Uvod Stara srpska izreka kaze da je covek bogat onoliko koliko je srecan.

Nekog srecnim cini novac, koji je zaradio, nekog delo koje je napravio, a nekog uspeh koji je postigao. Tesko je zato reci ko su najbogatiji Srbi na planeti, a posebno oni u srpskom rasejanju. Jos teze je to utvrditi u srskoj dijaspori koja je razapeta izmedju devedeset zemalja na pet kontinenata. U mnogim drzavama ima Srba koji ne zele da kazu da svom srpskom narodu pripadaju, a ima i Srba, koji ne zele javno da priznaju koliko su bogati pamecu, duhom, delima, pa i nekretninama i devizama. Jedan se "odao" tako sto je morao svojoj zeni za razvod da plati 1,2 miliona funti, pa su Britanci objavili njegovo srpsko ime i prezime u stampi. Zato su nas u otadzbini, uvek, oni malobrojni Srbi, koji su javno pokazivali da vole svoju rodnu grudu i sta sve za nju cine, umeli da iskreno obraduju svojim srpstvom, cak i da nas taknu u srce. Slobodan i Mira Pavlovic iz Cikaga su podigli most na Drini da spoje dve srpske obale i jedan srpski narod, a ne da bi se dicili gradjevinom koju je narod sam od sebe nazvao Pavlovica cuprija. Podigli su i crkvu u selu Popovi, i spomenik Knezu Ivi od Semberije, pa je narod to nazvao Trojstvo Pavlovica. I Branko Milinovic, advokat iz Kalifornije u svom Brckom je podigao bozji hram. To je isto ucinio i Branislav Pacinski u Nocaju, kao i jos desetak iseljenih Srba, kada su se vratili kuci. Bilo je ljudi koji su tim nasim dobrociniteljima brojali pare i merili bogatstvo, a mnogi su pokusavali da ga se preko noci i docepaju. I pored takvih rizika u otadzbinu su dosli sa svojim imetkom, pre svih, Boris Vukobrat, Miroslav DJordjevic, Mladen Selak, Milan Panic. Ovaj americki iseljenik je cak postao premijer Jugoslavije i vlasnik fabrike lekova "Galenika", na kojoj je zaradio milijardu dolara. Prema nekim nezvanicnim podacima Srbi u svetu imaju prosecnu vrednost nekretnina, ustedjevinu i bogatstvo od sto hiljada dolara. U Nemackoj, sa oko sedam stotina hiljada Srba, samo deset odsto se moze po kapitalu kojim raspolazu svrstati u imucne. U SAD sa nesto manje Srba bogatih ima oko hiljadu. Becke banke su vec izracunale da vrednost uloga srpskih gastarbajtera iznosi tri stotine miliona maraka. U svetu ima oko tri hiljade srpskih sportista, koji su samo na ugovorima za igranje, a i za reklamiranje, zaradili stotine hiljada maraka. A vrhunski igraci, poput, Bodiroge, DJordjevica, Mihailovica, Jugovica i milione dolara. Vlade Divac je danas najbolje placeni evropski kosarkas u NBA. Pre nego je sklopio novi ugovor sa "Kingsima" iz Sakramenta "Srpski Div", kako novinari zovu Divca, ulozio je deo svoje americke zarade u sportski centar u Kraljevu. Dejan Savicevic je mesecno u Milanu imao platu dve stotine hiljada maraka. Vratio se kuci, u "Zvezdu", ali u Podgorici hoce da investira milione u FK "Buducnost" Jedna lepa ideja legende jugoslovenskog fudbala Velibora Vasovica, da se formira "Sportska banka", naisla je na prijem kod nasih asova. Kosarkaske zvezde osnovale su Klub sedam za humanitarnu pomoc i poslovnu saradnju u otadzbini. Sve su to krunski dokazi dobrocinstva, humanosti, patriotizma, ali i poslovnosti nasih iseljenih Srba prema "starom kraju". U slikanju portreta ljudi koji su u inostranstvu postali dovoljno bogati duhom, delima i parama, pokusavao sam da prikazem i put kojim su nasi ljudi stizali do tog uspeha. Mnogi od njih su pobegli od sopstvene bede, sve tragajuci za parcetom hleba. Gospodin Bosko Tesanovic je bio sluga u Banja Luci, a sada je najimucniji Srbin u Australiji. Gospodja Vera Gajic, najbogatija Srpkinja u Americi mi je priznala da je prvih godina u Njujorku zivela na toploj vodi i kokosijim sijama. To "premoscivanje bede", kako je Slobodan Pavlovic nazvao svoj zivot u Americi, nije bilo bezbolno. Ceh je placan patnjom i progonima, teskim radom, usamljenoscu, tugom za bliznjima i rodnim krajom. Svi oni koji se danas osecaju ponosnim Srbima, medjutim, imaju jedno zajednicko patriotsko srce. Kada je 24. marta 1999. Zapadna vojna alijanska predbodjena Amerikom napala bombama Kosmet i Srbiju, a potom i Crnu Goru nasi iseljenici digli su se na bunu u trideset gradova sirom sveta. Mnogi od njih nisu zalili svoje prihode, koje gube zbog odsustva sa posla ili zbog gubljenja radnog mesta, da u demonstracijama zastite prava srpskog naroda. Svet je tako cuo za branioce srpstva, kakvi su, na

primer, Danijelu Sremac iz Vasingtona, Milosa Milenkovica iz Klivlenda, Nikola Kostic iz Milvoke, Marka Gasica iz Londona, Slobodana Stojanovica iz Ciriha, Iliju Glisica iz Sidneja. Sjajni kosarkas NBA Vlade Divac odrzao je Amerikancima lekciju iz patriotizma, kada je sa Karlom Maldenom i Den Tanom krajem aprila 1999. u Holivudu odrzao konferenciju za novinare na kojoj su NATO i SAD nazvali agresorima. Tada je Divac priznao da su njegovi roditelji u Kraljevu usvojili jednu malu Srpkinju sa Kosmeta, koja je ostala bez roditelja, koji su stradali od ruku siptarskih terorista. Mnogi, Sinise Mihajlovica stavili su crni flor na svoj dres da Zapadu kazu koliko zale za svojima, Piksi Stojkovic je obukao majcu sa porukom "Mir, a ne rat!", dok je Predrag Mijatovic odbio da igra za slavni "Real". Kada je kaznjen zbog toga sa 36.000 dolara, Dejan Sacivecevic je pitao, ipak, ushicene Spance: "Zar toliko vredi nasa otadzbina?" Srbi rasejani po planeti Zemlji nisu zaboravili stari kraj, posebno ne majku Srbiju, i danas se vracaju natrag, najcesce punog srca i punih ruku. Ovo je prica o najboljim Srbima na svetu. Autor: Najbogatiji Srbi sveta Marko Lopusina

Slavica Rodic SUVLASNICA "FORMULE 1" Danas najbogatija Srpkinja u Evropi, pa i u svetu sigurno je Slavica Rodic. Ova Rijecanka je od muza Ernija Eklstona dobila u nasledstvo 1,2 milijardu funti. Njegova kompanija "Formula One Holding" procenjena je na preko cetiri milijarde funti, a veruje se da je na celu jos cetrnaest raznoraznih kompanija, cija ukupna vrednost nije poznata. Sigurno je, ipak, da je on najveci poreski obveznik u Britaniji. Eklstonov licni porez iznosi oko dvesta miliona dolara godisnje. Sama porodicna vila Eklstonovih - smestena u prestiznoj londonskoj cetvrti Celzi, sa bazenom na vrhu i Bernijevim poslovnim prostorima u podnozju koji su u staklu - vredi preko sedam miliona funti. Kupljena je ni od najbogatijeg svetskog trgovca oruzjem Kasogija, kad se ovaj nasao pred bankrotstvom. Najcesci gosti Slavice Radic Eklston u sred Londona su osobe poput Pjera Ferarija, Dzona Mejdzora, Majkla Daglasa, Silvestera Stalonea. Slavica Rodic, cerka luckog radnika je bila cetvrto njegovo dete, krupna istarska lepotica.

Milan Mandaric SRBIN U SILIKONSKOJ DOLINI Novi stanovnik Floride je i jedan od najbogatijih Srba u SAD, industrijalac Milan Mandaric, koji je lane trebalo da kupi avio kompaniju "PAN AM" i da je spase bankrota. Mandaric, medjutim, to nije uradio. Prodao je svoju fabriku "Eleksis internesel" u San Hoseu, Kalifornija i sa drugom fabrikom "Sanmina" preselio se u Majami Bic. Mandaric je rodjen u Beogradu 1938. godine. Diplomirao je masinstvo i radio kod oca, poznatog kazandzije u radionici. Sam je potom otvorio masinsku radionicu u Indjiji, u kojoj je pravio alate za jugoslovenska brodogradilista. Zbog progona drzavnih organa iselio se sa suprugom Gordanom u Svajcarsku. Emigrirao je u SAD 1969. godine, drzavljanstvo je primio 1976. kada je i otvorio vlastitu kompaniju "Lika".

