Дамир Недић

КАДА КАМЕН ПОЛЕТИ

едиција
златни даси

уредник Татјана Јанковић

дизајн Владимир Ранковић

на корици
Макс Ернст
Када се светлост шири
фротаж, 1925.
Крагујевац, 2019.

3
 ДОВОЉНО ДУГО
И ДОВОЉНО ЧВРСТО
Џеп

Завукао је руку у џеп,

као у туђу, женску ташну.
Нашао је жути папирић
са посветом, смешком и пољупцима
нацртаним некада њеним покретима.
Штрецнуо се,
побегао у кишу
и дуго размишљао колико би боље прошао
да је у џепу једноставно налетео
на обичан, зарђали жилет.

7
У Суботици

Овај град не личи на град,

нити на нечији поглед.
Овај град мирише на коње и запрегу,
хладноћу, мочвару и старост.
Она је негде североисточно одатле,
малим стопалима шпарта великим тргом
и грли се сигурно чврсто,
као што он никада није могао
у том граду,
који је требало да буде његов,
та жена која је требало да остане његова,
упркос себи, њему и свима.
Он сада у глави чује пуцкетање,
то је због њених уста
која управо сада грицкају запиеканку,
сви то знају,
виде као на филмском платну.
Она затим отреса мрве са џемпера,
са њима и његове власи,
спрема се да пође назад
Њима,
са којима оне постају жене
и којима се на крају враћају,
Њима који личе на поглед људи
у београдском јавном превозу.
Краков више није његов,
како и може бити после њених корака по њему.
Дани више нису њихови,
зато што она сада плива ка пучини
а он се и даље на обали игра са каменчићима.

8
Ни свет више није исти,
нико не осећа мирис спаљеног меса у Одеси
и сви тихо, онако неприметно али муњевито
добијају поглед људи
из београдског градског превоза.

9
Баш му је требало

Ово није радио дуго

и ово му је баш требало.
Као што му је требало оно вече
када си завијала дуван,
као што се нечији живот савија
а потом нестане међу прстима.
Као оно вече у равници када били сте врачеви,
неки нови, неки стари,
неки далеки и нејаки пророци.
Или као онај дан на тврђави
у згради у којој још ржу коњи
док гудала прелазе преко жица,
као што човек прелази преко реке.
И оно дрво гинко,
поред којег су седела два странца
са мислима ко зна каквим,
ко зна чијим и ко зна због чега.
Као ноте и речи,
књиге и гудала,
као ноћ и дан што додирну се
сваког јутра и вечери,
пре него што крену даље.
А даље је негде или нигде,
као и он који је рекао извини,
као и она ко је упитала зашто.
Све ово није радио дуго
и баш му је требало,
да види песму коју је назвао њеним именом
и да види њу коју је назвао својом песмом.

10
Дан после

Овај дан обасјава и реже

сваки покушај да дохватим сутра.
Постао сам пас згрчен у баченој кутији,
мачка заривена у контејнер
што такмичи се
са промрзлим прстима бескућника.
Снег почиње да пада,
сасвим једноставно,
баш као ја до јуче
на њено дуго ћутање и кратко „добро”,
потезе четкицом по платну ноћи
и те очи које су ме гледале
као да гледају у Лисабон
а не у дете њива без мотика,
оца старости без искуства.
Годинама сам је пратио,
као светла ухода дивљих птица,
држећи на повоцу све њих
чије сам дане крао а ноћи отимао,
њих које су знале да ломе све по списку
од костију до фарова.
Чекао сам да она коначно роди
све наше пропуштене сате
и залепи све моје полупане фарове.
Ни слутио нисам да ће брже од њих
полупати сва моја стакла истовремено,
да ни руке неће употребити,
ни сукњу изгужвати,
ни једну седу створити.
Можда све то само ја тако видим,

11
као што сам видео да је запуцала
ноћ на дан,
флаша на чашу,
сећање на снове,
снови на јаву у којој ме је оплакала
само трен пре него што је мирно
позвала такси до куће.
Данас од јуче ни заноктица није остала,
само горак осећај
који човека тера да се запита
треба ли крила цртати или ломити.

