крају и њиховим џелатима. А наш грех ће бити:
ако ћутимо!

До дана данашњег нико није процесуиран за све те злочине. УНМИК је

годинама замајавао породице страдалих. Чинило се да се више труде да
униште доказе него да нађу кривце. Врхунац апсурда лажи у чињеници да су
ћерке професора Моме, свога оца тражиле свуда а нашле га сахрањеног као
НН особу на београдском гробљу Лешће - а оне живе са друге стране реке.
Само их је река делила од тела њиховог оца, а оне то нису знале. То доказује
такође да ни српску страну није било много брига за судбине убијених и
несталих, а њихови потомци после деценију и по нису успели ни да их
достојанствено опоју и сахране. Приче о трговини органима су додатно
оптеретиле неке од тих породица...
...зову ме моји чарапани из извиђаког вода, они са којима сам провео
седамдесет дана рата. Кажу да покупим породицу и дођем у Крушевац, а они

403
ће одвајати и давати мени сваки по десет марака месечно за станарину и
храну. И то је Србија, и то су Срби...
...у Републици Српској, у неком тамо селу богу иза леђа, нашао сам се
послом. Да зарадим, сада већ као избегло (расељено) лице, за кирију и
потрепштине. После пријема браће Срба у Мајци Србији, боравак у
Републици Српској био је право освежење. Ментално здрав народ, веран
српском духу. Људе са Косова гледали су са поштовањем због Косовског
мита који је живео у њима кроз векове. Живео сам у кући једног доброг
домаћина а радио сам у ново изграђеној цркви. Враћали су се људи тога села
из колективног пакла званог РАТ, и свуда су се видели трагови истог које су
они својом жељом да се што пре крене са животом и обновом уклањали како
су могли и умели. Зато су изградили и нову цркву, фреско-сликали је и
спремали се да је доврше, и ако ни сами нису баш живели бог зна како
добро...
.... и, време, је пролазило. Неумитно, неспутано, и веома брзо. Већ је
прошла једна година, па следећа. Становали смо у изнајмљеном стану а ја
сам данима пре рока односио ренту, само да ми газда не би закуцао на врата.
Чувао сам породицу од сваког понижења – колико сам могао, није могуће
увек, ни дан данас. То никада није могуће. Плате су редовно стизале мени и
мојој супрузи, ту је држава помагала колико је могла, треба то рећи. Док
једног дана, после револуције и „демократских промена“, мени, уместо плате,
није стигла плава службена коверта. Знао сам да ме не чека ништа добро.
Нисам навикао на ништа добро од државе и друштва. Нове власти су ме
обавештавале (поштански службеници нових власти) да сам остао без посла.
Образложили су то неким административним пропустом при мом пријему у
радни однос: није расписан конкурс и сличне глупости. Нисам могао да их
убедим, да: у време када сам ја био примљен, пола Космета није било под
контролом државе. Какви црни конкурси?! Па ја сам примљен јер нико није
хтео да носи пошту по опасним теренима.

Из Службеног гласника, листа ДЕПОС-а, избори 1993

404
 Новопостављена, пето-октобарска службеница из поште коју сам назвао,
саопштила ми је телефоном образлажући одлуку да сам отпуштен: „Доста
сте примали плате ви са Косова, тако вам и треба кад сте подржавали
Милошевића―. До тада, само мој друг Џога није примао ништа од државе
Србије (и он се касније снашао), тада му се придужих и ја, до дана данашњег.
Што рече један мој рођак: „Од државе сам до дана данашњег добио само
пушку и педесет кила метака, кад је почео рат. И то сам им вратио―. Оно
што је било очигледно, јесте кратко народно памћење. Они који су до јуче
били Милошевићеви кадрови, преко ноћи су променили дресове и постали
„демократски револуционари―. Они који су ме својевремено политички
кињили и терали са посла сада су држали предавања из демократије. И, опет
ме терали са посла. И сви од реда су задржали своје послове и привилегије.
И, дан данашњи, углавном они који су подржавали Милошевића, па
Шешеља, па Коштуницу, па Ђинђића, па Тадића, па Вучића, па Тачија, и на
Косову и овде, примају плате и ништа не раде. И, губе Космет.

Судска пресуда би била у тачку иста са образложењем Поштанске

правне службе. Схватио сам да ћу јуришањем на ветрењаче само изгубити
новаца и живаца. Било је то револуционарно време и није се могла очекивати
правда од судова који је нису делили ни у нормалним временима, као што је
не деле ни данас. Ја сам један од ретких који је остао без посла „јер није
расписан конкурс кад се обавио пријем―. Због свега овога, извињавам се жени
и сину. Они су највише пропатили због мојих глупости. Син је макар научио
да у политику не треба улазити из поштених разлога и идеала – већ само из
користи. Научио је на мом примеру. Јесте сигурно, иако тога сада није
свестан. Не треба улазити у меч прдења са творовима ако добро не смрдиш и
не прдиш. Па, и ако је тако: мале су ти шансе да победиш. А, ја сам управо то
чинио: играо сам са творовима у њиховом брлогу и по њиховим правилима,
намирисан, уместо да смрдим. Тако да нисам могао изаћи као победник. Или
сам победио?! Извините, Гоцо и Ђурађе!!!...
...У Њујорку, 2006/07...

405
 ...Америка ми се није свидела од првог сусрета. Дочекало нас је тмурно
и кишовито време. Лет је био релативно удобан али је мени било мука. И,
плашио сам се. Наравно, био сам у стању да контролишем тај страх али је
непријатан осећај све време био присутан у мени. Убрзо смо нашли и стан на
релативно пристојном месту (пристојно у односу на крај у коме смо живели).
Преселили смо се и син је пошао у школу. Добро је говорио енглески и
школа му је ишла одлично али је био тужан и повучен у себе. То се видело
„из авиона“. Није било у њему оне специфичне дечије раздраганости. Ни ја се
нисам осећао ништа боље али нисам имао времена за размишљање јер сам
много радио и много се трошио на послу. Супруга се најбоље држала. Ипак,
Америка је почела да нам убија душу. А, душу је требало спасавати. Са
Косова само, бежећи, спасавали главе на раменима. Из Америке: душе. Опет,
бежећи. Јер, ко смо и шта смо без душе?! Америка је мени могла да буде све
само није могла да буде амерички сан. Амерички сан и јесте један велики сан
– опсена. Илузија. Маштарија. Људи које своје снове желе да остварују уз
помоћ зелених доларских новчаница - немају праве снове. Они су само,
можда, гладни али сан о храни није људски сан. То је потреба: анимална
потреба. Гладан човек и није човек – то је животиња. Ми нисмо били гладни.
Па шта смо онда радили у Америци?!...
... јуче сам разговарао:
Он: ''I am Albenian from Macedonia''– енглески.
Ја: ''Qushe ki emri ?''– албански.
Он: ''Агрон, а ти си сигурно са Kосова чим знаш албански? Како си?
Шта радиш?''– српски.
Тако. Проговорисмо. Кад нисмо хтели тамо на своме, него смо једни
другима оспoравали право да је онај други на своме: ето овде проговорисмо у
белом свету, на туђој земљи која никада неће бити ни моја, ни његова. Овде
проговорисмо, и проговорисмо лепо, на разним језицима не срамећи се да их
употребимо. И би нам мило што смо налетели један на другога богами ко да
смо срели неког свог овде у Њујорку на углу 81-е и 80-е, ту баш на Ист Енд
Евенији, кажем опет: у врло туђем свету. А онда... свако на своју страну...
ипак осврћући се у намери да се уверимо да нас неко од сународника, од
наших, није случајно видео...
...данас су сви возови које сам чекао на Гранд централу ишли у
супротним смеровима мојих очекивања. Деси се то, дође такав дан. Можда
зато што сам размишљао о коњима и тако размишљајући прошао своју
станицу. За време рата неко је издао наредбу да одемо у планину и тамо
побијемо сву стоку на коју нађемо, а које је било у изобиљу јер је била
пуштена: коње, краве, овце. Са људске и моралне стране: глупа наредба. Са
војничке: сасвим оправдана. Јер са тим пуштеним животињама терористичка
406
банда у шуми могла је да преживи месецима и годинама. Имали су млеко,
месо и транспорт. И убијали смо. Најлакше коње, јер су тако пуштени, сами
почели да се скупљају у крда па су тако на гомили били лака мета. И тако
данас, неког септембра у Њујорку размишљам баш о тим коњима: лепим и
јаким. И убијеним...
... неки дан сам размишљао у возу, док сам се враћао са посла: да ли бих
стварно активирао ону зелену бомбу што сам носио за време рата у борбеном
прслуку и коју сам наменио себи да не бих пао непријатељу жив у руке?
Свашта човеку падне на памет кад осети самоћу а то је доминатно осећање у
Њујорку и ако сте вазда окружени мноштвом људи...
... данас сам цео дан радио са једним Албанцем. Нисмо напети ни ја ни
он. Осим од рада а то се овде не рачуна. И обашка што и ја и он само о том
раду и размишљамо. Брига нас и за Велику Србију и за Велику Албанију.
Бринемо само о томе колики ће чек бити на крају недеље. И размењујемо
мишљења о томе, мада би неки то и разговором назвали. У паузи за ручак
частио ме је кафом. И ја ћу њега сутра...
... пита ме неки Арапин који је очигледно доста дуго у Америци, пита ме
дакле у клозету, онако пишајући:
- Је ли Милошевић убио много Албанаца?
А ја му, исто тако пишајући, одговарам:
- Не знам.
И стварно, написао сам књигу о томе, знам приближан број убијених на
обе стране а данас, после оваквих питања уопште нисам начисто: је ли
Милошевић убио много или мало Албанаца? Колико је то много? А колико
би се рачунало да је мало? Не стигох да питам ни овога што ме питао: колико
је по њему много, а колико мало?! Забога!, ради се о људима, о убијеним, ко
год да су и на који начин су уморени. Смрт је смрт. Нема везе са тим нација,
вера а поготово број. Свака смрт је идивидуална патња и бол. Индивидуално
страдање. Свако индивидуално страдање због изазваног ратног безакоња
јесте колективни злочин. Ако је мало - је ли требало још? Ако је много - кад
је требало да стане, до које цифре мало прелази у много!? На крају ме мучи и
дилема: је ли Милошевић долазио викендом да лично убија Албанце или је
то чинио свакодневно?! Он је ипак био човек у годинама, заузет многим
обавезама па не знам како је стизао?! Не, уопште нисам буквалиста...
...Ахтисари, тај чова са лицем доброг комшије који је својевремено
претио да ће сравнити Београд са земљом и који је један од активнијих
чланова Међународне кризне групе Холбрука, Олбрајтове и остале
белосветске балафурдије, најзад је изашао са својим генијалним планом за
Косово, а за који су сви упућенији знали како ће изгледати још пре пет
година. Тако је тај мислилац предложио да Косово добије фактичку
407
независност али да се то нигде јавно не помене у документу. Ја сам давно
изгубио илузију да међународном политиком владају људи од памети. Знам
да се туда крећу углавном подмитљиве и арогантне барабе али се увек
понадам да ће се ипак некад и негде појавити неки изузетак, тек да разбије
монотонију. И никада се то не деси. Елем, тај документ је фактички и правно
документ независности. И наравно противречан је због дугогодишњег талога
пристрасности, лицемерја, непринципијелности и још којечега, дакле у то
кало се заглибио и ћопави скандинавац: наиме он нас уверава да ће Косово
бити бити једна мултиетничка заједница у којој ће се на највишем нивоу
поштовати људска права и примењивати европски закони а са друге стране
предлаже да се верски објекати малтене опашу бодљикавом жицом и тако
очувају. Господине, ако на Космету створите друштво онако како тврдите да
ће бити чему онда мере обезбеђења? Да ли се и код вас у Финској културни и
историјски споменици чувају тенковима и жицом? Чему то кад сте донели на
Космет мир, благостање и равноправност? То је зато што ни Марти нити
било ко на свету искрено не верује да ће се тамо постићи икакав напредак и
да ће Шиптари поштовати макар и минимум било којег закона. Космет
никада неће бити никаква независна демократска држава већ једино
балканска Колумбија и европски Авганистан. Најзад, документ је непотпун и
ступидан и зато што ни на једном месту није наведен нити један пример или
преседан у целокупној светској историји а који би макар сличио овоме што
нуди Марти Мистерија. И држава Србија мора да се отрезни и схвати да су
сви рокови прошли, све наде у макар мало добре воље страних сила су
потопљене. Готово је. Рат мора да почне. Рат који ће бити неконвенционалан
и коме мора претходити ужурбано тражење савезника. Дипломатски рат.
Културни рат. Медијски рат. Не смемо више ништа и од никога очекивати но
оно што желимо мораћемо за то својски да се помучимо.
Овамо, исто као и пре...
...Њујорк тајмс (The New York Times) је нешто зуцкао о подели Косова
из пера једног активнијих учесника, то јест саветника, још у Рамбујеу, сада
неког предавача или шта већ. Мислим ипак да су ти текстови у служби
амортизације предстојећих одлука које ће бити дебело на штету Србије.
Вашингтон пост (The Washington post) са друге стране чврсто заговара и
пропагира независност, само веле да се некако премости крути став Руса а
између редова се може прочитати да их баш брига за став Срба. И он је крут,
ама ништа. Званични Пентагон је поздравио Ахтисаријев план као фер и
избалансиран. После њихових бомби заиста све изгледа фер и избалансирано.
Званични Пентагон и Бела Кућа познати су по својој демократској
опредељености кроз своју историју. Тако им није сметало да и поред тога
што је Франко тада био једини фашистички диктатор на кугли земаљској
408
инсталирају војне базе у Шпанији 1953. Годину дана пре тога примили су и
Португал у НАТО и ако је тада том земљом такође диктаторски владао
Антонио де Оливера Салазар. Није им сметало нити што их је као један од
ретких тада у свету у вијетнамском рату подржавао лично диктатор
Филипина Маркос. Па су доводили у Њујорк 1957. Нго Дин Диема који је
тада свакако био недемократски председник Јужног Вијетнама. Ни да
подржавају Батисту који је био већи диктатор на Куби чак и од Кастра. Нити
да свог дојучерашњег пријатеља Шаха Резу Пахлавија руше уз помоћ
Хомеинија. Нити је било срамота да Никсон посећује Мао Це Дунга. И тако
даље и тако даље. Тако им и данас не смета да подржавају албанске
терористе и да стварају прву терористичку државу у Европи као што им у
време није сметало да то раде са Талибанима стварајући терористичку
државу у Азији...
...државни подсекретар САД Николас Барнс, преиспољни мамлаз иначе,
оптужио је, нема томе неки дан, Србе да су деструктивни и лоши јер се не
слажу да им се отме део државне територије. Колико је паметан и образован
говори и чињеница да је Србе назвао иредентом. Срби су иредента јер се
противе да се један део њихове територије иредентистички издвоји од матице
земље а Албанци нису иредента јер желе да распарчају једну суверену и
вековима међународно признату државу и да је кроз уједињење припоје (што
је више него очигледно јер они и не крију своје аспирације) у догледно време
са осталим земаљама где живе Албанци?! Ајд', шта сутра и како објаснити
таквом човеку, како га убедити неким аргументима шта је истина?! Ја нисам
паметан то да схватим а ви помагајте ако јесте...
... ево шта пише у уџбенику мога сина, завршни разред основне школе у
Америци, школа Глендале, Њујорк, о Првом светском рату (наравно ја
препричавам и по мало карикирам): рат је почео због национализама
балканских народа који су гледали да сломију врат јадним империјама које су
их за њихово добро угњетавале и окупирале. Наравно да је у томе
предњачила Србија па су тако српски терористи убили Фердинанда у
Сарајеву јер су желели да припоје Босну Србији (овде се не коментарише
зашто је Аустроугарска, са којим правом и како припојила Босну себи).
Српски терористи су били организовани у терористичку организацију Црна
рука. Главни разлог: империјализам великих сила и тежње за новом поделом
колонија они помињу успут, стидљиво и врло скромно. На карти која прати
лекцију лепо се види цела Србија без икаквих тачкица која би макар и у некој
аутономији ограничавале или одвајале Космет. Што променише мишљење у
политици кад децу и дан данас уче другачије?! Касније током лекције више
не помињу Србију и њену борбу и жртве претрпљене ратујући на страни
Енглеске, Француске и Америке. То није важно више за њих. Не помињу ни
409
Цер, ни Колубару, прве савезничке победе у том рату. Зато је мој син све то
поменуо у есеју који ради на ту тему. Оцена коју ће евентуално добити због
тога нам уопште није важна. На крају лекције стиже коњица, Американци се
мешају у рат и доводе ствари на своје место...
...купио две енциклопедије о ловачким авионима и бомбардерима кроз
историју, од почетака до данашњих дана. Пошто сам их прелистао приметио
сам најмање две ствари везане за Србе:
- кад пишу о ултра-модерном бомбардеру Б-2 (B-2 Spirit) кажу да је прву
борбену употребу имао 24. марта 1999. године када је у маратонској мисији
која је трајала 31 сат бомбардовао стратешки најважније српске циљеве. Ови
авиони су полетали из Америке и враћали се назад, нису се служили пистама
неких других земаља. Ови авиони су уништили све значајније српске циљеве
већ прве недеље бомбардовања. Касније, пошто је понестало српских циљева
погодили су и кинеску амбасаду. Ово задње наравно не пише али су управо
ти авиони гађали и погодили кинеску амбасаду у Београду. Авион кошта
тричавих 1,2 милијарде долара;
и (овде ћу пренети текст у оригиналу):
- ―In March 24, 1999, F-117As led the NATO Operation Allied Force air
strikes against Yugoslavia. During the campaign, one F-117 was los, having being
tracked by virtually antique Russian long wavelength radars. Normally the only
time the aircraft’s stealthiness can be compromised is when it gets very wet or
opens its bomb bays‖...
... у New Yor Post од 14. марта преузет је текст Ричарда Холбрука (сећате
се тога лика, наравно, за њега Ћосић каже да је вулгаран тип и каубојски
простак који презире интелегенцију и национално достојанство Срба) из The
Washington Post у коме овај врли човек пише следеће: Под насловом Руски
тест на Косову он почиње филозофски и са дозом поетичког шмека: сећате
ли се Косова?, то је, даље вели, велика прича из 1999. године и 78 дана
америчког и НАТО бомбардовања Србије јер су тај албански регон (мисли на
Косово, баш ћеш свашта од њега да чујеш) српске снаге држале под
репресијом (гле курца?!). Даље пише о томе како ће Ахтисари предати
коначни предлог решења 26. марта Савету безбедности и да је тај план
добар јер остварује независност Косова али и даје јаке гаранције Србима.
Треба подсетити да су Холбрук и Ахтисари добри пријатељи и да заједно
роваре у такозваној Међународној кризној групи коју финасира још већа
вуцибатина по имену Сорош. Међутим, јада се даље Холбрук у својим
писанијима, Срби се противе томе плану јер полажу историјско право на ту
територију где живи 90% Албанаца. Каже он: треба рећи Србима истину -
Косово је заувек отишло из Србије а за то је крив диктатор Слободан
Милошевић. Српска је будућност у Европској унији а сад их само историјске
410
заблуде коче у томе. И Русија са својим ставовима. Председник Путин је
обећао Србима подршку и вето у Савету безбедности. У ствари, Русија жели
тим ветом да створи хаос на Косову како би ојачала своје позиције према
западу. Неће им успети, тврди овај филозоф. Ово је интернационални тест
за Владимира Путина. Иначе се и у овако кратком чланку примећује који је
степен интелигенције дотичног писца и са колико очигледне муке је успео да
напабирчи ових неколико реченица. На крају текста, онако курвински и из
потаје, како само они умеју, између редова износи он и План Б, јер они су
решили да одвоје Космет од Србије те их не занима ни право ни правда. Ево
како ће то изгледати: уколико Русија уложи вето на Ахтисаријев план и то
блокира садашњи ток догађаја и планове, онда ће после месец-два Шиптари и
тамо некој њиховој скупштини прогласти независност а заинтересовани ће
редом почев од Американца да признају ту нову државу. На тај начин ће се
прескочити и Русија и Уједињене нације (које и онако а што би рекао покојни
Михиз не вреде ни по' пичке ладне воде). Тако пише Хол(брука)...
...Њујорк Тајмс 11. маја 2007 преноси текст у коме амбасадор САД при
Уједињеним нацијама Залмај Калиладзе (ваљда му се име овако пише) каже
да је неминовно да се пред Саветом безбедности донесе резолуција о
надзираној независности Косова али да Руси све то коче. Он каже: Српски
савезник Русија може да стави вето на план о губитку провинције. Ето и они
овако трапави али подмукли не могу да прескоче чињеницу да Србија губи
део територије...
...на снимању телевизијског програма испред зграде где радим, окупио
се један вод маринаца поводом америчког Дана ветерана. Супервајзор ми
каже:
- То је најбоље од америчке војске.
Ја му кажем:
- Знам их, борио сам се против њих.
Овај ме зачуђено пита:
- Па какви су борци, ко је победио?
Рекох му:
- Борци нису никакви а ко је победио видиш и сам: они се сликају за
телевизију а ја чистим около...
... Купили смо карте за Србију. На пинцгауеру мог вода за време рата
1999. године неко је спрејом написао: Питајте нас где смо били! На крају
ове приповести, спрејом мојих недоумица ја ћу написати:
Ништа ме не питајте!

