ЗВАО САМ ГА ЛАКИ

стојан богдановић

I
Мрзим...
(Судњи дан четрнаести)

Мржњу нико није успео добро да дефинише.

Мрзим мржњу!
Вероватно је и други људе мрзе,
зато се нико не усуђује да је крсти.

Мрзим вирусе.

Мрзим реч „мржња“.

Робијам, ни крив ни дужан!

Мрзим робију.
Мрзим и када други робијају.
Робија је то и заслужила.

Жалим оне који се крију иза вируса,

иза тог ситнежа могу се сакрити само ситни људи,
сподобе које до подне мрзе саме себе,
а од подне цео свет.

Робија је и оно кад се човек затвори у себе,

па неће да проговори ни реч,
кад се убаксузи.

Робија је кад пишеш роман, два, три...

Мрзим када не умем нешто да артикулишем,

мада тачно знам о чему се ради.

Неке ствари мрзим из дна душе.

Затвор, на пример!
Видео сам много пута,
људи не разликују робију од затвора.

Мрзим кад је леп дан,

а ја робијам, ни крив ни дужан!
Каткад робијам добровољно,
али ово је превршило сваку меру,
и сваку веру.
Ови вируси,
нисам их видео,
кажу да их има у Нишу.
Бувљак је затворен.
Затворили га вируси.
Не знам од чега људи живе?

Ваздух је нужан, али није довољан.

Није ми довољно само да се сећам.

Мрзим то што не могу ни кроз прозор

да видим људе на улици.
Мрзим пусте улице.
Вируси су испразнили улице.

Мрзим телевизор.
Идиот један.
Само приказује мртве и политичаре.
Куд се дедоше онолики паметни људи?
Појављују се само утваре, вируси!
Мрзим то.

Мрзим што не могу да шетам поред Нишаве.

Мрзим што не могу са пријатељима,
да одемо на по једну.

Мрзим што су сад птице поред Нишаве без мене.

Нема ни голубова на симсу.
Ко их сада храни?
Нема ни врана.

Мрзим што не могу да идем да купим хлеб, млеко и новине

и да видим комшику.
Неки моји пријатељи мисле
да ја и поред оволиких вуруса
могу комшику
из рукава да извадим.
А улица пуна распуштених керова.

Мрзим кад ми се пертла завеже у чвор.

Мрзим кад ми се каиш закачи,
увек се то деси кад се журим.

Мрзим што мрзим.

Надам се да сада знате шта волим.

(27.3.20.)
Маске

Маске, маске...
Па даске?
Респиратори, респиратори...
Плућни вентилатори,
Доћи ће и вакцина,
А биће и мрцина.

Шта су свету ново донели вируси

На веранди Италијан зија,

Мама миа, мама миа!

Руси у Бергаму,
Вирус по дворишту јури маму.

Кубанци у Кремони,
Вирусе вијају демони.

Вирус леши у Бреши.

Видесте ли негде онај НАТО,

Мој бато?

И код нас струка само кука,

Од ње ми је мука,
А цео свет
пред вирусима пузи
и чека да га неко нагузи.

Мислио сам

Кад сам био млад

учио сам као луд.
Мислио сам,
бићу паметнији.
А,
види,
сад сам блесав!
На Цвети

Горко време лечи горка трава

Горки лист служи
за испирање грла
после воде

Стиховима се испирају
уста и поган језик!

Јуче, на Цвети,
Комшика и ја пописмо
По један „Горки лист“,
Чисто да себи мало загорчамо!

Доктор Лаза

Др Миодраг Лазић
У народу био је познат
Као Доктор Лаза.
Из милоште
Звао сам га Лаки,
Био је сјајан човек...

Нећу се скоро опоравити од шока...

Био сам сигуран да сам добро
само кад је он био ту негде, близу.
Волео сам кад се широко насмеје.
Волели смо кафану као рођену кућу,
тамо је увек било људи
за лепу причу и за свађу.
Могао си да седиш у кафани
и да игноришеш цео свет.

Онда су дошли кафићи.

Ту си могао и да гледаш.
Неки су у кафићу прогледали,
Потом су у кафану заглавили.

Расправљали смо историју,

Размотавали смо од Кулина бана,
Шпаратали смо уздуж и попреко
Диљем наше намучене отаџбине,
Од Книнске крајине, преко Босанске,
до Тимочке,
Исправљали смо нашу криву Дрину.

Дивили смо се Његовој Светости,

Нашем Паји, који се возио по небу
Последњим београдским трамвајем,
На линији од Врачара,
Од Храма Светог Саве,
До центра Призрена,
Старе српске царске вароши,
До Богородице Љевишке.
Поздрављали смо се са,
Догодине у Призрену!

Господе, зар на овој лепој Земљи,

на овом свету,
само свецима да се дивимо?

Данас је Велики петак,

Распети петак,
говорила је моја мати,
Док је гледала у Богородицу
Подно крста.
А ми смо у затвору,
Ми који нисмо веровали
У смак света.

А сад, Лаки,
Шта нам је још остало,
Распети Христ и
Марш на Дрину!

У Нишу, 17.4.2020.

II
Човек је као лебац

Ако је тврд,
Псују га у потаји.

Ако је мекан,
Кажу, гњецав.

Ако није печен,

Мрште се.

