БРАНИСЛАВ ЦРНИЋ

ПОЕЗИЈА
СА
ВРЕМЕНСКЕ
ЛИНИЈЕ

Београд 2013.
Издавач:
АРТЕ
Србија, Београд, Ул.Дебарска 22
064 / 82600 01
(Представништво: Ул. Краља
Милана 2, Београд)

За издавача:
Миодраг Јакшић

Главни и одговорни уредник:

Миодраг јакшић

Библиотека:
Поетика

Уредник:
Гордана Влајић

Лектура:
Ненад Радош, професор

Техничко уређење:
Бранислав Црнић

Илустрације:
Бранислав Црнић

Тираж:
500

Штампа:
Меграф, Београд

www.artegrupa.rs
miodragjaksic@open.telekom.rs
 Садржај
УВОДНА РЕЧ АУТОРА 7

ПЕСМЕ БЕОГРАДСКЕ И
САВСКЕ
Сутон на Сави 13
Летња импресија 14
Београдско јутро 15
Кафана крај Саве 16
Место под сунцем 17
Јесен над Београдом 18
Нова зграда 19
Шетња 20

ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ
Грешка у корацима 25
Кафа 26
Моја Љиљана 27
Тетоважа 29
Разлике 30
Твоја близина 32
Љубомора 33
Тече живот 34
Шкртица 35
Сам код куће 36
Кона 37
Математика 38
Два бицикла 39
Оздрављење 40
Гледање 41
Карловачки ђаци 43
Као вила 45

О МОРУ И МОРНАРИМА
Море 49
Морнарске љубави 50
О морнарима 51
Морска обала 53
Сведок 54
О бродовима 55
РАЗОТКРИВАЊЕ СЕБЕ
Доктор Живаго 59
Друга димензија 60
Узалудне године 61
Мрзовоља 62
Новогодишња 63
Оченаш 64
Урбана песма 65
Србовање 66
Родна кућа 67
Тужићу Мику 69
Моја мама 70
Разоткривање тела 72
Рада из Београда 73
Чангризави муж 74
Кафанска 75

МУЗИЧКЕ

Ролингстонси 79
Јамаха гитара 80
Музичка трилогија 82
Хи-Фи 84

УТИСАК О КЊИЗИ 87
 7

УВОДНА РЕЧ АУТОРА

Поштовани читаоци.
Пред вама је моја прва књига
поезије. Међутим, све песме су већ
објављене на фејсбуку групе
„Поезија Стенка“ и то једна по
једна, темпом којим су настајале,
најчешће оног момента када су
завршене, још недорађене.
Пуштао сам их у то виртуeлно
море информација, са истом надом
да ће бити прочитане, каквом су
своје поруке затворене у боцама
некада мору предавали морнари.
По томе, главнина књиге је већ
виђена на временској линији
фејсбука и због тога овакав наслов
и слика на корицама.
Почео сам да пишем неочекива-
но и тиме изненадио и себе и друге.
Све песме су настале у периоду од
јуна 2012. до марта 2013. године.
Пишем углавном директно на
компјутеру. За њега не седам док
немам сасвим дефинисану идеју а
онда све иде лако.
Идеје долазе саме, сину као муња,
подстакнуте нечим споља или
изнутра. Тај се моменат мора
ухватити одмах, макар у цртицама,
јер после блеска остане само мрак.
Веома је важно да ми се песма
свиди на први поглед, иначе је
бришем, тако да обично немам пуно
накнадног поправљања.
Упоредо са писањем поезије, учио
сам и занатски део стварања књиге:
преламање текста, припрему илу-
страција и прављење корица.
У томе сам имао несебичну помоћ
господина Жељка Бабића из Сара-
8

јева, професионалца у том послу.

Коначна реализација је ипак моја,
тако да су и све евентуалне грешке
искључиво моје.
Песме су у књизи разврстане у
неколико поглавља, па се надам да
ће свако наћи нешто за себе.

Црнић Бранислав
 Слађана Црнић

ПЕСМЕ
Б Е О Г РА Д С К Е
И САВСКЕ
 13

СУТОН НА САВИ

Зелена од шума
што обале јој красе,
а од неба плава,
с мирисом даљине из које долази,
ту на крају пута,
покрај Београда,
тече река Сава.

Испред мене задивљеног

што с обале гледам,
ваља се моћ и велика снага.
Сила је за респект,
али и лепота
питома и блага.

Узводно,
сва блешти од сунца
што се у њој гаси
као жеравица.
Низводно је већ покрива
тамна измаглица,
којој је, чини се,
сам Дунав граница.

И тако полако
одлазиће дан а долазиће тама
и уместо сунца,
у Сави ће тада
треперити шарена
светла велеграда.
14

ЛЕТЊА ИМПРЕСИЈА

На пустом делу плаже

лепа слика.
Постранце положен бицикл,
а поред њега,
на пешкиру,
у дводелном купаћем костиму,
испружена женска прилика.
Она лежи на леђима,
са подигнутим
и мало раширеним ногама,
савијеним у коленима.
Средњих је година,
сасвим солидна црнка,
лепушкастог лица,
али је изабрала место,
које је учинило
да је лепотица.

Обала од чистог
смеђег шљунка,
прошарана зеленилом
и ситним жутим цветовима.
Зеленоплава вода
Савског језера
и бујна шума око њега,
са опојним мирисима.
Изнад ње се плави небо,
путују облаци
и сунце од истока до запада.
Аду ниско прелећу авиони,
што баш делује светски,
а преко шуме,
тутњи било Београда.

