Љубинко Дугалић

ДРУГО ЛИЦЕ ЈЕДНИНЕ

 Библиотека
ИНЕ СВЕТЛОСТИ
књига двадесетдевета

Уредник
ИВАН НОВЧИЋ
Љубинко Дугалић

ДРУГО ЛИЦЕ
ЈЕДНИНЕ

ПОЕТИКУМ, 2023.
АЗБУКА ЉУБАВИ
ОНЕ ВЕЧЕРИ

оне вечери у твојим очима

пронашао сам себе.
уморан од тражења
молио сам ноћ да не оде
иако није ни долазила.

молио сам те: ако одеш

тешко је бити добар према себи.
и тешко говорити другима
где сам био с тобом
а ти ниси била са мном.

оне вечери тешко је било

у теби открити најдубље море
и тамо оставити руке.

ипак, ти си целе ноћи

говорила у мени.

7
БИСТРО МОРЕ

мало бистро море пустићу

да се разлије испод прозора,
испод балкона што мирише
на твоју хаљину, на твоју косу
око врата обавијену.

допустићу срнама кроз таласе

да трче, уморне да се спусте
поред твојих стопала малих.
допустићу цветовима
да се отворе у тебе загледани.

од твојих очију
мало бистро море пустићу
и вечерас да се разлије
када према мени
кроз врт будеш потрчала.

8
НА ПУТУ ЗА СУТОМОРЕ

на путу за Сутоморе у зеленом

аутобусу са жутим апликацијама,
на путу за Сутоморе у зеленом
аутобусу заустављеном
поред зида од белог камена,
пољубио сам те
у хладу старе смокве.

не знам да ли је била рана јесен

или лето са обиљем
зрелих плодова,
али – твоје очи су сијале,
твоје тело је знало
све моје намере.

само твоја мала рука

беше залутала у мојој коси
када су један аутобус
на уском стајалишту
и ти у њему,
били сав мој свет.

9
ЛАКО ЈЕ ИМАТИ ЖЕНУ

лако је имати жену.

миловати
њене јагодице и бокове
и имати мисао
јачу од верности Богу.
лако је имати кућу од земље
и камена. и ватру и воду
и постељу у пространој кући,
за вољену жену
лако је имати.

и све отежа и на дно

попут камена падне
ако немаш сан у који ћеш
вољену жену да поведеш:
када усред ноћи
у пространој постељи
пробуди се и осмехне,
због тебе осмехне.

10
АЗБУКА ЉУБАВИ

ево, изнова учим

азбуку љубави:
А као ти,
Б као ти,
В као ти,
И као ти,
Љ као ти,
Н као ти.

и тако
до хиљаду и првог слова,
до хиљаду и прве песме.

све је једноставно
и бескрајно лако
када имам тебе.

11
ЈУЧЕ

данас нисам трговао на берзи.

данас нисам купио улазницу
за утакмицу деценије.
данас се не сећам завичаја.
данас сам одложио пут у рај.
данас сам заборавио
терапију кардиолога.

јуче си дошла ти
и рекла ми да ме волиш.

12
ТИ БУДИ МАЕСТРАЛ

ти буди маестрал
а ја ћу, обећао сам ти,
као маслина на обали
да изникнем.

буди стрпљива:
масалине споро расту
неколико векова
бићемо млади.
неколико векова
миловаћеш моје гране.

13
КИШОБРАН

на почетку лета пожелео сам

да измислим другачију кишу.
не би журила да напусти облаке,
не би имала капи које падају
и слободно се разливају
по округлој земљи.
и она је непоуздана:
окреће се и капима
по босим ногама прска
сањиве пролазнике.

то није киша, то је несаница

из које се будим сваке ноћи
када ми у снове дође
твоја кратка хаљина
и ципелице боје меда.
једног дана, једног јутра
након миловања твојих бедара
заиста ћу да измислим ту кишу.
топлу и невидљиву, кроз коју ћемо
ти и ја, испод кишобрана,
босоноги и загрљени да стигнемо
на крај лета.

14
ХАЉИНА ОД ХИЉАДУ ЦВЕТОВА

у добро продаваним новинама

пожелео сам да објавим оглас
да продајем кућу.
заједно са баштом и воћњаком
и библиотеком изнад гараже.

нашу кућу у којој сачувао сам

све наше пољупце
пожелео сам да продам,
од добијеног новца да купим
орман од белог дрвета.

биће довољан у њему да чувам

твоју хаљину од хиљаду цветова
у којој дрхтала си док љубио сам те,
по први пут љубио
испод ћутљивих борова.

15
ВЕЧЕРЊА СВЕТЛОСТ

немирна је мисао да ће непокидане

остати мреже у које смо ухваћени
заједно са плаветнилом.
неважно је и шта сањају наша крила
иза седам брава чувана:
до њих пљускови не допиру,
ни зуј пчеле међу латицама.
ипак, у вечерњу светлост одевен
и по смелости дорастао свицу
пожелећу да освојим твоја колена.

нежна је свака мисао о освајању

слична љубљењу обнаженог рамена.
или је мрак, у нама заробљен,
спреман да нас изведе пред лице ватре
и каже: ово није светлост. а ни топлина.
ако преживим грмљавину које се ближи
испеваћу песмицу о ведром поподневу.

шта о свему знају облаци и аутомобили

који се удаљавају. шта о томе знаш ти
у трену док се обнажена будиш
испод танког прекривача загрљена
мојом, помало несигурном, руком.

