on-line www.alnari.

rs

1
 Copyright © by Milan Jovanović, 2008
Copyright © za srpsko izdanje Alnari d.o.o. 2008

ISBN 978-86-7710-319-4

2
 Milan Jovanović

STRONGMEN

Beograd, 2008.

3
4
 Napomena
izdavača

Izdavač se nada da je većina stvari u ovoj knjizi izmi-

šljena. Ako nije tako, onda to pada na teret autora.

*Upozorenje!

Ovo je radio uvežbani profesionalac u strogo kontrolisa-

nim uslovima, stoga se ne preporučuje da pokušavate i
sami to da izvedete.

5
6
 Dvadeset godina
posle smrti

B
ilo je to vreme oko Nove godine. Neka suvomra-
zica. Bili smo mladi, golobradi klinci. Nijedan od
nas nije imao položen vozački ispit. Svuda smo
išli pešice. Živeli smo u istom kraju, išli u iste škole, krali
šljive iz istog dvorišta, zaljubljivali se u iste cure... Čak
smo i rođeni istog dana. Imali smo zajedničko još nešto
veoma bitno. Obojica smo do ušiju bili zaljubljeni u ko-
šarku. Igrali smo na istoj poziciji u juniorskom timu KK
Studen i priželjkivali da se bogato udamo u prvom timu.
On je umeo da sluša trenera, umeo je da ne „solira“
i da doda loptu, bio je timski igrač. Ja nisam. On je bio

7
 Milan Jovanović

nekako dečje naivan, iskren, neiskvaren. Ja nisam. On je

lako sklapao prijateljstva, osmehivao se dosadnim kon-
verzacijama, umeo da sasluša. Ja nisam. On je umeo da
se beskrajno šarmantno udvara, da se zaljubi, da pati.
Ja nisam.
Ja sam na košarci stalno težio samoisticanju, rado-
vao sam se novinskim člancima koji me hvale, čak i ako
ekipa izgubi. On nije. Ja sam umeo da otkrijem laž, po-
kvarenost, umeo sam da se odbranim. On nije. Ja sam
kažnjavao licemerje, prevaru, umeo sam i da se pobi-
jem. On nije. Ja sam se odlično snalazio u komplikova-
nim situacijama, očekujući sve od svakoga. On nije.
Nismo se mnogo družili. Koliko god je izgledalo,
zbog rivaliteta, da se izbegavamo, toliko su nas neumo-
ljivo vezivale naše sličnosti i razlike. Imali smo zajed-
ničko društvo, u kome je on bio upadljivo omiljen i va-
žio za iskrenog prijatelja. Čak su ga i curice volele zbog
one njegove blentave dečačke face i naivnosti. Bio je
prilično naočit momak. Pamtim i njegov iskren osmeh.
Naravno, obojica smo bili nevini u svojih šesnaest go-
dina. Mene je to strahovito žuljalo, a on je ležerno nosio
breme nabujalih hormona.
Sećam se da je tog 3. januara 1987. godine, on imao
prvi sastanak. Ja sam se pretvarao da sam se obrado-
vao kada sam čuo za to. Trudio sam se da nimalo ne
pokažem ljubomoru. Njegova taktika „udaranja čežnje“

8
 Strongmen

curama funkcionisala je odlično. Nije mi bilo jasno

kako može da glumi nezainteresovanost kad je ona tu i
želi ga. Zvala se Violeta i imala je neko zvučno austro-
ugarsko prezime. Bila je godinu dana starija od nas. Ne
moram ni da kažem da je bila najbolja riba u gimna-
ziji „Svetozar Marković“, poznatijoj kao „Grobarska“,
jer se nalazila pored starog gradskog groblja. Ta škola
je uvek imala neke cure jakih ličnosti, koje su, kao od-
begle zavodnice iz ruskih romana, urezivale svoje bio-
grafije u „Vodič za ogovaranje za početnike“. U zaka-
zano vreme našli su se ispred diskoteke „Muzički klub
’81“ u sali mesne zajednice „Josip Kolumbo“. Ona je bli-
stala kako samo „grobarke“ umeju. On je prvi put za-
lizao kosu čičkovim uljem. Nagore, da izgleda starije.
Pokojni Siki Karatista, zakon i red u klubu, pušta preko
reda mladu košarkašku nadu i njegovu Anu Karenjinu.
Posle prolaska „kontrolnog punkta Siki“, na ulazu u je-
dini disko-klub u Nišu u to vreme, tada sam se osećao
kao na kanskom crvenom tepihu. Siki je bio „no passa-
ran“ za mnoge. I ja sam ostao da čekam.
Znam da nisu imali para za piće i prestižnu poziciju
za šankom. Nije ni bilo potrebe da poziraju. Lepo su
izgledali i bili dovoljni jedno drugom. Razmenjivali su
značajne poglede i stidljive osmehe dok su pokušavali
da uhvate ritam „Money for nothing“. Ali su se lepo pro-
veli igrajući. Oko dvadeset tri časa, zna se, počeo je sen-
tiš. Njegov prvi sentiš. Stiskavac, kako su ga zvali njegov

9
 Milan Jovanović

i moj ćale. Imali su još pola sata plesa, jer Violeta u po-
noć mora da bude u svojoj devojačkoj sobi. U to vreme,
poštene cure nisu ostajale u provodu posle ponoći.
Pošli su ka izlazu iz diskoteke. On je džentlmenski
išao ispred nje, da je poštedi probijanja kroz gužvu. U
momentu kada je njena ruka uhvatila njegovu, ose-
tio je trnce po celom telu. Prvo držanje za ruke. Hoda
kao opijen, sa Amorovom strelom zabodenom u grudi.
Bože, kako je to lepo.
Omanji momak u mantilu, stariji od nas nekih 5-6
godina, nežno ga, gotovo kao u šali, hvata za uvo.
„Je li, mali, što ti toliko talasaš? Što me gaziš?“ pita
Pigmejac osokoljen prisustvom četvorice drugara, koji
pritajeni u gužvi čekaju žrtvu za to veče.
„Izvini, gužva je.“ Odgovara on, i ne sluteći upada u
zamku.
Ja ispred diskoteke osećam da nešto nije u redu. Va-
ram Sikija na fintu i provlačim se iza njegovih leđa. Kao
omađijan idem ka plesnom podijumu. Pristižem u mo-
mentu kada su već počele da sevaju pesnice. Njih četvo-
rica ga biju, onako iz čista mira, sporta radi. Možda im
i smeta što se drznuo da izađe sa neosvojivom ribom. Ja
se kao u snu probijam kroz gužvu. Noge od olova tap-
kaju u mestu. Ruke mi kratke. Zamahujem i promašu-
jem. Nekako uspevam da nabodem jednog, čini mi se
najvećeg. Pljušte pesnice po nama. On se ne brani, nije

10
 Strongmen

to njegov stil. Ja udaram, ali sve slabije i ređe. Od uda-

raca sve slabije vidim, a i ošamućen sam. U jednom tre-
nutku padamo obojica u pregradni zid od punog stakla.
Pod našom težinom staklo se lomi. Magični trenutak
kada vidimo svoje vene i tetive prerezane kao na času
anatomije, a onda počinje da šiklja krv iz masivnih krv-
nih sudova. Obojica ležimo bespomoćno krvareći. Gle-
dam kako se moja i njegova krv polako spajaju i prave
džinovsku lokvu na podu. Ne osećam bol. Samo sam
iznenađen tamnocrvenom bojom krvi. Počinje da mi
biva hladno. Vidim ga ubledelog kako mi namiguje i
kaže:
„Biće sve u redu. Ne brini.“
Čujem ga, dalje, kako unezverenom Sikiju daje in-
strukcije kako da podveže naše ruke i spreči ubrzano
krvarenje. Prepoznajem školsko gradivo iz prve pomoć.
Krv iz povređenog nosa sliva mi se u grlo. Kašljem i tre-
sem se od hladnoće. Pesma „Everybody wants to rule
the world“ polako me uspavljuje.
Kašljem i dalje. Osećam hladnoću i neki dim. Na-
lazim se u vozu i čini mi se da je dim od lokomotive.
Mehanizam za zatvaranje prozora je pokvaren pa ulaze
hladnoća i dim. Mrak je. Putujemo negde. Nema ni-
kakvog svetla. Po zvuku osećam da voz ulazi u tu-
nel. Stalno probam da zatvorim prozor. Mnogo mi je

11
 Milan Jovanović

hladno, tresem se. Čujem metalno zveketanje. Čujem

nekog kako kaže:
„Jak je on, izdržaće...“
Ležim na dušeku u Bečićima. Trebalo je da ponesem
naočari za sunce, smeta mi svetlo. Talasi ljuljaju i du-
šek i mene. Vreme je da izađem iz vode, hladno mi je,
ali mi prija ljuljanje. Glava mi se ljulja levo-desno, levo-
desno...
„Milane, probudi se! Probudi se... Evo ga, budi se!“
Dok mi se glava pomera levo-desno, kroz poluotvo-
rene kapke vidim belo. Beli mantil zamahuje i zamahuje.
Pitam se šta li radi. Ponovo dremam. Majka me budi za
školu, a napolju je tako hladno. Ne ustaje mi se.
„Milane, probudi se!“
Šta je sad? Ovog puta otvaram oči malo više. Vidim
isti beli mantil kako zamahuje. Osećam bol. Pljas! Pljas!
Sevaju šamari.
„Što me udaraš, bre?“
„Doktore, probudio se! Doktore... Budan je!“ kaže
beli mantil obraćajući se nekom.
„Dobro je, Milanče, izvukao si se. Najgore je prošlo.
Sada samo da se odmoriš i bićeš dobro.“ Pojavljuje se
drugi beli mantil koji se očigledno obraća meni.

12
 Strongmen

„Ne, ne, ne pomeraj ruke!“ Kaže isti glas, kada sam

probao da prepipam naduveno lice. Dobio sam dobre
batine, čini mi se. Oko mi je otečeno, skoro da ne vi-
dim. Osećam da mi je i usna naduvena. Teško dišem
kroz nos. Drhtim od hladnoće. Kažu da sam primio de-
vet boca krvi. Saznajem da sam čudom preživeo.
Stalno pitam i niko ne ume da mi kaže kako je on
prošao. Iako smo u istoj bolnici, nijednom ga nisam
sreo šetajući kroz hodnike. U policijskom izveštaju spo-
minjalo se samo moje ime. Njega nije bilo. Nečujno je
nestao iz naših života.
Maja meseca 1987. umesto njega spavao sam sa Vio-
letom. Septembra 1987. ušao sam u prvi tim na njegovo
mesto. 1998. diplomirao sam na fakultetu koji je on že-
leo da upiše. Sećam se, dvoumio se da li da studira ili
da bude pisac. Oduvek je maštao da bude pisac ali nije
hteo da izneveri porodičnu tradiciju doktora nauka.
Vremenom, niko ga nije spominjao i ja sam ga skoro
zaboravio. Svašta se izdešavalo u mom životu, čak sam
se odselio iz mog rodnog Niša. Ovde u Majamiju me
niko ne poznaje i nema ko da mi se javi na ulici. Ne-
mam kog da sretnem. U tuđini, čovek se priseća zavi-
čaja, detinjstva... Nedavno mi baš on pade na pamet.
Nestao je iz mog života pre dvadeset godina...
...I nedavno sam ga sreo. Nije se mnogo promenio.
Samo se, kao i uvek, nonšalantno pojavio, niotkuda.

13
 Milan Jovanović

Delimično sam mu zaboravio lik, ali lako prepoznajem

taj osmeh. Razmenjujemo par rečenica. I on je u Maja-
miju. Ima dva sina.
Počinjem redovno da ga srećem u teretani, u saobra-
ćaju, kad idem da pokupim Jocu iz škole, kad se igram sa
malim Ivanom... Reč po reč, mic po mic, počeli smo če-
sto da se viđamo. Svakog jutra kad se brijem on mi pravi
društvo. Zajedno pravimo planove, kao da se nismo ni ra-
stajali. On me nagovorio da počnem da pišem.
Tog 3. januara 1987. godine, samo tridesetak dana pred
moj sedamnaesti rođendan, napadnut sam bez povoda u
diskoteci „Muzički klub ’81“. U tuči sam gurnut u pregradni
stakleni zid koji nije izdržao. Debelo staklo iskasapilo mi je
obe ruke, a obilno krvarenje izazvalo je višeminutni presta-
nak funkcije rada srca, takozvanu „kliničku smrt“. I pored
crne prognoze da nikada neću moći da se bavim sportom,
ja se evo već dvadeset godina uspešno oporavljam. Jedan
deo moje ličnosti zauvek je nestao tog januara, pre dvade-
set godina.
„Ako u prvih pet sekundi ne ukapiraš ko je hrana – ti si!“

14
 Viktor

O
liver i Viktor. Dva muška imena. Možda ne to-
liko „muška“ kao Milutin, Ognjen ili Uroš, ali i
ipak muška. OK, nisu baš srpska. Pa dobro, ima
i takvih imena, doduše kod nas u manjini. Meni su ta
dva imena snažno obeležila početak bavljenja sportom
snage.
Nekada tamo, bio sam mlad talentovan košarkaš,
pomalo opterećen svojom reputacijom najboljeg strelca
Srpske lige. Inspirisan zalutalim video-kasetama sa
snimcima NBA utakmica, težeći da na svakoj utakmici
ubeležim trideset i više poena, nisam uviđao svoj se-
bičluk u igri. Kažu da sam bio još bolji kada sam po-

15
 Milan Jovanović

čeo da se bavim odbranom, počeo da dodajem loptu sa-

igračima i prestao da „soliram“.
Tada, u punoj košarkaškoj snazi, nije mi padalo na
pamet da ću nekada prestati da ubacujem narandžastu
loptu u koš na više desetina različitih načina. Čak ni
kad sam ušao u zrele košarkaške godine nisam imao re-
zervni plan šta ću da radim kada prestanem da se ak-
tivno bavim košarkom. Možda pasivno? Da se rekrea-
tivno bavim košarkom? To nije bio dobar plan. Ja sam
vaspitavan u duhu takmičarskog sporta i košarka mi je
bila neophodna doza. I onda je usledila za mnoge ne-
shvatljiva transformacija u mom sportskom životu. Od
Milana Košarkaša postao sam Strongmen.
Pod uticajem američke profesionalne košarke počeo
sam da uz redovne košarkaške treninge posećujem i te-
retanu, kao dodatni trening. U početku sam radio bo-
dibilding i oblikovao mišiće prateći svoj minuli rad u
ogledalu. Vrlo brzo sam se preorijentisao na pauerlif-
ting, sport koji je ultimativni test snage. Snaga nogu –
čučanj; snaga ruku, ramenog pojasa i grudi – benč pres;
snaga leđa i stiska šake – mrtvo dizanje. Cela priča mi
se odmah svidela. Imala je šmek i snagu, i što je bilo
najvažnije, mogao sam da pratim svoj napredak kroz
brojke.
Na samom početku svoje karijere nisam pokazivao
neku posebnu snagu i nadarenost za sport snage. Za

16
 Strongmen

sportistu od 105 kg, rezultati su mi bili prosečni u dve

od tri discipline. Ali zato sam na čučnju bio izrazito do-
bar za početnika, i na prvom treningu uspeo da čučnem
i ustanem sa 185 kg. Malo je reći da sam bio impresio-
niram svojim novootkrivenim talentom i najjačim čuč-
njem u teretani. Iz tog raspoloženja nije mi bilo teško
da maštam o takmičenju.
Za početak bavljenja tegovima kao takmičarskim
sportom, kriv je izvesni Oliver Nektarijević. Jednog
dana sam na drugom Dnevniku RTS-a ulovio deo izve-
štaja sa prvenstva Jugoslavije u pauerliftingu. Frapantna
slika trajno mi se urezala u sećanje. Ogromni tipovi opa-
kog izgleda takmiče se u dizanju tegova na način koji ni-
sam viđao do tada. Takmiče se u čučanju sa tegom, rade
benč pres, podižu teg mrtvim dizanjem. Od svih tih ko-
losa samo jednog sam odmah zapamtio. Oliver Nekta-
rijević nadmoćno je pobedio na, ne znam kom po redu,
prvenstvu Jugoslavije. Prima pehare, medalje, čestitke,
snimaju ga kamere, daje izjave... On je zvanično najjači
u našoj zemlji. Liii – što bi rekli mi Nišlije.
Oliver, momak od 124 kg, jeste car teške kategorije
u kojoj se takmiče snagatori teži od 110 a manji od 125
kilograma. S druge strane, ja sam sa košarkaške težine
od 105 kg uspeo da za 7-8 meseci predanog treninga
nabubrim do 113 kg. Sada imam 145 kg skoro čiste mi-
šićne mase i pomalo mi je smešan osećaj iz tog vremena
kada sam sebe smatrao strašno velikim i jakim. Taj

17
 Milan Jovanović

„ogroman“ prirast snage i telesne težine svrstao me je

u Oliverovu kategoriju gde je definisan pobednik. Bez
obzira na to što se spremam misleći na samo dve meda-
lje, jer je zlatna zauzeta, na treninzima sam bio sve fo-
kusiraniji. Kako se bližio sam datum takmičenja, posta-
jao sam svesniji da svoju dozu dobijam kroz sport koji
nije košarka.
Kako se približavao datum samog takmičenja, bivao
sam sve fokusiraniji. Totalno novi osećaj da sam toliko
usredsređen na moj novi sport. Dan pre samog takmičenja
počinju stomačne tegobe na nervnoj bazi. Idem često u to-
alet. Ne jede mi se. I ne obraćam pažnju, jer je sutra dan D.
Takmičenje se održava u mom rodnom Nišu, u domu
kulture mesne zajednice Medijana. U gradu u kome je pre
sedamnaest vekova rođen Konstantin Veliki, prvi svetski
vladar koji je kršten. Sticajem okolnosti rođen je u nase-
lju Medijana, svega par stotina metara od bolnice gde sam
ja ugledao svetlost dana. Car Konstantin podario je Niš-
lijama aktuelni gradski grb, Hristov monogram, sa natpi-
som „Sa ovim znakom pobeđuj“. Ja tek treba da se izbo-
rim za status pobednika.
Posle duge neprospavane noći, mahom provedene
na WC šolji, dolazim na merenje koje je zakazano u 10
ujutru. Tada prvi put vidim kompletnu elitu pauerlif-
tinga. Svi mi izgledaju kao titani. Ozbiljni, predodre-
đeni, bogomdani... Olivera prvi put vidim u prostoriji

18
 Strongmen

za merenje. Svi se trude da pridobiju njegovu pažnju.

Rukuje se sa mnom mehanički. Skida jaknu i majicu.
Merimo se samo u donjem vešu. Malo je reći da sam
bio zblanut kada sam video kako izgleda Kolos sa ostrva
Rodos lično. Nestvarno ogroman, sa izraženim miši-
ćima kao superheroji iz stripova. Zapanjenost na mom
licu nije niko primetio jer su svi buljili u sina božjeg. U
jednom ćošku se diskretno skidam i neodlučno stajem
na vagu koja mi saopštava radosnu vest. Zbog stalnog
pražnjenja creva izazvanog nervozom ja sam sada te-
žak 108 kg, i umesto u kategoriji od od 110 do 125 kg u
društvu sa Oliverom i još nekolicinom jakih momaka,
nastupaću u lakšoj, manje posećenoj kategoriji sa svega
tri takmičara. A to znači da ako ne zajebem, a neću,
imam minimum bronzanu medalju. Ni ne pokušavam
da sakrijem osmeh i onako razodeven, građen kao Lju-
biša Samardžić, dobijam na samopouzdanju i usuđujem
se da se uđem u razgovor sa Oliverom. Nakon njegove
priče o ogromnim težinama koje diže na treningu, mu-
dro prećutkujem svoje rane radove, i prikrivajući svoju
košarkašku građu navlačim duksericu na sebe.
U toku samog takmičenja druga srećna okolnost po-
diže me za stepenicu više do srebrne medalje. Glavni
favorit u mojoj kategoriji biva diskvalifikovan zbog tri
neuspešna pokušaja na čučnju. Sa novim samopouz-
danjem prijavljujem agresivnije težine i uz nesebičnu
pomoć Fortune pobeđujem Kacigu, momka jezivog

19
 Milan Jovanović

izgleda i još gadnije „poslovne“ biografije. Zvanično

postajem najjači u kategoriji 110 kg. Slikajte me, grlite
me... Ništa. Džaba. Zvezda je i dalje Oliver.
Prolazi vreme, ja strpljivo treniram i bivam sve jači.
U trening unosim novinu koristeći neistraženu kombi-
naciju američkog i ruskog metoda koja daje odlične re-
zultate. Pobeđujem redom na svim takmičenjima. Na-
pokon pobeđujem i Olivera, ali još nisam zvezda teškog
sporta. Sada je glavni baja bosanski Arkan, poznatiji
kao Škrba Željko. Malo je bio zauzet ratovanjem i dru-
gim kontroverznim biznisima pa je prepustio svoj pre-
sto Oliveru. Ja sam u strašnom naletu i samo je bilo pi-
tanje vremena kada ću da nadjačam izuzetno sujetnog
i opasnog Bosanca.
Uspevam i njega da pobeđujem. Postajem najbolji u
zemlji. Držim sve rekorde u svim disciplinama. Sada se
slikaju sa mnom. Sa mnom se rukuju. Prate me pogle-
dom dok se šetkam po prostoriji za zagrevanje. Ja sam
najjači.Ima tu jedna stvar, pomalo čudna. Oliver izvr-
šava samoubistvo. Željko biva ubijen na spektakularan
način. Kaciga, momak koji je bio drugi na mom prvom
takmičenju, takođe biva ubijen. Hmmm...
Nakon zacementirane liderske pozicije u Srbiji,
vrlo brzo počinje da me interesuje svetska pauerlif-
ting scena. Internet u Srbiji je spor ali dosežan. Iščita-
vam stranice i stranice o pauerliftingu. Pregledavam na

20
 Strongmen

desetine fotografija i izveštaja sa takmičenja. Svi likovi

su mi imena i brojevi. Viktor Nalejkin, Ukrajinac, pri-
vlači me kao magnet. Počinjem da pratim sve o njemu.
Čovek je kao veteran sa 44 godine obarao svetske re-
korde i osvajao svetska prvenstva. Dobroćudni pro-
ćelavi čičica koji kada diže tegove menja fizionomiju i
od Deda Mraza postaje sibirski medved. Opčinjava me
njegova brutalna snaga, savršena tehnika i činjenica da
ne nosi pojas. Svako ko je proveo duže od dva meseca
trenirajući sa tegovima zna šta znači dizati bez pojasa.
A tek ogromne težine.
Prateći svoj novi sportski san, sazrevam kao dizač
i dobacujem se do svog prvog svetskog prvenstva za
amatere na kome uzimam najveći pehar. Fenomenalan
je osećaj biti Istočnoevropejac koji je pobedio Ameri-
kance u američkom sportu. Moj prvi međunarodni us-
peh biva ispraćen veoma lepo u medijima. Naša štampa,
uz dosta preuveličavanja, senzacionalistički me kiti titu-
lom najjačeg na svetu. S druge strane, Amerikanci izve-
štavaju hladno, precizno i analitički. Moj tadašnji engle-
ski verovatno je bio simpatičan ljudima sa ESPN-a pa su
često vrteli moju pobedničku izjavu. I baš ta medijska
buka, koja je realno bila veća od mog uspeha, doprinosi
da budem pozvan na najprestižnije profesionalno pa-
uerlifting takmičenje na svetu.„Mauntanir kup“ je u to
vreme bio ubedljivo najprestižnije takmičenje u pauer-
liftingu, na kojem je prethodne godine pobedio Viktor

21
 Milan Jovanović

osvojivši 10.000$. „Devet najjačih“ organizuje se treći

put u Americi. Svi oni za koje sam čuo da postoje, ali su
mi bili kao izmišljeni likovi, sada su tu. Ed Koen, Kirk
Karvoski, Brajan Siders, Viktor Nalejkin, Vladimir Iva-
nenko, Strongmen... Ma odlično mi zvuči. Kuriozitet je
da je par dana pred dolazak u Ameriku Viktor na ro-
đendanskoj torti gasio četrdeset pet svećica.
Ogroman hotelski kompleks orijentisan ka kockanju
nalazi se u Česteru u Zapadnoj Virdžiniji. Osim kazina
sa ruletima, pokerom i blek-džekom, tu je i hipodrom
za konjske trke, za trke pasa... Ljubitelji kocke mogu do
mile volje da zadovolje svoj poriv kladeći se i kockajući
se. „Mauntanir“ kompleks bio je prvi veliki hotel koji
sam video u životu. Bio sam impresioniran.
I gle čuda, u hotelu gde smo odseli par dana pred ta-
kmičenje, delio sam sobu baš sa Viktorom. Zahvalju-
jući mojoj opčinjenosti njime i njegovoj neiskvarenoj
sportskoj srdačnosti, dešava se divno prijateljstvo iz-
među nas dvojice. Amerikanci nas gledaju sa čuđenjem
kako za vreme ručka kao aperitiv stulimo po dva deci-
litra votke, a nakon toga oborimo po nekoliko piva. Ja
inače ne pijem, ali za tu svrhu... Slikao sam se milion
puta sa njim, fotokopirao sam mu svesku treninga, do-
bio hiljade saveta... Čovek je putujuća biblioteka pauer-
liftinga. On je pauerlifting.

22
 Strongmen

Na samom takmičenju, Viktora nežno pokradaju su-

dije. Bilo bi baš glupo da Ukrajinac po treći put pobedi u
Americi. Nije ga spaslo ni obaranje svetskog rekorda na
mrtvom dizanju. Voljom sudija bio je zacementiran na
drugom mestu. Posebno je bio interesantan zadnji po-
kušaj ukrajinskog medveda na mrtvom dizanju, kada je
obarao svetski rekord. Dugo je stajao nad tegom i kon-
centrisao se. Cela sala je utihla. Čulo je se samo škljoca-
nje fotoaparata i glas komentatora ESPN-a koji je poku-
šao da bude što tiši. Viktor diže pesnice i ispusti kratak,
grleni krik. Veoma čudne frekvencije i dubok. Kako je on
kriknuo, tako su prva tri reda publike bukvalno zalegla
na patos. I mene je prepao. U tom momentu njegov izraz
lica naježio je svakog u sali. Medved! Evo sada se po ko
zna koji put naježim kada to prepričavam. On, naravno,
obara svetski rekord, samo da dokaže da je bolji i veći od
svih. Meni nije imao potrebe ništa da dokazuje.
U Ukrajini Viktor ima status zaslužnog sportiste i do-
životnu sportsku platu ili penziju, svejedno. Međutim,
vreme leti. Pojavljuju se novi i on polako pada u zaborav.
Godine čine svoje. Ne samo kod njega. I kod mene. Po-
sle druge titule svetskog prvaka opet menjam sport. Pre-
lazim na strongmen. To su oni tipovi sa Eurosporta koji
dižu okruglo kamenje, prevrću ogromne gume i vuku
kamione... Vrlo brzo učim kako da svoju dizačku snagu
pretočim u drugačije pokrete i napore. U svega dve go-
dine uspevam da se ubacim u top deset strongmena na

23
 Milan Jovanović

svetu. To je solidan uspeh jer su pare u igri. Za razliku od

pauerliftinga gde je samo jedno takmičenje premirano, u
strongmenu se plaćaju sva takmičenja.
Namećem se i kao takmičar i kao šoumen. Naučio sam
se kako da podignem publiku na noge. Cepam majice
posle disciplina, pevam, slikam se sa decom... Bivam po-
zivan na takmičenja i kad nisam u formi, samo zato što
me publika voli.
Godina je 2005. Ja na vrhuncu svoje strongmen ka-
rijere, takmičim se dvadeset puta godišnje širom sveta.
Na programu je Ukrajina. Kijev, stara ruska presto-
nica i kulturni centar. Grad u kome su Rusi prihvatili
hrišćanstvo.
Takmičenje u Kijevu prati 20.000 ljudi i sve nji-
hove televizije, i ne samo njihove. Snimak je išao u 219
zemalja.
Tamo je i predsednik države sa sve obezbeđe-
njem. On ne propušta ovakva takmičenja. Nezamisliva
atmosfera, sa ogromnim zastavama, besprekornim re-
kvizitima, igračicama, pevačicom pobednicom Euro-
songa... Atmosfera kao kada košarku igraju Zvezda i
Partizan. Publika glasna, zna šta gleda, i bodri svaki
uspešan potez. Uočio sam Viktora. Sedi negde u sed-
mom redu, malo iznad i levo od predsednika. Ostario
je, ali to je on. Medved. Milo mi da ga vidim. Sada sam
ja na podijumu a on publika. Vidim da i on i supruga

24
 Strongmen

glasno navijaju za mene. Ne mogu da čujem jer su ih

nadglasali ostalih 19.998 posmatrača, +/- jedan. Dolazi
na red moja dobra disciplina, prevrtanje gume i noše-
nje superjarma od 400 kg. U uzbudljivoj završnici po-
beđujem Rusa Igora Pedana, koji je konkurent doma-
ćem Miši Starovu. Spiker je osetio momenat i naterao
publiku na aplauz. Poluonesvešćen, bez daha, suoča-
vam se sa mikrofonom. Ja im se obraćam na klimavom
ruskom za koji verujem da je isti kao ukrajinski. Kažem
da su najdivnija publika na svetu, što nije netačno. Pu-
blika oduševljena. Skidam majicu i zamahujem ka pu-
blici. Pedesetak ljudi ustaje i prilazi ogradi da je uhvati.
Brojni redari takođe su na gotovs. Go do pasa, nabre-
klih trapeznih mišića veličine vekne hleba, preskačem
reklamne panoe i penjem se uz tribine. Smerom kre-
tanja, nenamerno sam doveo spikera u zabludu i on je
najavio da sam pošao da dam svoju majicu predsed-
niku. Glasan žamor dok prolazim mimo predsedni-
kove lože i dolazim do Viktora, daje mi odlučnu dram-
sku atmosferu. Klanjam se i predajem svoju majicu
vidno zbunjenom Viktoru. Sibirski medved prvo po-
crvene pa me snažno zagrli. Spiker ne prepoznaje o
kome se radi, traži pomoć. Uz glas sa razglasa koji oba-
veštava publiku de je Viktor višestruki prvak sveta i za-
služni sportista Ukrajine, podižem mu ruku, kao bok-
serskom pobedniku. Žamor zbunjenosti pretvara se
u frenetičan aplauz. Viktor plače. Plačem i ja. I žena

25
 Milan Jovanović

njegova plače. Aplaudira i predsednik, stojeći. Dok se

vraćam na pozornicu, vilica mi drhti. Ne mogu da pri-
čam, samo prolazim pored mikrofona koje mi potu-
raju novinari. Jedna devojčica istrčava iz gomile i daje
mi džepnu ikonu svetog Nikole. Ljudi me tapšu po le-
đima, grle me i ljube. Takmičenje ih više ne interesuje.
Oni imaju svog pobednika. Zapravo, dvojicu. Srce mi
je puno. Nisam siguran da li se sa tribina čuje „Stron-
gmen, Strongmen..“ ili „Viktor, Viktor...“
„Viktor! Viktor!...“

26
 Biju njihovi,
al’ biju i naši

K
asnim sa kirijom, prazan frižider, isključen tele-
fon, kablovska, nagomilane opomene pred isklju-
čenje struje, imamo samo još jedan pampers...
Tako je izgledao moj život pred dolazak u Ameriku.
Imao sam sreću da kumovi i drugari nisu tražili po-
zajmljene pare nazad, već se nudili ponovo. Bilo me je
sramota, ali živeo sam od donacija. Borio sam se kao lav
da nađem neki posao, ali nije išlo. Jedini izvor prihoda
bila su mi strongmen takmičenja koja su bila svake dve-
tri nedelje, a to je bilo nedovoljno za život. Već mese-
cima razmišljam da zapalim u inostranstvo. Imam sve

27
 Milan Jovanović

moguće vize, ali nemam para za kartu. Kao Patak Dača

koji ima konzervu, a nema ključ za otvaranje konzerve.
Po dolasku u Majami Bič, nakon velikog uragana
nežnog imena Vilmana, na jedvite jade sam skupio pare
za stan i pretekao mi je 41 dolar. Nisam imao ništa od
nameštaja, nisam imao čak ni posteljinu. Zbog vremen-
ske nepogode, nisam imao ni struju, ni klima-uređaj, a
voda je bila prohladna. Normalno da nisam imao ni te-
lefon. OK, tuširanje hladnom vodom mi nije predstav-
ljalo veliki problem kao i spavanje na patosu. Najviše
me je mučilo što nemam rezervnu varijantu ako ne na-
đem posao za 5-6 dana. Odlučio sam da jedem svaki
drugi dan, da mi budžet potraje. Preko dana sam gle-
dao da se uvučem u neku klimatizovanu radnju i sklo-
nim od vrućine, a uveče sam išao od kluba do kluba i
pitao za posao. Kad mi traže broj telefona, kažem im
da sam ga izgubio ali da mogu da svratim sutradan da
proverim šta su odlučili. Sa svojom konstitucijom bio
sam primamljiv svakom šefu obezbeđenja, ali nedosta-
tak papira za rad smanjivao me je na nivo petnaestogo-
dišnjaka. Moja jedina stalna obaveza bila je da se jav-
ljam Nenadu, džinu mekog srca, svakog dana u 4 po
podne, da ga pitam je l’ ima neki posao za mene. Tako
je moja dnevna rutina tekla dan za danom: budim se
na patosu sa glavom na putnoj torbi, 50 sklekova, tuši-
ranje hladnom vodom, preskakanje doručka, kuliranje

28
 Strongmen

u tržnom centru, telefonska govornica i zvanje Nenada,

preskakanje ručka i večere, traženje posla...
Posle 4-5 dana Nenad mi daje nadu:
„...Ima tu jedan klub, ’Rock Bar’, otići ćemo da pi-
tamo. Kad te vide tolikog, neće moći da te odbiju.“
A ja najviše volim poslovne varijante kad ne mogu
da me odbiju. To mora da upali.
„Ajde, dolazim po tebe oko pola jedanaest.“ Zaklju-
čuje Nenad našu konverzaciju.
Malo je ljudi sa kojima ne volim da se rukujem. Jedan
od njih je Nenad. Važim za jednog od najjačih ljudi na
svetu i mogu golim rukama da zdrobim neotvorenu li-
menku „koka-kole“ i pocepam podeblji telefonski ime-
nik, ali to sve pada u vodu kad se rukujem sa Nenadom.
Visok 2,05, kao od brega odvaljen, sa šakama kojim
može da odvrne točak na kamionu. Prilikom svakog
rukovanja voli da proveri snagu „Najjačeg Srbina“, što
je meni skroz neprijatno. Verujem da moj trogodišnji
sin Ivan ima veće šanse da mi zgnječi ruku, nego ja Ne-
nadu. On je jedan od onih tipova koji nisu slatkorečivi,
ali ume da ubedi ljude da se prihvati njegova ideja.
U 10:45 Nenad i ja već parkiramo ispred „Rock
Bara“ u mirnoj ulici preko puta. Diskoteka „Rock Bar“
je sestrinska diskoteka čuvenog „Mynta“, koje drže
neki rutavi Francuz koji ne ide nigde bez svog opasnog

29
 Milan Jovanović

telohranitelja koji je strah i trepet u firmi. „Mynt“ je u

prvih pet diskoteka na Saut Biču, a „Rock Bar“ se šle-
puje uz nju. Pol, šef obezbeđenja, ujedno je i menadžer
diskoteke.
„Pol, dis is Strongman, maj frend from Serbia“, poči-
nje Nenad svoju ponudu.
„U, bre, koliki ste vi Srbi.“ Kaže Pol, impresioniran,
rukujući se sa mnom. Nakon toga pruža ruku Nenadu.
Oni se rukuju i rukuju. To traje, bogami, ceo minut.
„Pole, učinio bi mi veliku uslugu ako bi zaposlio
Strongmena, on je ekspert za obezbeđenje sa ogromnim
iskustvom.“ Nenadova ruka se ritmično klati gore-dole,
pomerajući celog šefa obezbeđenja napred-nazad.
„Nenade, hvala ti što brineš, ali za sada smo puni.
Čim se ukaže prilika, sigurno ćemo ga pozvati.“
„Pole, ti znaš koliko te cenim, a i Strongmen mi je
mnogo dobar prijatelj. Ne bi trebalo da ispustiš ova-
kvu priliku.“ Rukovanje još traje i čini mi se da Nenad
polako pojačava stisak. Pol, majstor nekog borilačkog
sporta, začuđeno gleda u svoju šaku koja je nestala u
Nenadovoj.
„Nenade, cenim to što činiš za mene. Neka zemljak
dođe sledeći četvrtak...“ Primećujem lagani trzaj Ne-
nadove ručerde i bolnu grimasu na licu prvog čoveka
obezbeđenja diskoteke.

30
 Strongmen

„Ma nema potrebe da čekate toliko. Evo ga Stron-

gmen ovde, diskoteka radi... Ako ti hoćeš, ja mogu da
zamolim Strongmena da počne večeras da radi.“ Dok
Nenad priča i drži Pola u stisku, neodoljivo me podseća
na pecaroša koji zamahuje štapom.
„U pravu si, Nenade. Zašto da čekamo? Koliko vi-
dim, momak je spreman, obučen je u crno, neka počne
odmah da radi. Početna plata je 100 dolara za veče...“
Nenad malo intenzivira rukovanje, čujem prste kako
krckaju.
„Ali vidim da momak nije početnik. Neka bude 125
za veče.“
„Pole, hvala ti. Tvoj sam dužnik.“ Reče Nenad, pro-
tresajući još dva-tri puta celog Pola pre nego što ga je
pustio.
Lepo preplanuli šef obezbeđenja ima osmeh olakša-
nja na licu i nove bele trake na ruci od stiska. Valjda će
da zaleči to do nove godine.
„Strongmene, počeo si da radiš. Zahvali se Polu i nemoj
da me brukaš. Ja ću doći kasnije da te obiđem. Sada treba
da se nađem sa nekim društvom.“ Reče Nenad i ode.
Meni cela situacija poznata, ali nije vezana za zapo-
šljavanje. Pa mi smo u Srbiji ovako uterivali dugove. Ali
drugi kontinent ima drugačije običaje. Divni neki ljudi.

31
 Milan Jovanović

Pa svi nešto srdačni pa se rukuju, pa čine jedni drugima,

pa zahvalni...
„Strongmene, dobro došao. Radiš četvrtak, petak i
subotu od 22:30 do 05:00 ujutru. Plata je 125 dolara za
veče. Plaćam u kešu.“
„Gospodine, neću vas razočarati, sigurno.“
„Još nešto da ti kažem. Mi ovde nismo agresivni,
uvek se konsultuj sa mnom kad imaš situaciju. OK?“
„Naravno. Ne brinite, nisam ni ja agresivan. To nije
moj stil. Hvala vam za posao.“
I tako sam ja dobio svoj prvi posao. „Mynt“ ima
„high end“ publiku pa se većina problema završava
opomenom, a one koje sam morao da izbacim izlazili
su bez protivljenja. Plata od 375 dolara nedeljno nije
neka, ali za mene odlična. Kad platim kiriju, imam za
klopu a ostane i da pošaljem neki dolar porodici. Za-
dovoljan sam jer pare stižu redovno i iz nedelje u nede-
lju moje samopouzdanje je raste. Od prvih para platio
sam da mi puste struju, pa sam uzeo i mobilni telefon.
Onda sam našao neki dušek i posteljinu, otvorio račun
u banci... Čak je i frižider primetio moju finansijsku si-
tuaciju. Izgledalo mi je da sam napokon upao u mašinu.
I zvanično sam postao gastarbajter. 
Jedne noći stojim ja za šankom udrvljen kao praziluk
i fiksiram pogledom polugolu plesačicu. Dakle, radna

32
 Strongmen

atmosfera skroz, ja se prebacio na autopilota. Iz dremke

me prekida neuobičajeno komešanje gostiju. Zaključu-
jem da je ozbiljna frka, jer vidim ljude kako se sklanjaju
iz dela kluba gde je pult na kome je di-džej. Ja se, na-
ravno, zaputim tamo. Takav mi je posao. Zatekao sam
plavokosog, istetoviranog tipa u majici na bretele sa ne-
kim afričkim ogrlicama kako sedi na grudima drugom
tipu i udara ga u glavu. Ovaj odozgo me neodoljivo pod-
sećao na umanjenu kopiju Denisa Rodmana iz vremena
kada je ludački farbao kosu. Donji momak je ličio na
profesionalnu vreću za boks. Dobijao je, jedan za dru-
gim, snažne udarce u glavu. Scena kao sa ultimejt fajta.
Ono što me zbunjuje je da dvojica izbacivača stoje tik uz
njih i ne mešaju im se u posao. Prilazim Rodmanu i tap-
šem ga po leđima da prestane:
„Let him go! Let him go!“
Pošto i na moje insistiranje da prekine ne reaguje,
poduhvatim ga ispod miške a preko grudi i odignem sa
čoveka boks vreće. Ima jasno izražene mišiće i izgleda
krupnije od svojih 85 kg, mada nisam imao većih pro-
blema da ga dignem. Iako sam bio spreman na reakciju,
njegovo cimanje je prevazišlo moja prethodna iskustva.
Kao da sam uhvatio divlju mačku. Počeo je da se otima
kao nezdrav. Znam da ne može da se oslobodi mog za-
grljaja – sigurno. Ne popuštam jer mi je jasno da hoće
da se bije i sa mnom. On cima glavom unazad da me
udari, ali ne uspeva jer sam zalepio čelo za njegova leđa.

33
 Milan Jovanović

U jednom trenutku se snažno izvija i uspeva laktom da

me udari u usnu. Mrzim kad me neko udari. Snažnim
trzajem ga podižem tridesetak centimetra iznad tla, i
dok lebdi, menjam hvat i od ispod pazuha, prelazim na
vrat. Iznenađuje me brzina reakcije kojom tip okreće
glavu na stranu prema mom bicepsu. To je jasan potpis
tipova koji treniraju džijudžicu. Na njegovu nesreću, ja
nisam sklon poštovanju pravila fer borbe i dok ga da-
vim desnom rukom otpozadi levom mu se podvlačim
ispod nosa i snažno vučem nagore. Njegova glava ma-
hinalno prati moj pokret i otvara vrat gde ja uvlačim
desnu ruku do idealne kompresije karotidnog trougla.
Ponovo koristeći levu ruku i njegovu glavu kao polugu
pritežem savršenu „rear naked choke“, nešto što mi na-
zivamo španskom kragnom iz meni nepoznatih ra-
zloga. Videvši koliko je sati, nabildovani reaguje kao iz
knjige, udara petama u potkolenice, proba da se nagne
napred, pa da vrati glavu u moje lice... 6, 7, 8... Potrebno
mu je najduže dvadeset sekundi da se uspava. ...12, 13...
toliko snažno me je stegao za jaja da mi je došlo da pla-
čem. Ne smem da ga stegnem jače, može vrat da mu
pukne a boli me k... 19, 20.

