ПРЕСИНГ, 2018.

Иван Новчић
ПОСЛЕ ПОТОПА

Издавач
Друштво за афирмацију културе – Пресинг
Младеновац

Контакт
prеsing.org
konkursiregiona.net
kr.presing@gmail.com

Уредник
Предраг Милојевић

Лектура
Надежда Пурић Јовановић

Штампа
Пресинг издаваштво, Младеновац
стр. 96 / 20 cm / Тираж: 100

Година издања
2018.

ISBN 978-86-6341-315-3
 Иван Новчић

ПОСЛЕ ПОТОПА

ПРЕСИНГ, 2018.
Copyright © 2018. Иван Новчић
О ПИСАЊУ

Прво сам почео да пишем наивну поезију,

блудничио са сопственом душом.
Kасније кренуо да пишем мало боље песме.
Oнда су почеле да ми излазе седе власи.
Заволео Кафку и Чехова,
а у санаторијуму
Шопена су ми пуштали пред спавање.

Све ми се огадило
када сам упознао
нарогушене песнике
из провинције,
пропале јебиветре
у машнама од свиле.

Онда сам почео испочетка:

књиге и музику нисам читао и слушао
него доручковао;
нисам више упознавао људе
него себе,
и ништа ми се није тако гадило
као лажни кезови –
шта год да је претило
постадох му наредан.

Затим сам уредио своју библиотеку

са строжим погледом на свет
чекајући речи
као што сељак уређује свој врт
чекајући цео дан кишу.

5
I
ИНСПИРАЦИЈА

Највеће битанге које сам упознао

били су агрономи и филозофи:
једни су продавали шишарке за орахе
други маховину за вуну.

На сликама старих мајстора

види се траг
бесплодне пустаре
посечених мисли
из којих допиру утваре
због којих и пишем.

9
ЗАПИС ИЗ СПАЧВАНСКИХ ШУМА

Преко шума злогласне Спачве

наилазим на просута црева војника
уплетена и крвава
црна од јутарње кафе.

Како су мала црева тих ратника!

Ипак, већа од радника у штрајку...

10
ТАКСИМЕТАР И ДАЉЕ ОТКУЦАВА

1.

На моје инсистирање
да разговарамо о Србији,
Холанђанин је само ћутао.

У једном тренутку учинило ми се

да је изустио тихо:
„Робовање...“

2.

Ружни Француз и његова сапутница

мрмљали су романским нагласком.
Знали су да их не разумем.

Ни они нису разумели моју самоћу

која се опирала тих врелих дана.

3.

Само ми се у тренутку учинило

да ми због њеног мириса
мушкост надолази.

Не, то је била варка.

Самоћа наплаћује дугове.

11
4.

Не читам песнике властодршце

доживотне председнике риболовачких друштава.
Не читам оне који руком оголе до коже
туђе снове.
По површини заборављених књига
истресам прашину.

Не читам оне који су бољи песници него људи.

5.

Продала се за оскудну новчаницу

из беса према себи;
рањеном руком
помиловао сам јој образ.

Тог јутра знао сам: стићи ће ме клетвa.

6.

То је онај, рече мој отац

што га има свуда
где су пиће и храна за бадава.

То је онај са бритким пером

и истанчане душе
огрезао у живот
са главом у стиховима

12
и стомаком међу утварама
рекох му.

7.

Оне које су седеле на предњем седишту

знао сам да су невиније
од оних које су седеле на задњем.
Прљавом су руком оне начете.

Између њих у мој загрљај

дотрчало је уплакано дете.

Време је за наплату.

13
НЕБО

Какви су ово облаци?

Jа не познајем овакво небо.
Ако су нам овакви облаци,
кукавци сињи,
какве су нам онда магле
кад нам се зором
на кровове спусте.

Ако у овим облацима лете

летачи,
шта онда кажу роде
јадне обневиделе
када нам одојчад носе.

У овим облацима
нема ни капи воде.

Ако су нам облаци овакви,

суви као циганске чесме
из којих чак ни киша не прети,
сад ми је јасно
кад неко каже
за махнитог и лудог
да у облацима лети.

14
II
ПОСЛЕ ПОТОПА

После потопа
каљави од муља
опраше нам тела
шмрком крви
а ја куцам последње стране свог тестамента.
На споменику на којем ме нема
чује се ридање:
Уби нас неправда!
Сикће ми пријатељ у лице
и понижени својим задахом из уста
заједно тихујемо.

Лудница из које смо побегли и овде нас чека.

Мој кум, штићеник дома за илузије, каже:

Боље да умрли смо тамо

у јазбини некој
можда би свраке памтиле наш осмех.

17
БАШТА СМРДЉИВЕ БОЈЕ

Кисела уста и горак укус:

из једњака навире
јутарње следовање
Земља смрди на амонијак:
запишава башту ко стигне
Кафу ми кува
гузата продавачица љубави
а нимало је љубави у мени
По џепу претурам иловачу
и молим Бога да не дође јутро

Сањам зној и униформу

18
АНАТОМИЈА

Испред ординације чекам

док руља пацијената риче
Једни голи до појаса
другима рогови пливају у врећи
Кезe зубе
повраћају по књигама
вуку ми језик из торбе
и кости ми јагодичне ломе
Смрде на игле и вагиналете
кажу: имам чир на мозгу
Лечи се несаницом
мршава сестра са лицем
климактеричне поштанске
службенице
ексере ми из песме чупа
Онесвешћеног ме освешћују
заблуделог причешћују
уснулог разбуђују
снови моји јаву победише

19
СУВИШАН ЧОВЕК

Опомињу нас да
све је то игра
гладних мишева око сира
Прво си жељан слободе
врелог лета осамдесетих
и њене коже
Све ружно остаје у измаглици
Прошеташ Карађорђевом
загрлиш кестен
и сетиш се да си био дете

На крају губиш све

и опомене и успомене

Видиш само
како ти умрлице лепе
неки добри људи

20
ЋУТАЊЕ I

Ћутим кад набубри усна

кад заболе вилице и зуби
Ћутим у мрачном углу собе
када ме она питањем развали

У градском аутобусу ћутим

између бледих путника
и обичних смртника

Ћутим
јер речи су узалудне
у времену хуља и лошег вина

Ћутим само онда

кад потрошим речи

Само онда када у осами

између зидова
немам жељу да пишем

А углавном уста не затварам

21
ЋУТАЊЕ II

Моја комшиница
која умире од рака јетре
замолила ме да јој понесем
торбу
уз прилично брдовит пут
јер плаши се
каже
да јој ово не пређе на плућа
да не одапне негде
где нико је обићи неће
а још више
плаши се да у постељу падне
јер никога нема
ни рода ни порода

Ја ћутим
а хтео бих нешто да кажем
да прозборим коју
као да о смрти
знам више од других
Ћутим
док тежина торбе
у прсте крв удара

и зноје се
док одвратна њушка моја
свезала ми језик

Ћутим
А углавном уста не затварам

22
ЋУТАЊЕ III

(Тата, остао ми Леси на ланцу)

Дечак Слободан Стојановић

из Доње Каменице
једнога јутра
вратио се по заборављеног пса
и нестао.