У центру свега је она,

непомична,
као да спава.
Да ли у самоћи ужива,
или очајава?
 15

БЕОГРАДСКО ЈУТРО

Мирно јесење јутро у Београду,

па још недеља.
На балкону,
пијемо кафу, са комшиницом,
жена и ја.
Све је лепо,
тихо и успорено,
очи лете на лишће црвено,
кад из оближњег дворишта
загрми радио.
Неко обзнањује да се пробудио.
Изгледа да је сањао свој завичај,
па дели са нама тај дивни осећај.
Са друге стране грунуше трубе,
добоши штекћу кô митраљези,
скоро да вриснем женама: „Лези!“
Паника је ипак била за џабе,
препао сам се
обичне свадбе.
Баш тада је ниско надлетео авион.
Само смо се насмејали хистерично,
јер све се сложило необично,
као у оном андерграунд филму
Ко то тамо пева,
само још недостају бомбе са неба.
Намерно смо се
филма сетили,
стварне бомбе смо изгледа
одавно заборавили.
Нигде нема такве дивоте,
без шале,
ручице горе:
Ово је Србија, брале.
16

КАФАНА КРАЈ САВЕ

Зимско вече прохладно,

с нешто мало снега.
Зашто ли је данас гужва
на паркингу
ресторана Стенка?
Кафана је барака, ниска и дугачка,
не види се док не приђеш до
самога прага.
Можда би личила на друге кафане
да није крај Саве
и да нема понекад уметничке дане.
Гужва је због поезије,
глуме и музике,
лепог амбијента,
ватре из камина,
а, богме, не фали ни хране,
ни вина.
Ту се срећу уметници,
наши и из света,
углавном се сви већ знају
са Интернета.
По песмама својим
ту се препознају,
па виртуелни пријатељи
и прави постају.
Персонал је исто чудан,
нетипичан за наше кафане.
Уместо да праве фајронт
и кући терају,
они са гостима до јутра остају,
а имају кондиције,
па и кад сви оду,
сами настављају.
 17

МЕСТО ПОД СУНЦЕМ

Кад тражим место у Београду

за смиривање и опуштање,
заобилазим лети Аду,
јер она је тад
само за лудовање.
Ври лети Ада од сунца и воде,
али још више,
од младости и лепоте.

Ипак сам у тој вреви,

нашао себи једно чудесно,
лепо место.
Мало острвце
између две гужве,
само сунце, шљунак и вода,
а без људи често.

Сврате ту само усамљени

и заљубљени,
они што им не треба нико,
што су сами себи
довољни.
Ја се обично у оне прве бројим,
јер не могу никако тебе
из гужве да издвојим.
18

ЈЕСЕН НАД БЕОГРАДОМ

Касно је поподне,
а ја сам близу Моста на Ади.
На небу оловни облаци,
тек са једном црвеном мрљом
што су је прокрварили
сунчеви зраци.
Сава се љеска,
метална, тешка,
а ипак текућа и незадржива,
као кад се по поду разлети
просута жива.
Испод моста,
низводно,
провирује Београд,
са контурама зграда у валеру,
од прљавобеле до тамносиве,
са звоником Саборне цркве
и димњаком дорћолске топлане,
што су издалека
једино препознатљиве.
Чудно је
што сам скоро весео,
можда од свежег ваздуха
што ми умива лице
и не дозвољава
чамотињи да преовлада,
због овог призора сумаглице.
Истина,
више волим ведре дане.
Тад ми је лепше и ово место,
ал’ шта се може,
стигла је јесен?
Да бар потраје михољско лето!
 19

НОВА ЗГРАДА

Преко белих кућица

и старих кровова,
што су још остали
од села Жаркова,
издигла се закратко,
ту у комшилуку,
једна зграда нова.
Изнад голих грана,
спрам сребрног неба,
сместила се у пејзаж
баш како треба.
Расте гола конструкција
од бетона и шупљих цигала
и краде видике
овог старог краја.
Још се кроз њу провиде
комадићи неба,
није покривена
и треба дуго да је раде.
“Добро дошла нова зградо”,
међу друге,
већ одавно исте
и помало досадне
Чукаричке зграде.
20

ШЕТЊА

Дуго већ немам времена

и некако сам себи споредан,
па сам радосно
искористио прилику
да се поред Саве прошетам.
Сунце је залазило,
а новембарски ветрић пиркао,
кад сам од трамвајског моста
пошао према Ади,
ал’ ми је ентузијазам опао
чим сам на бродове,
нагомилане узводно,
наишао.
Знао сам да су ту
и нисам се изненадио,
али као да сам
кроз гробље пролазио.
Зарђали, накривљени и насукани –
очигледно су им прошли
најбољи дани.

А код старог железничког моста,

слика се мења.
Обала је чиста, Сава се шири,
мостови се пропињу
између обала, воде и неба.
У позадини
светлопрозирно плаветнило
и нежни ружичасти облаци,
са тамним сенкама
по којег кишног,
што га не пробијају
сунчеви зраци.
Ту сам негде стао
и уназад погледао.
Изнад Дорћола,
црнило се небо
и већ су се палила светла.
Све је било у меком сумраку.
Чак су и они бродови
 21

лепо изгледали,
издалека, у полумраку.

Како је све варљиво,

ствар тренутка и доброг укуса,
личног расположења
и посматрачевог ракурса.
 Слађана Црнић

ЉУБАВНЕ
ПЕСМЕ
 25

ГРЕШКА У КОРАЦИМА

Због неке сам те глупости

оптужио,
а испало је
да сам, у ствари,
сâм себи крив.
Без потребе сам те растужио
и сузу у око натерао,
не би требало да опростим себи
све док сам жив.

Онда сам грешку признао

и уљудно се извинио
и у том тренутку сам те више,
него иначе волео,
ал’ се твој израз лица
одједном променио.
Од жалосног кучета што цвили
постала си мачка што вреба,
за тебе сам се у миша претворио
и видео шта ми се спрема.

Боље да више не праскам

и не буним се за џабе,
јер ти си једна свађалица
и увек надјачаш.
Од тог правиш капитал
за све друге моје
евентуалне оптужбе.
26

KAФA

Будим те јутрима у исто време

као да си војник
што у рат треба да стигне.
Шта да очекујеш
од бившег официра,
који не може без дисциплине?
Уместо трубе, коју срећом немам,
певам ти неку
дечију песмицу глупаву,
која те изнервира и одмах разбуди,
па те из снова
тресне у јаву.
A онда,
да ствар поправим,
умиљато,
кварно,
нудим ти кафу.

И немој сад
да ми ту приговараш
што сам те синоћ будну држао
и неку другу песму ти певао.