16
ОВАЈ ЖИВОТ

научићу да бацам бомбе

и рашчишћавам рушевине.
научићу да узгајам лешнике,
по авенијама да јурим
у аутомобилу без крова

научићу да плачем, тугујем

и будем неверан.
пронаћи ћу начин да одрастем
и остарим.

све ове и друге вештине

научићу, али за следећи
живот.

у овом ћу само
волети тебе.

17
ДРУГО ЛИЦЕ ЈЕДНИНЕ
ИГРАЧКЕ

бићу опрезан, доколица понекад

пронађе своју затурену играчку.
дочекаћу је загледан у висине,
имаћу поглед сокола
који је управо испустио плен
и почео да трага за топлијом звездом.
загрлиће је, знам, када се сусретну
у некој од мање осветљених галаксија
где се заљубљени сусрећу свакодневно.
не види се то на овим небима,
због превише облака
или због себичности сунца
које би сјајем све да прекрије
и учини невидљивим.

и ти буди опрезна: ако годишња доба

изненада промене распоред, провери
да ли је седиште поред твојег заузето.
и куда се упутио аутобус кроз чији
прозор са чежњом посматраш
стрпљиве крошње и ветрове који се,
као твоје руке са мојом косом,
нежно поигравају.

21
ШЕТЊА КРОЗ ВЕЧНИ ГРАД

тајни моје заводљивости потребне су

нове варке и мириси:
шапат цветова кроз завесу што допире
није од лета и сунца у зениту.
све што су сачували вечни градови
постоји и између неколико витких
стубова и кровова којих одавно нема.
ветрови над њима пирују без заблуда
о облакодерима и темељима од песка.

заправо, тајни моје заводљивости

потребне су мисли о чувању минулих
радости: кафана Златно буренце
у дворишту иза цркве, неколико
тихих туриста, колена младе пијанисткиње,
новинар и песник у зрелој младости
опрезно путују кроз континенте
иза хоризонта. они кроз Океанију,
а песник, којег ословљаваш својим,
он би са тобом кроз вечни град,
кроз празну ноћ, корак по корак
до последње јесени.

22
КОШУЉА

засеок Годовић изнад потока

од беле воде, испод мајдана
од белог камена. као кључ
затурен на дну бурета за вино.

дванаестог маја изнова рођен

сним испод асуре:
са Голије соко
оком од кристала
храбри мој први корак.

и мада сам прижељкивао

другачији крај
од повратка међу живе,
у језеру на Радочелу
вечерас бих у снопу конопље
да се скријем.

од мене кошуљу
за тебе да изаткају,
белу и девојачку.

23
ПУТОВАЊЕ

село у којем сам за рађање

изабрао овај свет, заћутало је.
пут којим сам отишао
прекривен је љутим травама.
и школа у предграђу
пред којом први пут
загрлио сам те, порушена је.
био је рат, бомбе су падале
око нас, мост у клисури
и неколико нежних спрудова
однео је исти вир.

не очекујем,
не очекуј ни ти
да поново будем дете,
босоног да трчим
по љутим травама.
ни школу ни клисуре
не бих као рушевине
у себи да чувам.
на путовање,
за које се припремам,
најрадије бих
само твоје усне понео.

24
ПОЉУБАЦ

није превише анђеоски

а није ни грех седети на тргу
у раном јутру чекати кошаву
да пробуди звоник и крошње.

није превише анђеоски

ћутљивом споменику читати
новине из минулог века
пре него их ветар однесе
са твојим корацима
и хаљином од зреле месечине.

божанствено је седети на тргу,

у раном јутру
чекати повратак младости:
неколико векова
за појасом носим наш пољубац
потрошен под ћутљивим боровима.

употребићемо га.
у овом или неком другачијем јутру,
на тргу као, два анђела
опет употребићемо га.

25
НОЋ МЛАДОГ МЕСЕЦА

у својој соби
на својој постељи
поред своје хаљине
лежиш уснула и нага.

једном ћу ускочити
у барку од златне боровине
и покушати
да допловим до тебе.

морам тако: ноћ је,

млад месец обиграва
око твојих бедара.

26
КЛУПА НА ТРГУ

клупа на тргу на којој чезнуо сам

за твојим бедрима, дрворед
спаринама и пљусковима препуштен.
и моје тело, сада навикнуто на самовање,
једном постаће поуздан сведок,
празнина за присећање.

када ме не буде, твоју руку

из своје када испустим,
песмама ноћних птица покушаваћу
још један пут до тебе да прокопам.
знам да су слепи и недодирљиви
сви које си некада волела,
чији повратак не очекујеш
нестрпљењем заљубљених.

клупа на тргу на којој сам чезнуо

за твојим раменима, признадох ли,
сада ме подсећа да зоре не припадају
ни буђењима ни сновима.
зора је твоје осмехнуто око.
зора је дан загледан у твоје младо тело.
зора је одговор на питање:
да ли сам некада сањао нешто
нежније од твојих усана.

27
НОВА БИОГРАФИЈА

он вози аутомобил без крова,

он носи браду, он носи бркове
његове усне, његове руке
веште су (пробала сам то).
приликом уласка у аутобус
увек уђе пре мене
и избаци напоље све мушкарце.
тако из воза, тако из авиона:
он је јак, он је заљубљен
као да је педесетогодишњак.

сада чекам јун да дипломирам

на студијама примењене психологије
да кренемо на свадбено путовање.
биће узбудљиво на палуби крузера,
само он и ја.
а ако наша љубав потраје,
за мене, обећао ми је,
испразниће планету
и претворити је у Рај.
као некада, на почетку.