Касније су пронашли
огуљену кожу и месо
до лакта исечене руке
ране у облику крста
и стопала без иједног прста.

Док његов отац Илија

радује се одласку са овога света,
ја размишљам и ћутим
рађају ли људи само људе
или понекад другачије буде
па провуку и понеку звер.

Загледан
у свог једанаестогодишњег синa
док игра се са својим псом
ћутим
а хтео бих нешто да кажем.

Ћутим и реч не проговарам.

А углавном уста не затварам.

23
ПАТЊА

Патња песника
просечна је
као код обичног човека
само што рупа дубља је.
Из ње понекад
излете чељусти немира

оног што не мири се са тишином.

Песник мисли:
ако закључан у соби бди
написаће добру песму.
Још је горе
ако за столом заспи
убеђен да је успео.

Ипак
не бити њихов свет
поезија је.

24
СТУДЕНИЦА

Ко си ти
да за све мораш
да имаш одговоре,
да приговориш
одговориш
тумачиш?
Видео сам у Студеници тишину
и људе
како пред иконом
падају,
кажу да су Руси
И једног човека
који нас је дирао
запиткивао
Помислих да је луд и махнит
Такав је био пред нама
као што смо ми
такви пред Њим
Убледео од питања
видео сам у Студеници
све оне одговоре

Баш тамо
где је глава
жупанска
на камену
постала монашка

25
III
ДЕМОКРАТИЈА

Све док нас ови што нас воде газе

ми се сећамо оних који су нас газили
док су нас водили
јер су нам још увек некако ружни и прљави
а овима што нас сад газе
још увек опраштамо
све док нас не прегазе.

Још увек се не осећамо згаженима

него маженима
када се само сетимо
како су нас газили
они пре њих.

Иако су обећали све

прво да згазе њих
само да не газе нас
и слагали па још јаче газе
нама је свеједно
чешкамо мошнице
до неког новог гажења
јер тако ваљда мора
у овој нашој демократији.

29
БОРДЕЛИ

У борделу у Калкути
услуге се наплаћују унапред,
а не уназад
као што то
трговачки дух
налаже,
као што то раде
знојави таксисти у Манили.
Али опет
тамо нема плате
ни социјалног,
продавачице љубави
раде на проценат
баш као
и овде код нас
чувари паркинга.

Једино се уназад
наплаћује час
смртни
и ропац
кад дрхтуриш
и чекаш
да неко невидљив
испостави таксе
и дуго чекани
свилени гајтан.

30
САСВИМ ОБИЧНО ЈУТРО

Тамо где ја одлазим

градским аутобусом
у прашњавом оделу
све је
само поезија није.

Тамо где ја одлазим

јалове кучке сисају ми крв,
песме се певају од краја
и дрвеће је без коре и плодова.

Тамо где цветови смрде

и сунце излази само ноћу,
где своју кору хлеба
храпавим рукама мељем,
месец је дебео и рошав.

Тамо где ја одлазим

oвако васпитан и фин
не дао мајци да оде син.

31
ИСПИТ ИЗ СТИЛИСТИКЕ

На испиту из стилистике
професор би студентима
поделио тестове,
а онда би као голуб
из опустеле цркве
нестао из амфитеатра.

На крају
својим трик-питањима
увек је знао ко је преписивао.

Тако је он делио
свет студената
на ранораниоце и варалице,
на оне који преузимају
одговорност
и оне који су спремни
на покорност.

Кога ли је проклео?

32
МИГРАНТИ

Озбиљно данима већа

цело село
како да униште бактерију
коју су донели мигранти.

Још их више мучи вирус

који се у њима крије
и који можда мутира
у неког домороца.

Измешани тако
једни другима
стоје на глави
у ћелији
са погледом на решетке.

33
СОБЕ

Изашао из собе
кроз ходник
па право на врата,
врата са прозором,
прозором у свет.
Да су преци знали
да нам кажу
да прозори лажу.
Ништа посебно
видели нисмо.

Прљаве нам собе

чисте нам депоније.

Врати се тамо –
видећеш безбрижног дечака
како лепи постере.

34
ПРОМЕНЕ

Доћи ће промене
кад грожђе поплави
А до тада
дај да се оредимо
биће нам боље
Мање је скакаваца
на трави
док нас све не угуши
сасушено сено
Добро је, добро је
све док не помислиш
да тамо је
више оних који су ти дражи
него што има их овде

35
ЗАГРЉАЈ

Ево мени кума –

Корлеоне
тихо саопштава
непријатељу
да ће га походити смрт
као што тихо
Ибар удара
у новопечене барове на обали.

Ништа нема лепше

од загрљаја
жртве и џелата.

Да би преузео
посао од Фанућија,
Вито је морао
у очи да га гледа,
тихо, тихо да дела,
неприметним договором
да премери му сандук.

Такав је наш свет

сашивен
од извршитеља
и свршитеља,
превише бучан
за укус илузија.

36
ЗАПИС ИЗ СМЕДЕРЕВА

У Смедереву,
новине пишу,
љута колегиница
пољопривредне службе
кувајући кафу
својим колегама
додала је извесну дозу пестицида.

Многи су, срећом,

полуотровани
завршиили само на лечењу.

Најбоље је прошао
извесни
Буцко Бумбар,
тако га зову,
не пишу новине
него трачеви веле
да је журио
на састанак љубавни
па је само сркнуо
неколико капи
и извукао живу главу.

37
Тако ја, помислим,
и сетим се случаја овог
понекад
са речима журим
отрованим
уместо да ћутим,
сркнем и отпоздравим,
и као Буцко
извучем главу
у ово недоба
после потопа.

