ISPOVEST MIZANTROPA

JOVO ILUKIĆ

ISPOVEST
MIZANTROPA

Beograd, 2021.
 Ostrvo Borneo. Ceo moj svet već dugo vremena.
Ovde sam ni sam ne znam koliko dugo, mislim nešto
manje od dvadeset godina. Ne znam koji je dan i datum,
ali sam prilično siguran da je jun 2018. godine. Napunio
sam četrdeset i šest godina pre oko dva meseca. Znam,
otprilike, da onako odokativno procenim koje je doba
godine, možda čak da pogodim i mesec, u zavisnosti od
toga da li je kišna ili sušna sezona. I to je sve.
Za divno čudo nisam mnogo ostario. Sve ovo
vreme dosta dobro izgledam, sudeći prema onome što
sam mogao videti u ogledalcu koga sam doneo sa sobom
još prvog dana. Moj život, ovakav kakav jeste, posledica
je moje odluke, zapravo jedine moguće odluke, možda
najbolje i najkorisnije po mene od svih odluka koje sam
ikada doneo. Dobro poznajem ovo golemo tropsko ostr-
vo, na kome se nalaze čak tri države, preciznije delovi
dve države i jedna državica, u čijim džunglama živim
već dve decenije, hraneći se biljkama do kojih mogu
doći. Vegetarijanac sam od svoje dvadeset i treće, a ve-
gan od dvadeset i četvrte godine, zatim neuspeli arhi-
tekta, nekadašnji slikar i bivši čovek. Obišao sam ceo
ovaj svoj svet, ovo rajsko, ali ipak surovo ostrvo. Ja, kao
svojevoljni izgnanik iz ljudskog društva, protivnik sva-
kog poretka i neprijatelj civilizacije, sa gađenjem sam
posmatrao sve velike gradove iz džungle, ali ni u jedan
nisam sišao, kad god bih im se približio. Prelazio sam i
državnu granicu između Indonezije i Malezije, za koju
sam i pre svog dolaska ovamo znao da je nestalna, a bio
sam i u Bruneju, bez silaženja u njegov glavni grad.
Svi zubi su mi na broju, koža mi je zategnuta i
gipka, a svi organi mi rade kao sat. Mogu slobodno reći
da sam zdrav kao dren. Ili sam to bio do malopre.
5
Jovo Ilukić
Nisam siguran da li me je ujeo komarac ili pauk,
ili je pak voda iz kokosa koju sam jutros halapljivo popio
bila buđava, ali, tek, osetio sam neku nelagodu u telu,
zatim malaksalost i studen kako mi se sliva niz kičmu, i
pao sam u postelju, u svom dobro skrivenom boravištu,
na duge listove banana. Trese me drhtavica i, generalno,
ne osećam se dobro.
Živeći pustinjački i čergarski na ovom ostrvu, ko
zna koliko dugo, čak predugo, naučio sam da se brzo
snađem za smeštaj. Prostim alatom koga imam kod sebe
od prvog dana (vojnički nož i inženjerijska lopata su sa-
svim dovoljni) uvek mogu naseći grane i napraviti zak-
lon, jer su mi se dva od tri šatora, koja sam poneo ovamo,
vremenom istrošila. Mape mi već odavno nisu potrebne,
jer u glavi imam pravu pravcatu enciklopediju, a u di-
vljini se snalazim uz pomoć Sunca, koje mi je jedini
vodič i orijentir. Sunce mi je sve: i moj prozor ka bogu,
jedini u ovom planetarnom sistemu, i moj lek, i moj le-
kar, i moj najbolji i jedini prijatelj. Ne znam šta se dogo-
dilo sa ljudima sa kojima sam se oprostio u civilizaciji,
šta rade i da li su uopšte živi. I ne mogu i ne želim da
razmišljam o tome. Od svih i od svega ostala su mi samo
živa sećanja, koja nikada neće izbledeti, a Sunce je uvek
tu. Otkako sam pre mnogo godina završio jednu drevnu
duhovnu praksu, naime gledanje u Sunce, uopšte se ni-
sam razboleo. Sve do danas.
Osetih blagu mučninu i glavobolju, ovo drugo
prvi put posle skoro dve decenije, i stavih šaku na teme,
koje beše potšišano ručnom mašinicom za šišanje pasa.
Znao sam poodavno, dok sam još živeo u civilizaciji, da
tako, trljanjem krunske čakre, ublažim ili čak i prekinem
glavobolju. Temperatura mi nije povišena, to znam, jer
6
 Ispovest mizantropa
me takvo nešto nije snašlo od sredine osamdesetih go-
dina prošlog veka, u kome sam proveo tačno dvadeset i
osam godina.
Spava mi se. Legao sam i primirio se, kao živo-
tinja koja nije svesna prolaznosti i misli da će živeti ve-
čno. Svi ljudi su primati iz reda sisara, a svi primati i svi
sisari su životinje. Na žalost po mene ja sam apsolutno
svega svestan, čak i suviše svestan, daleko više nego bilo
koji pripadnik moje životinjske vrste.
Ne volim ljude. Ne mogu da kažem da ih mrzim,
jer mržnja je duboka i moćna emocija, koja razara onoga
ko mrzi; pre bih rekao da ih naprosto ne volim. I pitam
se, a i stalno sam se pitao, kako mogu voleti boga koga
ne vidim, a koga tražim preko Sunca, jedinog prozora ka
bogu na našoj planeti, ako ne volim ljude koje mogu da
vidim, ali koje već dugo ne gledam. Nije imalo nikakvog
smisla.
Nenaviknut na bol, sklupčao sam se na lišće ba-
nana i opustio mišiće. Počeo sam da tonem u san. Pred
očima bi mi se pojavljivale slike, baš kao nekada davno
kad bih se najeo belog luka, koga godinama nisam ni
video ni probao, i kad bi mi nakon njegove konzumacije
naglo padao krvni pritisak. I kao da vidim ceo svoj život
kako mi se, kao film, odvija pred očima...

* * *

Da krenem iz početka, od svog porekla. Ja nigde

ne pripadam (tako sam odlučio i smatram da nisam po-
grešio), jer u mojim žilama teče krv dva toliko slična a
7
Jovo Ilukić
toliko različita evropska naroda - slična po svojoj bor-
benosti, čestim podelama i bratoubilačkim ratovima, a
različita po načinu života i razmišljanja; moj otac je
Srbin, a majka Nemica.
Porodica mog oca potiče iz Hercegovine, iz oko-
line Trebinja. Mada ne znam imena svojih predaka, pret-
hodnika mog pradede koji je umro 1919. godine, znam
da su neki od njih još u sedamnaestom i osamnaestom
veku službovali u Bokeljskoj mornarici u Kotoru, bili
hajduci ili ratovali na strani Crne Gore protiv Turaka.
Čuo sam neke priče da su moji daleki preci učestvovali
u bici kod Lepanta 1571. godine, u Mletačkoj vojsci.
Čuo sam i to da su neki promenili veru i iz pravoslavlja
prelazili češće u katolicizam, a ređe u islam. U vreme
Napoleonovih Ilirskih Provincija bili su sitni trgovci u
Trebinju i vojnici u crnogorskoj vojsci. Učestvovali su
u oba svetska rata na strani Saveznika i prilično nastra-
dali: u Prvom svetskom ratu su se borili protiv Austro-
Ugarske, čiji su vojnici bili na početku, a u Drugom
svetskom ratu bili su partizani. Gotovo nijedan muškarac
nije živeo preko trideset i pet godina, i najmlađa deca ne
bi ni zapamtila očeve. Svi su ginuli u ratovima. Današnje
porodično ime, prezime Pravica, pominje se tek krajem
sedme decenije devetnaestog veka.
Porodica moje majke potiče iz Austrije, iz oko-
line mesta Halajn, nedaleko od Salcburga. Moji preci sa
majčine strane vekovima su bili vojnici, podoficiri i ofi-
ciri, i učestvovali su u svim ratovima koje je nekada
moćna Austrija vodila po Evropi. U oba svetska rata bo-
rili su se protiv celog sveta i oba puta su se našli na strani
poraženih. Moji preci su, dakle, bili i ratnici i trgovci, i
patriote i porodični ljudi.
8
 Ispovest mizantropa
Poslednji izdanak moje porodice (ako ne raču-
nam sebe, a sebe ne računam zato što sam samo izdanak,
cvet koji nikada neće postati plod), Vesko Pravica, moj
otac, rođen je 1935. u Trebinju. Imao je svega šest godi-
na kad se nakon kratkotrajnog i sramnog Aprilskog rata
raspala Kraljevina Jugoslavija. Sklanjajući se od ustaških
pokolja, sa celom svojom porodicom, osim dede koji je
kao partizan poginuo u prvim danima ustanka protiv
okupatora, prešao je u crnogorsko selo Vilusi, odakle je
moja baba Milijana. Školu je učio po crnogorskim seli-
ma i u Nikšiću, gimnaziju je završio u Sarajevu, a diplo-
mirao je arhitekturu u Zagrebu 1961. godine. Radio je
kao arhitekta u jednom sarajevskom i jednom nikšićkom
građevinskom preduzeću. U nekoliko navrata bio je i na
inostranim gradilištima.
Ana Šredinger, moja majka, rođena je 1945. u
Salcburgu, odmah po završetku rata. Detinjstvo joj nije
bilo lako. Odrastala je u poraženoj i okupiranoj zemlji.
Imala je dva starija brata, oca invalida koji je kao vojnik
Vermahta izgubio desnu nogu u bici kod El-Alamejna
1942. godine, i majku koja je bila stub porodice. U Salc-
burgu je završila srednju muzičku školu, a na Muzičkoj
akademiji u Beču diplomirala je 1970.
Možda bih ja danas i pripadao nekom narodu da
1971. godine, kad je moja majka pohađala postdiplom-
ske studije, preduzeće mog oca nije bilo angažovano na
izgradnji nekog građevinskog objekta u okolini Beča.
Jedne kišne majske večeri u banket sali hotela, u kome
su bili smešteni radnici očevog građevinskog preduzeća,
sedela je moja majka i čekala izvesnog Ludviga, takođe
postdiplomca Akademije. Umesto njega, te večeri je šar-
mantnoj i usamljenoj plavuši prišao moj lukavi i iskusni
9
Jovo Ilukić
otac. Tu su se moji roditelji, na svoju i moju veliku ne-
sreću, sreli, upoznali i zavoleli. Bila je to ljubav na prvi
pogled. Otac se zaljubio u rasnu Austrijanku, pametnu i
muzički obdarenu, u njenu talasastu plavu kosu i svetlo-
plave oči, bledo lice i nežne ruke sa tankim prstima, koje
su se svakodnevno družile sa klavirskim dirkama, dok
se ona zaljubila u njegovu gustu crnu kosu, tamno-smeđe
oči i guste crne brkove, u snažnog Balkanca koji ju je
svojim izgledom pre podsećao na Turčina nego na Srbina
ili Crnogorca.
Od tog trenutka oni su se skoro svake večeri sas-
tajali u tom hotelu, a vikendima bi lutali po gradu, provo-
dili se i obilazili bečke znamenitosti. Njihova romansa
trajala je sve do pozne jeseni, kad je majka osetila da se
nalazi u blaženom stanju, a kad je otac trebalo da se vrati
u tadašnju Jugoslaviju. Kao pobožna katolkinja ona nije
ni pomišljala na abortus. Našla se u ozbiljnoj dilemi: ili
magistratura ili brak. Odlučila se za brak. Sa druge strane
otac je imao trideset i šest godina, bio je umoran od lu-
tanja po svetu, želeo je da se skrasi i zasnuje porodicu, a
budući da u moju majku nije bio samo zaljubljen, jednog
hladnog novembarskog vikenda je zajedno s njom pose-
tio Salcburg i zaprosio je od njenih roditelja. Čim su čuli
da je izabranik njenog srca Jugosloven dali su mu nega-
tivan odgovor, a njoj zapretili, ako se bude udala, da će
je izbrisati iz nasledstva i iz sećanja. Ali njihova ljubav
je bila jača od pretnji i početkom decembra, bez blago-
slova majčinih roditelja i znanja očeve majke, stupili su
u brak. Krajem godine napustili su Austriju i doselili se
u Nikšić. Otac se vratio u drugi po veličini grad u Crnoj
Gori, dok je majka po dolasku u novu sredinu održavala
trudnoću i učila srpski jezik.
10
 Ispovest mizantropa
Takav ritam života pratio ih je sve do proleća
1972. godine, kad sam ja došao na ovaj svet. Začet u
Beču, početkom jula meseca prethodne godine, rodio
sam se 12. aprila u nikšićkoj bolnici. Nekoliko trenutaka
posle mene iz majčine utrobe izašao je moj brat blizanac,
koji je umro na porođaju, za šta sam saznao tek u svojoj
devetnaestoj godini. Moja majka je verovala u predesti-
naciju i božju kaznu, i moje rođenje je doživela upravo
tako - kao kaznu više sile za neposlušnost roditeljima. U
bolnici je i dane i noći provodila uz Bibliju i molitve de-
vici Mariji. Za to vreme otac bi nakon posla posećivao
najbolje gradske restorane i kafane, i častio sve svoje pri-
jatelje i poznanike hvaleći se rođenjem svog naslednika.
Sedmicu dana kasnije, kad me je prvi put uzeo u naručje,
nije mogao da me drži; bio sam nemiran, otimao sam se
i udarao ga, kao da sam hteo da mu iskočim iz ruku. Bio
je prinuđen da me vrati majci uz konstataciju da ću u ži-
votu biti svojeglav i samosvojan, što se kasnije pokazalo
kao tačno.
Bilo kako bilo, roditelji su od tog trenutka manje
vremena posvećivali jedno drugom, a više meni. Majci
je od tada, pored učenja jezika, jedina obaveza bila briga
o meni i to joj nije bilo tako teško. Najteže joj je padalo
to što se ni sa kim nije družila. Bila je odveć usamljena.
Nije imala klavir, nije mogla da svira i dugo je patila
zbog toga. Suprug joj je obećao da će ga kupiti čim pre.
To njegovo obećanje bilo je aktuelno tri meseca, dugih
kao tri godine, sve dok nije našao neki dobar klavir u
Dubrovniku i kupio ga po povoljnoj ceni. To joj je vratilo
život u normalu.
Godinu dana nakon mog rođenja otac je od svog
preduzeća dobio trosoban stan, u tek izgrađenom soli-
11
Jovo Ilukić
teru, u najužem centru grada. Tako je to bilo u Titovoj
socijalističkoj državi, što se više nikada i nigde neće
ponoviti. Prodao je kuću u okolini Trebinja, opremio stan
najboljim nameštajem i u njega uselio svoju porodicu,
sa jednim novim članom - mojom babom Milijanom. To
mu je bila jedna od najvećih grešaka u životu, jer se njih
dve nikako nisu mogle složiti. Dve potpuno različite že-
ne, iz različitih naroda i kultura, najzad i različitih go-
dina, jednostavno nisu imale o čemu da razgovaraju, bez
obzira što je majka već dobro govorila srpski jezik. U
početku su komunicirale indirektno, preko oca. Baba ga
je, uz mnoštvo psovki i kletvi, prekorevala zbog toga što
je oženio Nemicu, on ju je bezuspešno ubeđivao da voli
svoju ženu, a ona je od svog muža zahtevala da je smesti
u neki starački dom, podsećajući ga da se nije udala za
nju, već za njega. Kasnije su počele otvoreno da se suko-
bljavaju. Njihov najžešći konflikt odvijao se na verskoj
osnovi: vodile su pravi porodični pravoslavno-katolički
verski rat. Otac ništa nije preduzimao po tom pitanju. On
kao komunista nije poznavao prirodni zakon, nije mogao
ili hteo da prihvati činjenicu da su ratovi u ljudskoj krvi,
da su na neki način potrebni čovečanstvu i da ih ljudima
nikad nije dosta. Baba je imala čak i saveznike, skoro
sve dokone babe iz zgrade i šireg susedstva, u čijem je
društvu ogovarala moju majku. Siguran sam da je sve to
uticalo na mene i da su prvi zvuci koji su dopirali do mo-
jih malih ušiju, pored zvuka klavira, bili i zvuci užasnih,
žučnih svađa između babe i majke. Kad sam progovorio
majka me je učila da govorim nemački i srpski jezik, a
baba samo srpski (njih dve su se i oko toga sukoblja-
vale), a kad sam prohodao izvodile bi me u dvorište is-
pred zgrade ili pak u gradski park. Bio sam nestašno
12
 Ispovest mizantropa
dete, najnemirnije od sve tada brojne dece iz zgrade i
šireg susedstva. Najmanji trenutak babine ili majčine
nepažnje bio je sasvim dovoljan da im se izgubim iz vi-
dokruga.
Ništa od ovoga nije deo mog sećanja. Sve ovo
sam čuo od babe i majke. Početak mog svesnog poima-
nja sebe i sveta oko sebe vezujem za strahovit bol koji
sam pretrpeo, i psihički i fizički, i to nikako ne mogu da
zaobiđem. Mene su deca iz susedstva zvala Njemac. Jed-
nom prilikom, kada sam se otrgao od babe i našao se u
društvu svojih vršnjaka, sva deca oko mene počela su da
mi dobacuju: “Njemac! Njemac!” To je prva scena iz
mog života koje se sećam. Njihovo ponašanje doživeo
sam kao odbacivanje, kao bolno saznanje da se razliku-
jem od drugih i da mi se oni zbog toga rugaju. Nedugo
nakon toga prišao mi je jedan desetogodišnji dečak, koji
je stanovao u susednoj zgradi, uhvatio me rukama oko
struka, podigao me i oštro me pogledao. Deca su i dalje
vikala: “Njemac! Njemac!” On mi je zatim opsovao
majku i iz sve snage me bacio na betonsku stazu. (Naci-
onalne, verske i sve ostale razlike među ljudima su se u
ovoj zemlji, nažalost, uvek, pa čak i za vreme brutalne
Titove vladavine, zasnovane na patetičnoj ideji bratstva
i jedinstva, doživljavale kao povod za mržnju i zločin.)
Zabolela me je glava i ovaj svet, pun raznovrsnih boja i
oblika, koga sam tek postao svestan, počeo je da se trese
pred mojim očima. Deca su se razbežala, a ja sam ostao
da ležim u lokvi krvi koja je počela da mi se skuplja oko
glave. Zaplakao sam i dozivao mamu. Baba je brzo dotr-
čala do mene, a nedugo zatim i majka. Bila je besna kao
ranjena zver. Pojurila je tog dečaka, stigla ga na ulazu u
njegovu zgradu i tu ga, naočigled brojnih suseda, propi-
13
Jovo Ilukić
sno išamarala, ili bolje rečeno istukla. Njegov otac je iza-
šao iz stana, sjurio se niz stepenice i napao moju majku.
Njih dvoje su se tukli na stepenicama dobrih desetak mi-
nuta. Sve se završilo intervencijom policije, ali stvar se
brzo stišala zbog toga što nijedna sukobljena strana nije
htela da podnese tužbu. Otac se tog krvavog popodneva
nalazio na poslu. Sećam se da je majka, zbog mene, više
od jedne sedmice nosila modrice na licu i da isto toliko
vremena nije izlazila iz stana.
Da li sam ja padom na betonsku stazu zadobio
trajno oštećenje mozga, ili u njemu i od mog rođenja nije
postojala hemijska ravnoteža - to ne znam, tek, znam da
sam, čim sam se oporavio i izašao među svoje vršnjake,
ovog puta isključivo uz majku, postao potpuno drugačija
osoba. Osećao sam užasan strah: plašio sam se da ću biti
povređen, da će me neko dete napasti, pa sam počeo prvi
da napadam decu svojih godina, ili decu nešto stariju od
sebe. Postao sam veoma agresivan. Ništa me nije moglo
smiriti, čak ni majčine pretnje da će me čuvari parka ili
policajci istući ako ne budem bio miran. Naprotiv. Takve
pretnje su me samo izazivale. Terao sam inat, provocirao
čuvare parka, policajce, pa čak i poštare. Počeo sam da
mrzim uniforme i sve ljude koji ih nose. Gazio sam trav-
njake po parku, iz inata, kamenčićima gađao kandelabre,
napadao decu, tukao ih i lomio im igračke. To se nije svi-
delo mojim roditeljima. Posle jednog našeg izlaska u
park i nasrtaja na jedno dete odlučili su da mi na neko
vreme zabrane da se družim sa decom. Bio bih dugo vre-
mena zatvoren u stanu. Izlazio sam vrlo retko, sa rodite-
ljima koji bi me držali za obe ruke. Svaki moj pokušaj
da se oslobodim bio je kažnjavan. Kako je mogao da se
oseća mali dečak dok je, sa tugom u očima, sa prozora
14
 Ispovest mizantropa
svoje sobe gledao decu kako se bezbrižno igraju u dvori-
štu ispred zgrade? Verovatno kao vezan pas kad pored
njega protrče slobodni psi. Zadovoljavao sam se time što
sam ih s vremena na vreme gađao sa terase čime bih sti-
gao, ponajpre praćkom.
Krajem 1974. godine, kad je majka otišla u bol-
nicu, saopšteno mi je da ću uskoro dobiti brata ili sestru.
Ja sam mnogo voleo majku i bio vezan za nju, i bilo mi
je jako neobično da je nema po ceo dan, nekoliko dana.
Umeo bih često i da zaplačem. Baba se stoga trudila da
me umiri prepričavajući mi svoje doživljaje iz rata. Za-
smejavala me je objašnjavajući mi kako su Italijani sa
puškom na leđima odlazili u poljski vojnički toalet i ka-
ko su bili veoma nedisciplinovani i samim tim veoma
loši vojnici, ali da su se prema golorukom narodu, pose-
bno prema devojkama i mladim ženama, za razliku od
hladnokrvnih Nemaca i krvoločnih ustaša, ponašali kao
pravi vitezovi. Rekla mi je da je moj deda bio partizan i
borac za slobodu, za koju je na početku rata i poginuo.
Njena omiljena tema bila je istorija Crne Gore. Prepri-
čavala mi je borbe Crnogoraca sa Turcima, dočaravajući
mi detalje, što mi je bilo veoma zanimljivo.
Naše druženje trajalo je relativno kratko, sve do
početka 1975. godine. Tada se majka vratila kući i donela
sestru Gordanu, koju je rodila krajem decembra pretho-
dne godine. Do tog trenutka ja sam bio jedino i sebično
dete. Počeo sam da osećam ljubomoru dok sam gledao
roditelje kako joj posvećuju svu svoju pažnju govoreći
mi da više nisam mali. Osećao sam se kao mladunče
orla, koje po surovom zakonu prirode ubija svog tek ro-
đenog mlađeg brata. Želeo sam da po svaku cenu uklo-
nim sestru, plakao sam i molio roditelje da je iznesu iz
15
Jovo Ilukić
stana, da je bace... “Danilo, pa i ona je naše dijete”, go-
vorio je otac, iako mu nije bilo nimalo drago što mu se
rodila kćerka. Njegove kolege s posla, prijatelji i pozna-
nici nisu mu čestitali, a on im se nije hvalio, častio ih i
provodio se kao kad sam ja došao na ovaj svet. Majci je
bilo svejedno. Želela je da joj kćerka postane pijanist-
kinja i u svojoj mašti je već uspela da je vidi kako sedi i
svira klavir. Otkako je porodica postala brojnija za još
jednog člana, baba je sve vreme provodila uz nju, kako
je ja ne bih povredio. Te zime sam ponovo stekao pravo
da izađem u dvorište ispred zgrade, ili u park, i igram se
sa decom, gađam ih grudvama, sankam se i valjam po
snežnom pokrivaču.
U proleće 1975. godine prvi put u životu sam
ušao u crkvu. Baba me je od tada, kad god je mogla,
vodila u pravoslavnu crkvu, a majka u tek izgrađenu ka-
toličku crkvu, modernu i jako neobičnu piramidalnu gra-
đevinu na samom kraju grada. Tako sam ja bio razapet
između istoka i zapada. U pravoslavnoj crkvi sam satima
stajao, držeći babu za levu ruku, dok se ona krstila des-
nom, a u katoličkoj sam sedeo pored majke, povremeno
ustajao ili klečao, i zajedno s njom izgovarao reči moli-
tve. I da budem iskren, više mi se svidelo ovo drugo. Kad
bih to rekao javno, izbila bi žučna svađa između njih
dve. Zgrada bi se tresla iz temelja, a susedi uopšte ne bi
reagovali na to, kao da se ništa nije ni čulo.
Tog leta sam prvi put u životu bio na moru. Leto-
vali smo u Dubrovniku. Prelepe peščane plaže ispod i is-
pred gradskih zidina, stare i živopisne zgrade i ulice,
pozorišne predstave i koncerti klasične muzike na trgo-
vima, na ulicama, u parkovima i na tvrđavama, sve je to
za mene bio pravi doživljaj. Roditelji mi nisu dozvolja-
16
 Ispovest mizantropa
vali da se udaljavam od njih, a u vodu sam ulazio samo
u njihovom prisustvu. Želeo sam da budem sâm i zato
sam se, kad god bi mi se pružila prilika, iskradao i bežao
što dalje od njih. Zatim bih lutao plažom, slobodno ula-
zio u vodu ili gledao dečake nešto starije od sebe kako
grade kule od peska. I ja sam pokušao tako nešto, ali ni-
sam imao ni živaca ni strpljenja. Brzo bih odustajao. Bila
je dovoljna najmanja greška da se peščana kula u trenu
pretvori u običnu gomilu peska. Ne prihvatavši poraz,
očajan i besan, zaletao sam se na sve meni dostupne peš-
čane kule i rušio ih u jednom potezu. Postajao sam meta
gnevnih dečaka koji bi me čoporativno jurili sve dok ne
bih dotrčao do oca; a on bi me onda brutalno isprebijao
pred njima. Sve u svemu imam po čemu da pamtim to
letovanje.
To leto pamtim i po još nečemu, što mi se urezalo
u sećanje. Jednog vrelog avgustovskog popodneva baba
je sedela na klupi u gradskom parku i razgovarala sa svo-
jom prijateljicom iz zgrade, izvesnom Jevrosimom, a ja
sam se sa nekoliko dečaka igrao u pesku. Trudio sam se
da ne napravim nikakvu glupost, ali kao da me je nešto
jače od mene nateralo da dođem do babe i da joj, držeći
plastični ašovčić u desnoj ruci, kojim sam prekopavao
pesak, kažem kako ću je njime zakopati kad bude umrla.
Ona mi je odbrusila da me odnese đavo, što me je nalju-
tilo, vratio sam se u pesak i uzeo jedan povelik kamen,
došao do babe i bacio joj ga na stopalo. Njeno lice se
zgrčilo od bola, ali iz sebe ni glasa nije pustila. “Pašče
jedno germansko!”, viknula je Jevrosima skočivši sa
klupe. “Samo da te ufatim!” Pojurila me je, ali je trčala
za mnom svega nekoliko desetina metara. Umorivši se,
vratila se do babe i izula joj cipelu. Nokat joj je bio otpao
17
Jovo Ilukić
sa palca, a celo stopalo joj je bilo obliveno krvlju. Njih
dve su malo posedele na klupi, a zatim su ustale i polako
krenule kući ne osvrćući se za mnom. Ja sam ih pratio.
Stigavši u zgradu i u stan rekle su majci da pozove dežur-
ne lekare. Doktor je brzo stigao, pregledao joj stopalo,
medicinska sestra joj je sanirala ranu i dala nešto za smi-
renje bolova. Kad je otac došao sa posla i saznao šta se
dogodilo, pobesneo je, razvalio vrata od moje sobe, u
koju sam se pre toga zaključao, i upao unutra. Iza njega
je stajala majka i molila ga da mi oprosti. On ju je samo
odgurnuo od sebe, izvadio kaiš iz pantalona i počeo da
me tuče. Ja sam se sklupčao u ugao sobe da bih primio
što manje udaraca, on me je udarao kao vreću, a majka
ga je vukla rukama da bi mi koliko-toliko pomogla. Baba
i Jevrosima su se u međuvremenu dovukle do vrata, za-
dovoljno se smejale i vikale: “Udri pašče! Udri! Udri!”
Iskalivši sav bes na meni otac je izašao iz sobe. Dok sam
ja plakao on je u dnevnoj sobi ponavljao babi kako je ba-
tina iz raja izašla i kako ću od danas za svaku grešku do-
bijati batine. Tako je i bilo.
Od tada, majka bi, kad god je imala slobodnog
vremena, a tada je počela da daje privatne časove klavira,
pokušavala da me nauči da sviram klavir. Ali ja nisam
bio muzikalan, nisam imao talenta i to jednostavno nije
bilo za mene. Sa druge strane, otac je kroz igru pokušao
da me zainteresuje za građevinarstvo. Kad god bih od
onih malih kockica za decu napravio neku zanimljivu
kuću on bi mi govorio da ću biti dobar arhitekta. Iz stana
sam retko kad izlazio i to samo zajedno sa roditeljima. I
tako sam ja, zajedno sa sestrom koju sam morao da vo-
lim, i koju sam vremenom nekako prihvatio, odrastao u
malom prostoru, u malom svetu koji je debelim zido-
18
 Ispovest mizantropa
vima bio ograđen od spoljnog sveta. Teško su mi padale
svađe između babe i majke, to što sam kroz prozor svoje
sobe gledao decu kako se bezbrižno igraju i odrastaju, i
što sam gledao zidove koji su me naprosto davili... Vre-
me mi je jako sporo proticalo, a u meni su se iz dana u
dan sakupljali tuga i bes. Ako ne računam porodična le-
tovanja u Dubrovniku, i retke izlaske u gradski park, pu-
ne tri godine proveo sam između četiri zida.
Kraj avgusta i početak septembra 1978. godine
doneli su velike promene mojoj porodici: majka se za-
poslila u jednoj osnovnoj školi kao nastavnica muzičkog,
iako je imala kvalifikacije za profesora u gimnaziji, a
mom kućnom pritvoru na neki način je došao kraj. Dečji
vrtić, hol pun roditelja i uplakana deca koja s vremena
na vreme proveravaju da li su njihovi bližnji još uvek tu.