„Spavaj mi, spavaj,

bebice moja...“

34
 Strongmen

Moja uspavanka je počela da deluje. Osećam kako mu

se opuštaju mišići i kako mu je klonula glava. Bacam ga
kao džak krompira na pod, pored njegovog demoliranog
protivnika. Desna potkolenica me baš boli. Jebale ga ka-
ubojke. Dobro me je potkačio i odrao kožu, osećam kako
mi krv curi niz nogu. Ne smem da progovorim, znam da
mi je glas piskutav. Od snažnog stiskanja primarnih pol-
nih karakteristika glas mi se istanjio i od dubokog basa
postao alt. Gornja usna mi je otekla do veličine solidne
krofne.
„Jebiga... jebiga... JEBIGA!!!“ psuje Pol.
„Strongmene, idi kući. Idi, molim te, zvaću te sutra.“
Veoma nervozno kaže Pol.
„Ma ne brini, ima da se probudi za dvadeset se-
kundi.“ Samopouzdano odgovaram.
„Idi odmah, molim te. Razgovaraćemo sutra.“ Zapo-
veda Pol dok drži glavu usnulog borca u krilu i pljeska
ga po licu da ga probudi.
Kako mi je naređeno, tako sam i uradio. Otišao sam
kući i do sutradan mi nije bilo jasno zašto se Pol to-
liko uzbudio. Jedan telefonski poziv mi je objasnio sve.
Agresivni tip se zove Big E je telohranitelj vlasnika. Bio
je neki prvak u kik-boksu, pa par godina u zatvoru, i
sada se preorijentisao na ultimejt fajt. Još nije imao me-
čeve, ali se intenzivno sprema. Polu je žao što mora da
ostane bez mojih usluga, nisam ništa pogrešio, ali ne

35
 Milan Jovanović

želi da ima potencijalnu bombu u klubu. Savetuje me da

se pazim, jer Big E ima kad-tad da mi se osveti.
„E, jebiga... E, jebiga! E, JEBIGA BAŠ?“ Dođe red i
na mene da psujem. Posle velike krize u Srbiji, posle teš-
kog iskušenja koja je donelo preseljenje na Majami Bič,
i kada je izgledalo da sam na putu da stanem na noge,
doživeo sam razočaranje gubitka posla. Kasnije sam na-
učio da je Amerika puna skrivenih zamki i da može ži-
vot ta ti krene pogrešnim tokom, bukvalno, preko noći.
Moje napredovanje u dijaspori liči mi na moravac. Tri
koraka napred, dva u mestu, dva nazad, dva u mestu...
Ako jednom promašiš ta tri koraka napred, zaglavljen
si skroz.
Kao i sada, ni tada nisam imao prava na luksuz oča-
javanja. Morao sam da nastavim da se borim. Sada ba-
rem imam telefon i odštampane vizitkarte da može
neko da me kontaktira za posao. Malo sam sredio stan
pa ne spavam više na patosu, a uveo sam i struju. Ne
znam da li mi je bilo teže što sam izgubio posao ili da
pozovem Nenada da mu to kažem:
„Ma to su govna, ti Francuzi. Ko ih jebe. Trebalo je
da ih prebiješ... Idemo mi večeras u „Metropolis“. Oni
imaju trideset izbacivača. Svideće ti se tamo...“
I ovoga puta Nenad je krenuo da me zaposli. Kaže
da i ovde ne mogu da ga odbiju. „Metropolis“ je bio
otkrovenje za mene. Ogromna diskoteka sastavljena iz

36
 Strongmen

pet tematski uređenih delova: afrički, egipatski, tehno,

hip-hop i rimski. I svaki deo ponaosob može da bude
prilično prostrana diskoteka. Ogroman parking ispred,
ogromna gužva na ulazu u diskoteku, ogromna gužva
unutra, ogromno obezbeđenje i meni prilično nejasna
navigacija iz sobe u sobu. Osećao sam se blago zbunjen.
Bio sam ubeđen da nikad ne bih umeo da nađem izlaz.
Šetajući diskotekom videli smo vrlo prekomernu i vrlo
krvavu reakciju trojice ogromnih, elegantno obučenih
crnaca iz obezbeđenja. Izvodili su dva tipa koji su se po-
bili. Iznenada, i pored snažnog hvata kojim su ga držali
izbacivači, jedan od problematičnih je počeo snažno da
se suprotstavlja. Bez emocija, kao grobar na ukopu, go-
rostasi u skupom odelu tresnuli su ga o zid. Ipak je to
samo biznis. Dok je izgrednik klizio niza zid, za njim je
ostao krvavi trag kao u Tarantinovim filmovima. Jedan
od predatora osvrnuo se oko sebe tražeći potencijalne
saučesnike ove dvojice jadnika. Moram da priznam da
sam se osetio nezaštićenim kada su nam se susreli po-
gledi i skoro da sam uhvatio Nešu za ruku. 
Napokon smo našli Krisa, krupnog momka od nekih
185 cm, koji je šef obezbeđenja. Nenad ponavlja nastup
iz “Rock Bara“, s tim što je umesto rukovanja prime-
nio pozdrav sa grljenjem. Bilo ko sa benčom manjim od
160 kg onesvestio bi se već posle pola minuta Nešinog
pozdrava. Zbog prevelike buke nisam mogao da pratim
razgovor, a nisam ni morao. Znao sam da im se sviđam

37
 Milan Jovanović

i da će Kris da otpusti i rođenog brata, ako treba, samo

da ga Neša pusti da udahne malo vazduha.
„Strongmen, dobro došao. Radiš u četvrtak, petak i
subotu od 22:30 do 05:00 ujutru. Plata je 125 dolara za
veče. Plaćam u kešu. Vodi računa, ovde ume da bude
opasno. Drži se grupe i ne počinji ništa ako nemaš ba-
rem trojicu sa sobom. Ako nemaš pancir, potrudi se da
ga nabaviš. Ako nemaš lampu, kupi onu najveću. Zbog
Nenadove preporuke stavljam te u interventni tim...“
Znači, Neša im je nešto napričao i sad sam ja u timu sa
onom trojicom. Ako ništa drugo, uvek mogu da se pra-
vim da ih ne poznajem kad zagusti.„Metropolis“ je bio
poznat po čestim tučama i po rigoroznom obezbeđenju.
Za veče je umelo da bude i po 7-8 tuča. Moj posao je bio
da učestvujem u svakoj. U početku sam bio rezervisan.
Kasnije nije bilo vremena za to. Problemi su se dešavali
kao na traci, pa mi je bilo zamornije da trčim s kraja
na kraj diskoteke nego da se bijem. Tu sam do tančina
savladao davljenja, polugu na palcu, udarac u jaja, ra-
zna bacanja ali i pesničenje. Čak sam imao toliku kon-
trolu da sam u problem ulazio spreman da probam neki
novi zahvat, kao, recimo, davljenje kragnom od jakne ili
„gašenje svetla“. To je stara fora sa prebacivanjem jakne
preko glave i izgrednik bude toliko sputan da mu moć
opiranja opadne skoro na nulu. Od straha da ne izgu-
bim posao ili da ne dobijem batine, postao sam najza-
jebaniji. Trojici džinovskih crnaca Francisku, Kej Siju i

38
 Strongmen

Bambi uvek su se dopadale moje inventivnosti u poslu.

Dešavalo se da neka ekipa napravi i po 2-3 sranja koja
su na granici izbacivanja, a mi pretrčimo pola disko-
teke kad dobijemo poziv. Tu se igrala moja, hokejaška
fora. Obično izbacivači, ne toliko krupni kao mi, odi-
graju foru da su preplašeni i daju krila tipovima koji su
rešeni da naprave sranje. Osokoljeni „strahom“ obezbe-
đenja prelazili su liniju „posle koje nema nazad“. Onda
u igru ulazi ruska hokejaška konjica, neprikosnovena
1980-ih: Larionov, Makarov, Fetisov i Krutov i delje. Tu
lete zlatni zubi, naočari, kačketi, pa čak i patike... Zbog
raznovrsnosti igre i novih ideja vrlo brzo sam se, kao je-
dini belac, nametnuo kao lider tima. Postao sam HNC
– head nigga in charge, kako su me zvali drugari iz pr-
vog tima.
Sve je išlo glatko prva dva meseca. Previše glatko.
Stekao sam reputaciju u tučama bez osnovnih znanja o
borilačkim sportovima, nešto kroz praksu a nešto i kroz
blefiranje. Dobar sam za amatere, ali strepim da će da
se pojavi neko ko zna kako se bije i ko neće da se sledi
što imam 140 kg.
Kritično veče počelo je uobičajeno. Šetali smo se od
sobe do sobe, grebali se za „redbul“ iz šankova i komen-
tarisali silikonska čuda savremene hirurgije. Naše idi-
lično druženje prekinuo je poziv preko radija „Code
red, code red. Hip hop room, hip hop room!“ Sva če-
tvorica smo se, bez reči, zatrčali prema hip-hop sobi,

39
 Milan Jovanović

svetleći baterijskim lampama kao rotacionim svetlima.

Zalomilo mi se da sam drugi u koloni pa nisam morao
da razgrćem masu. Kad smo došli na lokaciju sa koje je
upućen poziv, prvo što sam video jeste jedan izbacivač
kako krvari iz usta. Zatim još jedan kako sedi na patosu
držeći se za glavu okružen dvojicom koji pokušavaju da
ga podignu. Kroz grupu izbacivača čujem glas:
„Ajde, ti, debela pičko... Ajde, ti i ja jedan na jedan.
Dođi ako imaš muda...“
Po pogledima kolega ukapirao sam da sam ja debela
pička. A glas bi mogao da pripada samo jednoj osobi –
Big E. E, jebiga. Niko od izbacivača mu ne prilazi kao da
ima mitraljez u rukama. Big E definitivno nije zajeban-
cija. Neće valjda da se bijemo jedan na jedan:
„Nije ti bilo dosta, pederu. Sad ću da ti pokažem,
ima da mi ga pušiš ovde pred svima“, izgovaram, če-
kajući da moji hokejaši uklizaju i da ga u fer tuči 4 na
1 oduvamo. Međutim, moje blefiranje je bilo pogrešno
shvaćeno. Pustili su me da se sam samcat bijem. Jebao
ih fer plej. A Big E nikad veći. Sa svojih 85 kg i 185 cm
izgledao mi je kao džin. Još je imao iste kaubojke na no-
gama. One što mnogo bole.
Na moju iskrenu žalost, isključili su muziku i upa-
lili svetlo. Još samo kokice i „koka-kole“ da uzmu. Svi
hoće da gledaju kako Musa dere jarca. Od adrenalina
zaboravljam šta sam u horoskopu, ali pouzdano znam

40
 Strongmen

da me ne zovu Musa. Krećem školski prednjim direk-

tom malo ispod brade. Pogađam, ali u vazduh koji mi
je Big E izbacio iz pluća udarcem noge u rebra. Vidim
da mu je nešto smešno. Probam ponovo prednjim di-
rektom, on mi čisti prednju levu nogu i ja posrćući pa-
dam na desno koleno, postajem divna meta za seriju
pesnica u glavu. Otprilike 3-4. Kapiram da neće da me
dokrajči, već hoće debelo da me ponizi. Predao bih ja
da ne gledaju ljudi, ali ovako... Još mogu da me otpuste.
Idem disciplinovano, jedini napad koji znam, ali pro-
bam dva direkta zaredom. Magarac prekrstio ruke na
leđa i pomera glavu, a ja zamahujem u prazno kao mače
kada juri snop svetla baterijske lampe po zidu. Još me
častio lou kikom u butinu. Rezimiram situaciju: glava
mi otečena, rebro me otkida od bolova, desno koleno
me boli od pada a leva butina od udarca. Domaća pu-
blika mi polako okreće leđa i opredeljuje se za kvali-
tetnijeg borca. Dok nameštam gard, gledam levo-de-
sno, da nema neka flaša ili neko da je izvadio baterijsku
lampu. Lepo mi reče Kris da kupim najveću, a ja kupio
lampicu za zubare. Ponovo probam kombinaciju pred-
nji-prednji, i ne ide. Ovo govno od čoveka, što zajebava
radni narod u diskoteci, smeje mi se u lice:
„Šta je, debeli? Neće nešto... Nema dengede-dengede-
deng?“
Pa to je rešenje! Dengede-deng je fraza koju često
koristi Bas Ruten, ikona MMA sporta. Sećam se da je

41
 Milan Jovanović

na jednom treningu Bas objašnjavao da kad ti neko

nudi glavu uvek gađaj u pleksus. Jer kad ti zamahneš,
on mrda glavu unazad i otvara pleksus kao na dlanu. Ne
garantujem, ali kao da sam se osmehnuo i pored krofne
na usni. Prebacujem težište na prste, zamahujem skra-
ćeno prednjim direktom i odmah rotiram snažno ku-
kove, dok celo telo ide napred i svom silinom zada-
jem poslednji direkt pravo u pleksus. Pao je kao mokro
ćebe. Uspeo sam da ga samo jednom udarim špicom ci-
pele u lice dok je padao. Znao sam da imam samo 2-3
sekunde dok nas ne razdvoje i probao sam maksimalno
da ih iskoristim. Sedam mu na grudi i čekićam po faci.
Kod drugog od devet udaraca nos mu se pomerio na
moju levu stranu. I dalje udaram, iako me boli zglob
desne ruke. Neko od nas dvojice mnogo krvari. Ose-
ćam snažne ruke kako me odižu sa ostataka Big E. Po-
slednjim udarcem uspevam da mu vratim nos na sre-
dinu lica.
„U redu je, Strongmen. U redu je...“
„Okej sam. Okej...“ I na foru stižem da ga još jeda-
red udarim đonom u lice. Pa mamu ti jebem, zbog tebe
li da gubim posao... Glasno psujući odlazim u toalet da se
operem.
Kad sam se video u ogledalu, shvatio sam da izgledam
kao hotelski doručak. Na čelu jaje, ispod oka šljiva a na

42
 Strongmen

usni krofna. Moji hokejaši zabrinuto proveravaju kako

sam.
„Nemoj slučajno da se mešate kad imam jedan na je-
dan. Ja obožavam da bijem ove fajtere.“
„Izgledalo je kao da te bije, dok nije seo na foru. Alal
ti vera, brate. Jebao si mu kevu.“
„I sestru...“ Skromno dodajem, dok mi se telo ras-
pada od bolova. Povraća mi se.
Par nedelja kasnije, pošto je na osnovu moje face bilo
nemoguće da se objasni da sam pobedio u tuči, svo-
jim drugarima sam pričao da sam imao saobraćajnu
nesreću.
Epilog priče je da se Big E i ja nikad više nismo sreli.
Čuo sam od jednog ultimejt fajtera koji dolazi na naš
strongmen trening, da je Big E skroz dobar sa mnom.
Ono mu je bila samo lepa tuča i ništa lično!? Od tada
sam išao 3-4 puta sa klijentima u „Mynt“, koji sada sre-
ćom ima novog vlasnika. Ja i dalje za svaki slučaj nosim
rasklopivu palicu. Koliko li bi me bilo strah od njega da
ga nisam izmlatio dva puta?

43
44
 „Memorial day“
krv, znoj i suze

„M
emorial day“ je praznik koji se u Americi
slavi poslednjeg ponedeljka u maju kao spo-
men na sve poginule američke vojnike. Zvuči
časno i svečano.
Gledano iz perspektive stanovnika Majami Biča,
i nije baš. Za „memorijal vikend“ stotine i stotine hi-
ljada, mahom crnaca, spusta se sa severa Floride i Ame-
rike u topli Majami Bič. Ovo nije rasistička izjava, ovo
je činjenica. Kada se populacija jednog grada u par
dana udesetostruči, to je ogroman udar na infrastruk-
turu, red i mir i nerve domaćih. Ulice su preplavljene

45
 Milan Jovanović

raznoraznim spodobama koje su u svom filmu. To

su mahom siromašni crnci koji jedva skupe pare za
put i ovde glume svoje idole iz spotova. Divljanje ko-
lima, iznajmljenim skuterima, ogromne količine alko-
hola, marihuane, zlatni zubi... devojke u kupaćim ko-
stimima... to je deo gostujuće scenografije. Domaćini
postavljaju kulise. Policija je specijalno pripremljena za
taj dan. Postavljaju se barikade duž ulica da bi sprečile
skretanje sa dozvoljenih trasa i parkiranja na nedozvo-
ljenim mestima. Bukvalno na svakom ćošku ima poli-
cije. Idu u grupama od po desetak, obučeni u različite
uniforme, mnogi u civilu sa jasnim natpisom „policija“
na majici. Voze se policijski automobili, motori i bicikli.
Svaki policajac ima sa sobom barem pet pari plastičnih
lisica. Po statistikama, za „memorijal vikend“, svaka če-
tiri minuta neko bude uhapšen, odnosno petnaest ljudi
na sat. Za to vreme u ta tri dana bude uhapšeno 10% od
ukupnog broja uhapšenih za godinu dana. To prevazi-
lazi kapacitet vozila za prevoz zatvorenika koja obično
koriste, pa su za tu svrhu angažovani specijalni auto-
busi za prevoz zatvorenika. Nisam mogao da verujem
kada sam video par pandura sa pejntbol puškama. Pi-
tao sam čemu to služi. Dobio sam odgovor da su ku-
glice napunjene suzavcem, tako da mu je omogućeno
da reaguje na daljinu. Osim toga, oni imaju i specijalne
električne pištolje (uz normalne) koji izbacuju visoko-
voltažne elektrode koje bacaju pogođenog na zemlju.

46
 Strongmen

Dakle, imamo ključne igrače. Gostujuća ekipa je tu

naoružana pićem, drogama i lošim vaspitanjem. Do-
maća ekipa sastavljena od žena, dece, policije, radnika
obezbeđenja... Teren je asfaltiran i vreo. Istini za vo-
lju, domaća ekipa je malo desetkovana, jer su se svi ko-
jima su obaveze dozvoljavale da napuste Majami već
evakuisali.
Ja sticajem okolnosti ponovo radim obezbeđenje u
diskoteci iz koje sam otpušten. Primam se na priču da
ako odradim „memorijal vikend“ imam šansu da bu-
dem vraćen na posao. Demonstracije 9. marta i 5. ok-
tobra u Beogradu su „sigurna kuća“ u odnosu na dis-
koteku „Mansion“ za vreme „memorijal vikenda“. Kao
kada u filmovima prikazuju najgore i najopasnije dis-
koteke u getu. E tu sam radio za vikend. I bilo je gore
nego u filmovima.
Četvrtak 9:15, brijem se i psihički se spremam za
posao. Umesto veša oblačim suspenzor sa zaštitom za
jaja (kao što nose rukometni golmani), na potkolenice
stavljam fudbalske štitnike, štitnici na kolenima i lakto-
vima. Oblačim pancir najnovije generacije sa zaštitom
od kakvog god hoćeš metka. Nepoderive vojne panta-
lone, „tactical 5.11“ čizme koje se ne klizaju (najbolja
vojna obuća), crvena majica „SECURITY“, ultimejt fajt
rukavice, mala lampa za osvetljavanje, ogromna mag
lampa (za udaranje), sprej sa „aromom“ bibera, sluša-
lice i mikrofon za motorolu. Spreman sam za posao.

47
 Milan Jovanović

Posao kao svaki drugi. Kao, recimo, hodač na žici ili

dreser lavova.
Četvrtak veče počinje iznenađujuće mirno. Svi su
pretreseni na ulazu. Nas je 80, gostiju 3.000. Dolazi pe-
tak, po prethodnim iskustvima najincidentniji dan.
Klub je prepun i preko kapaciteta. Svi smo napeti. Do-
voljna je varnica da sve preraste u masovnu tuču, što se
i desilo 2003. godine.
„Kod jedan! Kod jedan. Kranč izlaz.“
Prvi odgovaram na poziv za pomoć. Deni, dobar
drugar iz stare masonske porodice, rve se sa crncem, a
druga dva momka iz obezbeđenja, iznajmljeni za ovu
priliku, ne reaguju na njegov poziv za pomoć. Pritrča-
vam, hvatam crnca za glavu, najstrašnije zavrćem ruku
i dok ga davim naređujem da bude miran ili ću da mu
slomim jebeni vrat. Energično ga izvodim napolje. Malo
se koprcnuo, kao da me udari. Zveknuo sam mu glavu o
zid. Shvatio je. Nastavio je put ka izlazu uz maksimalnu
saradnju. Dobro je. Pregrmeo sam moju prvu interven-
ciju. Vratio sam se u biznis posle tri meseca. To je kao
kad naučiš da voziš bicikl. Potrebno ti je dvadeset se-
kundi da povratiš osećaj nakon duže pauze.
Opet zatišje od pola sata. Šetam po prepunom klubu.
Pažnju mi privlači svetlost baterijske lampe sa balkona.
U sekundi kapiram da obezbeđenje nema radio i da

48
 Strongmen

traži pomoć. Dok trčim ka balkonu, preko radija tra-

žim pomoć:
„Kod jedan! Kod jedan! Balkon, istok!“
Vidim da crnci bacaju čaše u masu. Staklene čaše
pune pića. Oni se nalaze na balkonu u separeu koji je
iznad podijuma za igru i može da mu se priđe samo sa
jedne strane. Separe kao da visi nad podijumom. Kapi-
ram da su momci iz obezbeđenja naivni jer su njih dvo-
jica ušli „mečki u rupu“ gde je sedam agresivnih, pija-
nih/nadrogiranih crnaca sa zlatnim zubima i lancima.
Uzgred, obojica izbacivača su takođe crnci. I pored
opreza koji imam u takvim situacijama, prinuđen sam
i ja da uđem u ograđeni separe u momentu kada pijana
stoka udara flašom mladog momka u crvenoj „secu-
rity“ majici. Počinje jedna od najspektakularnijih tuča.
Nas trojica se nalazimo okruženi sa sedam majmuna
na površini ne većoj od bilijarskog stola. Počinjem da
bijem i da me biju. Udaram da ubijem. Nema kočnice.
Nema praštanja. Prvo sam udario onog što je flašom na-
pao obezbeđenje. Jasno sam video kako mu eksplodira
lice. Dok je padao na mene, uspevam još dva puta da ga
udarim kolenom. Primećujem da je došlo barem petna-
est crvenih majica, ali ne mogu da priđu. Zamahujem
pesnicama. Dobro poznat osećaj kada se nešto lomi. Ne
promašujem, dobro je. Udaram i podlakticama i kole-
nima. Nalazim se u grotlu. Osećam kako me neko udara
po leđima i ramenu. Pljušte udarci po glavi. Kapiram da

49
 Milan Jovanović

sam sputan, jer me neko drži oko pojasa i pokušava da

me obori. Ostali probaju da me uhvate, gurnu... Ovog
što visi kao etiketa na mom pojasu, udaram laktom gde
pretpostavljam da mu se nalazi glava. Pušta me. Držim
jednog za košulju i udaram ga u glavu, u glavu... Mi-
slim da sam tu izgubio malo vremena udarajući one-
svešćenog protivnika. Obezbeđenje se organizovalo i
napravilo proboj u separe i hvataju jednog po jednog i
izvlače napolje. Primećujem da sevaju pendreci i bate-
rijske lampe. Dobro je. Pobeđujemo. Primećujem da i
dalje držim i udaram onesvešćenog. Bacam ga i hvatam
novog i uguravam ga u ruke obezbeđenju, puca palica
po licu. Znojav sam, bole me pesnice, sav sam krvav.
Adrenalin u meni divlja. Gledam kako ih obezbeđenje
sistematski prebija. Desna pesnica mi trne. Primećujem
osmog putnika kako pritrčava gomili crvenih majica i
urla plačnim glasom:
„...To mi je brat.“ U nameri da izvede neku samoubi-
lačku akciju spasavanja. Šta li?
Obezbeđenje, već zakrvavljenih očiju i pesnica,
ustremljuje se na njega. Hvatam ga prvi i izvlačim da
ne dobije batine. Ne interesuje me da li je kriv ili nije.
On insistira da ga pustim da spasava brata koji se nalazi
ispod četvorice u crvenim majicama. Uspevam da ga
ubedim da će samo da leži u bolnici zajedno sa bratom
ako se vrati. Sa najbolnijom grimasom prihvata. Barem
sam jednog spasio. Odvodim ga do zadnjeg izlaza. Za

50
 Strongmen

nama u grupama od po 4-5 obezbeđenje iznosi onesve-

šćene. Tek tada na svetlu vidim iskasapljena lica svo-
jih potencijalnih krvnika. Taj deo ne volim. Tad mi je
obično hladno, muka, povraća mi se. Suvo mi je grlo i
izbija hladan znoj.
Jedan od onesvešćenih leži nepomično sat vremena.
Šef obezbeđenja me savetuje da skinem crvenu majicu
i da nestanem. I ja sam procenio da je bolje da ne bu-
dem tu kada policija postroji obezbeđenje. Na svu sreću
bili smo u uglu koji nije pokriven sigurnosnim kame-
rama, pa nema ama baš nikakvih dokaza protiv mene,
osim 2-3 svedoka sa veoma kontradiktornim izjavama.
Policija vrši identifikaciju. Traže velikog, mišićavog, ali
crnca. Izgleda da potamnim kad pobesnim. Mada je ve-
rovatnije da me je spasio onaj momak što sam ga izveo
bez batina.
Sedim u piceriji preko puta diskoteke i pijem „geto-
rejd“ da malo povratim elektrolite i šećer. Posle takvog
adrenalinskog uragana, u organizmu nema baš mnogo
rezervi energije. Javljaju mi da se prebijeni probudio i
da ga je odvezla hitna pomoć. Kažu da je čisto i da su
policajci otišli. Da budem iskren, siguran sam da poli-
cajce ne interesuje da nađu ko je prebio sedam crnaca.
Vraćam se pred kraj radnog vremena da uzmem pare.
Ukapirao sam zašto mi trne desna ruka. Kad sam ski-
nuo zaštitnu rukavicu, vidim posekotinu. Još mi nije ja-
sno kako je nečiji zub uspeo da mi prođe kroz rukavicu

51
 Milan Jovanović

i da me toliko poseče. Pa te rukavice su napravljene da

štite baš od toga.
Subota je u kratkim crtama bila malo blaža od petka,
ali nikako lagana. Obučen sam isto, na ulazu ćaskam sa
promoterkama. Minjaci i dekoltei sevaju toliko jako da
su mi potrebne naočari za sunce. Iz razgovora sa zeči-
cama prenuo me je zvuk radija u mom desnom uvu:
„Strongman! Strongman! We have problem with big
guy! Go get him! Crunch! Crunch!“ Kao imamo pro-
blem sa nekim velikim. Idi, sredi to.
Nas nekoliko potrčasmo u tom pravcu. Marko trči
ispred mene. On je moj Nišlija. Visok oko 180 cm i te-
žak 90 kg. Primećujem ooogromnog crnca kako se bije
sa trojicom iz obezbeđenja u izlaznom hodniku koji
vodi do teretane „Crunch“. Sva trojica mu nisu ni do
ramena. Kako Marko pritrčava, ovaj ga otvorenim dla-
nom šljapne preko glave. Nisam se ni na trenutak dvou-
mio šta da uradim. Lampa. Bang! Još stoji. Bang! Pao je.
Ne volim da bijem ljude raznoraznim predmetima, ali
nije bilo druge šanse da ga smirim a da ne rizikujem da
me udari. Gledam crnca u zelenoj majici kako nestaje
ispod mnoštva crvenih majica, kao hijene kada otimaju
plen lavu. Obezbeđenje se uvek trudi da dâ primer i po-
šalje poruku potencijalnim problematičnim gostima.
Istina je da ako neko od gostiju počne tuču sa obezbe-
đenjem i bude samo izbačen ili eventualno ošamaren,

52
 Strongmen

on se kad-tad vraća da se sveti. Ako bude prebijen da

ne može da hoda, toliko se plaši da nas vidi ponovo da
mu i ne pada na pamet da prođe pored „Mansiona“ čak
i kad je zatvoren.
Nedelja mirna. U petak saznajem detalje o onesve-
šćenim crncima. Čujem da je jedan prestao da diše na
30 sekundi. Kombinacija droga, alkohol i Strongmen
mogla je da bude fatalna za njega. Mogao je da umre!
Vrućina mi je. Neprijatno se osećam. Hoću da odem iz
„Mansiona“. Tako je i bilo. Oko 2 ujutru pozvao sam
šefa obezbeđenja, skinuo majicu i dao mu radio. Smu-
čilo mi se. Otišao sam bez pozdrava i bez dnevnice.
Ubrzo zatim ispostavilo se da oni i nisu imali na-
meru da me vrate na posao, već su me koristili samo za
vikend ekstremno visokog rizika. Ne zove se magare na
svadbu...
Epilog vikenda je 1.000 uhapšenih za 3 dana. Mene
boli palac leve ruke, imam nečije zube na levoj pod-
laktici i nečije zube u desnoj pesnici. Imam i neke mo-
drice i ogrebotine po glavi. I 800$ u džepu. Jedino su
pare okej.
Tako da imam puno pravo da kažem da zarađujem
pare kroz znoj, krv i suze. Krv i suze nisu moji.

53
54
 Bodyguarding and...
what’s what in America

O
vde, u Majami Biču, dani se ređaju znatno brže
nego što mi se to dešavalo u rodnom Nišu. Do-
življaj jeste intenzivniji, ali je i sve nekako brzo,
možda i prebrzo. Obaveze se smenjuju kao na traci.
Radna nedelja mi prođe začas. Stalno ili radim ili ka-
snim na neki od poslova. Veoma retko imam vremena
za neku dobru žurku ili da se opustim uz espreso.
Polako se navikavam na novi standard i prestajem
da upoređujem američki i moj pređašnji život. Kako
da uporedim moje ispijanjem kafe sa Cobijem ruko-
metašem i Pantom golmanom sa zezanjem sa Šekilom

55
 Milan Jovanović

O’Nilom i „InTheVIP.com“ žurke sa Kimbom? Ili opu-

šteno zezanje sa pokojnim glumcem, mojim divnim
prijateljem, Mlađom Nedeljkovićem sa ludim žurkama
koje sam imao sa Mikijem Rurkom? Da se izrazim
sportski, ipak mi prija prelazak u višu ligu.
Prisećam se događaja iz “Privea“, jedne od diskoteka
poznate Opijum grupe, najorganizovanije kompanije u
biznisu sa noćnim klubovima. Oni kontrolišu pet disko-
teka u Majami Biču, a otvaraju ih i u Las Vegasu i Nju-
jorku. Načuo sam da su i u Vegasu uložili 10.000.000$.
Subotom uveče u „Priveu“ je planetarno poznato hip-
hop veče, a gosti su mahom neoporezovano bogati
crnci. A poznato je ko ne plaća porez.
Te večeri sam bio lično obezbeđenje jednog od vla-
snika Opijum grupe, Romana Džonsa, čiji je otac po-
znati muzičar Mik Džons, frontmen grupe „Foriner“.
Roman voli da ima obezbeđenje, jer ne voli da priča sa
ljudima koji bi ga smarali a i da bi izbegao svaku mo-
gućnost provokacije.
Čuvam ga u njegovoj rođenoj diskoteci. Da se razu-
memo. Ima više nivoa pružanja lične zaštite.
Postoje profesionalci vični oružju i borilačkim vešti-
nama, obučavani u Izraelu, Rusiji ili Nemačkoj... E, ja
nisam taj. Ja sam priučeni bodigard krupne građe za ču-
vanje poznatih faca koji nisu životno ugroženi, obično
na mestima gde ima mnogo ljudi. Ja sam od onih velikih

56
 Strongmen

što izgledaju opasno dok prate svog klijenta, spremni

da po potrebi svojim telom razgrnu masu obožavalaca.
To je solidno plaćen posao, dosta ležerniji od profesio-
nalnog bodigarda.
Romanu je bila potrebna baš takva zaštita. Da ne do-
zvolim da ga smaraju ili guraju dok se on zabavlja. On
je, kao i uvek, u društvu nekoliko cura na donjoj granici
punoletstva. Pije se šampanjac, duva se trava, sevaju gu-
zice i dekoltei. Oko nas tvrđa gužva. VIP deo „Privea“
duguljastog oblika pretesan je da primi sve koji bi želeli
da potroše pare i da budu viđeni kako ih troše. Gazda
kulira u najboljem VIP separeu. Kuliram i ja. Namrštio
sam se. Pravim se opasan i delujem spremno za akciju.
U stvari sam premoren od težeg treninga svega par sati
pre posla. Preterao sam sa čučnjem pa me bole leđa i
noge.
Veče prolazi mirno. Nema remetećih faktora dok,
sticajem okolnosti, nije došlo do, kako kažu često na
RTS-u, nemilih scena. Neki krupni crnac se baš zaina-
tio da prođe kroz zonu koju čuvam direktno kroz naš
separe. Postavio sam se da mu telom usmerim prola-
zak dalje od mog principala. On me gurka da se sklo-
nim da prođe baš kako je namerio. Ostajem u istom po-
ložaju pokazujući mu rukom gde da ide. Uvežbao sam
se da ne menjam izraz lica, ne gledam ga direktno u oči.
Psiholozi kažu da je manja verovatnoća konflikta ako

57
 Milan Jovanović

se ne uspostavi kontakt očima. JA, kao profesionalac,

treba da
izbegnem sukob koliko je god moguće. S druge
strane, uvek sam oprezan, ruke mi stoje sa dlanovima u
visini grudi, još malo kao što kengur drži gornje šapice.
To je najoptimalniji položaj za napad i samoodbranu, u
kome je vreme reakcije najkraće. Na brzinu osmatram
njegov separe i vidim njegovu trojicu drugova u akciji
kako pokušavaju da impresioniraju dve zgodne crnki-
nje za njihovim stolom. Ima ih četvorica. Blizu su. Piju.
I on je pripit. Unosi mi se u lice i uz psovku me tera da
mu se sklonim s puta. ’Ladim ga školski:
„Brate, ja samo radim svoj posao.“
Ne valja. Dobija krila i počinje da se kurči.
„Niko meni ne određuje gde ću da idem...“ i ponovo
mi se unosi u facu.
Opet kažem da čuvam sto za kojim je gazda kluba i
da samo radim svoj posao. On nastavlja sa vređanjem.
Počinju da mi se suše usta i steže vilica. Primećujem da
sam počeo intenzivno da trepćem. To su znaci da mi se
digao adrenalin. Ubrzano radim procenu štete. Ako na-
stavimo da se guramo i pričamo, verovatno će da dođe
do tuče. Baja pogrešno tumači moju neagresivnost. Već
vidim tuču u koju će da se umešaju i ostale kolege crnci
sa njegove strane, onda napaljeno brojčano nadmoćno
obezbeđenje sa moje strane. Bila bi to masovna tuča sa

58
 Strongmen

mogućim teškim posledicama. Naravno da kad ih pre-

bijemo, svi bi se sećali samo velikog ćelavog belca koji
vitla džinovskom baterijskom lampom i treska po glavi
svakog ko mu priđe. Na kraju ima da izgleda kao da
sam ja počeo. To nije dobro.
Kao potvrda mojoj proceni, crnac počinje da preti
da će da mi otvori moju belu lobanju. Ukapirao sam da
je trenutak da pokažem da, za promenu, sve može da
se reši na „miran“ način. Menjam facu sa namrštene u
snishodljivu. Primenjujem moj omiljeni trik. Odvlače-
nje pažnje, brza kretnja, zahvat, gušenje do smirivanja.
Sa dlanovima okrenutim ka protivniku, izgovaram
pomirljivim tonom početak zamke za klenove:
„Gospodine, sad ću ja da zovem šefa obezbeđenja,
pa kako on kaže...“ Pravim se da nešto pričam u radio
budno motreći kukove mog sagovornika. Svaki uda-
rac počinje iz trupa i po mrdanju kukova može da se
pročita.
Dok rukom pridržavam minijaturnu slušalicu ana-
tomski naleglu na moje uvo, pravim se da ne čujem i
tražeći bolji signal za radio, zakoračim pored njega. Tim
iskorakom sam već iza linije njegove odbrane. Prvo ga
grabnem levom rukom, kako god, malo preko lica, malo
preko vrata, i snažnim trzajem izbacim ga iz ravnoteže
rotirajući ga od sebe. Sačekujem ga idealno desnom ru-

59
 Milan Jovanović

kom tačno preko nebranjenog vrata. Zahvat završavam

zaključavanjem desne šake na svojoj levoj podlaktici.
Zahvat davljenja poznat i kao „head lock“ uvežbao
sam do perfekcije. Uljez nije imao šansu da registruje
šta se dešava, a kamoli da reaguje. Niko nikad nema
šanse. „Head lock“ je najbrža uspavanka na svetu. One-
svestio sam ga, skoro nevidljivo, za deset sekundi. Kola-
teralno je polomio dve čaše sa našeg stola.
Još ga, onako onesvešćenog, pridržavam uz jedan
kauč, dok snopom svetlosti iz moćne baterijske lampe
pozivam najbližeg izbacivača. Nas dvojica i uz pomoć
još trojice pristiglih izbacivača na brzinu iznosimo us-
pavanu lepoticu u dvorište. Uz malo tapšanja po obra-
zima moj sparing partner se budi. Bio je na pola puta
da umre. Sav je prestrašen. Nema ništa od agresivno-
sti. Da sam ga držao još dvadeset sekundi duže tako bi i
bilo. U tom zahvatu podlakticom se vrši kompresija na
kariotidni trougao i direktno se zaustavlja priliv krvi u
mozak.
Probuđeni se oglašava zbunjenim glasom:
„Mogao si da me ubiješ!“
„Da“, odgovaram unoseći mu se u lice.
„Ali, mogao si da me ubiješ“, ponavlja on prestrašeno.
„Da, jesam, a to ću i da uradim ako te vidim još jed-
nom u klubu, pičko smrdljiva. Je l’ ti jasno?“

60
 Strongmen

„Ne želim da imam probleme...“

„Ti nemaš probleme. Ti imaš problem. Od sada pa
do kraja života gde god da te vidim prebiću te, govno
jedno. Ja sam tvoj problem. Polomiću ti palčeve i lak-
tove da budeš invalid za ceo život. Je l’ ti jasno?“
„Dobro, Strongman, relax... Sada će momak da ti se
izvini.“ Kaže Kori, šef obezbeđenja.
„Nema ništa od jebenog izvinjenja. A ti, majmune,
brojim do pet. Ako si još ovde...“
Nisam stigao da završim, a baja je otišao. Vidim osmehe
na licu obezbeđenja. Imponuje im moj način rada.
Samo tako može. Mora da se pokazuju zubi, inače
pojedoše me kao toplu kiflicu uz jogurt.
Elem, celu priču pričam zbog uputstva koje mi je dao
gazda kad sam se vratio iz bašte, nakon akcije.
„Ako je crnac sa zlatnim zubima, kajlom ili ako na bilo
koji način ukazuje da je iz geta, ugazi ga od batina na licu
mesta. Nema problema. Ako je belac lepo obučen a pravi
sranje, povuci ga na stranu, pa ako i tada pravi sranje budi
siguran da te niko ne vidi i ugazi ga. Ako je Jevrej, izvini
se i zamoli ga najljubaznije da izađe, plati mu taksi, jer oni
vole da jebu majku svima sa njihovim advokatima.“ Bio je
to jedan od sažetijih kurseva o Americi.