38
НОВИНАРИ

Напиши, напиши
неку обичну вест
о, рецимо,
обичним људима
којима обично
отпада кожа са прстију
док обично ћуте,
кажем локалном текстописцу
док он са банкомата
подиже звекетаву сићу.

То се не плаћа, каже он,

само оно што је необично,
јер у противном из кутије ове
испало би понеко гованце,
и гледа ме онако тмурно
док му око појаса
виси
кинески каиш.

И не кењај о кодексу више,

каже ми он,
немају га ни предатори
док лове
у мрачној непрегледној шуми.

39
IV
ПАД ВИЗАНТИЈЕ

Да би освојили Византију,
мали роботи су морали
да посећују семинаре,
имали су едукацију
како се ломи кичма империји
и ствара нова,
а цареви које су смењивали
били су импотентни и саможиви.

Да би освојили Византију,
мали роботи морали су да буду лепи
и лукави,
и морали су да се множе
у роботиће.
Чешљали су своје пунђе
у сауни,
тамо где се довозила туђа крв.

Када је пала Византија,

више ништа није било као пре.
Византинци су знали само
да мора да се мре
пре или касније
и да смрт није нека појава
због које би требало да се пати.

43
МИЛИЦА

Гледам девојку са кикама

излази из аутобуса
по киши
каже ми да студира медицину
истог је узраста као моја ћерка
која је далеко
негде на истоку
лепа као она
има исти осмех
и очи боје бадема у улици нашој.

Брзо ми отпоздрави
јер жури да стигне
родитељима да каже
положила је испит
тежак
најтежи.

44
А и момку њеном се жури
оном што је чека
да прославе заједно –
мартовски је рок
неки ванредни
тежак
најтежи.

Онда се сетим да сањам

Милица је то
из Батајнице.

Није порасла.

Урасле јој кике у камен.

45
ПОЛИТИКА И ПОЕЗИЈА

Видиш да исте вране гракћу

вековима,
каже ми пријатељ Душан,
потомак гардисте
и војника у отаџбини.
Чини ми се другосрбијанац
понекад
али и није –
само је избрисао танку линију
и прележао болести дечје
док сам ја љубио гудуре
и хтео да дохватим птицу.

Добро,
али шта да радим
овако уснуо,
питам ја.

Покушај да презимиш,
каже он,
ову епоху –
лепше је у јазбини,
веруј ми,
јер ако ти и украду нешто
никада неће
камен и олтар
и дечји осмех
и ова пролећа
као створена за нас.

46
АПАТРИД

Прво морамо да се суочимо

са нашим злехудима,
кења ми апатрид,
један од оних
који након доручка
и испијеног безмасног јогурта
неприметно у канцеларији прдну.

Ја му одговарам:
да установимо
ко је први почео
јер само се тако
суочавамо
са свим нашим глупостима.

Не, не слуша ме.

Он и даље прди –
његови гасови
врше окупацију
последњих слободних простора.

47
ПОВРАТНИЦИ

Док су нас посећивали ратови,

било је нечег људског у нама:
знали смо колико је узвишено
парче хлеба;
знали смо колико нас воле
они што нас чекају;
веровали смо
да ако већ нисмо могли
да зауставимо све ово,
барем смо ту са нашима –
боље него ни са ким.

Кад нас је походио мир,

тек тада је почео рат.

Када смо заокружили границе,

тек тада су нестале линије.

Када смо одахнули,

тек тада је почела тескоба.

Кадa је почело да нас нема,

тек тада смо сазнали да нас има.
А зло је
и у нама
и у њима.

48
ДОМОВИНА

Док се ми расправљамо
ко нам је узео домовину
са лепршавом и раскошном
пеном на устима,
тамо негде у Ритопеку
пружни радник добио је пролив
од јефтине саламе
коју не би окусили
ни локални пси.

На Тајланду,
зна се,
оронули пар води љубав
на неуредној плажи.

У Боливији
тренд је тетоважа
на оку.

Док ми тамо
жалимо за домовином,
овде нико не жали за нама –
у вестима се спомињу само
стари гробови
који су једини остали чисти.

49
V
ЖЕНЕ

Шта жене воле?

Новац, лепоту, младо извајано тело, памет,
новац, сигурност, моћ.

Право да ти кажем –
воле од свега помало,
нису искључиве
као што је то сој из реда мушких примерака.
А највише воле да флертују.

Док би мушкарци оборили све

што им дође под руку,
оне би флертовале са сваким
ко им дође до погледа.
И од свега, ипак од свега
што им дође под руку,
највише воле новац.

53
ЧУВАРКУЋА

Јебала се са млађима од себе

док је њен муж трчао за новцем
и водио неколико приватних фирми;
вероватно му је кита била млохава
од масноће и холестерола.
Али и поред тога што се јебала
са другима
никад није дозволила ни реч против породице –
очи би ископала сваком
ко би јој дирнуо оно што није између
ногу.

54
ЛАЗА КОСТИЋ

Скерлић није волео Лазу Костића

зато што је био чупави распојасани господин
и швалер,
и то га је нервирало.

Што није марио за свет око себе,

а свет му се дивио,
што никада није био бунтовник,
а највише хапшен,
зато што је могао
и као маторац
да милује прелепу кожу млађих жена.

И зато што није био песник

него најбољи песник
кога смо имали.

55
СТАРЕ ЉУБАВИ

Ко се још сећа старих љубави?

Само будале.
Подгрејана љубав
и загореле сарме
најодвратније је нешто што постоји.

Кад сам је видео матору и оронулу

како шета са својим мужем
који јој сад купује звезде
и не мари што је задригла,
нешто ми се огадило.

Губе се старе љубави

као лоше песме
у старим отрцаним фиокама.

56
СУСРЕТИ

Знам да то нисам хтео,

а само сам срео
неке људе
са очима на обрви
и устима на челу.
Један од њих рече:
„Дођи код нас,
види како речи језде“,
пушећи лулу
из које је избијала
нека љута трава.

Ја сам само хтео,

ненаучен и горд,
да победим патњу
која се вукла
по асфалту свежем
као љуштура.
И ништа друго.

57
Мој хук
као последњи издисај
мога оца,
капи на образима
као исцуреле очи
мог ратног друга,
мог брата,
и мој мук –
одведоше ме
на сусрет
на пут истине
где дрхтуре
све моје песме,
ове мутне песме,
моје развалине.