411
412
 СИЛА НЕВИДЉИВА

Димитрије Руварац: „Спаса нам нема, пропасти нећемо!―.

На Косову је извршено геноцидно ЕТНИЧКО чишћење Срба од стране
Албанаца које је трајало вековима и које се у овом времену довршава.
Упоредо, поготову од деведесетих, али и пре тога, а посебно данас, држава
Србија и њене институције извршили су ЕТИЧКО чишћење Срба са Космета.
Сад је скоро све очишћено што се Срба тамошњих тиче: ЕТНИЧКИ,
ЕТИЧКИ и ЕСТЕТСКИ. И све је подједнако штетно и убитачно било. Остало
је само мало историје, исмејане и упрљане садашњим временом, коју користи
како се коме свиђа, коју нестручно пишемо и митолошки ишчитавамо. Са
друге стране урушили смо митове, који су нам преко потребни и без којих не
можемо у овом тренутном националном лимбу.
Али! - ако смо ЕТНИЧКИ и ЕТИЧКИ очишћени, која се то онда СИЛА,
мимо народа, тако грчевито бори за српско Косово? Шта је то невидљиво, а
толико јако, што срећу квари европским комесарима и српским властима?
Рекох: народ није. Не може, све и да хоће, нејак је и малаксао, нема више
снаге и свежине за подвиг. Обзиром да му је највећи успех кроз постојање
био трпљење, више тај народ нема снаге ни да пати.
Па шта је онда у питању? Која је то сила? Ко њу покреће? Ко стоји иза
ње? Та је сила створила свет. Она из ничега створи нешто: ново људско биће
и зацељену рану. Не, то нису цркве, ни манастири, већ СИЛА која их је
саградила, због чега их је саградила - ту где их је саградила. То је СИЛА која
оживи прегажену биљку, која омогућава да живимо кроз потомство, која
размењује дан и ноћ. Та СИЛА је све и ништа! Јака је и немоћна! Слаба је и
непобедива! То је метафизика али није физика. Ту силу не можемо
дефинисати али је се не можемо ни одрећи. И ту лежи главни проблем, наш и
њихов: НЕ ЗАВИСИ НИ ОД НАС, НИ ОД ЊИХ!
Не губимо ми Косово од Албанаца – већ од себе! Не отима нам Метохију
НАТО и ЕУ – већ га отимамо ми сами од од нас самих. Предуслов за то
створен је властитим ЕТИЧКИМ и ЕСТЕТСКИМ чишћењем српског народа
са Космета и у Србији. Предуслов за њихово отимање створен је њиховим
ЕТНИЧКИМ чишћењем. Нећемо Косово изгубити зато што су Срби грешни.
Губиће га и не-бранити они који више не постоје, који нису рођени а који би
требало постојати, који су требали постојати. Они БЕЛОМ КУГОМ
очишћени. Они су требали бити последња одбрана и једина ефикасна. Губиће
га, затим, ненаписане књиге, лоше, патетичне и неукусно испеване песме,
писци који немају маште, политичари који немају морала, лекари који не
413
знају да лече, економисти који не знају да привређују, професори који не
знају да науче другога, монаси који не знају да се моле Богу, цркве које су
камен и које не носимо у душама већ идемо да целивамо исти, сматрајући да
љубљењем мермера поштујемо светињу. А Христов гроб је празан, јер је
Христ васкрсао и носимо га у себи живог. Тако је и са црквама, уколико нису
у нама васкрсле и у нама не живе - и оне су празне и само камен. Губиће га и
неверници, они који су се одрекли Бога. И ми средњи, што смо нигде, заједно
са осталима. Губиће га патриоте по занимању и издајници по професији.
Изгубиће га неуспешни спортисти и лоше употребљени падежи и акценти,
неукусно одевена елита, шверцери и каријеристи, турске серије и пинк
певачице, европа без алтернативе, себичњаци којима је лично светиња а
опште Алај-бегова слама.
Али, не да СИЛА! Она је и даље ту, можемо је осетити и ако је не
можемо објаснити. Може ли вас Бриселски споразум учењем и догмом
уверити у постојање Бога, може ли дупла плата филозофијом разјаснити
народу шта је Васиона и може ли политика стихом измерити Бесконачност?!
Е, исто толико они могу схватити и СИЛУ која не да Космет и убедити вас да
она не постоји и да је реалност на терену нешто друго те да немамо друге
алтернативе. Зар нема друге алтерантиве осим Европе и поред Бога, Васионе,
Бесконачности, Смрти и СИЛЕ?
Та СИЛА у себи садржи читаву еволуцију човечанства, која је
апсорбовала свеобухватну историју људског рода, која је упила сву људску
мудрост, која није велика у односу на васиону али ми друге немамо. И сад ту
СИЛУ хоће да избришу декретом?! Бесмислено?! То је, међутим, СИЛА која
не беди. Она само не дозвољава да се изгуби до краја. Она само потуљено,
чак и кад ми то нећемо, потпаљује утуљена кандила наше националне свести
и људског достојанства. Па постоји још нешто, мајка му стара, осим пуног
корита и топлог свињца – што очекујемо нереално од Европе! Овакви какви
смо, са киме смо и ко нас све води, ми не можемо да победимо – СИЛА нам,
хвала јој, не дозвољава - да изгубимо.
Она ће нам можда помоћи да се придигнемо. Памети и љубави да
сакупимо и осетимо. То нама треба: памет и љубав! Само једна песма у десет
година! Само једна књига у двадесет! Само једна свећа неупаљена, која ће
чекати паљење, у пола века! Само један јунак у једном веку! Остало је посао
СИЛЕ – она ће се потрудити да не заборавимо, а на нама је: да населимо
расељену ЕТИКУ, уздигнемо до нивоа божанског разрушену ЕСТЕТИКУ, а,
народ ће се родити кад буде морала и лепоте. Јер, где су ова два ту је негде
притајена и ХРАБРОСТ. У међувремену ће и мрави поцркати на путу за
Цариград а људи потрошити своје плате и животе. Па ко остане после нас -
нек крене изнова.
414
 ПРЕГОВОРИ И ОСТАЛЕ ФАРСЕ

„Кад уђеш у погрешан воз – све станице кроз које прођеш су погрешне―.
Наш највећи грех је што је Косово наше, а највећи злочин што не
признајемо да је њихово. Срби су криви што постоје. Да није тако, све би
било лакше. Може и овако: грешни смо што је Косово наше, а криви што
нећемо да признао да је њихово. Највећи злочин Срба је што уопште постоје.
Да не постоје Срби, не би постојао ни проблем Косова. Додуше, ни само
Косово, не би постојала ни Србија - да није Срба. Срби су проблем, јер да
није њих не би било ни Косова, ни Метохије, ни проблема!
Преговорима о решењу косовског проблема ми преговарамо о коначном
решењу српског питања. Решењем косовског проблема решиће се и српски
проблем. Самоукинућемо се зарад општег добра. Кад не буде Срба, неће бити
ни проблема. Решење је у дефиницији проблема. Срби су криви што постоје.
Дакле, ако не буде Срба, неће бити проблема. Без Срба неће постојати ни
косовски проблем, исто како без Косова у Србији (у српској борби) неће бити
ни Срба у Србији. Додуше, биће ту и даље неки људи али лишени
физиономије идентитета и идентификације. Чак и ако им даље у
документима буде писало да су Срби, они Срби више неће бити. Како не
разумете?! Није циљ да Косово оде из Србије, већ да Србија остане без Срба!
Забога, о чему то говориш?! Косово ни сада више није наше! Можеш ли
слободно да одеш у Дреницу или Качаник? Има ли српске државе у Јунику
или Малишеву? Нема!
Али, питам ја, можеш ли ти, или било ко, да видиш Бога? Можеш ли
слободно и по својој вољи сада пред њега, или у рај, или у пакао? Не можеш!
Чекај, то значи да Бог не постоји, да српска црква није твоја, да ти ниси
хришћанин, јер, ем, не видиш Бога, ем, не можеш код њега!
Чекај, па ни Царство небеско нико није видео! Не постоји не лето, ни
зима, ни снег, ни киша, ни ветар – за Србе! Зашто? Па можеш ли ти да
одлучиш о томе кад ће пасти снег? Видиш ли ветар? Не можеш. Онда није
твоје.
Чекај, постоје ли виле, змајеви, див јунаци? Јеси ли их видео? Па то
значи да немамо ни своје митове и легенде! Најзад, шта ће нам Косовски мит
кад имамо мит о Хогворту и Харију Потеру?
Чекај, може ли Србин да живи под водом? Не може! Па ни вода није
твоја, ни реке нису твоје!
Можеш ли да летиш? Не можеш! Па ни небо изнад Србије није твоје!

415
 Ништа није наше, ако не можемо слободно и нематеријалистички да
мислимо. И све је духом наше, ако тако желимо! Ништа није наше ако није
физички схватљиво и доступно и све је наше што духовно пригрлимо! И
борба је наша ако је хоћемо. И пораз је наш, исто тако. Је ли ко видео како
изгледају борба или пораз – физички?
Наш проблем је што је Косово наше а они то не могу да забораве и
игноришу. Зато нас оволико киње. Ствар је проста, окупирали сте га голом
силом, што нас и даље гњавите?! Ако је реално стање на терену такво да оно
више није наше, што нас и даље притискате!? Они неће бити задовољни чак и
као се ми одрекнемо Косова, јер ће и даље знати да је наше. Једино решење је
да Срби нестану. Не мора физички, мада није лоша идеја и није да се није
покушавало. Али морају нестати као национална особеност, морају остати
без идентитета. И тај процес је тренутно у току. Ако Срби изгубе свој
идентитет, изгубиће и Косово. Пре тога ништа од посла. Знају то. На жалост,
знају боље од већине нас. И трудиће се свим силама, као што се и данас
труде, да до свога циља дођу.
Битка за Косово се неће водити на фронту, макар још неко време. Не
зато што не треба, већ зато што нема ко. Она ће се водити у нашим кућама,
школама, на улици, на факултету. На жалост, неће се водити у скупштини и
владиним канцеларијама. Ко победи у васпитавању или неваспитавању
наших нараштаја – тај је победио у бици за Србију, па самим тим и за Косово.
Ако своје нараштаје отмемо из канџи глобализма, квазикултуре која се
намеће као универзална, мондијализма, протестантске и католичке етике и
догме, паневропског фундаментализма, робовласничке либералне економије,
геј-лезбо система вредности и окупационог менталитета раје – ми смо
победили у рату за Србију и одбранили Стару Србију.
Главни задатак и циљ: правилно васпитавање и образовање деце и
омладине. Не да их учимо неким новим фундаментализмима и да буду верски
фанатаци и нетолератни мрзитељи, већ да буду нормални људи. Да им
породица буде на важном месту а да дух солидарности буде у њима
доманантан. И да изнад свега воле своју земљу, јер другу по природи ствари
немају. Не да мрзе друге, него да кроз љубав према свом идентитету
упознавањем других култура обогаћују свој дух. Да на свако добро - добрим
одговоре, а на сваки напад жестоко узврате! Битка између породичних
вредности и протестантског индивидуализма, између патриотизма и
глобалистичког ропског система, између здраве слободарске памети и
функционалог идиотизма људи са запада - то је борба за Косово. Књиге,
господо академици, не пушке и прапорци. До пушака има још много. Оне не
могу у руке роба и безличнога, већ у руке слободног човека који зна за шта се

416
бори. Ми одбраном Косова не шаљемо своју децу у рат, већ се боримо за
своју децу. Да буду људи. Слободни.
Ако наша деца остану наша, онда ће они који знају да је Косово наше а
хтели би да нашим нестанком то забораве, схватити да ми не можемо нестати
ако имамо потомство које смо васпитавали МИ – а не ОНИ!