Vera Gajic BELI ANDJEO EMIGRACIJE U Palm Springsu svi imaju pravo na privatan zivot, samo ja, Vera Gajic, nemam. Mene cuva FBI, mene cuvaju i moji Srbi. Policiju interesuje moja umetnicka kolekcija, a moje Srbe interesuje moje nasledje. Jako su zabrinuti kome cu da ga ostavim. Govore: "Lako je Veri Gajic, ona ima 250 miliona dolara!" Sve sto imam ja sam sama stvorila. Nisam imala detinjstvo. Nisam imala devojastvo. Ja ne znam sta je to materinstvo. Rodjena sam u Krusevcu. Moj otac Ljubomir Stepic, francuski djak, bio je sudski pripravnik, a majka DJurdjina domacica. Posle samo cetrdeset dana odselili smo se za Nis. Tu su se rodila moja braca Zarko i Bora. Otac je bio strog covek. Nije mi dozvoljavao da se napolju igram sa decom. Jednom me je tako pretukao, jer sam bez pitanja otisla na vasar, da i danas imam oziljak na levoj nozi. Kada su se roditelji razveli, ja sam imala cetrnaest godina. Morala sam da brinem o braci i kuci. Cesto smo gladovali. Ja se i danas bojim gladi. Moj spajz je stalno pun hrane. I kada smo majka i ja 1942. presle u Beograd kod ujaka, gladovala sam.

Miroslav Majkl DJordjevic KANDIDAT ZA PREDSEDNIKA SRBIJE Najpoznatiji srpski lobista u Americi, gospodin Miroslav DJordjevic. pocetkom devedesetioh bio je u nekim politickim kombinacijama u SAD i SRJ predlagan za premijera Jugoslavije. Umesto njega, medjutim, u Beograd je sa dozvolom americkih vlasti stigao Milan Panic. Sada, pet godina kasnije grupa intelektualaca iz SAD predlozila je srpskim opozicionim liderima Vesni Pesic, Zoranu DJindjicu, Vuku Draskovicu i Vojislavu Kostunici da kandiduju Miroslava DJordjevica za predsednika Srbije. Miroslav DJordjevic je 1954. u Beogradu zavrsio gimnaziju i upisao se na prava na Univerzitetu u Beogradu. Miroslav je bio u sastavu tima odbojkaske reprezentacije Srbije. Kad je tim bio u Parizu na utakmici Miroslav DJordjevic je sa laznim pasosem ostao kod svog ujaka advokata Mihajla Stefanovica. Bivsi predsednik Kraljevske Jugoslovenske vlade Dragisa Cvetkovic mu je izdejstvovao kod Francuza status izbeglice "bez drzavljanstva" i tako je ostao u Parizu. A njegov otac Dragoslav DJordjevic je preko svog kongresmena u Kaliforniji izdejstvovao sinu emigrantsku vizu za SAD. Tako je Miroslav DJordjevic dosao kod oca Dragoslava u Montarej u septembru 1956. godine. Njegova majka i sestra su uskoro dosle iz Beograda redovnim putem sa iseljenickim pasosem. Zivot u SAD nije bio lak. Miroslav je okusio zivot fizickog radnika prvo u Milvoki, a potom u San Francisku. A uz majcinu pomoc kupio je i svoj prvi automobil, koji njegov otac nije imao, iako je ziveo u Americi, vec sedam godina. Kada je upisao studije u San Francisku priznati su mu neki ispiti iz Beograda. Od ulaska u SAD karijera Miroslava Majkla DJordjevica isla je samo uzlaznom linijom, da bi dostigla vrhunac 1991. godine, kada je ovaj americki Srbin uvrscen u cetrdeset i sesto izdanje enciklopedije "Ko je ko u Americi":

"DJORDJEVIC mr MIROSLAV MAJKL, biznismen. Republikanac. Rodjen avgusta 1936. u Beogradu. Osnivac i prvi predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja. Zivi u San Fransisku. Uselio se u SAD 1956. godine, a naturalizovao 1961. Diplomirao prirodne nauke i poslovnu administraciju na Berkli univerzitetu i Drzavnom univerzitetu u San Fransisku. Magistrirao finansije na Stanfordu. Izucava metafiziku i pise pesme. Direktor je osiguravajuceg drustva "Capital Guaranty", "Spanek Inc." i "American Express Variable Annuitz Inc". Nosilac Ordena Elis Ajland. Ozenjen, troje dece. Sluzio americku vojsku 1962-63. Autor eseja i knjiga pesama".

Milan Panic BICIKLISTA KOJI JE POSTAO PREMIJER Bicisklisticki vecni vicesampion Milan Panic vratio se defitnitvo u otadzbinu da joj pomogne kao politicar, bio je premijer i ministar odbrane u saveznoj vladi predsednika Dobrice Cosica, i kao poslovni covek, jer se u preporod Srbije ukljucio 1992. godine, kada je privatizovana "Galenika". Milan Panic, milioner iz Kalifornije, izvrsni predsednik ICN Pharmaceuticals, ciji se kapital meri na vise od pola milijarde dolara bio je ne samo premijer trece Jugoslavije vec i nesudjeni predsednik Srbije, jer je kao kandidat najozbiljnije ugrozio 1996. godine Slobodana Milosevica na izborima. Za Panica je, kako sam kaze, glasalo 1,6 milion gradjana Srbije. U samoj Americi srpski iseljenik Milan Panic je poznat kao vlasnik jedne od deset najpoznatijih fabrika lekova, ali i kao covek koji je posle Klintona bio izlozen tuzbama zaposlenih saradnica za seksualno uznemiravanje. Za razliku od Klintona koji je doseao pred Senat, Milan Panic je prosao dobro, jer se pomirio i poravnao sa svojim lepim saradnicama.

Mila Pivnicki Melruni PRVA DAMA KANADE Dr Dimitrije Mita Pivnicki, advokat i lekar je dugo godina bio lider Srpske zajednice u Montrealu, a njegova cerka prava dama Kanade. Milica Pivnicki, Srpkinja iz Novog Beceja je supruga bivseg premijera Brajana Malrunija, zena koja je pojavise doprinela afirmaciji naseg mentaliteta u Kanadi. Za Milicu Pivnicki se govorilo da je stvorila i unistila svog supruga. Rodjena u Sarajevu 1953. godine. Gimnaziju zavrsila u Novom Beceju. Sa roditeljima otisla u Kanadu. Kad je dosla u Kanadu upisali su je u osnovnu skolu na Kot-De-Nezu, cetvrti radnicke klase, u ulici Sent Urben. Roditelji su zeleli da ona sto pre nauci engleski. Medjutim, vecina dece u toj skoli i sama su poticala iz ostalih istocnoevropskih zemalja, pa je Mila umesto engleskog naucila ceski. Njen otac je tada odlucio da potrosi svu njihovu tesko stecenu ustedjevinu i da upise Milu u Mis Edgars i Mis Krempsis Skul, privatnu skolu za devojcice u kojoj ce ona, kako je smatrao, ne samo savladati engleski, nego se i brzo navici na kanadski nacin zivota. Smestena na vrhu brezuljka koji olivicava ekskluzivnu cetvrt Vestmaunt, ta skola vaspitavala je uglavnom kceri montrealske elite. Mila je napustila tu skolu posle treceg razreda, posto je njenim roditeljima receno kako se ona nikako ne uklapa. Zabrinut zbog te ocene, doktor Pivnicki odveo je Milu u Alen Memorijal Institut, gde su je podvrgli najboljim testovima inteligencije koji su se mogli naci u Montrealu.

Branko Tupanjac

CASNO JE NOSITI SVOJ SRPKI KRST U Cikagu gde zivi preko dve stotine hiljade Srba najimucniji je Branko Tupanjac, gradjevinar, trgovac nekretninama cije se bogatstvo meri sa sto pedeset miliona dolara. Branko Tupanjac je veliki finansijer i srpskih organizacija, pa cak i srpskih stranaka u Americi. On jednostavno ne moze da odbije nijedan predlog za pomoc svom narodu u otadzbini. Samo za hram Sveti Sava na Vracaru gospodin Branko Tupanjac je planirao da organizuje Sabor uspesnih Srba i da povede akciju sakupljanja priloga od po 50.000 dolara medju uglednim srpskim biznismenima.Zivotni put Branka Tupanjca iz Cikaga bio je uobicajen za ljude koji su zudeci za znanjem sezdesetih godina otisli u svet. Ta, donekle avanturisticka zica u porodici Tupanjac postojala je od ranije, jer je i Brankov otac posao preko "bare" , ali trbuhom za hlebom.

Vlado Bjelopetrovic NAJVECI SRPSKI IZDAVAC Na pravoslavni Bozic 1993. godine, usred rata u bivsoj Jugoslaviji, u dalekom Cikagu je otvorena izlozba srpskih ikona sa likom svetog Nikole, radjenih na kamenu. Bile su to reprodukcije ikona iz 1904. godine, koju je u svojoj stampariji i o svom trosku priredio Vlada Bjelopetrovic, fabrikat i nacionalni radnik sa ciljem da ih otrgne od zaborava. U njegovoj stampariji radjeni su mnogi likovi srpskih svetaca, bilo kao posteri, bilo kao nalepnice za uskrsnja jaja. Pored toga Vlada Bjelopetrovic je stampao i Molitvenik u Svetu liturgiju na srpskom i engleskom jeziku, za nove generacije americkih Srba i skoro sva dela Danka Popovica, kao i delo u nekoliko tomova, na srpskom i engleskom, "Ilustrovana istorija Srba". Za ovu poslednjuu knjigu, koja je stampana u hiljadu primeraka za americku javnost, Vlada Bjelopetrovic je dobio Orden Republike Srpske Krajine. Takvo odlicje imala su tada samo tri Srbina. Na policama u njegovoj kancelariji nalaze se i knjige o manastiru Gracanica, knjiga o Oplencu, knjiga o dvadesetoj godisnjici Kola srpskih sestara u Americi, prevodi dela vladike Nikolaja Velimirovica u pet knjiga na engleskom jeziku, kao i posteri Draze Mihailovica. Supruznici Vlada i Beba Bjelopetrovic u svojoj kuci u Cikagu imaju srpsku biblioteku od pet stotina knjiga. - Ja sam poreklom sa Korduna. Moj deda je bio srpski doseljenik iz Slunja. Majka mi majka rodjena u SAD davne 1911. godine. Zivela je neko vreme u Pitcburgu. Kada je zavrsen Prvi svetski rat i uspostavljena Kraljevina SHS, moj deda se vratio na Kordun sa sedam cerki. Majka se tada udala za mog oca, seljaka sa Korduna. Skolovao sam se u Rijeci i u Beogradu za livca, ali sam prvi posao nasao kao magacioner. Neko vreme sam radio u "Naucnoj knjizi" i tu zavoleo pisanu rec. Vojsku sam odsluzio 1957. godine i odlucio da odem kod jednog prijatelja u Nemacku. Izasao sam iz Jugoslavije sa pasosom kada sam imao dvadeset i cetiri godine i zauvek ostao u tudjini - seca se Vlada Bjelopetrovic.