58
VI
ПЕСМЕ

„Да би освојио неку лепотицу,

прво мораш да се правиш
да је уопште ниси видео,
а касније, као изненађен
толиком количином лепоте,
почнеш да се удвараш.
И још нешто запамти:
жене не воле да много мудрујеш.“
Тако је говорио Миле Крофна,
зен мајстор за љубав,
дубоко убеђен
да познаје женски пол.

Има неке истине у томе

као кад пишеш песме –
најбоље су оне
које нису писане ни за кога
и оне које нису за читање.

61
СРПСКА ЕЛИТА

Када је својевремено
начелница
са лицем порно звезде
провозала поршеа
који јој је у наслеђе
дао
поткивач
помагач
матора јајара
углађених манира,
сви су се дивили.

Тобоже – њена ствар.

Јер многи јој
не би опростили;
будила је жмарце
међуножја
многима.
Али опет
не иде баш
да деца уче
са лица и наличја.
Сви знају а ћуте
како се до трона долази.

62
Кад је недавно
мајка српска
у уџбенике ушла,
избио је
трећи светски рат.

Елита српска,
нема шта.

63
ЉУБАВ У ХАЛДЕРНУ

Немам германске крви

али ми је некако ишао тај језик.

У почетку, када га нисам знао,

дружио сам се
са ружњикавим Швабом
који је на сваки мој миг
само климао главом.

Једино што сам од речи знао

била је њихова репрезентација.

Шваба се стално смејао,

а ја киселим осмехом
потврђивао
да ми је драго што сам овде.

Нису ми тада ишле речи,

а нису ми ишле ни песме
од пера.
Увек би понека недостајала
као што недостајала је она –
само би између њих притрчала
прозирна рупа
да ме прогута,
и у туђини тихa блага језа
од летње јутарње зиме
где било је љубави
без риме.

64
ЗАНАТ

„Знаш ли да поткиваш?“,
пита ме швапски коњушар
и гледа ме као да сам Рус
у походу на Берлин.

„Нисам обучен за то“,

одговорих на брзину
не знајући
да су коњи њихови
мирни, тихи и празнокрвни.

Све што сам овде спознао,

тамо ми није требало.
А све што сам тамо радио,
овде нисам говорио.

Стегне ме у грлу често

па прође
кад се сетим
шта сам све морао
да проучим,
сазнам и научим.

Као у Египту
некад
неимари закривљених пирамида.

65
ОПЕТ СУМАТРА

Није ми жао
предела неосвојивих
Бохола и Панаја,
индонежанских острва,
кристала са Боракаја
натопљених млеком из дојки
прелепих мелескиња,
нити
што никада нећу додирнути
задњицу домороткиње
негде на Карибима,
тамо
где је могућност
да постанеш ајкулин оброк
сведена на минимум.

Али жао ми је
што јој нисам пришао
давне осамдесет и неке,
онда када је била освојива.

66
ТУЂИНА

Ко још памти клинце из улице

што су нас напустили без поздрава?

Да ли и они што одлазе скупљају сузе

у неком туђинском лавору?

Или је патња предодређена само за нас

што остајемо овде
лакоми и хроми.

Знам само да је небо чудно у туђини –

видео сам то
недалеко од Нормандије
када сам се ослобађао
домаћих негативних кристала.

Док размишљам о овоме,

на безименом скверу
испијамо чашице
пријатељ и ја.
Он ми шапуће:
„Овде је најбоље
без рачуна,
ко разуме и ко уме
да битише изван ума“.

67
ЖЕЉА

Ако желиш да ме превариш,

волео бих да то буде
хиљаду миља далеко.
Да то не буде неко
из нашег села
толико различит од нас.
Лакше се подноси.

Ако желиш да ме превариш,

молим те,
нека тај буде налик мени.
Нека буде
мало мање лепо,
и бар једном
осети да боли више
него када си била са мном.

Ако желиш да ме превариш,

гледај да не буде савршен.
Док га привијаш уз бокове своје
нека барем има нешто моје.

Ако желиш да ме превариш,

превари ме са мном.

Лакше се подноси.

68
РЕВОЛУЦИЈА У УДОВИМА

Често ми се дешава
да на улици
сретнем неког идеалисту.
Правим се да га слушам,
потврђујем главом,
а мисли ми негде у Чилеу
заједно са задњицом
коју нагриза златна песковита обала.

Последњи којег сам срео

носио је у рукама
гробље својих идеала
и баљезгао о слободи
док сам ја тамо у Сантјагу
дирао груди
једној чилеанској лепотици.

Онда смо сели

да попијемо по једну.
Он је и даље говорио
о стратегији револуције,
о немилосрдној борби
и принципима
које треба спровести
над злотворима

69
док су мени прилично
затегнути удови
тамо негде на Де Армасу
упловљавали у бескрајни плави свет
једне нове револуције.

70
КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ
Марку Видојковићу

Бритких реченица
духовито – разборито
моћном иконографијом
долетео је писац лимузином
у провинцију.

Речи су често пресецале реченице

„... боли ме курац... боли ме курац...“

Тако је говорио Марко,

читан и прочитан,
све док није
покојни Бато Ђоковић,
професор у пензији,
устао и рекао:
„Оно што боли, мораће и да се сече“.

Без хлеба и вина –

тако се завршило вече
гламура, полних органа
и лимузина.

71
МЛАДОМ ПИСЦУ

О чему да пишеш, питаш ме.

Појма немам.
Могу да ти кажем:
пиши о чему хоћеш,
али немој никад да будеш
глуп као курац.

Без обзира колико је то добро

или лоше,
они ће почешати муда
кад те буду читали.

Видиш,
песме неког Копицла су тешко срање,
али он је све
само није глуп.
Јер да је глуп као курац
не би му књиге објавили о државном трошку.

72
СОВЈЕТИ МЛАДОМ ЧОВЕКУ

Јутрос угледах
младог човека
на аутобуској станици
како тражи савете
и урличе: И лет је пад!
Хтедох да кажем нешто о искуству,
али се омаче...
Знам да ништа не знам,
још мање не знам да било шта знам...
То је једини савет
који бих могао да му дам.

И баш кад сам хтео да изустим

да потоп ће ускоро,
одјури у кас.

Па тако постаде неважно све,

све што је остало иза нас.