*
Српска влада и тзв. међународна заједница (оличена у западним силама),
по питању Космета сада спороводе другачију тактику. Не кољу нас као до
сада, нож под грло и фик. Не!, сада нам пустају крв мало по мало, слабо нас
хране, не лече нас, док не смалакшемо и крепамо сами од себе. Шта не знају
они који нас кољу? Односи сила се мењају. Мења се свет. Једино Срби и они
који владају њима: то не схватају. Нама не треба решење кризе на Косову.
Нама треба криза на Косову: криза којом ћемо управљати и коју ћемо
контролистати. За то нам је потребна контрола севера Косова.
Добрица Ћосић у својим записима за 1992/93. годину, на страни 135.
пише о томе како су се западни преговарачи односили према српским
властима: „Ти министри су људи бесни на истину, право и правду, а Србе
мрзе зато што им се супростављају―. Ове данашње Србе, са којима
преговарају: не мрзе. Они им се не супростављају. Могу само да их презиру:
због претераног повлађивања.
Српска власт невољно и под притиском преговара са Приштином и ако,
у ствари, не зна шта би требало да се договори са њима, је ли то добро за
Србију, куда то води?! Они не знају шта је сврха тих преговора осим да се
додворе европским комесарима (опет комесари?!). Власти у Србији немају
појма куда даље што се тиче Косова и сада им се обија о главу неискреност о
којој смо већ много пута говорили.
Није све изгубљено. Косово је отворено питање и биће то дуго још. Ми
имамо још адута када је Косово у питању и зато нас оволико притискају. Још
битка није изгубљена и није баш толико лоше глобално гледано, колико неки
желе да прикажу. Јер да је све готово: због чега би нас оволико уцењивали и
притискали, због чега би тражили оволико од нас чак и по цену њима
непроцењивих европских интеграција? Дакле, има још тога што може да се
изда, прода и прокоцка, кад је Косово у питању. Иначе се не би ови из Европе
и Америке толико узмували ових година. Изнад свега, Косово је српско и они
то знају, па траже да се сами одрекнемо нечега што је наше (а, они то знају),
тамо су још Срби, народ који се не може избрисати и побити, па катастерске
књиге, па имовина, историјски, верски, културни и правни аспекти. Све ће то
доћи на ред кад тад и све то стоји на списку који многима срећу квари. Затим:
преко сто држава није признало Косово као независну државу, а лицемери из
417
Европске уније и Америке - то траже од нас. То је немерљива хипокризија и
курварлук и ми са таквим режимима не можемо бити пријатељи (тек:
пријатељи из нужде и права јачег).
Дакле, само од Србије зависи хоће ли Косово бити уистину независно
или неће. Јер, шта је Косово?! Једна покрајина чију су независност додуше
признале неке државе и неке силе, али чију независнот исто тако нису
признале неке државе и неке силе. Ако изузмемо банана државе, острвске
државице које се не могу наћи на картама и крем-банана државе из окружења
које су морале или улизивачки саме хтеле - тај број држава које искрено
признају Космет је још и мањи. Косово није чланица Уједињених нација и
неће бити све док им ми то не дозволимо. Косово није чланица нити једне
међународне организације која је релевантна и неће бити све док им то не
омогућимо. Они не могу чак ни у Кинолошки савез Европе уколико Србија
то не дозволи.
Међутим, Бриселским споразумом ми смо им то омогућили и приметили
сте да се у последње време интензивира пријем у неке међународне спортске
организације: Међународни олимпијски комитет, ФИБА, итд. То су им
дозволиле српске власти, договорима, и ако се претварају да заправо није
тако. Уводећи такозвану државу Косово у разне међународне организације,
Србија на мала врата признаје независност своје јужне провинције. 25. марта
2015. године појавила се стидљива вест по медијима: „Генерални секретар
РСС Божидар Ђурковић потврдио је да ће национална женска јуниорска
репрезентација играти против косовске селекције у квалификацијама за ЕП.
На Управном одбору РСС Ђурковић је изнео информацију да је Савез добио
одговор од ресорних министарстава и канцеларија поводом предстојећег
квалификационог турнира који ће бити одржан у Румунији, где су ривали
репрезентације Србије селекције домаћина, Словачке и Косова. Одлучено је
да се утакмице играју без државних обележја, застава и химни, објављено је
на сајту РСС―.
Истога дана, исте године, медији су објавили још једну вест, мање
стидљиво, јер стида нема, има само нелагоде: „Приштина, Неформални
састанак министара спољних послова и министара транспорта држава
региона почео је у Приштини. Србију на том састанку представљају
потпредседници владе и министри грађевинарства, саобраћаја и
инфраструктуре и спољних послова, Зорана Михајловић и Ивица Дачић. На
конференцији ће бити речи о конкретним економским пројектима од
регионалног карактера, с посебним нагласком на улагања у инфраструктуру,
које је могуће реализовати из фондова ЕУ намењених развоју Западног
Балкана. Дефинисање јединствених приоритетних пројеката, пре свега у
делу јачања саобраћајне инфраструктуре, предуслов је убрзаног економског
418
развоја Западног Балкана. Трећи састанак министара региона се одржава у
Приштини, како је договорено, без истицања државних симбола, а састанак
ће водити косовски министар спољних послова Хашим Тачи―.
Поред српског народа, има држава које се противе томе из овог или оног
разлога, наравно највише због властитих интереса. Јер, већ смо и књиге
писали о томе: Косово као преседан у ствари је буре барута и прва домина
која може порушити све остале које су у низу. Али, није непотребно рећи да
није за потцењивање уколико Косово нису признале државе као што су Кина,
Русија, Азербејџан, Аргентина, Бразил, Белорусија, Ватикан, Израел,
Индонезија, Мексико, Румунија, Шпанија, Грчка, и на десетине других и
важних држава. Док је већина држава која је признала Косово, наравно поред
великих европских држава и САД, државице типа: Науру, Самоа,
Микронезија, Палау, Вануату, итд. Дакле, та бројка од стотину држава које су
признале Космет уопште није тако фасцинатна како на први поглед изгледа.
Мало ли је ово што набројах?! Од нас, и само од нас, зависи хоће ли Косово
бити права држава или неће. Није дакле све безизлазно. Ситуација, тренутна,
на терену јесте технички део проблема али није стратешки. Отуд сви ови
притисци и сва ова гужва. Ми треба да клекнемо, затражимо милост и
признамо пораз. И да поведемо за собом оне државе које не признају Косово
и које спречавају пријем у УН.
Када је Космет у питању тренутно једино и најаче наше оружје јесте:
време! Ми морамо да чекамо неко боље време а да у том чекању направимо
што мање штете себи (а што више штете њима) и поправимо шта се да
поправити у међувремену. Зар смо мало пута до сада чекали? Чекајући ми не
смемо помагати у сређивању тамошње ситуације као што смо до сада
чинили. Косовско питање мора остати стално отворено и бременито
проблемима. Никаква техничка питања! Никаква статусна неутралност! Шта
нас брига за шиптарске проблеме у вези овога или онога, што немају ово или
оно, што не могу то и то?! Али! – да би смо то урадили ми се морамо одрећи
европских притисака. Баш тако: одрећи притисака. Јер се ми добровољно и
мазохистички шљамчимо тамо где нам није место и уз то сами тражимо да
нас притискају и уцењују.
Европско чланство није никаква привилегија, то је пројекат Велике
Европе где се само намећу обавезе. Већ сам негде написао: када би ми сада
сасвим прекинули европске процесе и изјаснили се да нећемо у Европу они
би нас на силу увели за десетак година. Као што је то управо урађено са
Украјином. Растурили су једну велику земљу, донели јој рат и страдања, само
зато што су хтели да се повуку из преговора са ЕУ, преговора који иначе
ништа нису обећавали. Каква је то творевина која настаје на претњама и
сили? Која поручује да онима који неће бити у њој - неће бити ни добро. То је
419
једна хегемонистичка творевина где се тачно зна ко су главни а ко споредни
ликови, и где споредне државе добровољно пристају на окупацију.
Европа има алтернативу?! Европа није цео свет. Европа би имала неког
смисла да није непријатељски настројена према нама. Да не решава и дан
данас исходе два светска рата. Европа је имала смисла док је била онаква
каква је била пре уједињења: свака држава са својим посебностима и
вредностима. Државе морају остати онакве какве су биле столећима пре. Што
су растурали многе државе ако их данас уједињују? Да би их ујединиле по
својим правилима. А економски (што је била основна идеја уједињења) ће се
увек знати ко су јаки и богати а ко сиромашни и слаби. Прошетајте по
окружењу, па ћете то схватити. И што се види као напредак све је то туђе и
задужено. Идемо опет у унију са Хрватима, Словенцима, и осталима? Са
Мађарима који нас већ подло уцењују и који не могу да прежале до дана
данашњег исход Првог светског рата, па у Другог. Хоћемо ли у Европу са
Косовом као добрим суседом? Ма 'ајте молим вас, па то је срамно и
погрешно. Будимо људи и ако смо Срби.
Приче око некакавог преговарња бивају бесмислене. Отуд аргументи
оних који кажу да ће Срби лоше проћи као и у Хрватској када нису
прихватили план З-4: не пију воду. Као, све је нуђено а луди Срби нису
прихватили, па су данас ту где јесу. Свако нормалан зна да Туђман не би
поштовао тај план. Као што ни Тачи неће поштовати овај бриселски или било
који други договор. Њему, Туђману, је то било потребно да у том тренутку
разоружа и примири Србе иначе би им се десило исто или још горе. Ко би
био гарант тога плана: они који су бомбардовали српске положаје пре него је
Олуја кренула. Дејтон се поштовао зато што је Младићева армија стајала иза
њега. Јел' се поштује резолуција 1244?
Министар спољњих послова државе Србије изјавио је за Политику, 23.
марта 2015. године: „Било какве косовске безбедоносне снаге неће моћи да
уђу на север Косова без сагласности НАТО-а―. Човек чија је странка била на
власти 1999. године, и то у коалицији са странком тренутног премијера
реформатора и реформисаног. Најјадније је што је поносан док ово говори и
сматра својим успехом што се НАТО за све пита. На исти тај дан, 23. марта,
само шеснаест година раније, њихов заједнички шеф Слободан Милошевић
је одбио ултиматум Ричарда Холбрука да НАТО уопште дође на Косово.
Сутрадан је почело дивљачко бомбардовање Србије од стране садашњих
ментора српских власти. За тих шеснаест година, између те две изјаве и
одлуке, ми се нисмо помакли ни за коран напред, напротив: померили смо се
уназад. И, сад, поставља се питање: колико још треба времена и колико
погрешних потеза све истих људи – да ми као народ научимо нешто из
сопственог страдања? Зашто кажем: страдања? Ако смо страдали због неке
420
одлуке зашто сада прелазимо преко то пострадња? Па кад 1999. године, по
цену бомбардовања нисмо попустили НАТО уценама, зашто то сада чинимо
добровољно? Са које год стране посматрали на проблем, један од тих потеза
је сигурно погрешан. Или онда нисмо требали да се бунимо и боримо или
сада не треба да се предајемо и продајемо?! Одговор на ове дилеме можда
лежи у реченици професора Филозофског факултета Мидрага Зеца: „Србијом
владају конвертити―.
Срби са севера Косова треба да знају: ако сада попусте биће то пораз
немерљив за последице у будућности. И зато је кључно питање хоће ли
попустити. Никакве европске интеграције Србије њих не треба да интересују.
Ови што се залажу за Европу не чине то зато што знају да ће нам бити боље
већ да зараде своје апанаже и донације и њих је апсолутно брига шта ће бити
са Косовом. Ја и сада тврдим да је сасвим болесно стање националног и
људског духа: хтети са неким ко ти отима територију, ко те бомбардовао и
зло ти чини?! Можда ће се ствари развијати још неповољније за Србе. Није
ни то искључено. Такав је однос снага. И тада ће се јавити дежурни
паметњаковићи који ће рећи: „ето да сте прихватили оно пре сад би било
боље“ – и то није тачно. Не би било боље. Срби на Косову имају непријатеље
у неколико ешалона а који им мисле то што мисле и који ће им доћи главе без
обзира на све - само ако им се укаже прилика. Зато је је једино решење
борити се свим средствима и свим могућностима тренутно доступним. Све
док добровољно и сами не пристанемо да Косово предамо, питање ће бити
отворено што ће значити да се можда једног дана може поштено и правилно
решити.
Једно је извесно, садашња српска власт нема решење. Оно, има га она
али је лоше решење. Тешко да ће добро решење имати и нека друга, следећа
власт. Решење је далеко. Али зато није на одмет имати визију, некакав
догоророчан план: тактику и стратегију. Пре свега тога треба знати шта
хоћемо и шта нам је циљ. И: шта нећемо. Најлакше је предати се и отићи под
скуте моћнога. Нису Срби такви никад били: у потпуности. Сад, ако им је
баш воља, они не морају прекидати те њихове евро-интеграционе процесе.
Нек терају, нек се играду само штету немо' да чинеду голему. Једино што
треба да чине (то јест: да не чине) јесте да не прихватају било какаве захтеве
и ултиматуме по питању Космета. Па да видимо доклен ће да стигну са тим
поштењачинама?!
Косово не губи српски народ и Србија, већ они који су владали Србијом:
када људи на власти говоре о неминовности и реалности стања на терену они
не треба да изгубе из вида да су они довели својим делањем, или не делањем,
до тога стања, да су директни кривци за то и да би требало да поднесу рачуне
овоме народу. Овако, дошли смо у апсурдну ситуацију да нам о
421
неминовности стања на терену говоре директно одговорни што је до тога
стања дошло. Битку за Косово неће изгубити Србија већ српска власт, не
Срби већ они који су владали Србијом. Да још више појасним: они који су се
бавили политиком, на било који начин, у последњих педесет година, са
освртом на последњих двадесет и пет година. Већа штета од тог евенуталног
пораза и губитка Косова биће она да нама и даље владају они који су на разне
начине владали у последње две деценије. Стендал је негде написао: „Велика
је срећа за Француску што је изгубила битку код Ватерлоа, јер је ту битку,
заправо, изгубила монархија а не Француска―. На жалост, у нашем случају,
битке увек губи Србија а њени владаоци (којима ни ђаво не фали) се
периодично смењују: све једни исти. Они увек, на овај или онај начин, остану
на власти или око власти. Те тако, они који су нас ономад терали да се
кидамо са целим светом око Косова данас продају то исто Косово због
Европске уније. Да није трагично било би иронично.

422
 ЗАШТО НЕЋЕ УСПЕТИ БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ?!

*(Овај текст је настао пре суспензије Бриселског споразума, оног дела

који се односи на ЗСО, од стране Приштине и пре отварања поглавља 35).