Kad bi primetili da ih nema plakali bi na sav glas ili čak
pokušavali da pobegnu kući. Ja ih nisam razumeo. Sva-
kog jutra kad bi me baba odvela u vrtić jedva sam čekao
da je napustim i ne gledam.
Vremenom smo se svi uklopili u društvo i navikli
jedni na druge. Ja sam bio jedan od najkrupnijih dečaka,
a negativna energija koja se u meni skupljala u protekle
tri godine nikako mi nije davala mira. Vrtić je postao moj
poligon: napadao sam, maltretirao i fizički zlostavljao
sve dečake, a nisam štedeo ni devojčice. Većina dece se
prvi put zaljubila u nekoga baš tu, no meni se to nije do-
godilo. Dešavalo se da izgovorim i neku nemačku reč
koju niko ne bi razumeo. Zbog svega toga gotovo svi u
društvu su me izbegavali. Primetio sam da je i vaspita-
čica imala dvostruka merila prema svojim štićenicima:
nije bilo deteta koje nije pitala ko su mu roditelji, gde
rade i da li ih ona poznaje. Ispalo je da je prema sinovima
19
Jovo Ilukić
i kćerkama svojih poznanika bila uljudnija nego prema
ostaloj deci, što nije bilo u redu.
Ja nisam bio kao ostala deca. Znao sam dva jezi-
ka (na srpskom sam već umeo i da čitam i da pišem), ni-
sam znao da sviram klavir, ali sam umeo da nekako na
silu izvučem iz sebe note za neku dečju pesmicu i umeo
sam da nacrtam sve što vidim. Voleo sam da crtam i uži-
vao sam u crtanju i kući i u vrtiću. Moji crteži bili su naj-
bolji. Mnogo sam se razlikovao od ostale dece. Nisam
se uklapao u određene norme ponašanja, štrčao sam i
priželjkivao apsolutnu slobodu. Smetalo mi je to što sam
svakog dana morao da sedim na stoličici, slušam vaspi-
tačicu kako nam drži predavanja, a onda postavlja pitanja
na koja su deca horski odgovarala. Znao sam sve to o če-
mu se diskutovalo, jer sam prelistavao dečje enciklopedi-
je i još neke knjige za starije uzraste. Posle predavanja
svi bismo odlazili do polica za igračke, kojih iz nekog
razloga nije bilo dovoljno za sve. Koristio bi ih onaj ko
bi ih prvi ugrabio. Ali to nepisano pravilo nije važilo za
mene, jer sam i od dečaka i od devojčica otimao sve ono
što bi mi se svidelo. Želeo sam da budem u društvu, bez
obzira što su me skoro svi izbegavali. Bio sam miran
jedino onda kada bismo pravili kuće od kockica, kad sam
se isticao originalnim idejama.
Na kraju svakog radnog dana, nešto iza podneva,
roditelji, babe i dede, ili staratelji, dolazili bi po svoju
decu, unuke ili štićenike, oni bi im skakali u zagrljaj i
jedni druge bi grlili i ljubili. Mene je sve to duboko emo-
tivno pogađalo, jer me ni otac ni majka nikada nisu ni
zagrlili ni poljubili. U toj gužvi prepoznavao bih babu,
oca ili majku, krio se, provlačio se između ostale dece,
prolazio kroz kapiju i izlazio na ulicu. Lutajući ulicama,
20
 Ispovest mizantropa
na putu do stana, upoznavao sam svoj rodni grad, a po
dolasku kući dobijao sam batine zbog toga. I tako sve do
kraja mog boravka u vrtiću, sve do poslednjih dana, kad
nas je vaspitačica vodila u nekoliko osnovnih škola, sa-
vetujući nas da se upišemo u najbližu. Ja sam se upisao
u osnovnu školu u kojoj je radila moja majka. Bilo mi je
krivo što više nisam išao u vrtić samo zato što sam celog
leta, ako ne računam letovanje u Dubrovniku, bio sâm i
zatvoren u stanu.
Po povratku sa letovanja baba je odlučila da tajno
krsti sestru i mene. Jevrosimu i njenog muža uzela je za
kumove i jednog avgustovskog prepodneva nas odvela
u crkvu. Sa sveštenikom je još pre našeg dolaska ugo-
vorila krštenje za dve osobe, a nama obećala da će nam
kupiti sve što poželimo i da se više neće svađati sa maj-
kom ako uradimo sve što traži od nas. Pristali smo, po-
najviše zbog ovog njenog drugog obećanja. Sveštenik je
pripremio sve što mu je bilo potrebno za obred krštenja.
Ja sam nepomično stajao i posmatrao crkveni enterijer,
koji mi je, sa svim svojim dekoracijama, upaljenim sve-
ćama i bradatim sveštenikom, obučenim u dugu crnu
mantiju, izgledao jezivo. U jednom trenutku sam pomi-
slio da će mi se dogoditi nešto strašno, oteo sam se iz
babinih ruku i pobegao vani. Iz crkve je zatim istrčala
moja sestra, za njom Jevrosima, iza nje njen muž i moja
baba, i na kraju sveštenik. “Ja neću nikoga da krstim na
silu!”, vikao je iz sveg glasa. “Đavo se ne krsti!” Potpuno
neprofesionalno sa njegove strane, to me je još više iz-
nerviralo i učvrstilo u odluci da se ne vraćam nazad. Jev-
rosima je uspela da stigne moju sestru. Mislila je da ću
se i ja vratiti nazad, ali se prevarila. Pobegao sam kući i
sve ispričao majci. Kad se baba vratila kući, sa sestrom
21
Jovo Ilukić
Gordanom, koju je krstila, izbila je najžučnija svađa iz-
među njih dve koju pamtim. Otac ovog puta nije bio neu-
tralan. Nalazio se na strani supruge. Ali ništa nije mogao
da promeni. Ja sam sve to ćutke posmatrao. Tog dana je
moja sestra postala hrišćanka, a ja sam i dalje ostao slo-
bodan.
Početom septembra 1979. godine pošao sam u
školu. I dan-danas se sećam svog prvog školskog dana,
gužve u školskom dvorištu, učenika viših razreda koji su
nas - prvake, sa nekim ponosom gledali pravo u oči, svo-
jih vršnjaka, čvrsto priljubljenih uz roditelje, i prvog
školskog zvona koje je oglasilo nov period u mom ži-
votu. Majka me je uvela u školsku zgradu i dovela do
učionice. Tu je srela moju buduću učiteljicu i sa njom
kratko porazgovarala. Ušavši unutra zauzeo sam jedno
slobodno mesto. Učionica je bila puna. U školskim klu-
pama sedeli su i budući učenici i njihovi roditelji.
Nakon drugog zvona majka je otišla da održi prvi
čas u svojoj drugoj radnoj godini, a naša učiteljica je ušla
u učionicu. Sela je za katedru, upisala čas, predstavila
nam se, poželela nam dobrodošlicu i upoznala nas sa
svojim metodama rada. Bila je opuštena, žena u godi-
nama, iskusna i pomalo zla, ponekad bi samo levom ru-
kom podigla naočare i nasmejala se gledajući u svakoga
ponaosob, ali na brzinu, kao neki oficir. Davala nam je
mnoštvo saveta, objašnjavala nam kako da se ponašamo
prema starijim učenicima, gde da budemo za vreme ma-
log a gde za vreme velikog školskog odmora, gde je fis-
kulturna sala a gde školska biblioteka. Na kraju nas je
prozvala po azbučnom redu, kako bi nas sve upoznala, i
zamolila roditelje da napuste učionicu. Ceo taj dan i me-
ni i ostalim prvacima prošao je u upoznavanju sa školom
22
 Ispovest mizantropa
i novim društvom, a iduća sedmica u adaptaciji na škol-
sku sredinu.
Svakog radnog dana, po povratku iz škole, otac
bi me uz oštar pogled i oficirsko držanje pitao šta ima
novo, na šta sam ja morao da mu podnesem raport o pro-
teklom školskom danu. Da bih postigao što bolji uspeh
u školi, roditelji su mi zabranili da se bavim svim van-
školskim aktivnostima. Nisam smeo da gledam televiziju
nijednog dana osim nedelje, niti sam smeo da se družim
sa dečacima iz zgrade i šireg susedstva. Morao sam da
budem zatvoren u svojoj sobi i da učim, bez obzira što
sam bio natprosečno inteligentan i sve naučio na časo-
vima. Kad god bih završio domaći zadatak nosio bih ga
ocu na pregled i pitao ga da li smem da izađem vani i
igram se sa decom. Njegov odgovor je uvek bio nega-
tivan.
Tih jesenjih dana trajao je, započet u avgustu,
mada nižeg intenziteta, verski rat između babe i majke.
Nižeg intenziteta stoga što su se njih dve, uz očevo po-
sredovanje, nekako dogovorile da baba vodi sestru u
pravoslavnu, a majka mene u katoličku crkvu. Baba time
nije bila u potpunosti zadovoljna. Smetalo joj je to što
ja, kao jedini muški potomak, a samim tim i naslednik
porodice, nisam pravoslavac. Pošto nije imala nikakve
šanse da me krsti, počela je redovno da me kinji. Ne bi
prošao nijedan jedini dan a da me za najmanju sitnicu ne
bi vređala i psovala. Nazivala me je najpogrdnijim ime-
nima. Za nju, ja sam bio nemački pas, ljudski otpad, ma
đavo lično. Ovu poslednju reč je najčešće koristila. “Ve-
so, sine”, govorila je ocu, “da si samo vidio kako je is-
trča‘ iz crkve, ka da je đavo uša‘ u njega.” Baba je
“argumentovano” tvrdila da sam ja inkarnirani Satana
23
Jovo Ilukić
(nije se tako izrazila, ali na to je mislila). Kažem argu-
mentovano zato što je Satana, po njoj, ako bi sišao među
ljude, morao da se rodi kao Srbin ili kao Nemac: kao
Srbin, zato što su Srbi izazvali Prvi svetski rat, koji je
otvorio novu epohu u istoriji čovečanstva; a kao Nemac,
zato što su Nemci izazvali Drugi svetski rat, posle koga
su u mnogim zemljama širom sveta na vlast došli komu-
nisti. “A zašto ne bi bio i jedno i drugo?”, pitala se baba.
“Moj unuk Danilo je i Srbin i Njemac!” Da li je baba
pred kraj života duševno obolela i iskreno verovala u te
svoje priče, ili je to govorila da bi nervirala moju majku
i mene, to nikad nisam saznao, ali znam da se tako po-
našala do kraja života.
Što se tiče mojih osobina, moguće da su neke od
njih bile barem demonske, ako nisu bile baš satanske. U
školi sam se ponašao na dva različita načina - na časo-
vima sam bio pažljiv i miran, a na odmorima nemiran.
Bio sam veoma borben i agresivan, i u školskom dvori-
štu sam napadao svoje vršnjake, pa i dečake starije od
sebe. Pored toga, dešavalo se, dok bih odgovarao na času
ili razgovarao sa drugovima, da izgovorim i poneku ne-
mačku reč. Jedanput, na času matematike, kad me je
učiteljica pitala koliko je dva i pet, ja sam odgovorio:
“Sieben.” Svi učenici su se nasmejali. Učiteljica mi je
posle tog časa rekla da me potpuno razume, skrenula mi
pažnju da ne treba da mešam reči iz srpskog i nemačkog
jezika, i da će o tome porazgovarati sa mojom majkom.
Ali moji drugovi me nisu razumeli. Još u toku tog dana
svi su mi dobacivali: “Ziben! Ziben!” Najbezobrazniji je
bio izvesni Peko, uz mene najnemirniji dečak u razredu,
kasnije moj najbolji drug. “Jedan, dva, tri, četiri, pet,
šest, Ziben, osam, devet, deset”, rugao mi se Peko i za-
24
 Ispovest mizantropa
smejavao sve drugove. Taj nadimak me je pratio kroz
celu osnovnu školu.
Da ne zaboravim i to da nas je učiteljica maltre-
tirala, ponajviše tako što nije radila po pravilima, odno-
sno održavala časove po rasporedu časova, već bi radila
šta hoće i kako hoće. U svim razredima učiteljice bi drža-
le čas koji treba da se održi po rasporedu, pa kad zvoni
onda se ide na kraći ili duži odmor, u zavisnosti od toga
koji je bio, da bi se po povratku na nastavu održavao onaj
čas koji bi bio po rasporedu. Kod nas se učila matema-
tika, po ceo dan, tri dana, a ostala dva dana šta se stigne.
Na male ili velike odmore učiteljica nas često ne bi pu-
štala, a u školi bi nas zadržavala dokle ona hoće. Jednom
nas je tako zadržala do kasno uveče. Ostali smo toliko
kasno da nas je posetila čistačica i rekla da mora da očisti
učionicu i zaključa školu. Ali učiteljica joj je rekla da
očisti sve ostale učionice, pa da na kraju dođe u našu. A
nama se pravdala time kako joj je stariji sin u inostrans-
tvu, mlađi u vojsci, a muž na poslu u drugoj smeni, kako
joj je dosadno kući i kako joj je baš lepo u školi, da sedi
sa nama i radi zadačiće. Realno, šta nas briga što je njoj
dosadno, učenici prvog razreda trebalo je da imaju mak-
simalno tri časa dnevno, i imali su ih svi osim nas, njenih
učenika. Učenici osmog razreda odavno su otišli kuća-
ma, samo smo mi, kao robijaši, ostajali u školi do njenog
zaključavanja. Kad sam došao kući otac se zgranuo pita-
jući me gde sam bio toliko dugo. I istukao me je kao ko-
nja, bez ikakvog razloga. Nije mi verovao da nas je
učiteljica zadržala toliko dugo. Moja majka se raspitala
za sve to, banula je kod nas onda kad je trebalo da ide-
mo kući, tačnije posle našeg trećeg časa, i uverila se da
nas učiteljica drži na nepostojećem četvrtom času. Digla
25
Jovo Ilukić
se velika galama oko toga, čistačica je potvrdila da nas
je zatekla u učionici nešto pre osam časova uveče, ali
ona se nekako izvadila, jer je bila član jedine partije, i
nije nas više toliko zadržavala, ali nam nije dala da izla-
zimo na male, a ponekad i velike odmore, i učili smo
pretežno matematiku, a sve ostalo kada stignemo. To je
bio pravi pravcati teror, ali niko joj ništa nije mogao.
Na Dan Republike, predzadnjeg novembarskog
dana, svi učenici prvog razreda u velikoj školskoj dvo-
rani polagali su pionirsku zakletvu. Bili smo svečano
odeveni, svi u belim košuljama, dečaci u plavim pan-
talonama, a devojčice u plavim suknjama, sa plavom
kapom i crvenom petokrakom na njoj, i crvenom mara-
mom oko vrata. Tekst zakletve izgovarali smo horski.
(Iako danas ne volim komunizam, moram da priznam da
se divim Titu i njegovoj ideji da, po ugledu na neka-
dašnju Hitlerovu omladinu, osnuje svoj komunistički
podmladak. Ne znam da li je u mojoj tadašnjoj domovini
bilo mnogo ljudi koji su ga mrzeli, ali znam da su ga
voleli svi njegovi pioniri.) Posle zakletve smo, postro-
jivši se i formiravši nekoliko četa, krenuli prema centru
grada, pevajući usput pionirske i partizanske pesme.
Iznuđivali smo osmehe i odobravanja građana pored ko-
jih smo prolazili. Stigavši na cilj, otpevali smo državnu
himnu i pesmu-zakletvu predsedniku Titu, i razišli se
kućama.
Vreme do kraja moje prve školske godine je brzo
prošlo i prvo polugodište je bilo završeno. Postigao sam
maksimalan uspeh i zaradio sve moguće pohvale od uči-
teljice. Zbog svega toga sam opet mogao da gledam tele-
viziju, da se igram i ponekad čak i družim sa svojim
vršnjacima. Majka me je vodila u pozorište, a otac u bio-
26
 Ispovest mizantropa
skop, a sve to da bi mi pokazali zašto sam toliko dugo
bio zatvoren u svojoj sobi.
Sve se to završilo početkom drugog polugodišta.
Ponovo su na snagu stupile zabrane i ograničenja. I dalje
sam morao, po povratku iz škole, da budem zatvoren u
svojoj sobi i da učim, čitam lektiru, radim domaće zadat-
ke ili crtam. U sobu mi je, kad god je bio kući, bez kuca-
nja upadao otac. Proveravao je šta radim i ponavljao da
je znanje najveće bogatstvo, da je to nešto što mi nikad
niko neće moći ukrasti, i da zato treba da učim i da se
ničeg ne bojim. Tada sam počeo da osećam ozbiljnu
odbojnost prema ocu, više prema njemu a manje prema
majci, koja me je svakog dana viđala u školi. Iako nisam
bio jedini učenik čija je majka radila u školi (moje ode-
ljenje je pohađala jedna devojčica, po imenu Marija, čija
je majka radila kao nastavnica matematike), zapitao sam
se zašto samo ja. U školi sam bio pod majčinom kontro-
lom, a kući pod kontrolom oba roditelja. Ceo moj život
bio je pretvoren u liniju: kuća-škola-kuća. Da bih pre-
kinuo tu liniju znao bih da odem do nekog druga i stig-
nem kući kasnije, da bih zbog toga kad se vratim kući
dobijao batine.
Živeo sam pod velikim pritiskom. Nisam mogao
da se oduprem i nešto sam morao da smislim. Razmi-
šljao sam, razmišljao i došao do zaključka da mi je naj-
veći neprijatelj bilo vreme. Morao sam nekako da ga
prekratim i ubijem dokolicu koju višak vremena nosi sa
sobom. Iz tog razloga učlanio sam se u gradsku biblio-
teku. Počeo sam da čitam bajke i priče za decu, da bih
nešto kasnije prešao na dečje romane. U biblioteku sam
odlazio jednom nedeljno, nekad i češće. Uzimao sam i
po dve-tri knjige odjednom. I ne samo to. Bio sam naj-
27
Jovo Ilukić
bolji crtač u odeljenju. Voleo sam crtanje više od knjiga
i najveći deo slobodnog vremena provodio sam tako što
sam vodenim bojama ili temperama slikao na papire
različitih formata. Sve sam te “slike”, potom, pokazivao,
babi, ocu ili majci, očekujući pohvalu. Na njima su se
nalazile zgrade koje sam video kroz prozor ili panorama
jednog dela grada. Svi bi me pohvaljivali, a otac bi mi
govorio kako ću biti mnogo bolji arhitekta nego što on
to misli.
Četvrtog majskog dana 1980. godine, za vikend,
umro je predsednik Tito. Vest je potresla celu naciju.
Njegova očekivana smrt, u dubokoj starosti, prekinula je
babu u gledanju direktnog prenosa jedne fudbalske utak-
mice, majku i sestru u muziciranju za klavirom, a mene
u učenju. Baba i ja smo zaplakali, majka je bila ravno-
dušna, a sestra ništa nije razumela i zbunjeno nas je gle-
dala. Ubrzo je kući stigao i otac, tužan, ali ne i uplakan.
Celog popodneva se spremao na put, za odlazak na sa-
hranu predsedniku države i jedine partije u državi.
Sledećih dana ceo grad bio je ukrašen zastavama
na pola koplja. Ljudi su bili tužni, uplakani i izgubljeni.
Bilo je i onih koji su plakali na sav glas. U školi ista sli-
ka: svuda tuga i plač. Pred početak nastave svi smo sede-
li u svojim klupama i, kao nikad do tada, svi smo bili
mirni. Niko nije imao snage da progovori nijednu jedinu
reč, sve dok se nije pojavila učiteljica. Njeno lice bilo je
lišeno lažnog osmeha na koji smo navikli. Rekla nam je
da je umro najveći sin naših naroda. Narednih dana pri-
čala nam je priče o Titu, njegovom učešću u ratu i soci-
jalističkoj revoluciji, borbi protiv fašizma i izgradnji
nove Jugoslavije, kao i o njegovoj posleratnoj borbi za
mir u svetu. Na časovima muzičkog vaspitanja pevali
28
 Ispovest mizantropa
bismo himnu i pesme iz narodno-oslobodilačke borbe.
Tako je bilo nekoliko dana. Nakon Titove megalomanske
sahrane otac se vratio kući, vidno uzbuđen, govoreći ka-
ko nijedan državnik u istoriji nije imao takvu sahranu.
Pred sam kraj školske godine stekao sam novi
hobi: počeo sam da skupljam insekte. Bio sam presrećan
kad sam završio prvi razred, kad se završila školska go-
dina i počeo letnji raspust, i kada sam, zbog svog uspeha
u školi, ponovo stekao pravo da izađem iz stana i igram
se sa decom iz susedstva. Tih dana sam voleo da legnem
na gustu letnju travu, osetim njen miris i čujem razgo-
vore, dogovore i sukobe njenih stanovnika. Bio je to svet
insekata, koji je imao svoje sopstvene zakone i pravila
ponašanja, svet u kome je sve bilo drugačije nego u ljud-
skom društvu. Poštovao sam taj svet želeći da ga baš
dobro upoznam. Skupljao sam insekte, po nekoliko pri-
meraka od svake vrste. Imao sam mnoštvo kutija i tegli
koje su bile pune buba. I ne samo to. U gradskom parku
sam iskopao ceo jedan mravinjak, doneo ga kući i sme-
stio ga u jednu saksiju na terasi. Mravi su se za kratko
vreme naselili i u ostale saksije i, u potrazi za hranom,
okupirali celu terasu. Na sreću niko iz porodice nije po-
kušao da ih ukloni. Leto sam proveo i na moru u Du-
brovniku i sa mravima po povratku sa letovanja.
Mojim polaskom u drugi razred sve se promenilo
na gore. Hteo ne hteo, vreme posle škole morao sam da
provodim u svojoj sobi, zatvoren i potpuno sâm. Trudio
sam se, s obzirom na to da ništa nisam mogao da prome-
nim, da se naviknem na život pun ograničenja. Za moj
najmanji nestašluk otac bi me tukao kaišem. Iz dana u
dan bio je sve strožiji. Kad god bih skupio hrabrosti da
ga pitam da li smem da izađem u dvorište ispred zgrade
29
Jovo Ilukić
i igram se sa dečacima, on bi mi odgovorio da su oni
manijaci i da mi je bolje da se družim sa knjigama. I dru-
žio sam se sa njima. I jedino sa njima.
Drugu godinu svog školovanja pamtim ne samo
po tome što je moja rođena sestra krenula u vrtić, već i
po tome što me je učiteljica zamrzela i okomila se na
mene. Ni sam ne znam kako i zašto, neka devojčica iz
drugog odeljenja me je optužila da sam je pomokrio na
velikom školskom odmoru. Nisam imao pojma o čemu
se radi. Samo sam bio pozvan u kancelariju direktorke
škole, gde je bila moja učiteljica, ta neka Valentina i nje-
na majka, i optužnica protiv mene, da sam na velikom
školskom odmoru izvršio malu nuždu po njoj sa jedne
školske ograde. Koliko god da sam se branio nije vre-
delo, jer su i ona i njena majka insistirale na tome. Nisam
uradio apsolutno ništa, niti sam znao otkud potiče ta pri-
ča i besmislena optužba, ali oni su insistirali na tome i
bili su pozvani moji roditelji. I oni su tvrdili da ja to
nisam uradio, mada mi nisu verovali, a otac me je čak i
istukao kad smo došli kući govoreći da sam kadar da
uradim tako nešto. Bilo je potpuno nepedagoški to što je
učiteljica dovela tu Valentinu u moj razred da pred svima
ispriča kako sam je pomokrio po glavi i leđima, i kako
joj se moja mokraća slivala niz leđa, sve do desne cipele.
I ceo razred se smejao i rugao nečemu što nisam uradio.
Dvoje učenika se čak zapitalo kako sam stigao da sve to
uradim a da se ona ne pomeri ni za milimetar. Nikada u
životu, ni pre ni posle toga, u nečijim očima nisam video
toliku količinu mržnje kakvu sam video u očima njene
majke. Toliko me je mrzela da bi me popila u čaši vode.
Jako me je bolelo sve to, ali nisam ništa mogao da pro-
menim. Najzad sam priznao da sam uradio nešto što ni-
30
 Ispovest mizantropa
sam. Morao sam. Takva su bila pravila u državama sa
komunističkim uređenjem. Učiteljica me je poslala kod
školskog psihologa, da radim neke testove, a meni je na-
samo zapretila da će me premestiti u specijalnu školu,
koju pohađaju mentalno zaostala deca. Počela je da mi
daje lošije ocene, iz svakog predmeta za ocenu manje, i
da me često šalje kod školskog psihologa. U ovom dru-
gom je preterala, do te mere da joj je žena koja je radila
taj posao rekla da sam natprosečno inteligentno dete i da
me više ne šalje kod nje. U nekom trenutku je morala da
stane. Nisam bio naročito mnogo kažnjen za nešto što
nisam uradio, jer nije dokazano, ali sam na sebe navukao
mržnju učiteljice i podsmeh skoro sve dece.
Kako su proticali dani, sedmice i meseci, počeo
sam da se povlačim u sebe. Sa susedima više nisam hteo
da razgovaram, pa čak ni da im pri susretu poželim dobar
dan. Sa dečacima iz zgrade i šireg susedstva, sa kojima
sam se nekada družio, prekinuo sam svaki kontakt. Kad
su me jednom prilikom pitali zašto se tako ponašam, ja
sam im kratko odgovorio da su manijaci. Nisam znao šta
znači ta reč, ali sam je koristio, jer sam je čuo od oca.
Uskoro sam počeo da osećam ozbiljne posledice zbog
takvog ponašanja. Odjednom su se pojavili neki dečaci
koji bi me napadali kad god me vide, i moji bivši drugo-
vi, ali i neki totalno nepoznati, organizovani u grupe od
po tri-četiri dečaka. Pružao sam im otpor i branio se, ali
sâm protiv svih bio sam bespomoćan. Sve se to prenelo
i u školu, pa su i moji školski drugovi počeli da me napa-
daju. Ja sam u početku sve to stoički podnosio. Trpeo
sam koliko sam mogao i morao, sve dok mi nije pukao
film, pa sam uzvratio toliko žestoko da kad bih video ne-
ke dečake u grupi, zapamtio sam ih, pa kad bih video ne-
31
Jovo Ilukić
koga od njih samog, napadao bih ja njega, i to svaki put
kad bih ga video. Najzad se dogodilo i to da sam na kraju
ja ispao kriv što sam se branio, jer me je jedan dečak tu-
žio svojoj učiteljici kako ga napadam kad god ga vidim,
pa je moj otac opet bio pozivan u školu i ja bih opet do-
bio batine po povratku kući. Tako mi je prošao ceo drugi
razred. I dan-danas se pitam kako sam ga završio sa od-
ličnim uspehom.
Letnji raspust te 1981. godine proveo sam u sta-
nu, družeći se sa mravima i igrajući se slagalicama od
kojih sam pravio makete kuća, kao i na moru u Dubrov-
niku. To letovanje ne bi bilo vredno pažnje da se nije do-
godilo nešto po čemu ga dobro pamtim. Moji roditelji su
iznajmili dvosoban apartman u jednom ekskluzivnom
hotelu nadomak starog grada. Otac i majka spavali su u
jednoj sobi, a sestra i ja u drugoj. Jedne noći sam ustao
iz kreveta i, onako polupospan, umesto da odem u kuhi-
nju i popijem čašu vode, upao sam u sobu svojih roditelja
i zatekao ih kako, potpuno goli, vode ljubav. “Danilo!”,
viknuli su gotovo jednoglasno. “Šta to radite?”, pitao
sam ih. “Ti si mali!”, viknuo je otac. “Marš vani!” Te
noći sam se vratio na spavanje. Ne znam zašto, ali iz
nekog razloga bio sam ljubomoran na roditelje. Smetalo
mi je ono očevo “ti si mali”. Uglavnom, primetio sam
da su od sledećeg dana promenili svoje ponašanje prema
meni; postali su strožiji. Primetio sam i to da me se maj-
ka opasno stidela, da nije imala hrabrosti ni da me pogle-
da u oči. I ja sam se radikalno promenio. Nisam hteo da
budem mali. Počeo sam da napastvujem devojčice na
plaži. Vršio bih prepad na njih, na brzinu im svlačio gaće
i izgubio se u gužvi. Umeo sam da napastvujem i odrasle
devojke, da im pred mnoštvom turista na plaži, i uz salve
32
 Ispovest mizantropa
smeha svih prisutnih, skinem grudnjak, pa čak i gaćice.
Ili sam skidao grudnjake devojkama koje su se sunčale.
Za razliku od dečaka, kojima sam rušio peščane kule,
odrasle devojke uglavnom nisu nešto mnogo žustro rea-
govale. Samo bi me opsovale i obukle se. Ali devojčice
mojih godina bi se žalile svojim roditeljima. Nekoliko
puta su me njihovi očevi jurili po plaži, ali me nikada ni-
su stigli. A preko noći, kad bih ostajao sam sa sestrom u
hotelskoj sobi, milovali smo se i golicali jedno drugo sve
dok ne bismo zaspali. Sa sestrom sam se ovako poigra-
vao sve do njene sedme ili osme godine. Nikada i niko
nije saznao za to.
U trećem razredu je gotovo sve bilo isto kao u
prethodne dve školske godine, osim toga što je sestra
krenula u školu, pa roditelji više nisu kontrolisali samo
mene, već i nju. Tada sam, mnogo kasnije u odnosu na
svoje vršnjake, osetio nešto zaista posebno: zaljubio sam
se. Marija, moja simpatija iz razreda, čija je majka radila
kao nastavnica matematike, svakodnevno mi se motala
po glavi. Nisam mogao nikako da ne razmišljam o njoj.
Dugo vremena mi nije bilo jasno zašto se tako osećam,
čak sam se i plašio takvih osećanja. Istovremeno, počeo
sam da napastvujem devojčice iz svog razreda i svoje
generacije, da im zavrćem haljine i majice, da ih štipam
i pozivam na parenje, u koje se još uvek nisam razumeo.