73
 Милица Миленковић
ПЕСНИЧКА БАРКА ИВАНА НОВЧИЋА

Инициравши одређено време насловном синтагмом

После потопа песник Иван Новчић одлучио је да
читаоцу понуди хронос своје збирке као једну од
важнијих референци и карактеристика онога о чему
пева. Метафоричким и симболичким насловом како
књиге тако и насловне песме, Новчић „потопом“
одређује и топос – „тамо“ где „боље да умрли смо“, „у
јазбини некој“, јер „тамо“ лудница је из које се
побегло. Но иста лудница „и овде нас чека“ што значи
да се није много одмакло и да овај овде Арарат није
острво спаса већ „споменик на којем“ лирског ја још
увек „нема“, али они који су уписани знају разлог
страдања: Уби нас неправда. Потопом је, дакле,
одређено место и време страдања, наше скорашње
време из којег су преживела тела субјеката, „каљавих
од муља“, опрана шмрком крви наместо водом. Из
једног потопа ушло се у други и Новчићева збирка
песама управо то и приказује – како изгледа овај
савремени потоп – и – зашто је до њега дошло или које
су то тачке иницијације потопа, стубови потопа једног
друштва.
Збирка је отворена песмом „О писању“ и садржи
шест циклуса у којима ће се преплитати две
стварности, „српско“ робовање и огољавање
књижевне сцене. Отуда је лирски субјекат у песми „О
писању“ представљен читаоцу као онај који је прозрео
„песнике из провинције / пропале јебиветре / у
машнама од свиле“ и направио еволутивни корак ка

75
књижевности и уметности који је резултирао „својом
библиотеком“ „са строжим погледом на свет“. Та
библиотека унутрашњи је свет лирског ја које се
налази у стању прегнантног (само)преиспитивања. У
првој, уводној песми, која је нека врста пролога ове
збирке, оставићемо песничко ја да чека речи „као
сељак што уређује свој врт / чекајући цео дан кишу“.
Отуда ће његов глас у свим осталим песмама ићи до
сажимања равни комуникације и кратких
карактеризација онога који исписује ову књигу, онога
чија „Инспирација“ има везе са „утварама“, са
измишљеним светом у којем једни продају шишарке
за орахе, а други маховину за вуну – са светом илузије.
За основно начело своје збирке Иван Новчић
поставља стих-памфлет: „Не читам оне који су бољи
песници него људи.“, постављајући на тај начин
етички ентитет књиге као кодекс и заклетву над
продатом речју. Издати поезију и писање за песника је
равно издаји човечности или домовине. Или, тачније,
песник подсећа да је много оних „са бритким пером“
чији су стомаци међу утварама, међу онима који
продају маглу, а наплаћују туђом крвљу. Стога не
чуди што ће нас већ у другом циклусу дочекати
иронизација стварности и књижевности, песма „Башта
смрдљиве боје“ у којој „зној и униформа“ врхуне као
речи-бодежи, као утваре једне ноћне море која не
престаје. Песнички лик овог циклуса аналоган је
„Сувишном човеку“ чија „Анатомија“ стоји између
јаве и сна и која је подвргнута духовном мучењу –
„ексере ми из песме чупа / онесвешћеног ме освешћују
/ заблуделог причешћују / уснулог разбуђују“ –
песничко ја овде нема тело већ само унутрашње биће

76
које осећа и саосећа са савременом употребом човека
повлачећи се у тишину „јер речи су узалудне / у
времену хуља и лошег вина“. На ћутање, на „минуте
тишине“ нагони смрт која је човеку за вратом о чему
сведоче и комшиница која умире од рака и дечак
Слободан Стојановић који се вратио по свог пса, а
постао жртва човеколиких звери. Самим тим, када и
ми занемимо читајући ове стихове долазимо до
спознања – „не бити њихов свет, поезија је“ – и то је
основна порука ове збирке. Стиче се утисак, збирке
исписане једним болним криком затвореним у ћутање.
Тачније, ћутање је лајтмотив и оквир ове књиге, јер је
контекст лирског ја из којег и у којем читамо о нашој
стварности. У том смислу врхуне песме трећег
циклуса у којима се опора реалност донекле приказује
кроз иронизацију новинарског рапорта. Неким од ових
песама („Мигранти“, „Запис из Смедерева“,
„Новинари“) конкретизована је српска свакодневица у
којој је етика замењена апологијом, јер овде „исте
вране гракћу вековима“ како то песник Новчић каже у
песми „Политика и поезија“.
Лирско „ми“ ове поезије најбоље је дефинисано
песмом „Повратници“ која сведочи о губитку наде, о
парадоксалној ситуацији у којој се налазимо:
Кад нас је походио мир,
тек тада је почео рат.

Када смо заокружили границе,

тек тада су нестале линије.

Када смо одахнули,

тек тада је почела тескоба.

77
 Кадa је почело да нас нема,
тек тада смо сазнали да нас има.
А зло је
и у нама
и у њима.

Шести циклус ове збирке само наизглед излази из

оквирне теме књиге, јер се јавља мотив жене и
сагледавања њеног лика и лика односа мушкарца и
жене у овој и оваквој стварности кроз иронизацију
њеног положаја заснованог на приказивању правог
лица нашег саркастичног и заблуделог малог друштва
у којем је ратове због лепе Јелене под Тројом (светска
култура) заменио мали трећи светски рат због
певачице, „српске мајке“, која је ушла у читанке.
Какав је лик српских мајки од када је света и века,
знају само њихови синови који су страдали у
протеклим ратовима: ко су мајке Југовића, Обилића,
ко су Милице, Стојанке Кнежопољке, „мајке
храброст“, ко су оне, још памти литература у коју се,
питање је чијом вољом и с којим правом, уселила
ововремена „елита српска“.
Збирка песама После потопа затвара се саветима
младом писцу и младом човеку, пошто му је
претходно предочена стварност у којој живи, тачније
све оно што он о својој стварности зна, али овако
дефинисана и сложена у строфама, она је преиначена
у свој контраст, у барку спаса, јер усмерава прст на оно
што је лоше и што је рана овог нашег друштва.
Књижевник Иван Новчић тренутно брани неколико
фронтова наше књижевности: есејистику, прозу и
поезију. Овом збирком потврђује своју ревност у
књижевности и приказује себе као још једног од

78
наших важнијих књижевника средње генерације
остајући својим стихом оригиналан у сваком погледу,
а са друге стране придружујући се својој генерацији у
доменима преиспитивања стварности и српског
књижевног и културног идентитета.