61
62
 Strongmen
iz Čečenije

S
vojim prvim odlascima na Zapad bio sam zatečen
pustim ulicama u toku radne nedelje. Do petka po
podne nema nigde nikog. Ljudi ili rade ili se od-
maraju za posao. Deca su ili u školama ili pišu domaće za-
datke. Navikao sam da kod nas na svakom ćošku vidim
pun kafić ljudi koji piju espreso u svako doba dana u toku
cele nedelje. Kod nas je gluvarenje izdignuto na nivo nacio-
nalnog sporta, odmah iza košarke a ispred odbojke i vater-
pola. Niko ništa ne radi. A na tom Zapadu se izgleda radi.
Prvi dan radne nedelje svakako je najznačajniji, jer svaki
biznis počinje sastankom u ponedeljak. Ponedeljak je dan

63
 Milan Jovanović

kada se odrasli vraćaju na posao a deca u školu nakon pre-

kratkog vikenda. Ponedeljak je u medicini poznat kao dan
za infarkt. Tada je učestalost infarkta duplo veća nego, re-
cimo, u sredu. Ta pojava se objašnjava dramatičnom pro-
menom ritma, kada se iz odmora i relaksacije vikenda ulazi
u agresivno organizovanu radnu nedelju punu stresova.
Ponedeljak u Majmi Biču je dramatično sporiji od
ostalih dana u nedelji. Nema one živosti na ulicama i vi-
bracija noćnog provoda u najavi. Spora ćud ponedeljka
dolazi do izražaja u večernjim satima. Tada Majami Bič
više liči na banjsko lečilište nego na prestonicu mode,
provoda i razvrata. Po zakonu, alkohol se ne prodaje
u radnjama nakon ponoći, kada se, u principu, zatvara
većina restorana. Ulice se posle ponoći polako prazne,
da bi ostale skoro puste. Klubovi koji rade u ponedeljak
noću mogu se izbrojati na prste jedne ruke i mahom
rade sporo. Postoji samo jedan izuzetak koji poprima
dimenzije fenomena. Restoran „Tantra“, u samom cen-
tru Majami Biča, na uglu Pensilvanije i Espanjole, u po-
nedeljak uveče, od „fine dining restaurant“ postaje naj-
neverovatniji noćni klub na planetarnom nivou. Baš
kao što se doktor Robert Brus Baner pretvara u Hulka,
zeleno mišićavo čudovište
„Tantra“ je definitivno klub sa najviše potrošenih
para po gostu u jedinici vremena. Neverovatna atmos-
fera vuče ljude da posežu sve dublje i dublje u svoj džep.
Često sam kao bodigard imao klijente u „Tantri“ koji su

64
 Strongmen

ravnodušno potpisivali račune od preko 10.000$, ostav-

ljajući konobaricama i po par hiljada bakšiša. Svakako,
najupečatljiviji mi je jedan od mojih klijenata sa adre-
som na „Forbsovoj“ listi milijardera. Frajer je na račun
od 72.000$ ’ladno dopisao bakšiš od 30.000$. A ne-
davno sam čuo da i nad popom ima pop. Neki drugi
baja je potpisao račun na 220.000$. Kažu da je povrh
svega što su popili naručio 60 boca šampanjaca kojim
su se on i njegovi gosti prskali. Cijena je prava sitnica,
1.600$ po boci. U takvoj kiši zelenih novčanica niko
od zaposlenih ne odlazi kući praznih džepova. Na li-
sti vode konobarice čija se zarada, neretko, broji u hi-
ljadama dolara. Njihova usluga i izgled dostojni su po-
znatih francuskih kabarea. Rame uz rame sa njima, po
zaradi, jeste dormen, osoba koja odlučuje ko je podo-
ban za ulazak u klub. U „Tantri“ je dormen moj najbo-
lji drug Nenad. Onako stasitom, dok za dve glave viri iz
gomile, njemu ne treba obezbeđenje da ga čuva od ne-
zadovoljnih gostiju u pokušaju ulaska u „Tantru“. Kad
on nekom kaze „njet“, to je kraj razgovora. Normalno
da par zelenih novčanica može da ulepša njegovo mi-
šljenje, ali nema garancije. Na trećem mestu je pozicija
na ulazu u VIP i crveni konopac koja deli „običan svet“
od VIP dela kluba. I tu je potreban neko autoritativne
spoljašnosti.
Kada mi je u ponedeljak po podne zazvonio tele-
fon, poslednja stvar koju sam očekivao jeste ponuda

65
 Milan Jovanović

da radim na unosnoj poziciji na VIP konopcu u „Tan-

tri“. Bez razmišljanja sam prihvatio. To je posao kao šef
carinskog prelaza ili naplatne rampe u ranije vremena.
Jednostavno, ljudi ti guraju pare u ruke.
Na posao sam došao tačno u 22:30, obučen u stan-
dardnu crnu varijantu, sa pancirom ispod košulje krat-
kih rukava, supersoničnom lampicom u džepu i raskla-
pajućim pendrekom na boku. I „Tantra“ je bila u svojoj
standardnoj večernjoj varijanti sa prigušenim svetlom.
Onako misteriozna, senzualna, poželjna, sa mirisom
erotike u vazduhu, neodoljivo asocira na žensko me-
đunožje. Vodeni zid, zelena trava u kombinaciji sa dr-
venim podom, statue i platna koja prikazuju sekvence
iz Kamasutre, čine atmosferu erotike skoro opipljivom.
Kauči u duborezu sa motivima Kamasutre sa orijental-
nim jastucima kriju tajne brojnih besanih noći iz prošlo-
sti. Konobarice obučene na ofanzivno, sa izbačenim gru-
dima i skraćenim suknjama, svojim guzicama, jetrom i
drugim organima i žlezdama uveseljavaju goste uz šam-
panjac i ples motivišući ih da se finansijski pokažu kao
pravi muškarci. Dobri potrošači neretko se kvalifikuju i
za vanpansionsku uslugu dokazivanja muškosti.
Dok u polupraznoj „Tantri“ za šankom uzimam
„redbul“ i bočicu vode, kao neizbežni aperitiv za poče-
tak rada, menadžer Siniša, Srbin iz Hrvatske, saopštava
mi da neću biti na VIP konopcu:

66
 Strongmen

„Milanče, imam neko društvo iz Njujorka. Tražili su

najkrupnijeg bodigarda. Plaćaju dobro a i dobijaš platu
i od kluba.“
„Može.“
„To su neki bankari. Specifično je što je jedan od njih
u albanskom lobiju pri američkoj vladi.“
„Znam za njih. Čuo sam da su juče odbili Bobana da
ih čuva. Verovatno zato što je Srbin.“
„Ma ti i ne moraš da se izjašnjavaš. Kaži da si Porto-
rikanac ili tako nešto.“
Dve loše vesti odjednom. Necu biti na naplatnoj
rampi i obavljati carinsku kontrolu na VIP konopcu, a
treba i da istrpim ostrašćene albanske lobiste koji piju.
Mada, ako Siniša kaže da je lova dobra...
Dok sam ja preračunavao da li sam na gubitku ili ne,
počeli su da pristižu bankari. Lepe fizionomije, skupa
odela, skupe cipele, skupi satovi. Provaljujem da su
ovi „high end“ klijentela. Upoznajemo se uz obavezne
osmehe. Ne kriju oduševljenje mojom konstitucijom.
Kažu da se sad osećaju bezbednim, jer su, inače, ma-
gnet za probleme. Džeremi, momak koji plaća za celo
društvo, objašnjava mi:
„Kad god izađemo, volimo da potrošimo. Volimo da
imamo dosta žena, šampanjca... Da se baš opustimo...
Ali često imamo peh da se neko zakači sa nama. Da

67
 Milan Jovanović

popizdiš... Ali zato si ti tu. Gle koliki si? Osećam da niko

neće da se usudi da nas maltretira. Je l’ dosta 500$?“
Naravno da je dosta, izgovaram u sebi pokušava-
jući da se na mojoj profesionalno hladnoj faci ne pojavi
osmeh Cigana trubača sa zalepljenih sto evra na čelu.
„Gospodine, ništa ne brinite. Ja sam profesionalac.
Probleme rešavam i pre nego nastanu.“
„Tako mi je i Siniša rekao. Odakle si?“
„Čečenija. Grozni.“ ’Ladno odgovaram. Valjda se
vidi da sam Strongmen Grozni.
„Baš dobro.“ Kaže, uguravajući mi pet stotki u ruku.
Dobro je, prošao sam. Sa učetvorostručenom zara-
dom sam manje umoran i skroz oran za posao. Postao
sam prvi čečenski bodigard u Majamiju. „Let the games
begin!“
Po nežno ubrzanom ritmu muzike lako se zaključuje
da je prošla ponoć. „Tantra“ se polako puni. Tek ozno-
jena tela njišu se u ritmu muzike prateći neku dodatno
erotiziranu verziju salse. U polumraku „Tantre“, blešte
žižice na četiri boce šampanjca magnum veličine. Par
konobarica sa mini-vatrometom probijaju se do našeg
VIP separea noseći prvu rundu pića. U takvim situaci-
jama svi gosti radoznalim pogledom prate da vide ko je
potrošač. Dodatno svetlo mi je idealna prilika da ske-
niram okolinu kao rendgen. Pratim pogledom svaku

68
 Strongmen

kretnju u zoni pokrivanja. Nema razloga da fušerim.

Odlično sam plaćen, a i čini mi se da mogu da se ogre-
bem za još koju stotku, pa zašto da ne ispoštujem situ-
aciju. Moja čečenska malenkost se drvi pored stola, kao
praziluk, za sve pare. Pre par nedelja sam opet počeo da
treniram agresivno, pa mi prija novih pet kila mišićne
mase u ramenom pojasu.
Za našim stolom sedi petorica ukusno odevenih
bankara. Pažljivo im analiziram fizionomije, mimiku,
govor, garderobu, kretnje i ne uspevam da provalim da
li je neko od njih Albanac... Mada me baš zabole ko je
odakle. Ja nemam ništa protiv Albanaca, Hrvata i osta-
lih izvikanih neprijatelja srpstva. To su priče za budale.
Ali zabave radi igram se dedukcije tražeći „mrskog“
Albanca. Kroz par razmenjenih reči kapiram da su svi
Amerikanci. Vidim da su željni da se opuste i oslobode
stresa odgovornosti poslovanja sa milionima dolara.
Piju šampanjac i prilično često nazdravljaju. Kao da
slave što imaju slobodno veče. Čeka se nešto...
A evo pristižu i koleginice kurve. Sve dve po dve, kao
pačja škola. Za pola sata oko nas je bilo osam kurvi, koje
ispijaju šampanjac čašu za čašom, pale cigaretu za ciga-
retom i trljaju guzice o rajsferšluse skupih odela ban-
kara. Mi iz Čečenije kuliramo. Nije nam u opisu radnog
mesta da šlic izlažemo trenju o kristijan dior haljine. A i
ako dođem kući sa nekom šljokicom ili ne daj bože kar-
minom na sebi, ima da prođem kao Grozni na Putinovoj

69
 Milan Jovanović

prvoj predsedničkoj proslavi Nove godine, kada je ba-

cajući „petarde“ iz strateških bombardera od Groznog
napravio poljanče. I moja Jovana je kao Putin: mirna,
tiha, krhka sa pogledom ubice. Ali samo kad posumnja
u teroristički akt. Supruga mi je inače poznati ljubitelj
grožđa i zbog nje je nastala poslovica „stra’ lojze čuva“.
A pošto „puška opali i kad je prazna“, ja i ne nišanim...
I ne vidim nikakve mete. Tako je zdravije.
Moja radna noć je tekla svojim uobičajenim tokom.
Ja sam, vrlo uspešno, glumio sopstvenu voštanu figuru.
Bankari su se opustili uz šampanjac i cure. Video im se
onaj razmagnetisan izraz spokojstva. Cure su se prebro-
javale koja će večeras da zaradi reklamirajući Evin ko-
stim u scenama iz Kamasutre u skupoj hotelskoj sobi.
Atmosfera je bila baš dobra. Jedini remeteći faktor je pi-
jani glavonja sa susednog stola koji se stalno nešto drao,
igrao čudno, cimao konobaricu... Par puta je nešto sti-
skao i cure sa našeg stola pa sam morao da ga najljuba-
znije zamolim da nas ne ometa u našem „porodičnom
slavlju“. Jasno mi je bilo da je od alkohola odavno pre-
šao liniju „zbogom pameti“, ali sam ostavio nadu da će
njegova dvojica drugara, koji su manje pijani, moći da
ga obuzdaju. Lepa reč koja otvara gvozdena vrata nije
mnogo pomogla. Glavonja je ubrzo postao još bezobra-
zniji. Nije vukao devojke ka sebi, nego je prilazio za naš
sto i ’vatao ih za dupe. Bio sam u nedoumici koliko oš-
tro da reagujem, jer ipak radim i za klub a i glavonja

70
 Strongmen

ima par boca na stolu. Dakle, potrošio je barem 5.000$.

Moja dilema se sama rešila. Glavonja je, zezanja radi,
zavukao prstenac Džeremiju koji je to ozbiljno shvatio,
pa su se pokoškali i do’vatili za revere. U istoj sekundi
sam i ja upao između njih i razdvojio. Pošto sam nov,
pozvao sam Sinišu da mi da instrukcije. Ipak je biznis
na prvom mestu.
Siniša je doslovno rekao:
„Glavonja je potrošio 5.000$ a Džeremi 35.000$. Iz-
baci glavonju da ne dođe do većeg sranja.“
Nije bilo potrebe da mi se kaže dva puta.
„Gospodine Glavonjo, vaše veče je gotovo što se
mene tiče. Budite ljubazni i raziđite se putem izlaza.“
Dok ga telom izguravam ka izlazu, glavonja u pro-
lazu zamahuje da udari pesnicom Džeremija. Greška!
Strongmen iz Čečenije je uvek budan! Otpozadi za-
vlačim dlan na njegovo lice i, pritiskajući mu nos na-
gore, polukružnom kretnjom usmeravam mu džinov-
sku glavu ka korner zastavici travnatog terena „Tantre“,
pa nadole. Veoma elegantan način da nekog oboriš. Je-
dan od njegovih skače na mene otpozadi, slatko mi po-
nudivši palac desne ruke u moj omiljeni zahvat. Takva
ponuda se ne odbija. I kao da smo sva trojica vežbali
za film, glavonja pada prvi, pa njegov drug preko njega
izvijajući telo u položaj u kome ga palac manje boli. Dla-
nom desne ruke nabijam im glavu o glavu dok sedim na

71
 Milan Jovanović

gornjem džentlmenu. Treći momak nije ni probao da se

umeša. Dok ja gledam gde su im palčevi, i razmišljam
da l’ desnog ’vatam za levi palac ili obrnuto, i koga treba
za desnu a koga za levu ruku da uhvatim da bih mogao
bezbedno da ih izbacim, iznenada, nežno kao buldožer,
pojavljuje se Nenad i podiže nas svu trojicu. Dok mu
objašnjavam da ja ništa nisam kriv, kapiram da travu
skoro i ne dodirujem nogicama koje landaraju u vaz-
duhu. Ajde, ja ga poznajem pa se nisam toliko prepao.
Srpski Bosanac visok 205 cm sa šakama kao satelitskim
antenama i ramenima kao trafo-stanica sve nas je izba-
cio za par sekundi. Ova dvojica, što sam hteo da ih iz-
bacim, toliko su se prepali da su se snažno zagrlili i na-
bili glave jedan drugom ispod miške. Trebalo nam je tri
minuta da ih razmrsimo.
„Brate, kad si izašao? Vide li, ovi se pobiše u VIP-u?“
Pita Neša zatečen mojim prisustvom.
„Ma video sam. Pusti stoku.“ Odgovaram, praveći se
da sam samovoljno izašao iz kluba.
Kad sam se vratio u moj dragi VIP, pomoćno oso-
blje već je raščistilo džumbus koji je nastao prevrtanjem
stolova. Zauzimam svoju poziciju uz Džeremija i pra-
vim najnezainteresovaniju facu, kao da ništa nije bilo.
Džeremi me gleda kao dete jelku:
„Brate, bio si neverovatan! Ali neverovatan... Oborio
si glavonju... Kako? Šta si mu uradio? A i onaj drugi je

72
 Strongmen

legao kao krava...“ Priča moj klijent ne skrivajući odu-

ševljenje. Osećam da mi u ruku ugurava pare. Još 500$,
rekao bih.
„Bavim se ovim poslom dugo, vežbam...“
Prekida me Džeremi:
„Ma vi Čečeni ste zajebani. Ali Srbi... Nema opasni-
jih likova od Srba. Je l’ vide onog velikog Srbina kako
vas je svu trojicu izneo?“
I šta sad da mu kažem?

73
74
 Da l’ su
pederi žene?

Ž
ivot u gradu na čijem ulazu stoje slova „Dobro
došli u Majami Bič“ napisana roze bojom, donosi
sa sobom niz interesantnih stvari. Svi znamo da
je Majami Bič prestižno mondensko mesto i okupljali-
šte svetskog džet-seta. Dok se nisam doselio na Floridu,
nije mi bilo poznato da ona roze slova simbolizuju zonu
sa ultimativnim seksualnim slobodama, što bi u pre-
vodu na srpski značilo: Majami Bič je grad pedera i lez-
bijki. Odgojen u duhu socijalizma imao sam problem da
prihvatim novonastalu situaciju. Prošao sam sve faze.
Od neprijateljstva i zgražavanja, preko tihog negodova-
nja, do ignorisanja i neumitnog totalnog prihvatanja na

75
 Milan Jovanović

kraju. Nakon tri godine u Majami Biču najzad je išče-

zlo iz mene da po difoltu mrzim pedere. Ne kažem ni
da sam oduševljen, ali jednostavno prihvatam da ljudi
imaju drugačije seksualno opredeljenje. Čak mogu da
„istrpim“ da imam dva-tri drugara pedera. Ne poseću-
jemo se baš po kućama ali mi je, recimo, Dejvid učinio
uslugu i progurao moju Jovanu da radi veoma prestižnu
reviju za „Avedu“. Zahvaljujući pederskim vezama Dej-
vid nam je centrirao na prvu stativu a ljudi iz multi-
nacionalne kompanije „Aveda“, koja proizvodi prepa-
rate za kosu, prihvatili Jovanu kao glavnu manekenku
za „hairshow“. Nije to Jovanici jedina revija koju je ura-
dila, niti joj je bila potrebna neka posebna veza, kako
su ljudi iz „Avede“ rekli naknadno, ali ipak godi pažnja
kad se neko zauzme za tebe i osigura zaradu od par hi-
ljada dolara.
U Majami Bič sam došao sa predubeđenjem da su
pederi feminizirani, iskompleksirani žgoljavi tipovi
koji ga primaju na zadnja vrata jer ne mogu da dođu do
ribe. Ono par pedera što se u Srbiji zna za njih mahom
su građeni kao Ljubiša Samardžić bez ikakvih tragova
bavljenja sportom, kao da su bili oslobođeni fizičkog u
školi. Pri tom su dlakavi kao da imaju alergiju na vosak
za depiliranje. E, pa, ovde nije tako. Što reče moja Jo-
vana, kad vidiš superzgodnog, lepog i očuvanog frajera
sigurno je peder. I stvarno, teretane i kozmetički saloni
puni su gej muškaraca koji vode računa o svom izgledu

76
 Strongmen

i do najsitnijih detalja. Načelno, ovde su pederi mahom

skroz pozitivni tipovi, superzgodni, nabildovani, izde-
pilirani, ljubazni, nasmejani...
Jedna od pikanterija cele priče o seksualnim slobo-
dama u Majami Biču svakako je i veliki broj transvestita
različitih nivoa opremljenosti i finalne obrade. Neki su
naprosto smešno obučeni muškarci sa perikama. Ali
ima i onih koji izgledaju kao dobre ribe kojima je, usled
nekog hira prirode, izrasla patka. Ajde što u mraku dis-
koteke posle par piva čovek ne provali da cura sa ko-
jom igra stiskavac piša stojeći, nego ima i primeraka
koji ni po danu ne mogu da se provale. Meni lično se
desilo da me riba pita gde je teretana „Equinox“, kakvi
su uslovi za članstvo, i slično... Tom prilikom bio sam
u društvu prijatelja koji je vlasnik najveće porno-kom-
panije na svetu. Nas dvojica joj lepo objasnismo kako
stoje stvari sa upisom u teretanu, ona nam se lepo za-
hvali. Nije nam ni na kraj pameti bilo da smo pričali
sa transvestitom. Kad nam je komšija, vlasnik frizer-
skog salona, rekao za to, ostali smo u neverici. A ako
nas dvojica nismo uspeli da ga/je provalimo po danu
bez šminke, kakva je verovatnoća da neko, manje isku-
san, napravi razliku između dame i „dame“. Posebno u
noćnom klubu u alkoholnoj izmaglici nakon nekoliko
piva, podvučenoj sa nekoliko crta ili tabletica. Za bisek-
sualne tipove verovatno nije problem, ali mi je smešno

77
 Milan Jovanović

kad zamislim nekog turistu kad se probudi ujutru sa

džinovskom erekcijom koja nije njegova.
Do pre godinu dana povremeno sam čuvao izvesnu
Debru čiji muž poseduje hotel na Oušn drajvu, glav-
nom šetalištu na obali u srcu Majami Biča. Navodno
dotični gospodin ima i pristojan paket akcija u italijan-
skoj kompaniji „Diessel“. Debra, iako zašla u godine,
izgleda solidno. Kažu da je bila poznat model kad je bila
mlađa. Kod nje u stanu bio sam u prilici da vidim njeno
savršeno oblikovano telo na stranicama par vrlo zvuč-
nih časopisa. Sada, likom podseca na znatno lepšu pla-
vokosu verziju supruge jednog našeg političara sa bra-
dom i tri prsta. Iznad mišićavog stomaka ima nešto kao
sise. Otpozadi je opremljena okruglim čvrstim dupen-
cetom, a poseduje i par izvajanih nogu. Solidnu sliku
mnogo kvari, meni nejasna, tetovaža razvučena preko
celog grudnog koša. Uz odličan izgled, ona je i dalje u
solidnoj fizičkoj kondiciju. U stanju je da igra celu noć
bez prestanka znojeći se kao prase. Normalno, ima I
kokainsku podršku, ali sve je to rokenrol.
Debra uvek izlazi na najvrelija mesta vodeći sa so-
bom 2-3 bodigarda. U pratnji je uvek nekoliko mlađih,
superzgodnih drugarica. Najatraktivnija od svih njih je
Deniz, crnkinja sa dodatnom opremom u gaćama. Ona
izgleda toliko ženstveno da mi je teško da izustim on,
iako znam da su mu kao detetu kupovali plavu garde-
robu i pištolje na kuglice. Performans pijane zvezde u

78
 Strongmen

godinama sastoji se u ispijanju votke iz velike flaše, dok

sa nekom od drugarica igra na stolu. Njena žudnja za
pažnjom ne prolazi neuslišena. Kao ženka koja ima te-
ranje, Debra privlači čopor muškaraca koji probaju da
se probiju kroz kordon bodigarda verovatno misleći da
je ona najbolja riba na svetu. Kada vidi da ima nečiju
pažnju, Debra palaca jezikom, pokazuje gole sise, štipa
se za bradavice, ljubi se strastveno sa nekom od druga-
rica kao da su ljubavnice. I sve to u prepunom klubu
za centralnim stolom. Ali kvaka 22 počinje kada napa-
ljeni nabildovani mladić iz unutrašnjosti na Debrin mig
dobije dozvolu obezbeđenja da se pridruži poljupcu
utroje. Onda napaljenko, Debra i Deniz ližu jedno dru-
gom jezike i usta dok bodigardi obaraju pogled, znajući
šta dalje sledi. Debra se povlači a nabildovani stanovnik
Alabame ili Misurija ostaje tesno priljubljen uz muško
telo u romantičnom zagrljaju uživajući u svakoj sekundi
položaja nadajući se brzom odlasku u njegovu hotelsku
sobu. Magareće uši koje mu ubrzano rastu prateći rep,
videće tek ujutru dok se brije a njegova cura piša u la-
vabo hvaleći njegovo seksualno umeće i veličinu. U po-
slednjih par meseci, koliko radim u „Tantri“ na ulazu u
VIP sekciju, imao sam manje problema nego ikada ra-
nije. To ne znači da ih nije bilo, ali barem nisu bili ono-
liko dramatični kao u „Mansionu“ gde smo se tukli kao
da nema sutra. U „Tantri“ je toliko opušteno da čak i ne
nosim pancir ispod košulje. Što kažu lokalni Hispanosi:

79
 Milan Jovanović

posao „trankila“. Pare su solidne, a radim ponedeljkom

i ponekad subotom. Ali taj ponedeljak je kao Nova go-
dina, jer, iz nekog razloga, najbogatiji ljudi imaju takmi-
čenje u trošenju baš u „Tantri“. Računi su od 10.000$ po
stolu pa nagore. Ova moja izjava ozbiljno me kandiduje
za lažova godine, ali moram da verujem sebi i svojim
očima, bez obzira na to šta misle ljudi koji žive u suro-
voj realnosti Srbije gde je 10.000$ suma za koju je po-
trebno više od godinu dana da se zaradi. Moj je posao
da gospodu koji troše u VIP delu izolujem od ostalog
sveta, mahom muškog. Jer kakva je svrha da neko po-
troši te silne novce na dve-tri cure a da dođu lokalni ga-
lebovi i odnesu njegovu pripitu šampanjsku investiciju
od preko par hiljadarki. Zato ja ne puštam muškarce koji
nemaju svoj sto u VIP-u. Da budem iskren, ne puštam
ni ružne devojke. Znam da nije pravično, ali je dobro za
biznis. Momak pre mene je za 20$ po osobi puštao bilo
koga i VIP je skoro izgubio smisao. Mojom selekcijom
i nepokolebljivim stavom da ne puštam muškarce iz-
gubio sam tih par novčanica od 20$, ali sam zato dobio
naklonost tipova iz VIP-a koji nemaju dvadesetice po
džepovima, već samo stotke. Dešava mi se u toku jedne
večeri da se i po nekoliko zadovoljnih VIP-ovaca rukuje
sa mnom sa novčanicom od sto dolara na kojoj je na-
pisano Strongmen. Naravno da zbog svog oštrog stava
padam u nemilost gostiju koji probaju da se umuvaju u
zonu sa najskupljim šampanjcima i najboljim ribama,

80
 Strongmen

ali biznis pre svega. Dešava se da tipovi počinju da me

vređaju, prete... i ja mahom ne reagujem. A i zašto bih.
Kuliram ih, jer se ne osećam ugroženim. Mnogo puta
oprostim nekom da ga izbacim iz kluba jer je izlaz pri-
lično udaljen i ne napušta mi se ulaz u VIP, jer neko
može da šmugne unutra u tih par minuta. U klubu od
150 kvadrata obezbeđenje radimo bosanski džin Nenad
i ja, dovoljni za samoodbranu celog kvarta, a ne samo
„Tantre“. Kao veoma uvežban i sposoban tandem, ne
osećamo potrebu da radimo na egu i budemo preven-
tivno nasilni i dejstvujemo. Uvek smo nenasilni, osim
ako problematičan gost ne zatraži drugačije.
Poslednja dva ponedeljka imao sam veoma neobične
incidente. Iste večeri imao sam četiri frke i sve četiri su
bile započele i realizovale cure. Zagrevanje je bilo kada
su dve pripite cure maznule bocu pića iz bara i pobegle
ni manje ni više nego u WC. I pored izvinjenja ispratio
sam ih do ulaza. Punija od njih dve pokušala je da po-
begne i okliznula se na taze prosut šampanjac. Pala je
kao lubenica sa petog sprata. Mobilni, cigarete, šminka,
sandale... Sve se to sa njom razletelo po podu. Nije samo
meni bilo smešno dok je, onako pijana i debela, poku-
šala da četvoronoške, kao prasence, utekne u sigurnost
tame ispod stola. Nije mi jasno šta natera mladu curu
da se toliko izblamira. Dok sam je zgrabio, drugi gosti
su mi dali njen telefon i torbicu. Na izlazu se drala na
Nenada, mislivši da ju je on izbacio, jer sam se ja vešto

81
 Milan Jovanović

povukao na drugu liniju fronta na ulazu u klub. Čak

sam se pridružio njenim zahtevima i pitao Nenada za-
što je izbacio tako pristojnu devojku kojoj je jedna sisa
ispala iz dekoltea dok je histerisala, pa je ličila na debelu
Amazonku. Nije prošlo dugo vremena otkako sam se
vratio na svoju udobnu poziciju na VIP, a ono opet frka.
Bukvalno ispred mene dve Hispanke vuku jedna drugu
za kosu i udaraju se pesnicama kao na najboljim ho-
kejaškim tučama na YouTube. Pustio sam ih da se biju
koju sekundu duže jer je bilo zabavno, a onda sam pro-
bao da ih rastavio na dužinu ruke plus dužina kose. Jed-
nostavno nisu htele jedna drugoj da puste kosu. Morao
sam da otvaram prst po prst i jednoj i drugoj. Tu mi je
šanker pomogao i uzveo jednu, a drugu, koja nije htela
da napusti klub, uhvatio sam ispod pazuha i izneo na-
polje. Opet nam je bilo smešno. Šta je ovo večeras? Je l’
večeras borilački klub za žene?
U povratku na svoju poziciju od šankera sam uzeo
jedan „redbul“. Na podu kod šanka nešto mi je privu-
klo pažnju pa sam taj deo osvetlio baterijskom lampom.
Neverovatno velika gmuca kose. Izgleda da su se baš
počupale. Ali baš. Pade mi na pamet da je baš dobro što
sam ćelav.
I kao u lošem akcionom filmu, za par minuta, po-
novo ženska tuča. Ovoga puta unutar moje VIP zone,
i to iza mene i mog vidnog polja. Po pogledima gostiju
ukapirao sam da se nešto dešava. Kad sam se okrenuo,

82
 Strongmen

video sam da razdvajaju dve cure. Jedna je bila azijat-

skih crta lica. Ranije sam primetio da je bila malo pri-
pita i da je bila u društvu dve plavuše. Druga cura je
pripadala grupi od osmoro ljudi koji samo što su ušli u
VIP, tako da sam se odlučio da izbacim ove tri cure jer
nemam vremena da istražujem šta je iniciralo tuču. De-
vojke su disciplinovano izlazile iz kafića i pokušavale da
mi objasne da nisu one krive već da je Hispanka (po-
novo) nju udarila. Procenio sam da će same da napuste
kafić pa nisam napuštao svoju poziciju i bio sam u si-
tuaciji da vidim malu Hispanku koja bez povoda udara
našu konobaricu Džastinu iz Moskve. Ruskinja, plava
lepotica krupne plivačke građe sasvim neznatno niža
od mene, toliko se šokirala da je u momentu počela da
se trese. I mene je profesionalno zabolela krv na njenoj
donjoj usni. Zgrabio sam i nju i njenog momka u neki
čudan zahvat u kome njoj zavrćem ruku preko njego-
vog ramena, istovremeno ga daveći. Izbacio sam ih iz
kluba kao poslednja govna. Tako su se i ponašali, foli-
rajući se pred gazdaricom da ne znaju zašto su izbačeni
trudeći se da mi nameste priču. One tri cure koje sam
izbacio lepo su objasnile da je Špančura gledala Brus Li-
jev film baš pred polazak u „Tantru“. Usred pregovora o
problemu pojavljuje se Džastina gazeći krupnim kora-
cima ka nama. Izvio sam se u stranu intuitivno znajući
šta će ženski Ivan Drago da uradi. Buuum! I kao Kimbo
na treningu punom pesnicom pogađa u bradu momka

83
 Milan Jovanović

ove cure koja je napravila problem. Buuum još jednom,

ovog puta krošeom. Ni ja ne bih uradio bolje i protiv-
nik pada na kolena. Kapiram da je Džastina mislila da
je dobila udarac od momka. Koristim gužvu i ugura-
vam rusku nokauterku u klub. Osećam da se još trese
od šoka. Grlim je i dok je uvlačim u kuhinju, u prolazu
zovem njenog bivšeg ljubavnika Majka Herza, koji je
na zadnja vrata onako uznemirenu vodi kući. Ideja mi
je bila da ako zbog incidenta van kluba dođe policija,
Džastina ne bude u kadru. Po smirivanju frke sa His-
pankom i Džastinom desila se najneverovatnija stvar.
Kad sam se vratio na moj VIP granični prelaz, prilazi
mi drugarica Brus Li Hispanke i, praveći se da me ljubi
u ruku, snažno ujeda za prst. Toliko snažno kao da želi
da ga odgrize. Stiskam joj koren vilice dok nisam čuo
„pooop“ zvuk dok je puštala. Učinilo mi se da se name-
šta da me udari. Bio sam u pravu. Blokiram udarac pe-
snicom, a zatim i udarac u jaja. Provaljujem da ide na
neki od kurseva za borbu jer joj je udarac uvežban. Dla-
nom je pogađam u slepoočnicu i dalje je držeći za br-
njicu. Tu je čuveni RESET taster. Kao da sam je otre-
znio u sekundi i tako resetovanu, kao tek probuđenu,
bez problema izvodim van. Iz ove perspektive čini mi
se da su i ona i prethodna „Brus Li“ Hispančura bile na-
drogirane nečim zajebanim. Epilog noći je 400$ bak-
šiša, utrnuo kažiprst leve ruke i najneverovatnija izba-
civačka priča sa mogućim sudskim epilogom.

84
 Strongmen

Ovog poslednjeg ponedeljka očekivao sam zatišje.

Tako je i bilo većim delom noći. Imao sam nekog biv-
šeg igrača američkog fudbala sa tri cure za jednim sto-
lom, pored mene je bio Dvejn Vejd sa onim glavatim
belcem što je prešao iz Finiksa u Majami, ako se ne va-
ram. Dvejna sam odmah zavoleo jer je imao napisano
moje ime na jednoj stotki. Muzika je bila dobra, šampa-
njac je tekao u potocima, bilo je dobrih, mnogo dobrih
i savršenih riba. Dakle, odlično veče. Ja sam na svom
konopcu imao jednostavan posao. Niko me nije prete-
rano davio. Sve dok iznenada, kao na skrivenoj kameri,
preda mnom se ne pojaviše dve osobe. Prva zgodna bila
je Deniz. Dok gledam u njeno izvajano žensko telo, ru-
kujem se sa muškom šakom. Sa njom u društvu je mo-
mak sa ženskom torbicom. Probaju da me uhvate na
foru da imaju rezervisan sto unutra. Objašnjavam da
mogu da pustim damu, ali da će gospodin morati da
ostane van jer nije politika kuće da u VIP puštamo ne-
potrošača. Pustio sam Deniz unutra da vidi koga ima, a
ovaj sa torbicom je ostao da sačeka.
„Ali, ja sam žensko.“
„Ma dobro... Samo mi ne guraj taj konopac.“
I kao da nisam ništa rekao, Torbica otvara moj kono-
pac, što je najveće svetogrđe koje može da se uradi.
„Alo, bre, majstore. Ne diraj taj konopac i skloni se
odatle. Ne možeš da uđeš i gotovo.“

85
 Milan Jovanović

„Jebi se debeli. Jebi se! Jebi se!“

Tu sam već složio onu moju facu što za dve sekunde
ohladi pivo da možeš upalu pluća da dobiješ. Torbica
mi pokazuje da na telefonu ima otkucano 911. Kao po-
zvaće policiju. Ja se pomerim za korak dublje u VIP da
ga ne slušam kako me psuje. Kad eto Torbice, ponovo
pokušava da uđe na silu. Otvara MOJ KONOPAC kao
svoj frižider. Otimam konopac i istim pokretom ga iz-
guravam iz VIP-a.
„Nemoj da me guraš, džukelo.“
Dobijam udarac u cevanicu. Ne mogu da verujem.
Ali ne mogu da verujem. Ovaj ludak moli da ga prebi-
jem. I još mi ponovo pokazuje da će da zove 911. Pro-
bam zadnju nenasilnu metodu i uperim mu u oči moju
supersnažnu lampicu u nadi da će da se povuče. Red-
bul-votka jeste moje omiljeno piće kad pijem, ali ja ne
pijem dok radim. Čak nisam ni bio rešio da se umivam,
baš sada. Torbica mi je ’ladno pljusnuo piće u facu. Pot-
cenio sam ga. Mogao je tom istom čašom da zamahne
i rascepa mi facu. Jebote, nisam ni video da ima čašu.
Ne verujem da su prve kapi redbul-votke koja se cedi
sa mene pale na patos a ja sam već napunio levi kroše.
BUUUM! Udarac odozdo nagore u jetru jeste jedan od
najbolnijih nokauta, a ostavlja jedva vidljive tragove na
koži. Vidim kako se Torbica rastaje od svog nadimka
dok se kao hleb namazan džemom lepi za patos. Oko

86
 Strongmen

nas se stvara mali krug, ali sam siguran da niko nije mo-
gao da vidi šta se desilo. Čak ni kamera koja je usme-
rena baš na VIP deo, jer je postavljena prenisko. Ljudi
zbunjeno posmatraju mladog momka kako izvodi ne-
što što liči na brejkdens na parketu. Možda i ima napad
kamena u bubregu, ko bi ga znao. Valjda voli latino ri-
tam. Dečko koji čisti pomaže mu da ustane i da hoda ka
izlazu. Torbicu pogodila pesma pa plače. Za njim ko-
nobarica nosi, sada vidim, roze „puma“ torbicu. „Liver
shot“ mi je prvi nokaut te vrste. Retko udaram baš u
telo. Obično idem prepone, grlo, glava. Sad smo probali
i to čudo – radi.
Kad smo zatvorili te večeri, od Nenada saznajem da
je Torbica plakao i glasno histerisao dok je zvao policiju.
Kaže da su došli sa tri automobila, ali da su prepoznali
pozivaoca. Torbica ima već istoriju pravljenja drame
po klubovima pa su mu dali „trespassing warning“ bez
neke preterane rasprave. Dakle, sledeći put ako hoće da
dođe u „Tantru“ i mi pozovemo policiju, biće uhapšen.
Žao mi je za Torbicu što nema dobar odnos sa realnošću
i to na svoju štetu, ali tako je moralo da bude.
Nenad mi vraća zajebanciju i pita me:
„I, stvarno, Strongmene, kako si mogao da udariš
ženu?“
I, stvarno, da l’ su pederi žene ili sam ja ipak udario
muškarca?

87
88
 Čuvao sam
Vila Smita

„Makedonsko devojče,
Kitka šarena,
Vo gradina nabrana,
Dar podarena...“

I
z drugog pokušaja, s mukom otvaram oči. Kakva li je
ovo muzika? U mračnoj sobi, sa debelim zavesama
hermetički raspoređenim po prozoru, nikad ne znam
da l’ je dan ili noć. Zamagljenim pogledom uspevam da,
kao Da Vinčijev kod, dešifrujem šta piše na displeju na

89
 Milan Jovanović

televizoru: 9:11! Jebote, pa ja sam legô pre tri sata. Dok

se protežem uz zvuke makedonske narodne muzike, u
slepoočnicama osećam pritisak od hronične neispava-
nosti i standardni bol u kolenima od stajanja.

„...nema, nema, neke se rodi

poubavo devojče ot Makedonče...“

Nešto me tera da pogledam telefon. Pa da, bre, te-

lefon zvoni... Podesio sam, odavno, telefon da ovako
zvoni kad zove makedonski bodigard. Na telefonu mi
svetli displej „Spase Will Smith calling“. „Alo bre, Ma-
kedonac, gde gori?“
„Brat mi, šo baraš?
„Pa spavam, jebaga... Spavate li vi Makedonci
ponekad...“
„Evo sum na aerodrom vo Los Angeles, nemam
mnogo vreme. Ke doadjam utre. Vil Smit ke ima kon-
cert, i ke mi treba uste edan, backup, badigard.“
„Taj sam. Ajde, javi se kad sletite... I ponesite uste
malce pari.“
„Ima pari, nema da se sekiraš. Kaži mi, da li ja do-
nese familijata?“

90
 Strongmen

„Nisam još. Do nove godine se nadam i žena i deca

da mi dođu. Hvala što pitaš.“
„Mora da mi go pokažeš trikot da dodam 30 kg na
benč kad doagam...“
„Jebo te benč u 9 ujutru. Ću ti pokažem... Jednog
dana.“
„Ajde bre, medvede... Zajebajem se. Ke zborime koga
ke doagam. Idi da spiješ sega.“
„Idem sega. Javi se.“
„Begaj.“Probao sam da nastavim sa spavanjem i za-
malo da se uspavam. Međutim, neće. Nije išlo sa opu-
štanjem. Počeo mozak da razmišlja i umesto da se us-
pavljujem, počeo sam da se rasanjujem. U mislima mi
se stvorila jasna slika filma sa Spaletom, Vilom Smitom i
Strongmenom u glavnoj ulozi. Akcija do jaja sa hepien-
dom u kome, posle uspešne akcije sprečavanje otmice,
moja faca u svim medijima pokazuje osmeh novoot-
krivene zvezde. Već zamišljam sebe na crvenom tepihu
Zapadne obale, sa tri primerka dnevnih novina u džepu
kako hodam rame uz rame sa Vilom Smitom. Pa po-
činju pozivi za sledeći film, pa prva glavna uloga... Ali
čun se ljuljnu, ode sanak pusti. Pa kad sam se već pro-
budio zašto ne bih popio jedan proteinski napitak. Za
4 nedelje imam strongmen takmičenje u Bangkoku pa
da ne prepuštam ništa slučaju. Treniram kako treba, ali
ne spavam dovoljno, pa bar da probam da ispoštujem

91
 Milan Jovanović

savete nutricionista. Otkrio sam dobar protein sa uku-

som narandže od koga ne prdim kao konj pa mogu če-
šće da ga pijem.
Dok, onako sanjiv, treskam po kujni blenderom i
džinovskom kutijom proteina sa ukusom narandže,
kroz glavu mi prolaze scene iz prošlosti. Spaleta znam
duže od deset godina. Upoznali smo se pod veoma na-
petim okolnostima, u nekom konfliktu. Bila je to scena
kao iz Tarantinovog filma. On je bio u nekoj ekipi koja
je uterivala dugove po Nišu. Svi ćelavi, nabildovani i u
kožnim jaknama. Ja sam bio u odbrambenom timu, i
mi ćelavi, nešto sitno preko 100 kila svi, ali imamo per-
jane prsluke. Igra koju smo u to vreme često morali da
igramo bila je bez pravila i nosila je visok rizik od po-
vrede, pa smo svi bili spremni na sve. Verujem da su i
oni bili naoružani i išli na pobedu, baš kao i mi. Bio je to
meč kola pa je zapaljiva atmosfera vrlo brzo došla blizu
tačke bez povratka. U jednom prekidu igre, dok smo mi
postavljali živi zid, Spase i ja smo se, nekako, razumeli
u pogledu i uspeli smo, za početak, da ispumpamo ten-
ziju i odložimo izvođenje slobodnog udarca. Tom prili-
kom i on i ja smo ubedili saigrače da sednu na klupu i u
vrlo sažetom i kvalitetnom razgovoru dogovorili ishod
meča u kome obe ekipe dobijaju premiju. Uspeo sam da
na tajnoj lokaciji organizujem ručak sa predsednikom
našeg kluba, koji je Spasetu potvrdio podelu bodova i
objasnio ko je nama dužan i dao ideju i garancije da će

92
 Strongmen

problem biti rešen. Zbog dobro obavljenog posla, Spase

je čak hteo da mi se zahvali na 500 evra načina, ali ja ni-
sam mogao da prihvatim takvu zahvalnost. Lep gest ka-
pitena protivničke ekipe i centarhalfa domaće doveo je
do bratimljenja rivalskih timova. Tu smo se sprijateljili
do koske. Doduše, nikad nismo bili toliko dobri da mu
pokažem tajnu kako treningom doći do najjačeg benč
presa u bivšoj Jugoslaviji. Ne volim da mi se iko muva
oko nacionalnih rekorda u pauerliftingu.
Sutradan, u zakazano vreme čekam na uglu 14. ulice
i Vašington avenije. Nemam pojma iz kog pravca i ka-
kvim prevozom će da se pojavi. Probam da nagađam.
Intuitivno prilazim ogromnom crnom „GMC subur-
ban“ džipu sa zatamnjenim staklima, parkiranom „na
bezobrazno“ na autobuskom stajalištu. Kao dobar sud-
ski grafolog prepoznajem rukopis vozača koji je čuvao
Kiru Gligorova. Prozor se otvara i vidim dobro poznatu
golgetersku facu tima sa Vardara. Tek tada kapiram da
se nismo videli tri godine. Često se čujemo telefonom
pa sam imao osećaj da smo se videli nedavno. Ispu-
njava me poznati osećaj radosti kad se vidiš sa nekim
ko ti je drag. Jeste da mi se Spale malko naborao i sme-
žurao i izgleda neispavano, ali mu je pogled odlučniji
nego ikada. Dok sedam u prednju fotelju „GMC“-a, za-
gledamo jedan drugog kao da se prvi put vidimo. Kroz
smeh i duhovite opaske konstatujemo da se Spale sma-
njio a ja povećao. Kaže da radi ponekad i 16 sati dnevno,

93
 Milan Jovanović

pa ne stiže da ode do teretane. Stalno putuju negde i

nema vreme za sebe. Situaciju popravljaju pare i odlični
uslovi za rad. Kaže da su bračni par Smit izuzetno fini
ljudi koji vode brigu o svojim zaposlenima kao da su
članovi porodice. Iznenađuje me i informacija da je Vil
po bogatstvu u prvih 40 Amerikanaca mlađih od četr-
deset godina. Saznajem i da se cela porodica bavi šou-
biznisom, uključujući i suprugu i oba klinca.
Dok ćaskamo, vozimo se po Majami Biču. Mahom
se zezamo kao desetogodišnjaci. Iako radimo vrlo od-
govoran i zahtevan posao obezbeđenja nema potrebe
mnogo da pričamo o poslu, funkcionišemo kao jedan.
Obilazimo mesta na kojima će biti naši klijenti da vi-
dimo gde je najbolje mesto na kome bi klijent bio naj-
manje izložen. Gde su požarni izlazi, gde stoji obez-
beđenje, da li smo vidljivi spolja, gde je najbolje da se
parkiraju kola, kako se prilazi zadnjim vratima... Ne
prepušta se ništa slučaju. Izviđanje obično radi zaseban
tim, ali zbog skraćivanja procedure idemo nas dvojica.
Koristim priliku da ga malo zafrkavam.
„Ti si im, bre, kao dadilja. Garantovano nastupaš i na
koncertima. ’A sega naš makedonski bodigard ima solo
tačku na zurli’.“
„Za 150.000 godišno ke igram i ke peam ako treba.“
„I ja bih... Nego, kad me čuju kako pevam ima da ti
smanje platu...“

94
 Strongmen

„Ne sumnjam... Ja sam viđao mečke da voze bicikl...