28
ДРУГО ЛИЦЕ ЈЕДНИНЕ

за сигурнији ход
потребан ми је
штап од храстовине.

и твоја рука
да се на њега ослоним.

и твоје очи
свој врх да изаберем.

и твоје усне
на врху да се осмехнем.

и твоје бедро
да се поред њега
задовољан будим.

29
ИМЕ ЖЕНЕ КОЈУ ВОЛИМ

за писање не купујем
хартију познатог формата.
купујем белину, да је прећутим,
по томе да се разликујем од птица.
никада нисам писао песме
о сновима наследника престола
и никоме нисам рекао
име жене коју волим.
(ветар зна, знају и кише
али вам неће рећи, обећале су.)

поред јасике надомак моста

пролетос изникао је млад јасен.
када одрасте, ојача да може
облаке око крошње да обавије,
попећу се на највишу грану
и отићи путем који се не види.

не чудите се, ја сам песник

алергичан на кофере и шкољке
провео сам живот у дворишту
играјући се са боговима.
међу моје утве златокриле
редовно су навраћали,
сада верујем и због плаветнила
у очима жене коју волим
и чије име вам никада нећу рећи.

30
ТИ, ЗБОГ КОЈЕ ДИШЕМ

увек је добро пробудити се

заједно са сунцем,
померити завесу да јутарњи ветар
натопи јастуке мирисом
изненадне кише.
оне која шири ноздрве
и призива мисао
да то што лежим осамљен
у пространој постељи
није самоодбрана
већ слобода.

када би кишни облак умео

да припреми кафу, густу и јаку,
и донесе је у постељу
поверовао би да тако савршен
може бити само дан
који почиње са буђењем и кишом.

толико савршен да се не сећам

да ли сам синоћ пожелео:
како би било да без куцања,
без дозволе и сувишних питања
уђеш у моју собу
ти,
због које дишем.

31
КАДА ГОВОРИМ О ЋУТАЊУ
ЖЕНУ КОЈУ ВОЛИШ

жену коју волиш

неизмерно, обрадоваћеш
са путовања ако јој донесеш цвет.
цветови у далеким градовима
расту уверени да ће бити убрани
и однети далеко, некој жени
којој ништа нису обећали,
која од њих не очекује
савршену лепоту и мирис.
а ипак ће их волети
нежније и истрајније
од свакодневних жена
које поред цветова пролазе
као поред путоказа за хиподром.

по погледу којим милујеш

моју руку вечерас
ти би некуда да отпутујем:
у Харлем, где су лале азурније
од твојих очију
или у Пловдив, у долину
прекривену егејским ружама.

35
YAMAHA VIRAGO

са Котленика према Краљеву

сањао сам да возим
Yamаhu Virago, за тебе и за мене
произведену 1981. године.

на мосту преко Мораве

наилазимо на непрегледан застој.
ту моја Муза Саобраћаја
учини нешто са мењачем:
подиже се Yamaha у ваздух
и заједно прелетесмо колону.

људи излазе из аутомобила,

из воћњака и солитера
и посматрају нас
блиставе као сунце,
несташне попут ластавице.

у постељи без тебе

када сам се пробудио
мој очај је био бесконачан.

36
КАДА ГОВОРИМ О ЋУТАЊУ

када говорим о ћутању

говорим о речима
којима те у себи ослушкујем.

када не чујем клавир на којем

свирам: видим своје прсте,
видим дирке које подрхтавају
и видим пролеће које се приближава.
не желим да будем посечен
твојим речима, буђење да дочекам
заточен у ожиљцима.

љубави имају своје врхове и литице,

шетње по таквим вртовима
памтим по несаницама.
када нападају снегови,
када овлада лакоћа пахуља
трагови љубави остају предели
који ће остати осамљени
на начин којим себе ослушкујем.

заводљива си љубави:
лепо у мени говориш,
још лепше о мени ћутиш.

37
ПУТОКАЗ

постоје реке које не теку

али су плавом бојом
уцртане у картама.

постоје трамваји без шина,

постоје њихова окретишта
на пространим трговима.

постоји грумен злата

који мирно спава,
нисмо у стању да замислимо
дубину његове постеље
ни сна.

постојиш ти, насмејана,

у мојој глави се сакриваш.
осећам твоје усне на свом рамену
док ме путоказ
са оне стране магистрале
погрешно извештава
да је између нас тачно
триста и осамнаест километара.

38
И НОЋАС

не постоји ништа изузев бдења

над речима себи прошапутаним.
брзоплет сам, такву несмотреност
наследио сам од ветрова испуњених
мирисима четинара са Средоземља.
ја бих да сам струк јагорчевине,
да цветам покрај јастука, за твоје снове
испуњеног крилима свитаца.

с разлогом верујем: нечија рука ће

да ме избави из таласа које стварају
бојажљиво изговорене нежности.
од ловокрадица учио сам
непогрешиво да прочитам трагове
које на травкама остављају брзи облаци:
они који се никада не осврћу
и у таквој журби забораве
да се поиграју са твојом косом.

и ноћас ће бити расута по јастуку.

и ноћас не постоји ништа изузев бдења
над речима које теби у себи шапућем.

39
ЈЕДИНИ РОЂАК

једини рођак којег сам

сачувао од детињства
цврчак је.
носим га у џепу крај ревера
уместо марамице.
он ми брише сузе
када заплачем.
он ме из прашине прене
када паднем.
ради све моје послове
који нису за мене,
које ми доделе
дежурни анђели.

и ноћас је са мном:
не зна он,
а не знам ни ја
којим гласом ће
да запева
када те загрлим.