12
Загрљај немоћи

Осмех као руковање дипломата,

растапа се у сузе.

Исто тако врачаре некоме

олово растопе у судбину.

Од папирних марамица,
на меким трепавицама,
остају беле мрве.

Птице их неће покљуцати.

Не можеш пружити више од загрљаја

из кога не настаје живот,
већ се отелотворује немоћ.

13
Довољно дуго и довољно чврсто

Ако неки човек, случајно,

онако док корача улицом,
угледа неку кожу, косу и врат,
очи чак и не мора да види,
загрли неку жену
или је случајно загрли у неком мраку,
а да није чуо иједну њену реч,
а да није видео ишта од њеног тела
осим нејасне силуете
у тренутку док јој је припаљивао цигарету.
Одмах потом он може да оде
или да остане и да настави да је грли.
А ако настави да је грли
док врапци скакућу по плочницима,
ех како су тада лепи врапци
као њена размазана шминка,
као радници на скели,
као жена што продаје штипаљке по баштама
кафића,
као поглед незапослених песника
свакодневице,
као џин који руши авионе изнад Газе и
Луганска.

Ако тај човек настави довољно дуго

и довољно чврсто да грли ту жену,
којој је сада видео тело и чуо речи,
па чак и ако му се не свиди
ни то тело, ни те речи,
потребно је само из неког разлога,

14
самоће, досаде, сажаљења
или било чега другог,
да настави да је грли
довољно дуго и довољно чврсто,
док се смењују дани,
док пролазе месеци
и сигурно је да ће је заволети,
као што се заволи криво, труло дрво
које сваког дана шушти под прозором,
као горки, бљутави дим цигарете што се заволи
и огавни укус љуте ракије што заволи се,
што опије те.

Ако се нека обична жена,

просечна, непозната, случајна пролазница
довољно дуго и довољно чврсто грли,
сигурно је да ће је човек заволети
као овај народ мртве,
као мој комшија ратне злочинце,
као моји родитељи митове, сујеверје и
конформизам.

Е баш тако некако човек заволи

ту неку случајну жену
и баш тако жена заволи
тог неког случајног човека
и све то само и једино зато
што ју је из неког
ко зна ког разлога
грлио довољно дуго
и довољно чврсто.

15
ЕХО
Код Емила

Његовим рукама и очима скројена одела,

војнички постројена као и увек, висе у регалу.
Емил више не може лако да их пронађе.
„Често идем у шетњу” – каже,
закључујемо да лаже а ипак климамо главом.
Он још увек прати моду,
посматра све те певаче на телевизији
иако му није јасно коме певају.
Да му руке нису постале крхке а вид замућен
сашио би једно одело по новој моди.
Затим погледа урамљени гоблен на зиду.
Исприча нам колико је у њега уложила труда
његова покојна супруга,
како је некада имао понуду да га прода
и то за невероватно велике паре,
али није.
Мило му је што није.
Срећан је због те одлуке
и смешка се тихо,
скоро па задовољно,
гледајући у гоблен на зиду.
Затим нагло пресече поглед,
упита када нам креће воз
и отвори врата која су шкрипала,
још увек се питајући
шта ће толико певача на телевизији
и ко су ти људи којима је данас до песме.

19
Баба Анка

На зиду у њеној соби виси

календар из седамдесет и шесте године.
Док испија треће пиво
каже – у то време се боље живело.
Потом псује Мађаре, Србе и Цигане,
гласно, да је цео комшилук чује.
У седам увече доврши четврто пиво,
залије цвеће и одтетура се у кревет.

Једне вечери се није чула

и зато је покојни комшија Атила,
са којим је некада уз осмех пила кафу,
дошао у њену кућу и нашао је у ходнику
како беживотно лежи на поду.

На сахрани није било попа ни говорника.