Postao sam potpuno drugačija ličnost, bez obzira na to
što su me roditelji i dalje držali u pritvoru i što su me
neki dečaci i dalje napadali na putu od kuće do škole i
obratno. Pre nego što sam odlučio da se pobunim, dobro
sam razmislio o svemu: ja učim, postižem odličan uspeh,
a otac me tuče zbog najmanjeg prekršaja, pa čak i zbog
nečega što nisam uradio; trudim se koliko mogu da bu-
33
Jovo Ilukić
dem miran, da nikoga prvi ne izazivam, a skoro svi deča-
ci me napadaju; povlačim se u sebe, a to baš nikoga ne
pogađa... Nije mi bilo potrebno mnogo vremena za raz-
mišljanje. Doneo sam odluku da zgazim svakog dečaka
koji mi stane na put. To nije bilo teško realizovati, s obzi-
rom da sam poznavao sve dečake koji su me napadali.
Bio sam strpljiv i čekao zgodnu priliku, a zatim hvatao
jednog po jednog i tukao ih. U školi sam počeo da na-
padam, jednog po jednog, sve dečake koji su me dotle
zlostavljali. A kada bi se oni skupili u grupu, da bi bili
jači, vadio sam kaiš iz pantalona i držao ih na odstojanju.
Učiteljica je zaključila da me otac tuče kaišem i to ga je
pitala. Kad je došao kući istukao me je kaišem “zato što
sam joj rekao da me tuče tim rekvizitom”, bez obzira što
joj ništa nisam rekao.
Jednog dana, nakon što sam se potukao sa najja-
čim dečakom u razredu - Pekom, koji me je izazvao na
dvoboj, došlo je do velikog sukoba između mene i pet-
šest dečaka. Niko nije bio na mojoj strani, niko osim kai-
ša koga sam izvukao iz pantalona. Nakon kratke borbe
dobio sam batine. Ubrzo je stigla učiteljica i sve nas od-
vela kod direktorke, a zatim i kod školskog psihologa. I
dok su oni ćutali, ili samo odgovarali na postavljena pi-
tanja, ja sam fanatično ponavljao kako mi je svega dosta,
da neću više nikoga da trpim, i da ću, ako je potrebno, i
da poginem u borbi pre nego da podnosim progone i
maltretiranja. Majka je još u toku tog dana saznala za taj
incident, a preko nje i otac, koga je učiteljica pozvala na
razgovor i pitala ga kako se ponaša prema meni, kao i
šta se to tako iznenada dogodilo sa mnom. On je mnoge
stvari prećutao, gurajući probleme pod tepih, negde ju je
i slagao, a kad se vratio kući opet me je istukao kaišem.
34
 Ispovest mizantropa
Ali ništa nije postigao. Ja sam i dalje ostao na svome.
Školske učionice, školsko dvorište i put od kuće do škole
pretvorio sam u poligon za obračun sa neprijateljima.
Moje prvo ubistvo (ako ne računam svog nerođe-
nog brata blizanca, koga sam ugušio u majčinoj utrobi,
odnosno koji je umro na porođaju, i neodređen broj inse-
kata, koje sam gazio i ubijao na mnoge druge načine kao
malo dete) dogodilo se u proleće 1982. godine. Počet-
kom te godine majka je nabavila nekog malog psića,
meni nepoznate rase, koga je mnogo volela. On me je
strašno nervirao, lajao je i bio mi nepodnošljiv, najzad i
prljav, i stalno sam ga kinjio. Jednom prilikom kad mi
je namestila batine, ispričavši ocu kako sam u školi pre-
tukao jednog dečaka, u meni se probudio neopisiv bes.
Iskalio sam ga na psu Kristofu. Ubacio sam ga kroz
dimnjački otvor u dimnjački kanal, koga niko u zgradi
nije koristio, jer smo imali centralno grejanje. Pretposta-
vljam da je pri padu polomio sve četiri noge. Ali bio je
živ. Čuo sam njegovo zapomaganje sa dna dimnjačkog
kanala. Dokrajčio sam ga tako što sam u kanal sipao
vodu. Imao sam devet godina i hladnokrvno sam počinio
monstruozan zločin prema životinji. Ta slika mi se ure-
zala u pamćenje. Sećam se da sam tada doživeo erekciju
i da sam se strahovito uzbudio, da mi je srce ubrzano
kucalo i da mi je bilo mnogo lepo. Erekciju bih, takođe,
doživljavao kad god bih u nekom filmu video ubistvo.
Što bi ubistvo bilo brutalnije to mi je erekcija bila jača,
a ja bih se više uzbudio. Majci sam rekao da je pobegao
vani. Nikada mi nije oprostila to što sam, bez njenog
odobrenja, “pustio Kristofa da izađe iz stana”.
Negde u toku te školske godine opet sam bio op-
tužen za nešto što nisam uradio. Tako je ispalo. Dva
35
Jovo Ilukić
dečaka iz mog razreda, a obojica su se zvali Goran, jedan
je bio plavokos a drugi crnokos, i zvali su ih Goran Plavi
i Goran Crni, napali su neku devojčicu u mraku, želeći
da se pare sa njom. Pokušali su da je siluju. Skinuli su je
očas posla, ali nisu znali šta da rade dalje. Počeli su da
je šutiraju, a najzad i da je gaze, sve dok nije bila plava
i crna od modrica. Sutradan je njena majka došla u naš
razred, sa njom, i ona je ispričala sve kako je bilo i ko ju
je napao. Pokazala je njih dvojicu. Čudi me da neko od
njenih nije prijavio slučaj policiji. Uglavnom, bilo kako
bilo, sazvan je roditeljski sastanak povodom tog slučaja,
gde su roditelji upoznati sa detaljima, i gde je otac jed-
nog od njih dvojice insistirao na tome da je to uradio neki
Danilo, misleći na mene. Moja majka mu je zapušila usta
tvrdnjom da je devojčica prepoznala napadače. Ali on je
insistirao na tome da sam to bio ja i pomenuo je to da ja
nosim pištolj sa sobom, a imao sam neki startni pištolj
koji je ispaljivao ćorke, kao i to da ne idem pravo kući
kad se završe časovi. Roditeljski sastanak se začas pret-
vorio u priču o meni, odakle mi pištolj (mislili su da je u
pitanju pravi pištolj koji može ubiti) i to zašto ne idem
kući kad se završe časovi, već lutam po gradu. I ne samo
to. Učiteljica je pred svima rekla da sam ja napao i prebio
pomenutu devojčicu. Moja majka od tada više nije želela
da komunicira sa njom, pa je na sve moje nestašluke bila
primorana da se žali ocu ili babi. A kad se otac jednom
prilikom nasmejao kad je jedna devojčica rekla da sam
joj naredio da skine gaće, govoreći joj - “Ruke u vis! Ski-
daj gaćice!” - više se nije žalila ni njemu. U školu bi do-
lazila moja baba i slušala njena tužakanja na mene. Baba
je bila malo nagluva, nije sve čula i razumela, pa bi me
pitala šta to učiteljica kaže da sam uradio. Ja bih joj od-
36
 Ispovest mizantropa
govorio da laže i ona bi je onda opsovala, govoreći kako
laže kao pas, i to bi prenela roditeljima po dolasku kući.
Znajući da je učiteljica bila sklona ka tome, umeli su i
da joj poveruju. Porodica me je polako ispuštala a da
toga nismo ni bili svesni.
Mnogi dečaci iz škole, kad bi uvideli da sam
uporan i tvrdoglav, prestali su da me napadaju i čak su
se pomirili sa mnom. Prvi je to učinio Peko. Od tog tre-
nutka nas dvojica smo postali dobri drugovi. Sa druge
strane, sa dečacima iz susedstva sam i dalje vodio ogor-
čene borbe. Niko nije hteo da se povuče, naročito ne ja,
jer sam dobijao batine sa svih strana; bilo mi je krajnje
svejedno. Shvatio sam, konačno, da od trpljenja i samo-
sažaljenja nema nikakve koristi, već da na svaki dobijeni
udarac treba uzvratiti sa dva ili tri udarca. Bio je to prvi
put da su se sukobili moji slovenski i moji germanski
geni, slovenska potreba za aktivnim trpljenjem i samosa-
žaljenjem, i germanski nagon za moći. Roditeljima ni-
sam mogao fizički da se suprotstavim, ali zato sam se
mešao u sukobe između babe i majke, podržavajući
jednu ili drugu, i tako izazivao još žučnije svađe. Svojom
navalentnošću prema devojčicama izazvao sam i njih i
učiteljicu, koja mi je zabranila da se družim sa njima.
Zbog moje prerano probuđene, ili možda samo umišljene
seksualnosti, uskoro su me izbegavale skoro sve devoj-
čice, a iz istog razloga sam ponovo posećivao školskog
psihologa. Skoro svi su me smatrali nastranim, poreme-
ćenim i totalno ludim dečakom. Umeo sam da razliku-
jem dobro od zla, i kad god sam činio zlo - činio sam ga
namerno. Sve što sam radio - radio sam iz inata. Pretnje
i pritisci od strane roditelja i okoline bili su uzaludni, isto
koliko i moja zaljubljenost u Mariju. Na nesreću, moje
37
Jovo Ilukić
ponašanje odrazilo se i na moj uspeh u školi, koji je bio
nešto lošiji nego u prethodne dve godine.
Pune dve sedmice po završetku školske godine
roditelji su me kritikovali zbog meni neprimerenog uspe-
ha u školi. Bez obzira što su me i tokom leta pritiskali i
zabranjivali mi mnogo toga, ja sam bio veoma jak (tako
sam barem mislio). A bio sam toliko jak da više nisam
ni pomišljao na to da se družim sa dečacima iz susedstva,
već sam po ceo dan sedeo u sobi, slikao i igrao se sla-
galicama. Tog leta obuzeo me je jak rušilački nagon.
Izmislio sam jednu novu igru. Šahovske figure podelio
sam na crnu i belu vojsku i njima vodio ratove. Tepih u
svojoj sobi pretvorio sam u bojište. Od slagalica sam
pravio tvrđave, dok su šahovske figure postale vojnici.
Uživao sam gradeći tvrđave, a još više rušeći ih. Podizao
sam kvartove, i čitava gradska naselja, a onda simulirao
bombardovanje i rat na ulicama. Štipaljke su bili tram-
vaji. Imao sam bujnu maštu. I to nije bilo sve. Počeo sam
da se iživljavam nad mravima iz saksija na terasi. Ubijao
sam ih na razne načine: masakrirao ih žiletima, palio ih
šibicama i Sunčevim zracima usmerenim kroz lupu, da-
vio ih u čašama punim vode... Nisam se iživljavao samo
nad njima, već i nad ostalim insektima. Na najsurovije
načine ubijao sam sve pčele, ose, muve i bube koje su
ulazile u stan; masakrirao sam ih iglama i žiletima, bacao
na vreo štednjak ili u zamrzivač. Vani sam napadao mra-
vinjake i ubijao mrave, umišljajući da sam ja helikopter
a oni tenkovi koje uništavam. Postao sam pravi sadista.
Maltretirao sam golubove i vrapce. Pomoću mrvica hle-
ba namamljivao sam ih da dolete na terasu. Pecao sam
golubove i vrapce tako što sam ih puštao da progutaju
mrvicu hleba obavijenu koncem. Zatim bih je uz pomoć
38
 Ispovest mizantropa
konca vadio iz usta. Jadna životinja ne bi znala ni šta ju
je snašlo. Zatim sam ih hvatao, odnosio ih u kupatilo i
potapao u vodu; davio ih nekoliko sekundi, vrteo ih u
krug, i onako poluošamućene bacao ih sa terase uživajući
u njihovom pijanom letu; ili sam ih gađao praćkom dok
su se šetkali po krovovima susednih zgrada... i tako se
ponašao dugo vremena... Praćkom sam gađao i ljude.
Te godine letovali smo na Hvaru. Od Podgorice,
tadašnjeg Titograda, leteli smo avionom do Splita, a od
Splita do Hvara putovali smo brodom. Meni se mnogo
svidelo to mesto, u stvari celo ostrvo, jer smo obišli i
nekoliko ostrvskih naselja. Za razliku od dubrovačkih
peščanih i šljunkovitih plaža, na koje sam se navikao od
najranijeg detinjstva, hvarske plaže bile su kamenite i
čak stenovite, i na obali niko nije gradio kule od peska,
koje bih mogao da rušim. Znao sam dobro da plivam i
svakog dana bih se, bežeći od roditelja, udaljavao od
obale po pedesetak metara. Po povratku sa mora, prime-
tio sam da se u moju zgradu, u iznajmljeni stan, doselila
Marija, devojčica iz mog razreda u koju sam bio ludo
zaljubljen. Pri svakom izlasku iz stana, a retko kad sam
izlazio, sretao sam se sa njom.
Prvog dana u novoj, četvrtoj školskoj godini, če-
kao sam je ispred zgrade. Kad je izašla pratio sam je sve
brže i brže, sve dok je nisam stigao. Zajedno smo otišli
u školu. Od tada smo uvek zajedno išli u školu i zajedno
se vraćali kući. Marija je bila jedina devojčica koja me
nije izbegavala i koju nisam napadao i seksualno napas-
tvovao, možda zato što su naše majke bile koleginice.
Moje druženje sa Marijom, u koju sam i dalje bio zalju-
bljen, mada to nisam smeo da joj kažem, stimulativno je
delovalo na mene. Uspeh u školi mi se značajno popra-
39
Jovo Ilukić
vio. To nikako nije važilo i za disciplinu. Naprotiv. I da-
lje sam bio nemiran, tukao se sa dečacima i seksualno
napastvovao devojčice, koje su me izbegavale, dobijao
pretnje od njihove braće i očeva, ukore od učiteljice i di-
rektorke škole, i često bio upućivan na razgovor sa škol-
skim psihologom. Mnogo sam patio zbog toga što su me
devojčice izbegavale i verujem da je to jedan od glavnih
razloga za moj docniji neuspeh kod devojaka. Vrhunac
njihovog ignorisanja moje ličnosti nastupio je onda kada
je trebalo da krenemo na ekskurziju i kad mi je, na njihov
zahtev, učiteljica zabranila da putujem u Sarajevo, a sve
iz straha da ne bih, u hotelskoj sobi, silovao neku svoju
školsku drugaricu. Bio sam strašno bojkotovan od strane
okoline. I to me je mnogo bolelo. A najviše me je bolelo
to što me je učiteljica poredila sa nekim Ivanom, naj-
mirnijim dečakom u razredu, govoreći mi da se ugledam
na njega, te kako je on dobar i miran, kao devojčica. Ja
se nisam složio sa time da treba da budem kao devojčica,
jer nisam devojčica, ali niko me nije uvažavao, ni mene
ni moje stavove, ni prirodni zakon.
U krugu porodice živeo sam nešto bolje nego u
prethodne tri godine, jer sam se već bio navikao na život
u izolaciji i čak nisam ni želeo da posle škole izlazim iz
stana. Bio sam zatvoren u svojoj sobi i učio, radio doma-
će zadatke, u slobodno vreme čitao knjige, igrao se sla-
galicama, od kojih sam pravio makete kuća, tvrđava, pa
i čitavih gradova, i vodio ratove šahovskim figurama, ili
pak maltretirao golubove i ljude, gađajući ih praćkom.
Roditelji su me i dalje kontrolisali, naročito majka koja
je svakog dana viđala učiteljicu i čula od nje šta sam ura-
dio, pošto nisu razgovarale, ali su komunicirale preko
kolega, po sistemu da ona kaže ono a ova ovo, i sa svime
40
 Ispovest mizantropa
što sam činio upoznavala oca, koji je zatim odlučivao
kako će me kazniti. Kazne su uvek bile brutalne.
Odnos između babe i majke i dalje je bio zate-
gnut. Sve se svodilo na miran period i period sukoba. Ja
sam se tek u desetoj godini zainteresovao za uzrok nji-
hovog sukoba. Zanimalo me je u šta one to veruju. Počeo
sam da čitam Bibliju, u stvari dve različite Biblije. Pra-
voslavna Biblija, koja je pripadala babi, imala je šezdeset
i šest kanonskih knjiga i bila je štampana na srpskom je-
ziku, dok je katolička Biblija, koja je pripadala majci,
imala sedamdeset i tri kanonske knjige, i bila je štampa-
na na nemačkom jeziku. I baba i majka su na različite
načine tumačile delove te stare knjige. Svaka je za svoju
crkvu tvrdila da je ona prava, a da su sve ostale religije
pogrešne. Družeći se sa Biblijom naučio sam nešto što
nisam učio u školi. Ta stara knjiga bila mi je većim de-
lom nejasna. Nije mi bilo jasno zašto je bog, ukoliko
postoji, dozvolio da mu ljudi prilaze na dva potpuno
različita načina. Kasnije sam saznao da mu prilaze na
mnogo više, na stotine i hiljade različitih načina. Mada
sam zvanično bio nevernik, odnosno ateista, jer nisam
pripadao nijednoj verskoj zajednici, niti bih, uz babu i
majku upoznao sam pravoslavnu i katoličku versku ideo-
logiju, i imao sam određen odnos prema bogu, koji se
uglavnom svodio na strah. Bio je to opsesivan, bolestan
strah od tvorca svega koji kažnjava sve one koji greše.
A ko ne greši? Naravno, taj strah me je obuzimao jedino
u samoći, nikako u društvu.
Na kraju školske godine postigao sam maksi-
malan uspeh. Sećam se da je tog leta 1983. godine, iz
tog razloga, baba nameravala da mi kupi šta god pože-
lim. Svi moji vršnjaci su već uveliko vozili bicikle, imala
41
Jovo Ilukić
su ih i deca znatno mlađa i po uspehu u školi lošija od
mene, pa sam želeo da ga imam i ja. Ali otac je od po-
četka bio protiv toga, govoreći mi da sam i suviše nesta-
šan, i da ne sme da mi dozvoli da ga vozim na ulici, jer
se boji da ne izazovem saobraćajnu nesreću u kojoj bih
bio jedina žrtva. Ja sam bio uporan i on mi je, na kraju,
kad je ostao bez argumenata, rekao da ga neće kupiti iz
inata. Čak je zapretio babi, ako ga bude kupila, bez nje-
gove saglasnosti, da će ga baciti sa terase. Molio sam ga
celog raspusta, i kad smo bili na moru u Dubrovniku, i
po povratku sa letovanja, ali uzalud. Primetio sam da je
uživao u mom bolu i da ga je isti na neki način hranio,
da je sadistički uživao u mojim molbama. Nikad ga ni-
sam dobio, mislim na bicikl.
U petoj godini školovanja bio sam premešten u
novo odeljenje, kako mi majka ne bi predavala muzičko
vaspitanje, dok je Marija ostala u starom odeljenju, da
joj majka ne bi predavala matematiku. Svakog dana, po-
sle škole, ona je čekala mene, ili ja nju, zavisno od toga
ko je imao manje časova. Po povratku iz škole ocu sam
podnosio raport o proteklom školskom danu, da bih na-
kon obroka odlazio u svoju sobu, iz koje nisam smeo da
izađem sve do narednog dana. U sobi sam se bavio uobi-
čajenim aktivnostima. Između ostalog, čitao sam avan-
turističke romane, knjige iz oblasti popularne nauke i
knjige iz oblasti istorije. Voleo sam da pratim razvoj ljud-
skog društva od praistorije pa sve do naših dana. Imao
sam jedan mali problem. Budući da kod učiteljice gotovo
nikada nismo imali časove fizičkog vaspitanja, nije mi
jasno ni kako nas je ocenjivala, bio sam totalno antitalen-
tovan za sport, a i plašio sam se lopte. Nikada nisam us-
peo da savladam tu strašnu fobiju od sporta i sportskih
42
 Ispovest mizantropa
aktivnosti. Ostao sam sportski hendikepiran za ceo život,
zahvaljujući njenom nepedagoškom radu.
Kako je vreme odmicalo, znanje koje sam sticao
iz literature sa kojom sam se svakodnevno družio drasti-
čno se razlikovalo od onoga što sam naučio iz Biblije, a
i jedno i drugo bilo je poprilično daleko od onoga što se
učilo u školi. Bio sam u velikoj dilemi. Nisam znao za
šta da se opredelim. Puno puta sam u školi, na mestu gde
se u to vreme nije smelo diskutovati o religiji, iznosio
ono što sam pročitao u Bibliji ili čuo od babe i majke.
To uopšte nije zanimalo moje drugove ateiste, ali je sti-
glo do ušiju nastavnika. Razredni starešina me je stoga
jednom prilikom pitao gde sam sve to pročitao i ko me
je tome naučio. U njegovom glasu osećao sam nešto opa-
sno, strahovao sam za majku, za koju su svi učitelji i nas-
tavnici u školi znali odakle je, šta je po nacionalnosti i
kojoj crkvi pripada, i odgovorio sam im da sam sve to
čuo od babe, sa kojom provodim dosta vremena posle
škole. Budući da nije uspeo da iz mene izvuče neki drugi
odgovor, posavetovao me je da se ugledam na svog oca,
komunistu i patriotu, a ne na svoju babu, i da više ne
čitam Bibliju i ne zanimam se za religiju, jer je religija
otrov. Obećao sam mu da ću ga poslušati, ali osim što sa
drugovima više nisam delio svoje znanje, nisam ga po-
slušao.
Što se tiče dečaka iz susedstva, sa njima se i dalje
nisam družio. Ali oni me više nisu napadali, jer su izgle-
da konačno shvatili da to nikuda ne vodi. Svi smo ušli u
pubertet, sazrevali smo, glas nam je iz dana u dan posta-
jao sve jači. Ja sam bio prvi momak u razredu, okružen
još uvek dečacima. Tih dana počeo sam da osećam jak
seksualni poriv. Imao sam erotske snove i polucije. Ose-
43
Jovo Ilukić
ćao sam, u isto vreme, i strah od polnog akta, i želju za
njim, no pored toga sam i dalje, agresivnije nego ranije,
napastvovao devojčice.
Krajem školske godine, na nagovor nastavnice
likovnog vaspitanja, koja me je pohvalila rekavši mi da
sam najbolji crtač u razredu, upisao sam se u likovnu
sekciju. Tako sam i ja, pored sestre koja je već dobro svi-
rala klavir, i pohađala nižu muzičku školu, počeo da se,
da tako kažem, bavim umetnošću. Sekciju sam poseći-
vao svakog drugog radnog dana, pre ili posle časova.
Moja sestra i ja išli smo u školu u istu smenu i sretali
smo se na odmorima. I ona i ja bili smo pitani od strane
predavača zašto se toliko razlikujemo. Ja sam bio nemi-
ran, a ona je bila mirna kao anđeo. I u petom razredu sam
postigao maksimalan uspeh, a leto sam proveo u stanu i
na moru u Dubrovniku.
Polaskom u šesti razred, u svojoj dvanaestoj go-
dini, konačno sam okrenuo leđa detinjstvu. Slobodno
vreme provodio sam samo uz knjige i crteže. Čitao sam
dečju enciklopediju, koju sam na neki način apsolvirao,
kao i enciklopedije za odrasle, od korica do korica. Sve
što sam pročitao, sve sam pamtio do detalja i uvećavao
svoje znanje. I sâm sam postao svojevrsna enciklopedija.
Slagalice, igračke i šahovske figure - vojnike, napustio
sam za sva vremena.
Početkom oktobra te 1984. godine dogodilo se
nešto što je u mnogome izmenilo život moje porodice.
Jedne večeri dok sam slikao dve slike za neku školsku
izložbu, sestra svirala klavir u dnevnoj sobi, a roditelji
bili u pozorištu, čuo sam nesvakidašnje tup udarac u ku-
hinji. Smesta sam napustio svoju sobu i sa sestrom utrčao
u tu prostoriju. Na podu je ležala baba i izdisala. Disala
44
 Ispovest mizantropa
je brže nego ikada, kao da je želela da se poslednji put u
životu nadiše vazduha. Dobila je infarkt dok je spremala
večeru, pala je na pód i umrla brzo i lako. Sestra i ja smo
pozvali hitnu pomoć. Doktori su brzo stigli i mogli samo
da konstatuju smrt. Umrla je bez mučenja, brzo i lako. I
doktor nam je to rekao. Roditelji su, vrativši se iz pozo-
rišta, obavestili rodbinu, koju sam retko sretao, a većinu
sam tada prvi put u životu video i upoznao. Neke žene,
rođake sa očeve strane, okupale su babu mojim ubrusom.
Nestale su i jedne moje gaće, koje je neka od njih bacila
u babin kovčeg. Baba je sahranjena već sledećeg dana.
Sahrani je prisustvovala gotovo sva očeva rodbina i
mnogi prijatelji. Čuo sam ih kako govore da se moja ba-
ba naživela, da je život od osamdeset i pet godina bez
sumnje dovoljno dug, i da niko ne treba da je oplakuje.
Babin odlazak sa ovog sveta za moju majku je
predstavljao oslobođenje, jer više nije imala sa kim da
se svađa. Sve svađe su nestale, kao da ih je odnela neka
nevidljiva ruka. U porodicu se konačno uselio mir. Opse-
dnut Biblijom, i biblijskim učenjima, dugo sam razmi-
šljao o tome gde se baba nalazi, odnosno da li je njena
duša otišla u raj ili pakao. I to sam pitao majku koja mi
je uvek davala isti odgovor: da je baba u paklu, jer je
svesno i namerno činila zlo, išla u pogrešnu crkvu i da
je to i zaslužila. Bilo je to njeno subjektivno gledanje na
stvari, ali u meni je takav odgovor izazvao ogroman
strah, do te mere da sam svakodnevno razmišljao samo
o smrti i večnim paklenim mukama, i sedmicama, pa čak
i mesecima, sanjao sam košmarne snove.
Ali dogodilo se još nešto. Pola meseca nakon ba-
bine smrti stigao je telegram iz Austrije, u kome je pisalo
da je umrla i majčina majka, a nedugo pre nje i deda, u
45
Jovo Ilukić
kratkom vremenskom roku, kao da nisu mogli jedno bez
drugog, moji deda i baba koje nikada nisam upoznao.
Rođaci su joj u telegramu naveli i to da su jedva našli
njenu adresu u Jugoslaviji i da je red da joj jave. Pored
toga što je plakala, sećam se nečega što nikako ne mogu
zaboraviti, a to je da sam joj iz nekog svog razloga, besan
kao ris, opsovao majku baš tog dana, a to sam znao da
uradim i ranije, kad bi mi namestila batine prenevši ocu
šta sam uradio u školi, i izazvao je da još više plače i da
me proklinje sa punim razlogom. Otac nije bio tu, jer da
jeste verovatno bi me istukao, a ona nije htela ništa da
mu kaže. Posle toga mi je bilo jako krivo, zbog toga kako
sam postupio, ali izgovorena reč se nije mogla povući.
Bolelo me je i mislim da će me boleti dok sam živ.
U drugom polugodištu sam najzad shvatio da
babe više nema i da moj život, kao i život svih članova
moje porodice, teče dalje. Za klavirom već dugo nisam
sedeo, on je bio rezervisan za majku i sestru, koje su sve
svoje slobodno vreme provodile uz njega. Tad sam prvi
put u životu primetio da je roditelji vole više od mene i
nije mi bilo krivo zbog toga. Naprosto više nisam želeo
da me bilo ko voli. Tako sam barem mislio, ili umislio.
Tako sam se i ponašao. Osim Marije, nikoga drugog ni-
sam voleo. I to mi se činilo tako. Da li je ona gajila neke
emocije prema meni, to tada nisam znao. Mi smo bili
dobri drugovi, a ona moja simpatija. Znao sam da me
nije mrzela, jer nije reagovala na zadirkivanja i dobaci-
vanja od strane naših vršnjaka. Kad god bismo nas dvoje
prolazili pored naše zgrade, dečaci iz susedstva su nam
dobacivali: “Danilo i Marija! Danilo i Marija!” Ko god
nas je poznavao bio je ubeđen u to da smo nas dvoje
zaljubljeni jedno u drugo. I bili su u pravu, barem što se
46
 Ispovest mizantropa
mene tiče. Bio sam očajnički zaljubljen u nju, ali to ni-
sam smeo da joj pokažem na bilo koji način.
Polovinom osamdesetih godina dvadesetog veka,
u Beogradu, Zagrebu, zatim širom Italije, pa i širom Ev-
rope, bilo je mnogo crnogorskih kriminalaca. Mnogi od
njih bili su baš iz Nikšića. Nikšićani su se bavili krupnim
kriminalnim poslovima i važili su za najopasnije crno-
gorske mafijaše. I, svakako, bilo ih je i u samom Nikšiću.
Neretko su se obračunavali na gradskim ulicama. U pro-
leće 1985. godine i meni se pružila prilika da vidim tako
nešto. Vraćajući se iz škole, jednog toplog majskog dana,
Marija i ja zatekli smo se na glavnom gradskom trgu, ču-
venom nikšićkom kružnom toku, u onom trenutku kad
su se ispred letnje bašte jednog ekskluzivnog restorana
zaustavile dve dugačke crne limuzine. Iz oba automobila
maskirani momci otvorili su rafalnu paljbu: pucali su na
jednog elegantno odevenog momka koji je sedeo sa jed-
nom prelepom devojkom. Izrešetali su ga, ranili još naj-
manje dvoje ljudi i uništili baštu restorana. Prolaznici su
bili užasnuti. Popadali su na trotoar. Ja sam se skamenio,
a Marija je vrištala na sav glas. Automobili su se brzo
izgubili. Sve je to na mene ostavilo dubok utisak. Ti anti-
heroji sa ulica našeg grada bili su idoli većini mojih dru-
gova. Gledajući američke akcione filmove i životne priče
najpoznatijih američkih kriminalaca, a ponekad i gang-
sterske obračune na našim ulicama, nezreli mladići maš-
tali su o tome da jednog dana i oni postanu gangsteri.
Jedni druge bi nazivali mafijašima. Pozdravljali bi se sa:
“Đe si mafijo!” A jedan momak, godinu dana stariji od
mene, imao je i nadimak Mafija.