Mira i Slobodan Pavlovic NAJVECI SRPSKI DOBROTVORI Malo je Srba koji su jos za zivota, u ovim teskim vremenima dvadesetog veka, postali legende svog naroda. To je pored nekolicine patriota i humanista, uspelo i Miri i Slobodanu Pavlovicu, srpskim dobrociniteljima iz Cikaga. Srpskom narodu u otadzbini Pavlovici su pocetkom nemirnih devedesetih godina podarili most na Drini, koji je u zagrljaj bacio dve srpske zemlje i spasao zivote hiljadama srpskih izbeglica, crkvu Hristovog Vaskresenja u Popovima, koja je vratila pravoslavlje u rodni kraj i spomenik Knezu Ivi od Sembrije, zastitniku srpstva i roda svog. Ova njihova dela narod je jos tada nazvao po svome Trojstvo Pavlovica.

Snovima i mislima vezani u tudjini za srpski narod Mira i Slobodan su samo, kako jednom rekose, zeleli da uzvrate za dobro koje su dobili od roditelja i svog naroda. Rodna gruda i stari kraj podarili su im ime i obraz, ljubav i postovanje, rad i veru da ih cuvaju od gorkih iskusenja u Americi. Bogu i narodu darivali su i crkveno pomirenje, kojim je prevazidjen raskol star trideset i pet leta, monument narodnog pesnika Filipa Visnjica, i statue Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla, srpskog junaka Radovana Karadzica i Srpske majke, da u teskim vremenima Srbi imaju kome da veruju i koga da slede. Sto rece vladika Vasilije "Pavlovici su zrtvovali sebe za narod, zato su oni narodni ljudi!" Pavlovici nikada nisu zeleli da budu nemi svedoci stradanja svog naroda. U Americi su svojim porukama budili iz sna predsednika i njegove tvorce satiranja Srba. Spasili su robije srpskog heroja u emigraciji ponositog Nikolu Kavaju. Vracali su se svom ognjistu i svom narodu bezbroj puta sa tovarima lekova, hrane, medicinske opreme, sa recima utehe i optimizma, vrednijim u ratu i od zelenih dolara i od samog zlata. Sredinom devedesetih Miri i Slobodanu Pavlovicu u sred Cikaga, u san je dosao nebeski grad Slobomir sa Pavlovica kulom, svetiljom srpskom, na centru. O tome je pisac Sinisa Kovacevic, oktobra 1995. godine, cini se, izrekao prorocanske reci: "Bracni par Pavlovica, Srbi iz dijspore, odavno je stao uz kapetana Misu Anastasijevica, Savu Tekeliju, Kolarca, Simu Igumanova...Dice se crkvom u svom selu, spomenikom knezu Ivi od Semberije, Pavlovica mostom. Sada u Republici Srpskoj hoce da dizu grad. Na samoj obali Drine. Grad sa pogledom na Srbiju. Tesko cete ga dici, dragi moji Pavlovici, ako nesto ne uzidate u temelje. To mora biti nesto jako drago i blisko. Kao sto je bila Gojkova ljubovca, da bi se Skadar podigao..." Obilici iz Amerike Kao da su zeleli da ispune zavet ovog srpskog pisca, Mira i Slobodan Pavlovic su u jesen 1997. godine, potpisali ugovor, i u Srbiji, i u Republici Srpskoj da podizu grad Slobomir. Godinu dana kasnije na stotinu pedalja od Drine i deset kilometara od Bijeljine udareni su temelji prve kuce u gradu s pogledom na Srbiju. To ce biti prva Srpsko-americka banka u otadzbini. Mira i Slobodan Pavlovic darivali su svom narodu svoju dobrotu, svoje imanje, ali i svoju ljubav. U Slobomir su odlucili da uzidaju i svoja srca. Pavlovici su srpskom narodu od srca darivali, a od srca im je uzvraceno. Narod ih je u pesme stavio, a deca u svoje price i crteze. Po volji naroda Pavlovici su postali novi srpski Obilici. Bogu su pozajmili, a i Bog im je vratio, kako rece jedan semberijski paroh. Srpska pravoslavna crkva i patrijarh Pavle ovencali su ih Ordenom Svetog Save prvog reda. U ranu jesen 1998. godine Mira i Slobodan su odlucili da daruju i sebe otadzbini. Poceli su u Popovima da zidaju dvore Pavlovica i skolu za svu decu Semberije, da mogu sutra, kada se zauvek vrate iz Amerike da udju u svoju kucu. Mira i Slobodan Pavlovic dosli su pre tridesetak godina u Ameriku. Ona je sa roditeljima i bracom pobegla preko Austrije u Njujork i Cikago, a on iz Skoplja, preko Beograda. U ruci je imao mali kofer i cetrdeset dolara u dzepu. Slobodan Pavlovic se rodio 1938. i rastao pored Drine, u selu Popovi kod Bijeljine. U porodici zemljoradnika Mike i Jovanke Pavlovic bio je cetrvrto od osmoro dece, najmrsaviji, najnemirniji, ali i najvredniji. Ova poslednja osobina mu je, gotovo, urodjena. U Ameriku je dosao 1965. godine, na njurjoski Sajam tehnike. Prvi put je tada leteo avionom. Kada je video more u njurjoskoj luci, pomislio je da ce sleteti na vodu, a kada je ugledao parking sa automobilima, pomislio je da ce aterirati na njihove krovove. Videvsi tolike limuzine rekao je sebi: "Ovo je zemlja za mene!" Njegov teca, koji je iz Gere u drzavi Indijana dosao da ga saceka, zagubio je svoj automobil na parkingu aerodroma "Kenedi", pa su ga puna tri sata trazili. I kad su ga nasli, Slobodan je naterao tetku i tecu da obidju Sajam tehnike, da on vidi kakve kipere i kamione imaju ti Amerikanci.

Kao sto mu je u Skoplju pomogao Anton Donku, tako je u Cikagu, mladom Popoljaninu, nevicnom da barata engleskim jezikom, pomogao inzenjer Vlada Zecevic, bivsi cetnicki komandant. Nasao mu je posao na traci, u fabrici radio aparata "Zenit". Dolar i devedeset centi na sat. Imao je dovoljno za sobicu, za skolu engleskog i za sendvic. Tu u fabrici upoznao je Miru Krkljus, cerku Mike Krkljusa, politickog emigranta iz Sajkasa. "Bila je toliko mrsava da si na njen kuk mogao rucnu torbu da okacis!" - seca se Slobodan Pavlovic. Prvih dana januara 1966. godine Mira i Slobodan su otisli kod opstinskog sudije da se vencaju. Nisu imali ni vencanicu, ni burme. Nisu ni razumeli sudiju sta prica, dok im neka Poljakinja nije prevela njegovo pitanje: "Da li ti ljubis Miru?" Slobodan, umesto da kaze sudbonosno "da", zgrabio je Miru i poljubio je. Sudiji je to bilo dovoljno da ih proglasi muzom i zenom. Mira je tada imala devetnaest godina. Vencanje su proslavili tajno, u srpskoj kafani "Cup", uz "seven ap" i "koka-kolu", jer nisu imali para da caste svoje prijatelje. Mala Mira iz Sajkasa O svom begstvu iz Jugoslavije i putu u Ameriku sa samo petnaestak godina Miroslava Mira Pavlovic mi je jednom prilikom kazivala: - Moj otac Mika Krkljus je rodjen u Sajkasu, a majka Smiljka iz porodice Kulacic, rodjena je u Idvoru kod Zrenjanina, odakle je i cuveni naucnik Mihailo Pupin-Idvorski. Mamim otac DJoka i najmladji brat Ilija poginuli su u Drugom svetskom ratu. A dva starija brata Zarko i Andjelko odvedeni su u zarobljenistvo. Odatle se Andjelko vratio kuci, dok je ujak Zarko posle zarobljenistva, iza rata otisao za Ameriku. Tata je upoznao mamu u selu Susara kod Vrsca, kada je otisao da poseti zvog brata Gruju. Kad su se uzeli i doselili u Sajkas kupili su jednu zapustenu srpsku kucu kod zeleznicke stanice. Moji roditelji su morali da je renoviraju. Ja sam se u toj kuci rodila. Moji roditelji nisu mogli finansijski da izdrze da nas skoluju, a shvatali su da u Jugoslaviji nema neke perspektive za njihovu decu. Kako je moj ujak, Zarko Kulacic, od 1945. godine vec bio u Americi, u kuci se pravio plan kako da krenemo u beli svet. Tatina braca, a i jedna mamina sestra vec su bili u Austriji. Oni su nas pozurivali da napustimo Vojvodinu i Srbiju. Pobeci iz Jugoslavije sa decom 1960. godine preko granice, bilo je, gotovo, nemoguce. Zarko, Miroslav i ja o tom maminom i tatinom planu nismo znali nista. Pobegli smo u Austriju 13. jul 1960. godine i posle zivota po izbeglickim logorima stigli u SAD 26. juna 1964. godine. Aprila 1965. godine nasla sam novi posao u fabrici radija i televizije "Zenit Radio Korporejsn". Plata je bila veca, 1,85 dolara na sat, a imali smo i sindikalne beneficije. Za vreme rucka u menzi sedeli smo po grupama, svako sa svojim zemljacima. Nas Srba bilo je podosta. Jednog ujutro jedna radnica nam je rekla: - Danas su primili jos jednog naseg. Ime mu je Slobodan. Posle dva meseca zabavljanja Slobodan i ja nasli smo se kod sudije, koji nas je 3. januara 1966. godine proglasio muzem i zenom. Imali smo vencani list. Imali smo samo jedno drugo. I nista drugo. Vencanicu nisam imala. Kupila sam jednu zelenu haljinu sa masnicom i u njoj sam se vencala. I danas je cuvam. Nismo imali ni burme, ni svedoke. Nismo imali ni medeni mesec, ali smo imali svecani rucak, kod Slobodanove tetke. Ona nas je prva pozvala u goste. Otisli smo vozom u Geru, jer nismo imali kola. Lepo nas je docekala. Nas dve smo se brzo sprijateljile. Nismo znali za luksuz, pored cistog srca, par haljinica, jednog odelo i par kosulja, nismo mali nista vise.