40
ИГЛА НА КОМПАСУ

можеш да будеш првак планете

у дописном шаху, као Магелан
на сплаву да опловиш свет,
да будеш почасни председник
Удружења књижевника.
можеш да будеш најбољи
у математици и естетици,
и хемији, истовремено,
на немушти језик да преведеш
Стари и Нови Завет.
можеш да сиђеш до деветог,
до десетог круга пакла
и заслужиш да те врате
међу живе.
у иглу на компасу да се претвориш
мораш да знаш:
нико си и ништа си
ако те остави
Она коју волиш.

41
ТРН

најлепша ружа из баште

мојом руком
за тебе изабрана
недовољна је за песму:
песма је букет
у којем је сваки стручак,
сваки лист и цвет и трн
на правом месту.

Post scriptum:
разумео сам зашто си
заплакала ноћас
када сам пожелео
из сна да те пољупцем
пробудим.

42
ЕП О ГРАДЊИ СВЕТОВА

не питам мрава како је успео

да остане сићушан:
мрав је марљив, тако је уписано
у књиге о градњи светова
који једним делом почивају
на мравињацима.

о животу мрава
нема неоткривених тајни.
епови о њиховим животима
монотони су као уличне трке
у Монте Карлу,
под условом да возач
не изгуби контролу,
пробије заштитну ограду
и упадне у океан.

или ако, ношен мишљу

о слатком животу, савлада
успон глатких листова и бедара
и неопажен нестане
у пространству које прекрива
узана хаљина.
може бити и она твоја,
од црвене свиле.

43
АПРИЛ

као што ружа расипа

зреле латице
облаци одбацују
преостале пахуље.
април је.
шта је то у мени
што се радује
повратку сунца,
питам се.
или је додир
твојих усана
одговор
на сва моја питања.

44
САГРАДИО САМ КУЋУ

саградио сам кућу,

са четири воде прекрио је.
у подовима, у таваницама,
у зидовима пукотине оставио,
кроз њих до мене лето допире.

другачије мајсторе позваћу

прозор на крову да отворе:
једног дана, као анђео
ако пожелиш на мојој кући
крила да одмориш,
кроз прозор на крову
моја испружена рука
твоју косу
још једном помиловаће.

45
БЛАГЕ СВЕТЛОСТИ
СТРАЖАР НАШЕ ЉУБАВИ

у малим градовима невесели песници

певају о украденим вратима и млеку
које се, уместо по мачијим шапицама,
разлива по мршавом смислу јаве.
због једног непромишљеног облака
у таквим градовима поподневне кише
претварају се у пљускове
који кровове и крошње бацају
на аутомобиле и пролазнике.
због једног непромишљеног погледа
граде се станице за одлазак
и засебне чекаонице за заљубљене
и оне који нису љубили.

моја љубав и ја
остали смо у малом граду:
на тргу у облику младог месеца
стоји стражар наше љубави.
изнад високих липа сваког јутра
најављује долазак сунца,
на колосеку поред игралишта
помаже путницима
у изношењу пртљага из остарелих вагона.

он и ја данас загрљени ишчекујемо:

у какав ветар уплетена
из неког вагона у наш мали град
вратиће се твоја враголаста коса.

49
БЛАГЕ СВЕТЛОСТИ

снегови су нападали,
ветар са севера
окренуо са према нама.
не виде се кровови
којима смо додиривали небо.
не виде се крошње,
ни гнезда ни птице у њима.
само блага светлост,
у даљини,
на крају свега.
или је и то
још једно
моје око
у тебе загледано.

50
ПОВРАТАК КОШАВЕ

утишан седим под стаблом дивље крушке.

чекам повратак кошаве:
ведар је то ветар, не ствара недоумице.
његовим хладним ударима ошинут
успевам да се присетим
твоје косе у јануарском предвечерју.

сада имам само тебе

и довољно сам богат да прибавим
пролеће које ће да ме одбрани од туге.
али не могу да зауставим
ово нечујно обавијање годова око срца.
то стабло, израсло без најаве,
непогрешиво сакупља мрвице са трпезе
наше љубави.

носим га са собом:
уме у мед да се претвори
и у иглицу трна када је ветровит дан.
крошња његова непрестано трепери,
у мени.

51
ЈЕЗИК СВЕМИРА

колико дубока је ведра ноћ,

знају будне препелице
о свему што долази од неба
земаљски мудраци
нагнути над белином хартије
(том једином светлошћу)
исписују књиге поколењима
која их неће, попут нас,
пажљиво тумачити.

одвикнути од свега
што почиње у срцу
и као крвоток се шири светом,
пре рођења ће пожелети
да савладају језик свемира.
непрестано да се окрећу,
раширеним крилима да сакупљају
мрвице будућих светова.
и да не застајкују,
и да се не осврћу
то ће најпре научити.

ко смо ми.
ко смо ти и ја
чврсто загрљени,
једно у друго загледани,
питаће се.

52
ОСМАТРАЊЕ ПРИРОДНИХ ПОЈАВА

узнемирени пријатељ
јавио ми се из Венеције:
на северозападном Медитерану
падају кишне капи
величине лешника.

претерају узорни извештачи

и метеоролози
или изаберу погрешан балкон
за осматрање природних појава.

неколико минута касније

с разлогом запитао сам се
зар су заиста толико топле
и крупне твоје очи
којима си ме помиловала
поред мене на балкон излазећи.