Људи су донели цвеће и коментарисали
сахрану,
срамотну попут баба Анкине вике.
Атила је попио пиво и почео да псује,
све по реду, као што је она радила.
Али га нико није чуо,
пошто је он одавно већ био мртав
и више није био ни Мађар, ни радник, ни човек,
већ заборављена и измењена прошлост
као календар из седамдесет и шесте године
који и даље виси на Ангелином зиду.

20
Данијел

Војни објекат Техничко-ремонтног

завода у Медни код Крагујевца
у потпуности је уништен у
експлозијама. Погинуле су четири
особе, 30 је повређено, а 74 евакуисано.

Јуче сам са терасе посматрао дим.

После неколико детонација
почео је да се пење са брда изнад града,
јурећи према облацима
са намером да их оплоди или убије.

Замишљао сам како је Данијел шћућурен

међу свим тим експлозивом који је паковао,
остао без неких делова тела или живота.

Нисмо се видели још од онда

када смо скупљали празне паклице цигарета,
играли фудбал један на један
а он ме успешно предриблавао
у својеручно стотину пута ушиваним
патикама,
када смо брали трешње у комшилуку
и причали о ноћним морама
због којих не смемо да спавамо,
сахрањивали кртицу коју је уловио мој мачак,
разматрајући смисао живота
људи, кртица и мачака.
Данас сам чуо да је комшија спасилац
остао без слуха, свести и униформе

21
од јачине детонације у „Медни”
у којој за време несреће
Данијел ипак није био.

А можда је и био тамо,

попут делова наших живота,
па су се заједно претворили у дим
који је јурнуо да оплоди или убије
облаке над нама.

22
Одлази колона нелегалних

Посетили смо запуштено одмаралиште иза

града,
скривено између липа, храстова и брда,
претворено у избегличко прихватилиште.
Дочекали су нас њих седамдесет двоје
легалних
и још око педесет нелегалних.
Особље каже да када једу, спавају или се
умивају
не можеш видети разлику,
јер нелегални, баш као и легални,
на исти начин жваћу, сањају и водом пљускају
лице.
Коврџава Селма од можда шест,
седам, осам или колико већ година,
бори се рукама, ногама и зубима,
баш као и легални што боре се,
за следовање донетог школског прибора
у кесама са ликовима из цртаћа.
Када су нам све из руку разграбили, отрчали
су.
Остали смо ту још неко време,
неми у хладу старе липе
и посматрали сопствену немоћ
како нам се руга, из још увек раширених руку.
Селма је направила капу од освојеног блока
број пет.
Кришом је гледате како са колоном нестаје иза
кривине,
док им трагове замеће ваш уздах олакшања

23
и прашина коју праве нови багери,
рушећи старо прихватилиште.

24
Ехо

Жена по баштама кафића продаје

блокчиће, жваке и штипаљке.
Носи празне очи,
црну похабану тунику
и танке дрхтаве руке
ишаране плавим венама.
Пре него што понуди да нешто купите
упита да ли сте студенти,
ви се штрецнете од тог празног
погледа, тунике и гласа.
Ако кажете да јесте,
саучеснички вас погледа празним очима
и упути се ка суседном столу,
остављајући за собом ехо
који ће вам нешто прошетати кроз кости
док грчевито стежете
празне дланове.
Или непотребне
блокчиће, жваке и штипаљке.

25
Гађао сам лајф-коуча лубеницама

Нису очи мисли.

Није лице глава.
Није ватра Сунце.

Влажна трава
мирише на полупане лубенице

26
Слегнеш раменима

Ти ниси никоме отац, син ни друг.

Седиш у фотељи, мекој и удобној
попут људи који ти доносе вирмане на потпис.
Гледаш кроз прозор како ничу
све те скеле широм јадног града
и осећаш се као велики паук.
У подне отвориш новине и прочиташ наслове,
само слегнеш раменима,
а затим узмеш да провераваш
да ли је свака ствар на свом месту.
Остатак дана проведеш тако
бесомучно ређајући оловке и роковнике по
столу.

Када падне мрак

обучеш пиџаму,
слегнеш раменима
и наставиш да спаваш.