Осамдесет и неке, пред крај деценије – пре ће бити, отац ми некако

дојави да ми је стигао позив за војну вежбу. Дал' су ме звали преко разгласа,
радио Студентски град – да се јавим на телефон или сам имао заказан позив
у пошти у Похорској улици, сад то није ни важно, сетићу се. Беспосличарио
сам по Студењаку, на релацији бистро – блејалиште – менза, уз повремене
излете по блоковима, у собама где би се намирисала која капљица и које
девојче тек пристигло из провинције.
Наравно, био сам љут на оца, цепидлаку, који никада није урадио ишта
незаконито против те његове државе и партије. Зашто је уопште прихватио
позив, није морао, могао је да каже да нисам ту (што је и била истина) и да не
зна где сам (што је скоро била истина). Могао је и да нађе неку везу, па да ме
курталише тога позива, како год. Није прошло ни две године како сам
завршио војску а они нашли да ме јебавају са војним вежбама. И, онако сам
се једва скинуо септембра 1987. године, јер је само два-три дана пре краја мог
служења војног рока онај Кељменди побио своје класиће на спавању, у
касарни у Параћину. Онда су већали да ли да нас пусте или нам продуже
служење. Теже ми је било тих неколико дана него читав војни рок. Био је
неумољив и доследан, мој отац, као и сви очеви старога кова који су волели
Тита и Југославију искрено и без икаквог интереса. „Има да дођеш и готово.
Немој да ти падне на памет да се играш са војском и да ме брукаш!!!― –
завршио је овим речима разговор.
Док сам се лено вукао из поште у Похорској (ипак се одатле водио
разговор) ка Бежанији (смишљајући бежанију) по глави су ми се врзмале
разне варијанте како бих избегао ту војну вежбу. У Студењаку се појави
безброј „стручњака“ који су ме саветовали у опсегу од лекарског уверења до
једноставног неодазивања и скривања по Студењаку. „Толико се људи
годинама крије овде што од власти, што од породица, па можеш и ти― –
говорили су ми, а ја сам знао да су у праву гледајући чачанског сликара
Цилета, зараслог у косу и браду, који се већ подоста времена крио од своје
жене, деце и породице, баш у нашој соби. Јесте да су стеге једноумља
попуштале али још увек не беше дошло време када се могло олако зајебавати
са војним позивима (са породицом је било куд и камо лакше, наиме, није
потпадало под „идеолошки“), мада, како видесмо после, није било ни далеко.
Оно што је било изузетак постаде правило. Поумираше нам родитељи, па
уместо части прихватисмо дезертерство као матрицу понашања. Наравно,
423
оно се није оправдавало кукавичлуком, што је једина истина, већ политичким
ставовима и пацифизмом.
Шта ћу, куд ћу?! – најзад, позајмим паре за аутобуску карту, вечерњи
полазак, и за лепињу са кајмаком у некој сумњивој кафани у Ушћу, што је
био део ритула, те право у родно место. Тешио сам се да можда вежба неће
дуго трајати, да ћемо се мало зајебавати у локалној школи, те ће нас уз
дневнице брзо пустити кући. Пред зору покуцах мајци на прозор, да ми
отвори врата. Знала је да сам ја, тако нас је увек дочекивала из Београда а
знала је и неки други не би куцали на прозор, те су због њих наши преци
дизали зидове и куле а уместо прозора остављали пушкарнице.
Како год, кад мало одспавах, прошетах до Центра, видех се са
друговима, попих Пећко пиво наштину, пољубих једну гимназијалку (данас
би ме оптужили за педофилију) која ми је невешто узвратила и тако
устрептео одох да се јавим на зборно место, у двориште основне школе,
преко пута поповске куће. У старту сам видео и схватио да није зајебанција у
питању, већ да је ствар озбиљна. У дворишту су чекали паркирани аутобуси,
прозивком нас угураше у њих, па правац: у непознатом правцу! Где? Војна
тајна. Као да нећемо видети кад стигнемо. Да вас не гњавим детаљима,
велика вежба то би, хиљаде нас, са свих страна, с' коца и конопца, ломатање
преко Гоча са коњима и минобацачима, по киши и муци, на некаквом
Тометином пољу направисмо логор, те уследише бојева гађања
минобацачима, итд. итд.
Није све ово ни тема, ни поента, ове приче. Нешто друго је. То је било
време, последњи трзаји, када су и Шиптари били укључени у друштво и
државне структуре. Тек ће касније некажњено напустити све оно што им није
одговарало од државе – обавезе, и задржати оно што им одговара –
принадлежности. Те смо тако, и тада, и ми били измешни по четама и
водовима, Срби и Шиптари (не могу да мењам терминологију, тако смо их
звали од вајкада, тако и они сами себе зову). Командир мога вода бејаше
један од њих, мислим у чину резервног поручника и он се није много мешао
у свој посао али је био доследан у тенденцији и чињењу да олакша што више
својим сународницима, на штету нас Срба којих, узгред, у односу на њих
бејаше шака јада. Тако смо ми Срби добијали најгоре смене за стражу,
најлошију храну, најтеже делове минобацача за ношење на леђима. Неки
мученик је говорио: „Нема проблема, ја ћу и даље свако вече на стражу,
само немојте да ме будите―. Био је ту и неки чувени Гвозден из Чачка који
је стално понављао: „Пишат' а не прднут' је исто к'о правит' свадбу без
музике―.
Али!, ми Срби са Косова и Метохије смо већ били навикли на такве
ствари, поготову после 1974. године, те нам то није било чудно. Има већ неко
424
време како смо ми изгубили сваку илузију да ће судија Шиптар праведно
пресудити Србину, да ће милиционар Шиптар поштено интервенисати у
међинационалном спору, да ће тренер Шиптар ставити најталентованијег
Србина у тим... Тога није било, то смо сви ми знали, те смо ћутке подносили
своју судбу јер смо знали да нема државе иза нас. Јел' вас ово подсећа на
нешто данашње?
Ипак, војска је увек била посебна ситуација, због специфичности
организације и дисциплине, ту се стварало братство и јединство и кад га
другде није било (у мери колико је то било могуће а да буде искрено, и
заиста, имали смо увек неке другове из војске а да се нисмо баш сви
фолирали). Људски је то: у истој си униформи, исте муке трпиш, са истог
казана једеш. Увек је тако било међу свим народима бивше нам домовине,
наравно, осим са Шиптарима. Они су се увек одвајали одвојени језичком
баријером и својим специфичним обичајима, структуром породице, итд.
Елем, тешко је било допрети до њих у неком позитивном смислу. Овде је
ситуација била и компликованија јер смо били резервисти, на вежби,
дисциплина није била баш на високом нивоу, али и њих је било неупоредиво
више него у регуларној војсци, и командни кадар је био углавном састављен
од њих. Није много интересантна ова прича, већ је чувена и понављана. Мени
је нешто друго важно а везано за њу и данашњу ситуацију, нешто што желим
да подвучем.
Негде пред крај вежбе, искомпликова се ситуација начисто, да ли због
жеље Главног штаба да се вежба што више приближи реалном ратовању или
због грешке у комуникацији, тек, задња два дана остадосмо без хране у некој
недођији, да простите: у вукојебини. И, заиста, увече би чули како вукови
завијају у непосрдној близини, сад, дал'су се баш јебали или нису, то не знам.
Углавном, из нешто резерви, имало је да се дели мањи оброк, следовало нас
право ратно следовање: векна бајатог хлеба и нарезак на четворо - по оброку.
Поручник, командир вода, требао је да оде до коморе, преузме по бројном
стању следовање и да га поштено и равномерно подели. Сасвим случајно сам
га видео, кад је он мислио да га нико не гледа, а случај је то учинио да бих
данас могао да пишем о томе, како пред излазак из шатора, и пре поделе
хране, гура векну хлеба и нарезак у торбу. Мислио сам, ајде, узима први свој
део, шта је ту страшно?! Међутим, кад поче да дели, он прво подели себи и
још тројици пајташа део, па настави да дели, и наравно задња четворка
остаде без следовања и гладна. 'Ладно их је упутио у комору, вели: „дали му
мање“. Наравно, тамо нису хтели ни да чују за мањак.
Тако је командир вода украо хлеб од својих војника, зашто не рећи,
истина је: последња та четворка бејаху Срби. Ја нисам био међу њима.
Командир вода је јео дупло док су му војници седели гладни. Чинио је то по
425
својој природи, тако васпитаван, мислећи да чини нешто нормално и ништа
лоше. Да се шта питао... није важно... то је само једна права линија, једна
историјска константа, она се протеже кроз векове и генерације, та сакривена
венка хлеба је наставак сведочења Фадиља Хоџе, који је потврдио борачки
стаж и пензију Хасану Реми, организатору убиства његовог, Хоџиног, ратног
друга Миладина Поповића. То је историјска и људска магистрала коју је
газио пушконоша, верни пријатељ и кум капетана и четничког војводе
Милића Крстића, Смајил Кадрија Асановић, који га је убио из властите
пушке, док су одмарали у хладовини на планинском путу изнад Истока, док
је Милић спавао. На том путу је ходио и горе поменути Азиз Кељменди.
Када говоримо о политичкој мимикрији Албанаца треба имати у виду да
су они увек знали како да из постојећег извуку најбоље уколико не постоје
услови да се отворено побуне. Тако ће бити и са Бриселским споразумом. Он
ће им послужити само као прелазно решење. Кад већ помињемо Фадиља
Хоџу, ево још једне епизоде коју је описао у својим дневничким забелешкама
Добрица Ћосић (Пишчеви записи, 1951-1968, стр. 223-224): „Март 1963.
После радног времена у канцеларији Слободана Пенезића Крцуна, Фадиљ
Хоџа и ја пијемо ''Рубинов'' вињак. Мало припити и добро расположени
''национално'' се шалимо... Онда сам се, у разговору, о нашој будућности –
шиптарској и српској – обратио Фадиљу Хоџи:
- Признај ми, Фадиље, да ви Шиптари имате овакав план: остаћете у
Југославији док се не индустријализујете, урбанизујете и просветите, па
ћете онда, као напредан и демократски север, да ослободите и уједините
заостали и недемократски југ – Албанију. Ви се сада спремате да Косово
претворите у Пијемонт велике Албаније и остварите циљ ''Призренске
лиге''.
Фадиљ Хоџа је скочио с фотеље, загрило ме и рекао:
- Геџо, брате, како ти нас добро разумеш!
Крцун је исколачио очи и српски нас обојицу испратио у мајчину―.
Кад ме ових дана питају о „историјском“ договору Срба и Албанаца
(који изгледа да више нису Шиптари, ко што су и Срби постали Косовари) ја
им одговорим да никада и ни један споразум неће успети, а да преговарачи не
узимају у обзир најважнију чињеницу: шиптарски менталитет! Сваки договор
ће они обесмислити својим понашањем на терену. Друго, да би један договор
био „историјски“ морало би да га потпишу историјске личности а ви сами
процените је ли то тако.
- Значи, неће успети?! – питају ме.
- Неће! – кажем ја.
- Због чега? – упорни су они.
- Због векне хлеба и једног месног нареска! – завршавам ја.
426
 - Па шта је онда решење, који је план?
- План је да их све, и ове наше и оне њихове, онако по крцунски и српски
отерамо у мајчину и да чекамо.
Онда они дигну руке од мене, говорећи ми да ништа не разумеју, да није
ни чудо што је ситуација таква, кад и они што су писали књиге о Космету
одговарају овако конфузно и неразумљиво, а, кад ми замакну иза леђа стану
да врте кажипрстом око чела говорећи о мени. Ја се и не окренем а ипак знам
да то чине, и то са потпуним правом. Као што знам да ме је та сакривена
векна хлеба више научила него да сам прочитао стотину књига и хиљаде
страница закона које треба донети зарад ЕУ.

427
 ДО ПОСЛЕДЊЕ РЕЧИ...

Спремам се да напишем последње речи по овој теми, па да по истој

заћутим и пређем у илегалу. Друге нема. Проблем је само хоћу ли имати још
кога поред себе, још неког саборца неукаљаног политиком а којега ни под
највећим мукама не бих издао. Признајем том будућем саборцу: рођен сам на
Космету, живео сам тамо до 1999. године, онда сам спасавао главу детета
пред ножем и ватром, па је отац продао комад земље да ми не би то исто дете
понижавали власници избегличкио-подстанарских душа, јер Србији није био
потребан још један писац, макар какав био, те сам био на улици – али,
рођењем, вољом, жељом и земљом коју још имам тамо борићу се часно и
поштено. Отац је продао дедовину: ја ништа нисам узео од отаџбине.
Север Косова је до сада био слободан, југ је чекао нашу војску. Некад је
био спреман да чека вековима, данас, чини се, да су по мало уморни. Ја,
морам ти и то рећи, без наше војске нећу доле. Може та војска да буде и
тајна, за почетак, илегална, али мора да буде војска. Али сам спреман да
чекам кроз будуће генерације. Можда је ово подло, њима остављам на избор.
И још нешто, могу се борити само за оно што нисам продао, само оно за шта
нисам узео новац: толико достојанства је још остало. Ту је разлика између
продаје и предаје, о којој желим да пишем, између часног пораза и издаје.
Издао сам и продао сам, па ваљда знам најбоље.
Какав год да је споразум, он ће бити мртво слово на папиру! Последњи
пут су сличном стазом ходили кнез Павле, Цветковић и остали, када су исто
тако компромисом, мирењем са реалношћу и мудром политиком, хтели да
спасу земљу, па знамо како се то све завршило по српски народ. Срамота ме
је као човека који је живео у овом времену а није био способан да утиче на
догађаје. Срамота ме је и због разлога из којег је потписан споразум. Србија
је дала потпис због кутлаче каше у тањир баш као што сам ја продао
бабовину због крова над главом. Продали смо веру за вечеру. Били смо у
својој историји свакакви, били смо и раја, и јунаци, и гладни, и голи, и боси,
и заклани, и јебани, али никада нисмо били бедници. Данас смо бедници. Сви
скупа смо бедници и као бедници смо добили ту кутлачу помија. А, већ
следећег јутра већина нас је осетила бљутав укус у устима, укус бесмисла и
издаје, исти онај укус што сам га ја имао кад сам се првог јутра пробудио у
стану купљеном од продаје бабовине. А, онда ће кренути лавина, за почетак
само у душама оних који их имају. А, кад крене нешто из душе то на крају
прегази све бездушно пред собом.
Јесте, добили смо датум, отворили поглавља, можда почну и прави
преговори. А, нисмо се предали већ смо се продали. Али, ја по мало и
разумем српске власти и овај њихов корак. Никад боље време неће наћи за
428
овај свој наум, јер никада већа апатија није сколала овај народ, давно му није
било оволико свеједно. Већ сам говорио о томе: умарали су га и мрцварили
све ове године све једном те истом причом о Косову, говорећи бесмислене
пароле, понављајући флоскуле, спинујући га лошим ишчекивањем. Сад нема
ко да се побуни, нема ко да припрети. Не постоји народна воља, народна
енергија, народни покрет. Постоје само странке и политика која је убила
здрав народни дух. Остали су само јунаци Нушићевих комедија као највећи
ауторитети у земљи Србији.
Нисмо имали све на Косову али смо имали доста. Србима са севера
Косова није био потребан никакав споразум да би контролисали тај део
територије. Напротив, са тим споразумом, више неће ништа контролисати.
Нисмо имали све а дали смо све. Лажу кад говоре да овим спасавају остатак
Србије. Ништа се неће променити на боље, ништа неће бити спасено што је
већ пропало и неће се зауставити пропадање уколико већ није. Све зависи
само од тога какви су планови Брисела и Вашингтона по нашем питању. Сад
кад им се не одупиремо више: поготово!
Тек ће сада да се сви острве на нас. А ми морамо чекати на Европу
десетлећима, све док Косово коначно не постане независно са нашим
признањем, и како-тако уређено да би могло са нама у пакету у даље евро-
интеграције. А онда ће Хрватска, као већ стари члан, да испостави своје
рачуне. И сви остали, почев од Мађара до већ поменутих Немаца. А, могли
смо лепо без свега тога да уређујемо своју државу, док смо је имали, но није
било памети и поштења. Да смо само силне паре од приватизације и
задужења дали пољопривреди, данас би Србија цветала и симболично и
буквално, и не бисмо морали бринути о нашим европским перспективама.
Читава индустрија, која би морала да прати пољопривредну производњу,
данас би била већ на здравим основама и запослена. То би био наш датум и
наш пријем, било где. Али, са покварењацима и лоповима који су нас водили
то се није могло.
Да оставимо све по страни, па и то ко је у праву кад је у питању Косово,
али треба дати одговор само на питања: које су то и какве „европске
вредности“ на Космету за које се залажу Америка и Европа а које
подразумевају да се једној етничкој групи одузима право на живот, право на
слободно кретање и која мора да има пратњу наоружаних војника када
обилази своја гробља и богомоље? Које су „европске вредности“ које
подразумевају оно што нам се данас говори: уколико не будемо добили датум
и поглавља, пропашћемо, бићемо изоловани, умрећемо до глади? Ко то
поставља ствари дефиницијом овако: уколико нисте са нама осуђени сте на
пропаст? Где је ту слобода којом се данас куну? То не може бити
слободарска Европа! Ово питање јесте одговор на једно друго, ништа мање
429
важно питање: шта ћемо ми у такву Европу, Европу која нас уцењује, која
нам прети, која нам отима део територије, која нас је бомбардовала и која не
дозвољава тамошњим Србима да живе достојанствено? То је Европа која
пропагира верску нетрпељивост. Уколико постоји неки узвишени морални и
правни принцип онда он мора бити универзално примењив, а не парцијално и
према потреби. Ако је икад било угрожено право Албанаца у Србији те смо
због тога били бомбардовани, шта је онда са данашњим правима Срба? Ето
зарад чега дадосмо потпис. Сви га дадосмо, тако смо гласали на изборима.
Спремам се да напишем последње речи о Космету моме, а лажем
намером и речју. Куд ћу то учинити кад мука тек почиње?! Тек почиње
мрцварење тамошњих Срба. Полако ће они, и неприметно, да не узнемирују
уснуло Дедиње, пут Србије и нових понижења. Нико их неће хтети, ко нас
пре њих што није хтео, јер ће их подсећати на издају, јер ће њихово присутво
будити националне комплексе, људи ће се у себи стидети а ови ће их на то
терати. Они који се не стиде: називаће их Шиптарима. Па ће један већи део
који се није до сада снашао, ко ни ми што нисмо, продати тамошњу имовину
да се не би понижавао овде, куд већ мора да трпи да га зову по највећем
крвнику. Ко ми што смо, пре њих, ко неки што су пре нас.
Можда ће некима у Србији бити боље после овога, можда ће се створити
привид да Србија граби напред, најзад без терета. Само, није увек грабљење
напред добро, ми не знамо куда грабимо, можда право према амбису. Можда
и неће бити тако?! Али, сигурно да добра ствар није учињена. Тек ситно
шибицарска трговина оних који су умислили да су велики државници и да су
велики успех постигли спускајући оно што су генерације чувале, стварале,
браниле. Најгоре је што неки од њих искрено верују да чине добро Србији. А,
истина је да су преговарали са отимачима, а са отмичарима се не преговара,
да су се договорили са терористима а у цивилизованом свету нико то не
чини. Најзад, дали су на чување наше благо сецикесама и преварантима
којима ништа свето није. Дај Боже да грешим и да нисам у праву. Дај Боже да
сам глуп и острашћен и да ништа не знам. Дај Боже да Србији буде боље.
Можда се може одрицањем прошлости добити боља будућност. Али,
Србија се одрекла садашњости и будућности зарад сумњиве европске
перспективе, а то неће изаћи на добро. Ако су већ морали да одричу
Космета, зарад добробити српске, требали су се одрећи и Европе, такође
зарад добробити наше. Овако смо се одрекли нашег добра за велико туђе зло.
Груба манипулација је и када се каже да је ово најбоља понуда коју смо
могли да добијемо и да би свака нова била гора. Прво, ако је тако, онда
имамо посла са подлим уцењивачима а не са нашим будућим пријатељима.
А, друго, нама никаква понуда није ни била потребна. Ни ова, ни следећа, ни

430
прошла. Наша најбоља понуда је време! Требало је чекати и ојачавати
структуре тамошњих Срба. Једно те исто понављам већ годинама.
Нема последњих речи о Косову. Можемо само да се лажемо, себе и
друге. Нема споразума о Косову. Таква је судбина његова. Нико неће
прихватити ништа од оног што му није записано у генима. И, у катастерским
књигама. И, у историјским читанкама. И, у народној поезији. Неизводљиво
је. О Косову одлучује само живот, само људи, само историја, само овце на
ливади. Ми само тражимо да га бранимо на исти начин онако како смо га
губили.