53
АУТОМОБИЛ

купићу аутомобил, климатизован

и са фаровима за ноћ и магловите
пределе. не волиш аутомобиле
са отвореним кровом:
коса ти на ветру вијори и страхујеш
да се не уплете између звезда.
у приручнику о телима
повремено настањеним на небу
и ја сам прочитао
да звезде имају оштре ивице
којима светлуцају у мраку
и по коси милују уснуле девојчице.
како би другачије и у ноћи
далека светла оставила траг
у твојим очима
да звезде нису високо изнад нас.
док загрљени седимо
као некада када смо желели
да отпутујемо некуда,
у аутомобилу испод крова
кроз који се небо не види.
ни небо ни сјај који носимо у очима.

54
ПРИМЕРНО ВЛАДАЊЕ

још једном да потврдим:

ако примерним владањем
заслужим
на пусто острво да понесем
неки предмет или цвет
избраћу дрвени штап,
онај
којим професори географије
на мапама показују
океане и обале.
далеко од немирних таласа
на топлом и нежном песку
твој лик да нацртам.

55
МОРАМ ДА ОСТАНЕМ ОВДЕ

моја поезија је танана као трава.

имам педесет и много година
и нећу их све проживети.
ускоро ће доћи по мене,
упаковаће ме у дебелу књигу,
чврсто укоричити и одложити
на полицу са будућим песницима.

ја ћу наставити да испијам
пилуле за ћутање. наставићу
да вас молим да ме не оговарате
на семинарима из матерњег језика
и курсевима креативног писања.

не бојим се да одем предалеко:

антологија и академија
су чудно насељене покрајине.
ја морам да останем овде
и волим једну Ану
која се није вратила са летовања.

56
МНОГО ТОГА

много тога
у журби заборављаш:
ружичасти кармин
у купатилу,
искључену пеглу
на заједничкој кошуљи,
ћутање пришивено
на месту отпалог дугмета
на зимском капуту.

и једно мало огледало

од тада ка зиду окренуто:
у које ћу да погледам
када пожелим
изнова да ме освоји
твој осмех у њему остављен.

57
ПОСТЕЉА НА ИСТОЧНОЈ СТРАНИ

враћам се у кућу
у којој сам се родио:
у соби поред врата
деда и баба,
у соби на северној страни
отац и мајка,
у малој соби
у само једном кревету
њих троје:
две сестре и месец
над њиховим челима.
мој кревет растављен спава
у тами иза креденца.

овде су ратовања завршена:

укућани спавају
у својим победама и поразима.
у постељи испод прозора
ноћас ћу
још једном да освојим
твоја рамена и очи.

58
ПОЂИМО ТАМО

постоје пустиње
и оазе у њима.
загрљени
кривудавим путем
заобиђимо долине
и градове у њима.
не брини
оазе су у хладовини,
траве су им меке
и топле попут песка.
а воде питке
попут твојих усана.
пођимо тамо.

59
У СЕНЦИ ЈАСЕНОВА
ВЕЧЕРАС

увек када ветар разноси увеле латице липе

пожелим да чиним покрете који опчињавају:
кажипрстом да уклоним увојак са твојег ока,
у зеницу да ти ускочим и заувек претворим је
у светиљку под прозором мојих очекивања.
и нека то буде додатни сан оном у којем
најпре сретнемо се и одмах заувек растанемо.
да ли постоји живот изван вечног трагања?
да ли постоји љубав изван чежње и чекања,
реци ми вечерас док ветар поиграва се
твојом младом хаљином
и неприлагођеним увојцима.

63
ДОЛАЗАК

мирисни листови лаванде

већ су обрани, узалуд
кртица око корена обиграва.
октобарски ветар разноси
крупне листове липе,
само се чуваркућа бокори
у ситној јесењој киши...

не знам ништа о снеговима

које очекујем заштићен
шалом од меке вуне:
у хладној помрчини
милујем твоју топлу руку.
у мноштву чудотвораца
она је довољна
да поверујем у још један
повратак пролећа.

64
КРАЈ КРАЈЕВА

лепо је од тебе што си обукла

спаваћицу од свиле,
из ормана што си извукла
јастуке меканије од облака.
постеља под светлом из свећњака
ноћас је топлија од твојих усана,
од твоје коже какву су носила
хиљаду деветсто осамдесет пете
или осамдесет шесте.

молим те сачекај минут-два:

за овакав амбијент
на интернету да пронађем
одговарајући сан,
да легнем поред тебе,
љубави моја.
тако на почетку и на крају крајева,
увек једно друго ословимо, зар не.

65
КАДА ТЕ НЕМА

трагао сам за тобом у великим

градовима, по острвима
која бродови не заобилазе.
касирке у маркетима заклињу се
да не постоје ципеле и хаљине
у којима сам те описивао.
иначе би те среле
на неком од фестивала
посвећених богињама
које никада нису умрле.

чак су пристале следеће зиме

да те чекају уместо Нове године
под условом да признам
да сам те измислио, да те нема.
да те нема на начин
на који си ме оставила
да за тобом трагам као за водом
која се испија заједно
са пилулом против несанице.

66
У НЕКОМ ГРАДУ

у неком граду
довољно пространом
за моје снове
прижељкујем да сретнем
девојку коју ћу заволети.
у том граду
уз њене усне
и њене руке
пожелећу
да ми живот буде
дуг и необуздан,
а смрт
кратка и једноставна.

67
ПОД НЕЧУЈНИМ ТАЛАСИМА

и у овом граду цветови су створени

по твојем лику: витке перунике
и кринови са њима загрљени,
знају све о твојим раменима и јагодицама.
знају колико је часова протекло
од првог додира наших усана
до трена у којем су сви часовници
заустављени.