27
Ти си

Ја сам Марко и често трпим ударце

по леђима, шофершајбни, прозорима куће,
старачким дединим ногама,
свеже избријаном очевом лицу
и сестриним образима,
само зато што се љубим са Миланом.

Ја сам Рамадан,
имам четири разреда основне школе,
тамну масну кожу, кућу од картона
и две рупе од ножа у грудима
из којих нешто цури
по мартинкама са белим пертлама.

Ја сам Иван,
мада ме овде зову Шиптар, Шиптарчина и
дошљак,
зато што су ми спалили кућу,
протерали на север,
силовали сестру
и дали привремени смештај уместо смрти.

Ја сам Јелена и по целу ноћ рибам подове,

језиком чистим ципеле и голе удове
задриглим лопужама
који на ТВ-у причају о поштењу.
Нисам члан партије,
имам гладног сина од две године,
неплаћене рачуне
и немам новца за цитостатике.

28
ТИ удариш Марка,
избушиш Рамадана,
пљунеш на Ивана,
згазиш по Јелени,
заријеш нож у меки трбух човечности
и постанеш предводник
стаду исфрустрираних звери.

29
ОВДЕ ЈЕ ГЛАД ИСТА
Истанбул

Камен је клизав,
босе ноге су га обрађивале хиљаду година.
Наргиле су у подруму,
покрај њих леже слике са ликом Че Геваре и
Ататурка.
Султанахметом ходају увијени и одвијени,
као навијени ходају у круг,
Топкапи, Аја Софија, Плава џамија...
Пешаци и аутомобили се гурају на улици,
Цигани у трамвају седе на поду,
ђеврек и шкољке са лимуном миришу на нас,
невидљиве за све те паше, султане и
инвеститоре.
Поред тезге се погађају намирисани Немац
и насмејани продавац од дванаест година.
Златни рог заривен у Европу
дели је на нову и стару, нашминкану и
умивену,
на борбу између стаклених зграда и препуних
тргова,
голих, сувих руку и водених топова, сузаваца и
закона.
Седиш на крову хотела окруженом лалама и
мирисом лаванде,
гледаш Босфор где су толики бродови горели
попут Совјетског Савеза и Југославије.
Дечко поред тебе прича о лепоти града,
свом хедонизму и наредним путовањима,
сиротињи која ружи метрополе,
гладнима који су само јебени нерадници,

33
тати који у Србији има успешну фирму.
Више не слушаш људе око себе
да не би прегласно некога опсовао,
само посматраш једне татарске очи
схватајући да је овде глад иста
као у Азији, Африци и Америци.

34
Вране

На Новом Београду око мртве вране скупило

се јато.
Свака од њих носи дрвце у кљуну,
полаже га поред оне мртве и потом одлеће у
тишини.
Тихо одлећем и ја, малим авионом у Варшаву
где октобар има лице новембра
и где на смену господаре ледени ветар и
упорна киша.
Хватам кравату, гутам вотку и превише сам
гласан
док ме са једног зида посматра мртви папа
а са другог измрцварени Исус.
Човек у оделу тврди да је планета превелика
за овако мали број гробова.
Један Француз се хвали ширењем утицаја
путем културе
а не жели да чује за руднике у Африци,
колоније и бомбе.
Турцима се не свиђа што помињем Курде
па мене и Бурјата избацују на улицу.
Ујутру осећам ране од тихе истине и гласне
бајке.
Ходам поред Висле а злокобни кашаљ ме гуши,
од ветра испуцала уста затежу и пеку,
док мокро тело више и не осећа ударце кише.
Изгубио сам дах и легао под голо дрво
на коме чучи и гракће јато врана.
Затворио сам надувене очи и вране су одлетеле
у тишини.

35
Америке

Можда су Америке у шареним спаљеним

шаторима
и увелим црвеним главама
окићеним сасушеним крилима птица.
Можда су у колонама које пливају, трче и пузе,
Африком, Азијом и Европом у жици, зидовима,
узимању отисака, ДНК, утисака и камата.
Можда у наредби за више реда, рада и мира
који исијава у закључку да је боље продати
слободу
за миран живот, нечисту савест и прљаву
технологију.