431
 ОТВОРЕНА ПОГЛАВЉА

Да би смо отворили поглавља, морали смо да затворимо све остало у

Србији. Србија је прва држава, кандидат за пријем у ЕУ, која је добила
поглавље које не може заворити. Поглавље 35., које до сада није имала ни
једна држава, отвара преговоре. Поглавље везано за признавање Косова као
независне државе. Ако то поглавље не затворимо нема рашта отварати друга.
Немци су нам најзад дозволили да преговарамо о предаји Косова.
Написах, неки дан. То ме не боли. Боли ме што се политичари труде да то
покажу као неку врло важну ствар коју треба прослављати. Боли ме што ме
сматрају идиотом а не то што хоће да дају Косово. Не смета мени што су они
издајници већ што мисле да сам ја будала.
Свако ко је имао поштен и неполитички приступ, мрвицу морала и још
мање памети, знао је да ће се ово догодити. Обелодањен је део услова,
стављене су отворене карте на сто, и то је само део онога што нас чека и
свакако не најболније.
Лажу те српски народе! Све што се догоди, све што буде урађено све
лоше што доживимо – они су договорили и пристали! Српски народе на
Косову! Јесу ли вам тек пре који дан говорили да је ЗСО једина шанса за вас
и да вас Србија никада неће оставити а сада се тражи од ње да престане да
вас финансира?!
Све је било лаж, обмана, и све је било џабе: преговори, уступци,
додворавања, полтронство, улизивање, на крају, ништа српском народу није
вредела ни њихова издаја. Србија неће никуд и никад - док не призна Косово,
док наша покрајина не буде потпуно независна држава а то ће се догодити
када Србија добровољно (на силу) одрекне дела своје територије. А, и када то
учини, нећемо отићи на боље, већ на горе. Међутим, то не може без нас, без
нашег пристанка, и зато, кад су видели да не може на силу, кренули су
латински и курвински. Косово ће бити независно само ако га Србија призна,
то јест, никада неће бити независно - све док га Србија не призна.
Понављам, ко год је био мало поштен, знао је да ће се ово догодити. То
ови споља нису ни крили али су наши политичари лагали народ да се нешто
договарају и да ће то бити добро за нас. Сетите се колико пута су поновили
„да признавање Косова неће бити услов“. Сетите се само тога! Значи то: да
они нису ни мало поштени. Забога, почели су са бомбама, почели су
убијањем српског народа, рушењем наших добара, тровањем наше земље.
Зар је неко очекивао да ће стати. Данас, поготову. Специфичан је тренутак,
Русија се диже, свет поново постаје биполаран и вишеполаран. Ништа више
није тако сигурно као пре десет година. Па тако ни то да ће Косово бити

432
независно и са моћним заштитницима. Зато се мора што пре завршити оно
започето бомбама.
Опет: шта сада? Куда ћемо?
И даље у лаж, и даље у манипулацију, и даље о европским митовима, и
то сада кад та иста Европа пуца по свим шавивима и није способна да се
суочи са кризима које је сустижу?! А руски медвед се упиње и риче, при том
вољан да нас заштити својом шапом?
Шта сада? По цену санкција и нових уцена, по цену притисака: одабрати
националну част и одбранити национални идентитет. Ми немамо права да
уништимо нешто што је столећима стварано и развијало, што нам је у генима
и у души, и то само зарад: ничега!
Кажу да су уставне промене неопходне зарад европског пута (ма шта то
значило), мада сви који нешто знају и мисле својом главом знају у ком грму
лежи зец и да се Устав мора мењати због Косова и Метохије, а по наредби и
налогу запада. Оно, у нечему су заиста у праву они који говоре да се наш
устав мора променити због нашег пријема у Европску унију. Наиме, у тој
сумњивој работи око нашег прикључења тој заједници која је већ на издисају,
Косово ће бити услов свих услова. Не само што их морамо признати као
независну джаву већ ће то бити списак услова који ће бити равни оним које је
Немачка добила на завршетку Великог рата у Версају.
Дакле, да се изразимо народским језиком: Устав треба мењати како би се
избацила преамбула која говори о Косову као делу територије Републике
Србије и да се промени члан 182. који набраја аутономне покрајине у Србији
(да се избаци Косово и Метохија а да остане Војводина). Јер, ни једна власт
не може продати Косово а да то не буде кршење Устава, па им се кад –тад
мора судити за велеиздају, како сада ствари стоје. Чак су и сви споразуми до
сада потписани противуставни. Противуставан је и сам чин преговора.
Поставља се питање: уколико Косово није наше, како нас убеђују и овде
и тамо, уколико је реалност таква каква јесте, уколико је стање на терену
против нас – због чега нас толико притискају да се сами одрекнемо нечега
што, по њиховим речима, није наше? Одговор на то није тешко пронаћи и зна
га свако ко воли ову земљу: Косово је наше и увек ће бити, па макар тамо
било још милион страних војника, макар се иселио и последњи Србин, макар
зе уништио сваки српски траг. Докле год је Косово у колективној и
индивидуaлној свести Срба (да не говорим о највишем правном акту) - оно ће
бити наше. Наше ће бити док траје наша борба. Зато се ради темељито и
другачије него до сада да тако не буде. Није довољна само гола окупација,
Косово се мора избацити из свести Срба, из књига, из песама, из митова, из
закона, па и Устава. Не! Ми сами га морамо избацити! Само тако ће се
рачунати.
433
 Али, у чему лежи онај преседан из наслова, та опасна ствар. Наиме,
уколико променимо Устав, и из њега избацимо Косово и тако се одрекнемо
дела територије, није ли лако изводљиво да касније, кад то затреба (а
затребаће, прав вам стојим), исто учинимо и са Војводином. Мислим, ако смо
се одрекли једне покрајине, не видим разлог да сутра то не учинимо и са
другом. Знамо да је аглосаксонско поимање права и закона утемељено на
принципу преседана а управо су нам они главне судије и џелати (утемељно
им је заиста на голој сили али на крају воле да буде и законски). Знате,
Шпанци не признају Косово из истог разлога о којем је овде реч. Уколико би
то учинили, тај преседан би им се обио о главу када је у питању Каталонија.
Али! Ајде да узмемо другу варијанту у разматрање. Рецимо да сада
пристанемо да променимо Устав и избацимо Косово и Метохију из
преамбуле, али и да укинемо цео Седми део Устава који говори о
територијалном уређењу Србије, па да на тај начин укинемо и војвођанску
аутономију и да Србија постане целовита са Војводином без аутономије! Кад
већ мењамо и укидамо - да све укинемо! Кука и мотика би се подигла. Сви би
скочили као попарени: европски и амерички гаулајтери, невладине и владине
организације у Србији. Какав безобразлук! Укинути аутономну покрајину,
одузети аутономију људима у Војводини!? Како вам је могло пасти на памет
да војвођанску аутономију избаците из Устава?! То је кршење демократских
принципа, прекрајање граница које је дефинисала још Бандитерова комисија.
Шта је са људским правима?! Како можете мењати нешто што је људима
Уставом загарантовано?
Схватате ли лицемерност и поквареност свих актера који покрећу
питање промене Устава и нездравост тог европског пута? Једну покрајину
избацити из Устава и тако се одрећи дела сопствене територије, ону коју сада
хоће да нам узму; а другу покрајину оставити у Уставу и на тај начин
дестабилизовати целовитост Србије и оставити могућност да се у будућности
и она отме, и то на основу првобитног преседана. Они траже а ови овде их
слушају: да се у нашој држави једна аутономија укине а друга да се ојача.
Оба захтева су на штету Србије. То је наш европски пут.
Међутим, знају они да то неће бити лако са српским народом. Јер
процедура промене Устава која је на снази подразумева референдум.
Народно изјашњавање. И ни једна власт није сигурна, ма каквим
механизмима располагала, да ће српски народ пристати да то учини. Зато се
по речима Бранка Павловића спрема превара: Устав се неће мењати што се
тиче преамбуле и Косова, већ ће се поставити питање на рефендуму везано за
законодавство и судство, а које тражи ЕУ. И!, подметнуће се замка у промени
процедуре мењања Устава. Покушаће да избаце обавезно расписивање

434
референдума. Ако то прође, питање промене Устава везаног за Косово онда
ће се обавити у Скупштини Србије.

435
 ЗАШТО НАС ПЛАШЕ РАТОМ?

Или: политичари и академици, зашто деца, ајмо ми?!

У Драгојевићевом филму, два јунака пију брљу и стално се пропитују
„хоће ли бити рата?“. У том тренутку нити један од њих није за рат, поготову
не против свога пријатеља, а већ после неколико месеци обојица ће бити
ратници, свако на својој страни. Да, господо академици, никоме није до рата,
али треба имати своју страну и бранити је ако до истог дође.
Ако рата није било од 1999. године до данас а ми једнако нисмо
признали Косово, зашто би га било данас или сутра? Налазимо се у НАТО
окружењу, рата ће бити ако НАТО тако одлучи а Русија дозволи - и супротно.
Остало није важно!
Уколико рат данас не зависи од нас, зар неће и сутра бити исто тако, без
обзира на све?
Ко још верује да се може поновити 1999. године у данашњем односу
снага у свету?
Ако Европа тежи мирном решењу, а ми смо малтене део ње, због чега би
било рата уколико као и до сада пасивно не признајемо Косово? Па чак и да
решимо да ратујемо, Европа то неће дозволити. Она ће покренути рат али
неће нама то исто пустити.
Уколико ми нисмо за рат и нећемо ратовати, па макар дали Косово и све
што нам траже – ко ће рат покренути ако не признамо независно Косово а
опет водимо политику мира? Опет, то значи да питање рата и мира не зависи
од нас!
Уколико до рата ипак дође тако што ће га Албанци покренути (јер смо
се, је ли, договорили да ми нећемо), ко нам онда гарантује да га исти неће
покренути и после предаје Косова?
Зашто прихватамо матрицу да Албанци претњама могу да постигну све?
Уколико не признамо Косово, нека нам одговоре „умни људи“ како ће то и ко
ће започети рат?! Да знамо чега да се плашимо!
Зар вреди преговарати и тежити ка Европској унији ако нам стално прете
да ће бити рата уколико се не одрекнемо дела територије или их нешто не
послушамо? До сада су нам претили за предузимање (што смо били
немирни), а од сада нам прете и за непредузимање (што хоћемо да будемо
мирни). Другим речима: не само што не смете радити оно шта нама не
одговара, већ морате радити и оно што од вас тражимо а вама не одговара.
Уколико не желимо да ратујемо зашто не распустимо војску?
Уколико немамо деце за ратовање, имамо ли професионалаца у војсци и
полицији за исто? Добровољаца?
436
 Ако више не желимо да ратујемо и више немамо деце за ратове, због
чега онда купујемо и набављамо мигове, тенкове, оклопна кола, хеликоптере;
због чега производимо топове звучних имена и остало наоружање?
На ово питање постоје само два одговора:
- или, прво, спремамо се, ипак, да ратујемо, ако нас неко нападне,
наравно. Уколико нас неко нападне, колико ће нам на бојном пољу помоћи
чињеница да немамо деце за ратовање и да смо продали део територије, осим
што ће нам одмоћи. Наиме, наши непријатељи ће овако размишљати: треба
да их нападнемо, то су они што се боје рата, немају деце и због тога крчме
територије!;
- или, друго, власт се наоружава против властитог народа пошто са
другим народима неће да ратује!
Ако немамо деце за рат зашто их онда шаљемо у мисије широм света?
Уколико их све послушамо и уђемо у НАТО, хоћемо ли онда имати децу
за ратовање када нас буду позвали, рецимо против Русије?
Уколико не уђемо у НАТО хоћемо ли бранити нашу децу, која нису за
ратовање, ако нас неко нападне?
Значи ли то да ми у сваком другом случају имамо децу за ратове осим у
случају да нас нападну због тога што не признајемо независно Косово?
Пошто немамо децу, а сами смо криви, хоћемо ли одмах капитулирати,
чим нас нападну, или ћемо сада када променимо Устав то формулисати у
истом, па нема потребе ни да нас нападају – само објаве рат а ми потпишемо
капитулацију и пристанемо на све услове?
Хоће ли, кад предамо Косово, исто бити када буду тражили Бујановац,
Прешево, Медвеђу, Рашку област, Суботицу, Шид? Хоћемо ли и тада
одустати јер немамо више деце за ратове? Хоћемо ли се одрећи Републике
Српске кад нам запрете политичари и академици ратом? Срећом, те они тамо
преко Дрине неће! Да ли би било Републике Српске да тамошњи Срби нису
имали децу за рат?
Да је ономад букнуло у Македонији, као што ће букнути једнога дана,
колико ће проширење сукоба на остатак региона зависити од тога признајемо
ли Косово или не?
Како то да Хрвати нису хтели да пусте неколико километара мора
Словенцима, и имају деце за то (иако их мање од нас) а код нас чак и
академици деле нашу територију капом и шаком? Питајте те исте политичаре
и академике да ли су спремни да дају своју личну имовину ко што деле
државну? Уколико тренутни естаблишмент (који траје деценијама и прошао
је кроз све наше фазе, од ратника до дефетиста) није спреман да ратује и
брани земљу, да ли је спреман да се одрекне власти и привилегија као што се
одриче дела територије?
437
 Зашто би дошло до рата уколико никога не нападнемо? У каквом то
свету живимо и каквом систему вредности тежимо? Да ли је демократија да
се не слажемо и да због тога нећемо ратовати - те да нас оставе на миру?
Ако је мир и нератовање основа система вредности ЕУ ка којој тежимо
зашто су нас ономад бомбардовали и окупирали? За закључак, чак и да се ми
данас зарад мира одрекнемо Косова, неоспорна је чињеница да нам је оно
ратом отето. Не миром, господо! Ратом!
Како то да више не рађамо мушкарце, јебаче и ратнике, већ педере,
мекушце и јефтину радну снагу? Како то да не бринемо о болестима,
наркоманији, одливу младих људи и наталитету, а бринемо о рату којега неће
ни бити, а и ако га буде, његов почетак неће зависти од нас? Имамо ли ми то
децу за окупацију, ако немамо за рат? Спремамо ли ми децу која ће уместо
униформе носити пелене на послу?
ЗАШТО НЕМАМО ДЕЦУ? И КАКВА СУ НАМ ДЕЦА? То су питања
свих питања, мајке вам га турбо-фолковско-пинковске-другосрбијанско-
невладине-геј-лезбо-бирократско-проевропско-дефетистичке: набијем!!!
Негде сам написао: земља која нема децу да је бране, не треба ни да
постоји! Да бране, а не да попут осталих: нападају!
Најзад, зашто да ратују деца? Зашто не ми, њихови очеви. Још смо
способни а нисмо више довољно брзи да бежимо. Кад заузмемо одбрамбени
положај - нема назад!
Зато, чујте и почујте Срби, шта вам поручују ваше вође и поштена
интелигенција!
Жене, уколико неко хоће да вас силује и малтретира, не браните се,
пустите силеџију, дајте му добровољно - јер може доћи до сукоба! Ми
немамо жена за нове сукобе, нек јебу и бију, будите мирољубиве за своју
добробит!
Мушкарци, уколико неко хоће да вас ороби у властитој кући, да вам
ћерку обљуби и сина отме (пошто вам је жену већ јебао), пустите га – може
доћи до сукоба! Ми немамо деце да више ратујемо, нек отимају, нек силују,
нама треба мира после тога!
Радници, мајке вам га, не штрајкујте – само изазивате сукобе! А шта вам
требају сукоби кад вам је жена јебана, ћерка дефлорисана, син отет и продат
у бело робље а кућа запаљена? Учините макар послодавцима из
иностранства, радите као робови, њима то много значи а вама је свеједно –
само да буде мира!
Народе, не борите се за слободан живот или за своју земљу, већ само
слушајте, радите као робови, преживљавајте, јер немате децу за рат! Додуше,
немате деце ни овако ни онако, што родите: оде напоље, углавном (што бих
неко на силу одводио кад могу сами да оду); а за остало: више умремо него
438
што се родимо и без рата! Ваши преци који су се борили за слободу и
отаџбину су будале – то је порука коју вам данас шаљу! Све је то олош и
стока: од Косовског боја, преко Карађорђевих делија, Балканских ратова,
Првог и Другог великог, до Кошара! Ми смо данас паметни што смо пичке а
они су будале што су били јунаци. Јел' то хоће да нам данас поруче?!
Свашта се кроз историју чинило да до рата не дође. И све је то било
подједнако делотворно: од пристајања на ултиматуме до Тројног паката и
Рамбујеа. Другим речима, рат није ствар добре воље добрих људи већ епилог
дугорочних процеса, лоших компромиса и траљавог мира. Рат је углавном
последица лошега мира. Неправде и неприродна стања болеснога мира
доводе до рата. Како је само Чемберлен био срећан док је говорио о миру
после Минхена, и како се Стаљин надао годинама мира после пакта
Рибентроп - Молотов!? Јел' да?!
Оно што глупи људи не знају, када су Срби у питању је следеће: ми смо
углавном ратовали не због тога да би жртвовали своју децу, већ да би
опстали и имали где да децу рађамо!!!

439
 КУДА И ШТА ДАЉЕ?

Старац Филотије (око 1514. године) у време владавине руског кнеза

Василија Трећег: „Два су Рима пала, трећи Рим стоји, четвртога неће
бити―.
Смиља Аврамов у књизи Постхеројски рат запад против Југославије,
стр. 97, између осталога, пише: „Нови атлантицизам има своју географску и
организациону компоненту преко НАТО, Међународног монетарног фонда и
Међународне банке за обнову и развој; његову бит чини америчка хегемонија.
Драконско кажњавање „некооперативних― постало је у оквиру те доктрине
неприкосновена догма―. Мали народи (поготову не велики) немају потребе за
објективношћу код разматрања међународног права које нико не поштује,
поготову ми Срби, после свега што су нам урадили не поштујући то исто
право? Обашка, стално говоре: сувише сте ви мали да бисте одлучивали о
нечему, а велики одлучују на основу својих интереса а не на основу права и
објективности. Ако смо мали да одлучујемо, онда смо мали и да будемо
објективни. Зашто једноставно не послушати зов срца и аргументе разума.
Зов срца је: Русија! Аргументи разума су: шта ћемо са онима који су нас
убијали и отели нам део територије? Зашто нисмо са онима који бране наше
право на Космет? Зашто хоћемо по сваку цену у Европску унију која нас је
брутално убијала и није на нашој страни у нити једном спору и сукобу, већ
увек на страни наших непријатеља и која нас стално уцењује? Чему
национални мазохизам, на који немају право мали народи?
Крим је био део руске државе. Као што је Косово део српске државе.
Руси су повратили своје територије, Срби ће да причекају. Ту се треба
тражити сличност и релација између два случаја. Зато треба да подржимо
Русију у њеним намерама. Не смемо да радимо против себе, ваљда и ми
желимо да повратимо део своје територије када се за то буду стекли услови.
Све остало је замена теза. Није Русија анектирала део туђе територије већ
повратила део своје, окупиране. НАТО је анкетирао Косово као што је
Украјина поседовала нешто што није њено и што су је даровали комунисти.
Комунисти су и Космету даровали аутономију до нивоа државности, коју
никада нису имали и нису је требали имати. Даровали су и неке територије,
испод Копаоника, које никада нису територијално припадале нашим јужним
окрузима. Да није било те аутономије онда се не би могло говорити о томе
како већина жели нешто, јер су Албанци у Србији мањина (још увек, а докле
ће, не знамо). Најзад, Крим није изгубила Украјина на Криму, она га је
изгубила на Косову. Као што ни Грузија није изгубила Абхазију оног дана
када су се руски тенкови стуштили тамо, већ онога дана када су НАТО
авиони бомбардовали Србију.