Jесте да сам те освајао

као тврђаву,
по војним принципима,
што важе још од Сун Тзуа
и Kлаузевица,
ал’ све би то бедно пропало
да и ти ниси била
помало саучесница.
 27

МОЈА ЉИЉАНА

Ова моја Љиљана

уопште није нормална.
У ствари, мало је нормалнија
него што треба,
зато што добро зна шта хоће,
а још боље шта неће
и тај је принцип у животу покреће.
Продорна је и ефикасна
као нека машина,
са много
добро скривених врлина,
па се многи изненаде
кад се са њом друже
или нешто раде.
Некада давно ми се чинило
да сам ја бирао њу
и то онако,
по мушким принципима,
заснованим на њеним
женским атрибутима.
Сад, кад помало знам
како функционише,
јасно ми је да сам био одабран
као тетреб,
што је обични дивљи ћуран,
и да су ми шансе биле минималне
да се искобељам,
због чега се сад
сасвим добро осећам.
Такође ми је касно било јасно
зашто су ме њени другари
сажаљиво гледали
кад смо се венчали.
После су ми бојажљиво прилазили,
да би се жалили
како их је малтретирала и млатила,
па их је интересовало
каква је према мени била.
Сад, кад знам каква је,
баш ме чуди,
28

да је дуго времена
према мени била добронамерна,
љубазна и коректна жена.
Чим ми је дозволила,
да толико година, ту негде ,
у њеној близини,
мирно и безбедно седим,
а поготово лежим,
дође ми да помислим
да можда
и сам нешто вредим.
 29

ТЕТОВАЖА

Ако бих се икад тетовирао,

не бих на себе ставио
кинеског змаја,
орла
и сличне трице.
Пре бих избоцкао шару
пиротског ћилима,
ил’ неку досетку
с куварице.

Кад већ немам на себи

ни датум из ЈНА,
ил’ можда лик
вољеног маршала,
најпре бих тебе нацртао голу,
да ме свако јутро,
док се бријем,
са левог рамена гледаш
из огледала.
Баш би ми тако
дан улепшала!
30

РАЗЛИКЕ

Ја и моја драга
два смо врло различита света,
ал’ то ништа за љубав не смета.

Мој завичај Војводина,

зелена,
широка,
блато и прашина.
Њен је уска трака,
од мора
до врха каменог Козјака.
Код њих вечно сунце,
светлост и топлина,
код нас кратко лето и дугачка зима.
Док су мене радовали
реке и канали,
трска и врбаци,
њој се море плавило,
четинари мирисали
а цврчци певали.
Изнад мора све се жути
од брнистриног цвета;
равница од зрелог жита
и од сунцокрета.
Ја бициклом по пољима
и речним долмама,
она као дивокоза
Козјачким странама.
Кући би стизала
кад види светионик,
а ја над равницом
црквени звоник.
Хранила се здраво,
по медитерански,
а ја, зна се, масно,
баш по војвођански.
Ни музика нама није била иста.
Ја уз тамбурице и Звонка Богдана,
а она уз клапе
са плавог Јадрана.
 31

Са мном је говорила
књижевни хрватски,
док не окрене на свој каштелански,
а ја сам растезô –
та по новосадски.
Није ишла у цркву,
али све је знала.
Учила је веронаук кад је била мала,
а и Лепу нашу у школи певала.
А ја прави Србин,
који не зна ништа,
уз то Југословен и још комуниста.

Све смо те разлике

ми заборавили,
када смо се покрај мора,
још мокри и слани,
страсно пољубили.
32

ТВОЈА БЛИЗИНА

Кад си ми близу,
нисам исти.
У грчу сам
и понашам се без везе,
сав се унервозим.
Ништа од мог мира не остаје,
у шепртљу се претворим.
У глави ми узбуна,
бојим се, чућеш и ти и други.
Очи склањам
да у њих не завириш,
јер свашта би могла да видиш.
Нисам ти ни неки саговорник,
суво грло ме
не служи баш како треба.
Сецкам речи и реченице,
а и мисли ми лете растргане
између земље и неба.
Мислим да ме читаш као књигу
и све знаш.
Испробаваш завођење
и то те забавља.
Грејеш се на мојој ватри
и у томе уживаш.
 33

ЉУБОМОРА

Хладно јесење јутро,

а у кревету
топло је.
Кад сунце не сија кроз прозор,
баш ми се нешто
и не устаје.
Лежим будан и гледам,
има већ пола сата,
како се у сну смешиш,
па си ми опет некако
лепа и млада.
Шта ли то сањаш,
па ти се тако озарило лице?
Шта ти је то вратило
изглед девојчице?
Сећам се тог израза,
било је давно,
кад си и мени тако сијала,
кад ме је твоја љубав
кô сунце грeјала.
То се више не догађа често
и сад сам љубоморан.
Овај је осмех скроз сумњив
и споран.
Сад ћу да те пробудим
да видим реакцију.
Кад очи отвориш, па ме угледаш,
да л’ ћеш да се наоблачиш,
или ћеш као некад
да се мазиш
и у моју топлину увлачиш.
34

ТЕЧЕ ЖИВОТ

Док је мене моја драга,

баш онако, волела,
гомила деце нам се родила.
Живело се и волело бурно,
младалачки,
са ризицима,
као да пловимо у малим чамцима,
по дубоким вировима
и опасним брзацима.
Хвала богу,
све смо преживели
и у мирне воде упловили.
Сад наша два,
олупана чамчића,
плове реком живота,
која је мирна и лепа
као Сава,
али ни ту не треба човек
да се заварава.
Има Сава и друго лице
кад поплави шуме и равнице,
па је тада за поштовање,
а никако за потцењивање.
Онда се опет чамчићи
бурно разиграју,
док нам од Саве животе спасавају,
па на тренутак
подсети то дрмусање
на оно младалачко лудовање.
 35

ШКРТИЦА

Ја вероватно грешим
кад на пољупцима штедим.
Не кажем ни довољно пута
да те волим,
јер то се код мене
некако подразумева.
Све мислим,
та ниси тупава,
схватићеш и сама.
Шта о томе има
толико да се прича?
Па ја сам ту
увек кад треба;
да не спомињем сад оне
отрцане звезде са неба.
Можда сам шкртица на речима,
али се доказујем поступцима!

