1

NADNASLOV: NAŠA OKOLINA

NASLOV: KROZ MOBU DO ZAVIČAJNOG MUZEJA U LESKOVCU KOLUBARSKOM...

Sama ideja stvaranja Zavičajnog muzeja na otvorenom u neposrednoj blizini prestonice Beograda, a u
rodnom Leskovcu Kolubarskom, začeta je pred okončanje studija i provedene četiri i po godine na Beogradskom
asfaltu, u sobi od svega četiri kvadrata, sa pogledom na park u Profesorskoj koloniji, između ulica Cvijićeve i Ljube
Stojanovića. Svakodnevno sam, sedeći za radnim stolom i pogledom uperenim ka parku, gledao nasmejana i
srećna lica dece koja su se tu igrala do mraka. Još tada se u meni budila ideja da stvorim nešto što bi decu pa i
odrasle dovodilo u moje rodno selo, koje je tako blizu, ali ipak i tako daleko Beogradu. Od deteta su me privlačile
stare poljoprivredne mašine koje su pogonjene snagom krupnije stoke. Ponajviše sam se divio majstorima,
zanatlijama koje nažalost u selu nisam upamtio, a koji su u nasleđe ostavili dosta ručno izrađenih zaprežnih
mašina, kao što su ručne sejalice za kukuruz, kopačice za oprašivanje i slično.

Drvena zaprežna kola. Pamtim deda Velju (Dešinog) koji je, kada sam imao svega četiri ili pet godina
života, dolazio sa zapregom u neposrednu blizinu našeg porodičnog imanja, a ja mu iz poštovanja prema njegovim
godinama uvek nosio kafu i vodu. Dok on ispija kafu ja sam posmatrao točak drveni, sa metalnom šinom, koji je
imao neki poseban zvuk kada se nađe na asfaltu kojeg je bilo u to vreme na selu. I dan danas pamtim deda Velju,
njegovu zapregu i zvuk šinskog točka kome se danas još više divim, tj. divim se rukama tih ljudi koji su ih bez
ijedne mašine stvarali, ponekad za potrebe posla za svega par noći. Ni slutio nisam da će svega dve decenije
kasnije biti lakše doći do Ministra kulture no do kolara koji se bave upravo izradom tih točkova. Svakodnevno se
raspitujem da li u okolini postoji još tih ljudi sa kojima bih mogao pričati o temi izrade drvenog – šinskog točka.
No, izgleda da ih zaista više nema. Tehnologija je učinila da svoju pretragu proširim i na celu republiku, ali do sada
nisam uspeo pronaći majstora koji se bavi tim poslom. Za uspomenu na taj zanat na imanju sam 2017. godine od
magaze napravio jednu malu stolarsko-kolarsku radionicu sa svim ručnim alatima i priborima koje sam uspeo
prikupiti.

I da, 2013, godina mog zaposlenja u kombinatu Kolubara, i konačno jasna slika. Još intenzivniji rad na
prikupljanju svega što su naši preci koristili na njivi, polju i u domaćinstvu pri obavljanju svakodnevnih poslova.
Takođe, pre tri godine preselio sam još jednu magazu sa ciljem da je pretvorim u vajat u kome ću izložiti sve ono
što je bilo potrebno svakog dana na selu. Dosta toga je kupljeno, ali bilo je i dobrih ljudi koji su kao poklon ustupili
na čuvanje neke retke stvari. Jula meseca 2015. godine sasvim slučajno sam pronašao i kupio vršalicu u selu
Brajići kod Gornjeg Milanovca. O vršalicama sam bio u prilici samo da slušam, jer sam odrastao uz savremene
kombajne koji su u moj kraj došli već krajem sedamdesetih. Te priče o vršidbi, guvnu, slozi, poštovanju,
uzajamnom pomaganju i sreći koja je vladala među seljacima kada je vreme vršaja u meni su budili želju da
zaboravljeni vršaj probudim i oživim. Godinu dana sam istraživao i van svog sela kako je to narod doživljao taj, po
meni najradosniji dan posle Božića. Godinu dana sam danonoćno u glavi oblikovao ideju, kako da ja narodu
objasnim značaj mobe u seoskoj zajednici, a na onaj način kako su to meni objašnjavali. Naravno, najbitnija je
podrška porodice i ukućana, koji, kada je vršalica stigla na imanje, nisu to gledali blagonaklono, već kao „bacanje
para“ na staro gvožđe. Kako je vreme odmicalo, shvatili su moju iskrenu ideju o Mobi i zavičajnom muzeju, tom
uzajamnom radu i poštenju. Tako se rodila i manifestacija pod nazivom „MOBA ZA NEZABORAV, da se staro
podseti, a mlado da oseti, miris pleve pod vršalicom“ koju sam po prvi put organizovao u junu 2016, u vreme
vršidbe na porodičnom imanju.
 2