440
 Знало се да преседан везан за Косово неће мировати. Само су будале и
политиканти са запада, и код нас, могли веровати да је то изолован и посебан
случај. На њихову жалост сада ће на томе профитирати Русија, јер су са
Косовом заиста свима затворена уста да било шта кажу или ураде а да не
испадну лицемери. Домино ефекат се покренуо још са Осетијом и
Абхазијом, а сада се захуктава. Косовске брљотине запада су дошле до
степена када ће и други наплатити њихову глупост (и, платити). И то ће пре
свега зависти од противтеже силе, од тога ко је колико јак да оствари своје
намере на силу а против слабијег, баш какав је био случај са Косметом и
Србијом. Зависи само до тога када ће друге светске силе довољно ојачати да
буду у могућности да подрже сепаратисте када им то одговара. Само непуних
петнаест година после бомбардовања Србије, такве силе данас постоје у
свету, две већ формиране и у експанзији (Русија и Кина) и неколико њих у
озбиљном повоју и налету (Индија, Бразил). Неће више све зависти од
америчке војне силе, јер да се разумемо, само је од тога зависило ко је у
праву а ко не, ко има права а ко не.
У врло кратком временском периоду Американци немоћно бесне већ
неколико пута а западно-европски политичари муцају покушавајући да
објасне како се Косово не може упоређивати са Абхазијом, Осетијом,
Придњстровљијем, Кримом, Каталонијом, итд. Па онда, како Русија нема
право да војно интервенише у Сирији а они, је ли, имају. Зачудо, Русија нема
разумевања за њихов бес и њихове „аргументе“, те за њихову муцавост, али
зато има бојеве главе и авионе који јој омогућавају да живи у том
„неразумевању“. И, тако, мада би најрадије уништили и најмању клицу
Русије, морају да ћуте, трпе и реже. Више од тога им се не исплати али се
режањем не може отерати медвед од тора.
Добро, нису ни Американци лоше прошли. Добили си велику војну базу
потпуно бесплатно, угурали су трупе на Косово и сада их више нико одатле
не може истерати а да не поседује горе наведене „главе“ и авионе. Даће Бог,
једног дана. Али њихови европски савезници никако не могу бити задовољни
риком медведа из Москве пред њиховим вратима, који им све чешће показује
зубе и место које ће им припадати у будућности.
Свако паметан, и моралан, је знао да је америчка политика колонијална и
лицемерна. Ње и њених сателита. Они су освајали свет у име „демократије“ а
остављали су иза себе само мртве и пустош. Међутим, то што се знало није
значило ништа уколико ниси довољно јак да их победиш или одвратиш од
напада на себе. Године после завршетка хладног рата биле су погубније по
многе мале народе, него што је то било у време истог - и то, што је најгоре,
све у име неких људских права и демократије, чега није било ни од корова.
Поновним успостављањем равнотеже и поделом силе, захлађењем односа
441
између истих, и даље ће бити неправде по свету али ће макар сада тирани и
моћници зазирати једни од ругих. Можда у њиховим свађама некога и оставе
по страни. И неће нам више продавати рог за свећу јер сада и други имају
„јаке аргументе“.
Тако, прошло је време кад смо морали прихватати (на силу) да су они
Бин Ладенови - терористи, а они Тачијеви - борци за слободу. Кад се у Кијеву
заузимају зграде - онда је то борба за демократију, а кад се то исто ради у
Доњецку - онда је то тероризам. Кад Енглеска има право да брани
суверенитет на Фокландима а Србија не може то исто на Косову. Кад су
Хрвати после Олује и Бљеска – „демократски“ и „европски“ народ а стотине
хиљада избеглих Срба – геноцидне избеглице. Нема више. Ми нећемо имати
користи од тога што Русија показује зубе - можда, али ће наши непријатељи
имати штету. И то је нешто!!!

*
''Нико не љуби домовину јер је велика већ јер је његова'' .
Сенека
Имао сам тридесет година. Плашио сам се за животе својих најмилијих.
Скоро ће две деценије од времена кад сам не слутећи шта ће се убрзо
догодити написао у дневник следеће:
„28. март 1998., Исток, Безчашће којим на нас међународна заједница
(читај САД) врши притисак нема премца у новијој историји. Лобиран и
подмићен од прљавог нарко новца, који је зарађен тровањем њихове деце,
међународни антисрпски блок чини све не би ли дотукао и на колена бацио
изморену и силовану Србију. Зашто је тако и зашто се то све нама дешава?
Разлога је пуно. Нормално, највећа грешка је у нама самима, у нашој
неспособности да докучимо историјски тренутак и да прихватимо
нужност прилагођавања том тренутку. Лишени правог државника, или
више њих, који би окренуо национални брод у мирне воде, нисмо ни могли
боље проћи.
Прве комунистичке владе у источној Европи, које су срушене вољом и
бунтом народним, биле су оне у Новом Саду и Титограду. Ту је запаљен
фитиљ који ће активирати детонатор и у историју послати Берлински зид.
И шта се на крају догодило, где смо ми сада кад је срушен комунизам?
Остала је Србија, за западне дипломате и њихово јавно мњење, последњи
бастион комунизма у Европи. Изгубили смо медијски рат а поред тога ни
сами немамо јасну слику куда би са собом. И док тапкамо у месту (и ако смо
имали ''пол позицију''), из године у годину сустеже нас невоља за невољом.
1884. године, Илија Гарашанин, тада министар унутрашњих послова,
сачинио је ''Политику Србије'', касније прозвану ''Начертаније''. Иако није
442
био искусан државник, схватио је да без опште прихваћеног националног
програма, без јасно зацртаних смерница и циља, Србија може тешко
опстати у, већ тада, неблагонаклоно опредељеној Европи. Србији је и
деведесетих година овог века нешто слично било потребно. Међутим, са
једне стране је власт која није хтела у довољној мери да се отвори за
демократске процесе а самим тим и за отварање према свету, а са друге
стране је недовољно озбиљна и способна опозиција која уопште није спремна
да преузме власт. Народ је раздељен и толико набијен негативном
политичком енергијом да нам уопште није потребан непријатељ. Довољни
смо сами себи за грдне невоље.
Тај преко потребни национални програм, сам по себи, није морао бити
велики, мегаломански, пројекат, нити претерано историјски димензиониран.
Једноставно, српски национални дух (узмимо овај појам као нешто
апстрактно али евидентно) морао је бити уједињен око те опште
прихваћене идеје. У тој атмосфери јединствености не би свако имао своје
истине, не би се међусобно олајавали и проглашавали једни друге за издајице
а при томе не знајући нити за шта се боримо нити шта издајемо. Данас смо
стигли до краја пута. Немамо много избора: или ћемо се ујединити око исте
идеје или ћемо пропасти и као народ, и као држава. Наше тренутно духовно
и патриотско посрнуће, које нам много одмаже, биће минорно у односу на
оно што ће нам се десити уколико се не освестимо (ако имамо времена још
за то). А нама који живимо на Космету посебно.
Срби на Космету су реалност, иако запад (ајде тако да ''крстимо'' оне
који нам раде о глави) не жели то да види и призна. Сметамо им. Сувише нас
је, да би нас скроз игнорисали, али нас је мало да би им пореметили планове.
Да би нас ''видели'' и ''признали'' ми који живимо овде морамо на неки начин
да се покажемо. Не смемо допустити да нас догађаји претрче и прођу мимо
нас, без нашег утицаја. На крају крајева наша будућност и наше главе су у
питању. Прва ствар, коју треба урадити, јесте да се алармира цео српски
народ, ма где живео. Ми морамо показати свету да смо јединствени али
уједно и да нисмо дивљаци који желе зло светској цивилизацији. Ми смо само
један мали народ који је ''имао несрећу'' да већ дуго времена поседује своју
државу и да сваки час мора да је брани. Не могу схватити зашто Србија
ћути?! Зашто народ не показује ни мало воље да одлучује о својој судбини?!
Да се разумемо: није Космет само колевка српства, место где се налазе
манастири и цркве које представљају духовно и историјско извориште
српског националног бића. Космет је српска територија, земља оивичена
државним границама, са природним и рудним богатствима, стратешки
веома важна за Србију. Американцима је Космет важан а нама није!?
Невероватно!!! Каква је перспектива ''уже Србије'' са границом према
443
Албанији на дохват ''београдског пашалука''? Зато треба увек приказивати
и говорити да проблем Космета није проблем српских власти и Албанаца,
него проблем свих Срба и Албанаца.
Када међународна заједница прети санкцијама и казнама српској
држави онда им треба јасно ставити до знања да они кажњавају цео српски
народ. Одлуку о увођењу санкција и евентуалну агресију Срби морају
дочекати на улицама у достојанственом протесту и у Београду, и у Чикагу,
и у Бања Луци, и у Приштини, и у Подгорици. Морамо показати свету да
смо спремни да понесемо крст али да то нисмо заслужили ништа више од
других. Србија сада нема савезника који би јој притекао у помоћ. Жалосно
али истинито. (Ми никада и нисмо имали среће са савезницима). Крах једне
недефинисане дипломатије је највише придонео томе. Морамо то да
признамо сами себи па да кренемо да исправљамо шта се да исправити.
Енглези и Французи су издали наше поверење. Два пута смо крваво
платили њихово савезништво а никада нам ништа нису помогли. Увек су нас
гурали у сигурне пропасти и увек на крају остављали и ''продавали''. Због њих
нема данас тридесет милиона Срба. Колико би се деце изродило да је макар
упола мање Срба изгинуло у два светска рата. Ако ''Први рат'', сплетом
историјских заплета, и нисмо могли да избегнемо, онда смо могли, уз
благовремену помоћ ''савезника'', макар лакше да га водимо, са доста
муниције и опреме коју нам нису послали а обећавали су, и без Бугара ''са
леђа'' које су нам они натоварили. ''Други рат'' је већ прича за себе. Хитлер
није хтео рат са Србима. Бар није хтео на почетку. Југославија је била
најповлашћенија потписница ''Тројног пакта''. Тим уговором је прецизирано
да треба да дамо само неутралност и ништа више. А добијали смо мир и
избегавали крвопролиће. Енглеска обавештајна служба, уз помоћ својих
шпијуна, срушила је тај пакт. Да ли је то историјски исправно или не, сада
то није важно. Битно је да Енглези нису послали ни један авион да брани
Београд, ни један метак да помогне српским устаницима. На крају су нас
продали комунистима. Али су нас пре тога 1944. избомбардовали више од
Немаца, и то на сами Ускрс. Зато Срби не треба да се вежу за оне за које су
сигурни да ће их првом приликом ''продати''.
Немачка је нешто друго. Немци никада не издају своје савезнике. То су
најбоље доказали кад је Хрватска у питању. И ми немамо са њима спорних
ситуација, осим што смо им увек за рачун других стајали на пут. Срби се
морају окренути према Немачкој и трудити се да од ње створе савезника и
заштитника. Кад следећи пут неки немачки званичник дође у Београд или
Приштину, српски народ мора да га дочека срдачно, бројно, са српским и
немачким заставама. Зашто би Шиптари били паметнији од нас, кад иза
нас стоји вековна култура, историја и државност а иза њих ништа?!
444
Зашто да спољну политику водимо крвљу, кад већ имамо главу и памет?! Са
Русима је прича увек иста. Много пута су нам кроз историју ломили главу
својим променама спољне политике, и без обзира на нашу православну
сентименталност, не треба им ништа веровати, макар док Јељцин влада.
Најмање што је сада потребно Србима на Космету, и Србима уопште,
јесте примитивно митингарење. Окупљања морају бити добро испланирана
и унапред срачуната за постизање одређеног ефекта. Примитивцима и
екстремима (а имамо их доста) не треба дозволити да дођу до изражаја,
јер њихове слике прве обиђу свет. У први план треба гурати ђаке, студенте
и интелектуалце (или макар оне што би сличили на њих). Страначка и
локална обележја, као и интереси, морају бити искључени. Једина странка
Србија, а једини програм: опстанак.
Срби са Космета морају да активно учествују на најављеним
преговорима. Ма колико то изгледало деструктивно у овом тренутку,
преговарачка позиција Срба мора да буде дефинисана и у јавности јасно
исказана, наш став треба да буде следећи: са Албанцима се може
преговарати само о моделима што бржег и ефикаснијег укључивања у
нормални живот и све институције. Мора да им се омогући коришћење
свих права, људских и грађанских слобода, као и право да се политички
организују. Али морају и да прихвате све обавезе које имају грађани једне
државе. Морају да поштују Устав и границе.
Са друге стране мора се вршити притисак и јавно се жигосати сваки
вид корупционаштва у државним органима. Нас не може штитити
корумпирана полиција него поштени полицајци. Исто је са другим државним
службама и њеним службеницима.
Погрешно је вођење политике какво тренутно спроводе странке на
власти и у опозицији. Станачки активисти чекају директиве из Београда и
према њима се находе. Кад кажем вођење политике под тиме подразумевам
организовање народа на терену.
Црква мора да узме активног учешћа у спасавању Србије. Она мора да
спроведе два веома значајна задатка у дело. Прво: да укаже на потребу
народнога јединства, а друга: да интензивира спољнополитичке активности
својих ресурса. Мора наш Патријарх да обиђе све европске и светске
православне цркве. Треба да утиче на поглаваре Руске, Грчке и Бугарске
православне цркве а како би они извршили притисак на своје владе и на своја
јавна мњења. Знам да је то мало али ми други начин немамо да алармирамо
светску јавност.
Ситуација је алармантна. Велики је притисак на српском народу. Само
обједињени око једне идеје можемо преживети недаће које нам предстоје.
Није зато ни време за велика писанија и филозофирања, време је да се
445
окренемо једни другима, да потражимо љубави и храбрости у нашим срцима
и да победимо. Време је да се отргнемо од апатије и равнодушности, да
проценимо шта је добро и паметно, а да одбацимо зло и глупост. Да
станемо на пут корупцији и странчарењу, лошој селекцији по систему
подобан-неподобан. Време је да се окренемо нашој изворној култури и нашим
талентима, жељи да будемо најбољи као и да се окренемо према свему што
је добро у свету. Време је да изјуримо све троваче наших душа који својим
оријенталним урликањем и лелекањем, начином говора и облачења, својим
системом вредности и својом глупошћу трују нашу омладину, засипану са
свих медија тим смећем.
Огрнути патриотизмом, паметни и храбри, морамо стати пред свет,
бескомпромисни у одбрани своје части а вољни да у том свету нађемо
пријатеље. Потребно је да у помоћ призовемо Милоша и Црног Ђорђа,
четнике и партизане, вернике и атеисте – све оне којима је Србија
отаџбина. Странка: Србија.Програм: опстанак―.
Тако сам писао тада, као тридесетогодишњак. Шта написати сада на
прагу краја пете животне деценије? У међувремену смо бомбардовани,
Американци и Немци нам до дана данашњег загорчавју живот и отимају
територију. Родила се нека нова Русија, Путинова, која не личи на ондашњу
Јељцинову и у коју можемо имати поверења под условом да будемо искрени
према њима. А политичари који су тада, бусајући се у груди патриотске да
неће дати не педаљ српске земље и по цену бомбардовања, сада, али
апсолутно и персонално исти политичари, залажу се за Европу без
алтернативе, за НАТО интеграције, за преговоре са Албанцима и за
потписивање споразума који ће фактички признати незавиност Косова.
Србијом данас влада човек који није хтео да прихвати ни Кумановски
споразум који је изродио Резолуцију 1244 а сада даје и капом и шаком и који
може само да сања услове тог Кумановског споразума. Ето, само се то
променило у међувремену! А, ја и даље пишем.
Дакле?! Недостају ми вода и ветар. Људи: мање.
Живели смо на некој другој планети. Земља то није била, чак ни њени
најзаосталији делови. А нисмо живели за свој грош. Свако је хтео да живи на
туђ рачун. Да своју срећу гради на туђој несрећи. Увек зло около нас. Од
малих ногу. Чудо је да нисмо били више зли колико нам је зла наношено.
Колико су нас мрзели – ми смо мало мрзели. А нисмо требали ни толико.
Ипак, није нација – човек је испред свега. Јер, какви су људи таква је и
нација. Какав је народ таква је и држава. Народ увек добије власт онакву
какву заслужује. А човек чини велика дела и беди. Човек може бити
другачији него је тренутно нација којој припада. Човек може да породи
победу и пробуди уснуо народ.
446
 Петнаест година после окупације на шта се свела борба Срба за Косово?
Свела се на писање бесмислених резолуција и свесрпску расправу о
такозваном косовском додатку, на платформе које пише председник, на
изјаве које даје премијер, на некакву канцеларију која више није ни
министраство, на растурање каквих-таквих институција које имадосмо тамо,
на преговоре такозване Приштине са такозваним Београдом, на такозвани
унутрашњи дијалог који по својој дефиницији звучи бесмислено, јер је
дијалог нешто отворено и спољашње а не затворено и унутрашње. Такозвани
су јер не одлучују ништа: зна се ко је тренутно газда и ко одлучује. Боље
ишта него ништа! – рећи ће неко. Боље ништа него то! – рећи ћу ја.
Шта сада? Шта данас? Шта сутра? Шта са светом који признаје
независност Косова? Шта са онима који га не признају. Како се борити? Шта
радити по питању Европске уније? Шта са нама самима? Све су то питања на
која ја немам одговор. Али, некада је пола доброг одговора поставити право
питање. Некада је друга половина истог, кад се зна: шта се неће, када се већ
не зна шта се треба и хоће.
Бавио сам се мало бројкама.
Косово је до сада признало 108 држава (српски званичници 2017. године
тврде да је тај број испод 100, јер су у тој години неке државе повукле своје
признање), са око 1 милијарду и 980 милиона становника. Није признало око
55 држава, са око 5 милијарди и 200 милиона становника. Од тога, само 6
држава које нису признале Косово: Кина, Индија, Бразил, Русија, Мексико и
Индонезија, броје око 3 милијарде и 380 милиона становника. Али, овде је
важно шта кажу Немци и Американци. Замислите сад те будале које говоре
да 10 милона Срба треба да признају Косово а 5 милијарди других људи у
свету га не признаје?!?!
Време је за вађење глава из песка. Ништа са тиме што су нам главе у
блату не добијамо а није ни хигијенски. Одлучивати се мора. Одлучивати:
исправно - а не ко ови данас. Ни једна одлука неће бити лака. Због
разноразних разлога смо довели себе у ситуацију да буде тако. (Или смо:
доведени. Сада то није важно). Да нам свака одлука буде болна. Иза сваке
глупе или нереалне одлуке иде неколико болних. Истина, обашка, као и увек,
боли. Лакше је када се лаже и самозаварава, кад се замагљује и бежи од
проблема. Али, не може довека тако.
Хоћемо ли ми Срби бити први народ у историји човечанства који се
добровољно одрекао дела своје територије?! Одрицали су се многи:
добровољно - нико. Ако је то добро, демократски и тако европски, зашто се
Грци или Турци не одрекну својих делова Кипра? Што се Енглеска не
одрекне Малвина? Кина Тајвана? Што њихови амерички пријатељи не
саветују Грузине да се одрекну Осетије и Абхазије, као што саветују Србе да
447
се одрекну Космета? Што не саветују Украјину да се одрекне Крима?
Дилема: Космет или Европа, уопште не сме да постоји. Ми у Европу требамо
само под равноправним условима и целовити – ако већ морамо. Да се ја
питам: не би смо уопште. Иначе нема смисла. То је у старту болесно стање и
представља националну катастрофу која ће у дужем периоду бити фатална за
опстанак Срба и Србије. Каква је сврха уједињавати се са земљама које ти не
желе добро?! Шта, забога, добијамо тиме?! Мало игара без хлеба и ништа
више.
Признавање Косова од стране европских земаља представља отворени
акт непријатељства према Србији. Ствари треба називати правим именом. То
је исправљање ратних исхода Балканских ратова и Првог светског рата. То је
цех који се мора доплатити за постојање Републике Српске. То поражени
постају победници преко наших леђа. Преко српских жртава. Сва дешавања
имају свој континуитет. Добрица Ћосић у првој књизи романа Време смрти
преноси речи Арчибалда Рајса: „Невероватан документ који верно преводим
са немачког почиње овако: ''K. Und K. 9 Korps kommando. Упутства за
понашање према становништву у Србији. Рат нас је довео у земљу коју
насељава становништво надахнуто фанатичном мржњом према нама, у
земљу у којој је убиство, као што показује катастрофа у Сарајеву, законом
дозвољено од виших класа које га славе као јуначко дело. Према таквом
становништву погрешно би било показати човечност и доброту срца; чак је
и штетно, јер такви обзири, понекад могући у рату, овде озбиљно доводе у
опасност наше трупе. Пре свега, не допуштам да се људи непријатељске
земље, без униформе а наоружани, који се сретну поједничано или у групама,
заробљавају. Њих треба безусловно поубијати''. Аустроуграски генералштаб
знао је као и сви други да српски војници трећег позива и добра половина
војника другог позива никад нису примили униформе―.
Мусолини је је поводом пуча од 27. марта 1941. године изјавио да је то
„понављање Сарајева 1914―. И верујем да је то заиста и мислио. А немачки
генерал Франц Бехме је у саоштењу немачким јединицама у Србији, 27.
септембра 1941. године, навео следеће: „Ако овде не поступимо свим
средствима и с највећом безобзирношћу, наши губици ће се пењати до
неизмерности. Ваш задатак је да прекрстарите земљом, у којој се 1914, због
подмуклости Срба, мушкараца и жена, потоцима лила немачка крв, ви сте
осветници тих мртвих―. И ови данашњи се воде истом звездом водиљом,
само су опрезнији па своје намере пакују у другачије обланде, мада је
Клинтон пред бомбардовање Србије изјавио „како су Срби криви за оба
светска рата―. Франсоа Митеран: „Све је то био след грешака: немачка
акција, америчка игноранција, оклевање Италијана. У ствари, Немачка која
себе сматра легитимним наследником аустроугарске империје, преузела је
448
на себе и сву стару аустроуграску осветољубивост према Србима― – (Х.
Ведрин, Les mondes de Francois Mitterand).
Тек месец дана пре ове изјаве, писао је Бенито Мусолини кнезу Павлу,
преко опуномоћеника Стакића, 4. фебруара 1941. године: „Да бих дао доказа
да овај корак сматрам као дефинитивни између и нас и да бих подвукао
његов нарочити пријатељски карактер, то нудим Југославији регулисање
италијанско-југословенских односа на исти начин, као што су регулисани
итало-немачи. Питање немачке мањине решено је бренерским споразумом, а
питање југословенске мањине нека буде решено нашим новим утаначењем.
Ја нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за
албанско становиништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе,
јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно
албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност―.
Као што се види, Мусолини нуди Југославији, поред Солуна, и да две државе
потпишу споразум који би регулисао међусобне односе, који би искључио
потписивање Тројног пакта и оставио Југославију ван рата. Мусолини тада
даје обећање да ће он лично тај проблем решити са Хитлером. Кнез Павле је
одбио Мусолинијеве понуде из поштовања према Грчкој и неповерења према
Мусолинију.
Победом у босанском рату Срби су себи извојевали државу у Босни и
Херцеговини. Неко је сматрао да је то много и да се то мора компензовати
окупацијом Космета (јер, сутра кад у Црној Гори на власт дођу други људи
онда ће то фактички значити да Срби имају три државе на Балкану). Оно што
је започело Анексионом кризом, атентатом у Сарајеву и ратом који је следио
наставило ратовима деведесетих - кулминирало је 1999. године на Косову.
Наравно: што се нас тиче ништа није завршено. На жалост: ни што се њих
тиче није. Али, кад, ствари назовемо правим именом, ја тада не спорим право
да већина Срба одлучи да хоће у такву Европу и под таквим условима. Ако
већина Срба одлучи да дадне Косово ради Европе онда је то легитимна
одлука. Али би макар били начисто шта смо урадили. Доста ми је више
обмањивања и тога да неко држи да смо сви ми као народ сви од реда
кретени. Најзад, ако се тако одлучи, или супротно, у оба случаја скидамо
камен око врата звани Европа, који нас вуче ка дну и не да нам да одржимо
главу на површини и изнад воде која нас дави.
Какав је план? Не признати! Каква је стратегија? Не признати! Каква је
тактика? Не признати. Какав је завет? Не признати!!!
Ево националног програма за Косово и Метохију:
За нас је Стара Србија de iure део Србије, тренутно окупиран, и ми ћемо
чекати повољан тренутак да то поново постане и de facto. У међувремену,