Ти, међутим, не одустајеш.

Упорно, сваки дан провераваш
и на сто начина мораш да знаш
да ли те још увек волим
и да ли ми се,
још увек допадаш.
36

САМ КОД КУЋЕ

Опет те нема код куће

и то се све чешће дешава
у последње време.
Некада, дуго није било мене,
а сада нема тебе.
Цео живот се растајемо
и састајемо,
можда због тога дуго трајемо.
Сад тек видим,
није лако остајати,
а увек сам мислио,
да онај што одлази више пати.
Чини се,
да ти лакше одлазиш,
чак радосно излећеш
и напушташ место у нашем гнезду.
Требало би бити другачије.
Као да смо мало помешали улоге
и нисмо свако на своме месту.
Како да сâм ујутро пијем кафу,
да на тебе мислим
и уздишем само.
Мораћу позвати комшиницу
да се уз кафицу лепо договоримо
шта ћемо данас да кувамо.
 37

КОНА

За многе љубавне песмице

омиљени женски лик су
комшинице.
Ако кадуни кони
из песме Османа Ђикића,
од своје омиљене коне
заменимо лице,
ето универзалне песме
за све страствене комшије
и комшинице.
Па кад још ту севдалинку
запева Звонко Богдан
са својим тамбурашима,
дође ми да се напијем
и нешто разбијем,
па да тој
жељеној жени,
из свог непостојећег харема,
прескочим балкон у
вишеспратници
и направим бруку,
каквом прети онај делија
у Ђикићевој песмици.

Али, бојим се,

да бих у данашње време
испао манијак,
о којем би брујао Београд
и писала жута штампа
јер га је комшиница тужила,
а рођена жена му пресудила.
Сирота, много га је
и страсно волела.
38

МАТЕМАТИКА

У овим мојим годинама

опет сам пети разред,
што ми уопште не смета.
Боље је у животу
бити ђак понављач,
него обични деда.
До сада сам учио математику
са сваким од своје деце,
а сад се већ са унучићима
нови круг покреће.
Док се ова, најстарија паметница,
мучи око скупова,
ја нешто размишљам:
Може ли том,
логичком математиком,
нешто практично да се мува?
Ако је, на пример,
зграда скуп,
а спратови њени подскупови,
на другом спрату сам елемент ја,
а на првом она млада,
што јој стално нешто поправљам
заџаба.
Има ли ту каква унија,
пресек,
или шта слично?
У, сунце ти,
бриши ово!
Ево дететова баба!
 39

ДВА БИЦИКЛА

Волела се два бицикла,

у шупи крај Саве.
Од других се издвојили,
на себе се наслонили,
сицевима приљубили,
корманима загрлили,
педалама упетљали...
Да нису у сталку,
на земљу би пали.

Тешко би их раздвојили
да треба због вожње.
Срећом, никог нема.
Лето прође,
јесен кишна наступила,
ми не долазимо.
Ни досад се нисмо
баш често сретали,
мада смо се много
од лета надали.
Да ли смо на Ади,
по њима би знали.
Лепо смо их оставили
тако на гомили,
баш смо храбри били.
Нека барем два бицикла,
мој и твој,
живе живот свој.
40

ОЗДРАВЉЕЊЕ

Годинама болујем од лепоте твоје

и питам се
кад ће та мора да прође.
Нисам хтео,
десило се само
ма не пита болест
да ли сме да дође.

За то нема лека
осим тебе саме,
као противотров
да ми видаш ране.
Ал’ ти друге лечиш,
а за мене нема,
ја сам ти некаква
морална дилема.

Не брини за мене,
све ћу преживети.
Чак сам ти захвалан
на патњи и сети,
подстакла си нека осећања,
што ми већ одавно
нису на памети.
 41

ГЛЕДАЊЕ

Да ли си некад,
можда,
гледала друге како воде љубав?
Не у полумраку собе,
кришом,
са екрана телевизора
или монитора,
него уживо, на обали мора
и уз све лепоте
што уз њега иду.
Не ни крадом као лопов,
већ јавно, као одабрана публика
и почасни гост,
због којег се монтира позорница
и цела предивна слика.
Да не идеш ти њима,
него од целе празне плаже
они да траже баш тебе,
па се питаш,
да ли да будеш пристојан
и да устанеш и одеш
или да останеш,
а знаш да ћеш свакако да се кајеш.
Видим туристи,
обични људи,
плажа иначе нуди,
препуштају се мени и случају
и можда први пут доживљавају
оно што одавно маштају.
И ту су жене храбрије
и у свему поштеније,
као што је била и Ева.
Док се ови Адами,
као, дају наговорити
па спусте главе и риљају,
оне у очи гледају
и не знаш
са ким воде љубав.
Са њима тамо
или са мном `вамо,
42

али није ни битно.

Углавном,
сви макар накратко уживамо.
Онда они оду
и више се не враћају,
јер су на пропутовању.
Ја ћу им можда остати
дуго у маштању.
 43

КАРЛОВАЧКИ ЂАЦИ

Сремски Карловци су
стари град по фасадама,
крововима и црквеним торњевима.
Види се то по архивама
и историјским подацима,
ал` је увек млад
по својим ђацима.
Чак и они,
који су некад бежали из школе,
Карловце, кад-тад заволе.
Деси се то некима
тек под старе дане,
кад на годишњице матуре
седну поново у школске клупе,
а после у кафане.

И нас, карловачке ђаке,

живот је расуо на све стране.
Неки нису долазили на прозивке
и клупе су им годинама
остајале празне.
Други су редовни били,
па нестали,
ал` су нам у срцима остали.
Сви присутни, дотерани
и већ у годинама,
брзо подлегну
школским чаролијама.
За тренутак су опет несташни
и срећни,
појединци поново заљубљени.
Као да је био распуст,
па окупљање,
а још није почело оцењивање.

Ни ја дуго нисам долазио

јер се живот испречио,
ал‘ сад сам редован
и кад сретнем друштво,
баш сам радостан.
44

Ипак ме на крају прозивке

редовно растужи нешто:
једно упорно, празно место.