Све је складно, весело и мирно

у голф клубовима, тржним центрима и
базенима испред вила.
Заштита реда и мира је успешна.
Управо сада пуца на црнца
који одбија да спусти пушку уперену у своју
главу,
умишљајући да има право на одлуку
чији метак ће у његово тело,
која порука ће у њихов свет.

36
Словенија

Личе на хипстере, планине и мора.

Личе на нешто ново,
на нешто старо личе.
Моји балкански другари се смеју
њиховим очима, покретима и речима.
Ја се смејем мојим балканским другарима
зато што не виде исту мисао,
у оку затурен исти корак.

Воз јури покрај нас ка срцу запада.

На перону ни пикаваца, папирића и
испљувака.
На светиљкама попут ишчупаних бамбуса,
ни муве, лептира, ни комарца нема,
никога ни да те засере ни да те угреје.

Она сувише тихо прича

па се не чује врисак људи, жена и деце.
Не чује се вапај, па и ја ћутим
том дивно одвратном хладноћом
европске равнодушности,
не осећајући смрад лешева у суседству.

37
Колена

Посматрам Нови Сад.

То су стотине људи
нагнутих над укопане контејнере,
са металним кукама у шакама.
То су бицикли, ролери, нови аутомобили,
шетачи паса са кесама за измет.
Мршави голубови на Булевару
и угојени у Футошком парку.
Застакљене канцеларије са рачунарима
над којима су као врбе посађени људи.
Искривљена старица са цвећем
на семафору код Лиманске пијаце.
Мирис замућеног Дунава,
бистрог хладног пива
и вреле креме на Новосађанкама,
викендом поподне на Штранду.
Гужва у Дунавском парку,
и туристи који загушују пешачку зону.

Нови Сад ипак највише посматрам

одавде са терасе,
док беба не заплаче.
Онда је узмем у наручје,
измишљам песме и кревељим се.
Она се смеје.
Затим поново изађем на терасу.
По тротоару деца уче да ходају,
уче да постану одрасли људи.
Не осећају бол због подераних колена,
спремају се да одрасту.

38
То ме уплаши.
Уђем у собу, клекнем поред кревеца.
И са зебњом посматрам
како расту бебина колена.

39
Повратак кући

Повратак као одлазак и долазак,

као остављање и узимање,
уморне главе на седишту аутобуса.

Повратак који узме неки стари део тебе

и донесе ти неки нови део,
као компензацију и композицију
за песму коју живиш,
која рашири руке када те види,
па каже ам-ам, ква-ква,
а онда ти чачка јакну
па се врати да гледа цртаће.
Ти јој кажеш, стигао је тата,
она се прави да те не чује
и пева пам-па-рам-па, пам-па-па.
У томе чујеш поезију о животу,
одласцима и доласцима,
остављању и узимању,
главама на меком јастуку.

40
КАДА КАМЕН ПОЛЕТИ
Пуцањ

Јуче ме шеф упитао зашто пишем када то не

доноси новац
и то баш у тренутку док сам носио кутије,
кутије пуне пресуда,
пуне судбина исцртаних његовим речима,
пуне штампарских и граматичких грешака,
кутије тешке двадесет девет килограма,
кутије тешке двадесет девет година робије.
Онда се окренуо и добацио миг секретарици,
затим се јавио на телефон и повио главу.
Глас му је постао дрхтав и побожан
а ја сам чуо пуцањ који је вриштао
заглављен у мојих двадесет девет година пуних
понижења.

Када сам стигао кући

уместо тишине дочекао ме је пуцањ,
ловачки пуцањ из обести.
Пас се вукао предњим ногама,
ловац се смејао.
Само ми је добацио – шта те брига за пса,
набавићу ти неког расног из иностранства
да зарадиш новац продајући штенце.
Пас је пузао,
вукао је предњим ногама прострељено тело
и није цвилео, није искезио зубе.
А ловац се смејао и говорио о профиту,
економији, Арапима, Немцима и Русима,
о православљу и крсној слави,
о Цеци и старлетама,

43
о гуслама је говорио и смејао се псу,
смејао се мојим песмама,
смејао се мојим исцепаним патикама.