Što se tiče školskog društva i discipline u školi,
skoro sve je bilo isto kao u prethodnom razredu. Moj
47
Jovo Ilukić
sada već najbolji drug Peko i ja redovno smo imali dvo-
boje u školskom dvorištu, ili u kraju oko škole, a neretko
smo se tukli i sa dečacima starijim od nas. I zbog toga
smo i on i ja dobijali žestoke batine, a od razrednog sta-
rešine ukor za ukorom. Na sreću moje ponašanje nije
uticalo na moje ocene, tako da sam na kraju školske go-
dine postigao maksimalan uspeh. Leto sam proveo u
stanu, u svojoj sobi, uz sve više i više knjiga, ako ne
računam tronedeljno porodično letovanje u Dubrovniku.
Tog leta sam se viđao i družio i sa Marijom.
Moj polazak u sedmi razred nije mi doneo ništa
novo. Sa svojih trinaest-četrnaest godina već uveliko
sam čitao knjige iz svih oblasti nauke, ali povremeno i
babinu i majčinu Bibliju. Ta raznolikost literature sa ko-
jom sam se družio u slobodno vreme bila je glavni krivac
za to što sam upoznao mnoštvo ideja koje su se nalazile
u koliziji jedna s drugom. Nisam znao u šta da verujem.
Najveći problem predstavljale su mi teorije o postanku
sveta: školska i naučna literatura zastupale su evoluciju,
a Biblija kreacionizam. Ali ja sam ipak više verovao nau-
ci nego religiji. Majci sam postavljao brojna pitanja u
vezi Biblije i religije uopšte, a ona mi je davala odgovore
u skladu sa učenjem katoličke crkve. Međutim, kad god
bih je pitao zašto se na početku Biblije kaže da je Zemlja
nastala, ili pak stvorena, pre zvezda, kad vrlo dobro zna-
mo da to nije tačno, objašnjavajući ja njoj ono što sam
naučio iz oblasti astronomije, ona nije umela da mi odgo-
vori, već je govorila da ne treba tragati, već da treba
verovati. Ja se nisam složio sa tim.
U školi sam se i dalje ponašao kao i u prethodnim
razredima: na časovima sam bio pažljiv i miran, a na
školskim odmorima, u školskom dvorištu, nemiran. I da-
48
 Ispovest mizantropa
lje sam napastvovao devojčice, koje su me uporno izbe-
gavale i ignorisale. Iz dana u dan osećao sam sve jači
seksualni poriv. Samozadovoljavao sam se skoro svaki
dan. Želeo sam da što pre vodim ljubav sa nekom devoj-
kom, ma sa bilo kakvom ženskom osobom. Bio sam za-
ljubljen u Mariju i pomislio sam da bi bilo najbolje da
to bude ona. Iako nisam imao hrabrosti da joj otvorim
svoje srce, bojeći se da me ne odbije, ponekad bih je na
putu od kuće do škole zagrlio ili bih je poljubio u obraz.
Mislio sam da je i ona možda zaljubljena u mene, ali da
se plaši da mi to stavi do znanja. Ali nisam imao nikakav
plan, kako da joj se približim i izjavim joj ljubav.
Bilo kako bilo, trudio sam se da se suzdržim i
čekao sam povoljnu priliku za tako nešto. Jednog dana,
kad smo se vratili iz škole i ušli u našu zgradu, izgubio
sam kontrolu. U momentu kad je ona stala pored svojih
vrata, pozdravila me, okrenula mi leđa i gurnula ključ u
bravu, prišao sam joj, uhvatio je oko struka, okrenuo ka
sebi, čvrsto zagrlio i svojim usnama nespretno dodirnuo
njene usne. Sve je trajalo kraće od jedne sekunde. Ona
me je grubo odgurnula pitavši me: “Danilo! Što ti je?!”
- “Volim te!”, odgovorio sam joj. “Marija, volim te!
Mnogo te volim! Eto što mi je.” Zatim sam je, obema
rukama, uhvatio za noge, podigao je kako bi me zagrlila
i još jednom nespretno poljubio. Ona mi je, ne kontroli-
šući se, u samoodbrani, kao kakva divlja zver, instink-
tivno zagrizla gornju usnu i tako prekinula moj drugi
poljubac. Počela je da vrišti i ja sam je, iz straha da me
ne vidi neko od suseda, odgurnuo od sebe i pobegao
kući.
Sledećeg dana, na času matematike, Marijina
majka je na tabli postavila dva zadatka, okrenula se pre-
49
Jovo Ilukić
ma razredu, pogledala me i rekla mi da izađem. Za tren
oka našao sam se ispred table, dok je ona sela za katedru.
Počeo sam da rešavam prvi zadatak. Stigavši do polovi-
ne ukočio sam se. Nisam mogao dalje. Dala mi je najteži
mogući zadatak. Nisam umeo da ga rešim. Okretao sam
se i od celog razreda tražio pomoć. Svi su samo slegali
ramenima. Niko ništa nije znao. Nastavnica me je nakon
minut-dva samo pogledala i pitala me da li znam ili ne.
Dobivši očekivani odgovor, rekla mi je da se vratim na
svoje mesto, dala mi negativnu ocenu i obratila se celom
razredu: “Eto, vidite. Odličan učenik, ima najvišu ocjenu
iz matematike, a ne umije da riješi najprostiji zadatak.”
Strah je naprasno obuzeo sve učenike. Mislili su da je
nastavnica loše raspoložena i da će svima da podeli slabe
ocene. Umesto toga ona je ustala i uradila oba zadatka,
a onda je predavala novu lekciju. Nikome nije bilo jasno
zašto mi je to uradila, nikome osim njoj i meni.
Što se tiče Marije, ona više nije htela ni da raz-
govara sa mnom. Nas dvoje smo se sretali svakog dana,
ali samo smo prolazili jedno pored drugog, kao da se ne
poznajemo. Pokušavao sam da proniknem u njen um i
da se postavim u njen položaj, i kad sam (tako bar mis-
lim) uspeo u tome, shvatio sam da se ona s razlogom ljuti
na mene, i da bih ja isto tako postupio da sam se zatekao
na njenom mestu. I to nije bilo sve. Povukao sam se u
sebe i konačno prestao da napastvujem devojčice. Kao
da sam naučio lekciju. Devojke ne treba napastvovati.
Ne treba ih dirati. Ma ne treba imati ništa sa njima. Po-
stao sam potpuno druga osoba. Smirio sam se do te mere
da drugovi nisu mogli da me prepoznaju.
Znajući da ne mogu da promenim prošlost, za
sve što se dogodilo optužio sam samog sebe i pred sebe
50
 Ispovest mizantropa
stavio jedan prilično težak zadatak: da što pre popravim
lošu ocenu iz matematike. No i pored toga što sam je re-
dovno učio i javljao se da odgovaram, nastavnica se
pravdala kako ona nije dužna da ispunjava ničije želje i
da ću moći da odgovaram tek kad ona bude imala vre-
mena. Naravno, nikad ga nije imala. Svi moji školski
drugovi primetili su naglu promenu u njenom odnosu
prema meni. Znajući da sam se intenzivno družio sa nje-
nom kćerkom, a da nas više niko ne može videti zajedno,
pitali su me šta sam uradio. Osim Peku, nikome nisam
hteo da kažem šta me muči. Saznavši o čemu se radi,
predložio mi je da tražim njeno izuzeće i odgovaram
pred stručnom komisijom, što je u osnovi bila dobra
ideja, ali ja nisam pristao na to iz straha da moji roditelji
ne bi saznali šta se dogodilo između Marije i mene. Di-
rektoru škole nisam mogao da se žalim iz istog razloga.
Nastavnica je, po svemu sudeći, vodila psihološki rat
protiv mene, i to rat sa unapred poznatim ishodom. Do
kraja polugodišta nijednom me nije usmeno ispitivala, a
kad je došlo vreme za test, odnosno pismeni zadatak,
jednostavno me je isterala iz učionice i dala mi slabu
ocenu. Do kraja polugodišta dala mi je još nekoliko ne-
gativnih ocena, na takav način, i ta ocena mi je pokvarila
opšti uspeh.
Tokom celog zimskog raspusta otac mi je dosa-
đivao svojim pričama. Dok su majka i sestra zasluženi
zimski odmor provodili uz klavir, on je svakog dana upa-
dao u moju sobu, proveravao da li učim matematiku i
preslišavao me. Bio je nepodnošljiv. Više sam voleo da
me išamara, da me udari pesnicom, ili pak da me istuče
kaišem, nego da mi svakog dana ponavlja kako je mlad
otišao od kuće i kako se sam i bez ičije pomoći probijao
51
Jovo Ilukić
kroz život. U njegovom glasu bilo je nečeg što je meni
tada ličilo na mržnju i pomislio sam čak i na to da on
možda hoće da me izbaci iz stana. Počeo sam da osećam
mržnju prema njemu, i više jednostavno nisam mogao
da podnosim ni njega ni njegove priče.
Krajem januara meseca, u poslednjoj sedmici
zimskog raspusta, odlučio sam da pobegnem od kuće. U
ranim jutarnjim časovima ukrao sam izvesnu količinu
novca iz majčinog novčanika. Nije ga bilo mnogo, ali
bilo ga je sasvim dovoljno za početak. U povoljnom
trenutku izašao sam iz stana i otišao na železničku sta-
nicu. Kupio sam kartu za Titograd i seo u prvi voz. Kad
je krenuo nisam gledao ni kroz prozor a ni u putnike u
kupeu. Sve vreme sam razmišljao samo o tome šta ću da
radim kad stignem u glavni grad Crne Gore. Planirao
sam, za početak, da nađem bilo kakvo zaposlenje, a kad
skupim dovoljno novca da odem negde dalje. “Moram
da uspijem”, šaputao sam sâm sebi, ne obraćajući pažnju
ni na koga. “Moram da im pokažem koliko vrijedim. Vri-
jeme je da se i ja osamostalim. Hoću da živim bez njih,
hoću da im dokažem da i ja mogu sa četrnaest godina da
se probijam kroz život... moram, moram da im doka-
žem...” Ali dečački snovi su jedno, a surova životna re-
alnost nešto sasvim drugo. Čim sam stigao u Titograd
shvatio sam da nikoga, ama baš nikoga, nije bilo briga
što sam pobegao od kuće i da niko neće da mi nudi po-
sao, već da moram sam da ga potražim. Ali nisam znao
kako da dođem do njega. Niti šta bih uopšte radio. Bes-
ciljno sam lutao Titogradom, što peške što gradskim au-
tobusima, gradom duplo većim od mog rodnog Nikšića,
i u meni se javila sumnja da bi mi za bilo kakav posao
bila potrebna dokumenta koja tada nisam imao. Kako je
52
 Ispovest mizantropa
vreme odmicalo počeo sam da osećam koliko sam ne-
zreo, slab i bespomoćan, koliko sam pogrešio što sam
pobegao od kuće tek tako, usred zime, i što sam se oti-
snuo u beli svet bez bilo kakve završene škole. Povre-
meno sam osećao glad i žeđ. Novcem koji sam imao kod
sebe kupovao bih hranu ili sokove.
Krajem dana, negde oko dva časa pre ponoći, za-
tekao sam se u nekom novom stambenom naselju, u
predgrađu Titograda. Bio sam umoran i jedva sam ho-
dao. Brz i hladan januarski vetar duvao mi je u lice. Ru-
kom sam dodirnuo čelo. Bilo je ledeno. Od muke sam
počeo da zviždim i vičem, toliko glasno da je nekoliko
ljudi izašlo iz svojih toplih malih stanova i oštro, uz pret-
nju da će me tužiti roditeljima, skrenulo mi pažnju da je
vreme za spavanje i da smesta idem kući. Nasmejale su
me reči “roditelji” i “kuća”. Nastavio sam dalje. Posma-
trao sam stambene zgrade i osvetljene prozore. Dok su
moji vršnjaci već uveliko ležali u svojim krevetima, u
svojim toplim sobama, ja sam na ulici morao da prona-
đem neki kutak za spavanje.
Naišao sam na jednu malu pijacu i bacio pogled
na pijačne tezge obasjane uličnim svetlom. Nije bilo nig-
de nikoga. Ušao sam na pijacu i prošetao između tezgi.
Skupio sam nekoliko kartonskih kutija, rasturio ih i pore-
đao ispod jedne tezge, a preostale kutije poređao jednu
na drugu i napravio zid. Legao sam na položen karton i
pokrio se ostacima novina. Nije mi bilo nimalo prijatno,
ali osećao sam se mnogo bolje nego da sam ležao na ne-
koj klupi u parku. Vetar nije mogao da produva zid. Nije
mi bilo teško da zaspim.
Probudila me je hladnoća koja mi je kao reka
tekla niz kičmu. Bio sam umoran kao pas, ali sam ustao
53
Jovo Ilukić
i protegao se. Udovi su mi bili ukočeni zbog nezgodnog
položaja tokom spavanja. Pogledao sam oko sebe. Po
mojoj gruboj proceni bilo je oko šest časova ujutro. Pija-
ca je još uvek bila prazna, kao i ulica na koju sam izašao.
Polako sam krenuo prema centru grada. Kašljao sam i
bio sam gladan. Novca sam imao samo za jedan obrok.
Šetajući potpuno besciljno, sve više sam razmišljao o
povratku kući, jer kako je da je bolje je nego na ulici.
Bio sam umoran i osećao sam se bedno zbog toga što
nisam uspeo u onome što sam naumio. Bilo mi je krivo
zbog svega što sam nesmotreno uradio, ponajviše zbog
toga što sam pokrao majku. U tom trenutku želeo sam
samo da se vratim kući. Ali nisam imao novca za put.
Hodao sam ulicama, gladan i umoran, bez nade,
sve do podneva kad sam na jednoj raskrsnici u centru
grada nabasao na jednu policijsku patrolu. Pomislio sam
da su roditelji najverovatnije prijavili moj nestanak i da
bi bilo najbolje da se predam. Prišao sam policajcima i,
zamuckujući, rekao im da sam se izgubio. Nakon neko-
liko njihovih pitanja i kraće rasprave, saznavši da sam iz
Nikšića, odveli su me u policijsku stanicu. Proverivši
moje podatke i sve moje iskaze rekli su mi da mora da
imam dobre razloge za bekstvo od kuće usred zime i da
su roditelji već prijavili moj nestanak. Patrolnim auto-
mobilom su me odvezli u Nikšić, gde su me predali
roditeljima. Majka je zaplakala od radosti čim me je
ugledala. Otac je sve vreme ćutao. Po povratku kući sve
mi je bilo oprošteno. Ispalo je dobro. Bilo mi je potrebno
nekoliko dana da iz sebe izbacim svu prehladu koju sam
nakupio u svojoj prvoj velikoj avanturi.
U drugom polugodištu otac se malo promenio u
svom odnosu prema meni. Više nije vikao na mene, već
54
 Ispovest mizantropa
mi se mnogo uljudnije obraćao, govoreći mi da će sve
biti u redu, samo da popravim tu lošu ocenu iz mate-
matike. I ja sam, da bih opravdao to njegovo iznenadno
poverenje, najviše svog vremena posvećivao upravo tom
predmetu. Slikanje sam sveo na minimum, što mi je do
tada bilo nezamislivo. Svake noći sam sanjao brojeve i
zadatke. Bio sam totalno opsednut matematikom. Name-
ravao sam da što pre popravim tu negativnu ocenu. Ja-
vljao sam se na časovima matematike, sa namerom da
usmeno odgovaram, ali nastavnica nikada nije imala vre-
mena. A kad bi došlo vreme za test, odnosno pismeni za-
datak, jednostavno me je udaljavala sa časa i davala mi
negativnu ocenu. To što je radila bilo je protivzakonito.
Bio je to najobičniji provincijski hir, ali ja nisam nikome
smeo da se žalim iz meni već dobro poznatih razloga.
Prema Mariji sam iz dana u dan osećao sve veću mržnju.
I ne samo prema njoj, već i prema svim devojčicama ko-
je sam poznavao, a koje su me i dalje izbegavale. Počeo
sam da osećam averziju prema svim osobama suprotnog
pola. Moj život je polako gubio svaki smisao.
Krajem aprila 1986. godine ceo svet je uzbudila
vest o eksploziji atomskog reaktora u sovjetskoj nuk-
learnoj elektrani Černobilj i životi svih žitelja Evrope
postali su besmisleni. Na celom kontinentu zavladala je
do tada nezapamćena panika. Crna Gora je daleko od
Ukrajine, no bez obzira na to ceo Nikšić je bio uznemi-
ren. Ljudi su naprasno prestali da se hrane voćem i povr-
ćem. Navalili su na konzerviranu hranu i sve što je bilo
spakovano u kutije. Na časovima fizike i hemije nas-
tavnice su nam objašnjavale princip rada nuklearnih re-
aktora, što nismo imali po planu rada, i upozoravale nas
na opasnosti koje prete njihovoj okolini u slučaju bilo
55
Jovo Ilukić
kakve havarije u njima. Tad sam prvi put u životu oz-
biljno pomislio na to kako je ljudski život bezvredan i
beznačajan. Počeo sam, između ostalog i zato što su moji
roditelji bili veoma oprezni kad se radilo o ishrani, da
razmišljam o smrti i osećam užasan strah od čina umi-
ranja. Sve ovo nije imalo nikakve veze sa matematikom.
Nastavnica je dobila psihološki rat koji je vodila protiv
mene: u školski dnevnik je prepisivala jednu negativnu
ocenu za drugom i na kraju školske godine oborila me
na popravni ispit.
Celog letnjeg raspusta učio sam matematiku, gde
god da sam se zatekao. Učio sam je čak i na moru u
Dubrovniku. Sedeo sam ispod suncobrana, kad se ne bih
kupao, i radio zadatke. Ako bi me neko pitao šta radim
ja bih ćutao, a otac, ako bi bio prisutan, rekao bi otvoreno
da sam pao na popravni ispit i da moram da mislim celo
leto da li ću ga položiti. Baš je bio bezobrazan. Okružen
preplanulim turistima iz cele države, i mnogih delova
Evrope, čekao sam da me otac presliša i tek tada dobijao
dozvolu za kupanje. Po povratku sa mora otac je unajmio
jednog profesora matematike i platio mu tridesetak časo-
va. Posećivao sam ga svakog dana do popravnog ispita.
Najmanje jednom je pitao mog oca zašto sam pao na
popravni ispit, jer po njegovoj proceni zaslužujem vi-
soku ocenu. Iz stana sam retko kada izlazio, a kad bih
izašao i sreo Mariju saginjao bih glavu i izbegavao njen
pogled. Sredinom avgusta meseca pohađao sam jedno-
nedeljnu pripremnu nastavu. Kad sam video vršnjake ko-
ji su došli da polažu, a koji su svake godine padali na
popravni ispit iz dva predmeta, nisam se plašio da ga
neću položiti. Popravni ispit sam polagao pred stručnom
komisijom. Kad mi je predsednik komisije saopštio da
56
 Ispovest mizantropa
sam ga položio, samo sam pogledao nastavnicu i pobe-
donosno joj se nasmejao.
Ali to nije bio kraj mojih patnji, prouzrokovanih
upravo njenim malograđanskim hirovima. Nastavnica je
na samom kraju letnjeg raspusta ispričala mojoj majci
šta se dogodilo između njene kćerke i mene, i zašto se
nas dvoje više ne družimo. Otac je za to saznao u toku
tog dana. Odmah me je istukao kaišem i čitav jedan sat
vikao na mene. Svašta mi je rekao. Nekih njegovih reči
se i dan-danas nerado ali neizostavno sećam: “Što ti mis-
liš, da si neka neodoljiva muškarčina?! Pogledaj se u
ogledalo, avetinjo jedna! Ko će te htjeti ljubiti i moći
voljeti?! Na sve ličiš, samo na čovjeka ne ličiš! Koja će
se djevojka zagledati u tebe?! Jadna joj majka! Ja da sam
žensko ne bih te ni pogledao!” To me je toliko duboko
emotivno pogodilo da su mi kasnije, kad god sam poku-
šavao da priđem nekoj devojci, te reči odzvanjale u glavi
i blokirale mi mozak. I to je, pored toga što su me kao
dečaka devojčice izbegavale i ignorisale, možda još je-
dan razlog mog kasnijeg neuspeha kod devojaka.
Osma godina mog školovanja bila mi je najlakša:
malo školskog gradiva, relativno mali broj časova, dosta
slobodnog vremena... Moj život nije se mnogo promenio
u odnosu na prethodne godine, osim što mi se promenio
fizički izgled: počeo sam da puštam kosu. Začudo, niko
mi nije zamerio na tome. Otac mi je jednom prilikom re-
kao da arhitekte nose kosu zavezanu u rep i da se po to-
me mogu prepoznati. Poslednjih meseci te 1986. godine
sam se poprilično povukao u sebe. Dosta sam čitao i raz-
mišljao o vremenu. Posebno me je zanimala Ajnštajnova
teorija relativnosti. Pored toga razmišljao sam i o bogu i
religiji, kao i o uticaju religije na živote ljudi. Moja pred-
57
Jovo Ilukić
nost u odnosu na dobar deo ljudi bila je u tome što nisam
pripadao nijednoj religiji ili verskoj zajednici, i što sam
samim tim posedovao apsolutnu slobodu razmišljanja.
Bibliju više nisam čitao, jer su mi i katolička i pravo-
slavna Biblija dosadile, iako ih nisam razumeo. I dalje
sam čitao jako mnogo knjiga koje su se po svojoj tema-
tici i sadržaju znatno razlikovale jedna od druge. Znanje
koje sam sticao družeći se sa njima u meni je izazivalo
pravi unutrašnji rat. Osećao sam se kao Buridanov maga-
rac, koji, smešten između dva podjednako udaljena pla-
sta sena, skapava od gladi, jer ne zna kome od njih da
priđe, zbog jednakog intenziteta pobuda. U krajnjem slu-
čaju, imao sam neki čudan osećaj, kao da se u mom telu
nalaze dva duha, odnosno kao da je moja ličnost sinteza
dve potpuno različite osobe.
U školskoj likovnoj sekciji, gde sam provodio po
dva časa pre ili posle nastave, već sam bio ostavio dubo-
ke tragove svog prisustva: pojedini moji uspešno izve-
deni likovni radovi ukrašavali su neke školske prostorije,
mnogi su učestvovali na školskim i gradskim takmiče-
njima, a neki su odlazili i na konkurse u glavni grad Crne
Gore. Nastavnica likovnog me je savetovala da se na
proleće iduće godine upišem u neku umetničku, recimo
dizajnersku školu. Otac me je savetovao da se upišem u
Građevinsku školu u Titogradu, na odsek za arhitekturu,
odnosno visokogradnju, a ako baš volim likovnu umet-
nost mogu posle mature da upišem Likovnu akademiju,
ili arhitekturu, jer arhitekti mogu da budu slikari, a slikari
ne mogu da budu arhitekti.
Zimski raspust proveo sam kao i ranije, u stanu,
uz već uobičajene aktivnosti. U drugo polugodište ušao
sam veseo što ću uskoro, kad se upišem u srednju školu,
58
 Ispovest mizantropa
otići iz zavičaja, makar i do glavnog grada Crne Gore, a
neveseo zbog toga što su neki moji drugovi imali devoj-
ke, prve ljubavi, voleli su i bili voljeni, dok sam ja i dalje
bio usamljen i očajan. Devojku je uskoro imao i Peko, i
to nikog drugog do Mariju. Šta je ona videla na njemu,
to nisam znao, ali znam da sam ih od tada stalno viđao
kako se drže za ruke, grle i ljube. Budući da je od svih
mojih drugova jedino on znao za incident između Marije
i mene, Peko mi je rekao da sam i suviše grub i da ne
umem da priđem nijednoj devojci, i da ne umem da se
udvaram čak ni onim devojkama kojima se sviđam, ili
su zaljubljene u mene (a čvrsto me je uveravao da ima i
takvih). Ja sam to vrlo dobro znao, ali nisam znao šta tre-
ba da uradim da bih u tome bio barem približno uspešan
koliko i on.
Krajem zime i početkom proleća počeo je kon-
kurs za upis u vojne škole. Besplatno školovanje, a po
završetku škole podoficirski čin, kao i mogućnost studi-
ranja na Vojnoj akademiji, siguran posao i niz beneficija
u društvu, sve je to zainteresovalo mnoge moje drugove,
pa i Peka. U zemlji izražene vojničke tradicije mnogi de-
čaci su se opredeljivali za vojni poziv, ponekad svoje-
voljno, ponekad na nagovor ili naredbu porodice. Moj
najbolji drug je danima glasno razmišljao, planirajući da
se upiše u neku vojnu školu, čak je i meni predlagao da
se upišem zajedno s njim. Na sreću nije uspeo da utiče
na mene, bez obzira na moje ratničke gene i moje pore-
klo. Dobro je da moj otac nije bio zagrejan za tako nešto.
Kako su odmicali dani, sedmice i meseci, osećao
sam da se vreme mog odlaska iz zavičaja približava i da
taj dan nije daleko. Želeo sam, i to sam roditeljima stavio
na znanje, da srednju školu pohađam u Beogradu ili Za-
59
Jovo Ilukić
grebu. Oni su bili za školu u Titogradu. Dugo smo se pre-
pirali oko toga, iznosili argumente i ukrštali koplja oko
toga, ali za divno čudo oni su na kraju popustili.
Vreme je neumitno proticalo. Poslednjeg škol-
skog dana sa razrednim starešinom razgovarali smo o
proteklih osam godina, o svim zgodama i nezgodama,
prijateljstvima i neprijateljstvima, lepim i ružnim trenu-
cima, neki i o svojim prvim ljubavima. Svi smo istovre-
meno bili i srećni i tužni. Od konačnog rastanka sa starim
društvom delilo me je još samo drugarsko veče.
U to vreme kosa mi je već pokrivala ramena.
Imala je svetlo-smeđu boju i bila je gusta i uvijena. Moja
frizura sviđala se mojoj majci. Rekla mi je da mi lepo
stoji i da ličim na velikog nemačkog slikara Albrehta
Direra. Tako mi je slučajno dala nadimak, za koji niko u
starom društvu nije znao, ali koji me je pratio kasnije,
jer sam se u novom društvu sâm tako predstavljao.
Proslava drugarske večeri, polovinom juna mese-
ca, trajala je relativno kratko, od zalaska Sunca do pono-
ći, i uopšte mi se nije svidela. Te večeri bio sam nešto
elegantnije obučen. Folk muzika, divljanje polupijanih
dečaka, nespremnih za život, i uopšte atmosfera koja je
najviše ličila na neku seosku svadbu, sve je to za mene
bilo nešto potpuno novo, jer nikad do tada nisam učest-
vovao ni na kakvim proslavama. Cele večeri sedeo sam
za stolom i pio. Tad sam se napio prvi put u životu. Vrte-
lo mi se u glavi, lepo sam se osećao i bio sam nezain-
teresovan za sva dešavanja oko sebe. Posle ponoći svi
smo se rasturili po gradu. Šest dečaka, zajedno sa mnom,
i Marija, koja se nije odvajala od Peka, bilo je to pijano
društvo koje se uputilo u gradski park. Tu smo poređali
dve klupe, jednu naspram druge, i seli na njih. Osim
60
 Ispovest mizantropa
Marije i mene, svi su pili i pušili. Ja sam bio najmirniji,
ako ne računam to što sam nekoliko puta ustajao sa klupe
i povraćao po travi. Svojim drugovima, koji su popili
manje od mene, a pri tom nisu mešali pića, bio sam su-
višan. Oko tri časa posle ponoći dvojica njih odveli su
me kući, a zatim se vratili u park. Kroz desetak minuta
ležao sam u svom krevetu. Nada mnom je bdela moja
brižna majka. Bila je budna sve dok se nisam vratio.
Rekla mi je da je to prvi i poslednji put da dolazim kući
u pijanom stanju. Otac je spavao i bilo ga je baš briga, a
ona mu nije rekla ništa o tome kakav sam se vratio sa
drugarske večeri.
Nekoliko dana kasnije, sa ocem sam otišao u
Beograd. Odseli smo na Novom Beogradu, kod tetke
Olivere. Njen muž je bio oficir i tada se nalazio na ne-
kom zadatku, na terenu, negde u Bosni. Sin jedinac joj
je već tri godine živeo u Australiji, tako da smo otac i ja
kod nje mogli da provedemo nekoliko dana. Za to vreme
sam se upisao u Arhitektonsku školu i podneo molbe za
prijem u nekoliko učeničkih domova. Beograd mi se ja-
ko svideo. Impresionirala me je njegova veličina i njegov
izgled. Oduševljavala me je činjenica da ću se uskoro
preseliti u glavni grad države.
Početkom letnjeg raspusta porodično smo leto-
vali u Dubrovniku. Po povratku sa letovanja otac mi je
našao neki sezonski honorarni posao u Gradskom zele-
nilu, tačnije naterao me je na silu na tako nešto, sa ide-
jom da naučim da cenim zarađeni novac, s obzirom na
to da ću uskoro živeti daleko od kuće. Nije bilo pogo-
vora. Radio sam zajedno sa dvadesetak sezonaca, mo-
maka nešto starijih od mene. Obavljali smo teške fizičke
poslove u parkovima i na ulicama. Kopali smo jame,
61
Jovo Ilukić
sadili cveće i mlado drveće, krčili žbunje i uređivali
gradske i parkovske zelene površine. Moji bivši školski
drugovi su me svakodnevno viđali na mom radnom me-
stu. Rugali su mi se kad su me videli šta radim. Bilo me
je sramota. Najteže bi mi padalo to kad bi pored mene,
dok sam pošteno i naporno obavljao svoj posao, prolazili
Peko i Marija, ili Marija i njena majka. Jedanput sam je
čuo kako kaže majci: “Mama, vidi, Danilo okopava cvi-
jeće.” - “Neka kopa”, kazala je ona. “I treba da kopa kad
nije učio školu.” To je bio apsurd, ali ja sam i to morao
da istrpim. Više puta sam bio u iskušenju da napustim
posao, ali otac mi to nije dozvolio. Barem nisam bio
zatvoren u stanu celog leta, kao ranijih godina. Radio
sam do kraja raspusta i za sve to vreme želeo samo jed-
no: da što pre napustim svoj rodni grad i sve njegove
žitelje.