Против те већ избледеле туге

не помаже ништа,
ни вино, ни кафана.
Једино тиња нада
да ће се ипак појавити,
можда следећи пут,
за годину дана.
 45

КAО ВИЛA

Кад смо били некад

онако лепи и млади,
она је била
као вила,
или се барем мени
таквом чинила.
Коса тамна,
до струка дугачка,
фина као свила.
Сва је била танка и лака, бела
и као лутка из Трста
глатка.
Заљубио сам се у то њено
високо чело и два ока зелена,
паметна, са две криве,
танке обрве уоквирена.

На мене није одмах

пажњу обраћала.
Више пута ме упознавала
а једва ме се присећала.
Самог себе сам изненадио
колико сам упоран и досадан био,
док се ипак нисам
у њен живот убацио.

Касније у браку,
била је принцеза права.
Волела је пуно да спава,
а често је због проблема
болела глава.
Када је родила,
мало се убуцила.
Ваљда су такве
те виле и принцезе истинске?
Нису створене за груби живот
и малтретирање,
већ за мажење, пажење
и- вољење.
O MORU
I MORNARIMA
 49

МОРЕ

Провидна, зеленоплава вода,

широка, дубока.
Никако не стане у један поглед ока.
Горе, жеже сунце,
доле, блешти намрешкана
површина,
а испод
опасно мами модра дубина.
Зарањам,
мору се препуштам
и остајем дуго.
Топло,
мокро и слано.
Баш то ми треба
да се опет осетим лепо,
као нерођена беба.
Море ме љуља,
нешто гргољи,
чува ме
и према светлој површини тера,
а онда опет дишем.
Бежим према плаветнилу неба
и камењу тврдом,
врелом.
Дрхтим,
сигурност ми треба.
50

МОРНАРСКЕ ЉУБАВИ

Свако мало приморско место

има неке старе приче
о морнарима,
њиховим несрећним љубавима
и каменим кућама,
из којих зјапи празнина
кроз прозорска окна
што гледају на море.
Расту из зидина смокве,
двориште им покрива коприва,
а ту се некад
љубав водила.
Показују то туристима
и причају легенде о онима
који су отпловили да се не врате,
море их је узело
и женама, што су брод чекале,
а до смрти гледале
у празну пучину и плаветнило.

Растуже ме те људске судбине

пошто сам из сличне
морнарске приче.
Крив сам
за патњу бар једне жене
која је чекала мене,
јер нисам схватио разумом,
што она је срцем знала,
да није море најважније,
да може да се живи другачије
и можда, срећније.

Једино не знам
да сам јој се на време вратио,
колико бих то онда био ја
и да ли би ме она, таква,
потпуно морска, као сирена,
сасвим обичног, јер нисам морнар,
могла да воли за сва времена.
 51

О МОРНАРИМА

Ни сви срећници,
што живе уз море,
нису се родили за морнара,
па су зато рибари,
граде бродове у шкверу
или су од оне већине,
што хвале море
а држе се краја.
Ал’ зато сваки туриста,
који се макар и трајектом возио
од Лепетана до Каменара,
помисли да је пловио,
да и сам има бар мало
морнарског дара.

Ал’ знају приморци

да није морнару главно умеће
везати коноп ил’ бацит бацало,
већ натерати себе на море
и кад би ти се код куће остало.
Знају они добро шта је море,
да оно ником не прашта,
узима момке а враћа старце,
кад више нису ни за шта.

Ни кад морнар дође кући

накратко,
није то дуго сањана срећа.
Увек је између жене и њега,
морнарска торба или врећа.
Та тегет платнена торба,
што на брод
и повратак мору подсећа,
на поду спаваће собе
изгледа кô црна рупа,
кроз коју цури време и – срећа.

Кажу,
морнари имају жену у свакој луци.
52

Чак им и завиде.
Не верујем,
јер ако тога има,
онда су то љубави из очајања,
што ону праву
дуго не виде.
 53

МОРСКА ОБАЛА

Обала морска, камена,

испод пута
који следи њене контуре,
густом макијом скривена
за све који овуда журе.
На њеном делу,
једна од мојих најдражих плажа,
али од оних за сваки дан,
кад долазим с посла, уморан.
Прилазим покрај рушевне
црквице,
стрмом каменом стазом
кроз жбуње жалфије.
На дну стазе светионик
и његов бетонски постамент,
а даље се до плаже прескаче,
са камена на камен.
Ту ме камена чека лежаљка,
са балдахином од маслина и нара
и другог племенитог биља,
што скрива ова шикара.
Са једне стране
бистро море,
са друге брдо камено
под плаштом
медитеранског зеленила,
а преко једне суве гране,
змија се савила.
Доста је симболике
у опису овога прелепог краја,
ваљда зато што личи
на земаљско предворје раја.
54

СВЕДОК

Нигде се не види
тако добро
јединство воде, земље и неба,
као на обали мора.
У неком лелујавом времену,
кад се све ускомеша,
па се облаци преко камених врхова
према обали преливају,
отоци и хриди
нестају у пени валова,
море бесни и јуриша на копно
као да га отима
а на хоризонту се спајају
небо и море
у плавој измаглици,
стојим затечен
као усамљени сведок
и дивим се.
Свим чулима упијам призор
и осећам да сам
ситан и пролазан
у тој исконској слици,
а ипак,
некако важан,
јер на овој тачки плаве планете,
сва та лепота
само кроз мене постоји.
 55

О БРОДОВИМА

Много је песама
о мору и морнарима,
а мало о бродовима.
Добра је она Барбара
од Звонка Шпишића
и Леуте мој
од Томе Бебића,
ако их се ико још присећа.
А ко да пише о броду,
грађеном по принципима науке,
технике и заната,
јер нема ту романтике,
већ страва да те хвата.