с разлогом:
ти си обнажена изашла из воде,
мерачима неуког времена застао је дах.
и ја сам изашао из воде
и нечујно се раширио по обали
удобан и топао песак да будем
за твоја заљубљена колена.

ево, и у овом пролећу пролазим

кроз градове на голим обалама:
вода, слична ћутању, благо их облива.
док песак као и ја,
под нечујним таласима сакривен,
самује.

68
ЗБОГ ТЕБЕ БИО САМ АКРОБАТА

због тебе био сам акробата,

због тебе стопалима додиривао чело.
јуче је био ведар дан,
неколико невештих авиона
пало је у пустињу.
избавитељи су позвали механичаре
и читаче црних кутија
да потврде заблуду по којој
свако тело уздигнуто
до изнад сопствене висине,
свеједно је да ли у ведром дану
или изнад пустиње,
постаје невешто да настави лет.

љубав је планина
којој се због висине дивиш
и зрно песка донето са путововања,
додао би старац на тргу
нагнут над тезгом препуном
памучних пертли.
некада је и он био акробата.
некада је и он био заљубљен.
и зна све о пустињама
које настају кад љубав прође.

69
ДВАНАЕСТИ МЕСЕЦ

дванаести је дан дванаестог месеца.

у парку поред цркве Свете Тројице
пада снег донет хладним ветром,
са севера.

нежне су пахуље које ми падају

по лицу. још увек се навикавам
на зиму: међу мноштвом драгуља
које си ми подарила, не налазим
повратну карту за путовање
на почетак минулог лета.
уместо пахуља
тада су ме твоји прсти
нежно миловали по лицу.

70
НА КРАЈУ НЕБА

сада неважне су победе

и порази
иако губио сам
и побеђивао свакодневно.

и овај црни и они бели

лабудови и бродови
за обалу привезани.
неважни су.

империје и галаксије
мање су
од звезде што дрхти
на крају неба.

испод ње бих вечерас

још једном да осетим
мирис кошаве у твојој коси.

71
У СЕНЦИ ЈАСЕНОВА

октобар је. од маја нисам

помиловао твоју руку.
моји кораци заборавили су
да се радују твојима.
ћутљив сам док ходам
испод златних борова.
она клупа
обојена белином неба
уступљена је бескућницима.
на ветрометини сећања
када склопим очи
видим те пред кућом
у којој си се родила:
у сенци јасенова
осмехујеш се травкама
које те уместо мене
милују по коленима.

72
ПУТ КРОЗ ПОЉЕ

постоји пут кроз поље.

постоје листови дувана
који се суше под стрехом.
постоји грмљавина која се,
сада је свеједно,
приближава или удаљава.
постоји пас који дрхти
у тами испод амбара.

постоји човек
који се некуда запутио
путем преко поља.
за њега постоје само речи
изговорене на растанку.

73
 ПОДАЦИ О АУТОРУ

Љубинко Дугалић је рођен 1958.године у

Годовићу, у близини манастира Студеница.

Објавио збирке песама:

УМИВАЊЕ КИШОМ, ТЕЛЕСНА ГЕОГРАФИЈА,

КВАДРАТ, СИЛАЗАК НА ЗЕМЉУ, ПИЛУЛЕ ЗА
ЋУТАЊЕ, ЈАБУКА, КОРЕКЦИЈЕ ХОДА,
ДЕВЕТНАЕСТИ АВГУСТ

и књигу изабраних песама

ИЗЛАЗАК ИЗ ЛАВИРИНТА
(избор и поговор Живорад Недељковић).

Земаљска адреса: Михајла Пупина 30А

36340 КОНАРЕВО

Виртуелна адреса: ljubinkodugalic@gmail.com

74
 Ентропија млечног пута по гранчицама рибизле

Пред нама је нова књига лирских песама

Љубинка Дугалића којом нас уводи у свет фасци-
нантне љубави. Изненађујуће снажно, кроз пет
уједначених и ефектних лирских циклуса, пева о
љубави, која је достижна и остварена. Не мањка
песничко оруђе: од метафора, симбола, епитета...
Али, наснажнија фасцинација је начињена суптил-
ним описом интензитета љубави између лирског
субјекта и вољене жене..

Дугалићеве песме немају монотону нит. Нео-

сетно преводе читаоца из метафизичке у реалис-
тичку раван и опет натраг, чине то самоуверено и
убедљиво да имамо утисак да смо тек упознали
неке пределе и законитости, не знајући како су
нам до сада промицали. Срећом, песнику очигле-
дно нису.

Аутентичан је његов поетски стил, где су

поетске слике, налик поређаним доминама. Било
која да склизне, забљеснуће пред нама мозаик асо-
цијација. И тако песник, маниром врсног мајстора,
разбуктава његове и наше примирене светове,
кроз које смо прошли, не слутећи да су толико
били драгоцени.

У песми Лако је имати жену песник нам

указује на потребу за снажном жељом која ће се
преплитати са сферама сна, да би се дочарала
љубав према вољеној жени:

" и све отежа и на дно

попут камена падне

75
ако немаш сан у који ћеш
вољену жену да поведеш:
када усред ноћи
у пространој постељи
пробуди се и осмехне,
због тебе осмехне."