Najviše na svetu mrzim rastanke, ma kakvi oni
bili, jer svi poseduju onu istu emotivnu i licemernu osno-
vu. Poslednjeg avgustovskog dana roditelji su me otpra-
tili do železničke stanice. Majka nije mogla da sakrije
suze. Ušavši u voz i u svoj kupé, otvorio sam prozor i
pozdravio ih pogledom. Majka mi je poželela srećan put
kad je voz krenuo. Dok sam putovao gledao sam kroz
prozor i razmišljao o svemu onome što sam doživeo u
poslednjih petnaest godina. Znao sam gde odlazim i pret-
postavljao sam šta me tamo sve očekuje. Nadao sam se
da će mi u novoj sredini biti mnogo bolje nego u za-
vičaju.
Sunce je bilo na zalasku kad je voz stigao u Beo-
grad. Izašavši iz svog vagona brzo sam došao do tram-
vajske stanice i seo u prvi tramvaj. Nisam pogrešio broj,
mada sam se toga pomalo pribojavao. Izašao sam skoro
62
 Ispovest mizantropa
na kraju grada, negde na istoku, preko puta jedne velike
pijace. Krenuo sam nizbrdo i, prošavši kroz mrežu jed-
nosmernih uličica, uskoro stigao do jedne velike dvos-
pratne zgrade sa rešetkama na prizemnim prozorima.
Ušavši unutra javio sam se dežurnom vaspitaču koji me
je odveo do moje sobe. Na brzinu sam osmotrio svoj no-
vi životni ambijent. Na zidovima su se nalazile stare
tapete, na podu parket potamneo od starosti, sa jedne
strane ofucani drveni ormani, a sa druge dva još ofu-
canija kreveta na sprat. Prozor je bio širom otvoren, a sa
spoljne strane bio je ukrašen rešetkama. Brzo sam se ras-
pakovao, sve svoje stvari spakovao u jedini slobodni
orman i napustio sobu i domsku zgradu. Vreme do za-
ključavanja ulaznih domskih vrata proveo sam u šetnji
najbližim bulevarom.
U dom sam se vratio kasno uveče. Na ulazu u
sobu dočekao me je momak moje visine. Na krevetima
su sedela još dva momka. Soba je bila ispunjena duvan-
skim dimom, što mi je jako smetalo. A i bilo je zabra-
njeno pušiti u prostorijama. Rekao sam im da me zovu
Direr. Njihov pogled zadržao se na mojoj dugoj talasa-
stoj kosi. Sva trojica su u Beograd došla iz nekih sela iz
istočne Bosne. Momak koji je otvorio vrata bio je Mus-
liman, zvao se Sulejman, dok su ostala dvojica bili Srbi.
Svi su bili dve godine stariji od mene, toliko dugo su bili
cimeri i bili su složni. Osetio sam da su želeli da na mene
ostave jak utisak. Pokušavali su da mi indirektno stave
do znanja to da ja, kao njihov najmlađi cimer, treba da
im se na neki način pokoravam i da ih poštujem. Ali ja
sam ih ignorisao.
Nakon povečerja isključeno je svetlo u svim so-
bama i ubrzo smo svi otišli na spavanje. Dok nisam zas-
63
Jovo Ilukić
pao slušao sam razgovor svojih cimera, iz koga sam saz-
nao za njihove prošlogodišnje i ranije ispade. Sva trojica
su se svojski trudila da me zaplaše. Ali nisu uspeli. Ja
sam samo ćutao i razmišljao o sebi i svojoj novoj živo-
tnoj sredini. Odlučio sam da nikome ne dozvolim da se
prema meni ponaša kao moj otac i da se prema svakome
ophodim isto kao i on prema meni. U tim razmišljanjima
uhvatio me je san.
Probudilo me je jako zvono, koje se u šest časova
ujutro začulo u hodniku. Nakon prvog zvona ponovo
sam zaspao, ali na kratko, sve dok me nije probudilo dru-
go, pola sata kasnije, i treće, sat vremena nakon prvog.
Ustao sam i zajedno sa cimerima otišao na doručak. Ni-
sam razgovarao sa njima. Sva trojica su posle doručka
otišla u školu. Ostao sam sâm u sobi, u domu u kome su
stanovali uglavnom budući građevinski radnici i vrlo
malo učenika drugih škola. Devojaka nije bilo. Domskim
hodnicima su se tog prvog radnog dana prolamali uzvici
i glasni pozdravi starih domaca (slušajući ih imao sam
utisak kao da se nalazim na nekoj planini, među pastiri-
ma), a iz soba su u te iste hodnike izlazili zvuci novo-
komponovane narodne muzike, odnosno najgori mogući
islamski melos. Sve mi je to zasmetalo i nateralo me da
odem u prepodnevnu šetnju gradom. U dom sam se vra-
tio tek pred ručak.
Posle ručka otišao sam u školu. Pronašao sam
svoju učionicu, ušao unutra i seo u prvu klupu do prozo-
ra, kroz koji se videla panorama jednog dobrog dela Beo-
grada. U novom ambijentu, okružen novim društvom,
osećao sam se kao da sam se ponovo rodio. Posle drugog
zvona u učionicu je ušla profesorka srednjih godina, naš
razredni starešina, sela za katedru i upisala čas. Zatim
64
 Ispovest mizantropa
nas je prozvala, kako bi nas upoznala, pitajući svakoga
od nas sa koje je gradske opštine ili odakle je (ceo razred
je tada saznao da sam ja iz Crne Gore došao u Beograd).
Na kraju nas je letimično upoznala sa strukom za koju
smo se opredelili. Ostali časovi protekli su nam u upo-
znavanju sa profesorima, dok smo se na odmorima izme-
đu časova međusobno upoznavali. Prvog školskog dana
imao sam sedam časova i u dom sam se vratio kasno
uveče (dom je bio jednu autobusku stanicu daleko od
škole) i sa cimerima proveo još jedno neprijatno veče.
Bilo mi je potrebno nekoliko dana da se uklopim
u domski način života. U školsko društvo sam se brzo
uklopio. Prvo što sam zapazio kod svojih novih drugova
bio je beogradski naglasak, koji mi se odmah svideo.
Slušao sam svoje drugove Beograđane, način na koji su
izgovarali reči i rečenice, oponašao sam ih i već za de-
setak dana govorio sam gotovo isto kao i oni. Počeo sam
radikalno da se menjam i da usvajam velegradske mani-
re, pa čak i žargonski govor, jako raširen među beograd-
skom omladinom. Polovinom septembra učlanio sam se
u školsku likovnu sekciju u čije sam aktivnosti počeo da
ulažem svoju ne malu kreativnu energiju. U slobodno
vreme sam upoznavao grad. Najviše sam voleo da proše-
tam tada tek rekonstruisanom pešačkom ulicom u centru
grada, da sednem na neku slobodnu klupu i u svoj blok-
čić crtam njene najlepše fasade.
Za prve tri nedelje mog boravka u domu roditelji
su mi poslali nekoliko pisama, nešto novca, par puta su
me zvali telefonom i pitali me kako mi je. Uvek sam im
odgovarao da je sve u redu i da se odlično osećam. Kao
što sam i pretpostavio, nijednog jedinog trenutka nisam
poželeo da se vratim kući. Ali lagao sam ih, jer, iako mi
65
Jovo Ilukić
je bilo drago što sam živeo u velikom gradu, nije mi bilo
po volji to što sam se stalno sukobljavao sa cimerima ko-
ji su svake večeri dovodili u našu malu sobu svoje veliko
društvo, kockali se, na sav glas puštali folk muziku, puši-
li u sobi i izazivali me, govoreći mi kako sam najmlađi
i kako moram svima da se pokoravam. Školsko gradivo
mi je iz dana u dan postajalo sve obimnije i morao sam
sve više i više da učim. Da bih to postigao odlazio sam
u domsku učionicu, koja je bila sve drugo samo ne kutak
za učenje. U toj prostoriji dokoni domci su igrali stoni
tenis na stolovima za učenje, domine, šah i ostale društ-
vene igre, slušali najgoru muziku i galamili. Ja to nisam
mogao da izdržim. Sve više sam se sukobljavao sa svo-
jim cimerima i njihovim povelikim društvom. To je tra-
jalo neko vreme, sve do kraja septembra, kad je dostiglo
vrhunac. Poslednje septembarske subote, negde pred po-
večerje, došlo je prvo do verbalnog a onda i fizičkog su-
koba između moja dva cimera i mene. Prvo smo se dobro
izvređali, a onda i išamarali jedni druge. Pobili smo se,
ja sam im žestoko uzvratio, istrčao u hodnik i držao ih
na odstojanju, uz pomoć nekog drvenog štapa koga sam
pokupio sa poda, ne dozvolivši da me uhvate na prevaru
i prebiju. Neko je o svemu obavestio dežurnog vaspitača,
on se brzo pojavio među nama i odveo nas u kancelariju.
Tu nas je dugo ispitivao, da bi prekratio radno vreme.
Znajući ko su oni, a upoznavši mene, rekao nam je da u
ponedeljak svi idemo kod upravnika. Meni je kazao kako
pretpostavlja da mi je potrebno intelektualno društvo i
da će predložiti upravniku da me premesti u neku bolju
sobu.
Tu i sledeću noć proveo sam sa jednim domcem,
svojim vršnjakom, koji se nije družio sa mojim cime-
66
 Ispovest mizantropa
rima, a čiji su cimeri tog vikenda otišli kući. Bivšeg ci-
mera Sulejmana sam tokom vikenda viđao samo u trpe-
zariji. Gledali smo se sa mržnjom u očima, on mene zato
što me nije pokorio, a ja njega zato što me je napao bez
razloga. U ponedeljak smo svi bili na kratkom razgovoru
sa upravnikom. Moji cimeri dobili su ukor, a ja premeštaj
u drugu sobu. Moja nova soba takođe se nalazila u pri-
zemlju. Zidovi sobe bili su ukrašeni starim tapetama, a
na podu su ležali veliki tepih, tri drvena ormana i tri kre-
veta. Upoznao sam se sa cimerima i rekao im da me zovu
Direr. Na to se jedan od njih nasmejao pitavši me da li
sam ja kao neki slikar. Odgovorio sam mu da se amater-
ski bavim likovnom umetnošću. Jedan od njih dvojice
zvao se Dejan, u Beograd je došao iz Zrenjanina i poha-
đao je Geodetsku školu. Moj drugi cimer, Ferenc, bio je
iz Subotice, poticao je iz nacionalno mešovitog braka i
porodice (otac mu je bio Srbin, a majka Mađarica, zato
je i nosio mađarsko ime) i pohađao je Matematičku gim-
naziju. Ferenc mi je na prvi pogled bio bliskiji od De-
jana, možda zato što, kao i ja, nije pripadao nijednom
narodu. Otvorili smo se jedan prema drugom i počeli da
pričamo o religiji. Ja sam mu ukratko opisao svoje tada
već pomalo zaboravljene verske sukobe između moje ba-
be i majke. On mi je odgovorio da ni u njegovoj poro-
dici stanje nije bilo mnogo bolje i da je srećan što je
daleko od nje, da veruje u boga, ali da ne pripada nijed-
noj religiji. “Religija je glavni krivac za brojne ljudske
patnje”, rekao mi je između ostalog. “Bog je daleko od
nas. Mi smo njegovi pobunjeni podanici, obične životi-
nje koje robuju svojim čulima.” Odmah sam uvideo da
on poznaje religiju daleko više od mene i pitao sam ga
zašto je bog, ako već postoji, dozvolio da se ljudi podele
67
Jovo Ilukić
na mnoštvo sukobljenih nacionalnih i verskih zajednica,
i da ga traže na niz različitih načina. “Bog nije kriv za
podele među ljudima”, glasio je njegov odgovor, “one
su posledica čovekovog vezivanja za materiju. Religija
ponajviše doprinosi tom vezivanju. Austrijski psihoanali-
tičar Sigmund Frojd smatrao je da je u primitivnom, pr-
vobitnom ljudskom društvu otac dominirao porodicom,
kao što je to slučaj kod nekih divljih životinja. Sinovi,
koji su oca i mrzeli i divili mu se istovremeno, pobunili
su se protiv njega i ubili ga. Da bi stekli očevu moć, ti
kanibalistički divljaci pojeli su svoju žrtvu. Kasnije,
zbog griže savesti, izmislili su određene obrede i rituale,
kako bi, na neki način, okajali svoj postupak. Očeva
figura postala je bog, obredi i rituali postali su prvi ele-
menti prvobitne religije, a jedenje ubijenog oca pretvo-
rilo se u pričest, koja se i danas praktikuje u mnogim
religijama.” Malo je zastao, a onda nastavio: “Pretpos-
tavljam da se tako nešto dogodilo u mnogim delovima
sveta istovremeno, ili pak u kratkom vremenskom inter-
valu. Njihovi potomci, kasnije, kad su proširili svoje re-
ligiozne vidike, kad su počeli da se pitaju ko su, postavši
svesni svega što ih okružuje, plašeći se prirodnih pojava
i diveći im se u isto vreme, postali su svesni nevidljivog
tvorca. Da bi ga umilostivili počeli su da mu prinose
krvne žrtve, često ljudske, a budući da nisu znali kako
izgleda, izmišljali su njegov lik i prenosili ga na kipove
koje su vajali i kojima su se klanjali. I tako je svako ple-
me osnovalo svoju sopstvenu religiju, čiji su vernici pali
u idolopoklonstvo ne shvatajući da se bog ne nalazi ni u
kipovima, ni u drveću, ni na najvišim planinskim vrho-
vima, ni na nebu iznad naše planete, već u duhovnom
svetu, u nekoj vrsti anti-svemira.” Čuvši sve ovo nisam
68
 Ispovest mizantropa
mogao da mu kažem ništa drugo osim: “Pa ti si jeretik!”
- “Bolje da budem jeretik”, uzvratio je on, “nego da
gmižem između pravoslavlja i katolicizma, između dve
inferiorne religije.” Mog cimera Dejana ništa od ovoga
nije zanimalo. I Dejan i Ferenc pohađali su završne raz-
rede svojih škola i u protekle tri godine bili su cimeri.
U školi sam, za svih sedam časova, koliko sam
ih imao tog dana, i svih ostalih dana, razmišljao o svom
cimeru Ferencu. Jedva sam čekao da dođe veče i kad se
to dogodilo, i kad sam se vratio u dom i u svoju novu
sobu, u njoj sam zatekao gužvu. Pet domaca starijih od
mene, a među njima i cimer Dejan, sedelo je na kreve-
tima. Pored njih, okrenut prema njima, na stolici je sedeo
Ferenc. Vodili su diskusiju. Tema je bila evolucija galak-
sija i širenje vasione. Bilo je reči i o rasporedu galaksija,
pa i nagađanja o starosti svemira i smislu njegovog pos-
tojanja. Ferenc je bio glavni diskutant, a svi prisutni su
ga slušali, postavljali pitanja ili davali kratke komentare.
Na brzinu sam se upoznao sa posetiocima Ferenčevog
“predavanja” i seo na jedinu slobodnu stolicu. Bio sam
jedan od najpažljivijih slušalaca. Pred povečerje su se
svi razišli. Kad smo u sobi ostali samo cimeri i ja, Ferenc
je seo na svoj krevet, prekrstio noge, sastavio palac i
kažiprst, dlanove spustio na kolena i zatvorio oči. Dejan
i ja smo legli u svoje krevete. Pitao sam ga šta radi. Od-
govorio mi je da meditira i da se mnogo zanosi. Ferenc
je bio potpuno miran i u tom položaju je ostao dvadese-
tak minuta. Zatim je pod svetlošću stolne lampe učio sve
do ponoći.
Bilo mi je potrebno nekoliko dana da dobro upo-
znam svoje nove cimere i njihovo društvo. Dejan je bio
prilično lenj momak. Dugo je spavao, malo učio i mnogo
69
Jovo Ilukić
vremena provodio u obližnjem kafeu. Snalažljiv u svakoj
situaciji i preterano komunikativan, čak nametljiv, po-
znavao je sve mlade Beograđane koji su stanovali u oko-
lini doma i često se nalazio u njihovom društvu. To što
je bio štićenik doma nije imalo nikakav značaj, osim što
je u vreme sukoba između domaca i momaka iz kraja
igrao ulogu posrednika i mirotvorca. Kad je primetio da
dobro crtam počeo je da me obasipa svojim grafičkim
radovima i molio me da ih uradim. (Sa mnom se mnogo
toga može postići uz molbu, dogovor i poštovanje moje
ličnosti i mog ljudskog dostojanstva, a na silu apsolutno
ništa.) Ferenc se mnogo razlikovao od Dejana. Svaki nje-
gov radni dan bio je isplaniran do detalja. Spavao je
kratko - samo oko šest časova dnevno - no i pored toga
uspeo je da bude odličan učenik, da trenira atletiku i bu-
de najbolji sportista u svom klubu, da meditira dva ili tri
puta na dan, da redovno čita mnoštvo knjiga i da svake
večeri “drži predavanja” momcima koji su dolazili u
našu sobu, i to iz oblasti astronomije, metafizike, ezo-
terije, misticizma, teozofije... i čega sve ne...
Moj prelazak u novu sobu bio je najbolja stvar
koja je mogla da mi se dogodi. Imao sam i vremena i
prostora za učenje, crtanje i slikanje, družio sam se sa
momcima sličnim sebi, pa i znatno pametnijim od sebe,
i to se dobro odrazilo na moj početni uspeh u školi. Lepo
sam se osećao, bez obzira što sam živeo kao dvostruka
ličnost: u školi su me svi, zbog mog koleričnog tempera-
menta, zvali Brzi, dok sam u domu bio i ostao Direr.
Svog bivšeg cimera Sulejmana sretao sam svakog dana.
Osim pogleda punih mržnje, između nas dvojice nije bilo
ničeg drugog. Ostali domci na mene uglavnom nisu
obraćali pažnju.
70
 Ispovest mizantropa
Od kraja oktobra meseca, zbog zahlađenja, više
nisam mogao da sedim po gradskim klupama i crtam naj-
lepše gradske fasade, pa sam u svojoj sobi, u slobodno
vreme, počeo da čitam knjige iz oblasti misticizma i ezo-
terije, koje sam pozajmljivao od Ferenca. Sve ono što
sam pročitao i naučio iz njih bilo je fantastično i meni
veoma blisko i privlačno, do te mere da sam imao neki
čudan osećaj, kao da sam sve to nekada znao, iako sam
se sa nekim pojmovima sreo po prvi put u životu. Odu-
ševilo me je učenje o reinkarnaciji duše, za šta sam i
ranije pre toga čuo, ali za šta se nisam zanimao, o karmi
i karmičkom krugu, koji regulišu proces rađanja i umi-
ranja, i o postojanju dva potpuno različita sveta - duhov-
nog, u kome se nalazi bog, i materijalnog, u kome vlada
smrt, zbog pradavne pobune, zbog koje se sva živa bića
rađaju i umiru onoliko puta koliko je to potrebno da bi
ispunili, odnosno zatvorili svoj karmički krug i vratili se
u duhovni svet, odakle potiču. Sve se ovo sukobljavalo
sa onim što sam naučio od babe i majke, i činilo da bu-
dem napet i uznemiren.
Nije mi bilo lako da se odreknem Biblije i biblij-
skih učenja, što sam želeo, pa sam stoga Ferencu posta-
vljao brojna pitanja vezana za tu staru knjigu. On je
govorio da je to drevna knjiga i riznica mudrosti, ali i
hronika jednog dela istorije jevrejskog naroda i skup
nekih ljudskih zakona pripisanih bogu. Istina, nije mu
bilo jasno zašto je toliko priznata, prevedena na skoro
sve svetske jezike, čitana i prihvatana kao božje otkro-
venje. Nije mu bila jasna čak ni uloga Isusa Hrista, jer,
jednostavno, nije hteo i mogao da veruje da je on bio ono
što je tvrdio da jeste i u šta su slepo verovali svi njegovi
apostoli. Biti vernik i verovati ne znači i ne sme da znači
71
Jovo Ilukić
biti lakoveran. Uz to, vera nema potrebu za religijom, a
religija ne može da opstane bez vere. Sigmund Frojd je,
izgleda, bio potpuno u pravu. Ljudi su ubili Isusa Hrista,
da bi ga, kasnije, potomci njegovih ubica obožavali kao
božjeg sina ili čak kao boga. U svakom slučaju, Biblija
je jedna vrsta priručnika za religiozne materijaliste, jer
propoveda večni život u telu, na rajskoj Zemlji. Neki ma-
nji delovi Biblije su primer patološke mržnje prema
bogu, samim tim što ga prikazuju kao biće kojim upra-
vljaju emocije, koje zahteva da mu njegovi podanici pri-
nose krvne žrtve, a ako ga ne poslušaju - onda ih uništava
bez milosti. Postavlja se pitanje zašto bi bilo ko verovao
u takvog boga? Najodvratniji deo Biblije, po njemu, jesu
prvih jedanaest poglavlja Treće knjige Mojsijeve. Zgra-
žavao sam se čitajući detaljno obred žrtvovanja volova,
ovnova i golubova. I ne samo to. Pisci pojedinih delova
te knjige bili su plagijatori. Ferenc mi je dokazivao kako
se na početku Starog zaveta nalaze neki detalji preuzeti
iz Gilgameša i Totovih tabli, a na početku Novog zaveta,
u sva četiri jevanđelja, neki detalji iz Pali kanona Jataka
i još nekih budističkih svetih spisa. Uostalom, biografija
Isusa Hrista je veoma slična biografiji Sidarte Gotame.
Najzanimljivi mi je bio njegov stav prema odnosu izme-
đu Biblije i nekih dalekoistočnih svetih spisa. U Indiji
na stotine miliona ljudi obožava Krišnu, čita Bagavad-
gitu, Vede i Upanišade, pa ipak svi ti ljudi veruju da je
on bio bog koji je imao ljudsko obličje, stupao u polne
odnose sa ženama i bio veliki ljubavnik. To nas neodo-
ljivo podseća na pobunjene anđele, opisane na početku
Biblije, koji su “silazili sa neba” i stupali u polne odnose
sa ženama. Ali, ako su anđeli bespolna duhovna bića,
kako su onda u biblijska vremena mogli da stupaju u
72
 Ispovest mizantropa
polne odnose sa ljudima? Ako i jesu, zašto to ne čine i
danas? Ili još bolje - zašto nisu bili žene umesto što su
bili muškarci? A možda se uopšte ne radi o anđelima?
Možda su u pitanju neka živa bića iz dalekih svemirskih
prostranstava. Na kraju dvadesetog veka svi smo svesni
toga da je verovatnije da je život kosmički fenomen a ne
privilegija jedne planete. A o tome kako autori Biblije
nisu znali za Severnu i Južnu Ameriku, kao ni za Aust-
raliju i Antarktik, da i ne govorimo, jer u Nojevu barku
nisu ukrcani kenguri, koale i australijski torbari, kao ni
pingvini. Hindusi i Kinezi, zajedno sa Tibetancima, Ja-
pancima, i ostalim susedima iz Indokine, i ostrva između
Japana i Australije, predstavljaju polovinu čovečanstva.
I nemaju pojma o verskom principu koji se zasniva na
“hleb, krv i večni život u raju”, kao ni o povampirenju,
pardon, uskrsnuću. Nemaju pojma ni o Hristu, a ni o An-
tihristu. Pa ipak su daleko superiornije civilizacije, u sva-
kom pogledu, od judeo-hrišćanske civilizacije. Ne znaju
ni za molitvu “Oče naš”, ni za jihad, jer imaju preuzvi-
šene mantre. Ferenc mi je na kraju rekao da kad čovek
upozna nekoliko različitih religija tek tada može da shva-
ti koliko je ceo ljudski rod daleko od istine.
Što se tiče istine, ona je po njemu bila transcen-
dentni pojam. Tvrdio je da prosvetljeni pojedinac može
da spozna oko osamdeset procenata istine. Jedanput mi
je ispričao nešto što me je fasciniralo. Čovek potiče iz
duhovnog univerzuma, gde je pre pada bio bespolno
duhovno biće, u kome ne postoji vreme poznato nama i
koji postoji večno. Sa druge strane, kao protivteža duho-
vnom, paralelno s njim, postojao je i materijalni uni-
verzum, nenastanjen i ispunjen samo česticama koje su
se haotično kretale i sudarale. Za materijalni univerzum,
73
Jovo Ilukić
osim boga, niko nije znao, sve dok nekoliko najmudrijih
bića nije saznalo da on postoji. To saznanje u njima je
počelo da budi želje. Prvo što su poželeli bila je avantura,
odlazak u novi svet, što im je bog, upozorivši ih da ni on
sâm ne zna kako je tamo, i šta ih sve očekuje, dozvolio;
u međuvremenu je od čestica sagradio bezbroj galaksija.
I oni su zaveli tri četvrtine duhovnih bića. Odveli su ih
na mnoštvo planeta koje su naselili i gde su odmah u po-
četku naišli na ozbiljne probleme, jer su počeli da obi-
tavaju u struji vremena. Počeli su da dele teritorije koje
su nastanili. Tako su nastali prvi narodi. Zbog svojih tela
svi su imali želje za materijalnim posedovanjem. To ih
je navelo na sebičnost i u nekom trenutku, negde u sve-
miru, dogodilo se prvo ubistvo. Sve do tog trenutka svi
su bili su besmrtni. Da bi se održala ravnoteža, ubijeni
je morao da se vrati u život, da ponovo stekne telo i ubije
svog ubicu, zbog čega su se sva bića podelila na muškar-
ce i žene. Ali to prvo ubijeno a potom reinkarnirano biće
nije ubilo svog ubicu, već nekog drugog. U međuvre-
menu se dogodilo još dosta nekontrolisanih ubistava i
svi su postali smrtni. Nastao je haos. Bio je to totalni pád.
Uvidevši da su pogrešili, mnogi od njih poželeli su da se
vrate nazad, u duhovni univerzum. Jedini uslov za povra-
tak bio je jedan dug i mukotrpan proces zatvaranja kar-
mičkog kruga. Bila je to jedna fantastična priča koja me
je fascinirala.
Ferenc je tvrdio da đavo ne postoji, već da je u
svesti ljudi koji su ga izmislili on aluzija na prvog ubicu;
da je zlo samo element materijalnog univerzuma, koje u
opoziciji sa dobrom održava svet u ravnoteži; da postoji
bezbroj naseljenih planeta širom svemira, koje nastanju-
ju kako niži tako i viši oblici života; da posrnuli ljudi
74
 Ispovest mizantropa
koji se iskreno kaju do boga mogu doći jedino putem
transcendentalne meditacije, a da je zatvaranje karmi-
čkog kruga jedina nada za povratak u duhovni univer-
zum. Rekao mi je da smatra kako se karmički krug ne
mora zatvoriti, već da se može i poništiti, na jedan jedini
način - samoubistvom, ali da to nije rešenje, jer samo-
ubica ne ubija samo telo, već uništava i svoj duh, i tada
jednostavno prestaje da postoji. To se sudaralo sa onim
ezoterijskim tvrdnjama da je sve večno. Ubeđivao me je
u to da su sve podele među ljudima veštačke, a da su
najveći neprijatelji čovekovom povratku u duhovni svet
materijalizam, rasizam, nacionalizam, hedonizam i neza-
interesovanost za duhovnost. Sve mi je ovo izneo nekako
samouvereno, gazeći sve ono što propoveda pravoslavlje
i katolicizam, i sve je imalo daleko više smisla od bilo
koje biblijske priče. Ali ja sam još uvek bio pod jakim
uticajem Biblije i plašio sam se pakla. Moj cimer bio je
kategoričan u tvrdnji da pakao ne postoji, odnosno da
svemogući bog, najrazumnije biće, vrhovni suveren, nije
svojim podanicima podario život samo zato da bi ih na
kraju smestio u nekakav pakao. Kad bi bilo tako, njegova
moralna načela bila bi daleko niža od moralnih načela
većine smrtnika. Postojanje takvog mesta u bilo kom
delu univerzuma je potpuno isključeno. Sve što nas okru-
žuje ima razmeru i smisao, i, naravno, svog kreatora, koji
nikoga ne mrzi i nije sadista.
Kako je vreme odmicalo, sve što sam čuo od Fe-
renca, i pročitao iz njegovih knjiga, jako mnogo je uti-
calo na mene. U suštini nimalo se nisam promenio: pre
nego što sam upoznao svog cimera strahovao sam od od-
laska u pakao, a nakon što sam ga upoznao počeo sam
da strahujem od sopstvene karme. Polovinom novembra
75
Jovo Ilukić
počeo sam da se povlačim u sebe, jer jednostavno nisam
više imao o čemu da razgovaram sa svojim vršnjacima.
U školskom društvu sam postao ćutljiv i moj kontakt sa
drugovima uglavnom se svodio na moje odgovore na
postavljena mi pitanja. Roditeljima se nisam javljao, dok
su oni meni redovno slali novac i pisma, i zvali me tele-
fonom.
Negde u to vreme počeo sam da učim transcen-
dentalnu meditaciju. Ferenc mi je rekao da je meditacija
razmišljanje, udubljivanje u misli, usredsređivanje svih
svojih misli na samo jedan predmet ili pojam, a da se pri
tom ne razmišlja ni o čemu drugom; da je najbolje da
čovek pre nego što počne da meditira bude smiren, kako
bi mogao da se koncentriše na samo jedan pojam. Pohva-
lio mi se kako je nekoliko puta doživljavao astralne pro-
jekcije i da je imao prilike da doživi nirvanu, ugasnuće
svih želja, potpuno blaženstvo, stanje duha koje se ne
može opisati rečima, niti na bilo koji drugi način. Vero-
vao je da će jednog dana da pronađe granicu između du-
ha i materije, i da će da je pređe, jer je bio uveren da
nakon smrti, pod uslovom da u ovom životu ne nanese
zlo samom sebi i ne ošteti svoj karmički krug, nikada
više neće da se rodi i boravi u telu. Na kraju, upozorio
me je da je povratak u realnost postupan proces i da nagli
povratak u telo može da prouzrokuje glavobolju, mučni-
nu i nesvesticu.