Кад брод издокују,

укрцавају се морнари,
зато што нису нормални људи,
већ фантасте и сањари.
Брод њиховим животима живи,
а за узврат им постаје кућа
и радно место,
на коме грицкају онај хлеб
са седам кора,
који им преседне често.
Углавном су бродови
опасно место за људе,
чак и за бакуле.
Стално их разбијају
природне силе,
а испод се шуњају
морске сирене и ајкуле.
Бродови су огромни
и све код њих је спектакуларно.
Из даљине се само они виде
а људско биће је ту сићушно.
Изгледа неважно.
P АЗ О Т К Р И ВА Њ Е
СЕБЕ
 59

ДОКТОР ЖИВАГО

Опет, ко зна по који пут,

доктор Живаго
на екранима телевизора,
том излогу туђих живота.
И опет ме је разнежио,
да ме је било срамота.
Нисам баш Омар Шариф,
али су ме погодиле неке сцене,
јер је слично било код мене.
Превирање у друштву,
ратови,
породица као сламка
у вихору ратних страхота,
насилни растанци,
неизвесност, тражење,
чекање и кратки радосни састанци,
па опет иста голгота...
То је све слично,
али на срећу,
љубавни део приче је различит
код Живага и мене.
Ја сам имао само своју Тоњу,
чак су личиле она и Џералдина.
Њему је било теже,
јер се уз све тешкоће,
нашао
између две жене.
60
60

ДРУГА ДИМЕНЗИЈА

Не признајем још године

јер се лепо осећам,
изнутра сам некако увек исти,
ал’ кад се успутно
у неком излогу видим,
баш се зачудим и постидим.
Још препливавам Савско језеро,
истерујем бициклом
на Чукаричку падину,
на згибовима млађе посрамим,
могу доста и да препешачим.
Некад је то била обест и играње
а сада подвиг и доказивање.

Понекад ми се учини
да сам још способан
са младима да се помешам,
па учиним тако и одем на плажу,
а тамо,
на два метра од мене,
леже разголићене лепе и младе
жене.
У тој близини, чини се,
да би могло свашта да буде
али никад није,
јер старост и младост
две су различите димензије.
Те лепотице,
какве сам одувек волео,
остале су исте.
Само сам ја мало остарео
и тако све покварио.
А шта има
да сам младић био?!
 61

УЗАЛУДНЕ ГОДИНЕ

Довољно година имам

и ништа не би требало
да ме потпуно изненади.
Не мислим на глобални ниво:
ратове, земљотресе и слично,
јер ту помоћи нема,
него на оно лично –
односе са људима.
Ипак се деси,
чешће од очекиваног,
да ме баш изненади неко,
па се искалим на себе
и искуство
које сам до тада стекô.
Буде то обично неко нови,
непознат,
кад ми учини добро
којем се нисам надао,
али сам се чешће
у пријатеље разочарао.
Можда нису криви они
него ја,
што полазим од себе
у односу на очекивања.
Имам још читав живот
пред собом
или оно што је од њега остало,
а како ме сви памети уче,
схватићу лекцију до краја,
мало- помало.
62

МРЗОВОЉА

Има дана
кад ми баш не иде,
па ни сам себе не подносим
и сви други су ми превише.
Кад бих могао бар
негде да се изгубим,
па на миру
да сам себе мрзим.

Нека мене
самог са собом,
боље друштво и не заслужујем.
То ми је и казна
за мрзовољу,
јер сам себе
највише излуђујем.

Кад се тако,
кô кишни облак истутњим
и поново постанем
питом и стрпљив,
сви ће опет да ме узјашу,
а ја сав срећан што их имам,
па их волим
и даље трпим и трпим...
 63

НОВОГОДИШЊА

Окићена јелка у дневној соби,

по зидовима сто и један
новогодишњи украс,
са лустера звончићи висе,
а ја у томе,
сед кô Деда Мраз.
Ти лепршаш као девојчица
и китиш уз срећан осмех.
Одушевљаваш се тим шаренилом,
још само да напољу падне снег.
Благо теби,
свега се сећаш
и хоћеш да ти је опет лепо,
па верујеш у традицију
и дечије идеале,
безрезервно, слепо.
Гледам те,
помало се чудим и завидим
јер своје сам Нове године
заборавио.
Да ли сам их уопште имао?
Као да их је други потрошио.
64

ОЧЕНАШ

Како би лако било

да самујем
и имам само своје проблеме?
Види Онај одозгор да могу
и вучем за себе и друге,
мешам се и где не треба,
па повећава бреме.

Ваљда то и заслужујем,
јер нисам баш добар верник
и верујем кад ми треба.
Тек кад је тешко,
споменем име Божје,
а очи саме крену пут неба.

Не верујем понекад ни себи,

јер мале су људске моћи,
а велико хтење.
Зато ми је из Оченаша најдраже:
Не уведи нас у искушење.
 65

УРБАНА ПЕСМА

Данас сам чистио снег

док је још падао.
Подсетило ме то на неке
давне зиме новосадске и дечачке,
за мене је то исто,
јер сам некад тамо припадао.
Ситне пахуље лагано падају
и боје сумрак у бело.
Хладно је,
минус неколико степени
а ја се размахао,
оросило се чело.
Улица Шавничка у Београду,
право јој име
за зимско доба године.
Неочишћена
и завејаним аутомобилима
закрчена.
Видим, нико не чисти,
само ја
и навлачим мржњу комшија.
Осећам то физички,
лице и уши ми бриде.
Мрзе
што их подсећам на обавезе,
али не излазе.
Гледају скривени иза завеса
и можда се
дубоко у себи стиде.
66

СРБОВАЊЕ

Да ли сте већ чули оно:

„Јебо их воз који их дон`о.“
То кажу наше мирне Лале,
за оне што су их неке нове сеобе
код њих дотерале.
А јесте ли чули да се, рецимо,
на ВМА
не може доћи код доктора на ред
од Книњана?
Они који су добили
те из Хрватске,
још су добро прошли.
Како је онима,
код којих су избеглице
са Косова дошле?
Сад ми, овако лепи,
способни и паметни,
бар знамо ко нам је крив
што ништа не успевамо.
Смета нам кад смо негде мањина,
а овде не ваља што смо већина.
Јесте да смо сви Срби,
кажу домаћи,
ал` ови више личе на оне
одакле су дошли,
а можда су и гори.
Да су тамо ваљали,
не би их потерали.
„И што се нису тамо борили
за своје“,
говоре овдашње делије.
Лако је бити јунак и Србин,
усред Србије.
 67

РОДНА КУЋА

Сећам се Сремске Митровице

из педесет и неке
када су се димили
фабрички димњаци,
у граду се осећали мириси
са обрађених поља,
пиваре и Матроза,
а преко Саве брујало
бродоградилиште
и излазили бродови с навоза.
Урезала се у сећање
железничка станица,
испред споменик са петокраком
и пут до дома ЈНА
са дрворедом платана.
У центру црква и хотел,
из звучника на бандери
трешти Марина.
Жубори водоскок у парку
стилизован као
велика камена агава;
позади, према Сави,
улица Паробродска
и у њој кућа на лакат,
велика,
господска права.