То вече гледао сам како човек смешне фризуре

наставља одавно започето,
пуца у наше речи,
говори да не доносе профит попут фабрике или
цркве,
како смо непотребни попут пса са две ноге,
како је сада време тениса, навијача, менаџера,
цензуре и господе која личи на мог шефа,
на мог комшију ловца,
на њихове гусле и славско печење,
време без нас
и нашег виђења културе.

А онда је само пао мрак

и ја сам се уплашио дана који долазе.

44
Стомак

Њен голи стомак под светлом лампе

једва приметно се подизао и спуштао,
цртајући слику која може донети живот и смрт.
Уплашено сам га прекрио да не назебе
или не настрада од шрапнела који звижде
унаоколо.
На вратима до нас неко је викао
„Пустите нас да уђемо, овде има рањених, има
болесних,
нема сећања, свести, ни спаса нема
а рекли су да ће доћи, да је близу,
ту иза неких врата, да је потребан само трен,
само права реч да је потребна рекли су.
Лагали су, све су лагали, отворите молим вас,
отворите одмах, овде има мртвих, отворите!”
Покушао сам да затворим очи и заспим,
грлећи тај стомак, тај отвор живота и смрти.
Нисам могао, прошло је време црвене трешње
у дворишту,
отвореног ума, стиснутих песница, мотика,
обрамица
и рукавица натопљених ливеним гвожђем.
Ана ипак може да спава,
али само због тога што је већ пала.
Она нема стомак попут овог на коме држим
главу
и који може донети живот или смрт.
Ану назад више ништа не може донети.
Ја чувам овај стомак од оштрих речи, ножева и
шрапнела.

45
Чувам овај стомак да се не поквари
и надам се да ће донети живот.
Тако сам се некада надао да ће тетка када се
врати са посла
да ми донесе чоколаду или сличице.
Тада сам чекао наслоњен на трулу тарабу,
данас чекам наслоњен на трули свет
и мислим на јутро изнад града са Аном,
црвене зграде на Црвеном крсту,
јесењи парк прекривен лишћем, кишом и
избеглицама,
ситост и бахатост, глад и животињску борбу,
прву бомбу, последњу трешњу, немиран сан
и лупање крвавих дланова по белим вратима
до нас.
Затим је мене погодио шрапнел у главу,
стомак је себи зарио нож у пупак
а људи иза врата до нас су се прекасно
пробудили.

46
Када превише заболи

Време пролази а ја и даље оштрим копље.

Смењују се дани и ноћи
са меким уснама, рукама и оловом,
смењују се дани и ноћи
без усана, руку и олова.
Смењују се људи на пиједесталу,
за троном, у позлаћеним катедралама,
редовима војника који са осмехом славе
слепило здравих очију на лицима
самоувереним.
Људи одмахују руком,
кажу, то је тако како је
и биће тако како ће бити,
а затим настављају да не иду напред.
Људи говоре празне речи и подижу масе на
ноге,
људи се плаше смрти и другачијих људи,
људи убијају људе који су само бројеви
у статистичким извештајима.
Обесни школују бесне,
преносе пламен,
подмећу пожаре по згариштима
која нам очеви оставише.
Обесни и бесни имају меке речи,
богоугодни поглед,
намирисани су и испеглани,
згражавају се када некога све превише заболи
па онда стегне песнице, завришти истину
и одбије правила игре.
Смењују се дани и ноћи,

47
пожари спаљују спаљено,
у новим белим рукавицама
анализира се нужност неправде,
етничког чишћења,
етничког опредељења,
етичког бесмисла
и потом се све релативизује.

Светло се наслућује
тамо негде у даљини,
где је некога превише заболело
па је стиснуо песнице,
завриштао истину
и узео у руке наоштрено копље.