Ali da pevaju – nikada... Je l’ mogu ovde da parkiram?“
Pita Spale, dok gledajući u retrovizor, seče put autobusu
i jednoj klinki na skuteru.
„Može, al ke da ti ga zemi pauk. Nego, eto ti je ga-
raža.“ Pokazujem rukom preko puta ulice na ulaz u ga-
ražu na šest spratova.
I kao da mu nisam rekao da je zabranjeno parkiranje,
stari kadar makedonske tajne policije nepogrešivo se par-
kira uz hidrant. U srcu Saut Biča, na uglu 7. ulice i Vašin-
gton avenije, mladi kosooki par sa kosookom bebom u
kolicima radoznalo nas gleda dok izlazimo iz džipa ispred
restorana „Grazie“. „Grazie“ ima neopisivo dobru italijan-
sku hranu, skupu klijentelu i skoro uvek je pun. Već ne-
koliko godina unazad dobitnici su prestižnog „Four di-
amonds“, o čemu svedoče brojni članci u novinama.
Kad god me klijenti pitaju da preporučim mesto za ve-
čeru, ne dvoumim se mnogo. Gazde Moša i Salomon su
me milion puta zvali da dođem sa suprugom i decom, ali
ne mogu to da im uradim. Dobri su mi prijatelji. Posle
obroka sa mojim klincima verujem da bi morali barem
da kreče ako ne i da menjaju inventar. Nije retkost da Še-
kil provede ugodno veče sa prijateljima, dva puta sam vi-
deo Majkla Džordana, dođe i Stalone... Upoznajem Mošu
sa Spasetom.

95
 Milan Jovanović

„Mošo, ovo je moj mnogo dobar prijatelj Spase. On

je telohranitelj Vila Smita, pa smo došli da mu poka-
žem raspored prostorija, vrata, prozora... Ako nam
dozvoliš.“
„Strongmene, ti znaš da si ovde domaći kol’ko i ja.
Radi šta god je potrebno. Nego, mister Spasa, vidim da
ste krupni. Sigurno ste iz Srbije... „
„Ma, čist Srbin.“ Odgovaram ja pre nego je Spale
zinuo.
Koristim njegovo ćutanje kao odobravanje da ga
provedem kroz restoran. Prvo mu pokazujem dva stola
u uglu. Moša nudi kao opciju da skoro neprovidne ro-
letne budu spuštene i odvoji porodicu Smit od rado-
znalih pogleda. Odlična ideja biva prihvaćena i Spasa
prepušta meni da potvrdim koji od stolova da uzmemo.
Nakon razgledanja oba toaleta, pokazujem mu bočni i
zadnji izlaz. Preslišavamo se naglas i setimo se još par
sitnica koje proveravamo.
Iz „Grazie“ se vozimo Vašington avenijom sedam
blokova na sever do kluba „Snatch“ gde, po planu, treba
da provedemo veče. Tokom vožnje pozivam Endija, šefa
obezbeđenja, da obavesti čuvara da nam otvori vrata da
razgledamo klub. Spase za promenu parkira na mestu
rezervisanom za parking invalida. Na ulazu u „Snatch“
šepuri se lobanja preko celih vrata a u izlogu velika
američka zastava. Dok ulazimo u klub, Spase iskusno

96
 Strongmen

stavlja 40$ čuvaru u ruku. Od namrgođenog čiče do-

bijamo nadahnutog vodiča koji je spreman da nam po-
kaže sve. Ambijent u klubu drugačiji je od ostalih klu-
bova na Saut Biču. Dok sam u njemu bio obezbeđenje,
nosili smo kožne prsluke sa mrtvačkom glavom na le-
đima, a konobarice bile obučene u teksas šortseve sa ka-
riranim košuljama vezanim oko stomaka. Stari „harli
dejvidson“ pravi društvo električnom biku koji je i te
kako u funkciji. Dva ogromna lustera od jelenskih ro-
gova redizajnirana su ukrasima od donjeg veša gošći
koje na vrhuncu žurke skidaju gaćice i bruseve i ba-
caju na luster da bi ostavile trag svog prisustva i po-
slale poruku budućim gostima. Na zidovima od neo-
malterisane cigle dremaju originali gramofonskih ploča
na plišanom postolju, pokriveni staklom; na jednom od
stubova ljudski kostur sa cigaretom u zubima, šeširom i
kaubojkama, odmah pored njega igračica odevena kao
model „Viktorije sikret“ uspeva da ga prestigne penjući
se uz hromiranu šipku. Tu je i preparirani medved koji
čuva prolaz ka toaletu koji je oblepljen posterima rok
grupa. Par stolica za šankom u obliku su starovremskog
sedla.
Spase je opet saglasan sa mojim izborom separea. Na
balkonu, iznad mase, pored di-džeja, blokiranog pri-
laza sa tri strane. Kao džoker vadim foru sa postavlja-
njem VIP konopca sa četvrte i jedine otvorene strane
i tako i fizički ogradim našeg klijenta od radoznalaca.

97
 Milan Jovanović

Dok smo mi pričali o VIP konopcu, čuvar je već do-

neo dva stubića i konopac. Na brzinu prolazimo kroz
ostatak kluba i objašnjavam kakav je raspored obezbe-
đenja i koja vrata se na koju stranu otvaraju. Dakle, sve
je spremno i možemo da pređemo na drugu fazu na-
šeg posla.
Oko 21:00 Spale obaveštava gazdu da smo ispred
hotela. Ja ostajem sa šoferom drugog, identičnog, „su-
burbana“ a Makedonac odlazi na poslednji sprat hotela
„Shore Club“. Kapiram da je Spale obezbedio dva šofera,
tako da ćemo lakše moći da radimo ulazak u objekte,
bez usporenosti parkiranja. Bio sam prijatno iznenađen
kada sam osim bračnog para Smit video Toma Kruza u
društvu par ljudi. Neverovatno harizmatičan sa licem
večitog dečaka izgleda svežije od svih ljudi koje pozna-
jem. Svi se vrlo ljubazno upoznaju sa mnom, dok Vil
zafrkava Spaleta da ima neko krupniji i od njega. Ja se
nevešto pravdam da smo obojica bili slične konstitucije
i pridržavam vrata dok se elita Holivuda ukrcava. Spale
i ja ulazimo u prednji džip i polazimo na večeru. To-
kom vožnje obaveštavam Mošu da smo blizu restorana.
Za razliku od izviđanja, sada smo skroz ozbiljni. Spase
iskače iz vozila u pokretu i prilazi drugom džipu. To isto
radim i ja sa malim kašnjenjem, ipak sam krupniji od
makedonskog Džekija Čena za takvu akrobatiku. Bez
mnogo teatralnosti uvodimo ih u restoran, ja ostajem
ispred, a Spale unutra. Stojimo tako da se vidimo kroz

98
 Strongmen

izlog restorana. Primećujem da je Moša inspirisan i da

uz hranu servira oduševljene osmehe na lica gostiju i
po ko zna koji put dokazuje da nije „Grazie“ bez razloga
u top pet restorana na Floridi.
Pred polazak iz restorana uspevamo i Spase i ja da
omandamo po jedan file minjon i sladoled na brzinu.
Da nesmo jeli tada, verovatno bi morali da čekamo na-
rednih 7-8 sati. A što možeš da pojedeš sada ne ostavljaj
za posle, kako kaže stara bilderska doktrina.
Posle večere, uz neznatnu pažnju slučajnih prola-
znika, prilazimo džipovima. Neki je tip probao da uvali
Tomu Kruzu flajer za neku žurku na Oušn drajvu. Sklo-
nili smo ga skoro nežno i uveli klijente u vozilo. Na bri-
saču je zataknut flajer za neki suši bar. Skidam ga i sa
kraćim ustezanjem bacam na gomilu ostalih flajera na
trotoaru. Uvek me je nervirala gomila štampanog ma-
terijala razbacanog po ulicama, noću, u okolini jačih
klubova. Čini mi se da promoteri za veče podele dve
milijarde flajera koji završe na pločnicima kao tepih.
Impresivno je kako komunalna služba, kao društvo ma-
đioničara, do zore učini sve to đubre nevidljivim.
Neka cura obučena u skoro ništa vrišti:
„Evo ga Tom Kruz!“ Pa pita mene „Izvinite, je l’ u ko-
lima Tom Kruz?“
„Ne. To je bivši košarkaš Čarls Barkli.“

99
 Milan Jovanović

Ne moram ni da ga pogledam, osećam da se Spale

smeje. Ulazimo u prvi „GMC“. Polazimo i kroz večer-
nju saobraćajnu gužvu, uobičajenu na Vašington ave-
niji, polako plovimo ka klubu „Snatch“.
Gledam ljude kroz prozor džipa. Trotoari su puni
mladih ljudi koji idu u susret svojoj noćnoj dozi zado-
voljstva. Kao roditelj zabrinuto gledam mlade cure kako
sa plastičnom čašom i pićem polupijane i polugole obi-
laze noćne klubove. Kao muškarcu nije mi neprijatno
da vidim nabujalu mladost kako kipi iz dekoltea i šli-
ceva prosto mameći poglede. Jasno mi je da je granica
između pristojnog i nepristojnog odevanja ukinuta i da
je napravljena unija između porno kostima i večernja
toalete, sa odećom za plažu kao predsedavajućim.
U karnevalskoj atmosferi prepunog kluba, Endi i još
jedan momak iz obezbeđenja pomažu nam da smestimo
bračni par Smit i društvo na stratešku poziciju na bal-
konu. Pokazalo se da je izbor separea bio idealan. Gu-
žva je ogromna, atmosfera je vruća, a brojni obožava-
oci žele da priđu bliže i dodirnu svoje heroje. Ima dosta
cura koje su htele da zagrle i poljube Toma Kruza, sli-
kaju se sa Vilom... Sve znatiželjnike smo mahom uklo-
nili, osim što se Tom Kruz slikao sa jednim paralizova-
nim momkom u invalidskim kolicima. Alal vera.
Nas separe sa staklenom ogradom dominira nad
dens podijumom sa koga sevaju blicevi u našem pravcu.

100
 Strongmen

U jednom trenutku mi se učinilo da su dva telohranite-

lja malo za atmosferi na korak od histerije. Primećujem
da se Spaletu mnogo sviđa što smo konopcem ograđeni
od znatiželjnika. Mahom devojke iznova i iznova objaš-
njavaju kako samo za trenutak žele da uđu u naš separe
i slikaju se sa Tomom Kruzom. Neke čak i probaju da
prođu na silu, a neke krišom. To je prilično nemoguće
jer je prolaz malo uži od širine mojih ramena, a iza sebe
imam makedonskog komandosa. Vil, Tom i društvo la-
gano su se opuštali bez ičega što bi moglo da izazove
pažnju paparaca. Većina mojih žurki su mnogo neod-
merenije od ove njihove. Valjda su ljudi našli meru i du-
hovni mir. Spase, s „hajnekenom“ u ruci, gleda i njih i
mene. Kaže da svako veče popije po jedno pivo da sma-
nji tenziju. Poštujem, jedno pivo sigurno ne smanjuje
njegovu koncentraciju. Ja nikad ne pijem alkohol kad
radim. Ponekad sam toliko stegnut da ne mogu da se
osmehnem još par sati nakon posla.
Primećujem trojicu tipova obučenih u skupa odela
kako mi samouvereno prilaze. Prvi od njih, sa šeširom
na glavi, nežno me dodiruje po ramenu da se sklonim
očekujući da se pomerim u stranu da bi mogli da uđu u
naš separe. Ukopao sam se kao tvrdoglava domaća ži-
votinja. Začuđeno me pogledaše kao da su videli ma-
gare sa dve glave. Morao sam da objasnim:
„Momci, ovo je privatni separe. Žao mi je.“

101
 Milan Jovanović

Šeširdžija je napravio gest kao da je čuo mlaku šalu i

opet probao da me mimoiđe.
„Da ponovim: ovo je privatan separe. Ne možete da
uđete.“
Vođa puta sa šeširom ne odustaje. Vrlo značajno mi
pokazuje na dvojicu ljudi iza njega i u totalnoj neverici
mi kaže:
„Ali ovo su Semi Sosa i Vini. Oni su...“ Nisam baš
mogao da čujem od muzike.
Vini, ovaj latino, izgleda mi poznato, verovatno iz te-
retane. A ovog drugog nikad nisam video.
„Gospodo, moj odgovor je NE!“ kažem vrlo razgo-
vetno.
„Ali, Semi Sosa i Vini...“
„NE bre! Koji deo od „NE“ ne razumeš?“
„Ali Semi Sosa je poznati igrač bejzbola...“ Nisam
čuo nastavak.
„Drago mi je. Ja sam Strongmen, poznati bodigard!“
Semi Sosa i Vini se smeju i vrte glavom. Nije to ono
podsmešljivo smejanje. Osećam Spaleta kako me skla-
nja, prilazi grupici i grli se sa Sosom i Vinijem kao da su
rod rođeni. Kapiram da su neki njegovi drugari. A onda
vidim da i Tom Kruz ustaje pa se grli sa njima, pa Vil
Smit i njegova supruga. Spale se vraća do mene.

102
 Strongmen

„Što ih, bre, zajebavaš?“

„A ko su pa oni?“
„Je l’ me zajebavaš, glavonjo?“
„Pa ne moram ja baš svakog da znam. Ovog nabildo-
vanog se sećam iz teretane, ali ovu dvojicu...“
„Ma je l’ me zajebavaš?“
„Ne, bre! Što?“
„Pa ovaj što ga ’znaš iz teretane’ je Vin Dizel, jedan
od najpopularnijih glumaca na svetu. A ovaj crni, to je
Semi Sosa, najbolji igrač bejzbola na svetu...“
„Zato mi bio poznat Vin Dizel.“ I meni smešno. „A
ja mislio iz teretane... ma setio bih se ja njega sigurno...
nego me zbunio onaj sa šeširom.“
„Taj sa šeširom je Sosin šurak. Znaš onu aferu, što
bila na televiziji? Onu za steroide?“
„A moram i da znam i afere o steroidima?“
„Ma ne bre, nego nisu ga skidali sa TV-a nekoliko
meseci.“
Prilaze nam Sosa i Tom Kruz. Osećam da komenta-
rišu „malu neprijatnost“ sa bodigardom. Izgleda da im
baš smešno što ih nisam pustio.

103
 Milan Jovanović

„Strongman, do you really don’t know who is SA-

MMY SOSA? Sammy Sosa MVP ’98, more than 600
home runs...“ Pita me kroz smeh Tom Kruz.
„Kunem se da nisam imao pojma. Mi u Evropi ne
pratimo bejzbol. Moj jedini dodir sa bejzbolom je što
imam palicu u gepeku. U životu nisam gledao bejzbol
meč...“ Nepotrebno se zapetljavam.
„Rusija... Ti si iz Rusije ili iz Makedonije?“ pogađa
Sosa iz drugog pokušaja.
„Jeste, on je Makedonac.“ Potvrđuje Spase.
„A ti si Spaso Makedonac?“ pita Sosa.
„Pa, naravno... Vidi kol’ko smo krupni mi Make-
donci.“ Odgovara centarfor i diže se na prste dok me
grli kao za slikanje u osnovnoj školi.
„Primetio sam da su po klubovima u Njujorku“, kon-
statuje bejzbol legenda, „po pravilu najkrupniji izbaci-
vači Srbi. Nisam znao za vas Makedonce...“
„Ma ni mi MAKEDONCI nismo šala. Tajna je u na-
šem pasulju. T-e-t-o-v-a-c! Tetovac! Najjači pasulj na
svetu.“ Hvalim ja „naše“ proizvode.
„Ma, je l’ znate da Strongmen nije pustio Paf Dedija
sa tri telohranitelja da uđu u disko „Mansion“ jer nisu
imali karte.“
„Zajebavaš? Je l’ stvarno?“ čudi se Sosa.

104
 Strongmen

„Ma, nije tako bilo...“ branim se .

„Kako nije kad jeste. Je l’ ih nisi pustio?“
„Pa kako je imao nastup ako ga nisam pustio?“
„Pustio si ga jer si prepoznao bodigarda. Je l’ tako
bilo? Je l’ ti dao čovek 100$ da ga zapamtiš?“
„Jeste... Dobro, priznajem.“
„Da l’ ima neko ko ne zna ko je Paf Dedi?“
„Ima.“ Priznajem ja. A osećam da mi uši gore.
„Pa šta ima veze što ne zna?“ prilazi Vil Smit, „pa ne
znamo ni mi makedonske fudbalere i glumce.“
Pa jeste. Je l’ znaju oni ko su Vasil Ringov i Va-
sil Zafiriev? Ne znaju. Onda smo 1:1. Oni ne znaju
naše makedonske glumce i fudbalere, a ja ne znam
njihove, američke.
Za makedonske fudbalere smo se svi nasmejali. Sosa
me zagrlio, i dok smo se rukovali osetio sam začuđen po-
gled Bendžamina Frenklina sa novčanice od 100$ koja mi
je ostala u ruci.
„Vidi brat, vo Amerika i glupi i neobavešteni prave
pare.“
„Vidim.“

105
106
 DEE
CASH

„L
inkoln taun kar“, najprodavaniji luksuzni
auto u Americi svih vremena, veći od naj-
većeg „mercedesa“, nečujno klizi Kolins ave-
nijom tik uz Atlantski okean. Vožnja ovakvim kolima
daje mi osećaj kao da sedim u dnevnoj sobi i menjam
kanale na realističnom plazma televizoru. Društvo mi
sa radija pravi Lil Vejn uz logističku podršku debelog
Rika Rosa. Pevaju o parama mladog milionera. Izne-
nada, pred nama se ukazuje stakleni džin nedefinisa-
nog oblika, sa kockastom rupom u sredini. Impresivna
zgrada povezana mostom sa savremenom garažom
preko puta svojom pojavom jasno stavlja do znanja da

107
 Milan Jovanović

je reč o samom vrhu svetske arhitekture. Prestižno pri-

znanje „AAA four diamonds“ koje svrstava hotel „Di-
plomat“ u 3% najboljih hotela ne dodeljuje se baš na-
sumično. Naprotiv, preko 200 hotelskih inspektora iz
AAA krstare inkognito svetom odsedajući po hotelima,
kao redovni gosti koristeći ponudu hotela. Strogi agenti
oštrim okom mere svaki detalj i upisuju u svoje belež-
nice. Ne ostaje mi ništa drugo nego da im verujem i da
se prepustim impresivnoj pojavi kralja hotela sa presto-
lom u gradiću Holivud na pola sata vožnje od Majami
Biča. Za promenu, stižem par minuta pre dogovora. Moj
večerašnji klijent je neki mladi biznismen sa Filipina.
Parkiram se i šaljem SMS poruku da sam stigao. Dok se
kao iskusan izviđač orijentišem po mahovini u džinov-
skoj parking garaži, u susret mi nailaze Megan Džouns i
Aleksis Kapri. Dve mlade zvezde porno industrije, više
razodenute nego obučene, žure negde da „nešto da ne-
što“. Barem tako kažu. Pretpostavljam da im je zgodno
da se tu nađu sa čovekom od poverenja koji im prenosi
kolumbijske pozdrave u prahu. Megan, plavuša širokog
osmeha, sa sisama kao otvorenim vazdušnim jastucima
nakon čeonog sudara, grli me koliko joj poslovni atri-
buti dozvoljavaju. Mladolika zvezda u usponu veb sajta
„pure18 Alexis“, smeđa, plavih očiju sa licem nevinog
izgleda, s ponosom mi daje flajer sa adresom njenog tek
aploudovanog sajta. Promenila je ime u Aleksis Ander-
son i odlučila je da zagazi dublje u porno biznis, ma šta

108
 Strongmen

to značilo. Na njenom reklamnom materijalu vidim da

je razgibana i da ima vešte prste.
„Mala, nema biznisa za tebe dok snimaš scene samo sa
svojim momkom.“ Kažem dobronamerno, jer znam iz lič-
nog iskustva da je dosadno gledati je uvek sa istim tipom.
„Raskinuli smo. Sada sam slobodna. Baš sam ju-
tros snimala grupnu scenu.“ Vidim ponos mlade nade
porno industrije.
„Pa, čestitamo. Radovaćemo se dok gledamo. Obe-
ćavam.“ Priznajem da ću sigurno posetiti njen sajt.
Okrećem se prema Megan i u šali se uozbiljim kao
latino zavodnik:
„Kad ti raskineš s dečkom, ja sam tu... da te utešim...
koliko mogu.“
„Nemaš šanse – oženjen si.“
„Kad čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna“, rekao bih
joj, ali kako to da se prevede na engleski. Umesto toga,
dobacujem u odlasku:
„Zapamti: tebi je potreban muškarac, a ne dečko.“
Ovako otprilike izgleda, manje-više, uobičajena ko-
munikacija u porno industriji. Znamo se dugo. I jednu i
drugu sam čuvao više puta dok su snimale. Malu Alek-
sis sam baš ja prvi put uveo u do tada za nju nedostižni
klub „Mansion“, jer nema dovoljno godina. Ona se za

109
 Milan Jovanović

uzvrat napila kao dupe i jedva sam je ugurao u taksi. Te

večeri me je njena ad hok devojka, takođe porno zve-
zda, ali iz Engleske, Dejzi Rok, častila sa 400$, pa nisam
gunđao ni za šta.
Videvši ove dve ikone porno biznisa južne Floride
javilo mi se da sam negde čuo za nekakvu porno kon-
venciju u „Diplomat“ hotelu ovog vikenda. Šta je, tu je.
Punoletan sam i umem da se čuvam. Paziću da mi neko
ne stavi drogu u piće i sve će biti u redu. Dugim kora-
cima dolazim do ulaza u hotel koji podseća na sajam
automobila u Ženevi. Najnoviji modeli luksuznih auto-
mobila pretvoreni u superluksuzne produžene limuzine
ponosno se šepure dok par običnih automobila izgle-
daju patuljasto. Brojno hotelsko obezbeđenje, vidno
impresionirano mojom konstitucijom, prolazim bez za-
ustavljanja. Malo na foru a malo i na silu, jer kakav sam
ja to „vrhunski“ bodigard ako treba da zovem nekog da
me uvede u jebeni hotel. Na njihov pokušaj da im poka-
žem akreditaciju, ne zaustavljajući se dobacujem da je
moja akreditacija „nešto da nešto“, baš kao što sam do-
bio objašnjenje od Aleksis i Megan. Dok su oni razmi-
šljali šta sam im rekao, ja sam se već našao iza utvrđe-
nog punkta obezbeđenja gde počinje svet u koji obični
smrtnici retko mogu da privire. Počinje porno-svet. Ali
stvarno počinje. Tu na samom ulazu u hotelskom lo-
biju u gužvi ljudi sa akreditacijama oko vrata ne mogu

110
 Strongmen

a da ne primetim desetak potpuno golih devojaka koje

dobijaju neka priznanja od buckaste gospođe.
Oko njih je četrdesetak tipova sa akreditacijama i par
profesionalnih fotografa. Niko ne gura da se slika sa ri-
bama ili da se ponaša kao voajer ili da je preterano odu-
ševljen. To je siguran znak da publiku na dodeli čine
profesionalci koji su se u svom radnom veku već nagle-
dali golih žena. Dok analiziram ovaj interesantan skup,
probam da provalim ko je Travis, moj čovek za kontakt.
Ubrzo mi prilazi momak srednjeg rasta, blago buckast.
„Ti si Strongmen?“
„Travis?“
„U, jebote, koliki si čovek...“
„Vežbam pomalo.“
„Vežbam i ja pa mi se ne vidi.“
„Ma, vidi ti se... Ne brini.“
„Ma ne stižem da vežbam, od posla.“
„Vidim da si premoren.“
„Vala jesam. Jedva čekam da prođe ovo sranje da se
odmorim. Radim neprekidno sedamdeset i kusur sati.
Cela organizacija je na meni.“ Vidim da sam mu napi-
pao bolnu tačku.
„Je l’ ti treba neka pomoć?“

111
 Milan Jovanović

„ON će da siđe u lobi za 45 minuta. Ti bi mogao da

pođeš sa mnom da pokupimo neke ribe i taman da ti
ispričam šta je šta i kakav je plan.“ON se verovatno od-
nosilo na gazdu njegove firme.Ćutke klimam glavom i
polazim za njim. U hodu ka sobi 18024 saznajem obrise
događaja. Kaže da je njegov gazda izuzetno bogat i mlad
čovek i da je jedan od najvećih imena porno industrije.
Iznajmio je ceo „Diplomat“ hotel sa milion soba za svoje
goste. Koliko sam ja uspeo da razumem, svrha ove kon-
vencije je da se nađu svi poslovni partneri firme „Dee-
Cash“ na istom mestu i napokon upoznaju. Veliki broj
poslova završava se preko i-mejla pa se dešava da se po-
slovni partneri nikada ne upoznaju tet a tet. Slažem se
da međukompanijsko druženje u luksuzu ovakvog ho-
tela može samo da poboljša poslovnu saradnju.
Odoka izračunavam kolika je to cifra iznajmiti ceo
hotel ove veličine. Mnogo je. Ne brinem za njega. Por-
nografija na Internetu je mnogo jak biznis, jači od, re-
cimo, američke košarke i fudbala zajedno.
U sobi 18024 sa predivnim pogledom, morali smo
da sačekamo dvadesetak minuta da se završi snimanje
porno scene. Neki momak jebao jednu od ovih što treba
da pođe sa nama. Riba je onako, ali momak: alal mu
patka. Kurac mu je kao presađen sa neke ogromne živo-
tinje. Bojim se da ne ubije ovu jadnicu tu na licu mesta,
pa posle moram da svedočim po sudovima da je sama
tražila patku. Već naviknut na snimanje scena seksa,

112
 Strongmen

nisam mnogo buljio. Više me je impresionirao nevero-

vatan vidik sa prozora apartmana na grad i okean. Kada
je čovek-konj završio svoje iživljavanje, ostalo je da sa-
čekamo da ošpricaju farbom jebanu stranu. Pošto smo
već u blagoj docnji polazimo odmah, a devojke će se
ogrnuti bade-mantilima usput kad se na njihovim atri-
butima materinstva osuši farba. Ogromni ćelavi Srbin
i četiri gole ribe sa prefarbanim guzicama i sisama na
kojima se šepuri logo DEE CASH skoro da nikome ne
privlače pažnju. To je pravi dokaz da su svuda oko nas
ljudi iz porno biznisa. Doživeo sam da imam u obezbe-
đenju osam sisa ofarbanih u crno. Napredujem.
U holu hotela već se skupio popriličan broj ljudi.
Čeka se na polazak na brod za kocku, koji otplovi par
milja do međunarodnih voda jer tamo nema zabrane
kockanja koja važi za veći deo teritorije, izuzimajući in-
dijanske rezervate.
Uskoro se pojavljuje glavnokomandujući, visok kao
šumska jagoda, indijskog izgleda, ćosav... Godine mu
se čuvaju kao poslovna tajna i to ne zato što je star. Kad
smo se upoznavali, njegova minijaturna ruka ne uspeva
ni da obuhvati moju, a kamoli da stegne. Po njegovom
nalogu Travis i ja obaveštavamo ljude da su autobusi i
limuzine spremni da prime svoje putnike i odvezu ih u
željeni provod. Minijaturni Di nije hteo da pođemo dok
se nije uverio da svi njegovi gosti, njih oko 150, imaju
svoje mesto u luksuznim autobusima i limuzinama.

113
 Milan Jovanović

Tek onda smo i mi seli u limuzinu napravljenu razvla-

čenjem „eskalejd“ terenca i uputili ka pristaništu uda-
ljenom 45 minuta vožnje. Navozao sam se u dosta ra-
zličitih limuzina, mahom „hamera“ i „linkolna“, ali
„eskalejd“ izgleda spektakularno. Blago podignuta bela
limuzina sa brižljivo odabranim hromiranim detaljima,
sa lamborgini vratima koja se otvaraju nagore i plavim
svetlom ispod, izgleda kao nabildovani svemirski brod
koji lebdi, spreman da primi posadu za neku važnu sve-
mirsku misiju. Unutra mini-bar, „denon“ ozvučenje,
ogromni plazma televizori komada dva i solidan lajt-
šou koga se ne bi postidela nijedna naša diskoteka. Nas,
oko 15, smestili smo se sasvim udobno. Na TV-u se vrti
snimak dodele nagrada sa neke porno konvencije iz Ve-
gasa. Dve flaše „dom perinjona“ lagano odlaze u zabo-
rav, a na moj užas, truckanje i umor deluju na mene kao
toplo mleko i uspavanka na bebu. Počinjem da kljucam.
To je ono kad se uspavam dok ne osetim da mi pada
glava pa se prenem. Vežbom, uspavljivanje i buđenje
može da dostigne solidnu brzinu pa spuštanje i dizanje
glave mnogo liče na kljucanje.
Na pristaništu socrealistička zgrada obavlja funk-
ciju kontrolnog punkta gde se svima pregledavaju lične
isprave. Kocka nije dozvoljena mlađim od 21 godine.
Malo me čudi što Di pokazuje pasoš a ne američku vo-
začku dozvolu. Nakon provere dokumenata, pokretnim
stepenicama dolazimo do broda. Pošto se radnja odvija

114
 Strongmen

u Americi, zemlji koja važi za domovinu najgojaznije

nacije, čim smo ušli na brod svi gosti pravac u resto-
ran. Vrlo komplikovan meni po principu švedskog stola
jedva odoleva talasima pornografa koji, eto, po potrebi
mogu da budu i kockari početnici. I ako nisam bio
mnogo gladan, lako sam se setio nekih švedskih reči:
biftek, pileće belo, ruska salata, sladoled... Međutim,
zbog situacije, morao sam da prećutim moje znanje je-
zika, iako su mi švedske reči odzvanjale iz stomaka pre-
teći da budu otete sa poslužavnika.
Stojim po strani dok moj principal obilazi goste. Ko-
liko mogu da procenim ljude na prvu, ovaj Di je sasvim
okej tip. Nije hteo da sedne dok svi gosti ne nađu svoje
mesto. Pa još ide od stola do stola da se uveri da su svi
poslovni prijatelji u redu. 
Nakon večere, radnja se seli na palubu sa luksuznim
bazenom i barovima sa gratis pićem. Mislim gratis za
sve osim za jednog koji je duboko zavukao ruku u svoj
džep. U filmovima sam gledao da se snajke na palubi
broda obavezno ogrnu jer je ’ladno. E, ovde nije bilo
tako. Suptropska klima grejala je kao iz udžbenika na
nekih 30 Celzijusa i 200% vlažnosti. Ja, kao najkrupniji,
najviše sam se i znojio zbog vlage i vrućine, ali to mi je
posao. Sramota je slagati. Sramota je ukrasti. Nije sra-
mota biti znojav kao svinja.

115
 Milan Jovanović

Filipinski tajkun je tražio da ga ne pratim baš rame

uz rame, ili kako mi to stručno kažemo kao da mu dr-
žim kišobran, već da budem na rastojanju. Kao ne po-
znajemo se. Teoretski tako je lakše da pratiš osobu koju
čuvaš, ali je večeras teorija zatajila. Kako držati na oku
čoveka koji je visok kao redar iz VII-2? Tu dolazi do
izražaja iskustvo i improvizacija. Uglavnom igram po
osećaju i pratim poglede i pokrete ljudi dok se on po-
javljuje i gubi u gužvi oko šankova sa besplatnim pićem
koji kao da su namagnetisani. Kada vidim da se ljudi
srdačno pozdravljaju ili pričaju sa nečim nevidljivim,
znam da je on tamo negde. Orkestar odeven u havaj-
ske košulje osvežava mi sećanja na muziku od pre dva-
deset godina, a ja pokušavam da prikrijem privremenu
razrokost. Jednim okom profesionalno pratim omale-
nog gazdu, dok drugo oko pomno drži na nišanu porno
divu Pumu Svede. Kad bi ona samo znala koliko smo
ona i ja bliski preko Interneta. 
Iz maštarenja pod radnim nazivom „dete u poslasti-
čarnici“ budi me slika koja mi se iz perifernog vida ne
uklapa u spokojnu atmosferu besplatnog „all inclusive“.
Pažnju mi privlaci neki tip. Skrećem pogled ka njemu
i na prvi pogled ne vidim ništa sumnjivo. Lep crnac
sportske građe, malo viši od mene, deluje sasvim OK.
Možda je samo malo popio ili je pod uticajem droga
pa je glasniji od drugih gostiju. Ono što odudara od
normalnog ponašanja je prenaglašena gestikulacija. To

116
 Strongmen

samo po sebi ne mora ništa da znači, ali mi intuicija

kaže da obratim pažnju na njega. Višegodišnje iskustvo
je pokazalo da se meni ne pali tihi alarm bez razloga.
On kao da je predosetio da ga merkam, pa je prišao da
se pozdravi sa mnom:
„Brother, you are one big mother fucker!“
„Istina. Kako si, brate? Je l’ se dobro zabavljaš?“ Po-
meram se u stranu da mogu u istoj liniji da vidim i kli-
jenta i razlog za tihi alarm.
„Sve je ekstra. Mnogo se dobro osećam...“ Vidim da
već ima poteškoća u sklapanju rečenica.
„Brate, ako imaš neki problem, samo mi reci. Ja sam
glavni za obezbeđenje ovde. OK?“ Bacam žandara pik
na sto.
„Hvala, brate.“
Ideja mi je bila da mu kažem:
„Majstore, nemoj da praviš sranja na mom brodu.“
Nisam baš siguran da kroz njegov staklasti pogled
dolazi bilo kakva informacija do mozga. Sad znam da
nije samo pijan, po zenicama kapiram da je na ekstaziju
i/ili spidu. A zlatno pravilo opreza kaže:
„Mali supermen na početku večeri – veliki na kraju.“
Ovako izbliza kao da mi je poznat odnekud. Čini mi
se da je on jebač po profesiji, odnosno porno glumac.

117
 Milan Jovanović

Nije zvezda jer bih ga prepoznao odmah, ali kao da sam

ga viđao po porno sajtovima. A koliko vidim i gospo-
đice porno glumice su očigledno familijarne sa njim.
U svakom slučaju, držaću ga na oku kad god je u bli-
zini mog klijenta, a za ostale putnike postoji brodsko
obezbeđenje.
Pogled mi se vraća na Pumu Svede. Nažalost, ne us-
pevam da joj tražim ili dam autogram jer omaleni Di
ponovo nestade u gužvi, ali ovog puta po ponašanju
ljudi ne mogu da pročitam gde je. Kockarski se opre-
deljujem za stepenice i u poslednjem trenutku ga vidim
kako zamiče po crvenom tepihu prema kazinu. Toliko
sam se usredsredio da pratim filipinskog pornografa
kako on želi, da ni on sam nije uspevao da me spazi.
Kad god je moglo, pratio sam senku ili odraz njegove
siluete na bilo kakvom sjajnom predmetu. Totalno sam
utripovao da sam nevidljivi čovek. Za to vreme, moj kli-
jent je sistematski obilazio kazino i svakom kog prepo-
zna davao gomilicu žetona u vrednosti od 1.000 dolara.
Brojao sam prvih 35 minuta dok je razdelio oko 80.000
dolara. Prestao sam da brojim kad je dvojici tipova iz
Kalifornije dao po 25.000... Da imaju ljudi da kockaju.
A razbacivalo se žetonima cele večeri. Samo je špartao
od stolova do blagajne i vraćao se sa žetonima koje bi
nosile dve gole devojke sa DeeCash natpisom na gru-
dima. Nosači su mu bili potrebni jer mu je jedna ruka

118
 Strongmen

uvek bila zauzeta čašom sa ledom prelivenim „džekom

denijelsom“ koji je disciplinovano cirkao.
Blago ožedneo i dalje sam se trudio da ga što neu-
padljivije pratim. Uvek sam bio u njegovoj okolini pra-
veći se da razgledam stolove ili slot mašine. Nekada sam
i sedeo prateći igru za stolom, ali sam uvek bio dovoljno
daleko da ne moram da budem povezan sa njim a do-
voljno blizu da mogu da reagujem ako mu budem po-
treban. Ugrabio sam trenutak dok je Di pričao sa gru-
pom ljudi a ja bio uz šank da naručim za sebe veliki đus.
Ožednelo se od ovog trčkaranja gore-dole po brodu. Na
brzinu eksiram punu čašu i sa zakašnjenjem od par se-
kundi počinjem da osećam snažan miris votke u sop-
stvenom dahu. U, jebote, eksirao sam đus-votku. Valjda
je šanker hteo da mi krišom učini uslugu pogrešno pro-
tumačivši moju konspirativnu narudžbinu. Vrlo brzo
počinjem da osećam poznatu toplinu u ušima i obra-
zima i nežno omekšavanje hoda. Valjda neće niko da
me nanjuši da mirišem na alkohol. Nisam imao mnogo
vremena da analiziram ljude oko sebe. Najlakše sam
prepoznao par porno zvezdi. Za tipove koji ćaskaju sa
video-montažerima iz moje firme pretpostavljam da
su montažeri a ova druga grupa sa naočarima su pro-
grameri. Ovi sa skupim satovima sa brdom žetona
su vlasnici kompanija koje sarađuju sa kompanijom
„DeeCash“. Ove sa sisama, što ih ne poznajem, to su,
naravno, nove glumice. One su od Dija dobijale žetone

119
 Milan Jovanović

svakih pola sata. Sponzor večeri koji se odlično provo-

dio dajući svoj novac drugima da kockaju jednom mi je
u prolazu pružio gomilu žetona. Valjda me prepoznao a
onako pripit nije ukapirao ko sam ja. Nisam siguran da
umem sebi da objasnim zašto, ali odbio sam poklon od
hiljadu dolara. 
„Ja zaista ne kockam, a i kad radim ne dozvoljavam
da mi išta odvuče pažnju. Reputacija se teško pravi a
lako i brzo gubi.“ Odgovaram kao iz udžbenika za te-
lohranitelje i dodajem u sebi, dovoljno je što sam pijan.
Ja ne tvrdim da imam bogzna kakvu reputaciju, ali ba-
rem sam veliki i uvek ozbiljan pa obučen u crno delu-
jem profesionalno.
Kako je veče odmicalo, tako se Di sve kraće zadrža-
vao u razgovoru sa gostima. Stalno je išao od stola do
stola i bilo ga je skoro nemoguće videti duže od par mi-
nuta u istom društvu. Jedino je čaša sa smeđom tečno-
šću bila stalno sa njim. Primećujem da je počeo nežno
da se tetura, neprimetno za druge ali ne i za mene koji
samo njega gledam. Instinktivno skraćujem rastojanje
na nekih 5 metra. Pokazalo se u pravom trenutku. Neka
devojka s kojom je već stajao u toku večeri dotrčala je
do njega i uspaničeno rekla, nešto kao:
„Onaj veliki ga je udario...“Koliko mogu da uhvatim
fragmente njihovog razgovora, izgleda da je neko uda-
rio njenog muža. Di je odmah krenuo za njom u deo

120
 Strongmen

kazina gde je nastao problem. Tu sam već u borbenoj

gotovosti, skroz zalepljen za malog gazdu. Izgleda da je
mirni deo večeri gotov. U prostoriji gde je plesni podi-
jum i stolovi za poker i rulet zatičemo onog crnca koji
mi je bio sumnjiv još početkom večeri i ’vatamo mo-
menat kada iza uva kaubojkom udara prvopristiglog
momka iz hotelskog obezbeđenja. Momci koji rade na
brodu, kako ja vidim, nisu vični, jer se boje da mu priđu.
Crnac je složio neku zlu facu i jebao nam majku svima
u sobi, ali to mene savršeno ne interesuje. Ja imam svog
klijenta.
„Strongman. Go get him!“
ŠTA? ŠTA, BRE, DA URADIM? Koga da gethimujem?
Ovoga li što bije i rukama i nogama kao sveti Ilija? Pa ni-
sam, bre, ja... u situaciji da odbijem. Surova realnost je da
moram da zaštitim gazdu, a posredno i njegovo društvo.
Iznenađujem sebe i vrlo odlučnim korakom polazim ka
poznavaocu borilačkih veština. Blefom pokušavam i sebe
da ohrabrim. Čarolija samopouzdanja napušta me u tre-
nutku kad kapiram da nemam moj omiljeni pendrek na ra-
sklapanje niti onu veliku baterijsku lampu kojima se obično
služim u tučama. A to znači i da ćemo da se bijemo u ne-
ravnopravnim uslovima po mene, odnosno fer. Barem da
smo trojica sa moje strane, ali nismo. Par koraka koliko mi
treba da pređem do Brusa Lija deluju mi kao minsko polje.
Mozak mi radi intenzivno. Ako krene tom desnom nogom,
moram da uđem u njega i probam da ga oborim, da mu ne

121
 Milan Jovanović

dam šansu da zamahne nečim drugim. Ne znam odakle mi

pade na pamet, ali vadim onu malu ali moćnu lampu i u
onom polumraku ga zaslepljujem. Sa onim raširenim zeni-
cama od spida svetlost mu je delovala verovatno još jačom.
Dok energično prelazim poslednja dva metra koja nas dele,
pokret kojim sam izvadio lampu produžujem i u laganom
poluluku bacam lampu na njega. Onako nadrogiran nasta-
vio je pogledom da prati svetlost lampe i instinktivno po-
šao da je odgurne od sebe. Ja sam nastavio svoju kretnju di-
rektno ka njemu i spustio jedan snažan direkt nišaneći pola
metra iza njegovih grudi, kroz njega i nadole. Da ne pove-
ruje čovek, ali dok je on hvatao lampu ja sam direkt zavu-
kao tačno ispod njegovih ruku pa pravo u pleksus. Pao je
kao kula od karata. Osetio sam ogromno olakšanje i želju
da dignem ruke iznad glave. Zašto da ne. Dok mu je brod-
sko obezbeđenje navlačilo lisice, ja sam sa podignutom pe-
snicom slavio pobedu:
„Who’s da man?“
Nikad u životu nisam uradio nešto slično, niti mi je
padalo na pamet. Jebem li ga, da li slabije podnosim
brodove ili me ponelo gradivo. Možda je od votke? Šta
je tu je. Pobedio sam opasnog protivnika pred doma-
ćom publikom pa je red da se malo poradujem. Ako
treba da se stidim, stidim se... Pomalo.
Ovaj incident je primetno ubio atmosferu na brodu
koju je samo delimično popravio performans dve

122
 Strongmen

devojčice na šipci. Dve gole devojčice, naravno. Malo

su se igrale sa šipkom, malo međusobno. Onda je usle-
dilo ljubljenje i lizanje u koje su uvukle i dobrovoljca iz
publike. Sve u svemu, solidan seks na mini-bini u ka-
zinu koji je poslednjom tačkom privukao dosta publike.
Oko Filipinca je desetak ljudi koji su prežvakavali mi-
nuli incident. Ja sam u centu pažnje, jer je mister Di
bio otvoreno impresioniran mojim gestom pa se nepre-
kidno hvalio pred okolinom da je njegovo obezbeđenje
najbolje na svetu. Pa, dobro, ako čovek tako kaže.
Ubrzo su se pojavila svetla sa kopna. S moje strane
dugo priželjkivano pristajanje u luku suočilo je mister
Dija sa pogrešnom odlukom. Naseo je na loše odglu-
mljeno kajanje utamničenog kik boksera jebača i na-
redio brodskom obezbeđenju da ga puste. Skidanjem
lisica prekršena je procedura po kojoj uhićenog uvek
predaju obalskoj policiji. Ja sam probao da predočim
mom poslodavcu da najverovatnije pravi grešku i uka-
žem na „mali supermen – veliki supermen“ pravilo, ali
s druge strane čovek nije hteo da komplikuje situaciju i
uvlači policiju u proslavu njegove firme. Mogu da razu-
mem. Prišao sam crncu i rekao mu da ima drugu šansu
i da dobro razmisli šta će da uradi, jer ako dejstvuje po-
licija čeka ga spavanje u zatvoru a možda i robija. Sta-
kleni pogled prolazio je kroz mene dok je klimao gla-
vom. Jebem li ga, da l’ se kaje ili stondira.