Није то била обична кућа.

Из земље су око ње као костури
израњале зидине Сирмијума,
старог римског града,
а такорећи у дворишту,
била је царска палата.
Можда је прошлост мучила,
па се ноћу болно увијала,
шкрипала и хучала,
а нека авет се шуњала
њеним таванима,
подрумима и ходницима,
живот давала и узимала
68

по неким својим законима.

Родну кућу сам дању волео,

а ноћу се од ње плашио.
Кад сад пред њу оронулу,
ја исти такав станем,
гледам је и опет слушам
са цркве Светог Димитрија звона.
Црту испод живота подвучем –
изгледа да је према мени
била благонаклона.
 69

ТУЖИЋУ МИКУ

Тужио бих Мику Антића

да га толико не волим као песника,
што ме је предухитрио
и написао неке песме
које је требало да буду моје,
јер су нам размишљања
од истих слика.

Она, што У јесен увек нестане

из Новог Сада,
морала је бити моја,
јер и ја сам се заборавио
испод неких прозора тога града
и још се нисам пронашао
све до сада.
О мору и морнарима
није смео тако добро да пише.
Па ја сам био морнар
од њега много више.
Можда сам остарео и постао
сентименталан,
али од Невероватне морске песме
машта уради оно што не сме,
оно што сам јој одавно забранио,
кад сам се са мора
кући вратио.
Све је рекао,
све је правилно схватио,
морнаре је себи самима
лепо објаснио.

Тужио бих ја њега,

ал’ не знам ни који је суд надлежан,
да ли овоземаљски
или онај небески,
јер кажу да је умро.
Мада не верујем, јер он то не уме,
што лепо признаје
у Бесмртној песми.
70

МОЈА МАМА

Одавно сам отишао

из родитељског дома.
Најпре сам се враћао
кад год сам могао
и томе се радовао,
а онда сам своју породицу
и ново гнездо основао,
са својим се животом хрвао,
а повратке,
у ретке посете претварао.
Отац је умро,
мајка је остала сама
и тако то траје већ годинама.
Далеко од очију,
далеко од срца, кажу,
и можда би били у праву
да се од себе отуђити може,
а ја сам део ње,
не могу и нећу из те коже.
Не знам пуно тога о њој
и свашта треба да питам
док још има времена,
да цртамо породично стабло,
да деца не остану без корена.
На сву срећу,
не зна ни она пуно о мени.
Мисли да ми је добро,
да смо овде задовољни
и обезбеђени.
Нека је у том блаженом незнању,
како бринула не би,
у својој старости
превише је и сама себи.
Данас ћу да је назовем,
могу кад хоћу,
јер не спава до поноћи,
ал’ није то разговор прави.
Не виде се очи.
Боље и тако него никако.
Назваћу!
 71

Знам да је сама
и баш ми је лепо
кад ја,
већ нечији деда, кажем:
Је л’ то моја мама.
72

РАЗОТКРИВАЊЕ ТЕЛА
(Поводом изложбе “Разоткривање
тела” на Београдском сајму)

Стигао је језиви циркус у наш град

и дуго остаје,
сигурно су проценили
да смо добре муштерије.
Доказали смо се сахранама
чешћим и већим од сватова,
кроз страшна страдања
и много ратова.
Дичимо се вампирима,
караконџулама и дрекавцима,
ал’ су нас ови надмашили
у морбидностима.
Осванули су оскрнављени
лешеви на билбордима,
маме на сајам
шеретским осмесима.
Као, то је поучно –
нашли су на шта ће да нас хватају.
Само нам таква врхунска знања
из медицине недостају!
Још један атак на памет
и за размишљање тема:
Шта то треба да нам постане
нормално?
Шта нам се припрема?
 73

РАДА ИЗ БЕОГРАДА

“Овде Рада из Београда“,

виче жена у мобилни,
а не могу да је не чујем
јер смо близу и сами
у тихој улици на периферији града.
Нисам ни ја овде одувек
и помало разумем Раду,
али сам заборавио
да је још увек битно
и тамо неког импресионира
да је у главном граду.
Није се представила као тетка,
кума или можда бака,
ни као бивша комшиница
или нечија снајка.
Главно одредиште, легитимација
и визиткарта –
само Рада из Београда.
Изгледа да се није јавио ко треба,
па је енергично диктирала
кога да нађу.
Брзо сам се удаљио
својим путем
да не будем још сведок
за некакву свађу.
Можда Рада није арогантна,
нити је неко импресиониран
позивом из Београда?
Можда то само ради моја бујна
и цинична машта?
Имају људи на селу данас свашта,
па тако и ко зна колико Рада
из Србије и света.
Ова је случајно из Београда.
74

ЧАНГРИЗАВИ МУЖ

Гледам је само,
како спава сном праведника,
а сунце већ одавно
вири кроз прозоре.
Мора да је опет
на том свом фејсбуку
висила до зоре.