449
чинићемо све да потпомогнемо томе циљу. Кад морамо: сарађиваћемо, кад
можемо: решаваћемо сами.
„Мислимо о томе увек! Не говоримо о томе никад!― – рекао је, за
ослобођење Алзас-Лорена, Леон Гамбета (1838-1882), француски политичар
и негдањи председник француске владе. Мислимо о Косову увек, не
говоримо нашим непријатељима о нашим намерама никад. Само мудро
климајмо главама и чекајмо свој тренутак. Већ смо чекали једном: пет векова.
Други пут смо чекали: три године. Трећи пут: четири године. Стално смо
чекали и дочекивали. Само треба да се потрудимо да неко остане да чека. Да
не одустанемо од чекања. Кад дочекамо: следи борба. Кад победимо: следи
борба. Док чекамо: морамо се борити. Фронт није дефинисан. Методи борбе
подразумевају живот – морамо преживети. И: све остало. Све је борба, сваки
дан, свака ситница која иде ка бољем. Да и један сунцокрет никне испред
неке српске куће и то је корак напред у борби. „Предаћу Венсен кад ми
вратите моју ногу―, речи су Пјера Доменила (1776-1832) генерала који је
бранио Венсен 1814. године. Много је крви проливено да би се Косово сада
предало, поготову што се тренутно крв и не тражи. Даћемо Косово кад нам
врате сву крв коју смо пролили за њега.
Питање Космета је за нас, наравно, решено у сваком погледу: то је
српска територија тренутно под окупацијом. Ово је лако рећи, лако
дефинисати али како истрајати у томе и не поклекнути пред притисцима?
Код нас постоји проблем зато што и после толико година нисмо
искристалисали односе, нисмо именовали ствари својим именом, нисмо
одредили циљеве и минимум испод којег нећемо и нисмо се обрачунали са
стварним штеточинама из наших редова. Морали смо до сада да из друштва
издвојимо штеточине, пљачкаше и убице, да их не би идентификовали са
целим народом и правим борцима. Морали смо опаметити политичаре да
знају минимум испод којег не смеју да иду, да им избришемо из главе да неки
од њих могу бити велики државници који ће решити питање Косова. Неће!
Косовско питање је одавно решено! То смо морали да урадимо сами и на
време, без ичијих притисака, са чистим и поштеним мотивима. И данас
пљачкаши, неспособњаковићи и лопови из полицијских, политичких и
цивилних структура воде главну реч, заузимају важна места и уместо да буду
кажњени неки су чак и награђени. И дан данас политичари који су брљавили
у прошлости: брљаве и сада. Исти и исто брљаве. Чак их и не презиремо
лично кад се сретнемо са њима, но им се већина диви на томе како су се
снашли. Не можемо гњили до победе. Наш најлошији мора да буде бољи од
њиховог најбољег. Другог рецепта нема.
Са друге стране, треба да се посрамимо! До данашњег дана нисмо одали
пошту и дужно признање људима који су дали живот борећи се на Космету
450
против ОВК и НАТО-а и бранећи своју отаџбину. Не поштујемо нашу борбу
и нашу жртву. Не помињемо их уопште, или их помињемо у ружном
контексту мешајући их са оним горе поменутим, или их помињемо зарад
стицања политичких поена. Такође не помињемо ни оне који су рањени, све
оне који су се борили часно и поштено и који су успели да одоле највећој
војној сили икад скупљеној у историји човечанства. Земља која не поштује
оне који су дали живот бранећи је и оне који су је бранили не заслужује да
постоји. И ово стање је део и последица инжењеринга који сам помињао.
Величајући своје хероје ми би у ствари признали да смо се борили за
праведну ствар а то није у интересу оних који су са друге стране барикаде.
Ми смо прва држава у новијој историји света у којој су у једном рату
дефетисти, издајници и дезертери победили. У рату против Србије једини и
стварни победници су ови горе побројани. Џаба смо се ми добро држали за
време битке против НАТО-а. Битка се може дефинисати и као добијена, и као
изгубљена, али рат данас губимо од нас самих, од мангупа у властитим
редовима.
Битку за Космет данас такође водимо, добијамо или губимо сами са
собом, у својим главама. Звучи као патетично опште место, песнички
метафорично и филозофски недефинисано - али је истинито. Болест овога
народа је: недостатак достојанства, личног и колективног става према
одговорности. Лични и колективни став према поштењу, на крају крајева. Не,
и даље се оптужујемо међусобно углавном око небитних ствари и из личних
мотива и зарад политичких обрачуна. Радимо то због олајавања и
дискредитовања, а не због истине саме, због нашег поштења, на крају крајева:
правде ради.
Српски народ је духовно посрнуо. Нема колективни минимум некаквог
система вредности. Не!, сваки се појединац вреднује искључиво по
материјалним и политичким потенцијалима, а при томе никога не интересују
темељи тог материјалног и политичког потенцијала. Нама треба пре свега
коначни статус наше свести да би могли било шта урадити по питању статуса
Космета. То је један проблем. У мору других. Можда је важније од стратегије
о Старој Србији утврдити стратегију искрености. Стварно и искрено. Кључне
су речи. Не смем да кажем али морам: Срби са Космета нису потпуно
искрени. Нису искрени пре свега према својој држави и према своме народу.
Не могу Срби са Космета, немају права на то, да стално држе Србију и Србе
као таоце. Морају искрено у себи разлучити какве су им намере. Хоће ли да
остају на Космету? Хоће ли да се враћају? Да се тамо жене, рађају и умиру?
Хоће ли се жртвовати, борити, плаћати и губити о свом трошку? Бојим се да
је већина одговора на претходна питања негативна, ако се да искрен одговор.
Не може се још дуго седети на две столице. Не можемо жртвовати нашу
451
стратегију одбране Космета зарад неколико евра, шаке пиринча и десетину
цигли сумњивог квалитета - по глави повратника, а који се искрено не враћа.
Поред тога, треба поставити питање: где се враћа? Где се враћају
повратници? У коју државу?
И поред тога ми се нећемо одрећи Космета али би онда стратегију
градили на другим основама. Новац треба одвајати само за оне који тамо
живе и који су стварно остали. И за оне који хоће да се боре свим средствима.
А не на протуве које и даље пуне своје џепове на туђој и својој несрећи,
нарушавајући и онако врло ружан имиџ косметских Срба. Треба да
променимо начин размишљања и прионемо на посао тако да главни терет
падне на наша плећа. Треба престати са кукањем и просјачењем. Морамо да
почнемо да учимо да сами себи плаћамо рачуне. Морамо доћи до духовног
стадијума и личне храбрости тако да се створи атмосфера да једног дана
решимо да продајом некретнина у централној Србији купујемо куће на
Космету. Као што су својевремено (и данас) Јевреји продавали своју имовину
широм света и одлазили у пустињу да себи поврате изгубљену земљу.
Моје дилеме су јасне. Држава прави стратегију на основу неких процена
које нису утемељене на истини: веома мали број Срба у овом времену
планира да се врати. И сва срећа да су Шиптари оманули овога пута у
процени ситуације, јер да јесу и да знају, они би одавно створили услове да се
сви који желе врате и онда би истина изашла на видело. Ко год је могао,
направио је резервне варијанте и то није за замерити. За замерити је бити
неискрен према држави, па је обмањивати да желиш искрено да се вратиш а
све зарад неке користи, пензије коју тамо примаш, зарад дупле плате са којом
ћеш купити плац или кућу ван Космета. Ми морамо знати са чиме
располажемо пре него уђемо у битку за Космет, битку коју морамо водити до
задњег атома снаге следећих сто година. Јер, ми ћемо се борити за Космет
таман да се нико више не врати - а пре свега зато јер је то наше! Наравно,
када о овоме говорим ја ни једног тренутка на мислим на делове северно од
Ибра. То је део Косова који је фактички у Србији и тако треба да остане. Ту
треба свим силама учинити да се Србима олакша и да се стимулише
повратак. Не треба сметнути са ума да 15.000 студената сваке године из
Србије оде у Митровицу. То је наша велика предност, коју сада покушавају
да униште.
Ако су се Енглези борили за десет пингвина на неком тамо острву, на
другом крају света, и ми се морамо борити за наше цркве и манастире, за наш
народ, нашу воду, ваздух и нашу земљу. Ми се морамо борити са сваке
позиције. Зато се треба манути пребацивања: ко је тамо, ко се вратио, ко се
тамо родио, ко се одселио, ко ће се вратити, ко неће, ко је продао, ко је купио,
ко је издао – манути се оптуживања и подметања, итд. Нико неће имати
452
екслузивно право да се бори за Космет. Нити екслузивно право да
представља Космет. Космет је власништво и обавеза свих Срба на планети
Земљи.
Србију су без икаквог стварног повода и неоправдано, пре двадесетак
година, бомбардовали Американци, Енглези и Немци, са сателитима. Убили
су цивиле, срушили земљу, створили хаос који је прозроковао још многе
злочине. Окупирали су део српске територије, помажући терористе и
сепаратисте - при томе газећи документе и споразуме које су сами потписали.
Тај напад се ни по чему не разликује од напада аустроугарске војске 1914.
године и дивљачког напада Немачке и њених сателита 1941. године. Ни по
чему! - осим по врсти оружја са којим смо убијани. Чак су у сва три случаја
исте слуге у виду сателита хијенски помагале те агресије. Тешко је
поверовати да су 1941. године Хрвати, Бугари, Албанци и остали нису били у
праву кад су марширали са Хитлеровим и Мусолинијем трупама а да су онда
били у праву 1999. године кад су марширали са Клинтоном и Блером.
Садашња међународна ситуација око Косова и Метохије ни по чему се не
разликује од минхенске ситуације око Чехословачке. Не желим да чујем
никакво другачије размишљање по овој теми, нити било какво различитије
тумачење тога!
Што се тиче европске (читај: проамеричке) перспективе Србије данас, ту
сам скептик. Можете ме прогласити каквим год хоћете: глупим, затуцаним,
ретроградним, заосталим. Али мени не нуде никакву перспективу са својим
моралним кредибилитетом, нити ми могу бити пријатељи (нити мислим да
мисле добро Србији) ни Дорис Пак, поготову Хавијер Солана, нити: Кушнер,
Рупел, Ахтисари. Нити хабсбурговци који седе у Европском парламенту.
Нити Блер (чија жена Чери са адвокатском кућом Матрих брани Албанце у
Хагу), нити Медлин Олбрајт, ни Франк Вајзнер, ни Штајнер који се само
приженио на Космету. Нити Клинтон чија је жена Хилари, нити Ангела
Меркел, нити било ко из европских структура власти. (Када набрајам имена
не мислим само директно на њих већ и на оно што они представљају или
симболизују, и то у време када су нас напали. Сада су на тим местима неки
други људи, са другим именима али са истим циљевима и ставом према
Србији). ЦИА и БНД не раде за добробит Срба, и у то сам сигуран. И они
који су ми срушили земљу и отцепили део територије - ни они не мисле
добро Србији. Сви које сам набројао и већину коју нисам су осведочени
српски непријатељи. Много тога гнуснога и ружнога су учинили Србији и
много ружнога изговорили да бих данас поверовао у њихову благонаклност.
Ја не желим европску перспективу са таквим људима. Не желим да мом
детету морални узор буду такве моралне нуле.