123
 Milan Jovanović

„Šefe, ovaj će da napravi sranje ponovo! Ne bih ga

stavljao u autobus sa ljudima.“
„Ma, u redu je... Ako i napravi sranje, uvek možemo
da zovemo muriju!“ Potvrđuje svoju odluku Di. Ni
njemu se ne dovodi policija na događaj koji organizuje
njegova firma. Nikom nije do negativnog publiciteta.
Još jednom sam, pred povratak u hotel, skrenuo pažnju
problematičnom momku da će biti uhapšen ako napravi i
minimalni incident u busu. U našem „eskalejdu“ doživeo
sam bujicu pitanja. Iznenada sam svima postao interesan-
tan. Mene prošla euforija i uglavnom glumim frižider, i to
ne samo oblikom tela. Dajem hladne i ledene odgovore,
čime pospešujem njihovu impresioniranost bodigardom
koji ume da se bije. Par njih mi uzimaju brojeve telefona,
obećavaju da će da me vode u Vegas, Kanadu... Spominje
se i Holivud, ali ne ovaj lokalni, nego onaj pravi u Kalifor-
niji. Bez obzira na to što znam da su to prazne priče, str-
pljivo saslušam šta ko ima da kaže.
Na parking ispred hotela dolazimo par trenutaka pre
autobusa koji trubi i ablenduje. Ne povezujemo baš u
trenutku o čemu se radi, ali kada su ljudi počeli da istr-
čavaju iz autobusa i da traže pomoć hotelskog obezbe-
đenja i da zovu policiju počeli smo da kapiramo da za-
robljenik koji je dobio drugu šansu ponovo bije ljude.
Brzo se penjemo na stepenište da bolje vidimo situaciju
u autobusu baš u trenutku kada prva tri policajca ulaze.

124
 Strongmen

Crnac oborio nekog na sedište i pesnicom ga više puta

udara. Vidimo neku ženu kako proba da ga odvoji i do-
bija udarac u glavu. Prvi policajac prilazi i samouvereno
proba da ga odvuče sa žrtve. Jasno vidimo kako policij-
ska šapka udara u staklo autobusa baš tu pred nama,
kada je dobio udarac u glavu. Znao sam šta sledi.
„Pazi sada kako će da ga prebiju!“
Znao sam da je tu jebeni kraj zezanja sa crncem. Uda-
reni policajac, s novom dozom opreza, fintira udarac u
glavu i baca se oko struka prežaljenom. Druga dvojica
policajaca, preskačući preko sedišta, hvataju osumnjiče-
nog jedan za ruke a drugi oko vrata i obaraju ga u vrlo
čudnom položaju na autobusko sedište. I kao što sam
predvideo, počeli su besomučno da ga tuku pesnicama i
pendrecima. I to pendrek koriste kao koplje bodući ga ne-
milosrdno u stomak i genitalije. Povremeni zamasi kau-
bojki jenjavali su kako je crnac gubio svest. Ovo je bilo
jedno od brutalnijih prebijanja koje sam video. Onesve-
šćenom mu stavljaju lisice i pod nos mu guraju mirišljavu
so da bi mogli da ga izvedu iz busa. Onako ošamućenog,
više su ga izneli nago izveli iz autobusa. Iz jednog od dva
tek pristigla automobila sa rotacionim svetlom izlazi neki
ćelavi pandur i zadaje dva jaka aperkata u lice poluone-
svešćenog, koji pada sa licem ka asfaltu jer su mu ruke
bile vezane iza leđa. Osumnjičeni za napad na policajca
prilikom podizanja sa tla sasvim slučajno udara glavom u
autobus a zatim i u policijski auto. Policajci ga vuku kao

125
 Milan Jovanović

komad starog nameštaja koji ide u đubre namerno mu lu-

pajući glavom o sve i svašta. Vidim da je Di skroz zblanut
i blago ubledeo pa mu objašnjavam:
„Sa policijom u južnoj Floridi nema zezanja. Ot-
kako su ponovo preuzeli Majami pod kontrolu nakon
rata kubanskih i kolumbijskih bandi policija je toliko
jaka i surova da nikakva mafija ne uspeva. Policija je
sada mafija. Kod njih ne važi oko za oko. Oni idu dva
oka za oko, obe ruke i jedna noga. Da se zna ko je
glavni. Nedavno je tip potegao pištolj na policajca baš
iza moje zgrade. Te noći sam čuo desetak pucnjeva. U
zvaničnom izveštaju na TV-u rečeno je da se prestu-
pnik ubio kad je došla policija. Dakle, nema zezanja.
No body fuck with Chuck!“
Di me i dalje gleda zblanuto, kao da će da mu pozli.
„Ne podnosim nasilje. Mislim da ću da idem u sobu.“
Zavlači ruku u džep i broji sedam novčanica od po sto do-
lara za svaki sat proveden sa njim. Uzimam novac sa dubo-
kim naklonom. On nastavlja da broji i daje mi još 700$.
„Ovo ti je bonus za večeras. Hvala ti mnogo. Vidimo
se sutra... Javiću ti kada. Idem sada, nije mi dobro.“
„Razumem, gospodine...“
A ništa mi nije jasno. Kako je čovek potrošio 350.000
dolara a da nije kupio zgradu, stan ili barem auto?

126
 Middleman

A
ndergraund fajting je jedan od najčudnijih spor-
tova, ako uopšte može da se nazove sportom. Ra-
zlikuje se od obične ulične tuče, jer ima par pra-
vila i dešava se u ugovorenom terminu na dogovorenom
mestu. Nema rvanja, guranja prstiju u oči, udaranja u
muda, udaraca glavom, nema poluga... Momci koji ukr-
štaju pesnice se, po kodeksu ponašanja, pojavljuju ne-
naoružani, dok za publiku nema pravila. Neretko su svi
naoružani. Ove borbe su veoma opasne za borce kao i
za posmatrače. Uobičajeno je da su borci pripadnici ra-
zličitih gangova, što se ogleda u podeli publike... Jedna
obična čarka između boraca može začas da se prenese
na publiku i dovede do ozbiljnih problema. Imati više

127
 Milan Jovanović

desetina oštrih, naoružanih momaka na tako zapalji-

vom događaju samo je korak od katastrofe, a možda i
manje.
Sinonim za andergraund tuče je Kimbo Slajs, Ba-
hamski tigar, od detinjstva nastanjen u Majamiju. Naj-
slavniji ulični borac sanja svoj san otvorenih očiju, oš-
trog pogleda, iza ogromnih pesnica koje uznemiravaju
zdravstveno osiguranje protivnika. Kimbo je sada svet-
ski poznat profesionalni borac koji zarađuje 200.000 do-
lara po borbi. Ja sam u svet ilegalnih tuča ušao odavno,
kao Kimbov telohranitelj. U početku je bilo rutavo dok
smo se zavlačili po dvorištima punim hodajućih tempi-
ranih bombi. Bilo je svega i svačega. Sada je lakše. Kim-
bove borbe su u okviru organizovanog sporta i mečevi
se odvijaju pred očima miliona ljudi koji prate prenos
iz dupke punih arena. Kimbova medijska popularnost
zakačila je i mene pa me ljudi danas prepoznaju kao
njegovog telohranitelja. Zabavan i nimalo bezopasan
posao.
Kod andergraund tuča značajna figura je i „middle-
man“. On je osoba od poverenja obeju strana i on je ne-
što kao komesar takmičenja. „Middleman“ sa borcima
dogovara vreme i mesto borbe, ugovara visinu opklade,
usaglašava pravila, a neretko i sudi. Pošto andergraund
tuče nisu dozvoljene zakonom, lokacija se saopštava
svega sat-dva pred početak borbe. Večeras, spletom
okolnosti, baš meni je zapalo da budem „middleman“

128
 Strongmen

u meču stoleća. Naturalizovani Rus protiv domaćeg

crnca. Amerika protiv Rusije. Crni Roki Balboa protiv
Ivana Draga. Sukob dva sveta.
Crna ekipa ima poverenje u mene jer radim za Kimba
i ja sam naš po difoltu. Rusi su vrlo srdačni sa mnom jer
sam radio u ruskim klubovima i imao dva mnogo lepa
nokauta na otvorenoj sceni. To me je podiglo na lestvici
kod slovenske braće prilično visoko. Sa Andrejom sam
dobar preko Mikija Rurka. Povremeno izlazimo zajedno.
Nekoliko poslednjih dana dobio sam obilje SMS po-
ruka, dosta telefonskih poziva, a i danas sam skoro ceo
dan presedeo uz telefon. Vrlo pažljivo dogovaram sve de-
talje meča. Što više stvari preciziramo, manja je verovat-
noća da nešto krene po zlu. Nakon dugog radnog dana
koristim zatišje pred borbu da se posvetim porodici. Kao
da se ništa uzbudljivo ne dešava, predao sam se svom
omiljenom hobiju, spremanju večere za porodicu. Kuhi-
nja me strašno opušta i inspiriše. Valjda godine.
Maslinovo ulje u vrelom tiganju, koje već ispušta
miris, momentalno proključa u dodiru sa oplakanim
lukom. Još sa suzama u očima sečem papriku i šam-
pinjone na komade srednje veličine i dodajem ih u uza-
vrelu atmosferu tiganja. Dok mi prijatan miris puni
nozdrve i pojačava aktivnost u praznom želucu, izmu-
čenim dnevnim aktivnostima, koncentrisano, kao hi-
rurg, specijalnim nožem sečem ćureće grudi na tanke

129
 Milan Jovanović

listove. Ćuretina kija od origana i vegete dok je masi-

ram uz pesmicu „Ajde mesce moje“. Začinjene koma-
diće ćuretine, uz dužne počasti, ubacujem u drugi ti-
ganj u kome se topi zlatnožut puter. Sledi potez koji
vraća publiku na stadione. U ćuretinu koja se prži na ja-
koj vatri dodajem sitno seckanu slaninu. Odlična kom-
binacija prožimanja ukusa za one koji nisu sigurni da li
su na dijeti ili nisu.
„Ljubavi, ’oće li to? Mnogo lepo miriše.“ Odnekud iz
stana čuje se glas moje bolje polovine.
„Za dva minuta gotovo. Raščisti sto, molim te.“
Odgovara zadovoljni šef kuhinje dok sa monalizinim
osmehom seče mocarelu.
Dodajem dve kašike pavlake u tiganj sa lukom, pe-
čurkama i paprikom uz stalno mešanje da se povežu
ukusi. Ide i trunkica bibera koji Jovana ne voli, ali ga
vešto prikrivam ukusom origana. Stavljam tanke ko-
made mocarele na ćureći file, tek da osete ambijent u ti-
ganju, i sve to zajedno prebacujem na ovalni „ikea“ ta-
njir veličine omanjeg bračnog kreveta. Umesto jastuka,
na gornjoj polovini serviram nadjev sa pavlakom i po-
vrćem i dodajem ostatke slaninice preko kao modni de-
talj. Nema šta da probam, znam da je dobro. Miriše kao
kad na televizoru kuva Steva Karapandža.
Generalno, ljudi nisu svesni da obrok počinje no-
som, pa očima, i tek onda ustima i probavnim traktom.

130
 Strongmen

Jelo mora da miriše lepo, da je lepo servirano i da je

ukusno. Štiklirao sam sve tri stavke. Takođe ne bi bilo
loše da je lako za varenje.
„Ćale, ovo dobro miriše.“ Dolazi u kujnu moj deve-
togodišnji Jovan.
„Stavljaj tanjire i čaše... I otkad me ti zoveš ćale?“
„Hoćemo li da idemo u bioskop posle, tata?“
„Ajde da jedemo, pa ćemo da se dogovorimo.“
Klasična scena iz života srpskog gastarbajtera u
Majami Biču u vreme dnevnika. Tata se vratio sa posla i
sprema večeru, dok porodica iznosi predloge smišljane
u toku dana. I tako svakog dana. Ne stižemo da ručamo
zajedno, ali večera je naša.
„Tata, hoćemo li da idemo da mi kupiš igračku?“ re-
šava svoje pitanje četvorogodišnji Ivan, građen kao kru-
pnije dete od sedam godina.
„Pa naravno, Ivčo. Čim jedemo, pravac u radnju.“
„Jupiii!“
Večera je već spremna, sto postavljen i evo nas sve če-
tvoro, kao iz časopisa, sedimo i klopamo. Porodičnu idilu
remeti telefon. U vreme večere se ne javljam, osim ako
nije hitno. A bilo je. Zove me Rus Andrej. Bokser tipično
ruskog lica, visok oko 2 m, kao od brega odvaljen.
„Aljo. Privjet brat.“

131
 Milan Jovanović

„Privjet, Strongman.“
„Kak delaš?“
„Harašo, oćim harašo. Spasiba. Jesi li dobio SMS?“
„Jesam, sve je u redu. Je l’ dolaziš?“
„Naravno da dolazim. Samo da završim večeru sa
porodicom. Je l’ ti trebaju zavoji, flasteri...? Nešto?“
„Ne, hvala. U redu sam. Pozdravi tvoje i vidimo se.“
Jedna od stvari koje su mi mnogo slatke kod moje
supruge je kad nešto značajno hoće da pita, uvek po-
diže desnu obrvu:
„Ljubavi, je l’ to ideš negde?“
„Ne zna se još. Treba da mi jave.“
Opet telefon a na displeju identifikacija: Miki Rurk:
„Si čuo?“
„Čuo sam.“
„Čekam te ispred zgrade u 20:30.“
„Dill. Vidimo se.“
„Nemoj da kasniš.“
„Ja nikad ne kasnim.“
„Znam, zato ti i kažem.“
„Jebi se.“

132
 Strongmen

Sa veštačkom nonšalancijom spuštam telefon na ka-

rirani stolnjak pored čaše „koka-kole“ i pravim se ne-
zainteresovan. Pravim se žbun. Jovani to, naravno, nije
promaklo.
„Ljubavi, gde ideš?“
„Idem s Mikijem da završimo nešto na brzinu.“ Pre-
nebregavajući činjenicu da Miki Rurk i „na brzinu“
ne mogu da stoje ni u istom pasusu, a kamoli u istoj
rečenici.
„A je l’ ćemo da idemo u kupovinu?“
„Pa je l’ mora danas, princezo?“ Pitam, svestan da ću
mooožda malo da okasnim.
„Je l’ znaš da deci treba da kupujemo patike? Nema
šta da obuju...“
„Dobro, dobro... Pitam samo.“
„Je l’ u redu da idemo posle do ’Viktorije sikret’?“
„Nije valjda da opet nemaš šta da obučeš?“
„Pa obećao si... A i nemam šta da obučem.“ Kaže
moja ljubav kroz osmeh. Smejem se i ja.
„Što se smeješ?“ pita ona.
„Još nisam čuo da neka žena ima šta da obuče.“
„Pa znaš da volim. Je l’ idemo?“

133
 Milan Jovanović

„Ljubavi! Naravno da idemo. Samo da završim na

brzinu ovo sa Mikijem i tvoj sam.“ Pogreši čovek opet.
„Ljubavi, volim te najviše na svetu.“
„Volim te. Palim.“
Mnogo me boli taj njen pogled dok oblačim specijalni,
po narudžbini urađen, ultralak neprobojni prsluk. Pitala
bi gde idem, ali zna odgovor. Uvek je isti. Idem nešto da
nešto.
Za divno čudo, izašao sam sa parkinga par trenutaka
pre nego se pojavio švajcarski precizan Miki Rurk. Ko-
ristim novostečenu prednost da telefoniram.
„Alo, Djuk, Strongmen je. Reci mi kakva je situacija
kod tvojih?“
„Kod mene je sve OK. Čekamo vas na pumpi. Je l’
sve u redu sa Rusima?“
„Da, da. Sad sam se čuo sa Andrejem. Dobio je tvoju
poruku.“
Majami Bič je duguljasto ostrvo naseljeno različitim
nacijama i kulturama. Dok se vozimo dugačkom Ko-
lins avenijom koja prati obalu Atlantika smenjuju nam
se države i gradovi. Kolumbija, Havana, Mala Domini-
kana, pa Haiti i nešto sitno Evropa, i preko Jerusalima se
ulazi u Malu Moskvu. Natpisi na ruskom, baćuške i ba-
buške u trenerkama i lakovanim cipelama... I, naravno,
„mercedesi“. Tu treba da se nađemo sa našim Rusima.

134
 Strongmen

Tokom vožnje Miki i ja ležerno pričamo o prethodnoj

večeri provedenoj u prestižnoj diskoteci „Set“.
„Debeli, nisam znao da onako igraš.“
„Pa si malo ljubomoran? Je li?“
„Ma ne. Uživam kad te gledam. Ha, ha...“
„Ma znaš ti dobro šta pričam. Ona plava Ruskinja,
teniserka... Buljio si.“
„Šta ima da buljim? Znam je ja dobro.“
„Otkad pa ti pratiš tenis?“
„Ne pratim. Ali nju znam.“
„Ti znaš Anu Kurnjikovu?“
„Znam je. Nas dvoje smo bliski. Užasno bliski.“
„Pa vidim. Nije ti se ni javila.“
„Šta ima da mi se javlja?“
„Znaš kako kažu u Srbiji ’Kakvo jebanje takvo i seća-
nje’, a koliko vidim ova nije ginula od želje da ti se javi.“
„Znaš da ne volim da se hvalim, ali seća me se... Ne
brini...“ Kaže dobri, pošteni Miki kroz osmeh.
„Pa vidim da ima majicu sa natpisom ’Miki, oženi
me’.“ Ne propuštam da smečujem.
„Zna da nema šanse. Ja sam još mlad da se ženim.“
Ritern uz samu liniju koji ne stižem.

135
 Milan Jovanović

Smejemo se obojica dok skrećem na džinovski par-

king ispred ruskog restorana „Tatjana“ na Halendejl bu-
levaru. Vozni park, kao po pravilu, čine „mercedesi“ i
„linkolni“. Ja se sa mojim „linkolnom“ uklapam skroz.
Oko automobila stoje braća Rusi sve rumeni, pa plavi.
Pozdravljamo se zaverenički sa „kontroverznim“ tipo-
vima koji su mahom ponikli u KGB-u. Stojimo i ća-
skamo dok Andrej nervozno razgovara preko telefona.
Kapiram da čekamo da dođu glavni igrači zbornaje:
Larionov, Krutov, Makarov i Rinatozbiljni kao infarkt.
Najjači hokejaški napad na svetu reinkarnira se pred
nama u crnom „mercedesu s650“. Nije mi promaklo
otvaranje gepeka i guranje pištolja za pojas čarobne če-
tvorke. Super. Bar se neće obrukamo ako ovi drugi pri-
pucaju na nas. Polako gubim zaverenički duh i ide mi se
u „Viktoriju sikret“. Šta fali da buljim u ženski veš?
Posle kratkog dogovora polazimo ka pumpi na zapad-
nom Majamiju baš u Liberti Sitiju gde je Miki odrastao i
započeo vrlo solidnu boksersku karijeru. Još kao amater
je imao seriju od sedam nokauta u prvoj rundi. Kasnije,
kao profesionalac, samo u prvoj godini je zaradio preko
milion dolara. Interesantno je da je zbog svog čudnog
temperamenta bio čak četiri puta diskvalifikovan. Pre-
stao je posle dve teške kontuzije glave kada mu je dok-
tor rekao da neće moći ni pare da broji ako nastavi da
boksuje. U našem zajedničkom drugaru Andreju prepo-
znao je nešto buntovničko i zavoleo ga. Često ga je vodio

136
 Strongmen

sa nama kao najrođenijeg. Išli su i kod Mikijevog prvog

trenera. Jedino je matori guru mogao da ga nauči prlja-
vom boksu i pripremi ga da se brani od nelegalnih uda-
raca. Dobro plasiran udarac u levu stranu grudi zaustav-
lja rad srca na trenutak i izaziva snažnu aritmiju. Lepo
plasiran lakat u promašeni kroše seče kožu lica kao skal-
pel. Ponovljeni udarac u kuk može skroz da onemogući
protivnika da se kreće i bude lak plen. Ovakve prljav-
štine se vrlo često prodaju mlađim borcima, jer ander-
graund sudije su nekvalifikovane da ih primete, a istini
za volju, nemaju ni načina da reaguju. Kad te neko noka-
utira prljavim udarcem, ne pomaže pozivanje na fer plej.
Kao što kažemo mi u Nišu: „Beše šta beše, kog jebaše,
njemu to i ostade.“U početku se držim kolone da ne za-
lutam, a kasnije se prepuštam mom indijanskom vo-
diču. Zapadni Majami je toliko udaljen od mog Majami
Biča da ga skoro i ne poznajem. Možda bih umeo da ga
nađem, ali samo na mapi.
„Ništa ne brini, ja znam gde je to.“
„Ti si danas pun iznenađenja.“
„Pa tu sam proveo detinjstvo. Kad su se moji razveli,
preselili smo se iz Njujorka u Majami.“
„Misliš u Liberti Siti, jer ovo nije baš Majami.“
Zafrkavam ga jer njegov kraj sigurno nećemo videti
ni na jednoj turističkoj brošuri. Jedino se pojavljuje u
policijskoj hronici i statistici. Dok pričamo, zaobilazimo

137
 Milan Jovanović

tipa u beloj majici na bretele, sa narandžastom mara-

mom na glavi koji bejzbol palicom lupa po nekom par-
kiranom kombiju. Tipujem da je nešto ljut ili ne voli
bele kombije. Dok u retrovizoru gledamo podivljalog
bejzbol igrača, razgovor teče u istom tonu.
„Brate, iz lepog si kraja... Sve neki fin svet i sportisti.“
„Život me nije mazio.“
„Pa i ne izgledaš kao da si mažen.“
„Ej, evo je pumpa. Drži se desne strane i skreni na
semaforu.“
Skrećem kao što mi je rečeno. Na pumpi smo pre na-
ših ruskih vodiča u pokušaju, koji koriste GPS naviga-
ciju. Na parkingu pumpe parkirano je 7-8 automobila i
dvadesetak crnaca. Situacija me neodoljivo podseća na
neka stara vremena i kupovinu deviza ispred restorana
„Union“ u Nišu. Čak su i likovi sa pumpe slično obučeni
i imaju i zlatne zube i lance. Prepoznajem par faca. An-
drejev protivnik Dada, po zanimanju zatvorski čuvar,
vrlo krupan i mišićav crnac, stasom odudara od grupe.
Deluje mi potpuno spremno za fajt. Znamo se odlično,
radili smo zajedno u nekoliko klubova. Pozdravljamo
se kao stari drugari. Još srdačnije se pozdravljam sa Dj-
ukom, koji nam je bio šef obezbeđenja u klubu „Metro-
polis“. U ovoj situaciji, Djuk je čovek za kontakt ispred
grupe simpatičnih momaka iz Liberti Sitija...

138
 Strongmen

„Long time you big white motherfucker!“

„Long time my brotha from another motha.“ Ovo je
oprobana fraza na koju se svi moji crni drugari smeju.
Osećaj poverenja koji se stekne kroz zajednički rad i niz
tuča koje smo prošli zajedno je neizbrisiv. Dok se tap-
šemo po leđima u znak pozdrava, vidim da je Miki na-
merno zaostao za mnom. Imam neki osećaj da ne obo-
žava crnce.
„Kimbo nikad nije bio veći. Napravio si zver od
njega, brate.“
„Ti ne znaš kako čovek trenira. Ali, ne znaš. Ide do
granice samopovređivanja. Grči lice, povraća, ali nikad
na kuka. Nije kao neki ovde.“
Smejemo se obojica na moju aluziju na naše zajed-
ničke treninge.
„Taj trening je bio čisto ubistvo u pokušaju.“
Onda se okreće pristiglom Mikiju:
„Brate, da vidiš ovog manijaka kad trenira.“ Kaže
Djuk Mikiju dok se rukuju.
„Ništa mi ne pričaj. Još imam upalu.“
Djuk me upoznaje sa nekim omanjim crncem tetovira-
nim čak i po licu. Mališan je obučen kao naši dizelaši sa do-
sta zlata na sebi. On je izgleda glavni. Nažalost, propustio
sam da čujem ime facijalno tetoviranog. Uz njega stoje tri

139
 Milan Jovanović

crnca u formaciji koja jasno sugeriše da su obezbeđenje. Još

su u gornjim delovima trenerki. Nikom nije ništa sumnjivo
što četiri oštro obučena crnca nose duge rukave na tempe-
raturi od preko 30 stepeni Celzijusa. Nagađam da su to lo-
kalni hokejaši u prigodnim uniformama. Ne mogu da bu-
dem siguran, nisam video članske karte kluba Vidimo se u
čitulji, overene u podružnici zapadni Majami.
Djuk im objašnjava ko sam ja.
„Znaš Strongmena, on je Kimbov telohranitelj i tre-
ner... On je „middleman“ i on će da sudi. Ja mu 100%
verujem. To je kao da ja sudim.“
Malecki samo klima glavom.
„That’s not gonna happen. Nema šanse da sudim.
Spojio sam vas, pristao sam da kod mene stoje pare i
garantujem fer isplatu, ali da sudim nema šanse! Nikad
nisam sudio i neću da se učim na ovakvom meču.“
„Pa, ko da sudi, onda?“
„Evo, Djuk, ti ćeš da sudiš. Nema razloga da neko
sumnja u tvoju objektivnost.“
„Sudio bih ja, nego da ne prave problem Rusi?“
„Nema problema sa Rusima. Ako ja kažem da je
u redu, u redu je. Andrej dolazi da se bije, a ne da se
raspravlja.“

140
 Strongmen

Nisam hteo da pored posredovanja kod isplate još i

sudim. Mnogo mi je.
„Nego da se dogovorimo oko pretresa na ulazu u
dvoranu.“
Na sreću, nisam zaboravio da dogovorim sa Djukom
da nema oružja u sali. Jedan sa mladine i jedan sa naše
strane će da pretrišu na ulazu. To je najpismenija vari-
janta za sve nas. Tako sam pričao i sa Andrejem pre par
dana pa nema potrebe da ponovo pitam da li se slaže.
Iz pristigle kolone ruskih „mercedesa“ i „linkolna“
izlazi zbornaja komanda. Onako rumeni, u jaknama na
ovu vrućinu. Ko nije naoružan da mu umre majka. An-
drej i ne izlazi iz automobila. Ne želi da se upozna ili vidi
sa svojim protivnikom pre početka borbe. U stvari, Rus
ne želi ni sa kim da se upoznaje ili rukuje pre borbe.
Radnja se odvija u zgradi preko puta. Diskoteka „B.
M.“, barem tako piše na pregoreloj neonskoj reklami,
liči na sve osim na disko. Preparkiravamo kola na pro-
stran parking ispred diskoteke gde već čeka grupa po-
verljivih ljudi koji će moći, za simboličnu cenu od 40
dolara, da gledaju tepanje.
Na ulazu pretres funkcioniše dobro. Veliki broj zalju-
bljenika u oružje odlazi do kola da ostavi svoje mezimce
u soške. Da ne bih ispao glup u društvu i ja odlazim do
kola, ali samo da ostavim telefon da se puni. Ionako mu

141
 Milan Jovanović

je baterija prazna. Razoružavanje me raduje, ali mi ni

na pamet ne pada da skinem neprobojni prsluk.
Unutrašnjost objekta liči na sve i svašta, a opet i ni na
šta. Najviše mi liči na napuštenu kamionsku garažu, pa
na disko i pomalo na starinsku sportsku salu. Na plafonu
je neki sportski semafor i nešto što bi ambiciozno moglo
da se nazove lajt šou. Masa kablova sliva se niza zidove
nedefinisane boje. Prljavonešto u kombinaciji sa prljavi-
mnečim bio bi najprecizniji opis. Na sredini odličan ring,
očigledno montiran za ovu priliku. Oko ringa postav-
ljene stolice u desetak redova. U vazduhu se oseca mi-
ris vlage i ustajalosti, ali klima-uređaj ipak solidno hladi.
Sve ovo samo naglašava atmosferu ilegalnih borbi. Kva-
litet boraca, ukus zabranjenog voća ilegale ubrzano puni
diskoteku „B. M“. Za razliku od sportskih mečeva gde
se publika odlično zabavlja različitim sadržajima, ovde je
atmosfera prigušena, a ljudi ozbiljnih lica gotovo religi-
ozno čekaju da padne krv. Među publikom vidim i dva
pandura u uniformi. Došli ljudi da gledaju borbu. Dok
nema prijave za ugrožavanje reda i mira, sve je OK. Do-
duše, malo žmure na nelegalno klađenje.
Djuk, Volter, Andrejev najbolji drug, i ja odlazimo u
omanju, zapuštenu kancelariju. Brojim 100 novčanica
od 100 dolara „made in Russia“, stavljam u belu „Bank
of America“ kovertu, odmah je zalepim i presavijenu
uguravam u prednji levi džep. Brojim 100 crnih diler-
skih stotki, vraćam u žutu kovertu i naguravam u prednji

142
 Strongmen

desni džep, da me neko ne odžepari u gužvi. Kao ko-

mesar za regularnost potvrđujem da je sve OK i da meč
može da počne.
Vraćamo se u salu i uvodimo borce u ring. Mene
malo tišti moj privremeni imetak. Imati javno 20.000
dolara usred geta i publike spremne na sve i svašta nije
baš najprijatniji osećaj. Kao da imam užareno kamenje
u džepovima. A da ne spominjem potencijalnu zatvor-
sku kaznu zbog nelegalnog klađenja.
Dada u crnom šortsu, go do pasa sa nabreklim rame-
nima i bicepsima odličan je bilbord za jedva vidljive te-
tovaže koje se utapaju u boju kože. Nec i brada kazuju
nam da mu je idol Kimbo. Ruja u crvenom „tapout“
šortsu. Velik, ali blago mlitav, sa tetovažom Bogorodice
na levoj strani grudi i mnogo dugim rukama. Dada de-
luje kao nokauter a Andrej kao tehničar koji drži dis-
tancu. Manirom iskusnih sudija Djuk startuje meč o
kome će još dugo da se priča.
„Are you ready? Are you ready? Let’s rock!“
Bio je to i signal za publiku da počne glasno da navija,
kao da su prekinuli zavet ćutanja. Početak borbe prote-
kao je u sjajnoj atmosferi i odličnim razvojem događaja
za Andreja. I pored velikog pritiska disciplinovano se
držao distance, po dogovoru. Sa dva dobra prednja di-
rekta odlično pogađa Dadu koji se i ne trudi da eski-
vira. Valjda ne zna. Sledi par Dadinih širokih zamaha,

143
 Milan Jovanović

loše pripremljenih, koje duguljasti Rus vešto i lako eski-

vira. Vidi se da osim snage crnac ne raspolaže sa mnogo
tehnike. Rus doliva ulje na vatru i već raskrvarenog cr-
nog grmalja puni kao punjenu papriku. Malo pirinač,
malo meso. Malo u glavu, malo u jetru. I sve je bilo re-
gularno dok se Dada nije zaleteo i uhvatio ruskog ubicu
oko struka i za nogu. To je izvan pravila. Čudi me da
Djuk ne reaguje. Rus cupka na jednoj nozi i gestikulira
Djuku prekršaj.
„Stop that shit, Duke! Stop it!“ Dobacujem.
Djuk me gleda začuđeno. Izgleda kao da se tek sada
probudio. Očigledno je da mu se pomešalo gradivo o
pravilima. Mislim da nije bilo namerno. S druge strane,
i Dadin način borbe mi je razumljiv. Imperativa po-
bede pred 200 ljudi i par neočekivano snažnih udaraca
u glavu, plus neiskustvo u borbi po pravilima, naveli su
ga da se prebaci u mod samoodržanja. Jebeš pravila,
spasavaj se ko može, zapinje crnac da obori Rusa.
„Duke! No fuckin grappling! That’s by the rule!“
Djuk zaustavlja meč i kaže da su pravila MMA i da
je dozvoljeno sve. Iznenađen, kažem mu da nije tako i
da je borba po „street brawle“ pravilima, odnosno, da
nema obaranja i rvanja. O tome smo pričali barem de-
set puta. Vidim da je Djuku ušla voda u uši i da je iz-
gubio kontrolu nad pričom. S druge strane, publika na-
ravno zviždi i traži krv. Pustite ih da se biju kako znaju!

144
 Strongmen

Prekid je bio skoro ceo minut. Djuk napokon prihvata

da se vratimo na dogovorena pravila. Dada malo gunđa,
ali je i on prihvatio da se držimo dogovora. Korektni su
to momci.
Nastavak prve runde je sličan. Rus bombarduje sa
distance, crnac trazi situaciju da nokautira. Obojica
su klimavi sa tehnikom, a pogotovo crni čuvar zatvora
Dada. Niko od njih ne ume da pripremi, skrati dis-
tancu, isporuči seriju i izađe iz zone. Više liči na ulične
tuče, što valjda i jeste. A i ja sam previše razmažena pu-
blika pa mnogo očekujem. Opet dobar prednji direkt u
oko u kombinaciji sa zadnjim direktom u telo. Dada re-
fleksno ulazi u rvački klinč i proba da obori protivnika.
Djuk ovog puta zaustavlja, ali je negodovanje publike
primetno. Već lete plastične bočice u ring.
Druga runda nikako da počne, jer je došlo do pro-
ceduralnog pitanja. Dada je podrazumevao ultimejt
fajt pravila sa sve rvanjem, dok smo mi podrazumevali
stend ap varijantu. Onda su se na ring popeli prijate-
lji i prijatelji prijatelja i tu se situacija toliko zategla da
smo nas desetorica pričali u isto vreme i unosili se je-
dan drugome u lice. A onda je neko iz publike bacio
prvu stolicu. „Shit hits the fan“, kažu Amerikanci kada
nestabilna situacija pređe kritičnu tačku i postane haos.
To se upravo desilo. Nakon prve stolice počeo je leteći
cirkus stolica. Naša diskusiona grupa toliko je ostra-
šćena da niko i ne reaguje kad ga pogodi stolica. Djuk

145
 Milan Jovanović

i ja smirujemo zavađene strane koje se bodu prstima

i objašnjavaju da su ovi drugi zajebali. Andrej, onako
veliki, pliva kroz poplavu ljudi da dođe do prvih bor-
benih redova. Malo mu teže ide jer ga vučem na su-
protnu stranu. Mali Volter i ja objašnjavamo mu da se
ne meša i da ne dodaje ulje na vatru. Džinovski Rus kao
da ne razume više ni engleski ni ruski. Vidim da nema
vajde da mu pričamo pa prelazim na plan B. Izguravam
Andreja iz ringa, pravac kroz hodnik i napolje u nji-
hov automobil. Ostavljam Voltera i hokejaše da mu ne
daju da se vrati u salu. Dok idem po Mikija, ko o čemu
baba o uštipcima. Otvara se gepek i guraju se prangije
za kaiš. Ljudi ne znaju za drugo. Tako su obučavani u
„Specnaz“. Nimalo se ne radujem dodatnom ubrzanju
situacije. Probijam se kroz gužvu do Mikija u nameri da
što pre napustimo minirano mesto dok gori kratak fitilj.
Jedva sam se suzdržao da se ne nasmejem na situaciju u
kojoj sam ga zatekao. Raščupani Miki i jedan buckasti
omanji crnac prse se jedan na drugog i bodu se prstima
u grudi. Scena je smešna ali je dijalog još smešniji:
„Fuck you!“ (Niste u pravu, dragi gospodine.)
„No, fuck you!“ (Uvažavam vaše mišljenje, ali mi-
slim da vi niste u pravu.)
„No, no fuck you!“ (Dragi gospodine, bojim se, ipak,
da vi niste u pravu.)

146
 Strongmen

„No, no fuck you!“ (Uvaženi prijatelju, potpuno sam

siguran da vi grešite. Hajde da ponovo sagledamo sve
činjenice.)
„You are fucking doushe bag!“ (Ako insistirate, ja se
slažem sa vama. To je najbolji način.)
„No you are douche bag, you fucking piece of shit!“
(To bi bilo najbolje, dragi gospodine.)
„You are piece of shit you fucking douche bag...“
(Hoćete li vi da počnete ili ja?)Rutinski stajem između
tipa sa izbušenim grudima i Mikija sa ugruvanim pr-
stom. Primećujem i kod svog prijatelja rane od kažipr-
sta na grudima. Ne obazirem se što me po drugi put
udara stolica.
„Ajde, razmenite brojeve telefona pa možete na ve-
čeru. Koliko vidim, vas dvojica ste sada užasno bliski.“
Ne izdržavam a da se ne nasmejem situaciji.
„What the fuck do you want?“ Odgovara Miki, i dalje
u svađalačkom modu držeći se za otečeni prst.
„Ajde, bre, idemo kući. Ovo neće da se nastavi. Fuck
that shit... You douche bag.“
Malo ga grlim malo guram, ali uspevam da ga sklo-
nim sa ringa. Odličan tajming i uspevam u prolazu,
bez reči, da uguram Djuku koverat u ruku, da i tu oba-
vezu eliminišem. Tu se odigrala jedna, što bi šahisti re-
kli, minijatura, vredna pamćenja. U deliću sekunde

147
 Milan Jovanović

u Djukovim očima sam video nepoverenje, a onda je

usledila još brža promena u jedva vidljivi osmeh očima
i klim glavom. Sviđa mi se što zna da nema potrebe da
sumnja u mene.
Dolazim do kola i zatičem Andreja kako nervozno
gestikulira i psuje. Oko njega hokejaši formacijski ras-
poređeni kao u vreme dok su radili za Gorbačova. Gr-
lim Andreja i objašnjavam mu da je gotovo i da ćemo
naći drugog i da je bitno je da se sklonimo sa parkinga
i mogućeg komplikovanja situacije sa gostima sa mla-
dine strane. Tu se i Miki nadovezuje:
„Fuck that shit!“
Tako je Miki. Jebeš ovo sranje, ajde da begamo dok
nije počelo prangijanje. Teatralno vraćam Volteru ko-
verat što je i označilo kraj radnog dana. Kada smo se
uverili da ne polazimo baš prvi sa parkinga, bivši bok-
ser koji sada glumi da je glumac i ja, dostojanstveno i
mirno sedamo u kola i uz škripu guma udaljavamo se
maksimalnom brzinom sa lica mesta. Dok obojica uglas
prepričavamo šta je sve bilo u ringu i oko ringa, zabri-
nuto proveravam telefon koji je ostao da se puni u ko-
lima. Pet propuštenih poziva od Jovane. Tek tada sam
se uplašio za sebe.
Pola sata kasnije, rastajem se sa svojim saputni-
kom. On ostaje na drugom spratu, ja opuštenih ramena
idem ka četvrtom. Pomeram noge, a one neće da idu.

148
 Strongmen

Duboko uzimam vazduh, dok tiho otključavam vrata,

u nadi da Jovana spava. Nisam te sreće. Zatiče me po-
dignuta obrva:
„Je li, što si ti nedostupan celo veče? Baš da čujem
šta ćeš da izmisliš. Kod mene ne prolaze više oni fazoni
kao: ’imao sam frku’...“
Znao sam da ću da najebem. Ti andergraund fajt me-
čevi su opasna stvar.

149
150
 „Bidermajer“
priča o crnom humoru

O
duvek sam izbegavao da u svom okruženju
imam ljude koji su preterano ozbiljni, skoro
bezrazložno tužni. Nekako mi ne prijaju. Uo-
stalom, Niče je zapisao da „su humor i veselo vrdanje
odraz zdravog duha, a stalna ozbiljnost i poslušnost su
predmet kliničke psihologije“. Možda sam malo proma-
šio ovu Ničeovu misao, ali tu je negde.
Mlađa Nedeljković, poznati niški i srpski glumac.
Pravi glumac, koga su svi prepoznavali kao takvog. Moj
izvanredan prijatelj, pravi džentlmen, imao je zdrav
smisao za humor. Voleo je u šali da sebe, sa svojih 165

151
 Milan Jovanović

cm visine, predstavlja kao mog bodigarda i zaštitnika.

S druge strane, ja sam se često čudio kako to on u seriji
„Otpisani“ gine od jednog metka, a Bata Živojinović i
Ljubiša Samardžić, najistaknutiji partizani, ginu tek na-
kon pola sanduka municije ispaljene u njih. Još jedna
od uobičajenih šala bila je da on nikada nije uspevao da
koristi moj mobilni telefon jer ne radi na njegovoj nad-
morskoj nizini.
Naše druženje, prožeto međusobnim zafrkavanjem,
bilo je veoma osvežavajuće i relaksirajuće za obojicu,
a često i za okolinu koja je slušala naša međusobna
nadmudrivanja.
Kao večiti optimista, nikada nije opterećivao okolinu
svojim problemima. Nikad nije gunđao ili bio namr-
šten. Uvek je unosio vedrinu i smeh gde god bi se poja-
vio. Čak nas je poštedeo detalja da ima srčane tegobe,
iako smo se svakodnevno viđali. Niko nije ni znao da je
imao infarkt.
Čak i kada sam ga sreo u bolnici u Niškoj banji, ne
znajući da je pacijent, terao je šalu na račun svoje, ka-
snije se ispostavilo, veoma ozbiljne zdravstvene situa-
cije. Ja sam se u toj bolnici obreo obilazeći Klausovog
oca Zarija koji je taze dovezen posle masivnog infarkta
koji, nažalost, nije preživeo. Mlađa je bio sa Zarijem u
istoj „šok“ sobi dok je ovaj umirao i bio nam je insajder,
koji nam je donosio vesti iz te, za posetu, zabranjene

152
 Strongmen

zone. Naravno da nam je znatno ublažavao izveštaje, de

se ne bismo sekirali.
Tom prilikom ga je zdravlje poslužilo.
Par meseci kasnije, mislim da je bila rana jesen, ide-
alno vreme za sedenje u bašti kafica, sedeli smo u „Ne-
stu“, nasem omiljenom kafiću. Iako minijaturan, „Nest“
je bio veoma poznat po svojim gostima. Pravi „Ko je ko
u Nišu“ kafić u srcu starog centra Niša. Svakodnevni
gosti bili su bivši ministar policije i bivši premijer, di-
rektori banaka, tajkuni u pokušaju, načelnici inspek-
cijskih službi, vrhunski rukometaši, košarkaši, glumci,
političari lokalne samouprave bez obzira na partijsku
pripadnost, žene iz nevladinih organizacija... Tu i tamo
poneki dizač tegova, dok ne pobegoše svi u dijasporu.
Sedi Mlađa, ispijajući iz velike šolje espreso sa toplim
mlekom, u žargonu barmena poznat i kao „čorbica“.
Priča on, njemu svojstvenim šaljivim tonom, da mu je
potrebna generalka za „pumpicu“ i da ide da uradi vi-
šestruki bajpas u Sremskoj Kamenici, jer fabrika pumpi
„Jastrebac“ nema delova za njegovu pumpu. Smejali
se jesmo, ali se nismo šalili. Nije bilo za šalu. S druge
strane, Mlađa je insistirao da se pozdravimo „za svaki
slučaj“ i terao na smeh. Kaze:
„Sutra idem... Možda se i ne vidimo više.“
Tu se svi redom izljubismo sa Mlađom, koji je jedini
i dalje zbijao šale.