I tako sam ja krajem novembra počeo da mediti-
ram. Ali, za razliku od njega, nisam mogao ni da se
smirim ni da se skoncentrišem. Misli su mi lutale na sve
strane. I dok smo zajedno meditirali, on je u sobi bio
samo fizički prisutan, a ja sam sedeo na svom krevetu i
vrteo se levo-desno. On je sve to primetio i skrenuo mi
76
 Ispovest mizantropa
pažnju na to da bih morao da se bavim i nekom fizičkom
aktivnošću, odnosno da aktivno treniram neki sport, a ne
da svu svoju energiju trošim samo na umni rad. Poku-
šao sam da ga upoznam sa razlozima zbog kojih nemam
sklonosti prema sportu, ali on me nije razumeo. Jednom
prilikom mi je čak rekao da se ja trudim i da tražim, ali
da on misli kako nisam dovoljno produhovljen i da imam
još dosta posla oko zatvaranja svog karmičkog kruga. Ja
se nisam složio sa njegovom konstatacijom da nisam
produhovljena osoba, pomenuo sam svoj kreativni rad u
oblasti likovne umetnosti, ali on mi je rekao da talenat
za umetnost nema nikakve veze sa duhovnošću i prosve-
tljenjem.
Poslednjih novembarskih dana, za Dan Repub-
like, dom se zatvarao, a domci su odlazili svojim kuća-
ma, na odmor koji bi trajao četiri do pet dana. Ja sam to
vreme proveo kod tetke Olivere, koja me je zajedno sa
tečom kritikovala zbog toga što nisam otišao kući i što
nosim dugu kosu. Nakon praznika vratio sam se u dom.
Pošto se približavao kraj polugodišta morao sam više da
učim. A vreme je neverovatno brzo odmicalo. Hladna
kiša s početka decembra se polovinom meseca pretvorila
u susnežicu i sneg koji je neredovno padao, ali koji je
ipak uspevao da formira tanak snežni pokrivač i da se
zadrži po dan-dva. Tada je dom postajao meta: momci
iz kraja su nas gađali grudvama i ledenicama, razbijali
nam prozore i sobe nam punili snegom. Tad sam po prvi
put u životu osetio hladnu beogradsku košavu koja je du-
vala danima i jako niske temperature od kojih se ledila
krv u žilama. Poslednjeg decembarskog petka dom se
opet zatvarao, a domci odlazili kući da proslave Novu
godinu. I tih nekoliko prazničnih dana proveo sam kod
77
Jovo Ilukić
tetke Olivere. I ona i teča su mi govorili da sam bezose-
ćajan, da je trebalo da odem kući, da su me se roditelji
uželeli... Tetka bi tada pominjala svog sina koji živi u
Australiji. Ja sam sve to izdržao i početkom januara
1988. godine vratio se u dom, u kome sam uz knjige i
brojne školske obaveze proveo još dve sedmice.
Bilo mi je jako teško kad se završilo prvo polu-
godište i kad sam seo u voz za Nikšić. Kući sam došao
nenajavljen. Roditelji su mi čestitali na uspehu u školi,
pitali me kako mi je i zašto se nisam javljao. Svi članovi
porodice primetili su da sam se promenio. Ocu je recimo
najviše smetalo to što više ne govorim ijekavski, već kao
neko ko je ceo život proveo u Beogradu. Gotovo ceo
zimski raspust proveo sam u stanu, zatvoren i sâm, ovog
puta samoinicijativno. Za sve to vreme sam slikao ili či-
tao knjige. Majci sam, jer je jedino ona bila zaintereso-
vana za religiju, propovedao sve ono što sam naučio od
Ferenca. Čuvši sve to nazvala me je jeretikom i pretila
mi paklom. Oca i sestru ništa od toga nije zanimalo. Do
kraja raspusta, između ostalog, oslabio mi je apetit, ni-
sam mogao da spavam i jedva sam čekao da ponovo po-
đem u školu.
Bio sam presrećan kad sam se vratio u dom i u
svoju sobu, i kad sam se ponovo sastao sa svojim cime-
rima i ostalim drugovima. Ceo februar i polovina meseca
marta bili su obeleženi zimom: sneg, brza i hladna beo-
gradska košava, grudve i ledenice koje su momci iz kraja
ubacivali u domske sobe i razbijali nam prozore, česti
mrazevi na koje sam se već bio navikao... U domu sam
i dalje imao uzan krug drugova, a u školi sam bio miran
i povučen. Dobro je samo što moji školski drugovi, sa
kojima sam bio u dobrim odnosima na početku školske
78
 Ispovest mizantropa
godine, nisu zbijali šale na moj račun, možda zato što
sam bio jedan od najviših i najrazvijenijih dečaka u svom
razredu. Ali nisam bio i najzreliji, jer su skoro svi oni
imali devojke. Bio sam svestan toga i osećao sam se
bedno. Školske drugarice me nisu primećivale. Za njih
sam bio samo jedan običan Crnogorac (niko nije znao
moje pravo poreklo), koji stanuje u domu učenika. Što
je najgore nisam ni pokušao da se udvaram nijednoj jedi-
noj devojci, jer nisam umeo, a i kad bih pokušao tako
nešto - na pamet su mi padale očeve reči i mirio sam se
sa tim da se nijedna devojka ne može ili neće zaljubiti u
mene. Najzad, verovao sam da moja karma ima veze s
tim, da sam u prethodnim životima vodio razuzdan sek-
sualni život i da u ovom životu moram da apstiniram od
svega toga, ako ne zauvek onda prilično dugo. Što se tiče
mog bivšeg cimera Sulejmana, nas dvojica smo se i dalje
susretali i razmenjivali poglede pune mržnje.
Zima se završavala, martovski snegovi su se po-
lako topili i pretvarali u martovske kiše, temperatura vaz-
duha je postajala sve viša, a dani sve duži. Početkom
proleća i ulaskom u april mesec, cela priroda budila se
iz dugog zimskog sna. Uskoro sam opet mogao da sedim
na klupama i crtam najlepše gradske fasade. Međutim,
tih dana počeo sam neobično da se osećam. Najednom
sam poželeo da dam sebi oduška, da se provedem, da se
zabavim, da se oslobodim nemira... Nisam više mogao
da razmišljam ni o čemu, oslabio mi je apetit, počeo sam
da patim od nesanice, kad god sam učio bio sam uzne-
miren, noge su mi drhtale, tačnije tresle se same od sebe,
a misli su mi lutale na sve strane. Tada sam, kad god bih
na ulici ili u parkovima viđao zaljubljene parove, prvi
put nakon dve godine, poželeo da imam devojku, da vo-
79
Jovo Ilukić
lim i da budem voljen. Sve je to primetio moj cimer De-
jan i pozvao me da zajedno s njim, ponekad, izađem u
obližnji kafe. Već posle nekoliko izlazaka upoznao sam
nekoliko momaka i devojaka iz kraja, a jedne subotnje
večeri dogodilo se nešto što mi je radikalno promenilo
život.
Naime, dok sam sa Dejanom i još dvojicom dru-
gova igrao bilijar, primetio sam, a to mi je palo u oči i
nekoliko dana pre toga, da me jedna crnokosa devojka,
koja je sedela za obližnjim stolom sa dve drugarice, po-
smatra i zaljubljeno se smeje. Pretvarao sam se da je ne
primećujem, ne samo zato što sam stanovao u domu, već
i zato što sam se plašio i stideo devojaka. Bio sam pun
predrasuda: mislio sam da ne bih znao kako bih se pona-
šao kad bih je upoznao i sâm sebe sam unapred osuđivao
na neuspeh. Moram da priznam da mi se svidela. Bila je
lepa i zgodna, ali ja sam izbegavao svaki njen pogled i
trudio se da se ponašam kao da je nema. Dejan je to pri-
metio, prišao mi i diskretno mi šapnuo da me može upo-
znati sa njom. Ja sam se kao zbunjeno nasmejao, ali on
mi je rekao da nema potrebe da glumim i pozvao tu de-
vojku pre nego što sam i stigao da ga zamolim da je ne
zove. Ona je stigla brzo kao metak. Dejan nas je upo-
znao. Predstavio me je kao svog cimera. Pocrveneo sam
i dugo nisam mogao da dođem sebi. Ipak, led je već bio
probijen. Nisam ga probio ja, nego Sonja, kako se zvala
ta devojka. Odvela me je do jednog slobodnog stola, ne-
daleko od svojih drugarica. Jedno vreme smo se samo
gledali, ponekad bismo se oboje nasmejali, ali nismo raz-
govarali sve dok me nije pitala odakle sam. Odmah sam
shvatio da joj nije važno to što stanujem u domu i to me
je oslobodilo. Započeli smo relativno dug razgovor iz
80
 Ispovest mizantropa
koga sam saznao da stanuje blizu mog doma, da pohađa
najbližu gimnaziju, koja je samo dve tramvajske stanice
daleko od njene kuće, da je sportski tip devojke, da tre-
nira rukomet, da voli da se provodi i da se nimalo ne raz-
likuje od svojih vršnjaka. I ja sam njoj rekao ponešto o
sebi. Jedino sam je slagao da sam joj vršnjak. Bila je dve
godine starija od mene. Gledali smo se pravo u oči i ja
sam primetio kako joj se zenice šire i skupljaju. Držali
smo se za ruke, odnosno ona je mene držala za ruke, kad
nam je Dejan prišao i rekao da moramo da požurimo, da
bismo stigli u dom pre zatvaranja. Sonja me je samo po-
milovala svojim prelepim tamno-smeđim očima, nasme-
jala se i izrazila želju da se vidimo i sutradan.
Cele te večeri, kao i narednog dana, bio sam pod
impresijom svog novog poznanstva. Sa Sonjom sam pro-
veo i sledeće veče. Tad sam je prvi put poljubio. U stvari
poljubila je ona mene. I prvi put sam doživeo to da mi
devojka kaže da me voli. Dok me je ljubila oči su joj bile
zatvorene (ja ih nisam zatvarao i to kasnije nikad nisam
činio), ispuštala je tihe zvuke zadovoljstva, a ja sam se
borio s njenim usnama, mahinalno se opirao i, kad bi se
odvojila od mene, pljuckao po stolu. U početku sam se
gadio njenih poljubaca, što je ona primetila, ali na šta
nije reagovala. Možda je samo shvatila da sam bez iskus-
tva. Da budem iskren, za sve to vreme sam se pitao da li
je moguće da se i meni dogodilo ovako nešto i šta ta de-
vojka vidi na meni.
Sonja je bila moja prva ljubav, koju nisam morao
da tražim; našla je ona mene. Prvi put u životu osetio
sam ljubav, voleo sam i bio sam voljen. Pošto sam bio
hendikepiran što se tiče ljubavi, jer me roditelji nikada
nisu ni zagrlili niti poljubili, niti mi na bilo koji način
81
Jovo Ilukić
stavili do znanja da me vole, bilo mi je jako teško, ali is-
tovremeno i zabavno, da se naviknem na česte dodire,
milovanja, zagrljaje i poljupce. Sa voljenom devojkom
sam, malo-pomalo, provodio sve više slobodnog vreme-
na, pa sam manje učio i čitao knjige. Iz dana u dan prema
njoj sam se ponašao sve slobodnije, bez obzira što sam
morao da je lažem kako pripadam njenoj generaciji, i ta-
kav naš odnos je izgrađujuće delovao na mene: počeo
sam da se otvaram i da se slobodnije ponašam prema de-
vojkama u školi. Moj život je iznenada dobio jednu novu
dimenziju. Bio sam srećan što postojim i osetio sam kako
je lepo biti srećno zaljubljen.
Sonja me je upoznala sa noćnim životom beo-
gradske omladine. Izlazili smo u kafee, restorane i bios-
kope. Ja sam nju ponekad vodio u likovne galerije, a ona
je mene u petak i subotu vodila u diskoteke, gde smo os-
tajali do kasno u noć, ponekad i do ranih jutarnjih sati,
tako da sam ja, kad bismo se po povratku u našu ulicu
rastajali ispred njene kuće, morao da sedim na klupi u
dvorištu sve do šest časova ujutro, kad se dom otvarao.
Nas dvoje smo se lepo slagali, ponajviše zbog toga što
sam joj ja povlađivao, jer nisam imao prethodnog is-
kustva, pa je dominirala u vezi. Jednom prilikom mi je,
baš zbog toga, rekla da sam joj ja najbolji momak i da
joj je jako lepo i zabavno uz mene. Nacrtao sam, a kas-
nije i naslikao, nekoliko njenih portreta. Dok mi je pozi-
rala ogovarala je svoje drugarice, žalila se na roditelje i
svog mlađeg brata, i prepričavala mi doživljaje iz svog
rukometnog kluba. Pokazalo se da moj otac nije bio u
pravu, jer se Sonja zaljubila u mene, kao i to da sam bez
razloga patio od kompleksa niže vrednosti, jer tek tada
mi se pružila prilika da se uverim u to da se njoj niko iz
82
 Ispovest mizantropa
njenog društva ne podsmeva zbog toga što ima momka
iz doma. Često smo razgovarali o nama, o našoj vezi, i
ona mi je nekoliko puta stavila do znanja da želi da vodi
ljubav sa mnom. To me je i šokiralo i prijatno iznenadilo,
jer sam i ja to želeo. Velika je razlika, međutim, bila u
tome što je ona mogla da bira muškarce, ali je želela baš
mene, a ja sam to već duže vremena želeo da uradim sa
nekom neodređenom devojkom.
I to se najzad dogodilo jednog vikenda, počet-
kom maja meseca. Sonja me je pozvala da dođem kod
nje. Iznenadio me je njen poziv, iz prostog razloga što je
pre toga kategorički odbijala da me dovede kući i upozna
sa svojim roditeljima. Oni su ovog puta, zajedno sa nje-
nim mlađim bratom, otišli u vikendicu, na najbližu pla-
ninu, i njena kuća bila je prazna. Sve mi je bilo jasno.
Sve se odigralo na brzinu. Odmah po ulasku u njenu ku-
ću pružila mi je papuče i bade mantil, rekavši mi da se
istuširam i da me čeka u sobi. U kupatilo sam otišao sâm,
zato što nisam imao hrabrosti da sa njom idem pod tuš.
Dok sam se tuširao mozak mi je bio blokiran. Osećao
sam užasan strah. Izašavši iz kupatila, zatekao sam je
kako, pokrivena tankim čaršavom, leži na krevetu u svo-
joj sobi. Stao sam nedaleko od nje i bojažljivo je pogle-
dao. U jednom trenutku sam pomislio da bi možda bilo
najbolje da smesta odustanem od svega, ali ni za tako
nešto nisam imao hrabrosti. Srce mi je ubrzano kucalo.
Imao sam osećaj da će mi iskočiti iz grudnog koša. “Zar
ćeš tako da me gledaš ceo dan?”, čuo sam njen glas.
“Dođi ovamo, dragi moj.” Uspeo sam nekako da se sabe-
rem i da joj priđem. Ona je uhvatila kaiš bade mantila,
odvezala ga i za jednu sekundu ga svukla sa mene. Pocr-
veneo sam, ali ona to nije primetila. Tad sam prvi put u
83
Jovo Ilukić
životu video nago žensko telo. Tresao sam se. Drhtao
sam kao prut. Tako napet i uplašen, ipak sam smogao
snage da legnem pored nje. Zagrlili smo se i počeli da
se milujemo po celom telu. Bio sam prilično nespretan
u svemu tome. Ona je to osetila, nasmešila se, bacila me
na leđa, opkoračila me, sela na mene i počela da pravi
ritmičke pokrete svojim zanosnim telom. U tom trenutku
osetio sam neopisivo zadovoljstvo. Osetio sam i svaki
otkucaj njenog srca. Dugo smo vodili ljubav, jer ja sam
i suviše racionalan, i nisam brzo svršio. Nekoliko puta
smo menjali položaj tela, a naši uzdasi su se odbijali o
zidove njene prostrane sobe. Na kraju, dok smo oznojeni
i umorni ležali na krevetu, rekla mi je da nisam mnogo
napredan u ljubavi, jer tek sa osamnaest godina prvi put
u životu vodim ljubav. Ne mogavši da izdržim takvu vr-
stu poniženja, bio sam na ivici da zaplačem, ali nisam
zaplakao. Priznao sam joj, kao da se nalazim na optuže-
ničkoj klupi, da sam dve godine mlađi od nje, objasnivši
joj da mi je ona prva ljubav i jedina osoba koju volim, a
da sam je slagao zato što sam se bojao da neće da mi bu-
de devojka ako bude saznala da je dve godine starija od
mene. Ona tu moju laž nije uzela za zlo. Naprotiv. Rekla
mi je da joj je drago što je i ona nečija prva ljubav.
Nakon tog vikenda postao sam bogatiji za još
jedno životno iskustvo, koje je učvrstilo vezu između
Sonje i mene. Do kraja meseca smo još dva puta vodili
ljubav. Nisam znao gde se nalazim. Kad god sam se čuo
sa roditeljima, hvalio sam im se kako imam devojku. Ali
oni su mi skrenuli pažnju da u Beograd nisam došao radi
provoda, već da bih učio i završio školu.
Krajem maja svi učenici završnih razreda završili
su škole, a početak juna za sve njih je bilo vreme matur-
84
 Ispovest mizantropa
skih balova i maturskih ispita. Dom je bio pun matura-
nata. I moji cimeri su završili škole i sve što se odnosilo
na njihovu maturu ja sam osetio i doživeo kao da sam i
ja bio maturant. Najteže od svega mi je bilo to što sam
Dejanu, pored silnih obaveza, crtao maturski rad iz geo-
dezije, dok se on provodio i u dom se svakog jutra vraćao
mrtav pijan. Domci maturanti, koji su tokom godine pra-
vili velike probleme, poslednje dane svog boravka u
domu koristili su za konačne obračune i vraćanje svih
dugova. I ja sam bio jedan od onih koji duguju. Moj bivši
cimer Sulejman mi je jednog dana zapretio kako će mi
pokazati neke stvari kad bude odlazio iz doma i kako ću
ga pamtiti dok sam živ. Od tog trenutka mi je samo ta
njegova pretnja bila u glavi. Priznajem da sam se upla-
šio. Sonja je primetila da sa mnom nešto nije u redu. Saz-
navši o čemu se radi predložila mi je da vreme do kraja
školske godine provedem kod nekog rođaka. Nisam je
poslušao. Moj strah je malo-pomalo postao opsesivan.
Sulejmanova pretnja uskoro se razbila o glavu i
njemu i meni. Nedelju dana pred kraj regularne školske
godine, moji cimeri su dobili diplome. Ferenc je odmah
napustio dom, a Dejan je te večeri okupio svoje celo-
kupno domsko društvo i u sobi napravio oproštajnu za-
bavu. Alkoholna pića se nisu štedela i ja sam, da bih
pobegao od straha, popio gotovo isto koliko i on. Te
večeri Sulejman me je presreo u hodniku, ispred ulaza u
toalet, i rekao mi: “Još samo dva dana!” Bila je to kap
vode koja je pala u punu čašu. Pobesneo sam, pritrčao
mu i udario ga obema rukama po ušima. Bilo je nemogu-
će da ostane na nogama. Zato sam ga i udario tako. Pao
je na pód kao sveća. Počeo sam da ga šutiram i išutirao
sam ga kao vreću. Domci koji su se tu zatekli jedva su
85
Jovo Ilukić
me odvojili od njega. Onako pijan, besan i izgubljen, a
malo sam se i folirao, jer sam kao maloletnik prebio sta-
rijeg od sebe, razbio sam jedan prozor i raskrvario ruku.
Uskoro sam čuo vaspitačev glas. Nedugo zatim sedeo
sam u kancelariji. Vaspitač je galamio na mene govoreći
mi da iduće godine sigurno neću stanovati u domu. Izba-
cio me je vani, a njega je zadržao još neko vreme.
Sledećeg jutra sam se na brzinu spakovao i ne
razmišljajući o odlasku kod upravnika jednostavno na-
pustio dom. Nenajavljen, stigao sam kod tetke Olivere i
kod nje proveo par dana do kraja školske godine. Upoz-
navši je sa razlozima svog iznenadnog dolaska kod nje,
tih nekoliko dana slušao sam tečine i njene kritike, i rodi-
telje koji su me zvali telefonom i pretili mi kako će da
me upišu u neku nikšićku školu, i da ću da platim za sve
kad dođem kući. Pretposlednjeg i poslednjeg školskog
dana navratio sam do Sonjine gimnazije, ali je nisam
pronašao. U našoj ulici, i uopšte u blizini doma, nisam
smeo da se pojavim. Na kraju sam se pozdravio sa tet-
kom i razočaran seo u voz za Nikšić.
I tako se još jedna moja pobeda pretvorila u težak
poraz, jer, mada sam kući došao nenajavljen, posle pet
dugih meseci odsustva, roditelji se nisu obradovali kad
su me videli, niti su me pitali za uspeh u školi. Odmah
su počeli da me kritikuju što sam napustio dom i za sve
što mi se dogodilo optuživali su Sonju, govoreći mi da
sam ja još uvek mlad za devojku. Nije mi bilo preostalo
ništa drugo nego da ćutim i trpim. Celo leto, ako ne raču-
nam letovanje u Dubrovniku, proveo sam u stanu. Sva-
kog dana sam slikao i čitao knjige iz oblasti ezoterije,
koje mi je sestra donosila iz gradske biblioteke. Otac mi
je svaki dan pominjao dom i pitao me gde mi je devojka.
86
 Ispovest mizantropa
To mi je bila najslabija tačka. Ljubav između Sonje i
mene bila je nasilno prekinuta. Tokom tog dugog i toplog
leta napisao sam joj nekoliko pisama i zvao je telefonom,
ali ona mi nije odgovarala. Pored prve ljubavi doživeo
sam i prvo ljubavno razočarenje. Svaka devojka koju bih
video sa prozora ili na ulici podsećala me je na Sonju.
Tog leta otac me nije terao da se zaposlim i nigde nisam
radio. U glavi mi se nalazila samo jedna misao: kako je
život tako beskompromisan, nepredvidiv i kontradik-
toran, a čovek jadan i nemoćan da njime upravlja.
Nije lako živeti zajedno s ljudima, naročito ne s
ljudima sa kojima je čovek u rodbinskim vezama. Nije
lako, takođe, kod nekog svog rođaka provesti više od tri
dana i tako ugroziti njegovu privatnost, ili bilo čiju pri-
vatnost. To sam dobro osetio u prvoj godini srednje ško-
le, kad sam kod tetke Olivere proveo tri puta po nekoliko
dana. I na samom početku druge godine mog školovanja
u Beogradu opet sam joj svojim dolaskom u njen stan
povredio privatnost.
Prvog školskog dana otac i ja smo došli kod nje.
Teča se nalazio na terenu, na nekoj vojnoj vežbi, i nije
nam smetao. I dok sam ja svakog dana sa kraja Novog
Beograda tramvajem putovao do starog gradskog jezgra,
prelazeći preko reke Save, a odatle trolejbusom sve do
škole, i nazad, otac je po ceo dan bio u gradu, obilazio
učeničke domove i u njima tražio jedno slobodno mesto.
Moj prvi dan u novoj školskoj godini bio je pravi šok,
jer sam iz crnogorske provincije, gde sam gotovo dva
meseca presedeo u stanu, odjednom došao u, istina sta-
ro, ali moderno i agresivno velegradsko društvo. Kad je
školsko zvonce oglasilo kraj sedmog časa, posetio sam
Sonjinu ulicu, prošao pored svog bivšeg doma, sreo ne-
87
Jovo Ilukić
koliko drugova, starih domaca, ali nju nisam pronašao.
I narednih dana posle časova odlazio sam tamo, sretao
stare domce, ali od nje nije bilo ni traga ni glasa, sve dok
je jedne tople septembarske večeri nisam video kako
sasvim slobodno i bezbrižno sedi na terasi kafea u kome
smo se upoznali i ljubi jednog momka starijeg i od sebe
i od mene. Ne, oči me nisu prevarile, bila je to baš ona.
Osetio sam snažan bol u predelu srca i koncentričan bol
u želucu. Poželeo sam da umrem. Bilo mi je krivo, ali
samo sam se namrštio i nezainteresovano prošao pored
nje trudeći se da me ne primeti. To me je jako pogodilo,
u meni probudilo emotivnu krizu i nezrelost, i još više
je pojačalo moj strah od ljubavi i devojaka. Po povratku
u tetkin stan morao sam da se ustručavam i trpim njene
i očeve kritike.
Na sreću to nije dugo trajalo. Otac je već sedmog
septembarskog dana našao prazno mesto u jednom domu
učenika. Sledećeg dana smo zajedno otišli u moj novi
dom, koji se nalazio u strogom centru grada, nedaleko
od velikog, najposećenijeg i za sve Beograđane svakako
najdražeg parka. Dežurni vaspitač nas je lepo dočekao i
dao nam ključeve od moje nove sobe, koja se nalazila na
trećem spratu ove stare četvorospratnice. Iz moje sobe
pružao se pogled na jednu staru jednosmernu ulicu, po-
pločanu kaldrmom. Na prozoru nije bilo rešetaka. “Sve
me ovo podsjeća na mladost”, rekao mi je otac sa nos-
talgičnim izrazom na licu, “na vrijeme kad sam i ja sta-
novao po učeničkim i studentskim domovima.” Kratko
smo porazgovarali. On me je posavetovao da budem pri-
meran i ne dozvolim da me izbace i iz ovog doma. Na-
kon toga otpratio sam ga do železničke stanice i zadržao
se malo u gradu. Pred veče sam se vratio u dom i upo-
88
 Ispovest mizantropa
znao sva četiri nova cimera. Dvojica od njih bili su braća
blizanci. U Beograd su svi došli negde iz Južne Srbije i
svi su bili moji vršnjaci. Bio sam potpuno svestan svoje
tadašnje situacije: izbačen iz muškog doma, na periferiji
Beograda, doselio sam se u mnogo komforniji i bolji
dom u centru grada, u kome je pored momaka stanovalo
i dosta devojaka. To mi je delovalo pomalo smešno. Što
se tiče mog fizičkog izgleda, ko me nije poznavao pomi-
slio bi da imam najmanje devetnaest, a ne šesnaest go-
dina, koliko sam zaista bio star. Bio sam visok i razvijen,
nosio sam dugu kosu i više sam ličio na muzičara nego
na budućeg tehničara arhitekture.
Za vrlo kratko vreme upoznao sam dosta novih
drugova i devojaka iz doma. Najlepše, najzgodnije, naj-
ekstravagantnije i najpoželjnije devojke imale su momke
Beograđane, koji su ih redovno čekali ispred doma. Os-
tale su ili imale momke iz doma ili su bile same. Meni
se u početku nijedna nije svidela i nijednoj nisam hteo
da priđem. Bio sam im samo drug. Bio sam prilično mi-
ran i povučen. Družio sam se, ali sam sa svima bio na
distanci, pa čak i sa cimerima koji inače nisu bili loši
momci. U školi sam se ponašao mnogo slobodnije nego
prethodne godine i neke devojke su počele da me prime-
ćuju, ali ja nisam smeo, umeo ili hteo da im priđem. I u
drugoj godini srednje škole redovno sam posećivao škol-
sku likovnu sekciju i u njoj bio angažovaniji nego pret-
hodne godine. Svakog dana, posle škole, ako bih imao
slobodnog vremena, sedeo sam na gradskim klupama i
u blokove crtao najreprezentativnije gradske fasade. Sta-
novati u centru grada značilo je nalaziti se u centru kul-
turnih zbivanja. Ponekad sam odlazio u pozorišta, češće
na koncerte klasične muzike, a najčešće u likovne gale-
89
Jovo Ilukić
rije. Nije bilo nijedne izložbe slika na celoj teritoriji gra-
da Beograda koju nisam posetio.
Jedne večeri, početkom oktobra meseca, vratio
sam se u dom kasno uveče i u svojoj sobi zatekao dese-
tak domaca. Sedeli su na krevetima i stolicama i razgo-
varali o egipatskim piramidama. Najviše su se isticali
moji cimeri, braća blizanci. Odmah sam se umešao u nji-
hov razgovor. Pitao sam ih šta misle, da li su piramide
kod Gize gradili stari Egipćani ili pripadnici neke od nas
naprednije civilizacije. Svi su me pogledali i slegli ra-
menima. Ja sam zatim počeo da pričam sve ono što sam
znao o egipatskim piramidama, iznoseći tom prilikom i
nekoliko pretpostavki o načinu njihove izgradnje. Pričao
sam im i sve ono što sam znao o sedam svetskih čuda
starog veka, o građevinama Maja, Asteka i Inka, i o mis-
terioznim kamenim kipovima na Uskršnjem ostrvu. Svi
prisutni su me iskreno i pažljivo slušali, i povremeno mi
postavljali pitanja. Jedan momak sa naočarima me je pi-
tao zašto su sve te velike civilizacije nestale. Odgovorio
sam mu da svaka civilizacija prolazi kroz uspon, vrhunac
i pâd, te da naša civilizacija nije daleko od svog vrhunca.
“Čovek sve manje razmišlja”, rekao sam mu, “a sve više
uživa u blagodetima života. Ljudi su nekada, u antičko
doba, razmišljali mnogo više nego danas. Nezaintereso-
vanost za prirodne i društvene nauke može samo da
ubrza pâd. Sve smo gluplji, a sve nas je više! Početkom
ovog veka na našoj planeti je živelo oko milijardu i po
ljudi. Danas, krajem 1988. godine, ima nas oko pet mili-
jardi. Krajem veka možda će nas biti i šest milijardi.