Obrativši se GO Lazarevac za pomoć u realizaciji tadašnji čelnici su me uputili na Turističku organizaciju

grada. Zvanično, od tada i kreće neka naša saradnja po pitanju promocije ove ideje. Međutim, a nažalost, ne
onako kako sam ja zamišljao tu saradnju. Zamislio sam da će se tako jedna manifestacija – događaj koji je po
tematici jedinstven na teritoriji prestonice, pa i znatno severnije i južnije od nje, od strane ljudi koji mogu pomoći
prihvatiti znatno srdačnije, a ne samo kao obaveza koju treba što pre eliminisati sa dnevnog reda. Ni do dan
danas, a bilo je ukupno tri Mobe ( 2016, 2017 i 2018. godine) nisam osetio da se osećaj o iskrenom nastojanju da
stvorimo brend u ovom delu Srbije nije javio kod pojedinaca koji mogu pomoći u toj priči. Zapravo, to je ono što
mene lično i najviše boli. Nedovoljna zainteresovanost za nešto što može postati poput Guče i Egzita, gde bi se
slivale mase ljudi, kako iz Srbije, tako i iz inostranstva.

Tražio sam odgovore na mnoga pitanja, razgovarao sa ljudima, a možda jedan od glavnih razloga
nedovoljne zainteresovanosti je zapravo neprofitnost Mobe. Nastojim i trudim se da se od Mobe ne može načiniti
jedan komercijalni događaj, kao što su gore pomenuti, barem za sada, dok se on održava na mom imanju. Ne
želim stvarati vašar pored kuće, gde bi cilj gostima bilo jelo i piće. Danas je organizacija i podrška skoro pa
potpuno izostala u ostvarenju mog cilja, kada nijedan predstavnik lokalne zajednice nije došao da podrži ovu
ideju, iako je svima upućen srdačan dopis putem elektronske pošte. Ipak, nisam time povređen, time sam dobio
još veću volju da moja ideja traje i živi. Najbolje su to videli posetioci i prokomentarisali, što postoji i na jednom
video zapisu, citiram „ da je ovo Darko organizovao u Jagodini, kratak bi bio put do Stepojevca da primi sve
autobuse i vozila sa posetiocima koji bi došli da vide sve ovo“. Lično smatram da je najveća greška i nešto što
meni posebno smeta to što se sve završava poznanstvima i poslovnim prijateljstvima, te je tako obezbeđena
cisterna sa pijaćom vodom iz JPKP Lazarevac, kao i redarska služba preduzeća Kolubara usluge. Folklor, koji je
učestvovao u prethodne dve godine, takođe je poziv upućen na bazi prijateljstva, a ne na neki potpuno po meni
ispravniji način kao što je razgovor i zaključak da je igra i pesma nešto što se mora naći na Mobi, da po završetku
rada igrom i pesmom ovekoveči jednu takvu manifestaciju.

Kada je reč o mestu održavanja mobe, sve tri do sada su održane na porodičnom imanju Stojanović, u
Leskovcu pored Stepojevca. Prosto, odluku sam bio primoran doneti, jer nisam imao izbora, pošto u selu ne
postoji savet MZ sa kojim bih mogao popričati o temi lokacije. U Leskovcu je pre par decenija u porti hrama Sv.
Velikomučenika Dimitrija bio organizovan vašar i to na praznik Trnove Petke. Vašar kao skup nama je definitivno
neophodan, jer je narod poslednjih godina skoro pa potpuno otuđen od komšija i rođaka. Ideja mi je da MOBU,
ako za to bude razumevanja, lokacijski premestim u portu seoske crkve, gde su se, kao što rekoh, organizovali
vašari, na koji je dolazio narod iz svih okolnih sela, a isto tako i iz onih udaljenijih. Mnogima je, kada spomenem
vašar, u glavi veliki lonac sa kupusom, gomila mesa na ražnjevima, pljeskavice i slično. Možda je to zapravo i pravi
razlog zašto u nekim selima i varošima i danas isti živi, jer po meni velika većina tamo hrli za hranom i alkoholom.
U mojim mislima je nešto sasvim drugačije. Naravno, nemam ništa protiv da se toga dana popije i pojede, ali da se
MOBA kroz vašar pretvori u događaj na kom se prvenstveno jede i pije, to je za mene neprihvatljivo.

Kao što sam pomenuo iznad, ideja stvaranja Zavičajnog muzeja je na snazi, ali iza ideje stojim samostalno,
bez ikoga ko je na bilo kakvoj funkciji, a opšte je poznato da mora postojati lice koje bi priču „poguralo“. Imajući
to sve u vidu doneo sam odluku da nakon prve godine postdiplomskih studija ipak veću pažnju posvetim izgradnji
muzeja. Nadam se da će se i taj posao oko studija i usavršavanja u oblasti mašinstva i tehnike nastaviti paralelno
sa hobijem. Usled širenja površinskih kopova Kolubare ogroman broj drvenih magaza završe kao otpad pod
gusenicama buldozera i rovokopača. Obraćao sam se rukovodiocima da mi se dozvoli da otkupim par sličnih i iste
naselim na svoje imanje gde sam započeo gradnju muzeja sa više desetina starih zaprežnih mašina i na stotine
sitnih stari iz domaćinstava, kako za obradu zemlje, tako i predmeta iz kućne postavke. Takođe, uputio sam zahtev
 3