79
 Иван Рајовић
ПОЕТСКИ ДОКУМЕНТАРИЗАМ ИЛИ
ОПЕСНИЧЕЊЕ РЕАЛНОГ

Свестан, ваљда, да задовољавајуће дефиниције

оного шта поезија јесте нема, нити ће је бити, велики
део времена сам потрошио трагајући за оним што би
најприближније могло да задовољи моју знатижељу и
послужи као инстант решење или поштапалица за
овакве и сличне прилике. И тако сам дошао до – мени
врло прихватљивог и примереног мојим захтевима и
чулима – да је поезија само игра у језику ни на шта
изван тога упућена.
Заправо, схватио сам да сам се у авантури бављења
поезијом, а и она мноме, углавном придржавао ове
мантре и пре него што сам је нашао и упамтио у
облику који сам дао на увид. Чак бих могао да кажем
да сам се читавим бићем трудио да све што напишем
пре и после свега буде у складу са овим правилом које
дефинише поезију и издваја је из корпуса осталих
уметности и других зајебанција. Али проблем је био у
томе (а проблеми се увек појаве кад се чини да је све у
најбољем реду) што сам све време негде у подсвести,
а и над њом, осећао свраб потребе да та стихосложна
магија говора и језичка вратоломија нешто и каже,
поручи, сугерише и испровоцира, а не да остане на
реченом, односно да буде само играрија која доноси
нова значења већ овешталим и до зла бога излизаним,
израубованим, отрцаним и као сапун уминијатуреним
речима и синтагмама чији нам се првобитни смисао
одавно отргао из меморије, ако смо га икада имали.

81
Чинило ми се сврсисходним, чак бих могао рећи,
нужним, да у времену у којем јесмо свака уметничка
творевина мора или би требало да на нешто упућује,
да у складу са својом улогом у међуљудској
комуникацији злоупотреби ту своју моћ и буде на
страни добра у околностима свеколиког зла и
хаотичног апсурда. Да бар покуша да буде зов који ће
читаоца пробудити из летаргије и натерати да се, ако
ништа друго, дубоко замисли над светом и собом у
њему. Е, то је оно што у најкраћем карактерише песме
у књизи После потопа Ивана Новчића.
Визуелни садржаји, којима се не може оспорити да
су поетске творевине, истовремено су и опомене,
мантре и најсликовитији прикази стварности која нас
притиска, гуши и спутава да живимо бар приближно
ономе како то захтева један цивилизовани приступ
том феномену који се животом зове.
И, мада и сам на једном месту каже, исповедајући
се пред самим собом, како је на почетку ове литерарне
пустоловине био склон наивном наративу, што би
могло да подразумева песмуљке лишене претераних
уметничких натруха и компонената, али искрене,
Новчић је дошао до оног стадијума који се, бар по
мени, може сматрати суштином и крајњим дометом
поетског исказа. Његове песме, бар на први поглед,
нису закукуљене и на саме себе упућене језичке
слагалице, метафизичке заврзламе или аутоматска
надреална или постмодерностичка бунцања после
чијег ишчитавања изостаје чак и оно најбесмисленије
од свих питања: шта је песник хтео да каже, јер је јасно
да нит је хтео, нит је ишта рекао. Новчићеве песме су
својеврсни рапорти, или извештаји из свакодневице,

82
речени употребљивим и свима нам добро знаним
језиком, огољене а зналачки одабране и сведене
сличице злехудог нам живота који нас гуши уместо да
нас подстиче на лет и све оно што лет чини чаробним
и свепрожимајућим доживљајем. Али будући да се
ради о потопу и времену после потопа, који није само
метафора, већ у великој мери и фактичко стање
широког спектра надошлих супстанци и мање
материјализованих творевина, поменути лет ћемо да
преиначимо у пливање. А кад се помене потоп прва
асоцијација која се намеће јесте митски Ноје,
утемељивач свега овога што је уследило после, када се
вода повукла, а Арка са примерцима знаног нам
живућег материјала, допловила до Арарата. И мада
овом митском кустосу и колекционару семенки и
оживотворених примерака одуховљеног мртвила
дугујемо све ово што видимо и доживљавамо, могло
би се рећи да је, актуелним речником казано, Ноје био
само оновремена битанга, могул који је имао јахту у
коју је могао да убаци примерке живота по сопственом
нахођењу, водећи их у живот после живота, односно
после потопа, и остављајући све остало да неповратно
потоне и нестане из реалног живота и сећања.
И колико год била набијена митолошким значењем,
ова легенда је врло реалистична, чак би се могло рећи
судбинска и циклична као неминовност природних
законитости. Али оно што није очекивано, нити
логично, мада се не може рећи да није природно, јесте
потоп безума, примтивизма, простоте и зла, фекални
потоп обезљуђеног елитизма који прети да запуши
сваку пору цивилизације и заувек прогута и онај
минимум људскости који смо неговали као пламичак

83
свеће на опелу, или смо бар желели да верујемо да
постоји.
Новчићеве песме су минијатуре глобалног суно-
врата којима се нема шта додати, нити на било који
начин кориговати и оне функционишу само такве
какве јесу, на моменте болно сурове, убитачно
отрежњујуће, саркастичне али истовремено и
фактичке и фактографске реминисценције са поентом,
које остају као својеврсни запис о времену садашњем
и тренутку потопа, односно постпотопског ништа-
вила.
Новчић не тражи теме за своје песме у имагинацији,
машти и ирационалном свету свог подсвесног или
несвесног, не, он је схватио да је оно што животом
називамо много инспиративније, ирационалније и
луђе, и то је тај мајдан из којег он вади мотиве и
претаче их у песме не устручавајући се да нам јасно,
да јасније не може бити, саопшти да је све о чему пише
доживео, проживео или још увек проживљава. Стање
после потопа може да подразумева повратак у
пређашње стање, али истовремено и потоп као
трајнију глаголску и фактичку радњу, односно пустош
или доминацију свега онога што је потоп донео.
Углавном, догађаји из Новчићевих казивања су се
заиста догодили, „јунаци“ његових песама су стварни
ликови, неретко чак и много стварнији од оних које
сматрамо случајним учесницима наше комуникације
са околином, време је очигледно ово у којем јесмо,
тако да се Новчићева књига доживљава као лирска
хроника овог тренутка цивилизацијског успона, или
пада, као опомена, као прекор или као осуда и „прст у
око“ онима који су чињењем или нечињењем довели