Дугалићевом Азбуком љубави пирка

бонаца, струји мир који је последица извојеване
победе, након силних искушења и разарајућих
ветрова, што суштински одваја овакву љубавну
пезију од несрећних, неузвраћених љубави. Нема,
у овој збирци патетичних јадиковања над
проклетом судбином и осталог учесталог декора у
савреме-ној лирици. Дугалић је пронашао
оригиналан приступ и меру да своје стихове
одвуче далеко од замки гротески и вирова
осредњости. Вољена жена је аксиом, савршенство
које је се не доводи у сумњу. И не троше се лирски
украси и поступци за потребе убеђивања у њено
савршенство.

Приметно је да су у збирци Друго лице

једнине ритам и атмосфера стихова оплемењени
миром, свечаношћу, уверљивом спознајом да је
апсолутна љубав у питању, попут Васка Попе,
рецимо, у песми Очију твојих да није, с' тим што је
Дугалић отишао још даље, развијајући такву атмо-
сферу пригрљене љубави и до сфера сна, прошло-
сти, вечности, до свих граница простора и вре-
мена, до којих мисао о љубави може да допре...
Наравно, и таква песничка интонација поседује
аутентичан ауторов распевани печат, попут
стихова из песме Јуче:

" данас нисам трговао на берзи.

76
данас нисам купио улазницу
за утакмицу деценије.
данас се не сећам завичаја.
данас сам одложио пут у рај.
данас сам заборавио
терапију кардиолога.
јуче си дошла ти
и рекла ми да ме волиш."

Врсна компарацијска жаока, асиметрија реал-

них и апсолутних вредности. Песник шеретски
ставља у раван наизглед важне догађаје и одмах
нас разуверава да они то заиста јесу. Ефемерни су,
површни и небитни, наспрам обожаване појаве и
речи вољене жене. Иако поједине песникове алу-
зије не морају бити у први мах јасне данашњем
читаоцу, Дугалић је уметнички савладао сва изра-
жајна ограничења и створио сопствени песнички
израз од ситуација и симбола универзалног
значења.

У песми Кишобран, песник призива једну при-

јатну кишу, благодатну, сву од оплемењених емо-
ција, која ће бити само наставак идиличне
спознаје, која преовладава у читавој овој
емотивној хармонији, док се не преметне у неса-
ницу. Али, и када се то деси, опет се разгорева
наизглед примирена ватра те неукротиве љубави:

" једног дана, једног јутра

након миловања твојих бедара
заиста ћу да измислим ту кишу.
топлу и невидљиву, кроз коју ћемо
ти и ја, испод кишобрана
босоноги и загрљени да стигнемо
на крај лета."

77
 Поменути дискретни асоцијативни низ
убитачно прецизно наставља да лепотом хипно-
тише читаоца и да га носталгично подсећа на
младост и једно време које је новим генерацијама
можда непознато. И мени се, док сам читао песму
На путу за Сутоморе, тога дана неспретно
разбила бочица у облику борове шишарке Pino
Silvestre... И није тек тако изветрела та омиљена
чулна замка, упорна навика и успомена из ране
младости.. Јер, тај ароматични, дрвени мирис бора,
бергамота, лимуна, лаванде, босиљка, каранфила,
жалфије, борових иглица, кедра и ко зна чега све
још, јасно сам препознао, ту у Дугалићевој песми:

"на путу за Сутоморе у зеленом

аутобусу са жутим апликацијама,
на путу за Сутоморе у зеленом
аутобусу заустављеном
поред зида од белог камена..."

Препознао сам и тај зелени аутобус са жутим

апликацијама и сетио се те трасе пута до Суто-
мора.. Тек, где год да застанете на овој устре-
пталој поетској пољани, угледаћете тај аутобус,
крошњу смокава, мирисаће на позно лето, рану
младост, или на рану, берићетну јесен. Спазићете
руке, навикнуте на узвраћену нежност, препо-
знаћете и ваше руке... Јер, и ви сте снили читавог
живота тај сан и сада сте схватили колико вам је
требало једно катарзично буђење. Или је ипак и
ово пут у нови сан? Читајући Дугалића, засигурно
омамиће вас лака несвестица у бесконачној спира-
ли чекања... Непорецива лепота поезије.

Константна фасцинација вољеном женом,

која је ту, али је нечујна, попут сна и више нисмо

78
 сигурни да ли је наш песник ову Азбуку љубави
посветио конкретној жени или је то сублимација
свих досањаних и недосањаних љубави у лик
једне безимене, толико вољене жене.

Иако највећим делом у венац уникатних

љубавних стихова, уплиће строфе писане у
другом лицу једнине, како се симболично и ова
збирка зове, песник повремено искаче из те
норме. Постоји и песма која је писана у женском
роду, реминисцентним тоном, дочаравајући нам
како изгледа та беспоговорна вера у љубав у
очима вољене жене. И још неколико одступања
сусрећемо, која начелом licentia poetica управо
појачавају комплетан утисак о овом изузетном
лирском запису.

Песник неретко пева о ништавности свих

друштвено прокламованих вредности, наспрам
губитка љубави према њему од стране вољене
особе. Попут стихова Бране Петровића, у песми
Када те остави она коју волиш, Дугалић, на
инерцији , у његовом случају, хипотетичке споз-
наје, твори маестралним стилом једну од нај-
упечатљивијих песама ове лирске ризнице, Крај
крајева:

“молим те сачекај минут-два:

за овакав амбијент
на интернету да пронађем
одговарајући сан,
да легнем поред тебе,
љубави моја.
тако на почетку и на крају крајева,
увек једно друго ословимо, зар не.”