48
Када камен полети

Камен треба да полети

храбро и са идејом,
као када полети птица
у стари крај али у ново гнездо.
Камен не може знати,
камен не може изабрати,
ти га мораш научити
чије око треба истерати
а чије сачувати.
Он треба да полети у рано јутро,
у рану зору да полети,
као што су очеви наши летели у уста фабрике,
дедови наши као што су летели у њиве
са женама увијеним у шарене мараме,
са балонима воде, плетеним корпама
и добро наоштреним мотикама.
Не треба камен да полети увече,
ноћу никако не треба да полети,
тако се игра са слепим мишевима
а не убија оваква звер,
већ у зору да полети, да наговести дан,
сунчан и нов,
освојен,
ослобођен због ноћи
која по први пут донеће
меки мирис наше топле вечере,
прекриваче што миришу на топлину,
на слободу што миришу,
на загрљаје и додире влажне од страсти
која донела је реч,

49
која понела је камен,
у прави смер,
у право време,
на право место,
када камен полети.

50
Буди слободан

Буди спреман као Цигани

што леже на картонима и поњавама,
трче улицама и ливадама,
лете између аутомобила на раскрсници,
између столова елитних ресторана,
боси, мусави и насмејани.

Буди јак као Цигани,

отпоран на псовање, ударце
и згражавајуће нашминкане погледе,
уплашених и покорених.

Једи, пиј и води љубав

једноставно попут циганске слике,
напиши живот попут циганске песме,
носи храброст као циганске очи.

Дигни револуцију,
реци лепоти да је лепота,
лажи да је лаж,
злу да је зло
и буди предводник черге слободе.

51
Допис ММФ-а

Када додири постану механика

а плафони добију очи,
знаћеш да си никла у мојој кожи
и зато гледај да умреш што пре,
да не би свела као утроба моја
захваћена метастазом неправде.

52
После кише

Када киша летњи дан угаси

и расветли тежину дисања,
грлиш ноге, руке и труп
главе, која није на твојој
нити на својој страни.
Не можеш да утврдиш
који су људи у твом окружењу живи
а који мртви.
Каква имена носе деца која долазе.
Како охрабрити разочаране и уморне
да растерају маглу,
која под плаштом права и моћи
лежи у нашим двориштима,
главама, улицама и универзитетима.
Лежи и храни се страхом, доји кривицом
и доноси борбу за свет слободног тржишта,
уместо борбе за свет слободних људи
која ће гранути одмах после ове кише.

53
Садржај

ДОВОЉНО ДУГО И ДОВОЉНО ЧВРСТО

Џеп 7
У Суботици 8
Баш му је требало 10
Дан после 11
Загрљај немоћи 13
Довољно дуго и довољно чврсто 14

ЕХО
Код Емила 19
Баба Анка 20
Данијел 21
Одлази колона нелегалних 23
Ехо 25
Гађао сам лајф-коуча лубеницама 26
Слегнеш раменима 27
Ти си 28

ОВДЕ ЈЕ ГЛАД ИСТА

Истанбул 33
Вране 35
Америке 36
Словенија 37
Колена 38
Повратак кући 40

КАДА КАМЕН ПОЛЕТИ

Пуцањ 43
Стомак 45
Када превише заболи 47
Када камен полети 49
Буди слободан 51
Допис ММФ-а 52
После кише 53
Дамир Недић
КАДА КАМЕН ПОЛЕТИ

издавач УК „Кораци”, Крагујевац

за издавача Златко Милојевић

уреднички колегијум Мирко Демић

Др Владимир Б. Перић
Татјана Јанковић

лектура и коректура Виолета Јовичинац Петровић

графички уредник Александар Ђоковић

штампа ДОНАТ ГРАФ, Београд

тираж 300

ISBN 978–86–86685–79–7

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-1
НЕДИЋ, Дамир, 1984-
Када камен полети / Дамир Недић. - Крагујевац :
Кораци, 2019 (Београд : Донат граф). - 53 стр. ; 20 cm.
- (Едиција Златни даси)
Тираж 300.
ISBN 978-86-86685-79-7
COBISS.SR-ID 278177548