Ziveli smo jako skromno. Sve sto smo imali mi smo radom stekli. Cim sam dosla u Cikago upisala sam srednju skolu, ali kad sam se 1966. udala prekinula sam skolovanje, pa sam ga kasnije nastavila. Mnogo sam radila, Slobodanu sam placala studije, nisam imala vremena za redovno obrazovanje, pa sam uzimala razne kurseve. Isla sam i u vecernju skolu za biznis i nekretnine, kao da sam znala da cemo se baviti trgovinom zgrada i stanova. Slobodan Pavlovic nista danas ne porice i sam cesto u sali ozbiljno kaze: - Mene je moja zena izdrzavala i skolovala. Kad smo videli da nama nema buducnosti u toj fabrici, odlucili smo da ja upisem Elektrotehnicki fakultet. Mira je tada nedeljno zaradjivala 75 dolara, a trideset i pet smo davali za skolarinu. Bilo je dana kada smo kupovali i jeli samo bajat hleb. Diplomirao sam za 33 meseca. A onda sam upisao Skolu za menadzment i nekretnine. Radio sam tada dva posla istovremeno i studirao. Sa Mirom sam se vidjao samo nocu, kada bih dosao sa posla. Kada sam dobio prvi posao na nekretninama, kod Judzina Mataskina, shvatio sam da je bolje biti trgovac stanovima i zgradama, nego elektroinzinjer - kaze Slobodan Pavlovic. Najbolji prodavac nekretnina u Cikagu Godine 1975. Slobodan Pavlovic je i zvanicno, sto je i u novinama zabelezeno, bio najbolji prodavac nekretnina u Cikagu. Kupovao je i prodavao po desetak zgrada nedeljno i pravio promet od 450.000 dolara. A onda je odlucio da sebi i Miri kupi jednu zgradu sa tridesetak stanova, na Francisko ulici. U dzepu su imali samo dve hiljade dolara. Od tasta Mike i brata Vukasina pozajmili su jos sest hiljada. Tima parama su podigli kredit kod banke i kupili tu zgradu za 60.000 dolara. Nekoliko meseci Slobodan i Mira Pavlovic vodili su pravi rat sa "Prljavim Frenkom", vodjom hipika, koji su ziveli u toj zgradi. Uz pomoc Mirine brace, Zarka i Miroslava, koji su bili vijetnamski marinci, ovi stanari su oterani, ali skola gazdovanja je Pavlovice skupo kostala. Citav inventar je bio polomljen, a Slobodan je od straha i sekiracije osedeo i poceo da gubi svoju bujnu kosu. Drugim delom kredita finansirali su renoviranje zgrade, zbog cega joj je skocila vrednost i posle nekoliko meseci je prodali, opet, sebi, za 120. 000 dolara. Posle odbitka svih troskova Pavlovici su u ovom svom prvom poslu, kroz refinansiranje, zaradili 60. 000 dolara u kesu. Onda su na kredit kupili drugu zgradu, na Polajna aveniji, pa trecu, cetvrtu ...Danas ih ima tridesetak. O njima brine cetrdeseta zaposlenih nastojnika, majstora i sluzbenika kompanije "Hilkrest rilestejt". U zgradama Slobodana Pavlovica u Cikagu danas zivi oko sest hiljada ljudi. O svom umecu pravljenja para Pavlovic kaze: - Ja sam vrlo brzo postao majstor da kuce prodajem sam sebi i da tako pravim veliki kes. Prvi milion dolara zaradio sam vec 1978. godine. Tada jos nisam bio drzavljanin SAD, pa sam morao da kupima papire za osam hiljada dolara. Tada su me Amerikanci prekrstili, jer su mi upisali ime mog oca Mike kao moje ime. Tako sam postao "Majk Pavlovik". Kapital koji sam stekao ulagao sam u druge poslove po Americi. Kupovao sam i otvarao restorane, akcije nekih banaka, imam i dvadeset busotina za naftu, ali mi ti poslovi nisu isli tako dobro kao trgovina nekretninama. Meni je dovoljno da zgrada izdrzava sama sebe, da donosi, makar, pet odsto profita i da ja na njoj i dalje radim. A ako joj cena naglo skoci ili ako gubi, ja je prodajem! Mira i Slobodan Pavlovic nisu, kako sami kazu, najuspesniji, najbogatiji i najpoznatiji Srbi u Cikagu i drzavi Ilinois. Imaju kucu na jezeru, vikendicu u Arizoni, automobil "Rols Rojs" u garazi, i jos sedamdesetak clanova svojih familija u Americi. Ispred njih su, kazu, veliki biznismeni, prvo Branko Tupanjac, hotelijer i Vlado Bjelopetrovic, fabrikant. Pavlovica cuprija Ali, Pavlovici su, verovatno, bili prvi koji su sa svojim milionima, jos pocetkom osamdesetih, nekim cikaskim Srbima zapali za jezik i oko. Kada je Pavlovic davnih sezdesetih godina odlazio iz Popova u svet, otac Mika, tuzan sto mu dete odlazi od kuce, rekao mu je iskreno: "Idi sine, ali se ne vracaj!" Otac se bojao da ce ga najnemirnije i najmrsavije njegovo dete negde tamo u tudjini obrukati. Drzeci se tog ocevog zaveta Slobodan Pavlovic se borio da uspe.