153
 Milan Jovanović

„Šta ste se, bre, smrkli. Pa još sam živ. Neće grom u
koprive.“
Jedini koji se uopšte nije smejao bio je Ćosa novinar.
Nije mu bilo do šale. On je čovek u ozbiljnim godinama,
kad je već vreme da počne da se interesuje za cenu mer-
mera i grobnih mesta. Blago anemičan nakon deset šo-
ljica espresa i dve paklice „marlbora“ lako je sebi prona-
lazio fatalne dijagnoze. Po sopstvenom priznanju često
je bolestan od raznih bolesti i poveravao nam se da se
boji da su mu dani odbrojani. Naravno da je on sve to
uobražavao u svojoj glavi. Istini za volju, to mu je od-
lično išlo jer je, par puta, i samog sebe uspeo da ubedi
da je na samrti. Ćosa je strah od smrti toliko odnego-
vao, da je počeo i da piše pesimističke priče u onom,
kako se beše zvaše, listu. Pisao je, recimo, o čoveku koji
je živeo u nekoj zabiti, nalik platnima Bože Ilića. Dakle,
potpuna vukojebina. I taj čovek je živeo potpuno sam,
više decenija. Toliko je imao dosadan život, da mu se, u
stvari, jedan te isti dan ponavljao. I taj čovek je dočekao
ozbiljnu starost, u svojoj dosadi, kako piše Ćosa, jer si-
romah nije smeo da umre, plašeći se da neće imati ko
da ga sahrani.
Obične dnevne šale na bolnu temu, Ćosa je preoz-
biljno shvatao:
„Jao, Ćoso, što si mi nešto ubledeo.“

154
 Strongmen

Na to je Ćosa, uglavnom, uzimao mantil i šal i nervo-

zno istrčavao iz „Nesta“ duboko udišući vazduh. Onda
bi stajao malo ispred, zapalio cigaretu, promrdao gla-
vom i otišao bez zbogom ili do viđenja. Prošetao bi do
obližnje poslastičare „Kalča“, svratio do kladionice da
uzme listu, i vraćao se u bazu ljut, ali bi ga brzo prošlo.
I Ćosa je pio veliku kafu kao i Mlađa. Valjda su pili
dugačku kafu da im što duže traje i da imaju alibi što
sede, a inače su „prepuni“ obaveza. Da kažem još da je
Ćosa vodio popularnu emisiju „Peta noć“ na Televiziji
5 u kojoj se pojavio svako ko nešto znači u Srbiji. Dakle,
Ćosa je nekrunisani kralj novinarstva i glavna zvezda
medijskog prostora od oko dva miliona ljudi. Ja sam mu
bio zgodan gost za emisiju jer mora povremeno, osim
političara, da ubaci i nekog umetnika i sportistu. Poka-
zao sam se kao zahvalan sagovornik pa sam gostovao
barem pet puta u njegovoj emisiji.
Par dana kasnije, do nas dolazi vest da se Mlađa
nije probudio posle operacije jer mu je srce bilo pre-
slabo. Svi smo zatečeni, jer se Mlađa i smrt nikako ne
rimuju. Šok, neverica, tuga... Dogovaramo se oko sa-
hrane, prepričavamo dogodovštine sa njim. Uvek se o
pokojniku priča sve najlepše, a mi smo o njemu zai-
sta mislili sve najlepše. Mlađa je bio jedan od najboljih
ljudi koje je imao Vilin grad.

155
 Milan Jovanović

Sahrana ko sahrana, došlo dosta ljudi. Ucveljena po-

rodica i prijatelji sa bolom na licu odaju počast. Tu i
tamo poneko iz medija. Zapažam dve stvari. Mlađi, kao
zakletom demokrati, niko iz gradske demokratske vla-
sti nije došao na sahranu. Jedino Zoran Živković, koji
tada nije bio nikakva vlast, a u demokratskoj stranci je
samo hibernirao. Ali je bio i biće ljudina. Druga stvar
koju sam zapazio jeste da se Ćosa držao po strani u ka-
peli. Čim su stavili Mlađin sanduk na kolica kojima je
bio transportovan do večne kuće, pažljivi posmatrač
mogao je uočiti Ćosinu siluetu kako se ubrzano pribli-
žava izlaznoj kapiji. Razumeli smo ga, ovo je bilo suviše
za njega.
Sat vremena kasnije, sedimo u „Nestu“. Mislim da
nije bilo muzike. Vode se tihi razgovori i pije viski za
pokoj Mlađine duše. Gledam Ćosu, drhti mu ruka
dok pije viski. Prepoznao se. Naručuje „čorbicu“ da se
smiri. Čujem sebe, kako iz suprotnog ugla „Nesta“, pi-
tam Ćosu:
„Je li, Ćoso, ti li uhvati bidermajer kod Mlađe?“
Iz one napete atmosfere, kao da je neko dao znak,
počinje glasan smeh. Svi se smeju osim Ćose. Medijski
mogul sasuo je neverovatnu količinu psovki u kratkom
roku, pokazujući zavidan nivo znanja na tu temu. Dok
je oblačio mantil i kao furija u hodu nameštao šal i šešir,
demonstrativno izlazeći iz „Nesta“, neko dobaci:

156
 Strongmen

„Ćoso, što si toliko bled?“

Otišao čovek na ručak kod keve par sati ranije. Mi-
slim da nakon toga nismo razgovarali dve nedelje.
Sledeća scena: Ćosa i ja sami u „Nestu“. Neko gluvo
doba. Ja ulazim, Ćosa trlja rukice i hvali „čorbicu“ koju
mu je Žaklina, konobarica i institucija za sebe, upravo
skuvala. Sedam bez pitanja u separe gde sedi Ćosa. To
je naš zajednički separe i nema šta da pitam. Bojažljivo
ispitujem situaciju.
„Kako ide sa kladionicom?“
Uspešno ga uvlačim u opušten razgovor. Posle par
minuta, napravim dramsku pauzu i koristim primirje
da kažem Ćosi:
„Baš si me raznežio. Ono jutro pred polazak u Ka-
menicu, Mlađa je baš tu sedeo, kao što ti sediš... I baš je
takvu „čorbicu“ naručio...“
Ćosa blago uznemiren, ali još ne naseda.
„Je li, Žaklina, je l’ stvarno Mlađa baš ovde sedeo
onog jutra pre nego da pođe za Sremsku Kamenicu?“
„Ma šta ima veze, i drugi su sedeli tu.“
Evo ga Ćosa, baš se uznemirio, oblači mantil, tura
šal, šešir...
„Dobro, je l’ mogu ja od tebe na miru kafu da po-
pijem...“

157
 Milan Jovanović

Treća stvar koju sam uradio Ćosi bila je, možda, malo
preterana. Mlađin sin Borko, kao i njegov otac, voli da
se šali. To im je porodično. I Borko je duhovit, šarman-
tan i pozitivan momak. Nije trebalo dugo da ga ubeđu-
jem da mi da Mlađinu telefonsku karticu da sa tog broja
pozovem Ćosu kada za to kucne čas.
E, to je trebalo videti. Prošlo je svega par dana kad se
pogodilo da cela ekipa bude u „Nestu“. Ugrabivši povo-
ljan trenutak, diskretno sam ubacio Mlađinu karticu u
moj telefon i okrenuo broj. Na displeju mi se pojavilo
„Dialing Ćosa TV5“. Nakon nekoliko zvonjenja, Ćosa
uzima svoj telefon, bolje namešta naočari da pročita
identifikaciju na telefonu, da vidi ko ga zove. U trenutku
kada je na mobilnom video poznat telefonski broj, ble-
doliki Ćosa postao je skroz providan u licu. Užas na licu
kada je video da ga zove „Mlađo sa onoga sveta“ imali
smo prilike da gledamo samo par sekundi. Oborio je
lični rekord u brzini izlaženja iz „Nesta“, koji, nažalost,
ne možemo da priznamo, jer nije uzeo kaput, šal i šešir.
Bilo mu je potrebno pet dana da prestane da muca. Mi-
slim da je još ljut i da ne razgovara sa mnom.

158
 Ko krade,
sâm u nju upada

U
većem periodu mog života bilo je skoro nemo-
guće da me neko sretne u kafiću, na basketu, na
bazenu... samog. Uvek sam bio Milan i Riki. Išli
smo zajedno u zabavište, osnovnu i srednju školu, sve
do fakulteta. Naše intenzivno druženje nastavilo se do
današnjih dana kad obojica imamo sinove u kojima se
prepoznajemo. Kroz sve faze odrastanja prošli smo za-
jedno. Prepisivanje u školi, krađa krušaka iz crkvenog
dvorišta, zajednička letovanja, prve porno video-kasete,
tri preloma ruke, jednu kliničku smrt... Donedavno
smo komotno mogli da zamenimo mesta i da niko ne

159
 Milan Jovanović

primeti razliku u priči. Isto reagujemo i komentarišemo

stvari. Jedino što se fizički razlikujemo.
Odrastali smo u vreme početka tranzicije pa se meni,
kad sam za to stasao, nekako zalomilo da osnujem Sa-
vez studenata i ugasim Savez socijalističke omladine na
Elektronskim fakultetu. Sebi sam odabrao „doživotnu“
funkciju v. d. predsednika, a Riki je bio blagajnik. Orga-
nizovali smo koncerte, elektrijade, dočeke nove godine.
Funkcionisali smo kao dobro organizovana agencija.
Odlično se zarađivalo... Mislim, odlično smo organizo-
vali kulturno-zabavni program na faksu. Sećam se, jed-
nom prilikom smo ručali sa dekanom, kad je on kurto-
azno pitao Rikija i mene kako ide škola. Ja se požalim
da spremam obimnu Elektroniku II i da sam u frci. Riki
je spremao Međunarodne ekonomske odnose. Dekan
zbunjen i ne veruje da Riki studira ekonomiju a ne elek-
troniku. To je tada prvi put procurilo u javnost. Mi bi re-
kli i pre, ali nas niko nije pitao. Uvek sam smatrao da je
mnogo bolje da blagajnik bude ekonomske struke, pre
nego elektronac. Bili smo odlični studenti na svojim fa-
kultetima, davali smo godinu za godinom, a naša mala
agencija nam je, pored roditeljskog džeparca, omogu-
ćila sasvim komotan život.
Riki je bankarsko a ja profesorsko dete i u gradu
smo, čini mi se, važili za dobre momke. Poznavali smo
vlasnike glavnih kafića i izlazili svakodnevno. Poznavali
sve žestoke momke, a nismo bili deo nijednog klana.

160
 Strongmen

Poznavali smo i većinu lokalnih lepotica, a čak smo

imali i brojeve telefona pojedinih. Vedrog duha i otvo-
renih čula žurili smo u sazrevanje i svet odraslih. Sa še-
snaest godina počeli smo da stojimo u gužvi ispred ka-
fica „Duga“, sa sedamnaest smo sazreli za ekipu ispred
„Džoja“. U devetnaestoj smo već ušli u „Papi“ i počeli
da ličimo na goste. Sa dvadeset smo postali inventar
„Hacijende“ i doživeli prve ozbiljnije pijanke. Ne kapi-
rajući, često smo se nalazili u procepu između domaćeg
vaspitanja i surovih pravila igre na ulici. Prilično vešto i
srećno provlačili smo se kroz razna iskušenja.
U to vreme popularni su bili momci koji su šanirali
„preko“ i ekipa oko njih. Najčešća meta bila je Švica, pa
Nemačka, mada je bila solidna kolonija Nišlija i u Italiji.
Šaneri, nekako, ispadoše kulturni atašei pljačkanih ze-
malja. Donosili su priče, parfeme, muziku, običaje i gar-
derobu zapadnih zemalja. Među klincima ispredale su
se priče o „herojskim“ poduhvatima šanera. Leti, kad je
slaba sezona za šaniranje, svi su se vraćali u Niš da pro-
daju plen i da se pohvale kako im je preko super, jer „je-
beš jebanje ako nemaš kom da se pohvališ“. Od naplaće-
nih para lečili su se raznorazni kompleksi odrastanja u
siromašnom okruženju. Preterivalo se u mnogo čemu.
Bili su svi nekako uniformisani u prepoznatljivu skupu
garderobu, sa kaubojkama, naparfemisani, sa „vespi-
cama“... Za mene i Rikija, „vespa“ je bila nedostižan
san. Novostasale klinke, željne svega, posle jednog pića

161
 Milan Jovanović

ili vožnje na „vespi“ dobrovoljno su svojim telima ma-

sovno popločavale autoputeve šanerskih laži. Institucija
šaniranja podignuta je na nivo profesije, pa si na stano-
vima imao pločice: „Karanfil Hadži-Pešić – prof med
sci“, „Mile Prokopović – pukovnik avijacije“, „Cvetko
Cvetković – šaner u Švici“... Taj lopovluk, obavijen ne-
kom mistikom, tada je delovao skoro romantično.
Sa prvim talasom povratnika sa privremenog rada
po robnim kućama i buticima na Zapadu, mogla je da
se primeti promena ponude u niškim kafićima. Što se
tiče muzike, Niš je počeo da održava korak sa evrop-
skim prestonicama. Slušali smo odličnu muziku po ka-
fićima. Druga promena bila je poboljšana ponuda pića.
Pojavljuju se „hajneken“, „amstel“, „džek denijels“, „ba-
lantajns“, tekila...
Često smo gledali šanere kako ispijaju novopridošlu
vatrenu meksičku vodu na ritualan način. So, tekila na
eks, prevrnuta čašica na šank, limun, mrštenje. Veoma
interesantan deo tekila rituala za nas bilo je mrštenje.
S godinama sam ukapirao da je ispijanje tekile sa liza-
njem soli i sisanjem limuna kao vožnja bicikla sa po-
moćnim točkovima. Posle oprezne vožnje u početku, sa
sticanjem iskustva u vožnji tekile, odbacuju se poma-
gala i fura se brže i samo na osećaju ravnoteže. Kad se
izgubi nesigurnost oko tekile, nestaje i mrštenje.

162
 Strongmen

Kao mladi momci, koji su upoznavali poroke života

jedan po jedan, Riki i ja, jednoglasno smo ocenili da je i
za nas došlo vreme da sa tekilom skinemo mrak sa očiju.
Odlučili smo da se u petak uveče prepustimo fermenti-
ranom nektaru plave agave. Samo nam je bio potreban
insajder, koji već pije tekilu, koji će imati dovoljno širine
da nas bez podsmeha uputi u tajnu upotrebe meksičke
rakije. Duh koji hoda, Aca Krastavac, pokojni velikan
niškog asfalta, vrlo pokroviteljski nas je posavetovao u
vezi sa tekilom:
„Tekila je veoma zanimljivo piće. Proizvodi se samo u
Meksiku pod precizno definisanim uslovima. Sve moje
dobre pijanke počele su satovima tekile. Budite oprezni.
Možete da popijete do tri tekile za veče i budete OK, ali
nikako više od sedam.“
Odnegde mi blesnu refren neke pesme:
„One Tequila
Two Tequila
Three Tequila
Floor!
Five Tequila
Six Tequila
Seven Tequila
Morgue!“

163
 Milan Jovanović

Ko preživi sedmu tekilu, zaista ima čime da se pohvali.

U toku nedelje napravili smo plan za petak koji je
imao dve krupne stavke. Izlazak u grad KOLIMA i ispi-
janje TEKILE. Novootvoreni šanerski kafić „Pola“ pet-
kom je bio naša destinacija. Pošto nas je Aca dobro in-
formisao oko tekile, ostalo je samo da rešimo kako da
dođemo do kola. Rikijev ćale je te godine kupio prelepu
novu „zastavu 128“ sa spojlerom pozadi. „128-ica“ je u
to vreme bila skroz respektabilan auto, toliko respek-
tabilan da predobri čika Zoki nije hteo da rizikuje da
dâ Rikiju kola u večernjim satima. Preko dana je bilo u
redu da idemo na bazen, mali fudbal i slične aktivnosti,
ali vikendom uveče, kad počnu da škripe gume auto-
mobila sa registarskim tablicama LE, PK, PI i VR... Još
kad se popije... Čika Zoki je smatrao, vrlo opravdano,
da je to nepotreban rizik. Pogotovo što Riki stanuje u
centru u „Hipi dolini“, a ja svega na 3 minuta hoda, i da
nema kafića udaljenog više od 200 metara. Međutim,
mi smo bili nedokazani. Kako da se pojavimo kao klo-
šari bez auta?
Probali smo još par puta da objasnimo čika Zokiju
da ima 128 razloga da idemo kolima u grad i da smo mi
sasvim oprezni. Odgovor je bio isti, ako ne vi, neka bu-
dala će vas da zakači. Taj njegov odgovor usmerio nas je
na odlično razrađen plan B. Čekamo da Rikijevi pole-
gaju, pa onda polako krademo kola gurajući ih nečujno,
provedemo se par sati i pažljivo vraćamo kola na isto

164
 Strongmen

mesto u garaži. Sposobni, spremni, odlučni... Sve što je

potrebno za komandosku akciju.
Realizacija plana počela je u četvrtak, kada sam ukra-
denim uljem za podmazivanje kevine „Bagatove“ ma-
šine za šivenje, podmazao vrata Rikijeve garaže koja su
godinama glumila ratnu sirenu i škripala kao nezdrava.
Upornim podmazivanjem doveo sam ih do promuklo-
sti, a kasnije i do totalnog gubitka glasa. Druga faza plana
sprovedena je u petak uveče nakon drugog Dnevnika,
kada smo pomerili sve satove za po dvadesetak minuta
unapred. Rikijeva keva, teta Beba, sređivala je kuhinju,
čika Zoki rešavao omiljene ukrštene reči u „Ninu“, a mi
smo nezainteresovano pratili TV program.
„Bebo, pola dvanaest je, ajmo u krevet.“ Napokon se
oglašava čika Zoki.
Sačekali smo dobrih 10 minuta da buka u stanu
utihne i nečujno, kao senke, uputili se ka garaži. Imali
smo nesreću da svi prozori Rikijevog stana gledaju ka
dvorištu u kome je garaža. Kao i uvek, i te septembar-
ske noći, prozor od spavaće sobe bio je otvoren. Čulo se
diskretno bankarsko hrkanje.
Ne dišući, sa malom baterijskom lampom, prila-
zimo garaži i osvetljavamo prvi korak plana. „Nečujno
otključati limena vrata garaže“ prolazi u savršenom
redu, s tim da je Riki tek iz trećeg puta ubo pravi ključ.
Šrafcigerom na podu obeležavamo položaj točkova

165
 Milan Jovanović

auta u garaži. Riki ulazi u kola, nečujno otvara pro-

zor, daje kontakt i pali poziciona svetla. Ja polako iz-
guravam auto, dok Riki upravlja. Obojica napeto pra-
timo zavesu na prozoru spavaće sobe čika Zokija i teta
Bebe. Kola odguravamo dvadesetak metara od garaže, s
druge strane stambene zgrade. Dok Riki čeka u kolima,
ja se vraćam da pritvorim vrata garaže. Drugi deo plana
„Nečujno isparkirati kola iz garaže“ je obavljen.
Laktovi na prozoru „128-ice“ i lagana vožnja do ka-
fića „Pola“, koji je, istini za volju, manje od 200 metara
udaljen od Rikijeve gajbe. Ali, kola su bila „must do“.
Jedva nalazimo parking mesto na zakrčenom troto-
aru, i to na nekih 100 metra od kafića, a tačno na pola
puta do Rikijeve kuće. U „robe di kapa“ majicama, tek-
sas jaknama i starkama opasno smo odudarali od ša-
nerskog koda odevanja. Sećam se da mi jednom prili-
kom u Dizeldorfu nisu poverovali da sam Srbin, jer nit
sam imao kožnu jaknu, nit „zipo“ upaljač na paklici cr-
venog „marlbora“, a kamoli kaubojke sa tupim vrhom.
Spasiše me Džordž Majkl „rejban“ naočari. Međutim, u
kafiću „Pola“ svi su nas znali, pa nismo imali problema
da uđemo u novo IN mesto. Atmosfera prepoznatljiva.
Na jak sloj „versačea“, namazan kao eurokrem, lepljiv
dim „marlbora“ poklopljen sa dva parčeta mirisa origi-
nal kožnih jakni diskretno začinjene aromom memle.
U neprovetrenom, pretoplom podrumu predratne kuće
sa „etisonom“ na betonskom podu, naša generacija se

166
 Strongmen

suočavala sa životnim pitanjem: Šta dalje? Da li da na-

stavimo sa studijama i zauzmemo radna mesta naših
očeva, koja će uskoro biti upražnjena, ili da se preba-
cimo u traku za preticanje i krenemo 200 na sat po kli-
zavom drumu kriminala. Podela je i ekonomski bila
prilično jasna. Bilo je samo dve grupe gostiju. Ovi koji
imaju piju „hajneken“, „džek“ i tekilu, pričaju priče o
krađi najneverovatnijih proizvoda utrpavanjem za ela-
stični pojas ispod jakne i konspirativno se organizuju
grupice za pušenje džointa u dvorištu iza kafića. Ovi što
nemaju piju vinjak-kolu, „tuborg“ i slušaju kako šaneri
hodaju po vodi. Šanerske devojke blistale su u novim
„versače“, „fendi“ i „trusardi“ kreacijama, sa diskretnim
rupicama od nasilno skinute zujalice, ispijajući skupe
koktele i besplatno deleći lekcije o modi od preko. Ove
druge, koje nemaju, skromnom garderobom istakle su
reljefne telesne zone i čekale da budu čašćene. Kasnije
su dobile nadimak koji u korenu reči ima „sponzor“.
Te šanerske priče rasplamsavale su maštu nas koji ni-
smo išli u inostranstvo da jedemo konzerviranu hranu,
krademo po robnim kućama i spavamo po devetorica u
sobi kao na elektrijadama. Uvek sam se pitao da l’ su ti
Nemci i Švajcarci toliko glupi da im grupe Nišlija i Kru-
ševljana odnose tone garderobe i parfema. Kasnije sam
saznao pravu istinu, ali ne bih da skrnavim legendu o
neustrašivim srpskim šanerima.

167
 Milan Jovanović

Već razrađenom šaka lakat rame dupe metodom pro-

bijamo se do prve linije prezauzetog šanka. Taktika je
jednostavna. Nađe se pukotina u gomili ljudi na šanku,
obično između dve cure. Prvo se šakom iz daljine overi
šank, nakon 20 sekundi se stavlja lakat, pa se ugu-
rava celo telo. Dupetom se razgrne iza i napravi se te-
sno mesto za drugog člana dvojca. Posle se centimetar
po centimetar raširimo za šankom i zauzmemo sasvim
udobnu poziciju, kao da smo se instalirali u 20:00. Žrtve
su obično sa natpisom na leđima „ovi nisu baš za šank“.
Nalakćeni na šank, razmenjujemo zavereničke poglede i
naručujemo po „hajneken“ i tekilu. Na brzinu se presli-
šavamo redosleda i tehnike ispijanja. So, trzaj iz zgloba
i tekila na eks, u istom pokretu izvrtanje čašice i treska-
nje o šank, pa brzom brzinom limun kao da će nešto
da nam pomogne. Jedino nam mrštenje došlo sponta-
nije nego što smo očekivali. Iščekivali smo u najmanju
ruku čudo, ali osim vreline u grlu i stomaku ništa se nije
desilo. Pijemo i mi „hajneken“. I mi naručujemo drugu
turu tekile. Na tacnici za espreso so i par kriški limuna.
Dve čašice providne ljute tečnosti iz Meksika spremne
da se žrtvuju za naše upoznavanje sveta odraslih. Liži gu-
taj sisaj ritual je demistifikovan. Smešno nam što tekila
ne deluje. Mnogo nam smešno. Smešan nam tip pored
nas. Ima propisane čizme, oklopljen „versačijem“, „zipo“
i „marlboro“ su tu, ali nam se ne uklapa mantil. Stariji,
oznojeni debeljko iz neobjašnjivih razloga ima na sebi

168
 Strongmen

kišni mantil, iako je u podzemnom kafiću barem plus

50 stepeni. Iako čudnog pogleda, primećuje da odme-
ravamo „zipo-marlboro“ kombinaciju i nudi nas cigare-
tama. Odbijamo jer smo obojica nepušači. U zenicama
kišnog čoveka vidimo naslov koji nije ispisan alkoho-
lom. U to vreme nismo umeli da prepoznamo. Pomislio
sam da mi se učinilo da je, posle paljenja cigarete, vratio
poluzatvoren „zipo“ u džep. Nije. Ubrzo sam uočio dim,
pa plamen iz džepa. Debeli ništa ne primećuje. Riki i ja
požrtvovano, onako veseli, gasimo vatru turom tekile.
Ne sećam mu se imena, ali znam da mu je ostao nadi-
mak Baklja. Bucka su jedva spasili protivpožarnim apa-
ratom. Nismo bilo jedini koji se smejemo, ali mi se čini
da smo bili najglasniji. Baklja hoće da se bije sa mnom,
i optužuje me da sam ga ja zapalio. Vlasnici mu objaš-
njavaju da se nadrogirao i da Milanče ne bi nikad... Ma
ne, nema šanse. Nama i dalje smešno što tekila ne de-
luje. Riki predlaže, pošto je ovde vatrena atmosfera, da
odemo do „Hacijende“, da vidimo šta ima tamo.
Otvaranje vrata i izlazak iz kafića došlo mi je kao
umivanje. Kakva divna promena kad se udiše vazduh
umesto guste, lepljive smese iz podruma. Svež vazduh
mi pokreće moždane vijuge:
„Je li, a šta ako Zoran primeti razliku u pređenoj kilo-
metraži?“

169
 Milan Jovanović

„Će vozimo u rikverc da potremo pređeni put!“

Kaže Rile i opet počinjemo da se smejemo što tekila ne
deluje.
Na semaforu kod pozorišta neki se smeju a neki za-
čuđeno gledaju kako se Riki pažljivo prestrojava i skreće
desno, prema „Hacijendi“, sve vozeći u rikverc. Parki-
ramo se nehajno na ulici, ne tražeći parking. Poneseni
atmosferom, opet naručujemo tekile. Čini mi se da smo
došli do famoznog broja od sedam tekila. Prvi problemi
sa percepcijom postaju vidljivi. Kad pomerim pogled
u stranu, slika stigne sa zakašnjenjem od par sekundi.
Umesto kolena imam puding. Počele noge da mi po-
puštaju pod ojačalom gravitacijom. Jedino raspoloženje
biva sve bolje. Jebo ja ovu tekilu kad ne deluje.
Ne sećam se tačno kako smo se potrpali u kola. Se-
ćam se samo šta nas je otreznilo. Dok smo uguravali
kola u dvorište, čuo sam glas:
„Pogledaj me! Pogledaj me!“
„Molim?“
„Pogledaj me! To sam ja, zadnje desno krilo na ’128-ici’.“
Iako sam bio siguran da tripujem, ipak pogledam šta
mi je sugerisano. BONG! Zadnje desno krilo ulubljeno
i izgrebano. Izgleda da smo negde zakačili kola ili nas
je neka budala zakačila. Svakakvi voze vikendom. Ima
i pijanih.

170
 Strongmen

„Sa kim pričaš?“ pita Riki tiho jer smo blizu garaže i
brisanog prostora ispod prozora spavaće sobe.
„Izađi, pa će vidiš. Neko nas zakačio.“
„E, jebiga...“Guram auto, sada, na suprotnu stranu. Mo-
ramo da nađemo auto-limara da ovo sredi pre zore. Sada je
pola četiri, Rikijevi ustaju oko pola osam. Možda i uspemo.
Majstor Ceka, na palilulskoj rampi, pravi je „one
man show“. On i pegla i kituje i farba oštećenja na ko-
lima. Njegov je sin išao sa nama u školu. Valjda nije još
ljut što ga nismo stavljali u tim za fudbal.
Parkiramo kola u uličici kod Donine česme. Otva-
ram kapiju i u čudu kapiram da malo rundavo kučence
od pre par godina sada izgleda kao medved i da hoće da
me pojede uz glasno lajanje. Jedva, ali jedva sam ga iz-
begao, zatvarajući kapiju. Snažan udarac kučeta od 90
kg o kapiju i dubok lavež bude celo dvorište.
„Mamicu vam jebem lopovsku, sad ću da vas pobi-
jem. Pa mene sirotinju ste našli da kradete...“
„Majstor Ceko, ne pucaj. To smo mi, Milan i Riki.
Milan životinja i Riki mali fudbal“
„Koji vam je kurac, bre? Šta treskate u ovo doba
noći?“
„Muka i nevolja!“ Odgovaramo uglas.

171
 Milan Jovanović

Kad je malo smirio retoriku i obuzdao zver u obliku

psa čuvara, požalio nam se da su mu već dva puta krali
alat i da od tada ne vezuje Džekija. Posle kraćeg čuđe-
nja i podržavanja njegovih „jebaću im majku“ metoda,
uspevamo da mu objasnimo u kakvoj smo situaciji i ko-
liko nam je hitno. On gunđa kako mu se spava i kako ni-
smo platili još što nam je zavario poni bicikl pre sedam
godina. Riki i ja skupljamo zlatne rezerve sklopljene i
ugurane u dubinu tajnih pregrada novčanika:
„Sto maraka odmah. Sto pedeset, ako bude gotovo
pre sedam.“ Kaže Riki.
Nabildovani šarplaninac i dalje u nama sluti mastan
doručak i tako nas i gleda. Čeka ga drži za ogrlicu. Ni-
sam siguran da može da ga zadrži ako ponovo skoči na
mene.
„Dvesta!“ pojačavam ponudu.
„Tu je i za poniku.“ Kaže Riki
Ceka uz osmeh pali cigaretu, i otvara kapiju. Smiruje
me i kaže da pas nikad ne napada mušterije.
„Odobrovolji se kuče kad nam neko daje pare.“
Žao mi što nemam bar još 50 maraka da ih dodatno
odobrovoljim. Riki bezbedan u kolima, van domašaja
zuba „malog rundavog kučenceta“, uparkirava paci-
jenta u operacionu salu u dvorištu. Držim lampu dok
doktor Ceki pregledava slomljenu nogu „128-ice“ pre

172
 Strongmen

nego joj stavi gipsanu longetu. Rundavi anesteziolog

sve vreme me nepoverljivo njuši. U stomaku leden ose-
ćaj, kao da ću da dobijem proliv, u glavi meksički orke-
star svira li svira. Dr Ceka dizalicom stavlja pacijenta na
operacioni sto i konstatuje da smo imali sreće da nije
polomljen migavac jer nema da se kupi do ponedeljka.
Sledi dvočasovna operacija peglanja, kitovanja, gletova-
nja, heklanja, blajhanja i feniranja. Nakon kitovanja i
šmirglanja oblažemo kola lepljivom trakom i novinama
dok Ceka puni farbom kompresor. Vreme nam ubrzano
ističe. Rundavi bulji u mene. Dok ja razređivačem ukla-
njam neželjene flekice sa točka, Riki fenom suši drugi
sloj farbe. Prvi zraci sunca osvetljavaju doktor Cekinu
bravuru. Krilo je kao novo. Dok šrafimo plastike blato-
brana, Ceka nas nudi rakijicom To već nisam mogao da
izdržim. Povratio sam.
Uspeli smo!
Bez reči se vozimo do Rikija. Bilo je skoro sedam uju-
tru kada smo počeli, po drugi put, da uguravamo auto
u garažu obrnutim redosledom. Lampica nam nije bila
potrebna jer je uveliko svanulo, ali smo je ipak koristili.
Plan je plan. Iz trećeg pokušaja parkirali smo tačno kao
što je obeleženo na podu garaže. Zaključavamo limena
vrata i rastajemo se u nadi da naš zločin neće biti ot-
kriven. Premoren, jedva sam se dovukao do kuće. Us-
put sam sreo komšijku sa sprata koja je već pošla na pi-
jacu, subota je. I ja pošao na pijac, ali šatro. Ostavljam

173
 Milan Jovanović

razbacane patike i garderobu po podu, navlačim ro-

letne i bacam se u krevet. Čini mi se da sam zaspao pre
nego sam dodirnuo jastuk. Kao zaglavljena video-ka-
seta, sanjam Ceku, rundavog, Baklju, farbanje, fenira-
nje, rundavog...
Budim se ranom zorom oko 4 po podne. Iste se-
kunde okrećem 46-555 i nerviram se već od druge se-
kunde zvonjenje.
„Halo?“
„Dobar dan, čika Zoki, ja sam. Je l’ ustao Riki?“ Na-
ravno da nema potrebe da se predstavljam, jer moji pozivi
čine 90% svih telefonskih poziva u stanu u Hipi dolini.
„Evo ga preživa posle ručka.“ Čujem prigušeno „Riki,
aj’ pogodi ko te zove.“
Prolaze dugačke sekunde dok se Riki javi sa „sigurne
veze“ iz njegove sobe.
„Alo.“
„Pričaj!“
„Pa, sve je uredu. Ćale bio kolima na pijacu da kupi
sir kod onog seljaka iz Svrljiga....“
„Ma, jebali te seljaci iz Svrljiga! Je l’ primetio?“
„Pa to ti i pričam. Nije. Ništa nije komentarisao.“
„Odlično. Kad idemo na kafu u „Imidž“?“

174
 Strongmen

„Odmah!“
Klik! Tu-tuu!
Dolazim pola minuta pre Rikija. „Rejban“ naočari za
sunce, bašta kafića „Imidž“, novine, prsata konobarica...
Sve je super. Naručujem dva kraća espresa sa mlekom
i dve „koka-kole“. Konobarica spušta piće na sto, Riki
ćutke seda i direktno iz flašice uzima dug gutljaj „koka-
kole“. Otvara novine i stavlja plastičnu kašičicu u usta
da mu održava ravnotežu sa „rejbankama“. Pripreme za
svetsko prvenstvo u ispijanju espresa i čitanju novina
uveliko su u toku. Od nas se očekuje da ponovimo us-
peh iz prethodnih godina i odbranimo titulu.
Septembarska subota po podne prolazi u uobičaje-
nim aktivnostima. Kafa, basket, video-klub... Oko deset
svraćamo kod Rikija na teta Bebinu pitu sa svrljiškim
sirom. Ko to nije jeo, ne zna šta je pita. Na televiziji po-
znata krimi-serija. Tročlana porodica Ristić plus moja
malenkost sedamo za već postavljen sto. Udvaraju nam
se vruća pita i hladan niški jogurt. Jedemo i hvalimo
pitu. Čika Zoran je malo ćutljiviji nego obično.
„Zorane, kako ti se sviđa pita?“ pita domaćica nedelje.
„Pita je dobra... Nego, ajde vas dvojica bizgova da mi
priznate što ste ukrali kola sinoć?“
„Molim?“ pitamo obojica uglas, u totalnoj neverici.

175
 Milan Jovanović

  „Samo nemojte da me lažete. Provalio sam da ste

petljali sa satovima... Nejasna mi samo ista kilometraža,
ali 100% znam da ste uzeli kola.“
„Nemam pojma o čemu pričaš.“ Kaže Riki.
„Da vam olakšam priznanje... Juče me neko udario
ispred banke i ulubio zadnje desno krilo. Sad nema ni-
šta. Kako to objašnjavate?“
Dok zabezeknuti odmahujemo glavama, magareće
uši nam se klate levo-desno. Da l’ je moguće da smo
spontano učinili dobro delo?
Ova priča nas prati i dan-danas.

176
 Escape

V
erujem da u životu svakog od nas postoji pe-
riod kada se problemi rešavaju skoro sami od
sebe, kada se osećaš odlično, kada kako god da
se obučeš izgledaš fenomenalno i pun si optimizma...
Tada ti se čini da je tvoja harizma jača od realnosti, da
tvoja pozitivna energija nema granica i da će to stanje
trajati večno. Kako starim, sve sam sigurniji da me je taj
period snašao oko moje dvadesete. Sada mi se čini da
ga ja nisam prepoznao, razumeo i dovoljno iskoristio...
Verovatno mladost i iskustvo još dugo neće moći da ko-
račaju zajedno.
Sada sam krupan čovek od 145 kg čiste mišićne mase,
gusto naslagane na skelet visine 193 cm, ćelav, sa oštrim

177
 Milan Jovanović

crtama lica, sa pogledom koji solidno objašnjava na ve-

ćini svetskih jezika „Don’t fuck with me!“
Evo me sada sa mnogo više iskustva na sigurnoj trop-
skoj lokaciji, kao zaštićeni svedok, cinkarim svoju proš-
lost. Kada se zagledam u nju, vidim svašta. To je kao
gledanje u šoljicu nakon ispijene kafe. Zavisi kako tu-
mačiš i da li veruješ u sopstvenu priču.
Tamo nekada bio sam visok, zategnut mladić duge
guste crne kose vezane u rep, nežnih, skoro devojačkih
crta lica. Imao sam veoma retku bradu i skoro da sam se
brijao na plejbek. Kažu da sam važio za lepog momka,
ili ja to tako pamtim.
Sada ljudi mahom obaraju pogled preda mnom. Tada
su cure razvlačile usne u osmeh čim me vide, makar i sa
druge strane ulice. Čini mi se da sam u to vreme bio po-
pularan kod cura malo više od svojih vršnjaka. Možda i
nepristojno popularan.
Iz ove perspektive, rane dvadesete godine mog ži-
vota izgledaju mi užasno promiskuitetne. Ozbiljno sam
se nosio mišlju da tražim sponzorstvo ili barem stipen-
diju od „Durexa“. Menjao sam cure dnevno, ma i češće.
Neretko im se ni imena ne sećam. Dešava mi se da se i
slabo čega sećam. Setim se situacije, ali ne i izgleda ili
imena cure. Zbog svoje reputacije lakog muškarca, tada
mi je bilo lakše da odvedem curu u krevet nego u re-
storan ili u bioskop. Moji vršnjaci su imali problem da

178
 Strongmen

posle par nedelja ili meseci šetanja i držanja za ruke pri-

vole curu za malo sudaranja kukovima. Sa mnom je si-
tuacija bila obrnuta. Nije mi bilo jasno to dvoličje cura
koje su spavale sa mnom a nisu htele da me imaju za
momka. Kao da mi nešto fali. Ponekad sam baš imao že-
lju da imam curu, da se držimo za ruke, šetamo, jedemo
kokice u bioskopu. I neverovatno. Nije išlo. Uglavnom
su pristajale da se diskretno viđamo. Ušao sam u para-
doksalnu situaciju da imam više cura a da nemam curu.
Da ih imam mnogo i nijednu. Javno sam uživao u za-
vidnim pogledima svojih drugova, a intimno sam se pi-
tao kako je to kad imaš devojku koju voliš. Kako je kad
držiš nečiju ruku i osećaš se božanstveno dok samo ću-
tite i gledate, recimo u reku...
Moja „zavodljivost“ vrlo verovatno nije vezana isklju-
čivo za moju, nazovimo, harizmu iz tog vremena. Sa-
svim lepo može da bude objašnjena i mojom uporno-
šću. To je narod opisao u poslovici koja povezuje lepotu,
seks i dosadnog muškarca. Neka za sada, u ovoj priči,
ostane da je to bila simbioza izgleda i bezbrojnih udva-
ranja, a da ne bude da sam samo bio dosadan. Jedno-
stavno, kad vidim lepu curu, nešto me protrese. Nešto
me privuče kao neki magnet i ne pušta me. Ne odusta-
jem do... Do daljnjeg. Bez obzira na to da li sam u vezi ili
nisam, napadao sam kao predator. Jednostrano sam ose-
ćao da sam ja taj, da sam ja izabran da budem golgeter i
uklizavao sa obe noge.

179
 Milan Jovanović

Jednom prilikom zatražio sam savet od ćaleta, koji je

poznat kao rodonačelnik BNP (burna nepristojna proš-
lost) pokreta u našoj familiji. Čovek je jednostavno vo-
leo žene i ta ljubav mu je bila uzvraćana daleko više od
puke statistike. Moje pitanje je bilo kako to da ja, imao
devojku – nemao devojku, zima, leto, proleće... kad god
vidim dobru curu, sav se ustresem i usmerim se ka njoj
kao lav na plen? Odgovor je bio mnogo manje filozofski,
nego što sam očekivao: „Kad te to prođe, znaj da si po-
čeo da umireš.“
Tada, sa nekih 20 godina, to mi je ličilo na nepre-
stano doživotno traganje. Uvek sam tražio novu curu
koja će da me nakratko ispuni dnevnom dozom sreće,
samopouzdanja i samozadovoljstva...
Ličilo je na neprekidni niz cura, kao neka audicija li-
kova za priču mojoj burnoj i nepristojnoj prošlosti.
Onda se pojavila Sanja. Lepa, pametna, vaspitana de-
vojka. Šta li je tražila sa mnom kada je imala momka?
Doduše, njen dragi je bio malo dosadan, ali je bio lep,
pažljiv i vaspitan. Ona i ja smo izgradili savršen odnos
u parteru, ali nikako me nije htela za partnera u javnoj
varijanti. Uveravao sam je da sam ja drugačiji otkad sam
je upoznao i da želim samo nju. Nije prolazilo. Nikako
nije htela da ostavi gospodina Dosadnog i poveruje da
osećam potrebu da se skrasim. Ali, ako ona ne može da
donese tu delikatnu odluku, tu sam ja da pomognem.

180
 Strongmen

Čemu služe prijatelji ili, kako to Amerikanci nazivaju,

„fuck budies“? Kako smo se mi mahom družili bez gar-
derobe i kako je ona uvek tražila da joj češkam leđa dok
ne zadrema nakon seanse u parteru, meni je došla na
pamet genijalno bezobrazna ideja. Dok sam joj masirao
i češkao leđa, džinovskim markerom sam, crtu po crtu,
napisao „Strongmen“ na njenim prelepim, snežnobelim
leđima. Tog popodneva je po rasporedu časova, nakon
brzinskog tuširanja kod mene, otišla direktno kod gos-
podina Dosadnog. Kako sam saznao, kasnije te večeri,
iz njenog vrlo živog telefonskog izveštaja, i Dosadni je
počeo da je češka po leđima postavljajući dosadna pita-
nja da se ona slučajno ne viđa sa nekim Strongmenom.
Dizanje obrva i božemesačuvaj nisu pomogli da se sa-
krije činjenica da rukopis na njenim leđima ima tipično
muške grafološke poteze. Ona je kao par nedelja bila
mnogo ljuta, pa malo uvređena, pa joj bilo smešno i mi
počesmo da se zabavljamo.
Ja bio srećan. Šetnje, cveće, šećerna vuna, kokice....
Sve je bilo kao što sam želeo da bude. I tako mesec-
dva dok nisam provalio da i ja postajem dosadan. Ali,
ono, baš smaram. Sve sam je terao da radimo stvari koje
samo mene interesuju. Uveče sam se žalio na premor
i na glavobolju. Ujutru, u dugom telefonskom razgo-
voru, ubeđivao sam je da je ona kriva jer nije htela. A,
u stvari, ja sam bio gumenjajac, neupotrebljiv. Stvarno
strašno, ali tako smo bili u vezi godinama.