453
 И још нешто, управо су признавањем Космета неке чланице ЕУ
затвориле Србији улаз у исту. Јер, неће та унија хтети да прима у своје редове
чланице које имају територијалних несугласица. А поготову не оваквих
размера када једна према другој имају територијалних претензија и чак не
признају једна другу. Они су нама затворили пут у Европу. Сад остаје само
једно: да одемо и молимо да нас приме а за узврат да безусловно и
беспоговорно, без и једног отвореног питања, признамо независно Косово,
федерализујемо Србију дајући при томе најширу аутономију Рашкој области
и Војводини, прихватити све хрватске захтеве за ревизију границе према
Славонији, одрећи се претензија ка ближим односима са Републиком
Српском и Црном Гором, у старо гвожђе онда морамо побацати ракијске
казане и одрећи се прасетине за Божић, затим ће нам замерити што нисмо
били под Стаљинградом са осталим „демократским народима“, што нисмо
имали Ханџар, Ђавоље и Скендербег дивизије, но се хвалимо неком
Дринском дивизијом Првог позива што је подавила Поћорекове трупе у ту
исту Дрину, а у којима је било подоста Хрвата, муслимана и других,
захтевајући да се одрекнемо те дивизије и људи који су у њој служили
(наших предака дакле)... И на крају ће захтевати да скинемо гаће и лепо се
наместимо ако се некоме од њих буде прохтело. Ако не будемо добро вртели
дупетом или некоме од њих не може да се дигне (што је чест случај) питање
је да ли ће нас и тада примити?! Можда ће неко злонамерно приметити да
смо ми Срби већ примили оно шта су нам наменили, да је касно и да немамо
куд. У реду: али ја да вртим дупетом нећу!
Противити се уласку у НАТО зато што су нас Американци
бомбардовали и отели нам Косово а залагати се за улазак у Европску унију
која нас је такође бомбардовала и отела нам Косово – лицемерно је и одраз је
пометености српског друштва (елите). Руски амбасадор у Србији Конузин је
негде својевремено изјавио „да би Србија приступањем у НАТО признала
независно Косово―. И подсетио нас да нас је НАТО бомбардовао. У ствари,
поручио нам је он нешто друго, само је питање има ли кога у владајућој
већини да то схвати, или их је брига за Србију. Пре пар година сам у
новинама читао да је једна жена у Војводини, жртва силовања, изјавила на
суду да ће повући тужбу уколико оптужени пристане да је ожени. Е, па,
садашњи владари у Србији (потпомогнути Куртом и Муртом, такође у
Србији) исто чине са причом о неминовности улакса у НАТО и ЕУ: нема везе
што сте нас силовали, узмите нас сад са копилетом које сте нам направили -
независним Косовом! Илити, што је негде рекао Игор Мандић:
„Бомбардовање за мир је исто што и јебање у сврху очувања дјевичанства―.
Ако ико сумња да ће земље Европске уније које су признале Косово као
независну државу, а предвођене Немачком и Енглеском, дозволити да Србија
454
уласком у ЕУ касније кочи и спречава косовске европске интеграције (на шта
би имала право као чланица) грдно се вара и не зна ништа о задатој теми.
Србија никада неће доћи у такву позицију – то само будалама и шарлатанима
није јасно. Приче да Србија неће бити условљавана око Космета у вези
уласка у Европску унију у најмању руку не држе воду. Хашки услови ће бити
дечија игра у односу на косовске услове, када на њих дође ред.
Можда су заговорници европских интеграција, а: по сваку цену, само у
једном сегменту своје приче у праву: ЕУ можда неће експлицитно тражити да
Србија призна независност Косова као услов за улазак у ЕУ – макар не у овој
фази где се и не назире кад ћемо бити примљени. Тражиће, у ствари, вршиће
разне пристиске да то учини али неће на томе инсистирати јавно, јер им то
неће бити важно. Због чега? Па зато што ће пре тога тражити гаранције од
Србије које неће бити шија, него ће бити врат, које ће бити признање на
мала врата. Србија ће се у званичној форми обавезати да нема никаквих
претензија и спорова према суседима и осталим земљама чланицама. Србија
ће бити приморана да донесе много нових закона у којима ће се, део по део,
одрицати својих права и обавеза. Па, најбољи пример за то је бели шенген.
Може, али без Косова!!! И, пристали су. Најзад, Србија и Косово ће бити
примани у пакету, па неће бити ни важно шта Србија мисли. Око пријема
Србије у ЕУ и њеног односа у вези косовског статуса створиће се пат
позиција из које ће се тешко наћи излаза повољног за Србију. Заговорници
косовске независности из редова садашњих чланица ЕУ (које су и
најснажније земље у њој) тражиће да Србија и Косово буду примљени у
пакету у ту унију. То је најједноставије решење за њих: долазите заједно и
онда уопште није важно ко кога признаје. Али ће пре тога кроз законе и
документа све бити међусобно признато.
Са друге стране, земље чланице које не признају Косово противиће се
томе. Можда ће се и Србија противити – ко то данас зна и сме да тврди?! И
на тај начин ће настати пат позиција – позиција која неће гарантовати
повољан исход дуго, дуго времена. Наравно, вршиће се притисци на Србију
зарад „светле европске будућности“ а онда ће неки овдашњи паметњаковић
објашњавати како је у ствари то наша велика шанса да повратимо Косово а
вероватно аргументима типа: када будемо сви заједно у Европи онда се
бришу границе, па уопште и није важно је ли Косово независно или није –
опет смо у истој држави. Знам да звучи глупо али зар нисмо последњих
година слушали и много глупљих образложења и објашњења. Ако је стварно
тако: онда је и са Косовом у саставу Србије могло слично да се уради.
Па да све буде у реду, да се не обистини ни једна од ових мојих тврдњи,
па зар неко мисли да ће нас Словенија и Хрватска оставити на миру?! Па то
ће бити идеална шанса да нас понизе, што редовно покушавају кад год им се
455
укаже прилика за то. И дискусија пред Међународним судом правде је
доказала то. Да тамо има мудрости и поштења у политичкој елити они би се
сада склонили на страну. Признали су Косово и готово. Али: не! Они
дискутују пред судом и бране своје ставове директно гурајући прст у око
Србији. Па зар ће одолети да не кажу: не може Србија у ЕУ док не призна
Косово?!
Не прејудицирам решење. О овоме треба да одлуче грађани Србије у
једном поштеном изјашњавању о томе: хоће ли се борити за Космет по сваку
цену, или хоће у Европу по сваку цену. И у једном, и у другом случају, на
жалост, мораће: по сваку цену. Нама цена неће бити мала никако. Има
аргумената и за једну и за другу опцију. Али требају данашњи владари у
Србији да престану са лагањем народа (кад већ неће да престану са
пљачкањем народа, јер једно без другога, изгледа, не иде): Европа и Косово
неће моћи заједно. Или: паре, или: јаре. Нечега се морамо одрећи: па
изволт'е.
Косово као први преседан разбијати ће се по главама западно-европских
дипломата пошто су довеле до њега. Разбијаће се разбијати сигурно. Нама то,
осим моралне, неће бити никакав друга сатисфакција. Ми морамо да терамо
ствари за свој грош. Када су у питању наша поднебља у новијој историји
онда су те дипломате, тачније Черчил и људи око њега, и у време Другог
светског рата направили преседан који је источну Европу коштао педесет
година комунизма. Тај преседан помиње Стаљин Черчилу када је криза око
новог уређења Пољске доживљавала кулминацију у преговорима велике
тројице на Јалти. Они су се тада договорили да се у ослобођеним земљама
источне Европе и Балкана не намеће уређење већ да тамошњи народи сами
одлучују о својој судбини. А бивало је више него очигледно да балканске
земље и земље источне Европе клизе ка комунизму. Највише се разговарало
о Пољској. Енглези су подржавали избегличку владу у Лондону а Руси
новоформирну прокомунистичку. Дошло је до компромисног решења да се те
две скупине фузионишу до избора. Руси то никада нису испоштовали. Када је
Черчил то пребацио Стаљину наводећи принципијелан став и аргументе да је
избегличка влада легитимна, да су је Енглези подржавали и да сада не могу
да је оставе на цедилу, Стаљин му је одговорио да су то већ учинили са
југословенском владом па што не би исто урадили и са Пољском. Као што је
познато управо је Черчил издао југословенску владу у Лондону и земљу
предао Титу и комунистима. Наравоученије је једноставно: сваки преседан у
међународним односима и политици убрзо добије парњаке свуда по свету где
год се за то створе исти или слични услови: „Све што је потребно -
закључио је Стаљин - то је да се југословенски преседан прихвати као узор
за Пољску―. (Черчил, Други светски рат, VI књига, 440-441, 446-447).
456
Владимир Путин данас може мирне савести да понови ове аргументе,
позивајући се на Косово, када је у питању Крим, Осетија и Абхазија.
Не можемо са свима. На нечију страну се морамо определити. То не
значи да треба да се одрекнемо односа са другима али приоритети се морају
знати. Ако нам неко, колико толико, помаже и не признаје Косово као
независну државу онда ми морамо да се окренемо њему као пријатељу. Ако
тражи сву нашу робу под повољним и повлашћеним условима, морамо више
сарађивати са њиме. Иначе, демонстрирамо непоштење и лицемерство. Нико
нам неће помагати за лепе очи, свако има неке своје интересе а ми треба да
одлучимо шта су наши интереси.
На шта се своди цела ова прича? На једноставан одговор на једноставно
питање: хоћемо ли борити за Косово и Метохију или нећемо? Све остало
после тога решиво је и могуће. Чини ми се да сада немамо одговор на то
питање или да се неискрено одговара на њега а због дневно-политичких или
утилитарних разлога. Радован Караџић је рекао Добрици Ћосићу у мају 1992.
године, следеће:
- С Муслиманима се не можемо споразумети ако их не победимо!
- Али, ми их не можемо победити, Радоване – одговорио му је Добрица.
- Морамо и можемо. Морамо да се боримо и за мир и за рат. Једним
начином нећемо постићи свој циљ. (Пишчеви записи, Д. Ћосић).
Тако је настала Република Српска! Као и све дуговечне државе: на
оружју узета. Само тако може и нестати. Исто је и са Косовом: само се
оружјем може вратити. И оружјем: потпуно изгубити. Ту потписи не вреде
ништа. Између ратова је време. Чекање да рат сазри. Некад прођу векови,
некад године. Али увек дође време рату. Рату свакаквом: оружјем, живцима,
памећу, временом.
Мислим да је време да завршим. Захваљујем свима који су посветили
пажњу овом писању. Са друге стране, већ ми је мука, унапред - јер их знам,
од онога што ћу чути у вези моје књиге а од неких мојих сународника и
земљака. Свакакав зао језик ће се наћи ту. Тешко је бити пророк у своме
селу. Тамо сви знају боље, мада нико ништа не предузима. Највише ће ми
спочитавати глупи и непоштени, јер са са њима увек имао највише проблема
и док сам живео у Метохији. Имају и право: добар део ове књиге говори и о
њима. Проблем је што они то неће прочитати али ће ипак наћу ружну реч.
Вратићу се на Космет кад се тамо врати српска држава предвођена
српском војском. То је мој циљ и моја борба. До тада моје цивилизацијске
потребе ми не дозвољавају да живим у таквом окружењу и под окупацијом.
Да се борим хоћу – на сваки начин и кад год се укаже прилика за то. Када су
1912. године српски официри вршили смотру мобилисане војске која се
спремала за Балкански рат, парола је гласила: Косово освета!
457
 Шта је дакле први корак у одбрани и повратку Косова? Сачувати,
населити и ојачати север Косова?
Шта следи после тога? Треба отерати окупатора и ослободити земљу.

458
 Игор Ђурић
Аскурђел Иванов. Курђел Петков. Бела пчела Ђурина. Чукунунук Спасојев. Праунук
Милојев. Унук Данилов. Син Милисавов. Отац Ђурађов.
Рођен 26. јануара 1968. године у Истоку.
Писац.
Написао око двадесетак књига.
Штампао:
Збирку песама „Недовршене песме“, 1997;
Роман „Колона“, 2005;
Збирку прича „Источке приче“, 2009;
Збирку есеја „Метохија и Косово“, 2010;
Роман„Клинички живот“, 2012.
Збирку прича и песама "Источке приче - Сентиментална историја једне вароши", Друго
допуњено издање, 2014;
Роман ''Време злих пастрмки – књига предака и потмока куће од камена'', 2016;
Роман „Девети круг Светог краља“, 2017;
Објавио у електронској форми:
Књига о Косову: „Косово – Вечити рат“;
Роман „Тенци“;
Књига есеја: „Популарна теорија и историја – Књига о писању и писцима“;
Путопис: „Једна година у Њујорку“
Роман „Расељеник“
Књига „Есеја и колумне“;
Збирка поезије: „Људи моји – Паланачки карактери“;
Књига колумни „Блог до мог 1“;
Књига колумни „Блог до мог 2“;
Књига колумни „Блог до мог 3“;
Збирку прича „Разне величине“;
Збирку прича „Бувља пијаца“;
Збирку песама „Песме“;
Збирку еротске прозе и поезије „Непристојна размишљања о скардном“;
Књигу сатире „Сатира Сербика“
Заступљен је у зборницима, збиркама, штампаним медијима и присутан на интернету.
Одсутан из свих институција, интересних група, партија и организација.
Воли и вољен је.
Свако написано слово посвећује Гоци.

459
 Библиографија аутора:
* Недовршене песме, збирка песама, 1997, Исток, Омладински савет;
* Неки други Немци, Хвосно број 43 , 2005;
* Где су лешеви?, Хвосно број 44 , 2005;
* Кад риче брадавичасто прасе, Хвосно број 46, 2005;
* Колона, роман, Дом културе Свети Сава, Исток, 2005;
* Косценариста за документарни филм „Остала је реч“;
* Прави филм је бајка, Хвосно број 51, 2006;
* Плаче ли она лоза, Хвосно број 52, 2007;
* Расељеник, роман, интернет издање, https://sites.google.com/site/knjizevnostproject/roman-
raseljenik;
* Српска усплахиреност, Хвосно број 53, 2007;
* Источке приче, збирка прича, УГ Извор-Исток, 2009;
* Oбјављени радови на сајтовимаwww.djuricigor.netиwww.djuricigor.com;
* Колумне 2007-2013, http://srbij-a.blogspot.com/;
* Једна година у Њујорку, путопис, интернет издање, http://newyork-1godina.blogspot.com/;
* Четири приче, приче, интернет издање, http://raznevelicine.blogspot.com/;
* Мој Исток испод Мокре Горе, Хвосно број 61, 2009;
* НИН, Одјеци, број 3061, Амерички аутор, 2009;
* НИН, Одјеци, број 3054, Поређивање неупоредивог, 2009;
* Поезија http://igor-djuric.blogspot.com/ и Мисли http://igormdjuric.blogspot.com/
* Пријатељ, Дневник једне смрти;
* Песме;
* Блог до мог;
* Бувља пијаца;
* Метохија и Косово, збрика есеја, ЈРЈ, Земун 2010;
* Источки есесовац, Хвосно број 64, 2010;
* Рас, Зборник за препород рашке области, 2010;
* Сунчан дан, Зборник Светлост кресива, Житиште, 2010;
* Замало први пут, Збирка кратких прича, АЛМА, Београд, 2011;
* Приказ књиге Ћеле кула, Антонио Еванђелиста, Лестве број 2, 2012;
* Клинички живот, роман, старакњига, 2012;
* Одрицање од Србије, Лестве број 3, 2012;
* Страх, Лестве број 4, 2012;
* Источке приче, друго издање, Сентиментална историја једне вароши, 2014;
*Људи моји, Збирка песама о паланачким карактерима, Штампана у 4 примерка, старакњига, 2013;
* Стварно се (само) први пут, Најбоље кратке приче, АЛМА, Београд, 2014;
* Из Источких прича, Лестве број 9 2015;
*О писцу и писању: (водич за странпутицу будућих писаца)/ есеји / www.staraknjiga.com/
електронско издање
* Сви су мучени па убијени, Часопис Незаборав, број 5, август 2015;
*Роман ''Тенци'', 2015;
* (не)Пристојна размишљања о скарадном, порнографија са благим присуством еротике: сећања,
есеји, приче, песме, одломци...;
* Сви су мучени па убијени, Часопис Незаборав, број 5, август 2015;
* Роман ''Време злих пастрмки – књига предака и потмока куће од камена'', 2016;
* Роман ''Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке'', 2017;

Библиографија других, где се помиње аутор (нису укључени елетронски облици):

460
* М. Михајловић, Бауљање кроз зло, О роману Колона , Игор М. Ђурић, Хвосно, број46/47, 2005;
* Хвосно, број 42, страна 46, 2005;
* Слађана Илић, Политички дискурс у приповеткама Радована Белог Марковића, Коришћена
литература, под редним бројем 70 – Игор М. Ђурић, Метохија и Косово;
* НИН, број 3056, од 23.07 2009, Др Јелена Попов, Да ли је Хрватска некоме остала дужна?, страна
11;
* Културни додатак, Политика, 7. 05 2005, представљање часописа Хвосно;
* Радош Љушић, Вујкина врата, Фресака, 2011, страна 134;
* Радислав Пумпаловић, Родослов, 2013, страна 73;
* Печат, број 253, Милорад Вучелић, мој сердаре на добро не слути, 2013;
* Часопис Колубара, број 1128, Остала је реч, о књизи Источке приче и промоцији у библиотеци
Димитрије Туцовић Лазаревац, 13.03 2015;
* Часопис Незаборав, број 5, август 2015
*Милорад Вучелић, Има ли Срба овде, 2015, 821 стр.
*Радош Љушић, Време суровости, 2015, 12, 224, 225, 332 стр.

461
462