- Imao sam zelju da idem napred i samo napred! Bog je dao da uspem i ja sam vecno zahvalam i svom ocu, i majci, i kraju u kome sam odrastao" - prica danas Slobodan Pavlovic. Ta potreba da vidi rodni kraj povukla ga je 1990. da se posle dvadeset i pet leta provedenih u Americi, prvi put uputi u Popove i Bijeljinu. Stigao je selo sa Mirom, sa neba. Izasao je iz helikoptera u belom mantilu i sa velikim kaubojskim sesirom na glavi, koji su mu seljaci odmah oteli, nosali ga na smenu sedam dana i vratili kada je njihov Sloba trebalo da krene natrag i Cikago. Svom selu na dar doneo je spomenik knezu Ivi od Semberije, u cije se ime i srpstvo kleo i u otadzbini i u tudjini. Dve godine kasnije selu Popovi poklonio je prvu crkvu, ozivljenu uspomenu na molitvenik koji mu je otac poklonio jos 1950. godine, kada je zbog cetnikovanja lezao u bijeljinskom zatvoru. I danas, svakog jutra kada se probudi Slobodan Pavlovic se moli Bogu stihovima iz tog ocevog molitvenika. Kada ga je 1990. godine, posle svecanog otvaranja spomenika i slavlja u Popovima, televizijski snimatelj Milan Knezevic upitao: "A sta dalje Slobodane?", Pavlovic je kao iz topa odgovorio: - Gradicu most na Drini! Izrecena glasno ova ideja, koja se kod Pavlovica radjala godinama kao detinjasti san, docekana je i protumacena u Bijeljini kao hir bogatog Srbina iz Amerike. Tadasnji predsednik opstine ga je uveravao da je gradu potrebnija "fabrika, koja ce da zaposli mnogo ljudi" i da "most ne moze da se pravi, jer se gradi hidroelektrana". Sve bijeljinske fabrike su tada 1990. bile zatvorene, a hidrocentrala je bila tek u dugorocnim planovima. - Ja sam shvatio da oni ne znaju sta zele. Rekao sam im, da cu ja da platim milion dolara za gradnju mosta, a da tadasnja Bosna i Hercegovina i Srbija pokriju ostale troskove. Rukovodstvo iz Sarajeva mi je porucilo da njih ne interesuje nikakav most na Drini, koji ce da ih spaja sa Srbijom, a funkcioneri iz Beograda su rekli da za takav projekat nemaju para. Odgovorio sam da cu ja sve sam da platim. Mislio sam da to bude most od 160 metara duzine, koliko je potrebno da se premosti Drina, tamo gde je radila skela. Jednog dana, medjutim, javili su mi da novine po Beogradu pisu kako mi neki inzinjer Kostic nudi besplatan projekat mosta na Drini, ali u duzini od 45o metara. Za mene je to bilo mnogo. U pregovorima sa vladom Srbije dogovorili smo se da potpisemo ugovor o kocesiji i da citav projekat bude oslobodjen poreza. Most sam sa preduzecem "Zidar" iz Loznice gradio u dve faze, obe su zavrsene na Veliku Gospojinu 1992. i 1996. godine. Na kraju sam ja morao sve sam da platim - 4,2 miliona dolara. Taj most je vredeo mnogo vise. Spojio je Srbe sa leve i desne obale Drine, a avgusta 1995. preko njega je preslo 85.000 krajiskih izbeglica, koje su spasle svoje zivote begstvom u Srbiju iskreno ce Slobodan Pavlovic. Ne licis mi na Arkana Da bi dosao do zivog novca Pavlovic je prvo prodao jednu svoju zgradu, na Eston ulici u Cikagu, za 1,1 milion dolara. Od banke je, posle odbijanja dugova, dobio 825.000 u kesu. A kada je vratio i neke svoje poslovne dugove, ostalo mu je u rukama tacno 530.000 dolara. Toliko je iznosio i prvi cek, koji je Slobodan Pavlovic potpisao i poslao za Beograd: - Kad sam ga potpisao osecao sam se kao da sam napisao jedan dolar. Nije mi bilo zao. Zeleo sam to da uradim i bio sam zbog toga srecan. I drugo, sve sto sam ja dao za taj most, meni se vratilo mnogo vise. Kada je 1992. godine Drina premoscena Slobodan Pavlovic je iz Cikaga doneo svilenu srpsku zastavu, dugu 150 metara i postavio je celom duzinom na ogradu mosta. Kostala ga je, kaze, 1.500 dolara. Doneo je avionom iz SAD kao specijalni paket. Mesec dana kasnije Amerikanci i OUN su uveli ekonomski embargo prema Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Cekovi Slobodana Pavlovica morali su zato da putuju ilegalno ili kao roba kupljena u inostranstvu. Radovi na mostu su usporeni, pa su zlobnici vec poceli da govore: "Pavlovic nema vise para". Gradnju mosta pratili su i podrzavali novi srpski lideri iz Srbije, Radoman Bozovic, Stanko Cvijan, Vukasin Jokanovic, Branislav Ivkovic, i iz Republike Srpske dr Radovan Karadzic, dr Biljana Plavsic, general Ratko Mladic, dr Nikola Koljevic i svi premijeri sa Pala. Ni crkva nije ostala ravnodusna prema ovom poduhvatu jednog srpskog iseljenika. Za negovanje i uzdizanje srpstva i pravoslavlja, za pomoc srpskom narodu Mira i Slobodan Pavlovic su 1992. godine na otvaranju prve faze mosta na

Drini kod Badovinaca, od Sinoda Srpske pravoslavne crkve dobili orden Svetog Save prvog reda. Orden Sveti Sava, najvise priznanje za dobrocinstvo koje je jedan Srbin iz Amerike dobio, Slobodanu Pavlovicu urucio je vladika Vasilije, izaslanik Njegove svetsoti patrijarha srpskog gospodina Pavla. Tog dana Zeljko Raznatovic je Pavlovicu u ime Srpske dobrovoljacke garde urucio orden Milosa Obilica, a da ovaj nije ni znao od koga ga prima: - Pridje mi covek na mostu i kaze: "Ja sam Zeljko Raznatovic, da li mogu da ti urucim orden Srpske dobrovoljacke garde?" Ja mu kazem: "A sto ne bi moglo?" I primim ja taj orden, lepo se izljubismo, a da ja nisam ni znao ko je taj covek. Kad posle na rucku, sedi on pored mene i kaze: " Ja sam Arkan!" "Ti si Arkan!? Pa, ne licis mi. Na CNN-u izgledas mnogo strasnije! - kazem ja njemu potpuno iznenadjen. Poverenje koje su srpski lideri i sam narod imali u porodicu Pavlovic bili su u otadzbini jaci od neproverenih glasina pojedinaca iz dijaspore. U prolece 1996. godine Vlada Republike Srpske i sam predsednik dr Radovan Karadzic odlucio je da imenuje Slobodana Pavlovica za specijalnog privrednog izaslanika RS u Americi. U tom svojstvu Pavlovici su imali susrete sa Hilari Klinton, sa kongresmenom Rodom Blagojevicem, sa ambasadorima Vorenom Cimermanom i Ricardom Holbrukom, sa Tedom Kenedijem, ali i sa srpskim princevima Aleksandrom i Tomislavom Karadjordjevicem. Americkom predsedniku Bilu Klintonu poslednjih godina Slobodan Pavlovic je uputio stotinak pisama protesta zbog antisrpske politike Vasingtona. Na vecinu tih poruka Klinton je sa zahvalnoscu na misljenje odgovorio. Svake nedelje, pre nego sto je odlazio na spavanje, srpski biznismen iz Cikaga, Slobodan - Majkl Pavlovic slao je telefaksom pismo americkom predsedniku Bilu Klintonu u Vasington. U tom pismu Pavlovic pozivao je prvog coveka Amerike da uskoro primi u goste Tijanu Ivanovic iz Smedereva. - Na konkursu "Pisite americkom predsedniku", koji smo Mira i ja organizovali zajedno sa beogradskim listom "Politikin zabavnik", od stotine pisama, najtoplije je bilo ono koje je napisala Tijana Ivanovic. Mi smo, medjutim, pored njenog pisma, naknadno Beloj kuci i Bilu Klintonu poslali jos stotinak poruka, koje su im uputili malisani iz Jugoslavije. Iz Vasingtona smo dobili pismo Bila Klintona nasoj mladoj Srpkinji Tijani Ivanovic, koje je objavila sva srpska stampa u otadzbini - rekao mi je Slobodan - Majkl Pavlovic. Izaslanik dr Radovana Karadzica Pavlovic je sa svojim americkim advokatima, koji su licno dolazili na Pale, Vladi RS vec ranije nudio projekte novog Ustava RS i pratecih zakona, kao podlogu za modernizaciju ove srpske drzave, ovog puta, 1996. godine ponudio je Republici Srpskoj priliku da saradjuje sa Svetskom bankom. Kao specijalni izaslanik Slobodan Pavlovic je trebalo u ime RS u SAD da sakupi 30.000 potpisa srpskih iseljenika kao garanciju za kredite koje bi Svetska banka uputila na Pale. Taj posao je dobro krenuo, Srbi iz Amerike su poceli da daju svoj potpis za Republiku Srpsku. Jedna sluzbenica Svetske banke je iz Njujorka otisla na sastanak sa predstavnicima RS u Sarajevu. Tada je sa Pala, nekim Srbima u SAD, od premijera Rajka Kasagica doslo naredjenje da se "sa Pavlovicem vise ne radi". - Meni je sa Pala stiglo samo jedno pismo, u kome se kaze da je Vlada RS povukla moje imenovanje za specijalnog privrednog izaslanika u SAD. Ja Vladi RS nisam dao ostavku vec sam napisao dr Radovanu Karadzicu i Rajku Kasagicu pismo i pitao ih sta se dogodilo. Premijer mi nikada nije odgovorio, a predsednik mi je, jednom prilikom rekao: "E, moj Slobodana, znam ja bolje nego ti kakvi su Srbi ljudi!" Onda sam saznao da je posle mog imenovanja, jos 1996. godine, iz Cikaga na Pale doslo 250 pisama i faksova protiv mene. A jedan predsednik crkveno-skolske opstine, koji nije verovao sopstvenom faksu da je stigao u Republiku Srpsku, otisao je iz Cikaga licno na Pale, da me ogovara rece Pavlovic, izbegavajuci da kaze ime tog crkvenog predsednika. Tako je zahvaljujuci upornosti nekih Srba iz Cikaga posao sa Svetskom bankom iz Njujorka, oko zajma za RS propao. A Slobodan Pavlovic je nastavio da radi dalje svoj patriotski posao. Danas mu u tim srpskim poslovima pomazu njegov brat Vukasin, sestre Joka i Caca i jos sezdesetak potomaka Pavlovica koji zive u Americi. Kod kuce u Popovima ostali su dva brata i sestra sa svojim porodicama. Pavlovici nikada nisu dali da ih daljina razdvoji. I Mira Krkljus-Pavlovic, kada se udala vrlo brzo je prihvacena u Popovima ne samo kao snajka vec kao da je njihova. I Mirina familija Krkljusa vremenom se preselila u SAD: - Amerika je mojoj porodici Krkljus donela puno srece, ali i tuge. Moja braca Zarko i Miroslav su, cim