Ако је добар,
Брзо га поједу.

На годишњицу матуре у Књажевцу

Када сам био ђак гимназије,

Мати ме је често слала да купим хлеб.
Враћајући се из пекаре,
Штрпкао сам лебац,
Никада нисам успео
цео лебац да донесем
до куће.
На годишњицу матуре у Књажевцу
Школски другови,
редом сви,
причали су ми
Ову исту причу,
Као да је она писана
за хорско певање.

(17.5.2020.)

Како ми је изгледао хлеб

Кад год сам био гладан,

Мислио сам,
Благо пекарима.

Кад би ме мати послала по хлеб,

Са душом у носу трчао сам до пекаре,
на углу, тик испод поште.

Продавачица, тетка Нада,

имала је цигару
Залепљену за доњу усну.
Усна је била дебела,
Отромбољена,
На њој се љуљала цигара,
Мислио сам сваког тренутка,
Пашће, али није.

Хлеб ми је изгледао велики,

као Бог.
Пушио се,
Као вулкан.

У Надиним рукама пресијавао се нож,

Секла је лебац као да је њен.

(21.5.2020.)
III
Оџак

Оџак служи родама

да на њему направе гнездо.

На врх оџака се натакари петао

који се цео боговетни дан врти,
а кокошке нигде!

Кроз оџак се низ вериге спуштају

Цигани после шетње по небу
са Великим медведом.

Кроз оџак се пење дим,

а за њим иду поглед и мисли о небу.

Тамо далеко је
Небеска Србија!

Отаџбина

Када су Србију Турци

Са крста скинули
Оставили су је на крстопутини
Као да су знали да ће
Она са тог места деци својој
Показивати пут
Којим су пролазиле европске
Војске и разбојници
(Раз)носећи благо Константинопоља.
Са истог места,
С вером у Господа,
Срби вековима скачу у небо.
На том месту
Које Срби називају отаџбина
Васкрсла је Србија.

Наша отаџбина

Наша се отаџбина вратила из Албаније,

Наша се отаџбина вратила из Аустроугарске.
Наша се отаџбина неколико пута повратила.

Наша је отаџбина пролеће на Нишави,

на Тимоку, на Лужници...
Наша је отаџбина на Чегру,
Она је узидана у Ћеле Кулу.
Наша је отаџбина само наша.
Наша је отаџбина кренула са Космета,
 Она је гола, боса и гладна неколико пута
Препешачила Балкан.
Њени су трагови дубоко утиснути
У српским душама.

Крс(т)1

Годинама базао сам по Србији,

По балканском блату,
Са Србијом у глави
И са њеним блатом на опанцима,
Ходао сам и по туђим земљама
као по својој.
Ко зна шта сам тамо тражио,
Схватих једног дана да нема другог раја,
Било је то тик пре (к)раја.
Вратио сам се у отаџбину,
А када ћу доћи себи,
Е, то не знам.

На клупици испред куће

Са комшијама повратницима шетамо флашу
Мученице од боњинских шљива.
Чекамо да се Боњинчани врате мајчици Земљи.

Крс(т) свакога дочекује раширених руку.

Магла

Кад сви мисле да ти је остало још мало,

Онда највише размишљаш о животу,
јер имаш највише времена
које не зависи ни од твог
а ни од њиховог мишљења.

Некада давно чинило ми се да

живот има дугачак реп као комета,
Недавно су преко радија јавили
Све је то нека магла!

***
Отаџбину чувају кости отаца.
Ако дозволимо псима да ископају кости,
Развејаће се отаџбина.

IV
1
Крс(т) је култно место у Великом Боњинцу, на њему је споменик Солунцима.
Чувај се синко

1
Исус је ходао по жици
Која је била разапета
Између два света
Сви су отворених устију
буљили у Њега
а ја сам утрнуо од страха
Гледао је далеко напред
али када је сишао
суочио се са руљом

2
У то време само је Твој дух то могао
Ништа се променило није
а ни тело није пронађено
Једино уместо трња деци
круну праве од меког дрвета.
Сва та прича без Понтија
је као врбов клин
пише у Роману
Рубикова коцка
Размислите о коцки

3
Бојим се помислиће дете
да покушавам
подучавање вери
Не
тражим као и Ти оправдање
за Твоје и моје постојање

4
Не могу се заклети
да нисам мислио на Тебе
и када ми је било тешко,
а да ли си Ти мислио на мене
то је твоја ствар
и потпуно ми је нејасно
зашто људи траже да се Ти
Господе
у све петљаш
Бринем за Тебе
Господе
Људи су злобни
Чувај се Синко
Трговаца и банкара
Клони се и политичара

5
Свет ће Господе драги
изгледати друкчије без нас
ми смо му загорчавали живот
да би му било лепше
ал' шта смо то Богу згрешили
Можда ми нисмо једини

6
Чувај се Сине
попова сваке врсте
они Те (пре)продају
сиротињи за крв
и хлеб
За телом се још трага
а налазе се људске олупине
на сваком Твом кораку
Од Тебе је Синко
остала само мисао
Туга

7
По српским панађурима
некада се проносила мисао
стизале су важне вести
девојке и момци су се
заглеђивали
А сада видим
Као лутку Те продају
Господе
дође ми да зажмурим
Само ме страх одржава у животу

На Цвети, 2019. Ниш