181
 Milan Jovanović

Petak veče je Sanjino veče. Idemo na večeru u „Elit“,

pa u prestižni kafe „Galerija“. „Galerija“ će dugo biti naj-
bolje mesto za izlazak u Nišu. Bašta u dvorištu starinske
kuće u hladu dva džinovska oraha sa okruglim šankom
u sredini, pretvorena u kafić na otvorenom, izgledala je
kao ulje na platnu. Ram su činile stotine gostiju, ma-
hom viđenijih Nišlija. Naslov slike mogao je biti „Ko
je ko u Nišu“. Sanja je sijala kao novogodišnja jelka u
svom omiljenom sivom kompletiću sa kratkom su-
knjom i štiklama srednje visine. Pričalo se da je imala
druge najduže noge na svetu, odmah iza Ajfelove kule. I
mene ponelo gradivo tih godina, pa sam uz crne cipele,
crne „levis 501“ farmerke i crnu tesnu „armani“ majicu,
obukao ekstravagantno crveni „armani“ sako. Na uče-
stale opaske da je crveno pederska boja, odgovarao sam
da crne cipele i tvrd kurac nikad ne izlaze iz mode, a
boja sakoa se menja.
Jedan od najlepših gradskih parova, prelepa, mane-
kenski građena, cura u društvu poznatog košarkaša sa
lošom reputacijom, ćuteći je ispijao svoje piće. Nije to
bilo ono ćutanje „razumemo se i kad ćutimo“. Naprotiv.
Nismo imali o čemu da pričamo. Stajao sam za šankom
u svojoj „Džejms Bond“ pozi i naručivao nam četvrti
martini. Samo na prvi pogled izgledali smo kao savr-
šen par, ali pažljivom posmatraču ne bi promakla činje-
nica da skoro i ne razgovaramo i da nema one nežnosti
i topline koja krasi zdravu vezu. Naša veza je u komi sa

182
 Strongmen

povremenim gubljenjem pulsa. Seks za Novaka, pa za

Srpsku novu godinu, pa se potrudim za 8. mart i njen
rođendan juna meseca.
Osetio sam neku blagu jezu kada sam ukapirao da
je žamor u bašti zamro i da se, prvi put te večeri, jasno
čula prigušena muzika. Nije potrebno da budeš Saša
Đorđević da bi krajičkom očiju video da se ljudi okreću
ka stepeništu. Osetio sam miris parfema pre nego što
sam je video. Bilo je kao u u Bajaginoj pesmi.
„Onda se je pojavila u oblaku parfema...“ Imala je
prelepu crvenu puštenu kosu, dobro skrojenu crvenu
haljinu, koja je isticala savršene proporcije njenog tela,
koje su izgledale kao da ih je Da Vinči lično proraču-
nao. Nosila je haljinu do članaka sa šlicevima koji su
više otkrivali nego sakrivali. Čarobni dekolte pokazivao
je prirodne grudi „to die for“. Pretpostavljam da ona
Bajagina nije imala ovoliko dobre sise. Mahinalno ana-
liziram celo društvo nepoznate lepotice i zaključujem
da je cela ekipica malo popila i da je najverovatnije „Ga-
lerija“ mesto za after party proslave obljetnice mature.
Provaljujem da se jedan od drugara iz odeljenja navu-
kao na nju. Doduše, sa zadrškom od jedne decenije.
Neverovatno je kakvu je reakciju izazvalo pojavlji-
vanje prelepe žene. Bilo je neprijatno kako su ljudi bu-
ljili u nju. Cure su mahom nalazile manu njenim preve-
likim grudima i preslobodnom šlicu, dok su muškarci

183
 Milan Jovanović

pravili blago teleće poglede uživajući u tom prazniku za

oči i dušu. Bez obzira na to koliko sam se čvrsto upinjao
da se pravim nezainteresovan, nisam imao nimalo us-
peha u blefiranju. Još gore. Osetio sam da mi je prora-
dio instinkt. Iskonski nagon. Ipak sam ja bio jedan od
najbržih spermatozoida.
Počinjem da zagovaram tezu da je „Galerija“ već po-
stala dosadna i da je bolje da idemo kući. Priču pojača-
vam glavoboljom koja počinje par sati ranije nego uobi-
čajeno. Sam sebi izgledam totalno uverljivo. Međutim,
Sanja požrtvovanim startom izbija loptu i prelazi u na-
pad po desnoj strani terena ukazujući na moguću van-
rednu seksualnu aktivnost usred avgusta. Onako pri-
pita, počinje da se trlja uz mene nežno mi stiskajući
guzove. Od tog zahvata nema odbrane. Brzo procenju-
jem štetu i zaključujem da mi je jeftinije da se predam i
da se nadam da ću imati šansu da se vratim u „Galeriju“
dok crvenokosa Pepeljuga ne iščezne i da probam da se
kvalifikujem u ligu šampiona crvene boje.
Pri polasku kući, Sanja se pozdravlja sa društvom iz
škole, a ja koristim priliku da olakšam pritisak 007 stil
života na bešiku. Dok sam prao ruke, što, istini za vo-
lju, veoma retko radim nakon pišanja, kao Alisa u ogle-
dalu, video sam Crvenu. Dok sam ja držao srce da mi
ne iskoči iz „armani“ majice, Crvena me je poljubila bez
reči i nestala iza vrata na kojima je bila nacrtana teta u
suknji. Ja sam ostao da lebdim. Na usnama mi je ostao

184
 Strongmen

ukus crnog vina, a u nozdrvama miris njenog jebeno

dobrog parfema.Izlazim iz toaleta, uzimam Sanju za
ruku i brzim koracima odlazimo ka mojoj gajbi, udalje-
noj svega par minuta od „Galerije“. Kao sluđen bik pred
kojim je dugo mahano crvenim čaršavom, onako pripit
nisam ni provalio da je posredi vanredna seksualna ak-
tivnost, pa sam zablistao na sredini terena u igri koju bi
mnogi komentatori nazvali „sitan vez“. Samo što mojim
komšijama sa sprata treskanje kreveta više zvuči kao
pneumatska bušilica nego kao vezenje. Pokazalo se da
je to bio potez koji vraća publiku na stadione. Sanja me
je sa velikim osmehom ljubila dok sam je pratio kući.
Spreman za borbu sa vremenom, na izlazu iz stana
maznuo sam ključeve ćaletovog ganc novog „juga“. Ni-
kad pre i nikad posle nisam krao kola ili pare od rodite-
lja. Ali, ovo je bila crvena uzbuna. Otpratio sam Sanju,
dotrčao do moje zgrade, i seo u ukradeni „jugo“. Neki
glupi alarm mi je kidao živce par sekundi dok nisam
startovao auto. Parkiram direktno na ulazu u „Galeriju“,
praveći se da nisam video znak zabrane. Ubrzanim ko-
rakom prolazim kroz unutrašnjost kafića idući ka ba-
šti. Crvenokosa i ja se srećemo na stepeništu dok ona
sa svojom grupom izlazi iz bašte. Dobro je – stigao sam
u poslednjem trenutku. Dok se pozdravljam sa njom,
upoznaje me sa svojim drugovima iz odeljenja. Kaže
da su se odlično proveli na proslavi desetogodišnjice

185
 Milan Jovanović

mature. Dok se produženo rukujemo u mimoilaženju,

osećam da joj se dlan znoji.
„Ostani.“
„Pa, ne znam...“
„Ostani, molim te...“
Sve vreme se gledamo u oči, i čini mi se da naši po-
gledi mogu da zaustave okretanje zemaljske kugle. U
romantičnu scenu dvoje glavnih glumaca odnekud se
ubacuje statista maturant koji je imao svoju šansu pre
10 godina:
„Je l’ imaš neki problem, momak?“
A ja sam apsolvirao na desetine takvih situacija. Mo-
mak je dobio najneočekivaniji odgovor:
„M’rš, bre, u pičku materinu! Gubi se odavde! Gubi se!“
On me gleda skroz zbunjen. Crveni kao bulka. Ne
veruje šta se dešava. Totalno je zatečen situacijom.
„Šta me gledaš, bre? Gubi se da te ne iscipeliram od-
mah ovde pred svima!“
Zauzimam svoj poznati stav koji briše sećanja na
lepu prošlost i domaće vaspitanje. Svakim delom tela
šaljem poruku statisti da je bolje da ide.
Vidim, Crvenokosoj se dopalo što sam spreman da
se borim za nju, ali se još nećka da ostane sa mnom.
Drug iz klupe se malo udaljio, gledao par sekundi u

186
 Strongmen

nas, pa otišao. Izgleda da mu se razvoj događaja nije baš

dopao.
Kao u haiku pesmi, magični trenutak gledanja u oči
se nastavlja. Ja ćutim u podnožju stepenica. Ona ćuti
na vrhu. Kao u knjizi kod kolege iz Engleske, onomad u
Veroni 1303. Kvrc! Prelomila je. Ostaje sa mnom.
Vozimo se bez reči po gradu. Opustele ulice i čki-
ljavo svetlo Niša izgledaju mi kao Las Vegas. Držimo
se za ruke, što mi komplikuje menjanje brzina. Kroz
otvorene prozore do nas dopire miris kiše u najavi. Ni
sam ne znam zašto vozim prema Čairu, najvećem grad-
skom parku. Kroz mrežu uskih pešačkih staza vešto na-
lazim put do mostića u centru parka, gde je poligončić
na kome smo se kao deca na biciklima učili osnovama
saobraćaja. Taj mostić mi je bio omiljeno mesto za igru
kada sam bio mali i pojavio se direktno iz sedamdesetih
godina na ekranu mog navigacionog sistema.
Ljubimo se na mostiću naslonjeni na bordo „jugo“.
Vetar se igra sa njenom crvenom kosom i podiže joj ha-
ljinu. Koristim priliku da zavučem obe ruke ispod. Mi-
ris njenog parfema ježi mi kožu. Vetar, munje, gromovi,
čuda... Počinje oluja. Svakim praskom groma sve se više
pribija uz mene. Grize me za bradavice, razvezuje mi
kosu, skida mi majicu. Sevaju munje iznad nas, uda-
raju gromovu među nama. Vodimo ljubav usred Čaira
na najvidljivijoj tački, na mostiću, na haubi „juga“. Od

187
 Milan Jovanović

snažnog pljuska skroz smo mokri. Dok ja pilotiram ra-

zornim projektilom nadražujući G i ostale tačke njenog
ljubavnog tunela, osećam da se njeno telo grči od zado-
voljstva. Osećam da polako klizi niz haubu i kako nok-
tima zabodenim u moja leđa pokušava da se održi na
autu. Možda prvi put u životu osećam kako nam se tela
sjedinjuju, kao što to objašnjavaju stari indijski teoreti-
čari seksa. Približavali smo se tački totalnog spajanja.
U iščekivanju orgazma, koji nam se se kao zahuktala
lokomotiva neumoljivo približavao, otvorio sam oči da
uživam u njenoj lepoti. Iznenadilo me je dnevno svetlo
svanuća, umesto očekivane bledožute svetlosti javne ra-
svete. Njena izuzetno bela put, crvena haljina i crvena
kosa izgledali su orgazmično. Kroz kišu koja je posusta-
jala, ne mogu a da ne primetim ćopavu ženu, koja hoda
prema nama sa namerom da prođe ispod mostića i pro-
duži svojim putem. Crvena nema pojma ni da je sva-
nulo, ni da nas neko gleda. Meni neprijatno, ali nema
šanse sada da stanem. Pneumatski čekić radi sve brže.
Dok nam satima prilazi, baba se klati kao metronom.
Sve vreme me fiksira. Meni se polako grči prostata.
Baba hoda prema nama. Osećam da nailazi nezadrživi
cunami razularenih spermatozoida. Kad je prišla toliko
blizu da sam joj vidô brkove, urokljiv pogled i „rudo“
cipele, osetio sam kako me udara voz orgazma. Počeo
sam da svršavam toliko snažno da sam izgubio dah.
Svršavao sam po crvenoj haljini, po belom stomaku, po

188
 Strongmen

crvenoj kosi, „jugu“, po sebi... Svršavao sam po celom

Čairu. Svršavao sam satima. Crvena me je pratila u or-
gazmu uvijajući se po haubi snažno me stiskajući no-
gama oko pasa.
Kako sam kasnije saznao, to joj je bio najbolji seks
ever. I meni. Onako vreli, oznojeni i mokri od kiše, seli
smo u ponos kragujevačke fabrike automobila. Na ra-
diju, Džo Koker još uvek promukô i još uvek peva. Mi
ćutimo. Osećam kako mi se tresu noge i kako me pro-
laze žmarci. Gledam kako se polako zamagljuju stakla
ili se to meni muti u glavi od uzbuđenja. Ipak je staklo
zamagljeno. To otkrivam dok ispisujem prstom:
„Kako se zoveš?“
Ona odgovara sa:
„?“
Tako je i bolje. Ostaćemo jedno drugom čarolija let-
nje noći. Zvuk kiše polako počinje da nadjačava otku-
caje naših srca. Gledamo se zaverenički. „Jugo“ pali iz
prve, za promenu.
Dok ona kao žena od gume zakopčava brushalter
negde visoko na leđima, ja volanom nišanim tananu pe-
šačku stazu. Bože, kako je lepa ova žena, divio sam se
dok sam vozio sa monalizinim osmehom na licu. Parki-
rao sam na travnjaku ispred njene zgrade. Dok je bez reči
izlazila iz automobila i bez reči prilazila ulazu u zgradu sa

189
 Milan Jovanović

fasadom od žute opeke, gledao sam kako hipnotički njiše

kukovima dozvoljavajući šlicevima da joj zagrizu butine.
Osetivši moj pogled, zastala je i pogledala me kao da želi
nešto da kaže ili da pita. I pored snažnog poriva da odi-
gram, rezonski, na prvu stativu i uzmem broj telefona,
ili barem pitam za ime, ja to nisam uradio. Glup! Odi-
grao sam za publiku, ali ne i za tim. Samo sam je odgledao
dok je klizila ka ulazu zgrade. Došla je niotkuda i nestala
ne ostavivši tragove. Samo slatki umor i taj jebeno dobar
parfem u mojim nozdrvama.
Rasejano manevrišući „jugom“ vozeći unazad, is-
parkiravam se isprepadavši kevu jednog mog druga
iz osnovne škole dok je izlazila iz pekare. Osećam mi-
ris bureka sa mesom, dok se ja onako bez majice sa ra-
ščupanom kosom i krvavim očima ljubazno izvinja-
vam kroz prozor „juga“. Žena me gleda belo i pita jesam
li dobro. Verovatno misli da se drogiram. Dobro sam.
Odlično sam. Nikad bolje.
Ovu avanturu nisam poverio nikom od mojih dru-
gara, mimo starog dobrog običaja da se pohvalim. Priča
je bila skroz neverovatna. Ostavio sam da bude totalna
tajna. Vremenom sam i ja prestao da verujem da se to
zaista desilo.
Kasnije, Sanja me je ostavila ponovo, Jugoslavija po-
bedila na evropskom u Grčkoj, počeli Dejtonski prego-
vori, a ja sam se kao malo usporio. Bilo neko zimsko

190
 Strongmen

vreme. Posvetio sam se izučavanju sopstvene inercije.

Nisam radio ništa. Samo kasete, video-klub, espreso i
novine. Čak sam, na užas mojih roditelja, prolongirao
izradu diplomskog.
Vraćam se sa treninga, ubacujem veš u mašinu, zvoni
mi telefon. Javljam se. U slušalici poznat glas. Ona! Ša-
puće. Kaže da dolazi za vikend. Ide da se vidi sa mužem
u Bugarsku, pa će da spava u Nišu. Saznajem da joj je
muž neki rutavi tajkun nižeg formata, koji je iz nekog
razloga u bekstvu u Bugarskoj.
Vikend, gajba, roletne, sveće, latice ruža, sladoled i
šampanjac. Seks, seks i seks. Jednostavno, ne možemo
da stanemo. Mora da ide. Kaže da će da zove.
Nema je da zove... Poznat parfem na pismu iz Bugar-
ske. Kaže da je frka i da muž ima neke probleme. Mo-
raju da ostanu van zemlje. Još je provalio za nas. Bilo
ili-ili. Ostaće da pruži podršku mužu, a kaže da misli
na mene.
Vreme prolazi, nje nema. Čikago bulsi osvajaju titulu
protiv Sijetla predvođeni vanzemaljcem sa registarskim
oznakama 23. Ja u Beogradu sa nekom ekipom. Kao i
sve Nišlije, šetamo se Knez Mihajlovom i pravimo se da
smo Beograđani.
„Vidi onu ribu.“

191
 Milan Jovanović

Noge mi se odsekle. Prišao sam joj. Samo je rekla:

prati me. Gajba u nekoj od bočnih ulica. Seks, seks...
Lupanje srca. Kaže da hoće da ga ostavi i da se vrati da
živi u Nišu. Opet na duži period nestaje iz mog života.
Opet ja sa treninga, opet telefon zvoni. Beli „pana-
sonik“ opet mi donosi njen šapat. Rekla je da ne može
da priča, ali da mi je poslala pismo u kome objašnjava
planove za našu budućnost. Pričala je vrlo kratko i vrlo
tiho. Kada je prekinula vezu, ostao sam sa telefonom u
ruci i zebnjom u grudima. Jebote, pa ona se razvodi. Da
li to znači da ona očekuje da se mi uzmemo ili sam ja
loše razumeo?
Da li to znači da je preda mnom trenutak odluke da
li da pođem za srcem ili odigram na ziher i ostanem
slobodan. Kao kompjuterski virus, dilema oko Crveno-
kose blokirala mi je svaki drugi tok misli. Stalno mi je
pred očima „duplo ili ništa?“.
Par dana nakon šapćućeg poziva, u momačkoj sobi
osetio sam miris poznatog parfema. Je l’ ja to počinjem
da ludim. Za svaki slučaj pitam ćaleta da li je bila neka
ženska u mojoj sobi. Kaže da nije, ali da je miris od pi-
sma. Tek tada na stolu primećujem koverat bledožute
boje sa mojim imenom ispisanim lepim oblim rukopi-
som. Miris naparfemisanog pisma i danas mi se vrzma
nozdrvama. Dugo smo se gledali pismo i ja. Ako ga
otvorim, moraću da odlučim.

192
 Strongmen

Vreme je prolazilo, a ja pismo nikada nisam otvorio.

Jedino sam saznao kako se zove parfem.
Escape!
To mi je bilo rešenje dileme. Pobegao sam.I tako je
izgledao dobar deo mog života. Tražio sam, tražio, a
kad nađem, pobegnem. Na moju sreću, moje traženje
i dalje postoji, ali je sada dobilo drugi oblik. Sada uvek
tražim jednu istu. Sada tražim moju. I dan-danas se
sav ustresem kada vidim moju Jovanu. Uvek pomislim:
„Bože, kol’ko mi je lepa žena“. Iznova i iznova se udva-
ram i uvek sa istom strašću. Udvaram, nadam i obradu-
jem... Ne smirim se dok je ne zavedem. Svaki put kao da
nam je prvi. A ona, šta će, jadna žena u četiri zida. Ko-
prca se koliko može. Da nisam takav, možda bi odavno
od mene digla ruke. Ovako diže noge. Uostalom, ja sam
i pred popom i pred matičarem tvrdo obećao da ću da
ispunjavam svoje bračne dužnosti, ima i zapisnik, sve-
doci... Neću da se brukam. Reč je reč.

193
194
 Orgije na
„Titaniku“

H
otel „Delano“ jedan je od najlepših hotela u juž-
noj Floridi. Vlasnik hotela, eminencija džet-
seta Istočne obale, Jan Šardžer, stekao je ime i
obogatio se kao vlasnik najpoznatije svetske diskoteke
„Studio 54“ u Njujorku. Kao okupljalište svetske elite
„54-vorka“ je obeležila osamdesete i prvu polovinu de-
vedesetih godina XX veka snažnim uticajem na modne
trendove u Njujorku i Americi uopšte, što se meto-
dom spojenih sudova prenosilo i na ostatak sveta. U to
vreme, hotelijerstvo je je bilo prilično monotono osla-
njajući se na zastarelu koncepciju lanaca hotela sličnog
izgleda. Svi hoteli istog lanca ličili su jedan na drugi kao

195
 Milan Jovanović

restorani „Mekdonaldsa“, a međusobno kao „Mekdo-

nalds“ i „Burger king“. Janov prelaz u biznis sa hote-
lima bio je pravo osveženje jer je on, neopterećen do-
gmama, unosio novine i rušio stereotipe hotelijerstva.
Jedna od novina bilo je i angažovanje jednog od najbo-
ljih svetskih dizajnera. Filip Stark, najsjajnija zvezda u
svetu dizajna, započeo je novo poglavlje u kreiranju en-
terijera hotela baš u hotelu „Delano“. Ulovio je ili oslo-
bodio feng šui, ili kako se već zove ono o planiranju
protoka energije u enterijerima. Sam ulazak u „Delano“,
sa visokim plafonom, stubovima i kombinacijom mer-
mer-drvo menja raspoloženje ljudima. Svaka stolica,
svaka česma ili viljuška u hotelu dizajnirani su namen-
ski i smišljeno postavljeni.
Meni lično najviše su se dopali neobični lavaboi i če-
sme u toaletima. Starinski parket, neki kredenac kao
iz podruma moje babe ofarban u belo, ofucani astal sa
starom mermernom pločom čija je sredina malo udu-
bljena i izgleda kao da je uzeta sa nekog grčkog stepeni-
šta gde je izlizana od gaženja sa rupom na sredini pred-
stavlja Starkovu interpretaciju lavaboa. Neka cev koja
izlazi iz patosa, savijena kao naopako slovo „j“, pred-
stavlja česmu, a voda se pušta gaženjem daščice parketa
druge boje. Čisto dizajnersko ludilo.
Ja inače u enterijeru najviše volim toalete, kujne i
stolice, možda obrnutim redosledom. Zato i volim da
sedim u jednom od separea u „Delano“ hotelu koji je

196
 Strongmen

napravljen kao starinska kuhinja, sa visokim kuhinjskim

stolom, koji je, naravno, od ofucanog drveta i mermera.
Počasnu stražu oko stola drži dvanaest prelepih barskih
stolica, koje ne bi bilo sramota da budu muzejski ekspo-
nati u bilo kom muzeju primenjene umetnosti.
Posle 21:00 u holu i prostoru oko bazena okuplja
se džet-set na vrlo lepim žurkama. Zbog mira gostiju
žurke počinju rano, a muzika se isključuje do sat iza
ponoći. Nakon toga provod se nastavlja u klubovima
Majami Biča.
Na ulazu u hotel crveni konopac i dormen Hasan,
koji se srdačno pozdravlja sa mnom dok me preko reda
pušta. Na rutinsko pitanje odgovaram da još ne znam
ko su mi klijenti. Hasan kaže da sa gostima „Delano“
hotela nema promašaja. Nema ni sa mnom promašaja
jer uvek kad radim dajem sve od sebe. Kad idem da ra-
dim, uvek sam obrijan i sređen, i obučen „na opasno“,
jer samo jednom možeš da ostaviš prvi utisak. Prova-
lio sam da osim moje veličine i smrknutog lica zna-
čajno mesto u očima klijenata ima pancir. Od te spo-
znaje uvek radim u neprobojnom prsluku nivoa 3 koga,
navodno, ne probija ni metak „magnuma .44“. Kad ble-
firam, ja to radim do koske. Uvek sam skroz ozbiljan, a
neki kažu namršten.
Zaleđenim pogledom analiziram lica prisutnih. Po-
gled mi se sreće sa tipom koji je obučen kao „Pradin“

197
 Milan Jovanović

model. U deliću sekunde gospodin i gospođa Benet lako

prepoznaju ćelavog belca od 140 kila koji stoji obučen
u crno, nasred belog hola. Gospodin Benet srdačno se
rukuje sa mnom koristeći obe ruke, a njegova gospođa
me grli i ljubi u obraz, što se može smatrati običajem.
Saznajem da imam odlične preporuke od Vilijema, koji
liči na Ivicu Dačića i koga sam čuvao pre par meseci
kad je za dve večeri potrošio ravno 154.000$ plus ho-
telski trošak, rentiranje „rols rojsa“ i „bentlija“... Kažu
da su tražili nekog velikog belca da ih čuva i da hoće
skroz da budu opušteni i da se zabavljaju. Oboje imaju
oko 40-45 godina, atletski građeni, preplanuli. Deluje
mi kao da su vrlo uspešni, jer „Delano“ hotel je papreno
skup i mnogi ljudi ne mogu sebi priuštiti luksuz pla-
ćanja sobe čija je cena 2.000 dolara. Gospodin Benet
je kompletno obučen u crno sa masivnim crno-zlatnim
ručnim satom. Kontrast mu daju samo minijaturne cr-
vene „prada“ etikete. Gospođa je visoka, stasita plavuša,
sa lepo urađenim veštačkim grudima veličine „taman“,
koje se jasno ocrtavaju ispod providne crne haljine.
Zapažam identičan sat kao što nosi njen suprug. Gos-
pođa je nežno nabildovana, u skupoj tesnoj crnoj „ša-
nel“ haljini i superelegantnim crno-zlatnim „šanel“ ci-
pelama sa elegantnom crvenom štiklom, sparenim sa
zlatnom tašnicom iz kolekcije „Chanel Cruise“ koja je
svega 20 dana ranije prezentovana na modnoj reviji na
„Santa Monika“ aerodromu. Bračni par Benet, onako

198
 Strongmen

preplanuli sa besprekorno belim zubima, obučeni po

najaktuelnijim modnim trendovima, držanjem i mani-
rima neodoljivo podsećaju na filmske zvezde. Dok ho-
damo prema restoranu, gospođa Benet, manirom lepo
vaspitane dame, predstavlja svog supruga i sebe. Objaš-
njava da suprug ima biznis sa rezervnim delovima za
džinovske pumpe, bušilice na naftnim poljima, ma-
hom na Bliskom istoku ali i u Teksasu. Gospođa je, pak,
„skromnija“ i kupuje i preprodaje trzne centre.
Dogovorena je večera u restoranu „Blue Door“, jed-
nom od hotelskih restorana gde treba da se nađemo sa
bračnim parom Smit koji je sa Benetovima na blic od-
moru. Planirali su da im preporučim neki dobar klub
sa haus muzikom. Utorkom je izbor klubova koji rade
dobro skroz tanak. Utorkom su u klubu „Mokai“ najbo-
lje žurke sa odličnom posetom ljudi iz sveta mode, ma-
hom manekenki. U hodu šaljem SMS poruku Volteru,
menadžeru kluba, da mi odvoji najbolji sto za moje
skupe klijente. Napominjem da su klijenti skupi jer je
to šifra da će da potroše preko 3.000$ od kojih meni ide
10% kao promoteru kluba.
Prvi put imam priliku da vidim restoran „Blue Door“
koji je perverzno lepo uređen i koji je osim po diza-
jnu poznat i po svom kuvaru Klodu Truagrou, ikoni re-
storanskog biznisa. On je unuk onog čuvenog francu-
skog kuvara koji je prvi počeo da priprema ribu u vinu,
pre 80 godina, izazvavši nezaustavljivu lančanu reakciju

199
 Milan Jovanović

u tvrdokornoj francuskoj kulinarskoj školi. Hedonisti

koji su uživali u gurmanskim naučnim radovima kine-
ske, tajlandske, brazilske i drugih kuhinja obavezno po-
sećuju „Blue Door“ da bi privremeno zadovoljili svoju
neutoljivu potrebu za najboljom hranom na svetu. Od-
begli Francuz bio je zvezda „prelaznog roka“ 1995. kada
je prihvativši „ponudu koja se ne odbija“ napustio sop-
stveni restoran u Brazilu nazvan po njegovom rodnom
gradu!
Atmosfera u restoranu je opuštena, skoro kao u
dnevnoj sobi... Ali, jebeno skupa dnevna soba. Od 5-6
parova žmureći pogađam ko su gospodin i gospođa
Smit. Za centralnim stolom, bračni par Smit pije pre-
skupi „kristal“ ’95. Takođe atletski građeni, sa bisernim
osmesima, obučeni u crno kao da su blizanci sa Bene-
tovima, i Smitovi odaju utisak stila i bogatstva. Nekako
me ne iznenađuje da i njih dvoje imaju na ruci iden-
tičan model sata. Strahovito je počelo da me intrigira
zašto sve četvoro nose iste satove koje ne uspevam da
prepoznam.
Gospođa Smit se pozdravlja sa mnom, ljubeći me u
ugao usne. Osećam diskretan miris šampanjca ispod
mirisa prelepog „Issey Miyake“ parfema. Grleći me par
sekundi duže nego što je uobičajeno, gospođa Smit je
proveravala moje bicepse i tricepse konstatujući da sam
pravi muškarac. Imala je i duhovitu opasku da vero-
vatno ne stižem da dignem pantalone od silnih riba na

200
 Strongmen

Saut biču koje su željne pravog muškarca, pored gomile

pedera. Gospodin Smit, nasmejavši se na izjavu svoje
supruge, srdačno se rukuje sa mnom sa dve ruke i kaže
da je Ivica bio u pravu da sam krupan. Pita me da li je
istina da na benč presu mogu da podignem 370 kg. Ja
skromno smanjujem na realnih 330 kg na benču, ne be-
žeći od mogućnosti da jednoga dana... Gospodin Smit,
dalje rutinski, objašnjava da on ima malu avio-kompa-
niju sa tridesetak aviona koji mahom lete po Bliskom
istoku, a gospođa Smit ima investicioni fond koji ulaže
širom sveta. Dok mi to pričaju, uspevam da pročitam o
kom satu je reč. Piše „Titanic DNA“. Nikad čuo.
Pridržao sam stolice damama dok su sedale za sto i
udaljio se na par metara od njih zauzevši položaj uz ve-
liki stub. Tako mogu da održavam vizuelni kontakt sa
klijentima a da svojom pojavom ne bodem oči ostalim
gostima. Dok su Benetovi i Smitovi vrlo studiozno ra-
zgledavali lepo opremljen jelovnik, ja sam od konobara
dobio gratis „redbul“ i bočicu vode. To nije loš početak
večeri. Radujem se zadržavanju u restoranu gde skoro
ništa ne treba da radim. U diskoteci se uvek nešto de-
šava, pa makar da kroz gužvu pratim dame do toaleta.
Vibracija telefona i tekst poruka od Voltera i potvrda da
imam svojih 10% za trenutak je razledilo moju facu na
ivicu osmeha.
Bilo mi je vrlo interesantno da posmatram oso-
blje restorana kako savršeno obavlja svoj posao. Više

201
 Milan Jovanović

konobara, veoma vešto i nenametljivo serviraju razli-

čite specijalitete, ponekad se zaobilazeći za centimetar
bez gledanja. Kao da igraju balet. A porcije koje su do-
nosili izgledale su jebeno dobro. Ne znam kakav ukus
imaju, ali miris jebe kevu. Jeo sam pre polaska piletinu
sa krompirom, ali bih bez problema mogao da se pri-
družim. Ovo je verovatno sam vrh svetskog kulinar-
stva. Kraj žanra!
Dok su mezili prvo jelo uz „kristal“, prilazi mi gos-
pođa Smit. Hoće da joj pravim društvo dok izlazi u ba-
štu da puši. Kaze da je u principu nepušač, ali da voli
povremeno cigaretu-dve uz klopu. Klimam glavom u
znak razumevanja. Ona se interesuje da li sam oženjen,
kako treniram, imam li papire,... Odgovaram precizno,
malo se i šalim a njoj to simpatično. Pitam da li se još
krije od mame i tate kad puši, aludirajući na to da je
mlada. Vidim da joj godi. Uzima me podruku i vra-
ćamo se u restoran.
Vraćam se na svoj položaj uz stub i glumeći bodi-
garda s pažnjom gledam gospodu savršenih manira
kako polako jedu nešto iz nekih čudnih tanjira na više
nivoa, sa nekim stvarčicama koje vire... Vidi se da im
godi hranljivi monolog francuskog kuvara. Stiže još
jedna boca šampanjca od 2.500$, a ubrzo zatim i de-
sert. Društvance je skroz opušteno, kao što ja kažem,
razmagnetisano. Na licima im titra osmeh zadovolj-

202
 Strongmen

stva zbog vrhunske hrane, odličnog pića i harmoničnog

prijateljstva.
Gospođa Smit procenjuje da je vreme za drugu ciga-
retu. Izraz blaženstva na njenom licu govori da uživa u
svakoj sekundi večeri. Dok izlazimo u pušačku baštu,
ne uspevam dalje da obuzdam znatiželju pa pitam:
„Primećujem da svi imate ’Titanik DNA’... U čemu
je fora?“
„Znaš li ti, Strongmene, da su na ’Titaniku’ bile jedne
od najboljih orgija na svetu.“
„Ne znam, ali baš da čujem.“
„’Titanik’ je u to vreme bio najveći i najluksuzniji
brod. Nije se štedelo ni na čemu...“
„Osim na kvalitetu zidova broda i zaptivnih vrata.“
„Ma, pusti to. Na brodu je bila elita svetskog džet-
seta koja je imala samo jednu religiju – hedonizam. Na
brodu se pio najfiniji šampanjac, duvala se koka i bilo
je masovnih orgija. Jedna od počasnih zvanica bio je i
kapetan što je, kako se priča, i dovelo do zakasnele od-
luke o eskiviranju sante leda i oštećivanju broda. Mu-
mija Amon-Ra, egipatske princeze i jedne od najvećih
bludnica Egipta, takođe je bila na brodu zbog svog po-
zitivnog dejstava na seksualni život ljudi u njenoj bli-
zini. Zbog tih orgija svi mi imamo satove ’Titanik DNA’
od materijala sa ’Titanika’.“

203
 Milan Jovanović

„Da niste vi svingeri?“ pitam ja u šali.

„Pa, naravno. Jebem se svakodnevno od četrnaeste.
Nema ništa lepše od orgija. Mogu da se jebem danima.
Nema tipa sa ovim satom koga nisam karala.“
„Ne mogu da poverujem.“ Samo što mi nije pala vi-
lica na patos od iznenađenja.
„Zašto ne možeš. Ma, opusti se malo, izađi iz stereo-
tipa o ženi domaćici. Gledaj pravi život.“
„Ma, dobro... Nego, sve one tipove sa satom si karala?“
„One mlađe od šezdeset – da. Njih oko 400. Mada,
nisu baš samo naši kupovali satove. Ima i uljeza.“ Kaže
ona sa osmehom dok gasi cigaretu.
Ja sam verovatno napravio neku facu koja je ličila na
upitnik.
„Kad su dobre orgije, mogu da se jebem i sa 30 ra-
zličitih tipova. Nema bolje stvari od toga. Nije izmi-
šljena... Mooožda kokain.“ Zaključuje gospođa Smit i
hvata me podruku dok se vraćamo u restoran. Osećam
da iz mene izbija neka toplina i kako mi nešto mrda u
stomaku. Ovakvu bombu nisam očekivao. Ja u principu
svoje klijente nikad ništa ne pitam, ali sada imam sto-
tine pitanja.
„Pa, dobro, koliko je proizvedeno tih satova?“ Pitam
ja dok otvaram vrata od terase da uđemo u restoran.

204
 Strongmen

„Za sada oko 1.500, a do 2012. godine biće ih 2012

i tada, na stogodišnjicu od potapanja ’Titanika’, preki-
nuće se sa proizvodnjom.“
„Osećam da je skup sat.“
„Oko 150.000$. Mada, imam ja i skuplje satove.“
Kaže gospođa Smit dok joj pridržavam stolicu da sedne
i sa osmehom dodaje.
„Strongmenu se baš dopada ovaj naš sat.“
„To je jebački sat“, kaže gospodin Benet, i svi nazdraviše
uz smeh. Ja otpozdravim rukom i udaljim se od stola.
Opet zauzimam poziciju uz moj stub i počinjem da ana-
liziram moje milionere na drugi način. Preslišavam ponovo
u sebi sve što je rekla gospođa Smit. Trideset muškaraca za
jedno veče!? Pa to ni Karleuša ne može. Da l’ je moguće da
se oni međusobno... Izgleda kao da nije. Ali, gospođa Smit
tvrdi drugačije. Možda me samo zajebava, a ja kao mlad
majmun kad mu daš ogledalo pa me sada posmatraju kako
reagujem. Valjda se nisam zacrveneo. Mrzim kada mi se
misli ustalasaju kao sada, ali pitanja mi sama naviru.
U toku sledeće „puš pauze“ gospođa Smit mi daje
odgovore na neka od pitanja, i tako saznajem gomilu
neverovatnih stvari vezanih za ekipu sa „Titanika“ i nje-
govo potapanje. Tradicija orgija, kako ona kaže, pre-
nosi se kroz svetski džet-set vekovima i ne zna za gra-
nice. Jedna od najbludnijih svingerki bila je egipatska

205
 Milan Jovanović

princeza Amon-Ra, čija je mumija unesena na brod

zbog njenog blagotvornog dejstva na seksualni život
ljudi. Kažu da je tolika količina seksa u kome ona nije
mogla da učestvuje razbesnela princezu i da je njen
duh potopio brod. Mada je potapanju broda doprinelo
i kapetanovo odsustvo sa komandnog pulta. I on čo-
vek od krvi i mesa pa nije mogao da odbije poziv da
učestvuje na najvećem putujućem svingerskom balu, sa
najraskalašnijim ženama na svetu, i nije bio u moguć-
nosti da blagovremeno reaguje na upozorenja o velikim
santama leda na koridoru „Titanika“. Nešto je spome-
nula i neku zidarsku ložu, ali je to prevazišlo moje ta-
dašnje znanje engleskog. Gospođa Smit, dalje, tvrdi da
je porno režiser Mič Spineli, koji je 1995. godine sni-
mio osrednji pornić „Titanic orgy“, unuk jednog od vi-
đenijih svingera tog vremena, Henrija Spinera, koji je
zajedno sa „Titanikom“ otišao na dno. Navodno, pornić
šifrovano opisuje pravu istinu o potapanju broda i ka-
petana sa spuštenim pantalonama. Kao potvrdu Spine-
lijeve veze sa celom pričom, gospođa Smit navodi da se
Spinelijeva kćerka zove Amon-Ra i da je glumila u par
mekih pornića. Alal vera za porodicu Spineli ili Spiner.
Cela priča je samo još brže „zaspinovala“ moje misli.
Posle večere svi su izašli da popuše po „kohiba“ ci-
garu za šankom u bašti. Čak i žene. Kažu da su te cigare
vrh hedonizma. Moguće je. Posle uzbudljive priče o or-
gijama i ja sam uživao u cigari, kao pasivni konzument,

206
 Strongmen

gledajući gospođe Benet i Smit sa debelim tompusima

u ustima. Tako već liče na svingerke.
Iz „Delano“ hotela produženom „linkoln“ limuzinom
dolazimo do kluba „Mokai“. Na ulazu je baš pristojna
gužva. Svetlom baterijske lampe javljam se Rodžeru koji
odmah otvara crveni konopac i preko reda nas uvodi u
klub. Nakon brzog kurtoaznog upoznavanja, Rodžer se
duboko naklonio kada je video crnu „centurion no li-
mit ameriken ekspres“ karticu. Stari lisac zna da crnu
karticu za plaćanje koriste najmoćniji ljudi na svetu.
Sa ulaza nas preuzima prelepa konobarica, poreklom
iz Maroka, sa najboljim parom nogu na svetu. Vesela je
jer zna da ja uvek imam klijente koji ne znaju šta je reč
„štednja“. Mis Duge noge dovodi nas do najboljeg sepa-
rea. Primećujem da je na stolu pločica na kojoj piše da
je rezervisano na ime Strongmen. Eh kad bi bilo... Ble-
sak besprekorno belih zuba na licu marokanske misice
govori mi da je naručeno par boca „kristala“ i neko-
liko boca votke da prave gužvu. Svako donošenje šam-
panjca u klubovima je uvek mudro osmišljen spektakl.
Jedna ili više konobarica sa minijaturnom svetlećom
raketom na šampanjcu prave performans da bi se gosti
osetili specijalnim i bili zapaženi dok troše pare. Maro-
kanka je magistrirala performans iznošenja šampanjca
u Parizu na katedri univerziteta Mulen Ruž. Vatromet
i šampanjac, kao i uvek, privlače desetine cura. Na mig
gospodina Beneta svim zainteresovanim curama sipam

207
 Milan Jovanović

šampanjac uz nesebičnu pomoć koleginice iz Maroka. I

njoj i meni je u interesu da se proda što više šampanjca.
Nadam se da nismo previše upadljivi dok uvaljujemo
pune čaše devojkama. Za našim stolom je 7-8 prelepih
mladih cura manekenske građe, koje se drže za šampa-
njac dok igraju. Dok ja stojim na liniji razdvajanja iz-
među našeg separea i ostalog sveta, propuštajući samo
zgodne cure, opet dolazi vatromet sa još dva „kristala“.
Obuzima me finansijsko spokojstvo jer mojih 10% od
sume koju oni potroše raste kao temperatura avgustov-
skog jutra.
Alkohol i odličan ritam haus muzike podigli su na
noge ceo klub. Leteće salvete nestaju u oblacima di-
mnih zavesa kroz koje se probijaju laserski zraci kao u
SF filmovima. Lajt-šou je sevao osvetljavajući oznojena
tela većinskih manekenki koje su utorkom činile kvo-
rum u klubu „Mokai“. Ni moje dve klijentkinje nisu za-
ostajale za atmosferom. Naprotiv. Višak godina kom-
penzovale su sasvim opipljivom seksualnom energijom
koja je kao vulkan izbijala iz njih. Gospođe Smit i Be-
net igrale su jedna uz drugu, blago zagrljene, zadižući
jedna drugoj haljine, mazeći se međusobno, ovlaš se
dodirujući usnama. Bio je to neodoljivi poziv nekoli-
cini muškarca da pokušaju da se priključe. Tek tada su
postajali svesni džinovskog bodigarda kome nije do za-
jebancije. Na moj zahtev su se, mahom bespogovorno,
udaljavali. Svi osim jednog, koji je imao neku mentalnu

208
 Strongmen

falinku. Ne umem drugačije da objasnim zašto je ulazio

sa mnom u raspravu i gurkao me da se sklonim i pustim
ga da priđe gospođi Smit. Objasnio sam mu da sam ja
bodigard i da dame ne žele da imaju udvarače i da sam
ja plaćen da im to omogućim. Nije pomoglo. Počeo je
da me vređa i da mi se unosi u facu. Nekako mi je delo-
vao kao neko nevičan nasilju. Skeniram ga kao Termi-
nator i ne vidim ništa što bi mi sugerisalo da je opasan.
Tip visok oko 185 cm, blago podseća na Šona Pena, za-
puštene sportske građe, i liči na običnog brbljivca. Ali,
ipak, da me vređa i unosi mi se u facu je debelo prela-
ženje linije. Osećam da su oči mojih klijenata bile uprte
u mene. Pokazao sam da sam tolerantan, a sada drugi
deo. Toliko su toga čuli o meni a sada je prilika i da vide
akciju. A ako je situacija za akciju, evo i mene. Cima-
jući ramenom, pravim mošu brbljivcu. Dvojnik Šona
Pena toliko se cimnuo da su se moje dame glasno na-
smejale. Posramljeni agresivac kreće, sasvim predvid-
ljivo, da meni napravi mošu. Tu se, naravno, zajebao, jer
sam imao unapred spremljen odgovor. Snažno ga uda-
ram pesnicom u jaja i izvlačim se korak unazad iščeku-
jući potencijalnu reakciju. Opasni slabo podnosi bol, a
više voli pesmu i ples. Gledamo ga kako cvili dok se kao
trbušna plesačica uvijao sve niže i niže dok nije pao na
kolena. Nisam imao srca da ga šutnem u glavu kako to
obično radim. Jednostavno nisam mogao. Valjda sam
omekšao s godinama. On ne shvata da ovo nije ništa

209
 Milan Jovanović

lično, nego „just business“. Morao sam da ga isprovo-

ciram da zamahne kako bih ga izolovao. Sada ide faza
demontaže problema. Treptajima baterijske lampe po-
zivam šefa obezbeđenja koji je uvek oko di-džej pulta.
Znam da je tu, jer je taj deo kao osmatračnica i ima naj-
bolji pogled. Po krugu ljudi oko ležećeg policajca nalik
Šonu Penu, šef obezbeđenja provaljuje da se nešto de-
silo. Standardna fora sa 100$ rukovanjem sa glavnim
izbacivačem, radi besprekorno i dan-danas. Šon Pen je
u fetusnom položaju, sa rukama na jajima, iznesen iz
diskoteke. Rešio sam dosadan problem na mek način...
Mekši nego što se to radi inače. Čak sam mu dao šansu
da ode, veću nego što bi mu bilo ko drugi dao, pri tom
rizikujući da za trenutak izgledam loše u očima svojih
klijenata.
Na svu sreću, nisam razočarao. Naprotiv. Moje dame
mi se oduševljeno vešaju oko vrata i igraju uz mene:
„To je pravi muškarac!“ kaže gospođa Benet, proba-
jući da mi obujmi biceps obema rukama.
Njihovi muževi, okruženi sa par šampanjskih cura, i ne
pokušavaju da sakriju svoje oduševljenje. Gospodin Smit,
sa širokim osmehom, gura mi nekoliko stotki u ruku.
„Ovo nema ni na filmu. Trebalo bi da ideš u Holivud...
Oduševio si naše drugarice. Ovo je Marta, a ovo je Di.“
Dve visoke manekenski građene cure upoznaju se sa
mnom i ljube me u obraz. Marta je negovana, prirodna

210
 Strongmen

plavuša, prodornih zelenih očiju, sa malim grudima sa-

vršene manekenske građe. Di je visoka crnkinja, jake
sportske građe, sa lepim i malo snažnijim dupetom i ra-
menima. Obe su više gole nego odevene u mikroskop-
ske haljinice, s tim što Di ima nekakav šorts ispod dok
Marta nema ni gaćice ni brus. Onako različite, crna i
plava, deluju kao prelepi jin i jang.
Prethodni incident sa polomljenim jajima nije naru-
šio raspoloženje mojih klijenata, već kao da su se pro-
vodili još bolje. Gospoda Smit i Benet igrali su na kauču
sa svojim novim „drugaricama“, a njihove supruge su
igrale sa mnom stegnuvši me u sendvič red sise-dupe,
red Strongmen. Posle par pesama, večeras zaista izvan-
rednog di-džeja, gospodin Benet mi gestikulira da hoće
da plati račun. 3:50 je iza ponoći i baš super što zavr-
šavamo ranije. Sutra u 10 ujutru treniram gazdu moje
firme pa ću imati vremena da malo odremam.
Kao naša vaterpolo reprezentacija, konobarica i ja se
„razumemo pogledom“. Marokanka donosi skroman
račun od oko 11.000$. To je sa bakšišem od 1.000$ vrlo
lepa cifra. Dok se srdačno grli i ljubi sa nama, ugurava
mi u ruku kopiju računa da me slučajno ne zakine Val-
ter. Nisam bio iznenađen što je stavila i broj telefona.
Posle 1.000$ danas i 400$ pre nedelju dana, valjda joj
izgledam lepše a i hoće da se osigura da ću da budem
u njenom rejonu kad god budem dolazio. Što se mene
tiče, nema razloga da tako i ne bude.