su se zamomcili dobrovoljno su otisli u Vijetnam. Sreca je bila da se to desavalo u vreme predsednika Niksona, koji je vijetnamski rat privodio kraju, pa su i Miroslav i Zarko Krkljus bili u americkoj uniformi dve, odnosno cetiri godine. Miroslav ima cetiri vojne medalje, koje je dobio od SAD za vojne zasluge u Vijetnamu. Ima svoj posao i svoju familiju. Sa zenom Dzuli imao je troje dece. Sina Majka, izgubio je, na zalost, 1997. godine, kada se utopio. Tako da sada Krkljusi u Americi nemaju muskih naslednika. Zarko je u Vijetnamu bio 1969. godine i nije dobijao vojna znamenja. Njegova prva zena Silvija bila je poreklom iz Gvatemale. Od 1984. zivi sa Seron na Floridi. U zaliva Meksiko, kod Sent Pitersburga imaju tri restorana. Moj tata je u SAD proziveo lepe dane i stekao zasluzenu penziju. Umro 1993. godine. Moja mama ima 84 godine i zivi kod mene je kuci. I ona svoju penziju. U jednom trenutku u Americi je bilo cak sedamdeset i pet clanova porodice Krkljus. Ali, svi su se posle, kako je ko stario, vracali natrag da umru u svom rodnom mesto, u Sajkasu. Danas mi Krkljusi u Sajkasu imamo samo jednog rodjaka. To je moj brat od strica Rade Krkljus rekla mi je gospodja Mira Pavlovic. U jesen 1997. sa novim paljanskim premijerom Klickovicem potpisao je Ugovor o izgradnji novog grada Slobomira, koji je uvazavala i dr Biljana Plavsic i premijer Milorad Dodik. Kamen temeljac je vec postavljen, a prva zgrada, velika Srpsko-americka banka u ovom "gradu sa pogledom na Srbiju" treba da bude podignuta narednog proleca. Tako su Mira i Slobodan Pavlovic poceli da jos jedan svoj san opretvaraju u javu. - Mastamo da jednog dana setamo Slobomirom i obalom Drine, a da kraj nas trce deca i vicu: "Dobar dan teta Miro, dobar dan cika Slobodane! iskreno ce Slobodan Pavlovic. Istovremeno, Pavlovici su u Bijeljini podigli spomenik Filipu Visnjicu, a u Popovima otkupili zemlju za gradnju osnovne skole, udarili temelje Parohijskog doma i sopstvene kuce. Jer, Slobodan i Mira planiraju da se, uskoro, preko svog mosta na Drini, vrate natrag u Popove. U crkvenom dvoristu u Popovima zavrsava se izgradnja Pavlovica doma, nove kuce Mire i Slobodana. Kada su u jesen 1998. svi Pavlovici iz SAD bili u crkvenoj porti Slobodan Pavlovic im je svecano obecao: - Ja sam vas odveo u Ameriku, ja cu vas sve vratiti kuci!

Nikola Nik Petrovic ERA IZ MEKSIKA Srbija nije Irak, porucio je jos 1993. godine meksiskim citaocima dr Nikola Petrovic u svom clanku o odnosu SAD prema gradjanskom ratu u Jugoslaviji. Uvek kada se ovom profesoru ekonomije i finansija na Univerzitetu Meksiko Siti pruzila prilika, on je kazivao Meksikancima istinu o svom narodu i svojoj otadzbini. To je, iskreno govoreci, jedan od retkih srpskih glasova u Srednjoj Americi, cije su drzave nekada bile nas veliki nesvrstani prijatelji. Danas su nas te zemlje, a posebno Meksiko, izgleda, zaboravile. "U politikim okolnostima ogromne dominacije SAD u medjunarodnim odnosima, a narocito, ako se zna da su Srednja i Juzna Amerika pretvorene u koloniju Vasingtona, niko se ne usudjuje da stane na stranu srpskog naroda. Citav zivot juzno od nevade i Teksasa zavisi od kapitala i politike SAD, kojim se kupuje jeftina radna snaga i jos jeftinija rudna bogatstva. Ja zato i ocekujem da ce Meksiko javno stati na stranu srpskog naroda, jer znam i osecam da u ovoj zemlji ima dosta simpatija za Jugoslaviju", kaze dr Nik Petrovic. Punih trideset godina dr Nik Petrovic zivi u Meksiku. Dosao je u ovu zemlju iz SAD kao finansijski ekspert hemijskog konerna "Monfigo" da bude direktor juzno-americke filijale. Medjutim, Nik se zaljubio. Njegova verenica je ubrzo svom dugom prezimenu sa dvanaestak imena (Rosa del Karmen Elena Fernandes Gonsales Navaro Himenes ponci de Leon Rojas Haradon Himenes) dodala, jos jedno

 Rozita de la Petrovic. Rozita i dr Nikola Petrovic izrodili su troje dece koja danas zive u SAD i Meksiku. U njihovoj kuci govori se srpski. Kad je njihova trpeza puna pica, gospodja Petrovic veselo uzvikne: "Cep, cep u slavinu!" "U Meksiku Sitiju ima stotinak srpskih porodica. Na jugu kontinenta u Cileu i Argentini pesma "Tamo daleko" je i danas njihova jugoslovenska himna. Gradjanski rat, zbog delovanja hrvatskih nacionalista, posebno u Argentini i Paragvaju, ali i muslimanskih, osetio se i ovde u Meksiku, jer su ti ljudi vrlo brzo sva jugoslovenska predstavnistva pretvorili u filijale dr Franje Tudjmana i Alije Izetbegovica. Posebno se to odnosi na "Energoinvest", preko kojeg se odavde svercuje oruzje. Iz tih krugova otvorena je i antisrpska kampanja, kojoj se nasa mala kolonija suprotstavlja predavanjima, pisanjima demantija i slanjem clanaka, ali i knjiga meksickim redakcijama" rekao mi je dr Nik Petrovic. Uzicki djak Nikola Petrovic je rodjen 1929. godine u Uzicu. Njegov otac Dragomir, zvani Drago, bio je poznati vodenicar. Ta uzicka vodenica stara je 130 godina. Nju je 1862. godine Hasan bej Vitezovic prodao Milanu Kaljevicu iz Uzica za 450 dukata cesarskih. Vodenica je imala tri kamena i usput u reku DJetinju. Dr Nikola Petrovic i danas u svom novcaniku nosi prepis ovog "hudzeta" koji je potvrdjen u Minsitarstvu unutrasnjih dela 1870. godine u Beogradu. Kasnije su potomci Milana Kaljevica prodali tu vodenicu za 483 cesarska dukasta, sto je sudija DJ. Petrovic iz Uzica potvrdio 1875. godine. A Radovic je bio ujak Nikoline majke, koja je taj mlin donela u miraz svom muzu Dragomiru Dragu Petrovicu. - Jos kao dete jurio sam za loptom, a kao momcic sam postao i clan FK "Sloboda". Igrao sam neko vreme i za prvi tim, sve dok nisam otisao u vojsku. Bio sam u jedinicama nacionalnih snaga. Imao sam samo petnaest godina kada se rat zavrsio. Tada su me partizani zarobili i pripremali da me posalju na Sremski front. Kad je potpisan mir, devetog maja 1945. godine, nas, decake zarobljenike, vlast je proterala u Bitolj, kao dopunu 22. partizanskoj diviziji. Ja sam sa dvojicom drugara pobegao jedne noci preko granice u Grcku. Tu sam bio nekoliko meseci zatvoren, jer su Grci smatrali da sam ja komunisticki agent - seca se dr Nik Petrovic. Ko zna kakva bi bila njegova izbeglicka sudbina da nije u logoru za izbeglice Siros, i potom Lavrin, sa svojim Srbima zaigrao fudbal. Usao je u ekipu izbeglica, koja je igrala na turnirima po grckim logorima. Gotovo kompletan tim je 1947. godine prebacen u Italiju uz pomoc humanitarne organizacije IRO, gde je nastupao pod imenom "Kraljevina Jugoslavija". - Ja sam jos u Uzicu, igrao centarhalfa, pa mi je to mesto najvise odgovaralo i u ovoj ekipi. Igrali smo sjajno. Pobedjivali smo sve, pa cak i Madjare koji su bili najbolji igraci u izbeglickim italijanskim logorima. Fudbal je, medjutim, za mene bio spas. Otrgao me je od stranputice i uveo u zivot. Decembra 1950. godine dobio sam useljenicku americku vizu. Bio sam najpre neko vreme u Cikagu, a potom se odselio u Geru, centar cetnicke emigracije. Tu mi je fudbal postao profesija. Klub "Srbi u Geri" mi je placao stan, hranu i dzeparac, sto je bilo dovoljno da nastavim skolovanje . pricao mi je Nikola Petrovic, koji je igrao i za "Srpski sportski klub" iz Milvokija. Za samo tri godine ovaj mladic iz Uzica zavrsio je studije finansija i upisao magistraturu na univerzitetima u Cikagu i Detroitu, ali fudbal nije ostavljao. Poljska ekipa "Orlovi" mu je nudila velike pasre da potpise ugovor za njih, ali je Nik Petrovic, ipak, presao u tim Srba iz Milvokija. Ekipu je vodio trener Dragomir Kresovic, sa kojim je Petrovic osvojio tri titule sampiona regija i drzave, tako da je na kraju ovaj srpski tim usao u prvu americku ligu. Bio je to 1956. godine najveci sportski uspeh jednog srpskog kluba. U tim ekipama igrao je i sa Beogradjaninom Miletom Tadicem, koji je danas sekrtar Sabora srpskog ujedinjenja, kojim je dr Nikola Petrovic doskora predsedavao. - Fudbal sam napustio zbog poslovnih obaveza. Putovao sam dosta po svetu. Ziveo sam u Engleskoj, Belgiji, Nemackoj, Spaniji... Jednostavno, zapoceo sam jedan novi zivot, u kome nije bilo mnogo mesta za sport. Pocetkom sezdesetih usao sam u biznis kao finansijski eksperthemijskog koncerna 'Monsanto', koji me je 1962. vec poslao u Meksiko za direktora filijale u Juznoj Americi" - seca se dr Nikola Petrovic svog dolaska u Meksiko.