84
свет, а нарочито овај његов део, у стање
катаклизмичког суноврата.
Избегавајући нејасноће и песничке слике зарад
самих себе, као и многе друге „украсе“ и додатке који
замагљују суштину песничког исказа шљаштећи
новим, а неретко несхватљивим значењем, Новчић
нам јасно, да јасније бити не може, ставља на увид
рукохват свог, а и нашег, света, и сопственог
доживљаја истог. Зато је „После потопа“ материјал
који ће своју праву и пуну вредност имати тек после
катаклизме, кад се докопамо копна, ако се то икад
догоди.
Дакле, општа карактеристика ових песама јесте да
су оне сведене, минималистички упрошћене и
дотеране, ничим сувишним оптерећене и вешто
завршене или запечаћене зналачки осмишљеном и
донесеном поентом. Једноставно речено, поезија која
садржи све оне елеменете који је чине озбиљном, до
највиших домета доведеном и, зашто не рећи –
великом, како у занатском тако и у тематском смислу.
Заправо, Иван Новчић је својим новим песмама,
односно новом књигом, показао да је један од ретких
песничких гласова, а и умова или безумова, који се
усудио да пропева и проговори, да свој песнички глас,
био он крик или вапај, вине над потопом из саме сржи
окупационог ентитета који се топи као сладолед и из
часа у час трансформише у нове значењске и фактичке
творевине сходно ономе што сам појам транзиције
подразумева, али и злехуде судбине која овај народ
вековима прати. Тај и такав излет у онострано,
односно избегавање од стране етаблираних песничких
појава одређено и прећутно (а може бити и

85
декларативно) успостављена навика, Новчићу ом-
огућава статус који је успео својим досадашњим
радом да стекне, а то је, ваљда, једина одредница коју
нико сам себи не може да „налепи“, то је нешто што се
заслужи или не заслужи, што јеси или ниси, а зове се
режимски песник, односно нережимски. Новчић је у
овој другој категорији. А да би се докопали овог
статуса, једног или другог, сходно својим
афинитетима и стилу пливања у потопу, многи су
склони различитим махинацијама, дисциплинама и
самоопредељењу. Јер, могло би се рећи, шта је часније
него бити режимски писац (песник), не залазити тамо
где „јебе ђаво“, не чачкати мечку, већ писати о ономе
што не боде очи, не тражи преиспитивање,
информативне разговоре, забрану и елиминацију из
литерарних кружока и такозване јавне сцене, бити
признат од режимских „зналаца“, етикетиран као
такав и обасут свим оним почастима и привилегијама
које један прави, поштени режимски писар заслужује.
Новчић је имао ту срећу да није морао много и
напорно да ради на свом имиџу нережимског песника,
будући да живи и ствара у средини у којој су ови
други, дакле режимски, озваничени, институцио-
нализовани и патентирани као такви, режимски, тако
да сви они који немају такву декларацију уз име и
опус, имају се сматрати нережимским. Е, сад, има
оних који се само сматрају, или их тамо где треба
сматрају, а има и оних који се здушно труде да стечени
статус оправдају својим делом. То их, засигурно, неће
учинити писцима библиотеке, академицима,
уредницима у подобним институцијама и гласилима,
члановима којекаквих жирија и славодобитницима

86
награда, повеља, плакета и кеша, неће их учинити
миљеницима такозване националне елите и нацио-
налним херојима првог степена по критеријумима
чланова одбора за преиспитивање националног
хероизма у литератури, то им неће омогућити чак ни
колико-толико подношљив живот, али ће им га,
мислим живот, значајно и неизбежно загорчати. Јер не
бити режимски писац, као својеврсни вид списатељске
непослушности, носи све оне бедастоће којима један
режим може да понизи, казни и жигоше сина
разметнога и неуподобљенога. А писац, нережимски,
већ заведен (административно) као такав, и нема куд
него да буде то што јесте и да пева онако како му
његова нережимска савест налаже, а дуг према себи и
својим читаоцима захтева. Е, то је заправо оно о чему
пева Новчић и то је оно због чега ће ова књига, као и
њен аутор, остати упамћена, не толико због жеље да
се нешто промени, већ због инсистирања на томе да се
буде свој, да се додирне недодирљиво, да се пева о
ономе што је актуелно и да се маршира усупрот, што
је, колико знам, суштина поезије, а нарочито добре као
што је ова – упућена читаоцима као порука у боци
ношена таласима небиблијског, катаклизмичког и
депоетизованог потопа у којем јесмо и из којег ће,
можда, да испливају праве и осведочене вредности и
њихови носиоци, а можда и неће. Али захваљујући
Новчићу и њему сличнима, сећање на ово што јесте
остаће да траје за оне који долазе после нас, ако дођу.
А има ли већег признања за песника и има ли
значајније сврхе од тога? Нема, наравно, ни у потопу,
а ни после њега.

87
 Александар Марић
ПРЕБИРАЊЕ ПО МУЉУ

Рекоше ми да си заволела другог,

Чим сам то чуо отрчах у собу
И написах тај чланак против владе,
Због којег сада лежим у затвору.

Ернесто Карденал, ЕПИГРАМ

Епиграм Ернеста Карденала могао би да буде мото

свих Новчићевих објављених књига, и не само
објављених књига, већ и његове публицистичке
праксе. Код њега је изражена побуна. Он је аутор који
ствара на потицају спољних промена и његова
креативност експлодира у различитим правцима.
Новчић, и сам учесник трагичних догађаја у
претходних, готово тридесет година, реагује, на рат,
пад моралних вредности, нестанак једног система или
боље рећи културне климе која је, колико-толико,
дозвољавала узлет. А понајвише реагује на
неосетљивост околине на његове диверзије. Средина у
којој се нашао једноставно мирно подноси, у ствари,
нема никакав однос према његовим сиренама које
позивају на узбуну, на објаве труба апокалиптичних.
Једноставно, Новчић то одсуство реаговања тумачи
смрћу. Зато и долазимо до наслова ове књиге После
потопа. Средина, која ни сада неће реаговати на ове
узбуњујуће поруке, има симптоме као да се потоп већ
догодио, или, још горе, да никог није брига што потоп
само што није.
Од своје прве књиге песама Новчић самим
насловом покушава, ако ништа друго, да саблазни