211
 Milan Jovanović

Dok smo ulazili u limuzinu, primećujem da se naše

brojno stanje uvećalo za Martu i Di, koje su pošle sa
nama na „after party“. Neće valjda da me teraju da se-
dim na jebenom „after partiju“? A mogao sam za 10
minuta već da budem u krevetu.Ispred bungalova, na
verandi koja se spaja sa bazenom, nalazi se lepa garni-
tura za sedenje. Očas posla na stolu se pojavila nova, ko
zna koja po redu, boca „kristala“. Tu je i poslužavnik
na kome je gomilica kokaina sa nekoliko besprekornih
linija. Tu je i činijica sa kondomima u zlatnom pako-
vanju. Valjda su tako predvideli potrebe svojih gostiju.
Gospođa Smit mi, kroz osmeh, daje dodatno objašnje-
nje.„Naši muškarci moraju da budu zlatni na crnom.
Mora da budu dovoljno veliki za „magnum XL“, zlatno
pakovanje kondoma, i da imaju crne „ameriken ek-
spres“ kreditne kartice. Da bude bogat i obdaren.“
„Da, da... Crno na zlatnom je „win-win“ kombina-
cija.“ Dodaje gospođa Benet kroz osmeh. „Posluži se.“
Pokazujući rukom na šampanjac i kokain.
Ide mi se kući a čekam da budem isplaćen, pa i dalje
glumim namrštenog čuvara.
„Opusti se, Strongmene. Odlično si radio večeras.
Kako si samo zveknuo onog davitelja. Ozbiljno, su-
per si bio. Sedi malo sa nama i opusti se. Više ne ra-
diš, sad si moj gost. Evo ti 400$ za odrađeni posao i još

212
 Strongmen

400$ da ostaneš još malo sa nama.“ Kaže gospodin Smit

skidajući crnu košulju sa sebe.
„Gospodine Smit, ne mogu da uzmem... Ovo je pre-
više.“ Kažem, nevešto praveći nevinu facu.
„Ma, uzimaj kad ti se daje.“ Preuzima inicijativu gos-
pođa Smit i ugurava mi, vrlo duboko, pare u prednji
džep pantalona.
„Skini taj pancir i raskomoti se. Ti si sada moj gost.
Ajde sa nama u bazen, voda je fenomenalna. Nije valjda
da se bojiš golih cura.“
Za to vreme Marta i Di šmrknule su po liniju, ski-
nule nazovihaljine i ušle u bazen, Marta skroz gola a Di
u šortsu. Za njima je ušao gospodin Smit, takođe pot-
puno go.
Gospodin Benet, koji je sada izašao iz bungalova
obučen u masivan beli bade-mantil, tera me da se opu-
stim i uživam malo sa njima. Kaže da sam odlično radio
i da hoće da me plati da ne radim. Daje mi dogovorenih
400$ i još 500$ da ostanem sa njima, popijem neko piće
i opustim se. Zahvaljujem se i kažem da mi je gospodin
Smit već platio 800$. Dok mi ugurava pare u džep ko-
šulje, domaćin žurke skida bade-mantil.
„Šta čekaš, onda? Skidaj taj pancir i ajde u bazen.
Voda je super. Uzmi i popij nešto, imaš pivo u frižideru

213
 Milan Jovanović

ako ne voliš šampanjac.“ Poziva me, sada već iz bazena,

gospodin Benet. I on je ušao skroz go.
Ko nije nosio pancir na visokim temperaturama ne
zna kakav je osećaj kad ga skineš. Pravo olakšanje. i
Ulazim u bungalov i skidam majicu totalnu natopljenu
znojem, koju zajedno sa ostatkom garderobe stavljam
na fotelju. Unutra zatičem gospođu Benet okrenutu le-
đima kako potpuno gola proverava i-mejlove na lap-
topu. Scena kao iz filma: plava kosa do pola leđa, lepo
okruglo dupe sa tetoviranom piramidom i svevidećim
okom, i bose nogice na belom mermeru dok stoji uz
mini-šank.
„Šta ti treba, dragi?“ pita gospođa Benet, okrenuvši
se i pružajući mi totalno nadrealan pogled.
„Pivo!“ odgovaram, ne verujući sam sebi.
„Još nešto?“ pita gospođa Benet, gnječeći moju de-
snu bradavicu prstima.
„Hvala. To je sve za sada.“ Grabim „hajneken“ i be-
gam napolje. Gospođa Smit je jedina skroz obučena i
nekome telefonira. Dok prolazim pored nje, šljapnula
me po dupetu. Ulazim u bazen, pažljivo da mi se ne
prospe pivo, a Marta zviždi kao muškarac. Gospodin
Benet, kome se vidi da je redovan u teretani, ne krijući
zaprepašćenje koliki su mi trapezni mišići, pita sa koli-
kom težinom radim vežbe za trapez.

214
 Strongmen

„350-400 kg.“ Odgovaram skromno.

„Molim?“
„350 mogu deset puta, a 400 svega 4-5 puta.“
„Ti si jebeno čudovište, Strongmene!“
Marta i Di se samo smeju i ljube i grickaju gospodina
Smita po grudima.
Po mojim merilima situacija je postala gusta. Znam da
moram nešto da uradim, ali nemam pojma šta. Na ve-
randi se ljube potpuno obučena gospođa Smit i gola gos-
pođa Benet, koja joj sedi u krilu opkoračivši je.
U bazenu njihovi muževi u zagrljaju dve cure.
Mnogo brine izraslina koja se sve jasnije ocrtava na
šortsu osobe Di, koja se izjašnjava kao žensko. Nikad
nisam video transvestita iz tolike blizine. Di je toliko
lepo prepravljen da izgleda kao odlična riba sa „dodat-
nom opremom“. Koliko vidim, gospodinu Smitu ništa
nije strano. Držeći se za ruke, go muškarac i Di u šortsu,
ulaze onako mokri u bungalov, zajedno sa dodatnom
opremom koju poseduje Di. Za njima, iza zavese bun-
galova, nestaju gospođe Smit i Benet. Pored mene, uda-
ljen par metara, gospodin Benet pravi talase snažno se
sudarajući kukovima sa Martom koja neprekidno gleda
u mene. Ja šokiran po više osnova. Seks me ne sabla-
žnjava toliko jer radim u porno industriji i prisustvu-
jem snimanju pornića barem dva puta mesečno, i tu je

215
 Milan Jovanović

sve predvidljivo. Ali, ovo je bilo kompletno neočeki-

vano za mene.
Moj partner „hajneken“ i ja selimo se na verandu
i posvećujemo se jedno drugom. U bazenu talasi, a u
bungalovu ritmične kretnje kroz jedva providne zavese.
Koliko me kopka ko koga, toliko i ne želim da znam.
Probam da sagledam situaciju drugim očima. Sedim
u najboljem hotelu, pijem pivce, kroz palme i oblačiće
posmatram mlad mesec, zaradio sam oko 2.000$ i gle-
dam seks uživo. Šta imam da se žalim.
Iz bungalova me poziva Di:
„Strongmen, ajde unutra. This is just fun!“ Uz smeh
lepo raspoloženih ljudi iza zavese.
Kako da joj kažem na engleskom da moram tetki da
dam lek? Kako?
„I can’t... That’s against my religion!“
Malo mi je hladno a i nazire se svitanje. Vrebam po-
godan trenutak da se spakujem i izvedem moj mađio-
ničarski trik „Big white guy disappear“. U prvom za-
tišju ulazim u bungalov da pokupim stvari. Scena koju
sam zatekao izlazi van granica moje autocenzure, ali ću
reći da su učestvovali svi ukućani improvizovanog Veli-
kog brata, punih usta oblikujući nešto nalik na kvadrat
provučen kroz malo fraktala obrazujući oblik lica Mar-
kiza de Sada.

216
 Strongmen

„Samo tetki da odnesem lek...“ i sa cipelama umota-

nim u garderobu, palim ka sigurnosti ulice. Žena koja
čisti i recepcioner gledaju ogromnog bosonogog belca,
koji se verovatno vraća sa plaže.
„Sigurno je cirkus u gradu.“ Mrmlja sebi u bradu
recepcioner.
Ja klimam glavom ovim finim ljudima, koji su ve-
rovatno jako religiozni čim se krste od rane zore. Dok
ispred hotela kao kurva oblačim pantalone i brojim pare
posle lude noći, muči me samo jedno pitanje:
„Zašto ne gase svetlo kad se jebu?“------
5:41 ulazim u lift
5:43 otključavam vrata i ulazim u stan
5:44 proveravam da l’ deca čvrsto spavaju
5:45 budim Jovanu sa čudnim sjajem u očima
5:49 Jovana: „Bio si super, ljubavi, ajmo sada malo da
spavamo.“

217
218
 Iz keca
u kec

T
og avgustovskog popodneva godine 256. pre nove
ere, u Atini je bila nesnosna vrućina. Da je tada
postojao Kamenko Katić, a nije, on bi sigurno
proglasio Atinu najtoplijim gradom u Evropi. Stanov-
nici luksuznog, novosagrađenog atinskog naselja Akro-
polj mahom su sedeli u debelom hladu svojih vila ili su,
pak, bili na privatnim plažama, krijući se od vreline koji
bi topila asfalt da je bio izmišljen, a nije. Da je posto-
jao Kamenko Katić, a nije, on bi savetovao starije Akro-
poljce i ljude sa srčanim problemima da ne izlaze na
sunce bez preke potrebe. Mudri Akropoljci su uvek bili
ispred svog vremena i, kao da su čuli Kamenkove savete,

219
 Milan Jovanović

nisu mnogo izlazili iz hladova letnjih rezidencija. Ulice

Akropolja bile su tihe i puste. Skoro puste... Dva mlada
policajca, Galis i Janakis, lenjim koracima obilazili su
sektor 1. Obojica su iz obližnjeg Termopila dobili pre-
komandu u policijsku stanicu Akropolj. Njih dvojica su
bili poprilično nadrndani, jer su morali da budu u uni-
formi i da patroliraju vrelom akropoljskom kaldrmom
umesto da uživaju na plaži. Nema više ležerne šetnje u
kratkoj policijskoj togi na dugoj plaži Termopilskog te-
snaca. Nema više naočara za sunce i mleka za sunčanje.
U prestonici vlada čelična disciplina i mora da se nosi
prestonička uniforma. Kad rade, policajci su obavezni
da na sebi imaju dugu togu, čizme, štit, mač i šlem što
je prilično nezgodno na ovoj vrućini koja bi topila as-
falt da je izmišljen, a nije. Za pendrek nisam siguran, ali
tu je bio mač.
Dok su tako Galis i Janakis držali Akropolj pod kon-
trolom, u uobičajeni mir i skoro opipljivu tišinu zario se
vrisak, kao vruć nož u maslac:
„U pomoć! U pomoć!“
Buckasta Eureka, u tradicionalnoj grčkoj tunici
marke „Just Cavali“ bele boje opšivena plavim koncem,
panično je bežala. „Pradine“ papuče već su joj spale sa
nogu. Da je neko mogao da vidi, a nije, video bi silu-
etu nagog čoveka krupnije građe, rutavog kao med-

220
 Strongmen

ved, sa vidno uspravnim pogledima na svet, kako trči za

buckastom sprinterkom dovikujući:
„Eureka, pronašao sam te! Eureka!“S druge strane, i
Eureka je briljirala na terenu. Manevri i finte telom, do-
stojni najboljih igrača američkog fudbala, smenjivali su
se jedan za drugim i, tamo negde, krajem drugog polu-
vremena, Eureka je uspela da pobegne u jedan od mno-
gobrojnih kaldrmisanih sokaka. Asfalt u to doba nije
bio ni izmišljen, ali je izmišljena policija i Eureka je baš
natrčala na dva policajca. I to ne bilo koja dva policajca.
Naletela je na dva nadrkana policajca, Janakisa i Galisa,
koji su po kazni prekomandovani baš u Atinu gde je
disciplina najjača. Za tog Galisa se mnogo kasnije ispo-
stavilo da ima gen za boks i košarku, koja tada nije bila
još ni izmišljena. Janakis nije imao nikakvog talenta,
osim što je bio visok kao car Dušan, koji isto nije bio
izmišljen u to vreme. Postupajući po usmenoj prijavi
savesne građanke, dva nadrkana policajca su vrlo brzo
pronašli i savladali popodnevnog akropoljskog egzibi-
cionistu i odveli ga u stanicu MUP-a Arhtejon.
Galis i Janakis nisu mogli da sakriju iznenađenje što
je njihovo hapšenje atinskog egzibicioniste toliko izba-
cilo iz takta šefa policije Sabonisa, koji je, posle više-
minutnog driblanja, naredio Rigasu, zameniku koman-
dira, da im svira diskvalifikujuće lične greške i izbacio
ih iz kancelarije.

221
 Milan Jovanović

Tu u hodniku, na klupi za rezerve, saznali su od ko-

lega da su uhapsili zaslužnog građanina i istaknutog na-
učnika koji ima vrlo povlašćen status. Njihovo saznanje
bilo je upotpunjeno sutradan kada su u novinama pro-
čitali da je egzibicionista koji je trčao kaldrmom, jer as-
falt nije bio izmišljen, Arhimed, poznati atinski mate-
matičar, fizičar, astronom i neshvaćeni ljubitelj koride.
Novine, koje isto nisu bile izmišljene ali ih ja u priči
ubacujem na foru „pre roka“, dalje kažu da je jučeraš-
nji dan veoma važan za fiziku jer je ugledni sugrađanin,
koji je greškom uhapšen, istrčao go iz svog kupatila da
bi obavestio sugrađane da je pronašao najnoviji Arhi-
medov zakon. Pričalo se da je Arhimed svoj zatureni
zakon pronašao baš dok se brčkao u kadi i pravio me-
tanske mehuriće u svom uvoznom rimskom kupatilu sa
italijanskim pločicama. Mnogo kasnije ime Eureka ušlo
je u sleng sa značenjem „pronašao sam“. Reč „eureka“ se
i dan-danas koristi u grčkom jeziku.
Važno je da zapamtimo da je do svog pronalaska do-
šao u kupatilu, jer su kasnija istraživanja dokazala da
veliki broj muškaraca analizira predstojeći dan ujutru,
u kupatilu, dok se kupaju, briju ili dok kenjaju. To su
trenuci samoće, bez nepotrebnih maski, kada je muška-
rac sam sa sobom. Tada se donose neke važne odluke i
zaključci. Kroz istoriju ima mnogo primera kada su ve-
like ličnosti, koje su se velikim slovima upisale u isto-
riju, odučile da nešto urade baš u kupatilu.

222
 Strongmen

Uzmimo Strongmenov primer.

Te nedelje, nekog avgusta 2264 godine nakon Arhime-
dovog otkrića, grad Majami, jedna od prestonica noćnog
života, i dalje je bio u vrhu top-liste najinteresantnijih
gradova na svetu. Strongmen Majamović, istaknuti mi-
slilac iznimne dubine misli, filantrop i ljubitelj filmova
Čaka Norisa, probudio se oko podneva u svom iznajmlje-
nom jednoiposobnom stanu. Stanovnici Majami Biča već
su se navikli da počinju svoje dnevne aktivnosti u mo-
mentu kada Strongmen otvori oči. NI ovo jutro nije bilo
izuzetak.
Začudio me je potpuni mir u stanu, što je skoro ne-
moguće ako imaš dvoje hiperaktivne dece. Naravno da
nisam sujeveran, ali pazim da ne ustanem na levu nogu.
Koristim tajanstveni prekid vatre da iz spavaće sobe kli-
znem u kupatilo. Dok sam sedeo na WC šolji, sa bla-
gom zebnjom u očima gledao sam na omanji kotur to-
alet papira. Samo racionalno i bez panike i, ako budem
imao sreće, imam neke šanse da završim prvi dnevni
poduhvat neukaljanog... „obraza“. Nakon sofisticiranog
komuniciranja sa majkom prirodom, prijatno olakšan
susreo sam se sa svojim licem u ogledalu. Tu smo samo
ja i ja. Tako olakšan, Strongmen je pristupio nanošenju
pene za brijanje. Za razliku od običnih smrtnika, Stron-
gmen se brije pod uglom od 360 stepeni, sve ukrug. On
tako sprečava potencijalne napadače da ga udare po-
sred razdeljka. Dok odsečnim potezima brijačem uklanja

223
 Milan Jovanović

dlake sa lica i glave, njegov anatomski oblikovan stomak

ne dozvoljava mu da vidi lavabo ispod sebe a kamoli po-
nositi simbol muškosti zbog koga je Strongmen dobio na-
dimak „Pendrek“.
Dok stavljam penu za brijanje, još mi odzvanjaju Jo-
vanine reči od sinoć:
„Ja hoću žensku bebu.“
Kakva, bre, ženska beba? Pa ja pravim samo muške
bebe. Zna se ko pravi žensku decu. To su ljubavnici, je-
bači... Mi, poštena inteligencija, pravimo mušku decu i
tačka.
Gledam u ogledalu da li ja ličim na ljubavnika. Pa, ne
baš. Kao prvo, skoro da sam oćelavio. Imam samo ta-
nak venac kose iza ušiju i na potiljku kao Cezar. Za ra-
zliku od većine ljudi ja se brijem ukrug, oko cele glave.
Ostaju mi blago pepeljasta bradica, obrve i, teška srca
priznajem, žbun crnih dlaka koji prkosno viri iz uveta.
Tu i tamo proviri i neka iz nosa. Šta su me, bre, spo-
pale te dlake? Umesto da sede, kao gospoda, na glavi
kao na prestolu, one se preselile na leđa i grudi glumeći
jamboliju. Čak se zavlače i u nos i uši. Kad god razgr-
nem dlačice da čistim uši, kao grmljavina mi odjekuje
čuvena izjava Pikija Divljaka po kome „dlake u ušima
predstavljaju prvi, siguran, znak smrti“. Sećam se po-
kojnog Mlađe... Nije imao mnogo kose, ali je imao žbu-
nove u ušima.

224
 Strongmen

Strašno. A kao juče da sam vezivao kosu u konjski

rep i bio skoro ćosav.
Biva mi jasnije na kog liči onaj tip što se sa mnom
brije. Postajem isti moj ćale. Sećam se kada sam ga kao
klinac gledao kako pre brijanja, gledajući se u ogledalu,
makazicama seče bele dlake sa prsne vegetacije, pa za-
tim, po proceduri, prelazi na nos i uši. Ubeđivao sam ga
da to nema veze i da ga ja volim najviše na svetu sa svim
mogućim dlakama. A, evo, sada se i meni sede zabadaju
u grudi. Direktno u srce.
Jedino mesto bez belih dlaka u koje mogu da se za-
kunem prekriva se donjim vešom. Celo je, plebisci-
tarno, pre brijanja, obloženo crnim paperjem. Pošto od
stomaka ne mogu da ga vidim, upućujem mu pogled
od martinele, preko ogledala. Kao kulira celu situaciju,
glumi nekog dečka. Pravi se da se ne znamo jer je on
u formi a ja kao nisam. Koga li on folira? Ako je meni
38, i njemu je. Nek glumi mladića nekom drugom, a ne
meni. Mi se znamo u dlaku. Mada, moram da ga istole-
rišem jer radi u rudarskim uslovima. Težak je to „leba“.
Dlake se prenose sa kolena na koleno i već primeću-
jem da i Joca komentariše njegove dlačice koje se pojav-
ljuju što na diskretnim a što na javnim mestima. Prime-
ćujem da se sve češće na duže zatvara u WC. Mora da
je od ove američke hrane. Valjda dete zato nosi laptop u
WC da sazna sve tajne varenja „american pie“. Valja se.

225
 Milan Jovanović

Blago njemu, bar ima Internet da može da se edukuje.

Ja sam imao video-rikorder veliki kao osrednji kofer i
jednu jedinu kasetu koja se izlizala na određenim sce-
nama i postala crno-bela. Nemalo puta sam hvatan, od
strane ukućana, u brzom zakopčavanju pantalona i na-
padnom ignorisanju kliktanja mehanizma, video-pro-
zora u svet seksa, koji se isključuje. Moji roditelji, ljudi
širokog duha, nisu našli za shodno da me plaše suše-
njem kičme, tako da sam ja sada krunski svedok u osudi
praznoverja oko sušenja kičme.
Sa penom na glavi, kao Jeti, sa svojih 145 kg gusto na-
slaganih na skelet od 194 cm uopšte ne izgledam kao da
mi se osušila kičma. Naprotiv. Za izgled čoveka kome je
hirurški odstranjen vrat krivi su moji trapezni mišići.
Oni su toliko nabrekli da mi povlače celu majicu nagore
pa mi se vidi stomak. Od tona i tona tereta prevaljenih
preko mene svi mišići su mu hipertrofični, odnosno na-
bubreli. Tako i stomak. Umesto lepih pločica, ja imam
sef. Nema ništa da se ljulja, mrda, ali je vidljivo. Godi-
nama ubeđujem ljude da sam ja snagator i da nemam
salo... pa pričam kako mi to pomaže kod dizanja kugli,
kod prevrtanja automobila... Tu su i masivne podlak-
tice veličine Popajevih i neobjašnjivo pune butine zbog
kojih moje ogromno dupe izgleda kao kikiriki. Imam
sve što je potrebno da ljudi sklone pogled kad se susret-
nemo na ulici.

226
 Strongmen

Od kada sam u Americi, kao da sam počeo da se us-

poravam. Ne izlazi mi se onoliko kao ranije. Čak mi se
uopšte i ne izlazi. U klubove ne odlazim, osim ako u
najavi nemam zaradu od barem 200$. Mnogo se glupo
osećam kad nije tako. Radim skoro sve isto i umesto da
zaradim ja još potrošim stotinak zelenih. Ispada da ne-
mam vremena i da zarađujem i da trošim. Tako da kad
ne radim, radije se odlučim da sedim kod kuće. Ber-
mudski trougao je zakon. Kauč–daljinski–televizor je
misteriozna zona u kojoj su mnogi ljudi nestali ili su se
probudili tek ujutru kada ih pusti neobjašnjiva sila koja
pojačava gravitaciju.
A i ta gravitacija kao da na mene deluje jače. Stalno
sam, bre, nešto umoran. A stalno radim. Život mi se
pretvorio tačno u ono čemu sam se rugao kao mlađi:
posao–pidžama–posao. S tim što sam ja, kao zaslužni
borac za prava radnika, dobio apgrejdovanu verziju
pidžama–posao–posao–pidžama. Svakog dana radim
na dva radna mesta. U svakom trenutku negde kasnim
ili me barem neko ili nešto čeka. Sa porodicom se vi-
đam u protrčavanju. Zbog ritma života koji mi je na-
metnut, samo vikendom provodim vreme sa porodi-
com. Njima su radni dani spori i nesadržajni jer se čeka
tata da ih organizuje. Pokušavam da ne pokazujem da
sam premoren i neispavan. Zasad ide nekako. Za ko-
motnije življenje potreban je ipak dobar biznis. Plata
je dovoljna samo za preživljavanje. Jedva čekam vikend

227
 Milan Jovanović

da se izigram sa decom, a bogami i sa Jovanom. Tada

obično kupujemo provod na kilo u nekom od zabavnih
parkova, odlazimo na NBA utakmice, šoping, ... Pa kad
se deca uspavaju, ispunjavam nagomilane bračne oba-
veze. Kao poštena inteligencija.
Događaj koji nam solidno ubrza kulturno-zabavni sa-
držaj jeste kad nam neko dođe u goste. Onomad nam, di-
rektno iz Srbije, bili Žika Pakom i Nino. Pre njih bio i Tri-
jada Goran. Bili i neki blogeri, pa neki naši NBA košarkaši
što sudiji jebali „i ćerku“... Bio i Zvonko Karanović, koji i
dalje vešto eskivira „NIN“-ovu nagradu. Skoro nam u go-
stima bila i Milica, naša drugarica koja studira Hjustonu.
Kao u pesmi Džonija Štulića, igra košarku i sluša Igi Pop.
U stvari, igra odbojku i sluša hip-hop. Nekada sam sa nje-
nim ćaletom trenirao u istoj teretani. Još mi je u sećanju
kao kržljavi devojčurak koji je razvlačio neku Barbiku po
teretani.
Vidim da i je Jovanu zaintrigiralo zašto se ponašam
prema Milici kao prema detetu. Pa zato što je još devoj-
čica... Zato što sam drug sa njenim tatkom i pamtim je
kada se po teretani igrala sa lutkama, dok smo mi zlo-
stavljali šipke i tegove po teretani.
„Pa, Milane, da te obavestim, nas dve smo isto godište.“
Auuu, kol’ko sam mator. Kad sam ja osvojio prvu titulu
i oreol najjačeg, Jovana je presvačila Barbiku i pravila kola-
čiće od blata. Ona je po godinama bliža Joci nego meni.

228
 Strongmen

Probam pristrasno da u ogledalu nađem sličnosti sa

imaginarnim prototipom ljubavnika. Ajde, lepo je da se
ima malo deblji vrat. 10 cm deblji nego Tajsonov. Pa i
ramena veličine tostera. OK su i grudi kao dve nagazne
mine... Ali stomak... Da probam da ga ignorišem?Kap u
prepunoj čaši je izvesni Simone Kavaleti, totalno nebi-
tan lik koji je nepozvan ušao u moja svakodnevna ana-
liziranja. Bio sam prisutan kada su Milica i Jovana ko-
mentarisale kako je Simone strašan frajer, a on je, po
meni, ružan u pičku materinu. Dobro, nisam ni ja neki
lepotan, ali barem nemam ogroman nos i izrazito ne-
pravilne crte lica, nasumično raspoređene kao na Pika-
sovoj slici. Morao sam da pitam.
„Šta je, bre, to toliko dobro? Zašto je on dobar frajer?“
 „Vidi pločice na stomaku.“ Odgovoriše horski Jovana i
gošća nam Milica.
Šta, bre, pločice? Jebale ga pločice! Ima ramenca kao
dete od 12 godina. Na jesen stavlja kamenje u džepove da
ga ne oduva vetar. Ali, šta vredi što nije građen po mom
ukusu kad je popločan na stomaku kao i svaki treći, a
možda i svaki drugi, stanovnik Majami Biča.
A ljudi preko 140 kila sa benčom preko 300 nema.
Pa ako sam mogao da gurnem toliki benč, mogu i da
se uklešem. To su samo dijete i trening... Mesecima.
To je izazov, a gde je izazov tu sam ja. I kao da je duh
Arhimeda ušao u mene, sa nasapunjanom glavom i

229
 Milan Jovanović

delimično obrijanom bradom, doneo sam odluku i po-

žurio da je saopštim mojoj princezi. Rešio sam da na-
pravim jednu malu Jovanu po cenu raskidanja spon-
zorstva švajcarske banke u vidu sefa sa mog stomaka.
Onako euforičan, potpuno go, naoružan samo egom,
utrčavam u dnevnu sobu da podelim svoju sreću i ushi-
ćenje sa svojom lepšom polovinom:
„Eureka, Jovana... Eureka! Pristajem! Odlučio sam...“
Jovana je sedela za stolom sa slušalicama priključe-
nim za laptop i blago se okrenula da me vidi. Malo me
je zbunio skroz zblanut pogled moje lepše polovine, ali
sam nastavio da objašnjavam sa sve penom za brijanje
na glavi koja je već počela da curi:
„...počinjem dijetu, pravim pločice na stomaku. Izgledam
kao latino ljubavnik i BANG. Pravimo malu Jovanu...“
Dok sam sav ushićen hodao stazama pronalaska Ar-
himedovog zakona, počeo sam da bivam svestan ugla
kamere na kompjuteru.
„Nisi li ti, mama, na četu sa nekim?“
„Jesam. Sa tvojom mamom i sestrom...“
„Pa nije valjda i kamera uključena?“ pitam iz očaja.
„Vidiš da jeste.“
„Tata, eno ih baba i teta na kameri.“ Potvrđuje mali
Ivan moje sumnje.

230
 Strongmen

„Jebo ja tehniku. Ne može pošten svet ni da se pro-

šeta go po kući dok se brije.“ Izgovaram dok se brzinom
teleportacije selim u privatnost kupatila. Iz kompjutera
se čuje samo coktanje:
„C, c, c, c, c, c...“
Prvo što sam čuo kad sam ušao u kupatilo bilo je
snažno „buć“. Ideja sa dijetom i pločicama pala je u
vodu pre nego je i počela da se realizuje. Jebiga, pro-
bao sam da budem moderan po nekim metro standar-
dima. Nije baš najslavnije. Ali mi i dalje ostaje rezervna
varijanta koju su smislili iskusni mangupi mnogo go-
dina pre nego sam ja počeo da dižem tegove. Kao što u
kartama postoji Cukićevo pravilo, tako postoji i jebačko
pravilo o modi:
„Tvrd kurac i crne cipele nikad ne izlaze iz mode.“
I evo mene, da isfoliram šta se isfolirati dâ. Sedim
za kompjuterom i na sajtu za onlajn prodaju obuće ku-
pujem treći par crnih cipela. Kad već teram modu da
je teram do jaja. Tako da u Majami Biču Strongmena
možete videti čak i na plaži u crnim salonskim cipe-
lama. Da se zna koj kosi a koj skuplklja skakavci... Ili
tako nekako.
Što kažu iskusni kladioničari: Idemo iz keca u kec.
Pravim žensko dete pa šta bude.

231
232
 Proročanstvo

U
Americi sam već dugo. Čini mi se predugo. Pri-
sećam se dana kada sam kao gastarbajter po-
četnik, bez ikakvih papira, spavao na patosu i
hranio se za 3 dolara dnevno. Jedno vreme sam bio bez
posla i živeo u stanu bez struje i nameštaja. Bila je baš
zajebana situacija, idealna za odustajanje od američ-
kog sna. Jedino me je održavao motor na nuklearni po-
gon marke „moramo uspeti“. Jakom voljom i veštinom
preživljavanja dostojne najboljih komandosa, relativno
brzo sam savladao prvu koru američke pite od koje če-
sto trnu zubi. Dobacio sam se do laskave titule gastar-
bajtera profesionalca. To znači da imam kola, pun fri-
žider, ne kasnim sa kirijom za stan, ne zagledam cenu

233
 Milan Jovanović

baš svega što kupujem. Jednom rečju, mi profesionalci

nemamo preterane oskudacije osim, možda, poslednjih
par dana pred platu. Ako se dobro koncentrišem, mogu
u gužvi da prođem kao Amerikanac starosedelac. Vre-
menom sam na novom kontinentu stekao sasvim so-
lidan krug prijatelja. Ali, nekako mi uopšte ne paše u
druženju sa ljudima u Americi. Što je najgore, čini mi
se da je problem u meni. Izgleda da sam ja postao za-
drt i nedruželjubiv. Ne pronalazim sebe u ispijanju piva
uz hamburger dok gledamo neki od čudnih američkih
sportova nedefinisanih pravila ili, s druge strane, pro-
nalaženju mana Americi i veličanju duhovnih vredno-
sti Srba uz prasetinu. Takva druženja osećam kao od-
lazak na ručak kod ženinih. Pa je sve ukusno, pa su svi
ljubazni, a ti jedva čekaš da posluže kafu i da se izgubiš
u vidu lastinog repa. Vrlo veštim manevrima uspeo sam
da napravim oko sebe tampon-zonu i da se ne družim
ni sa kim osim sa porodicom. Jednostavno, tako to ose-
ćam. Kao i svi gastarbajteri tako sam i ja ukapirao šta
znači da sunce tuđeg neba neće baš da greje kako smo
mi navikli.
Ovako krupan, glumeći telohranitelja, sticajem okol-
nosti počeo sam da bivam zajednički imenitelj većine
džet-set događaja u Majamiju. Imao sam privilegiju da
vidim taj, nazovi, džet-set iznutra. Da ih vidim kako se
raduju i kako plaču. Da znam ko kad i sa kim. Čuvao
sam ljude u usponu, ali i ljude u padu. Čuvao sam ljude

234
 Strongmen

opijene srećom, ali i ljude koji se nikada ne smeju. Bio

sam telohranitelj zaljubljenim parovima, ali i ljudima
kojima sam bio samo sekundant dok se biju i iznose ga-
dosti iz njihovog bračnog života. Bez pokazivanja za-
brinutosti na licu, ulazio sam u najluđe i sasvim neza-
mislive situacije. Radio sam na žurkama visokog rizika
obučen kao policajac u akciji razbijanja demonstracija.
Dešavalo se da se veselo veče preokrene u krvavi obra-
čun sa veoma ozbiljnim posledicama.
Na poslu su mi se iz dana u dan smenjivali doga-
đaji po kojima može da se snimi sasvim solidan akcioni
film. Provod mojih klijenata često izgleda kao večita
novogodišnja noć pokrivena snegom biljke koja raste
u Kolumbiji. Dežmekaste rukice stanovnika „Forbsove“
liste milijardera šampanjcem zalivaju kompjuterski di-
zajnirane grudi ambicioznih mladih dama, natapajući
skupom tečnošću svuda razbacane zelene novčanice.
Lečeći komplekse, koje ni ne želim da zamislim, moji
klijenti naručuju konvoje šampanjca sa obaveznim va-
trometom kako bi lepota njihovih brojnih dvestomeseč-
nih prijateljica bila vidljivija kroz plavičasti dim skupih
cigara. Koristeći alkohol kao ski-lift penju se uz koka-
inom zavejano veče, praveći slalom između svojih de-
mona koji ih progone, podsećajući ih kako su se obo-
gatili. Nije zgodno, baš u subotu uveče, da se prisećaju
svih onih koje su zgazili parkirajući svoj najnoviji „rols
rojs“ ispred „Forbsovog“ kluba milijardera.

235
 Milan Jovanović

Mereći distancu sa koje posmatram raskalašne kli-

jente, postalo mi je još jasnije da sam ja naš čovek u nji-
hovim redovima. Jednostavno sam osetio da ja nisam
deo tog sveta a da imam jedinstvenu priliku da prene-
sem nama kako je to tamo negde što viđamo samo na
televiziji, i to mahom u friziranom obliku. Osetio sam
odgovornost i potrebu da sačuvam od zaborava priče
koje se preda mnom same pišu. Ispričane priče su pro-
sto izlazile iz mene ostavljajući mi samo dve mogućno-
sti. S obzirom na to da se ni sa kim ne družim, mogao
sam samo da pričam sam sa sobom dok hranim golu-
bove u glavnoj ulici, rizikujući ptičji grip, ili da počnem
da beležim šta mi se dešava.
U početku sam pisao krišom, samo za sebe, imajući
osećaj da kradem tuđe doživljaje. Vremenom mi je po-
stalo jasno da je to i moj život. Kada sam pisanjem ste-
kao malo rutine, počeo sam da čitam svoje zapise Jovani
i da putem i-mejla šaljem drugovima. Cele noći sam se
dvoumio da li da svoju prvu priču zakačim u vidu bloga
na naš najposećeniji sajt. Bio sam nemalo iznenađen či-
tanošću mojih „Miami vice“ priča. Ubrzo je usledilo još
prijatnije iznenađenje i ponude od najuglednijih časo-
pisa da pišem za njih. Opijen ponuđenim prostorom u
eminentnim magazinima bio sam spreman da se ponu-
dim da pišem besplatno. Na sreću, moju euforiju kana-
lisao je moj dragi mentor, bivši premijer iz Niša koga

236
 Strongmen

ne bih imenovao, nežno me uputivši u tajnu autorskog

honorara. Rekao je:
„...Lepo je to što pišeš, ali treba da znaš da te cene
onoliko koliko te plate.“
Kada sam se uverio da me cene, počeo sam da pi-
šem. I to baš da pišem. Vremenom mi je postalo jasno
da priče koje vrišteći izlaze iz mene oblikuju sasvim pri-
stojnu knjigu. Ionako sam se odavno zafrkavao da se
čita do dvadeset pete, od dvadeset pete do trideset pete
se razmišlja, a nakon trideset pete se piše, ako imaš šta
da kažeš. A meni se čini da imam šta da kažem.
Sumirajući moj američki život i pisanje, nekako ne
mogu a da se ne prisetim večeri kada sam odlučio da
odem u Ameriku. Te novembarske noći u iznajmlje-
nom stanu slavili smo titulu svetskog prvaka u pauerlif-
tingu. Sedeli smo i pravili planove za moju budućnost.
Kum Jurica bio je najkonkretniji i najvidovitiji. To slav-
lje je imalo jednu dozu gorčine usled moje loše finan-
sijske situacije. Više od godinu dana nisam uspevao da
sebi i porodici obezbedim pristojnu egzistenciju u sre-
dini koja prašta sve samo ne uspeh. Osećao sam se kao
albatros iz one Bodlerove pesme kome džinovska krila
smetaju da kroči.
Veoma jasno pamtim besedu mog kuma Jurice, koji
je nakon četvrtog piva bio veoma nadahnut opisujući
do detalja svoje viđenje moje budućnosti:

237
 Milan Jovanović

„Kume, gledam te koliki si, dva čoveka si pokva-

rio. Imaš dva deteta, dva fakulteta... Šta ćeš ovde u Sr-
biji? Ovde ljudi ne vole tuđ uspeh. To ih podseća na nji-
hove neuspehe... Nego, ti lepo da kupiš kartu u jednom
smeru i pravac Majami.“
„A zašto baš Majami?“
„Pa tamo nije ’ladno, ne mora da se troše pare na
garderobu. Mož’ ceo dan da budeš u šorts i papuče...
Odeš lepo u Majami i pravac u najbolju diskoteku. Kad
te vide tolikog velikog, ima da ti daju posao odma’. Će
se desi neka frka, neka tuča... Ti će se umešaš, iskršiš
dvojicu-trojicu, onih nabildovanih, i ima da napraviš
reputaciju odmah. Tu će te vidi neki bogataš, ima da ti
ponudi da mu budeš telohranitelj...“
„I baš telohranitelj?“
„Ma, naravno. Kume, ima da te plaća 200-300 do-
lara samo da mu stojiš uz sto dok večera sa švalerkom.
U tu istu diskoteku ima da upoznaš nekog ko će da pro-
vali da si pametan, da si magistar i ima da te zaposli kod
njega u firmi. Ti kakav si ima da počneš da ga treniraš i
on će se oduševi kako brzo napreduje. Posle će ti pomo-
gne da napravite neki sajt ili nešto na Internetu da pro-
daješ svoje znanje iz tegova...“
„Je l’ na kilo?“
„Kume, samo veruj u sebe...“

238
 Strongmen

„Živeli!“
„Aj’, živeli! Gde sam ono stao?“
„Da napravim sajt...“
„Tako je. Ima da upoznaš ove poznate sportiste i
glumce. Garantujem da će ti neko ponudi ulogu u
filmu. Neki akcioni film, pošto nisi baš za ljubavne. Re-
cimo, da bacaš Harisona Forda iz helikoptera. A ako ni-
šta drugo, će da budeš telohranitelj nekom poznatom
pa će te gledamo samo na televiziji. A onda..“
Tu kum, bogami, zastade par sekundi i zagleda se
kroz prozor.
„Šta onda?“
„Pa, zašto da ne napišeš knjigu. Da napišeš kroz šta si
sve prošao po Amerikama. Garantujem ti da će da bude
bestseler.“
„Kume, pij to pivo da se ne greje...“
„Dobro, dobro... Samo ti zapamti šta sam ti rekao.“

239
 Milan Jovanović
STRONGMEN
2008.

I izdanje
Izdavač Alnari d.o.o.

Za izdavača Saša Petković

Urednik biblioteke Vasa Pavković

Lektura Jasna Karamarković

Dizajn i prelom Dušan Mišić

Fotografija na koricama Milan Josipović

Štampa Plavo slovo, Beograd

011/3095-566

Plasman 011/3046-547
office@alnari.rs
www.alnari.rs

Tiraž 1.500 primeraka

CIP - KATALOGIZACIJA U PUBLIKACIJI

Narodna biblioteka Srbije, Beograd

ЈОВАНОВИЋ, Милан
Strongmen / Milan Jovanović. - 1. izd. - Beograd : Alnari, 2008
(Beograd : Plavo slovo). - 240 str. ; 21 cm. - (Biblioteka 011)

Tiraž 1.500.

ISBN 978-86-7710-319-4

821.163.41-31

COBISS.SR-ID 154470156

240