79
 Дакле, закључујемо да Дугалић овај пут није
написао једну предвидиву варијацију на ову тему,
написао је оплемењену хронику непосустале
љубави. Много нас пута изнова подсећа да осе-
ћања лирског субјекта нису склона таласањима
синусоида, постојан су светлосни сноп, усмерен
високо ка бескрају и "када су ратовања завршена "
и "када укућани спавају у својим победама и пора-
зима" он ће "у постељи испод прозора још једном
да освоји њена рамена и очи"...

Друго лице једнине је једна неупитна лакоћа

лирског лековитог варничења, поезија са апостро-
фирањем љубави према вољној жени, поезија која
подстиче и изазива емоције. Одбијање примисли о
нестанку такве љубави која нас чини спокојним.
Може да нас ободри да и ми у њу тако снажно
верујемо али може и да нас растужи (Путовање)
иако то није примарна песникова идеја.

Као и у бројним ранијим збиркама, пошто-

ваним и награђиваним од стране критике,
Дугалићев фокус је и овде, између осталог, тра-
гање за оригиналним приступом.

И опет је Љубинко Дугалић успео у томе.

На чему му треба опет честитати и препустити се
читању врхунске поезије.

Тони Пердић

80
 САДРЖАЈ

АЗБУКА ЉУБАВИ

ОНЕ ВЕЧЕРИ 7
БИСТРО МОРЕ 8
НА ПУТУ ЗА СУТОМОРЕ 9
ЛАКО ЈЕ ИМАТИ ЖЕНУ 10
АЗБУКА ЉУБАВИ 11
ЈУЧЕ 12
ТИ БУДИ МАЕСТРАЛ 13
КИШОБРАН 14
ХАЉИНА ОД ХИЉАДУ ЦВЕТОВА 15
ВЕЧЕРЊА СВЕТЛОСТ 16
ОВАЈ ЖИВОТ 17

ДРУГО ЛИЦЕ ЈЕДНИНЕ

ИГРАЧКЕ 21
ШЕТЊА КРОЗ ВЕЧНИ ГРАД 22
МЕСТО ЗА СТОЛОМ 23
ПУТОВАЊЕ 24
ПОЉУБАЦ 25
НОЋ МЛАДОГ МЕСЕЦА 26
КЛУПА НА ТРГУ 27
НОВА БИОГРАФИЈА 28
ДРУГО ЛИЦЕ ЈЕДНИНЕ 29
ИМЕ ЖЕНЕ КОЈУ ВОЛИМ 30
ТИ, ЗБОГ КОЈЕ ДИШЕМ 31

КАДА ГОВОРИМ О ЋУТАЊУ

ЖЕНУ КОЈУ ВОЛИШ 35

YAMAHA VIRAGO 36
КАДА ГОВОРИМ О ЋУТАЊУ 37
ПУТОКАЗ 38

81
И НОЋАС 39
ТИХИ ОКЕАН 40
ИГЛА НА КОМПАСУ 41
ТРН 42
ЕП О ГРАДЊИ СВЕТОВА 43
АПРИЛ 44
САГРАДИО САМ КУЋУ 45

БЛАГЕ СВЕТЛОСТИ

СТРАЖАР НАШЕ ЉУБАВИ 49

БЛАГЕ СВЕТЛОСТИ 50
ПОВРАТАК КОШАВЕ 51
ЈЕЗИК СВЕМИРА 52
ОСМАТРАЊЕ ПРИРОДНИХ ПОЈАВА 53
АУТОМОБИЛ 54
ПРИМЕРНО ВЛАДАЊЕ 55
МОРАМ ДА ОСТАНЕМ ОВДЕ 56
МНОГО ТОГА 57
ПОСТЕЉА НА ИСТОЧНОЈ СТРАНИ 58
ПОЂИМО ТАМО 59

У СЕНЦИ ЈАСЕНОВА

ВЕЧЕРАС 63
ДОЛАЗАК 64
КРАЈ КРАЈЕВА 65
КАДА ТЕ НЕМА 66
У НЕКОМ ГРАДУ 67
ПОД НЕЧИЈНИМ ТАЛАСИМА 68
ЗБОГ ТЕБЕ БИО САМ АКРОБАТА 69
ДВАНАЕСТИ МЕСЕЦ 70
НА КРАЈУ НЕБА 71
У СЕНЦИ ЈАСЕНОВА 72
ПУТ КРОЗ ПОЉЕ 73

Ентропија млечног пута по гранчицама рибизле 75

82
Центар за афирмацију стваралаштва
ПОЕТИКУМ

Библиотека
ИНЕ СВЕТЛОСТИ
књига двадесетдевета

За издавача
Иван Новчић

Поговор
Тони Пердић

Уредништво
Александар Марић
Иван Новчић
Драган Грбовић

Прелом и дизајн
Александар Марић
maric.aleks@gmail.com

Контакт редакције
konkurspoetikum@gmail.com

Штампа
Пресинг, Младеновац

Тираж
150

Краљево, 2023.
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1
821.163.41.09-1 Дугалић Љ.

ДУГАЛИЋ, Љубинко, 1958-

Друго лице једнине / Љубинко Дугалић ; [поговор Тони
Пердић]. - Краљево : Центар за афирмацију стваралаштва
Поетикум, 2023 (Младенoвац : Пресинг). - 82 стр. ; 20 cm. -
(Едиција Ине светлости ; књ. 29)

Тираж 150. - Подаци о аутoру: стр. 74. - Ентропија млечног

пута по гранчицама рибизле: стр. 75-80.

ISBN 978-86-6162-035-5

а) Дугалић, Љубинко (1958-) -- "Друго лице једнине"

COBISS.SR-ID 125255945