89
околину певајући о ампутацији душе. Међутим,
друштво коме је душа већ ампутирана нема прави
одговор на његово тужење и јаде. Књигом Шифарник
страдања он покушава нешто блажим, али опет јаким
и емоцијом набијеним речима да изазове то велико
заспало биће средине, ако ништа друго да барем
окрене главу на људе који су у ратовима страдали, и
на оне који своје убојне ране носе у себи
доживотно.Оно што је било поражавајуће за Новчића,
књижевна јавност слабо оцењује његов рад и он попут
остављеног креће да дела против неверне заједнице са
циљем да се исправе грешке и призна постојање и
других начина схватања и призна ратно страдање. То
је за њега била главна тема. У међувремену, сам
Новчић, се наоружава знањима и стиже до звања
професора књижевности, али средина – ништа.
Показује се да ни звање не игра улогу, већ да се нити
плету на други начин него што је он мислио. Зато се
окреће есеју и пише књигу Поетика порицања смрти
чија је тема дело Емира Кустурице. У грађењу ове
књиге Новчић се и даље кали. Паралелно са
есејистиком иде и његова публицистика и редовно
објављивање на блоговома и друштвеним мрежама.
Мало затим настаје и књига прозе Срем и Суматра у
којој Новчић не одустаје од наметања послератне теме
и не дозвољава да се у књижевности игнорише ова
тема. Јер ако погледамо дела неких савременика,
такозвани магистрални ток у књижевности, против
кога Новчић подиже глас, не може се видети да је рата,
страдања, рушења, уопште и било.
Овом генезом долазимо и до књиге После потопа.
Она је писана редуковано у односу на поезију

90
претходне две књиге, веома уздржано, са делимичним
остацим експлозија и имплозија из раније фазе.
Смирено говори о последицама рата, али не и
безосећајно, на махове просијавају и бисери
духовности, а све обавијено још увек суровом
реалношћу. Јер код њега не сија сунце, нема птичица,
реке, жубора, нема слика среће; ако их има само су
предигра за коначну слику суноврата или гађења.
Личности из његове околине претворене су у
архетипове, нема савршених, нема здравих, нема
испуњења очекивања, љубав је срозана, подземље
настало наносом муља великог потопа који је је у
ствари дух времена. Муљ и глиб из кога покушава
песник да пева и да се одвоји од осталог крекетавог
соја који поје хвалу муљу и великом шарану или
можда сому, господару каљуге. А када зарони, Новчић
трага као форензичар за костима или остацима душа
потопљених и проналази свете мошти Милице Ракић
и Слободана Стојановића. Осећа се сувишно у добу
демократије и бордела, док таксиметар откуцава,
тражећи загрљај у собама празним, у ћутању
изазваном неочекиваним следом догађаја. У отклону
од субјективног, запажамо да се Новчић у овој књизи
бави односом политике и поезије, религије и потпуне
безидејности, верности и невере, односом прошлости
и будућности који се у садашњости манифестује,
границом муке и трпљења које човек може да поднесе.
Бави се и дневним темама као што су миграције или
чланци из црне хронике, бави се, једном речју,
апокалиптичним светом који он назива „постпотоп-
ским“. Послератним, међуратним, духовно ратним

91
временом, националном свешћу и њеним узлетом и
суновратом.
Не знам да ли би ова књига могла неком од
читалаца да послужи као појас за спасавање за време
миграција преко мутних вода до обећаних земаља или
барем до мирних лука Жиче и Студенице, али ће неке
сигурно подсетити да им је такав појас спасења
потребан и да ће се код неких сигурно укључити,
деактивирани и демонтирани аларми који позивају на
буђење и свесно трагање за животом достојним
човека.

92
 О АУТОРУ

Иван Новчић рођен је 27.7.1972. године у Краљеву.

По струци је инжењер пољопривреде и професор
српског језика и књижевности.
До сада је објавио следеће књиге:
Ампутација душе, поезија, 2003.
Шифарник страдања, поезија, 2008.
Емир Кустурица: поетика порицања смрти,
студија, 2016.
Срем и Суматра, збирка прича, 2017.
Живи и ради у Краљеву.

93
САДРЖАЈ

О писању .............................................................................5

I
Инспирација ........................................................................9
Запис из спачванских шума .............................................10
Таксиметар и даље откуцава ...........................................11
Небо ...................................................................................14

II
После потопа .....................................................................17
Башта смрдљиве боје .......................................................18
Анатомија ..........................................................................19
Сувишан човек ..................................................................20
Ћутање I ............................................................................21
Ћутање II ...........................................................................22
Ћутање III ..........................................................................23
Патња .................................................................................24
Студеница..........................................................................25

III
Демократија ......................................................................29
Бордели..............................................................................30
Сасвим обично јутро ........................................................31
Испит из стилистике ........................................................32
Мигранти ...........................................................................33
Собе ...................................................................................34
Промене .............................................................................35
Загрљај ...............................................................................36
Запис из Смедерева ..........................................................37
Новинари ...........................................................................39

94
IV
Пад Византије ...................................................................43
Милица ..............................................................................44
Политика и поезија ...........................................................46
Апатрид .............................................................................47
Повратници .......................................................................48
Домовина ...........................................................................49

V
Жене...................................................................................53
Чуваркућа ..........................................................................54
Лаза Костић .......................................................................55
Старе љубави ....................................................................56
Сусрети ..............................................................................57

VI
Песме .................................................................................61
Српска елита .....................................................................62
Љубав у Халдерну ............................................................64
Занат ..................................................................................65
Опет Суматра ....................................................................66
Туђина ...............................................................................67
Жеља ..................................................................................68
Револуција у удовима.......................................................69
Књижевно вече .................................................................71
Младом писцу ...................................................................72
Совјети младом човеку ....................................................73

ПЕСНИЧКА БАРКА ИВАНА НОВЧИЋА ....................75

ПОЕТСКИ ДОКУМЕНТАРИЗАМ ИЛИ
ОПЕСНИЧЕЊЕ РЕАЛНОГ .............................................81
ПРЕБИРАЊЕ ПО МУЉУ ................................................89

O аутору.............................................................................93

95
______________________________________________

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1
821.163.41.09-1 Новчић И.

НОВЧИЋ, Иван, 1972-

После потопа / Иван Новчић. - Младеновац:
Друштво за афирмацију културе – Пресинг, 2018
(Младеновац: Пресинг издаваштво). - 95 стр. ;
21 cm

Тираж 100. - Стр. 75-79: Песничка барка Ивана

Новчића / Милица Миленковић.
- Стр. 81-87: Поетски документаризам или
опесничење реалног / Иван Рајовић. - Стр. 89-
92: Пребирање по муљу / Александар Марић. - О
аутору: стр. 93.

ISBN 978-86-6341-315-3

a) Новчић, Иван (1972-) - "После потопа"

COBISS.SR-ID 268857100
______________________________________________