Nauka i tehnologija veoma brzo napreduju, mali broj bo-
gataša iz najrazvijenijih zemalja kontroliše gotovo celo-
kupne svetske finansije, u svetu ima sve više siromašnih
90
 Ispovest mizantropa
ljudi čiji kratki životi protiču u mraku bede i neznanja,
sve je manje zdravih i normalnih ljudi, a sve više malo-
umnih, manijaka i psihopata. Da li se ikada zapitaš gde
je svemu tome kraj?” - “Pa”, odgovorio mi je, “ponekad
razmišljam o tome.” - “Ljudi u svojim rukama drže ener-
giju zvezda, koju su zloupotrebili u poslednjem svet-
skom ratu. Činjenica je da su sva oružja koja su bila
izmišljena bila i upotrebljena. Šta misliš, šta će se dogo-
diti ako izbije još jedan svetski rat?” - “Mogu samo da
nagađam.” - “Bio bi to totalni rat”, nastavio sam ja. “Ve-
liki gradovi i vekovima stvarana kultura i umetnost bili
bi uništeni. Nestala bi i nauka i tehnologija, a ljudi koji
umeju da je koriste bi izumrli. Tu katastrofu preživeli bi
samo pastiri sa visokih planina, pripadnici plemenskih
zajednica iz amazonskih i papuanskih prašuma, beduini
iz Sahare i arapskih pustinja, Eskimi sa Grenlanda i ka-
nadskih ostrva, dakle prirodni, neiskvareni ljudi. A kad
njihovi potomci budu sišli sa planina, izašli iz prašuma,
napustili peščane i ledene pustinje, mnogo vekova posle
nas, od naše civilizacije ostaće tek poneka građevina,
dok će po bivšim metropolama da raste mutirana vege-
tacija. Oni će na te građevine da gledaju onako kako mi
danas gledamo egipatske piramide. I oni će tokom vre-
mena stvoriti svoje civilizacije. Naša civilizacija, među-
tim, nije, kao grčka ili rimska, geografski ograničena,
ona je planetarna. Nazivaju je još i globalno selo. Ko
zna, možda ona nije prvo globalno selo na našoj planeti,
možda je drugo ili treće, a možda čak i šesto ili sedmo.
Trebalo bi da vam kažem i to da se bojim da će naša civi-
lizacija da propadne baš u onom trenutku kada na Zemlji
bude živelo između sedam i devet milijardi ljudi, jer to-
liko duša može da se rodi na jednoj planeti, mislim na
91
Jovo Ilukić
maksimalno devet milijardi, a to vreme nije daleko. I to
sve ide u prilog tezi da je bog daleko od nas i da nije za-
interesovan ni za nas, niti za našu planetu, pa čak ni za
ceo svemir. Razmisli samo o tome koliko zvezda, saz-
vežđa i galaksija u svemiru umire, a koliko se rađa.” -
“Zanimljivo. Mada ja ne verujem u boga.” - “Grešiš. Vi-
diš, sve što nas okružuje ima razmeru i smisao. Bog je
stvorio svet, a onda digao ruke od njega. Sve što si nekad
učinio, što sada činiš i što ćeš tek da učiniš, sve to zavisi
od tvog karmičkog kruga. Ako si juče činio zlo, zlo će ti
se sutra vratiti. Sujeverni ljudi to nazivaju sudbinom, ali
to je karma. Pri tom imaš i slobodnu volju.” - “Direru,
otkud ti sve to?”, pitao me je jedan moj cimer. “Pa ti si
prorok!” Svi su se nasmejali. “Ave Direr!”, povikao je
neko od prisutnih. Opet su se svi nasmejali i počeli da
viču: “Ave Direr! Ave Direr!” Posmatrajući taj svoje-
vrsni performans, zapitao sam se gde sam pogrešio.
Narednih dana domci su počeli da dolaze u moju
sobu u velikom broju i od mene zahtevaju da im pričam
priče. Interesovala ih je istorija, astronomija, teozofija,
misticizam, budućnost čovečanstva... Među njima je bilo
i devojaka, i samo njihovo prisustvo u meni je budilo su-
mnju da su svi oni došli samo da bi mi se rugali i potro-
šili višak svog vremena. Ali primetio sam da je većina
njih bila zaista zainteresovana za moje priče. Neki od
njih su iznosili svoje stavove i ja nikome nisam mogao
da dozvolim da bude ispred mene. Pričao sam im sve
ono što su želeli da čuju i trudio se da odgovorim na sva
njihova pitanja. Takođe, redovno sam čitao knjige i pro-
širivao svoje znanje. Uskoro su za mene znali svi domci,
a za mene su čuli i žitelji ostalih beogradskih domova
učenika. “Ave Direr! Ave Direr!”, čuli su se tih dana poz-
92
 Ispovest mizantropa
dravi širom doma, kao i na ulici ispred ulaza u dom. Za
vrlo kratko vreme osetio sam šta znači biti, uslovno
rečeno, popularan u jednoj široj ljudskoj zajednici. Sva
lepota i radost življenja pokazala mi se u tom kratkom
vremenskom periodu. Izvesne usamljene i “nepopular-
ne” devojke bile su, tako sam barem čuo, beznadežno
zaljubljene u mene. Ja nijednu nisam primećivao, tačnije
rečeno nisam umeo da se približim bilo kojoj, bez obzira
na signale koje bi mi one uporno slale, a najboljeg druga
nisam imao, jer sam gotovo svima bio dobar drug. I sve
to nikome nije smetalo. Za vaspitače sam bio samo obi-
čan zanesenjak koga su oni zvali “Propovednik sa trećeg
sprata”.
Te moje aktivnosti, međutim, ugrozile su četiri
devojke iz jedne ženske sobe sa drugog sprata, koje su u
celom domu bile poznate po organizovanju seansi prizi-
vanja duhova. Zvali su ih veštice i mnogo domaca ih je
izbegavalo. Jednog vikenda, krajem oktobra meseca, u
moju sobu je došla Erna, najstarija devojka iz te sobe, i
sa mnom nasamo porazgovarala. Bila je veoma lepa,
imala je dugu crvenu kosu i prodorne crne oči. U početku
je bila histerična i agresivna, ali kako je naš razgovor
tekao polako se smirivala. Nekoliko puta me je pitala da
li imam nešto protiv nje. Odgovorivši joj kako nemam
ništa protiv bilo koga, rekao sam joj da me spiritizam
uopšte ne zanima, jer verujem u reinkarnaciju duše. Ubr-
zo smo oboje uvideli koliko smo različiti i ona mi je,
govoreći mi da se suprotnosti privlače, predložila da se
udružimo i delujemo zajedno. Ja sam se na to od srca
nasmejao, ali ona je bila mrtva ozbiljna. Trudila se da
me ubedi u to da bismo nas dvoje “mogli da kontroli-
šemo ceo dom” i da bismo ujedinjeni bili mnogo jači
93
Jovo Ilukić
nego razdvojeni i sukobljeni. Erna se u mojoj sobi zadr-
žala znatno duže nego što je planirala. Naš razgovor je
ubrzo poprimio jednu intimnu dimenziju i pretvorio se
u upoznavanje i flert. Saznao sam da je ona dve godine
starija od mene, da pohađa završnu godinu Medicinske
škole, i da je u Beograd došla iz istočne Bosne, tačnije
iz Srebrenice. I ja sam njoj rekao svašta o sebi. Te večeri
se dogodilo nešto što mi nikako nije bilo jasno. Erna me
je pitala zašto je neka moja rođaka zakopala moje gaće
u kovčeg pored moje pokojne babe? Rekla mi je da zna
o meni neke stvari koje čak ni ja ne znam. Nisam znao
šta da joj kažem. Ostao sam bez teksta. Odgovorila mi
je da mi je bačena magija, da nemam devojku sve dotle
dok te gaće ne istrule, i da se nikada neću oženiti i imati
potomstvo. A ja sam već imao jednu devojku iza sebe.
Setio sam se da su mi kada mi je baba umrla nestale jed-
ne gaće, ali mi nije bilo ni na kraj pameti to da bi mi
bliska očeva rođaka uradila tako nešto. I zašto bi to uči-
nila? Ali je učinila. Najzad, bez pola pardona je okupala
moju tada tek umrlu babu mojim ubrusom. Rekla mi je
da nikome neće reći ništa o tome. Na kraju, Erna mi se
približila, zagrlila me, poljubila me i šapnula mi: “Dire-
ru, moraš biti moj.” Taj njen postupak me je šokirao, isto
koliko me je podsetio na činjenicu da sam ja još uvek
veoma nezreo i neiskusan što se tiče devojaka i da ne
posedujem nikakav odbrambeni mehanizam; da bi svaka
devojka koja bi prema meni bila otvorena i nasrtljiva kao
Erna mogla vrlo lako da me osvoji.
Bilo kako bilo, tog vikenda, a i narednih dana,
prosto me je opsedala. Jedini način da je izbegnem bio
je da, pre ili posle škole, odem u grad, sednem na neku
klupu i nacrtam neku staru fasadu. Ali to nije ništa me-
94
 Ispovest mizantropa
njalo, jer sam svako veče provodio u domu, a uskoro,
zbog zahlađenja, prestao sam i da crtam. Jednom prili-
kom sam je zamolio da me zaobiđe, pitao je šta vidi na
meni i ispričao joj neke najgore stvari o sebi, ali to mi
nimalo nije pomoglo. Malo sam bio zatečen time što je
znala neke stvari o meni koje joj niko nije mogao reći.
Nisam bio plašljiv, ali to me je pomalo plašilo, zapravo
više me je intrigiralo nego što me je plašilo. Zaključio
sam da nisu čista posla. Nju su ipak svi ljudi u domu na-
zivali vešticom. Takav naš odnos, njena nasrtljivost i
upornost, i moji uzaludni pokušaji da joj se zgadim, tra-
jao je svega nedelju dana, do početka novembra, kad je
uspela da me odvede u krevet. Sve mi je išlo daleko brže
i lakše nego sa Sonjom. Tada sam ponovo doživeo veliko
ljubavno zadovoljstvo, prvi put posle veze i ljubavi sa
Sonjom, i tada prvi put osetio da mi Sonja više i ne znači
toliko, odnosno da ju je vreme pretvorilo u dragu uspo-
menu. Od tog trenutka nas dvoje se nismo razdvajali,
osim kad bismo odlazili u školu.
Erna je bila moja druga ljubav, koju, kao ni So-
nju, nisam morao da tražim; našla je ona mene. I, za ra-
zliku od Sonje, prema Erni sam se, verovatno zato što
sam već imao prethodnog iskustva u ljubavi, slobodnije
ponašao. Počeo sam prema njoj da gajim neke emocije,
koje bi se možda mogle definisati kao ljubav. Erna je bila
muslimanka, verovala je u zagrobni život, u dženet i pa-
kao, što propoveda Kuran, koga je redovno čitala, no i
pored toga što je verovala u greh i božju kaznu, i u večne
paklene muke, bavila se spiritizmom. Ničeg se nije plaši-
la. Ja sam se, pak, bojao sopstvene karme, ali sam ipak
pristao na to da prisustvujem Erninim spiritističkim se-
ansama. Svake večeri odlazio sam u njenu sobu, do pos-
95
Jovo Ilukić
lednjeg mesta ispunjenu zainteresovanim domcima (ona
im je zakazivala sastanke i čak neznatno naplaćivala
svoje usluge), koji su želeli da “komuniciraju” sa svojim
preminulim rođacima. Na početku bismo svi poređali
stolice oko stola, seli, spustili ruke na sto i zatvorili oči.
Ruke su nam se dodirivale, a naša tela obrazovala su pra-
vilan krug. Erna bi zatim pozivala određenog duha, izgo-
varajući ime koje je nosio dok je bio čovek, koristeći pri
tom ouji ploče, karte, razne talismane, igle i konce, dok
joj je njena cimerka Sanija, koja je uvek sedela naspram
nje, služila kao medijum. Sve se, zapravo, svodilo na pi-
tanja koja bi zainteresovani domac postavljao Erni (gla-
vno pitanje glasilo bi kako se oseća pokojnik u svetu
mrtvih, da bi se ubrzo prešlo na pitanja u vezi budućno-
sti, uspeha u školi i ljubavi), a ona ih je prenosila Saniji,
koja bi desetak sekundi kasnije odgovarala. Sve je to
rađeno sa velikom dozom straha i ozbiljnosti. Nakon ne-
koliko seansi domci su se razilazili. Ja sam tada odlazio
u svoju sobu, ređe sa Ernom, češće sâm, gde me je čekala
“verna publika”, željna mojih priča. Taj period svog ži-
vota nazvao sam “vreme šarlatanstva”. I sâm sam se sebi
smejao kasnije kad bih se setio svega toga.
Na Erninim spiritističkim seansama nije se doga-
đalo ništa čudno, misteriozno i natprirodno, kao što sam
to očekivao ili želeo, i to je za mene vremenom postala
obična zabava. Erna je organizovala po tri-četiri seanse
svake večeri, osim za vikend, kad nije imala mnogo kli-
jenata i kad je bila sa mnom, u svojoj ili mojoj sobi. Us-
koro su svi domci znali za nas dvoje. Bili smo domski
princ i princeza. Prijatno smo se osećali. I njoj i meni
prijala je popularnost. Kad god bi me roditelji nazvali te-
lefonom i pitali me kako sam, ja sam im uvek odgovarao
96
 Ispovest mizantropa
da sam dobro i da imam najbolju i najlepšu devojku u
domu. Voleo sam Ernu, više od bilo koga.
Ali, da li je baš sve bilo tako blistavo kao što mi
se u početku činilo? I da li su njene spiritističke seanse
bile samo obična igra i zabava? Kako je vreme odmicalo,
počeo sam neobično da se osećam. Mučile su me česte i
veoma jake glavobolje, nisam mogao da spavam, a i kad
bih zaspao opsedali su me košmarni snovi i imao sam
noćne more. Najteže bi mi bilo u onom trenutku kada
sam se, pospan, nalazio između jave i sna. Tada sam ose-
ćao kako mi niz kičmu struji nešto ledeno od čega me je
bilo strah, osećao sam oštar i koncentričan bol u želucu,
ruke i noge su mi otkazivale, bile su nepokretne, kao da
nisu moje, preterano sam se znojio... Ležao sam tako na
svom krevetu, fizički potpuno zdrav, ali nepokretan. Po-
tom bih osetio kako me nešto steže, nešto mnogo jače
od mene, nešto strano i neljudsko. Pokušavao sam da
progovorim, da zovem u pomoć, ali nisam mogao da ot-
vorim usta, niti sam imao glasa, samo sam čuo i disao.
To je trajalo nekoliko sekundi, dugih kao godina. Zatim
bi mi se prvo vratio glas, a onda i snaga. Borio sam se s
nečim što me je stezalo i gušilo, čitav jedan minut, pone-
kad i duže. Odbacivši od sebe to nešto jako i nevidljivo,
skakao sam iz kreveta i dugo šetao po svojoj sobi ili kroz
hodnik. Uskoro mi je svaka noć bila takva. U školu sam
odlazio umoran i neispavan, dremao sam na časovima i
postao nezainteresovan za predavanja. Sve sam to ispri-
čao Erni, čiji je jedini komentar bio da sam poludeo od
silnih knjiga koje čitam i od svojih crteža.
Krajem novembra, za Dan Republike, dom se
zatvarao, domci su odlazili svojim kućama, a ja sam oti-
šao kod tetke Olivere. Za tih nekoliko prazničnih dana,
97
Jovo Ilukić
koliko sam bio kod nje, slušao sam tetku i teču, trpeo nji-
hove kritike na moje ponašanje i moj fizički izgled, na-
ročito na moju dugu kosu, a preko noći se prevrtao po
krevetu, borio se sa noćnim morama i vrlo malo spavao.
Tetka je primetila moju neispavanost, pitala me da li mi
je dobro i predlagala mi da posetim lekara, i to, ni manje
ni više nego psihijatra. Nakon praznika, početkom de-
cembra, vratio sam se u dom. Pošto se kraj polugodišta
brzo približavao, morao sam sve više da učim, a bio sam
toliko neispavan da sam u domskoj učionici dremao nad
knjigama. I moja produktivnost u likovnoj sekciji je
drastično opadala. Ali i dalje sam, da bih udovoljio Erni,
provodio večeri u njenoj sobi, učestvujući u spiritistič-
kim seansama. I ne samo to. Primetio sam da su i ostali
domci bili neispavani i umorni, a preko noći sam čuo
svoje cimere kako buncaju u snu. A kad je jedne večeri
jedna devojka sa prvog sprata pala u nesvest i hitno bila
prebačena u najbližu medicinsku ustanovu, Erna mi je
rekla: “Šejtan je opasan i kad se uporno priziva, i kad
dođe, teško ga je otjerati od sebe. On mora da ostavi du-
boke tragove na mjestu na kome je boravio.” Bilo mi je
jasno da se u domu dešavalo nešto neobično. Verovao
sam da su u sve to svoje prste umešale neke natprirodne
sile. Ernine seanse smatrao sam i doživljavao kao običnu
večernju zabavu, nisam verovao ni u crnu magiju ni u
spiritizam, ali sam verovao u snagu duha koja ih pokre-
će. Erna mi je rekla da sve ima svoju cenu, pa i ljudski
život, a da smo mi, prizivajući duhove, prizvali demone
i pretvorili dom u palatu zlih sila, i da za više od tri go-
dine, koliko ona tu stanuje, nikada nije bilo tako.
I doista, naš dom više nije bio ustanova u kojoj
stanuju srednjoškolci iz provincije, već pravi mali Vavi-
98
 Ispovest mizantropa
lon. Bila je to i javna kuća, i kockarnica, i spiritistički
hram, mesto gde su stanovali i ilegalni domci, mladi bes-
kućnici, ljubavnice i ljubavnici domaca i domkinja, sitni
lopovi i prevaranti. Vaspitači im ništa nisu mogli, jer ka-
ko bi ilegalac na brzinu ušao u dom, mogao je da bira da
li će na željeni sprat da se popenje stepenicama sa leve
ili sa desne strane od ulaza u zgradu. Dešavalo se i to da
su se po stepenicama i hodnicima jurili i igrali se žmurke
sa vaspitačima. Da bi se rešio taj problem, uvedene su
takozvane domske knjižice, a u holu doma postavljen je
dežurni učenik. Ali ni to se nije pokazalo kao uspešno,
jer su dežurni učenici pod pretnjom puštali ilegalce u
dom, a domske knjižice su bile kradene i falsifikovane.
I pored svih tih pojava, koje su iz temelja potresale dom
otkako on postoji, tu smo bili još i moja devojka i ja,
Erna i Direr, dvoje ljudi koji su manje-više uspeli da
domskom životu daju neki svoj lični pečat.
U domu je sredinom decembra zavladala maso-
vna psihoza. Domci su preko noći “viđali” tamne senke
kako tumaraju po hodnicima, misteriozni momak u cr-
nom fraku sa cilindrom na glavi “svirao je violinu” na
prozorima ženskih soba, čudni zvuci i tajanstveni glasovi
mogli su se čuti gotovo u svim prostorijama, noćne more
mučile su mnoštvo domaca... Ispred doma se sve češće
mogao videti automobil hitne pomoći, i doktori i bolni-
čari sa nosilima. Jedan momak je poludeo što ga je neka
devojka odbila, histerisao i pominjao neke moje priče, i
bio je upućen na kraće stacionarno lečenje u jednu psi-
hijatrijsku kliniku. Upravnik doma je povodom svega
toga sproveo istragu. Ljudi kao ljudi, puni straha, kako
straha od lažnih autoriteta tako i straha za sopstvenu bu-
dućnost, bez razmišljanja su za sve optužili moju devoj-
99
Jovo Ilukić
ku i mene: nekolicina domaca upoznala je upravnika sa
Erninim i mojim duhovnim aktivnostima. Za razliku od
ostalih domaca-prestupnika, koji su obično na raport kod
upravnika odlazili ponedeljkom, nas dvoje smo na raz-
govor sa njim bili pozvani odmah pošto smo bili prija-
vljeni. Upravnik nas je odmah verbalno napao. Optužio
nas je za nešto što se ni na jednom sudu na svetu, izuzev
možda u nekoj fundamentalističkoj islamskoj zemlji, u
kojoj važe šerijatski zakoni, ne bi moglo dokazati: da
smo Erna i ja glavni krivci za izazivanje i širenje haluci-
nacija, kao i atmosfere nesigurnosti i straha u domu. Bilo
je to krajnje neprimereno i vremenu i prostoru. U jednoj
socijalističkoj, ateističkoj evropskoj državi, na kraju dva-
desetog veka, moja devojka i ja bili smo “optuženi za
prizivanje đavola”. Oboje smo se osećali kao bogohulni-
ci kojima sudi inkvizicija. Prisutni domci - svedoci, gle-
dali su nas sa mržnjom u očima. Jedan nas je i verbalno
uvredio, nazvavši nju bosanskom vešticom, a mene crno-
gorskim satanistom. Upravnik nam je na kraju saopštio
da od Nove godine više nećemo stanovati u domu, da bi
trebalo da budemo srećni što nam je to jedina kazna i da
to što pre javimo svojim roditeljima. Ja sam prebledeo
kad je pomenuo roditelje. Na izlasku iz upravnikove kan-
celarije Erna je zapretila domcima koji su nas prijavili
kako će baciti čini na njih, dok se meni sve vrtelo u krug.
Moj otac je već narednog dana došao u dom.
Pred cimerima mi je udario nekoliko šamara i tim svojim
postupkom ih isterao iz sobe. Nisam imao hrabrosti ni
da ga pogledam. Bio je besan kao ris, stajao je nasred
sobe ili bi šetao između dva kreveta. “Šta si ti?!”, to mi
je pitanje najčešće postavljao, “Učiš li školu da bi postao
arhitekta ili baba gatara?!” Zatim mi je pominjao pretho-
100
 Ispovest mizantropa
dni dom i proricao mi da ću i iz trećeg doma, ako u njega
uopšte i budem primljen, takođe biti izbačen. Želeo je
čak i da vidi tu devojku zbog koje sam nastradao, kako
je rekao, govoreći mi da sam još mlad za devojku. Na
kraju, kad se malo smirio, rekao mi je da se prošlost ne
može promeniti. Obećao mi je da će me smestiti i u treći
dom, i da će, bez obzira što je komunista, u mom slučaju
primeniti ono poznato jevrejsko načelo: “Bog pomaže
tri puta, a treći put i on diže ruke od gubitnika.” Ako me
kojim slučajem ne bude smestio u dom, obećao mi je da
će mi iznajmiti stan, ali da u tom slučaju neću imati druš-
tvo i da ću imati mnogo više obaveza prema sebi. Kad
mi je rekao sve što je imao da mi kaže izašao je iz doma.
U hodniku su ga dočekali domci koji su prisluškivali ceo
naš razgovor.
Otac je ostao u Beogradu oko deset dana. Odseo
je kod tetke Olivere i posećivao je učeničke domove tra-
žeći u njima jedno slobodno mesto. Za sve to vreme Er-
nina i moja popularnost u domu je naglo opadala. Domci
su nas sve više izbegavali i, između ostalog, nazivali nas
“babe gatare”. Na našu veliku sreću nije bilo fizičkih na-
pada na nas. I Erna i ja počeli smo da se povlačimo u se-
be: ona se družila samo sa svojim cimerkama, a ja samo
sa njom. Izbegavao sam sve domske prostorije, osim
svoje sobe. Sa cimerima nisam komunicirao. U trpeza-
riju nisam više odlazio; hranio sam se u gradu. Bilo mi
je jako teško. Jednom sam se čak i napio. Prema Erni
sam se gotovo totalno ohladio, pitajući se gde se istopila
tolika ljubav, a ona je mene i dalje volela i davala mi do
znanja da me nikad neće napustiti. Ali naš rastanak je
bio samo pitanje dana, a dani su brzo prolazili. Dok je
prvi decembarski sneg padao na beogradske ulice, ja sam
101
Jovo Ilukić
šetao od zida do prozora, ili od jednog do drugog kre-
veta, i razmišljao o svemu što me je snašlo. Pitao sam se
šta to kontroliše moj život i da li neka natprirodna sila,
protiv moje volje, upravlja mojim postupcima. Da li je
to sudbina ili karma? Ako sam ja samo lutka u nečijim
rukama, onda ja ne snosim odgovornost za ono što či-
nim. Možda je najbolje da zaboravim Ernu.
Poslednjeg školskog dana u 1988. godini, ne poz-
dravivši se sa devojkom, niti sa cimerima, napustio sam
dom i otišao kod tetke Olivere. Kod nje sam, zajedno sa
ocem i tečom, dočekao Novu 1989. godinu. Nakon no-
vogodišnjih praznika otac je nastavio da posećuje uče-
ničke domove, a ja sam ponovo putovao s kraja Novog
Beograda do škole, i nazad. Za sve to vreme borio sam
se sa noćnim morama, ponekad sanjao Ernu i, gotovo na
ivici svesti, neispavan, trpeo uobičajene očeve i tetkine
kritike. Ali ovog puta je teča bio najvatreniji kritičar.
Nazvao me je ekscentrikom i dugokosim manijakom.
Rekao mi je da bi me, da se on pita, prvo naterao da se
ošišam, zatim vratio u Nikšić, da tamo završim neku
četvorogodišnju školu, a onda da se upišem na Vojnu
akademiju. Na sreću otac ga je samo saslušao, ali ne i
poslušao. Dva dana pred zimski raspust saopštio mi je
da sam primljen u jedan dom, da mi je to zadnji dom i
da mi, ako i iz njega budem bio izbačen, preostaje jedino
povratak za Nikšić.
Moj privremeni povratak u Nikšić, naime, usle-
dio je odmah, jer smo se poslednjeg školskog dana u
prvom polugodištu otac i ja zajedno vratili kući. Čim me
je ugledala, majka me je pitala zašto sam toliko bled i
kad sam zadnji put pošteno spavao. Ceo taj dvonedeljni
zimski raspust proveo sam u stanu, samo sam dva ili tri
102
 Ispovest mizantropa
puta izašao vani. Prvih nedelju dana ništa nisam radio.
U početku, tokom noći, borio sam se sa nečim nevidlji-
vim što me je pritiskalo i davilo, prevrtao se po krevetu,
vrlo malo spavao, buncao u snu, imao noćne more i sa-
njao Ernu, no posle nedelju dana sam uspevao da spa-
vam čak i po šest sati na dan. U drugoj nedelji raspusta
ponovo sam se družio sa svojim slikama, dok knjige iz
oblasti ezoterije i misticizma nisam više hteo da čitam.
Dok sam slikao, majka mi je govorila da mnogo ličim
na Albrehta Direra, a otac da Direr nije bio baba gatara.
Do kraja raspusta svakog dana me je podsećao na to da
je treći dom moj poslednji smeštaj i predložio mi da pro-
menim svoje navike i svoje ponašanje, da malo razmi-
slim o svojoj budućnosti, i posavetovao me da na svojoj
novoj beogradskoj adresi ostanem sve do mature.
Poslednjeg dana raspusta, kasno uveče, stigao
sam u Beograd. Moj novi dom nalazio se u najstrožem
centru grada, samo jednu trolejbusku stanicu daleko od
glavnog gradskog trga. Dežurni vaspitač me je lepo do-
čekao i odveo me do moje sobe. Usput mi je rekao da u
sobu gde ću stanovati smeštaju domce isterane iz drugih
domova, kao i problematične momke, a da je ta soba
svojevrsna domska autobuska stanica, jer se tu malo ko
zadrži. Time mi je sve rekao. Soba u koju smo zatim ušli
bila je ogromna prostorija u obliku dugog pravougao-
nika. Imala je pet dvospratnih kreveta, i jedan običan,
mali, vrlo prost krevet, neku vrstu pomoćnog ležaja, na
kome je dušek ležao kao na odru. Između dvospratnih
kreveta nalazili su se poluzarđali metalni ormani, pód je
bio pokriven starim i prljavim tepihom, a zidovi su bili
žuti od vlage. Vaspitač mi je pokazao moj krevet, onaj
usamljeni, i orman, i izašao vani. Na brzinu sam se ras-
103
Jovo Ilukić
pakovao, legao u krevet i prelistao nekoliko knjiga. Pred
povečerje, u sobu su upala četiri momka sa koferima. Na
brzinu smo se nevoljno upoznali. Rekao sam im svoje
ime, nadimak sam prećutao, i prvo što sam primetio bilo
je to da niko od njih ne obraća pažnju na to što su dobili
novog cimera. Dok sam u mraku slušao njihove šture
razgovore, zapitao sam se gde sam to došao.
Sutradan sam se probudio rano ujutro, očešljao
svoju gustu kosu, koja mi je već bila duža od ramena, i
zavezao je u rep. Nakon jutarnje higijene i prvog doručka
u svom trećem domu, trolejbusom sam otišao u školu. U
školskom društvu me na prvi pogled niko nije prepo-
znao. Iznenadio sam sve svoje školske drugove i druga-
rice svojom novom frizurom, tako da su celog dana
zbijali šale na moj račun. Neki profesori su mi rekli da
sada izgledam kao pravi arhitekta. Po povratku u dom,
u sobi sam zatekao sedmoricu cimera kako, podeljeni u
dve nejednako brojne ekipe, igraju mali fudbal. Pozvali
su me da im se pridružim, ali ja sam ih odbio rekavši im
da se ne bavim sportovima sa loptom i da ne umem da
igram fudbal. Umesto toga otišao sam u učionicu i tu
proveo najveći deo dana.
Već nakon nekoliko dana provedenih u novom
ambijentu shvatio sam da sam zaista bio smešten u neku
vrstu kažnjeničke sobe, jer su za kratko vreme dva moja
cimera bila izbačena iz doma, zbog žestoke tuče, dok su
u moju sobu, po kazni, došla dva nova cimera, obojica
zbog teške krađe u bivšim sobama. Toliko mi je vre-
mena, takođe, bilo potrebno da dobro upoznam dom,
koji se sastojao iz tri zasebne zgrade. U takozvanoj dvo-
rišnoj zgradi stanovale su devojke koje su pohađale sve
beogradske škole; u najboljoj, uličnoj ili glavnoj zgradi
104
 Ispovest mizantropa
(u kojoj se nalazila upravnikova kancelarija, biblioteka
i čitaonica), samo devojke koje su pohađale muzičke
škole; a u zajedničkoj zgradi (u kojoj se nalazila kuhinja
sa trpezarijom i mala sportska dvorana) i momci i devoj-
ke, od kojih je jedna trećina momaka pohađala muzičke,
a dve trećine momaka i sve devojke ostale škole. Ceo taj
domski kompleks, najbolji dom učenika u gradu, bio je
primamljiv za sve beogradske domce (između ostalog i
zbog toga što je na jednog momka dolazilo u proseku po
četiri devojke) i moj boravak u njemu trebalo je pre da
predstavlja nagradu nego kaznu. Ali to je za mene ipak
bila kazna, jer sam stanovao u najgoroj sobi. Njeni sta-
nari su se toliko brzo menjali, odlazili stari i dolazili no-
vi, da je postojala mala verovatnoća da ih sve dobro
upoznam. Kad god bi se u domu dogodio neki eksces,
na primer krađa, a da se pri tom ne zna ko je krivac,
osumnjičeni se najpre tražio u mojoj sobi, pa tek onda u
ostalim sobama. Dešavalo se da neko od nas bude optu-
žen za nešto što nije učinio. Pojedini moji cimeri su u
mojoj sobi stanovali i manje od jedne sedmice dok ne bi
bili izbačeni iz doma. Zbog toga smo svi bili sebični i
učaureni u neke svoje svetove. Kod nas je bilo i po neko-
liko neprijavljenih tuča na dan. Ja sam sa svima bio na
distanci. Loše sam se uklopio u društvo, jer sam ja tako
hteo. Bojao sam se da domci ne saznaju da sam upravo
ja taj čuveni Direr i stoga sam umesto raspuštene kose
nosio rep. U početku su zbog moje frizure skoro svi mi-
slili da sam muzičar, čak su me pitali koji instrument svi-
ram, ali to se nije dugo zadržalo, jer se nisam družio sa
muzičarima.