Ovaj ugledni biznismen vec tada je govorio sest stranih jezika grcki, italijanski, engleski, spanski, ruski i nemacki. U Meksiku je dobio sina Aleksandra i kcerke Olgu i Anu. Uporedo sa poslom, Nikola Petrovic je spremao doktorat iz oblasti finansija, koji je polozio u Meksiko Sitiju. Tu je 1970. godine imenovan za predsednika Finansijskog komtieta Meksika, i angazovan za redovnog profesora Univerziteta. - Ja sam u Jugoslaviju opet dosao tek 1971. godine. Pre dvadesetak godina put me je sluzbeno odveo u Brisel. Kako sam imao slobodnog vremena, odlucio sam da posetim rodni kraj bez straha da ce me u Uzicu neko uhapsiti. I dosao sam prvi put od 1945. godine, obisao roditelje, rodjake, rijatelje. Desetak godina kasnije doveo sam i moju porodicu, da vidi Srbiju. Bio sam tada u delegaciji Sabora srpskog ujedinjenja koja ej 1991. godine posetila Srbiju. I sada, uvek kad mogu, odlazim u Uzice, da vidim rodbinu i da pikam fudbal - nostalgican je dr Nik Petrovic. Nevolje u otadzbini Njegov prvi dolazak, medjutim, nije prosao bez nevolja. zbog toga sto je primio "strane drzavljane i pruzio usluge Amerikancima", a da to nije prijavio vlastima u roku od tri dana, otac Drago, vodenicar, kaznjen je sa 200 dinara u Uzicu kod sudije za prekrsaje. Prijavu su napisali lokalni milicioneri, a kako tvrdoglavi Drago Petrovic tu kaznu nije zeleo da plati, presudjeno mu je 25. novembra 1972. godine da odlezi sedam dana u zatvoru. Za SUP u Uzicu nije bilo vazno sto je Dragomiru Petrovicu dosao u goste sin iz Meksika, tada vec i potpredsednik Americko-meksickog univerziteta, profesor i vlasnik dve velike kompanije u Meksiko Sitiju.To, medjutim, nije omelo dr Nika Petrovica da iskaze svoju patriotsku dusu i u dalekoj Americi. Dr Nik je danas menadzer Bori Milutinovicu i on je uspeo da ovog trenera "zaposli" kao selektora americke reprezentacije. Poslednjih godina, u zelji da pomogne otadzbini, profesor Petrovic se, kao delegat iz Meksika, aktivno ukljucio u rad Kongresa sprskog ujedinjenja. Jedan od najagilnijih clanova tog ogranka je i Bora Milutinovic, doktorov veliki prijatelj i selektor americke fudbalske reprezentacije, koji je tri puta uecstvovao u radu Kongresa srpskog ujedinjenja. Na saboru ove najvece americke asocijacije nasih iseljenika, dr Nik Petrovic je jednoglasno izabran za novog predsednika. Na prvim sednicama Izvrsnog odbora dr Petrovic se zalozio da Kongres nastavi rad na skidanju sankcija prema SRJ, kao i na organizovanju humanitarne pomoci Srbiji i Crnoj Gori, a posebno aktivnosti na sirenju istine o Srbima u SAD. Zbog toga sve vise vremena provodi u SAD, posebno u Kaliforniji. Da bi direktno ucestvovao u radu Sabora srpskog ujedinjenja dr Nik Petrovic planira uskoro i da se preseli iz Meksika u SAD. I to na samo desetak kilometara unutar Kalifornije, jer odmah do granice sa Meksikom porodica Petrovic ima svoj mali ranc, kome je doktor Nikola dao prelepo ime "Zlatibor".

Zoran Kacar CAROBNJAK IZ ZEMUNA Sa covekom koji je izmislio "stomak eliminator" i prodao ga u preko milion komada u Jugoslaviji, sreo sam se poslovno dva puta - kada je ZoranKacar stanovao na Novom Beogradu, a drugi put je bio zitelj Floride, pa sam ga posetio u jesen 1998. u njegovoj vili od milion dolara. Posle sest sati razgovora uspeo sam da zapisem ispovest coveka koji je samo svojim rukama i glavom uspeo da zaradi milione: - Neko vreme sam ziveo u Dominikanskoj republici. U Santo Domingu sam kupio veliki stan. Onda sam se preselio u Floridu, gde kao strani gradjanin ne moram da placam porez na profit. U Majami Bicu imam vilu, koju sam platio 1,2 milion dolara. Na nju placam godisnji porez od 28.000 dolara i mesecnu ratu na kredit od 23.000 dolara. Svoj novac u Americi plasirao sam u akcije "Koka Kole", "Filip Moris" i "Brston Mag". Ulozio sam pet miliona maraka. Kad sam dobio kredit ulozio sam jos deset miliona dolara. Zvanicno ja sam u Americi investitor u kiparskoj firmi "Inkom", ciji sam ja i vlasnik. Kupujem i prodajem akcije. Radim u kuci, svakog dana, od devet do cetiri. Pratim preko mog brokera, preko komjutera i televizije, kretanje cena

akcija na Njujorskoj berzi.

Branko Macura KRALJ SVETSKE KUHINJE Nema coveka u srpskoj koloniji na Petom kontinentu, a i medju australijskim gurmanima i poslovnim ljudima, koji ne poznaje Branka Macuru. Ovaj mladic je danas, sigurno, najljubazniji sidnejski domacin svetskih filmskih i estradnih zvezda. Bilo kao vlasnik rent-a-kar kompanije "Silver Shadow Rols Roys", bilo kao vlasnik nekoliko restorana, od kojih je najpoznatiji "Legendarna Merilin", bilo kao kralj svetske kuhinje. Branka Macuru je nemoguce zaobici jer je tri puta bio svetski prvak u kuvanju. Zivot je hteo da je ovaj covek vrlo mlad, nakon rudarske skole u Zadru, jos sezdesetih godina otisao u Svedsku. Posao sam da vidim svet i da nadjem svoje mesto pod suncem. U Geteborgu sam radio u jednoj fabrici godinu dana. Svedska mi se nije svidela, pa sam odlucio da prihvatim ponudu imigracionih vlasti da odem u Australiju. Dobio sam besplatnu avionsku kartu i smestaj u hotelu, uz obavezu da u Sidneju idem u skolu za engleski jezik. Pre dvadeset godina ovaj grad je bio mali i prljav, pa sam ga napustio i otisao u Pert, koji ima vise evropskog duha. U izbeglickom logoru dobio sam posao u restoranu. Mada nisam nista o tome znao kao doseljenik nisam smeo da ga odbijem. Ipak, pokazalo se da sam bolji kuvar i ugostitelj, negoli rudar priznao nam je Branko Macura.

Bosko Tesanovic BIVSI SLUGA NAJIMUCNIJI SRBIN Prica o velikom donatoru, biznismenu, sigurno najpoznatijem Srbinu na petom kontinentu, Bosku Tesanovicu, izistinski lici na bajku, koju ona sam nerado pripoveda. - Ja sam siroce iz Like. Rodjen sam 1939. godine u selu Manjaci kod Mrkonjic grada. Kao dete radio sam po kucama u Banjaluci, u njivama brao kukruze i kupus, a u skolu isao kada sam stizao izmedju dve berbe. Sluzio sam za vreme rata i posle oslobodjenja po rodnoj Lici, Hercegovini, a potom i u Backoj, gde su mnogi nasi ljudi kolonizovani. Bio sam dete, ali sam upamtio taj rat. U secanje mi se urezala slika iz Banjaluke 1943. godine, kada su nasi Srbi skinuli sa biste poprsje pisca Petra Kocica i sakrili ga u jedan podrum da ga se Nemci i ustase ne bi dokopale. Nama, deci nasi su rekli da cutimo. I mi smo cutali, srecni sto i tako mozemo da pomognemo nasem narodu !

Milorad Rod Blagojevic BUDUCI PREDSEDNIK AMERIKE - Milorad Blagojevic je novembra 1996. u severnom delu Cikaga izabran za kongresmena SAD. Ovo je etnicki raznolika sredina, ima dosta Poljaka, Italijana, Meksikanaca, Jevreja, Nemaca, Iraca i Srba. Nas srpski glas je presudio. Milorad Blagojevic je pobedio republikanca Majkla Flanagana takvom vecinom kakav nije zabelezena u istoriji Demokratske stranke u Cikagu. Zato je kongresmen Blagojevic dosao medju glasace da se jos jednom susretne sa svojim Srbima. Da im se zahvali na podrsci, ali i da najavi svoju novu izbornu kampanju. Ovaj prijem u "Skadarliji" jeste zapravo pocetak bitke za novi mandat jedinog Srbina u americkom Kongresu - rekao mi je u poverenju dr Vuko Zecevic, lekar iz

SAD. Vodeci svoju politicku kampanju za ulazak prvo u Kongres americke drzave Ilinois advokat Rod Blagojevic je propagirao programe ekonomskog razvoja, socijalne i zdravstvene zastite Demokratske stranke u svom Petom distriktu. To je region koji pripada gradu Cikagu, i zahvata severne opstine Norfidz, Harvud Hajs, Franklin Park, Melrouz Park i Nortlejk uz jezero Micigen. Kako je Cikago sa 150.000 Srba najveci srpski grad u rasejanju i u svetu, to se advokat Milorad Blagojevic u svojoj politickoj kampanji i 1992. i posebno 1996. godine obracao za dvostruku pomoc i srpskim iseljenicima. Trazio je od njih prvo dotacije, od pet dolara do hiljadu, koliko ko moze da finanisjki da pomogne njegovu kampanju, a potom i njihove glasove, iako je poznato da su Srbi uglavnom republikanci.