za otkup ili dodelu jednog kompletnog krova sa vazda stambenih objekata koji su predviđeni za rušenje, kako bih
na imanju stvorio pokrivke gde bih mogao odlagati mašine. Da, upravo tako, odlagati sve što mogu sakupiti sa
ciljem da se jednog dana izgradi Zavičajni muzej na teritoriji opštine Lazarevac, a nedaleko od prestonice.
Fotografija gde u rukama držim naćive nastala je na samoj ivici površinskog kopa, što se i vidi u pozadini, kada
sam bukvalno iz kašike rovokopača oteo iste, kako bi ih sačuvao. Takvih predmeta je na stotine ispred mašina koje
će ih uništiti, ili će ih progutati vatra koju radnici ugljenokopa pale kako bi se grejali za vreme rada. Magaza, koja,
da je bilo razumevanja za moje molbe, danas bi trebala biti u životu, izmeštena je na novu lokaciju, da svedoči o
nekim prošlim vremenima. Svakodnevno se iste ruše, lome, spaljuju usled nedostatka vremena da se rasklope i
prodaju na licitacijama zainteresovanim licima, od kojih sam i ja jedno. Nedovoljna radna snaga dovodi do toga da
se, u, kao što rekoh, nedostatku vremena, mnogo više uništi nego što se iskoristi građevinskog materijala. Zato
sam u svojim dopisima govorio da bih lično organizovao radnu snagu samo ako mi se može dozvoliti da izmestim
neke objekte, kao što su magaze, a da za to jasno platim. Međutim, nikada nisam dobio odgovor. Primoran sam
da eksponate sklanjam gde god bi se za to ukazala prilika, od plastenika, preko šupa, do klasičnog pokrivanja
najlonima. Ali, nameravam i dalje da se borim za očuvanje nasleđa i kulture jer duboko verujem da će se pojaviti
neko ko će na pravi način razumeti moje težnje da stvorim nešto i ostavim u nasleđe iza sebe.

U mom rodnom Leskovcu postoji započet zadružni dom koji verovatno već sedamdesetak i više godina
stoji nedovršen. Smatram da je to prava lokacija za jedan muzej, jer se u neposrednoj blizini nalazi i vrt umetnika
svetskog glasa Bogosava Živkovića čije ime stoji u Ginisovoj knjizi rekorda. Upravo tako, njegovo ime stoji u
Ginisovoj knjizi, ali zato putokaza za Leskovac u Stepojevcu iz pravca Čačka i Beograda nema. Obraćao sam se više
puta sekretarijatu za saobraćaj, usledio bi neki odgovor, ali obično se nadležnosti prebacuju sa jedne na drugu
instituciju. Ni do danas nema znaka koji ukazuje gde se nalazi Leskovac Kolubarski.

Moram da napomenem i činjenicu da je direktor Elektroprivrede Srbije, g-din Milorad Grčić, imao sluha i
razumevanja te dozvolio da se u pogonima Kolubare Metal revitalizuje zaprežna samovezačica „Franjo Milihar“
koja je stara više od sedamdeset godina. Takav jedan poduhvat propratili su Radio Televizija Srbije kao i Večernje
novosti što je naišlo na jako pozitivne komentare, kako na sajtovima pomenutih medija tako i na društvenim
mrežama. Pored same mašine prikupio sam i svu dokumentaciju o istoj, od kupovine, preko transporta, do
popravki izvršenih na mašini.

Kada je reč o medijskoj podršci MOBE kao manifestacije moram biti iskren i reći da su Mobu više podržali
mediji iz Srbije no oni lokalni, čast izuzecima. Dve godine unazad na imanju sam bio u prilici da ugostim g-dina
Boru Otića i ekipu RTV-e. Mediji iz Jagodine, Uba, Valjeva, Beograda, izveštavali su o Mobi, ali nažalost lokalni
najmanje. Ne zameram im, verovatno imaju zanimljivije priče, ali mi mnogo govori to kada se na imanju pojave
mediji sa udaljenosti od preko stotinu kilometara. Mobi 2018. godine prisustvovali su pevači narodne muzike Bora
Bojić i Andrija Era Ojdanić, što je posebno obradovalo posetioce koji su bili u prilici da čuju neke od hitova tih
pevača. Posebno su nas iznenadili članovi konjičkog udruženja koji su došli sa čezama i fijakerima da podrže ovu
ideju. Postavke ručnih radova, slikara, vajara, prelja, pletilja i drugih bile su prisutne i ove godine.

Na kraju želim da kažem da sve što radim, radim iskreno, sa puno volje i ljubavi, a o tome mogu
posvedočiti najbolje oni koji prate moj rad i zalaganje na društvenim mrežama. Ne tako retko čujem da se
pominje da ovo što radim, isključivo radim iz lične koristi i dobiti. Voleo bih da čujem o kojoj dobiti je reč! Moja
najveća dobit proizilazi kada vidim nasmejana i srećna lica dece koja toga dana budu prisutna na imanju, ništa van
toga mi nije potrebno.
 4

U nadi izgradnje Zavičajnog muzeja na otvorenom,

Oktobar 2018. Darko Stojanović, dipl. inž. mašinstva