Ал` чекај само,

неће ни ово моћи довека!
Ма покварићу ти ја тај компјутер,
па да видим шта ћеш.
И овако на њему,
ви, фејсбуковци,
ништа не знате,
него да један другом
бескрајно лајкате.
Диж’ се, жено,
да пијемо кафу.
 75

КАФАНСКА

Питаш ме и чудиш се
зашто идем рано из кафане.
Идем, зато што ми је лепо
и хоћу тако да остане.
Идем, док сам још паметан ја
и сви присутни,
док смо лепи
какви смо од куће кренули,
пристојни и културни.
Знам већ, из искуства,
да ће у неко доба,
кад наступи време буновно,
престати да буде весело
и постаће суморно.
Кад храна постане отужна,
а пића буде превише,
сваког властита туга
крене да сустиже.
Због тога, одох ја!
Како је лепо напољу и свеже!
Баш ми прија.
МУЗИЧКЕ
 79

РОЛИНГСТОНСИ

Има једна љубав

у мом животу,
што се из младости у срцу носи.
Није у питању нека жена
јер оне су се мењале,
него Ролингстонси.
Нисам неки навијач нити
обожавалац,
немам ни њихову слику,
не знам ни све да их
поименце набројим,
ал` слушам
њихову музику.
Нешто натуцам енглески,
недовољно
да разумем баш добро
о чему певају,
али ме ритмом,
мелодијом и стилом,
тотално разбијају.
Музика ми чини живот могућим
и слушам као зависник;
од добре народне
зачас пређем на класику,
али то што они свирају,
отприлике сам ја
у музичком облику.
За ових пола века,
откад сам им верна публика,
променио сам се и ја
и аудио-техника.
Сад је дигитална,
некад је била аналогна,
једино је њихова музика
константно чаробна.
80

ЈАМАХА ГИТАРА

Волим музику,
ал’ као да сам осуђен
само на слушање.
Помало завидим онима
што им од руке иде свирање.
Одувек сам био слухиста
и није да немам талента,
ал’ шта то вреди
кад сам обичан
музички аналфабета.
Па добро,
не знам да свирам
и на томе бих остао,
али ме годинама мучи
и обавезе ствара,
моја стара
ал’ још увек добра,
јамаха гитара.

Она је као лепа жена:

у струку и боку широка,
као скулптуре Мештровића;
а мале главе са чивијама
и елегантног врата –
два детаља,
као од Пикаса додата.
Изглед и израда,
врхунски квалитет,
па је гледам и дивим се,
а кад је у руке узмем,
као одузет.
На њој је свирање
као удварање,
сваки је трзај музика,
а ја набадам једним прстом
и никако акорд да ухватим,
да дођем до правог звука.
Сам себи се правдам
да нисам имао времена:
школа, факултет, посао
 81

а после деца и жена.

Све је то слаба утеха
и мораћу под старе дане
да кајданку узмем у руке
и кренем од почетка.
82

МУЗИЧКА ТРИЛОГИЈА

Има тако нека музика,

што остаје доживотно повезана
са прошлим тренуцима
и кад се поново чује,
у глави крене кинотека
са старим филмовима:

Ја, дечак основац на распусту,

гост у родној кући
у Сремској Митровици.
У огромној господској
дневној соби
стојим поред клавира,
на којем грамофон свира
О соле мио Елвиса Прислија.
Кроз тешку завесу
пробија се сунчев зрак
и разбија полумрак,
а ја се тешим музиком
јер патим за тамо неком клинком,
лепом и слатком вршњакињом
Мимом.

Журка у приватној кући

у Сремским Карловцима.
Ми Карловачки ђаци,
ни мушкарци ни дечаци
а оне девојчице – жене,
већ све верене.
Оно што нас зближава и греје,
узајамне су школске симпатије.
Битлси певају Не одбацуј ме
а ја, као нешто играм сентиш,
у ствари, тетурам се пијан
од близине,
мириса и топлине
школске другарице,
и као случајно уснама додирујем
њену косу, уши и лице.
 83

У маминој кухињи мириси кувања.

Ја петљам око магнетофона
колуташа.
Проблем је нешто око трака,
а са радија иду Ролингстонси
и она њихова Сиђи са мога облака.
И ја сам мало овде
а више у облацима,
јер хоћу да ручам па да излетим.
Чека ме цео Нови Сад и околина,
где сам дошао на годишњи одмор
после дуго времена из великих
даљина.
И гле чуда!
Ту се на годишњем затекла
и једна девојка, сва нежна и фина,
ситна а чврста и јака,
једна балерина...
84

Хи-Фи
(Квалитетна репродукција звука)

Волим после ручка

кратко да дремнем,
али никад у кревет кô човек
да легнем.
Полусан
у фотељи хватам у тренутку,
јер истовремено уживам
и слушам музику.
Битно је и која је фотеља,
а и позиционирање
тачно између две звучне кутије
због стерео доживљаја,
на одређено растојање.
Ни звучници нису обична
јефтина конфекција,
већ самоградња и езотерија,
прављени пре тридесетак година,
стриктно по инструкцијама
популарних техничких новина.
Све компоненте су наручене из
Италије,
Триесте, Виа ....
звучало ми романтично,
јер тога онда овде било није,
осим дрвенарије.
Са много љубави рађене су
те кутије,
а оне су захвално узвратиле
кад су много боље засвирале
и запевале
познате мелодије.
Време им није наудило,
али јесу мали дечији прстићи,
љубила их мајка,
па сам на крају динаудио
крпио робом са бувљака.
Ал’ све је то техника и залуђивање
а битна је музика и уживање.
 85

Сад, кад ни моје уши

нису више Хи-Фи,
чини ми се
да све то и даље
сасвим добро звучи.
86
 87

УТИСАК О КЊИЗИ

Где има поезије, нема горчине,

зависти, страха, самоће...
Постоји само опијеност светом,
радост која се може у свему
пронаћи, препуштање
успоменама...
Песник Бранислав Црнић,
после многих плима и осека у
животу, упловљава у сигурну луку,
у поезију. Ту су му потребни
саговорници којима ће причати о
својој младости, љубави,
путовањима, сусретима.
Он, лирски субјекат, је увек у
првом плану, што умногоме
доприноси снажнијем
доживљавању песама. Његове
песме, које често имају наративни
тон, успеле дескриптивне елементе
и духовита запажања, могле би да
се развију у посебну епску врсту, у
којој би се запажали лирски
одсјаји.
Прва књига је као реч за којом
се дуго трага да би се изразила
мисао или осећање. Када се
пронађе таква реч, чини се да је
потекао извор надахнућа који
напаја снагом и жељом да се даље
пише и ужива у ономе што је
преточено у стихове.
Песник Бранислав Црнић је
својом првом књигом себи означио
пут у поетско стваралаштво.

Ненад Радош
88