DJordje Voinovic PRVI SRPSKI SENATOR Treceg novembra, 1998. godine biraci velike drzave Ohajo, izabrali su DJordja V. Voinovica za svog drugog republikanskog sentora. Voinovic je prvi Srbin u Senatu, prvi kome je ukazana takva cast u Sjedinjenim Americkim Drzavama. Guverner drzave Ohajo je posvetio citav svoj radni vek sluzeci interesima svojih biraca. Zapoceo je zapoceo svoju politicku karijeru menjanjem politicke klime u oblasti gde su vecinu cinile demokrate kada je zapoceo kampanju za mesto u parlamentu za Republikansku partiju. "Glasajte za ono sto vam je u krvi, a ne za partiju"- bio je Voinovicev slogan, kako bi pridobio slovensko etnicko okruzenje koje je vec po tradiciji glasalo za Demokratsku partiju . Tako je on trijumfovao vec pri svom prvom nastupu.

Velibor Bora Milutinovic SPASILAC FUDBALSKIH REPREZENTACIJA Da je sudbina fudbalskih ucitelja neizvesna najbolje zna Velibor Milutinovic, trener nigerijske reprezentacije, koji je posle ucesca na Svetskom prvenstvu u Francuskoj dobio otkaz i presao u njurjoske "medvede". Za vecitog decaka srpskog fudbala Boru Milutinovica tokom 1998. godine, u vreme Mondijala u Francuskoj se govorilo da je svetski rekorder, trener za Ginisa, jer je za cetrnaest godina kao selektor cetiri reprezentacije odveo na cetiri svetska prvenstva i sa njima odigrao 220 medjunarodnih utakmica, sto nije uspelo nijednom treneru sveta. Sa Meksikom je Bora osvojio sesto mesto na Svetskom prvenstvu 1986. godine. Cetiri godine kasnije reprezentaciju Kostarike je na Mundijalu uveo u osminu finala, sto je izborio i sa americkim amaterima na Svetskom prvenstvu 1994. godine u SAD. Sedamdesetih godina Bora Milutinovic je sa klubovima "Univerzidad" i "San Lorenco" kao igrac i trener osvajao sampionate Meksika i Argentine u Juznoj Americi. Zato su ga i zvali "kralj dve Amerike".

Aleksandar - Aleks Radicevic BALKANSKI KONZUL Sa Aleksandrom Radicevicem, vlasnikom restorana "Stari grad", u kome se piju srpska pica i jedu srpska jela, usred Milvokija, susreo sam se uz pomoc nekih poznanika. To posrednistvo bilo je dovoljno da ovaj Beogradjanin pred svedokom glasno i jasno kaze: - Ja

sam mason 32. reda! Izgradnji hrama Sveti Sava na Vracaru porodica Radicevic iz Milvokija namenila je cek od petnaest hiljada dolara. Njihovu pomoc dobice i Bogoslovija pri manastiru Sveti Sava u Libertvilu, gde se skoluje pedesetak srpskih svestenika. Radicevici se drze hriscanske mudrosti: ko daje -imace. Aleksandar Radicevic je Beogradjanin, rodjen je 1919. Napustio je glavni grad Srbije 1956. godine i preko Engleske zaputio se u Ameriku. U to vreme, u Milvokiju je ziveo njegov otac Milun Radicevic, trgovac i vlasnik firme "Tri brata". Milun Radicevic je bio heroj u Prvom svetskom ratu. Odlikovan je Karadjordjevom zvezdom, Albanskom spomenicom i Zvezdom Legije stranaca. U Drugom svetskom ratu bio je pripadnik nacionalnih snaga. Prosao je Banjicu i zarobljenistvo u Nemackoj i docekao oslobodjenje Evrope od nacista u Parizu. Sluzio je neko vreme u engleskoj vojsci, a potom kao raseljeno lice presao je u SAD, gde je i umro 1976. godine. Njegove poslove u Milvokiju nasledio je mladji sin Aleksandar.

Cedo Ristic SRPSKI KMET Kada putnik namernik iz Srbije dodje u Detroit, veliki industrijski grad poznat po automobilskoj industriji, ne malo se iznenadi kada sazna da u njemu postoji veliko i pravo srpsko selo. Rec je o koloniji Srba iz Makedonije, koji su u Detroitu podigli crkvu Sveta Petka vratnicka da bi sacuvali uspomenu na svoj rodni kraj i otadzbinu. Srbi iz Makedonije su najorganizovaniji i najagtivniji u radu srpske kolonije. A Cedo Ristic je najuspesniji i najbogatiji. - Ima nas vise od hiljadu, tacnije oko dve stotine porodica, koje su poreklom iz Tetova i okoline. Kako nas najvise ima iz Vratnice, odkla je moja supruga Kata, mi smo i nasu malu koloniju u Detroitu nazvali americka Vratnica. Ja sam poreklom iz sela Beloviste, koje je udaljeno od Tetova dvadesetak kilometara. Kada sam dolazio u SAD prezivao sam se Blazevski, kao i mnogi drugi pokrsteni Srbi iz Makedonije, ali sam ovde uzeo pravo srpsko ime - rekao mi je Ceda Ristic, srpski kmet u americkoj Vratnici. Cedo Ristic je rodjen 1939. godine u porodici Blaze i Jagode Milosavljevic. I njegov deda, cuveni srpski bundzija iz tetovskog kraja, Samuel prezivao se Milosavljevic. Tako su i sva njihova deca u selu Beloviste bila zapisivana u osnovnoj skoli kod uciteljice. Posle rata, kada je Makedonija postala republika, vlast je Srbe iz srpskih sela oko Tetova, Belaniste, Terce, Toplsko i Vratnica, pocela da pokrstava srpski zivalj. Tako su Milosvaljevici, prilikom uspisa u skolu postajali Ristovski. To ime je dobio i Cedo Milosavljevic. Sve do 1953. boravio je u selu, a onda je odlucio da ode u Beograd na limarski zanat. Boravio je u skolskom internatu, ucio, a krajem pedesetih Cedo Ristovski je poceo i da radi.

Dusan Gruden TVORAC "PORSEA" Profesor dr Dusan Gruden je jedan od celnih ljudi "Porsea". U sali za sebe voli da kaze da je uzicki Slovenac, jer mu je otac Oskar ziveo u Beogradu, sa majkom Zorom, cija je majka bila Srpkinja. Izbeglicko traganje za mirnom lukom dovelo ih je 1951. godine u Uzice, gde je odraslo sedam sinova i cetiri cerke Oskara i Zore Gruden. Slavu su dotakli Aleksandar Sasa Gruden, glumac "Ateljea 212" u Beogradu, balerina Maja Gruden i pedeset trogodisnji dr Dusan Gruden, danas jedan od direktora u gigantu nemacke automobilske industrije i profesor tehnickih nauka na univerzitetima u Kragujevcu i Becu. U Stutgartu doktor Dusan Gruden zivi sa suprugom Verom i cerkama Monikom i Marinom, dok sin Igor, kao strucnjak firme "Mercedes" vodi svoj zivot. Kada su se poslednji put Grudenovi okupili u

Beogradu bilo ih je cetrdeset i petoro.

Slavko Stokovic KAKO POMOCI SRPSKOJ SIROTINJI Najsvetliji trenutak na sestom Saboru mitropolije americko-kanadske u manastiru Nova Gracanica kod Cikaga 1996. godine, bio je onaj kada su Dragica i Slavko Stojovic, kumovi ovog hrama, mitropolitu Irineju urucili cek od 600.000 dolara. Po recima donatora gospodina Slavka Stojivica, njegovi sinovi Milan, Jovan i Nikola, ulozili su u Fond milosrdja Sveti DJordje pola miliona dolara, a unuk Nikola jos 100.000 dolara kao pomoc srpskim sirocicima u otadzbini. Delegati ovog crkvenog sabora pozdravili su ovaj humani gest porodice Stokovic iz Libertivila dugotrajnim apalauzom. U ocima cika Slavka Stojovica tada je zaigrala suza : - Mnoge noci kao djak u Uzicu i kao student u Beogradu ja sam proveo budan jer nisam mogao da zaspim od gladi. Samo onaj ko je osetio glad moze da shvati sta znaci biti sirot i gladan. Necu da dozvolim da nasa deca u Srbiji u budu gladna. Mene je moja majka Anka zavetovala da sto vise pomazem nase ljude, da ce mi to Bog desetostruko vratiti. Ja sam ispunio majcin zavet, jer se njega i danas secam ! Rodjen sam 1909. godine u Pozegi. Otac Radoje i majka Anka imali su tri sina i tri cerke, ja sam bio cetvrto dete po redu.

DJura Kostandinov KRALJ SRPSKIH CIGANA Kada je nedavno u manastiru Gracanica, na Trecem jezeru kod Cikaga odrzan veliki pravoslavni piknik, desetak hiljada americkih Srba doslo je da se veseli uz jelo, pice i muziku. Vecina njih parkirala je svoje "kadilake" i "sevrolete" na parkingu, dok je nekolicina automobila marke "mercedes" bila na travnjaku. Bili su to dvosedi najnovije proizvodnje, pa su se oko njih okupila radoznala deca, moleci vlasnike da ih provozaju. Najmladji od njih, tridesetogodisnji Dragan Kostandinov ispunjavao je sa zadovoljstvom srpskim malisanima njihove zelje. Tako je, kazu cikaski Srbi, svakog piknika, kada ciganska kraljevska porodica Kostandinov dolazi u manastir, bilo na bozju sluzbu ili na veselje.