Svoj nadimak sam vešto krio dugo vremena, sve
do polovine februara meseca. Jednog dana, dok sam se-
105
Jovo Ilukić
deo u domskoj učionici i nešto učio, u hodniku se začulo
nekoliko muških glasova: “Gde je Direr?!” - “U kojoj je
sobi?!” - “Ne znam, čuo sam da stanuje u ovom domu.”
To me je užasno uznemirilo. Nije mi bilo jasno kako je
bilo ko mogao da sazna gde sam se doselio. Bilo kako
bilo, domci koji su tragali za mnom, odnosno za Dire-
rom, bili su neverovatno uporni. Obilazili su sve muške
sobe, dolazili su i u moju sobu i pitali nas da li smo čuli
za Direra i znamo li gde je. Moji sebični cimeri i ja uvek
smo im davali negativan odgovor. Krio sam se prilično
dugo, sve do kraja februara. Dok je bilo hladno i dok je
beogradske ulice pokrivao sneg dotle sam bio bezbedan.
Ali čim je došao mart i vreme se malo prolepšalo, na
ulici ispred ulične domske zgrade počeli su da se okup-
ljaju momci iz svih beogradskih domova, od kojih su
neki u mom domu imali devojke, među kojima su bili i
momci iz mog prethodnog doma. Da me ne bi prepozna-
li, kad god sam išao u školu, ili se vraćao iz nje, saginjao
sam glavu i užurbano prolazio pored njih. Ali i tome je
ubrzo došao kraj: jedne večeri su me, nažalost, prepo-
znali moji bivši cimeri. “Direr!”, povikao je neko. “Eno
ga Direr! Zavezao je kosu u rep!” - “Ave Direr!”, začuo
se pozdrav. “Ave Direr! Ave Direr!” Tako su otkrili moj
identitet. Ubrzo su svi domci znali za mene. Više me ni-
ko nije zvao po imenu. Za sve stanare doma ja sam bio
Direr.
Od polovine marta izvesni domci počeli su da
posećuju moju sobu, najveću u domu, prostoriju od oko
osamdeset kvadratnih metara, u koju je, zajedno sa na-
meštajem, moglo da stane više od dvadeset ljudi. Svi ti
momci nisu dolazili da bi slušali moje priče, već da bi
mi se narugali. Postavljali su mi, istovremeno, mnoštvo
106
 Ispovest mizantropa
pitanja, zbunjivali me, svašta mi dobacivali, provocirali
me, vređali me, gurkali me, izazivački se smejali... To
nisu bile šale, već pravo zlostavljanje. Brzo su me dovo-
dili do eksplozije. Moji pokušaji da im pružim otpor za-
vršavali su se tako što bi me nekoliko najjačih domaca
uhvatilo za ruke i noge, iznelo me u hodnik ili ispred do-
ma, i skandiralo: “Ave Direr! Ave Direr!” Jednom pri-
likom su me na silu umotali u dva bela čaršava, na glavu
mi stavili neku sklepanu kartonsku krunu i uzvikivali:
“Ave imperator Oktavijan Direr!” Sam protiv svih tih
momaka bio sam potpuno bespomoćan. Svakog dana
opsedale su me iste misli: ako se budem žalio vaspitači-
ma i domci budu saznali za to - pojačaće pritisak na me-
ne i postaće još gori; ako bih im pružio otpor i potukao
se sa njima - vaspitači bi mogli da saznaju za tuču i da
me izbace iz doma. Možda je najbolje bilo da stisnem
zube i sve to izdržim. A da li sam mogao da izdržim - to
je bilo veliko pitanje.
Kako su dani odmicali, ispred doma se okupljalo
sve više domaca iz svih beogradskih domova, a po dola-
sku proleća i ulasku u april, kad su dani postali znatno
duži i topliji, oni su bukvalno okupirali ceo kraj. Za mene
je to bilo strašno. Ja više nisam bio čovek, već progo-
njena zver. U sobi su me maltretirali svi moji cimeri, koji
su se tu relativno kratko zadržavali, dolazili su ostali
domci i pomagali im u tome, u učionici su mi dosađivali
ne dozvoljavajući mi da učim, ispred doma su me čekali
domci iz ostalih domova, a gotovo sve devojke su mi se
smejale u lice... Moj život je iz dana u dan sve više ličio
na pozorišnu predstavu, u kojoj se glavni junak plaši sam
sebe i svoje senke. Početak svakog dana bio je prolog, a
kraj dana epilog. Svaki dan bio je jedna zasebna drama.
107
Jovo Ilukić
Iz svih tih razloga naglo sam se povukao u sebe.
U školi nikome nije bilo jasno šta se događa sa mnom.
Dobio sam i neke negativne ocene, jer nisam mogao da
učim. Nekoliko puta, u školskom dvorištu, prepoznavao
sam Ernu, koja me je mesecima tražila. Dešavalo se da
prođem tik pored nje (nije mogla da me prepozna zbog
moje nove frizure), kao da je uopšte ne poznajem. Prema
njoj, bez obzira što sam je sanjao oko dva puta mesečno,
više ništa nisam osećao. Bilo je to vreme kad sam se klo-
nio svih devojaka. Krajem aprila i početkom maja počeo
sam da učim tako što bih, pre ili posle škole, odlazio u
najbliže parkove, sedeo na klupama i prelistavao školske
knjige. Kako je teško biti zlostavljan i proganjan samo
jedan dan, ili dva dana, a koliko je tek teško trpeti progon
četiri meseca. Da bih pobegao od svega toga, svakog vi-
kenda sam vozom odlazio u Pančevo, Zrenjanin, Som-
bor, Suboticu ili Novi Sad, i tamo ostajao sve do kraja
dana. Te su me avanture prilično koštale i zbog svega to-
ga nisam ni išao na dvodnevnu prolećnu ekskurziju sa
školskim društvom.
Sredinom maja meseca dogodilo se nešto što mi
je promenilo dotadašnji način života i uverilo me u či-
njenicu da sam ja još uvek ljudsko biće, a ne glista koju
svako može i treba da zgazi. Jednog vikenda sam sedeo
u domskoj učionici i rapidografima crtao jednu veliku
fasadu na hamer papir velikog formata. Kad sam bio na
pola posla, u učionicu su ušla tri bezobrazna domca. Ski-
nuli su naočare jednom mirnom momku i nespretno se
igrali njima dobacujući ih jedan drugome. Ja sam na br-
zinu raspustio kosu, tako da sam otpozadi izgledao kao
ne baš privlačna, krupna devojka, nadajući se da će me
zaobići. Oni su išli od stola do stola, maltretirali sve po
108
 Ispovest mizantropa
redu, i na kraju došli do mene. Počeli su da me maltreti-
raju, da me pitaju šta to crtam, da mi uzimaju pribor za
crtanje i igraju se njime, da me zbunjuju mnoštvom una-
krsnih pitanja... Ja sam samo ćutao trudeći se da izgle-
dam kao da ih ne primećujem, sve dok me jedan od njih
trojice nije pitao: “Direru, majstore, hoćeš li da mi ispro-
jektuješ jedan svinjac?” - “Hoću”, odgovorio sam ja kao
iz puške, “ali samo ako ćeš da me pozoveš na proslavu
povodom useljenja.” Svi prisutni su se od srca nasmejali.
Osmeh se pojavio čak i na licu tog momka. Ali ja sam
bio mrtav ozbiljan, samo sam ih gledao i ćutao, stojeći
na neki način u gardu, i strpljivo iščekivao da odu od me-
ne. Umesto toga, taj momak je sa stola uzeo najdeblji
rapidograf i rekao mi: “Svaki projekat treba da se overi.
Zar ne?” Ne razmišljajući o mogućim posledicama po
sebe i mene, povukao je dugu debelu liniju preko mog
nekoliko časova rađenog crteža. Tad mi je pukao film.
Skočio sam i laktom ga, iz brzog okreta, udario u bradu.
Oborio sam ga na pód naočigled svih prisutnih. Zatim
sam gurnuo sto na njegova dva druga, jednog ozbiljno
povredio i takođe oborio na pód, prosuo po podu sav svoj
skupoceni pribor za crtanje, preskočio preko stola i sa
nekoliko udaraca pesnicom i trećeg oborio na pód. Sve
se to odigralo neverovatno brzo. Išutirao sam svu trojicu,
u afektu, prosuo crni tuš iz tube po njima, a onda uhvatio
momka koji mi je upropastio crtež, vukao ga po učionici
i šutirao ga kao vreću. Nisam se kontrolisao. Na njima
sam iskalio sav svoj dugo skupljani bes i bilo mi je lakše.
Osetio sam kako me drže domci koji su u međuvremenu
ustali sa svojih stolova. Podigli su sa poda nesrećne
nasilnike i izneli ih iz učionice. Niko me nije prijavio
vaspitačima, jer su ti domci pre samo nekoliko trenutaka
109
Jovo Ilukić
bili njihove žrtve. Crtež sam uradio ponovo, ali ne u do-
mu, već kod tetke Olivere. Dva dana kasnije, tako sam
čuo, momak koji mi je upropastio crtež je sam napustio
dom. Ne znam da li je to tačno, ali znam da ga nikad više
nisam video.
Narednih dana, kad god bih sreo onu dvojicu mo-
maka, udarao bih im nekoliko vaspitnih šamara i pretio
im. Oni su mi, vidno uplašeni, priznali da su tog dana
samo želeli da ih primete neke devojke koje su sedele u
učionici. Bili su to najobičniji slabići i kukavice, jaki u
društvu a slabi kada su sami. Tad mi je prvi put na pamet
pala ideja da se obračunam sa svim domskim nasilnici-
ma. (U tom trenutku prestao sam da budem glista i pono-
vo postao ljudsko biće.) Primetivši da u domu postoje
dve velike grupe domaca (ja sam ih nazivao bandama),
koje su se siledžijski ponašale prema meni, i ne samo
prema meni, odlučio sam da pokušam da ih uništim.
Jedna grupa domaca stanovala je u najvećoj sobi na dru-
gom spratu, a druga u najvećoj sobi na trećem spratu.
Trebalo je da te dve sobe nekako dovedem u ratno stanje,
a da se sa ostalim siledžijama sam obračunam.
Krajem maja meseca proneo sam vest po domu
da su momci iz najveće muške sobe sa drugog sprata
slabiji od momaka iz najveće muške sobe sa trećeg
sprata. Taj se trač neverovatno brzo raširio po domu, to-
liko brzo da niko nije znao odakle potiče. Momcima iz
najveće muške sobe sa drugog sprata bio je povređen
ponos i još u toku tog dana su se popeli na treći sprat,
upali u suparničku sobu i potukli se sa svojim supar-
nicima razbivši im tom prilikom oba prozora. Sledećeg
dana svi su bili na raportu kod upravnika. Ali to ih nije
sprečilo da nastave rat. Nije prošlo mnogo vremena, a
110
 Ispovest mizantropa
dva momka iz veće sobe su po kazni prebačena u moju
sobu, a zatim, nakon još nekoliko tuča, izbačeni iz doma.
Sukob između stanara dve najveće muške sobe pretvorio
se u totalni rat. Nije bilo dana a da se momci iz te dve
sobe ne bi potukli. Napadala je grupa grupu, pojedinac
pojedinca, grupa pojedinca. Niko od njih nije bio bezbe-
dan. To je bio moj najmudriji i najpodliji potez. Uživao
sam posmatrajući kako se do kraja školske godine obe
domske bande bore jedna protiv druge i kako se rasipaju
i nestaju, jer su to i zaslužile. Momke iz te dve sobe ja
nisam dirao (da budem iskren nisam ni smeo), ali sam
zato ostale momke, sve one koji su me dotle maltretirali,
zajedno sa banditima, hvatao jednog po jednog i vaspitno
ih tukao.
Najspektakularniji sukob između najžešćih mo-
maka u domu odigrao se poslednje večeri. Razbijani su
prozori u obema sobama i po hodnicima, lomljeni su kre-
veti i rušeni ormani, na podu po sobama i po hodnicima
crvenela se krv... Sve je to zapečatilo njihovu domsku
karijeru, jer su sutradan, poslednjeg školskog dana, svi
bili izbačeni iz doma. Na moju sreću niko nije sklopio
mozaik i zaključio da sam im upravo ja namestio tu igru.
Kao lopov koji sam odlazi u pljačku preko noći, da ga
niko ne vidi, tako sam ja tog poslednjeg školskog dana
privremeno napustio dom i otišao kući.
Roditelji su me ovog puta lepo dočekali, mada
nisu bili zadovoljni mojim uspehom u školi, koji je bio
nešto lošiji od prošlogodišnjeg. Krajem juna ošišao sam
se na kratko i nikada više nisam ličio na Albrehta Direra.
Tog leta dane nisam provodio samo u stanu, kao nekada,
već sam dva dana zaredom ustajao rano ujutro i sa ran-
cem na leđima odlazio u šume na okolnim brdima, ili
111
Jovo Ilukić
pak na okolne stenovite planine, kupao se u obližnjoj reci
ponornici ili u hladnim planinskim jezerima, gde sam os-
tajao sve do večeri, a jedan dan sam provodio u svojoj
sobi, gde sam sedeo i slikao slike. Krajem jula i počet-
kom avgusta sa roditeljima i sestrom proveo sam dve
sedmice na moru u Dubrovniku. Za nešto više od dva
meseca oslobodio sam se stresova od svih proteklih do-
gađaja.
Poslednjeg dana avgusta, pred zalazak Sunca, sti-
gao sam u Beograd. U mojoj polupustoj ulici dočekali
su me tihi zvuci klavira, koji su do mene dopirali iz uli-
čne domske zgrade, i naterali me da na trenutak pomi-
slim na majku; pratili su me sve do ulaza u moju domsku
zgradu. Dežurni vaspitač me je uputio u najveću mušku
sobu na trećem spratu, istu onu u kojoj su nekada stano-
vali žestoki momci iz jedne od dve najveće domske ban-
de. Kao pobednik koji zauzima neprijateljsku teritoriju,
trijumfalno sam se zaputio prema svojoj novoj sobi. U
toj prostoriji me je čekalo jedno neprijatno iznenađenje.
Na jednom krevetu sedela su dva moja nova cimera, koja
još nisu pošla u srednju školu, dok je na drugom krevetu
sedeo jedan momak koga sam odmah prepoznao: bio je
to jedan od članova prošlogodišnje bande. Čim me je
ugledao, ustao je i pokušao da me pozdravi onako kako
su me nekad pozdravljali gotovo svi domci, ali je izgovo-
rio samo jednu reč, jer sam ga u međuvremenu prilično
jako ošamario i bacio ga na tepih. Pokušao je da mi se
suprotstavi, pružio je otpor, ali ja sam ga veoma lako skr-
šio. Dva naša mlađa cimera su odmah napustila sobu.
Oštro sam ga pogledao u oči, držeći mu ruke iza leđa, i
pitao ga gde su mu drugovi. Drhtavim glasom odgovorio
mi je da su svi izbačeni iz doma. Cinički sam se nasme-
112
 Ispovest mizantropa
jao i, nateravši ga da plače kao malo dete (nabio sam ga
u ugao sobe i stegao ga za vrat, tako da nije mogao ni da
mrdne), sadistički mu skrenuo pažnju da ne može da os-
tane sa mnom u istoj sobi. Rekao sam mu, takođe, da ni
ne pomišlja na to da nahuška na mene svoje stare drugo-
ve, ili da ih dovede ko zna odakle ispred doma, jer će tek
tada imati ozbiljne probleme sa mnom. Na kraju, pustivši
ga, pozvao sam ga na dvoboj, da pošteno odmerimo sna-
ge, pa ko pobedi - neka bude sobni starešina. Nije pristao
na to. Ostavivši ga, raspremio sam se i izašao u grad, gde
sam ostao sve do zatvaranja doma. Pred povečerje, u
sobi sam zatekao sve svoje cimere. Upoznao sam se sa
njima i predstavio im se pod svojim pravim imenom. Još
u toku te večeri odredio sam stroga pravila za održavanje
sobe, higijenu svih njenih stanara, zabranio sam pušenje
u sobi, hrkanje i galamu za vreme spavanja, a buđenje i
ustajanje bilo je rano ujutro, kad su svi bili obavezni da
nameste svoje krevete. Moj najstariji cimer nije reagovao
na sve to.
Sledećeg jutra, moji školski drugovi su me jedva
prepoznali. Pored prepričavanja doživljaja sa letnjeg ras-
pusta, moja nova frizura im je bila glavna tema za raz-
govor. Po povratku u dom, u sobi sam zatekao sve svoje
cimere i ponovio im da sam ja sobni starešina. Tog popo-
dneva bilo je slučajeva da bi me neki stari domac, kad
bi me prepoznao, pozdravio sa - “Ave Direr!” - ali ja sam
reagovao tako što sam mu smesta prilazio i uz preteći
izraz na licu, a neretko i uz šamare, skretao pažnju da ni-
kada više ne izgovori tako nešto; da bih mu na kraju re-
kao svoje pravo ime. Tako sam se tog prvog školskog
dana upoznavao sa pojedinim starim domcima, a upo-
znao sam i dosta novih domaca, prema kojima se ugla-
113
Jovo Ilukić
vnom nisam tako drsko ponašao. U večernjim časovima
ispred doma su se okupljali stari i novi domci, bivši dom-
ci, nedavno izbačeni iz doma, kao i žitelji ostalih beo-
gradskih učeničkih domova. Te večeri sam više puta
nezainteresovano prošao pored njih. Niko me nije ni pre-
poznao niti primetio. Stari domci im ništa nisu rekli, dok
im je moj najstariji cimer, verovatno iz straha, rekao da
živim u iznajmljenom stanu.
Za to vreme ja sam se šepurio u njihovoj bivšoj
a mojoj novoj sobi, na koju sam se vrlo brzo navikao.
Bila je to jedna od najboljih muških soba u domu, sa šest
kreveta i oko četrdeset kvadratnih metara površine. Po-
red nje, u tom delu zgrade, nalazile su se još dve muške
sobe. Preko puta oba prozora (moj krevet je ležao ispod
jednog od njih), u drugom delu zgrade, nalazili su se pro-
zori nekoliko ženskih soba; sa leve strane fasade nalazili
su se prozori ženskog a sa desne strane prozori muškog
hodnika, a između svega toga veliki atrijum, takozvana
unutrašnja domska terasa, koju sam tek tada malo bolje
osmotrio. Tu su se svake večeri, oko nekog muzičara sa
gitarom, okupljali domci bez obzira kakvo je vreme na-
polju. Od devojaka koje su stanovale u sobama preko
puta naše sobe nikad nismo imali mira. Stalno su nas špi-
junirale, krišom nas posmatrale dok smo se presvlačili,
upućivale nam kritike na naš donji veš i fizički izgled, i
dovikivale se s nama. Gotovo sve stare domkinje pozna-
vale su mog najstarijeg cimera i kad god bi ga zvale da
izađe na prozor, ja sam im odgovarao da nije u sobi, a
njemu, ako namerava da se dovikuje s njima, da izađe u
hodnik.
Moj najstariji cimer, kome ni ime nisam zapam-
tio, zbog mog osornog ponašanja se već petog septem-
114
 Ispovest mizantropa
barskog dana preselio u drugu sobu, a iz nje je u moju
sobu došao novi cimer, momak moje visine. “Pet dana
sam ovdje i već me prebačuju u drugu sobu!”, rekao je
na ulasku, više za sebe nego radi nas. Ljutito je bacio ko-
fere na pód i nervozno prošetao po sobi. A onda je bacio
pogled kroz prozor i konstatovao: “O, pa ova soba je
mnogo ljepša i bolja no moja bivša!” Oduševljeno je bro-
jao ženske prozore, na njima ugledao nekoliko devojaka
i dobacio im: “Djevojčice! Luiđi vam je stiga u susjeds-
tvo!” Moj novi cimer bio je nervozan i agresivan. Nije
uvažavao ljude oko sebe. Njegovo ponašanje odavalo je
jaku ličnost, mladog čoveka koji zna šta hoće. Zaključio
sam da je Crnogorac i pitao ga odakle je. “Ja sam Lujo,
iz Bara”, odgovorio mi je. “Zovi me Luiđi.” Pomogao
sam mu da se smesti u sobu i nakratko porazgovarao sa
njim. Rekao mi je da pohađa Meteorološku školu, da je
učenik prve godine, a da je u Baru imao velike probleme
sa društvom, pa čak i sukobe sa zakonom. Želeo je da
nam se predstavi kao opasan momak, a pored toga i veo-
ma pametan, jer su mu od stvari koje je spakovao u or-
man polovina bile knjige.
Luiđi je, po mojoj gruboj proceni, bio inteligent-
niji i načitaniji od ostalih domaca. Kad god bismo nas
dvojica ostali sami u sobi, svaki naš razgovor je prera-
stao u diskusiju o određenim istorijskim događajima.
Diskutujući o brojnim ratovima bilo je nemoguće zaobići
religiju i on me je, primetivši da ne podržavam nijednu
versku zajednicu, pitao kojoj crkvi pripadam. Ja bih tada
obično menjao temu za razgovor, ali sam mu jedne veče-
ri, ni sâm ne znam zašto, rekao da nisam čistokrvni Cr-
nogorac. I, na moje veliko iznenađenje, saznao sam da i
on potiče iz nacionalno mešovite porodice: da mu je otac
115
Jovo Ilukić
Crnogorac iz Bara, a majka Italijanka iz Barija. Zani-
mljivo poreklo. Rekao mi je da je, zbog toga što mu je
otac pomorac i kao takav često odsutan od kuće, on odra-
stao sa majkom koja nije dovoljno brinula o njemu, te
da je upravo iz tih razloga bio najveći problem u osno-
vnoj školi, da je u dvanaestoj godini izbačen iz prve os-
novne škole i da ju je završio u glavnom gradu Crne
Gore. Celog života se borio protiv nekih nepisanih pra-
vila ponašanja, u svakoj sredini u kojoj se nalazio, rano
je osetio koliko je život surov, stalno se sukobljavao sa
svojim vršnjacima i momcima nešto starijim od sebe, a
zbog nekoliko teških tuča i drskih krađa imao je prob-
lema sa zakonom. Nikad ga niko nije razumeo i u Beo-
grad je došao kako bi pobegao od svoje mračne prošlosti,
ali i u Beogradu, izgleda, nije mogao da bude miran. Bio
je, kao i ja, nezainteresovan za sport. Svoje slobodno
vreme provodio je uz knjige iz oblasti istorije ili je jurio
devojke. Nas dvojica smo vrlo brzo postali najbolji dru-
govi.
Nakon polovine septembra, Luiđi je svakog dana
u našu sobu dovodio jednu punačku devojku. Sa njom
sam ga i pre toga viđao po domskim hodnicima, gde ju
je grlio i ljubio. Pred nama joj je davao svoj prljav veš,
koji je ona zatim prala, sušila, peglala i vraćala nazad.
Kad su ga moji cimeri pitali kako ga nije sramota, on im
je odgovorio: “Što bi me bio stid? Ne perem ga ja, no
ona.” A meni je govorio: “Danilo, što i ti ne nađeš neku
djevojku? Nijesi invalid, lijep si i pametan, moga bi da
biraš.” - “Mene je rodila Austrijanka, a ne Italijanka”,
branio sam se ja. “Nisam ja Kazanova. Ne umem da se
udvaram. I suviše sam hladan, nisam romantičan i zaista
ne vidim nijedan jedini razlog zbog koga bi me poželela
116
 Ispovest mizantropa
bilo koja devojka.” Posle Sonje, Erne i svega što sam
doživeo u sva tri doma učenika, izbegavao sam sve de-
vojke. Bio sam ubeđen u to da se nijedna ne može ili ne-
će zaljubiti u mene. Naravno, podsvesno sam želeo da
imam devojku.
Poslednje septembarske subote, dok sam večerao
u domskoj trpezariji, prišao mi je jedan vaspitač i pitao
me kakav sam crtač i umem li da slikam. Moj odgovor
je bio potvrdan i to sam morao i da mu dokažem. Po za-
vršetku njegovog dežurstva u trpezariji, zajedno smo
otišli u kancelariju. Na velikom hameru, za nešto više od
pola sata, slobodoručno sam nacrtao jednu staru beo-
gradsku fasadu. On ju je zatim pogledao i zadovoljno se
nasmešio. Taj vaspitač je po zanimanju bio akademski
slikar, imao je atelje na ženskom spratu i u njemu provo-
dio dosta vremena, pre i posle radnih obaveza, jer je sta-
novao blizu doma. Bio mu je potreban asistent za rad u
ateljeu i ja sam mu bio jedan ili jedini potencijalni kan-
didat za to zaduženje.
Početkom oktobra meseca u školi sam se učlanio
u maketarsku sekciju, u nameri da razvijem svoje krea-
tivne sposobnosti u još jednom pravcu. Bio sam aktivan
u dve sekcije i praktično sam svakog dana imao po devet
školskih časova. Negde u to vreme video sam Luiđija sa
nekom drugom punačkom devojkom. Pitao sam ga gde
mu je bivša devojka, na šta mi je odgovorio da ju je osta-
vio nakon što je s njom tri puta vodio ljubav. “Ugrožene
djevojke, debele, ružne, iskompleksirane, one koje niko
neće, one su najbolje”, tvrdio je Luiđi. “U krevetu su
živa vatra.” Priznao mi je da se nikada u životu nije za-
ljubio i da nikoga nije voleo, ali da je već bio sa nekoliko
devojaka. Rekao mi je da mu je svejedno sa kojom de-
117
Jovo Ilukić
vojkom odlazi u krevet, iz prostog razloga što je svaka
devojka dobra za nekoliko večeri. Nije voleo da se ud-
vara lepim i uobraženim devojkama, da ne bi gubio vre-
me na njih, jer one zahtevaju luksuz, trud i pažnju. On
je prilazio samo usamljenim devojkama, koje su jedva
čekale da ih bilo koji muškarac primeti. Lako ih je osva-
jao i podizao im cenu. Svaka njegova devojka, dok je bi-
la sa njim, u svom društvu je vredela više nego pre toga.
Sa svakom devojkom vodio je ljubav dva-tri puta, a onda
bi je ostavljao i tražio drugu. Pored toga, iako je bio ne-
što više od dve godine mlađi od mene, dakle jedan od
najmlađih učenika u domu, Luiđi se ponašao kao da je
najstariji: provocirao je i maltretirao mnoge domce sta-
rije od sebe.
Za razliku od njega ja sam uglavnom bio sâm i
povučen. Družio sam se samo sa njim i ostalim svojim
cimerima. Roditelji su mi redovno slali novac i pisma, i
zvali me telefonom. U školi sam pohađao fakultativnu
nastavu u okviru dve sekcije, družio se podjednako i sa
momcima i sa devojkama, profesori su me doživljavali
kao najozbiljnijeg i najzrelijeg učenika, bio sam najbolji
crtač u razredu, moji grafički radovi i ostali crteži iz
stručnih predmeta bili su među najboljima u školi... Sa
Luiđijem sam u večernjim časovima izlazio u grad i za-
jedno sa njim pokušavao da se udvaram devojkama, a
sâm odlazio na koncerte klasične muzike i u likovne ga-
lerije. Krajem oktobra, zbog zahlađenja, prestao sam da
sedim na klupama i crtam fasade.
Početkom novembra i u domu mi se pružila pri-
lika da se, uslovno rečeno, bavim umetničkim radom.
Najstrožiji vaspitač u domu, koji me je nešto više od me-
sec dana pre toga pitao da li umem da slikam, pozvao
118
 Ispovest mizantropa
me je u kancelariju, odakle smo zatim zajedno otišli u
atelje. Tu mi je pokazao nekoliko svojih poslednjih slika,
pribor i alat za slikanje. Rekao mi je da bi voleo da ima
asistenta, nekoga ko ume da slika, da su sve slike name-
njene domskim izložbama, ili za poklon drugim učenič-
kim domovima, da ne može da osnuje likovnu sekciju,
u domu u kome su već postojale muzička i dramska, jer
nema ljude za tako nešto. Pitao me je, budući da je znao
koju školu pohađam, da li želim da svoje slobodno vre-
me provodim u ateljeu. Dobivši potvrdan odgovor, pitao
me je i kojim sam slikarskim tehnikama do tada radio.
Pomenuo sam slobodoručno i tehničko crtanje, grafiku,
pastel, gvaš i temperu, a on mi je rekao da je, s obzirom
na moje godine, pravo vreme da počnem da slikam ulja-
nim bojama na karton, dasku ili platno. Tog dana nasli-
kao sam dve obične slike na hameru velikog formata, da
bih mu pokazao kako slikam, a i narednih dana sam ra-
dio temperama. Vaspitaču se svideo moj rad, ponekad
smo i zajedno slikali i razgovarali. On je meni pričao o
sebi, prepričavao mi svoj život, pominjući svoje nesre-
ćno detinjstvo, zapadnu Bosnu, odakle potiče, Bihać i
planinu Grmeč, zbegove i ustaške pokolje, svoje babe i
dedove, kao i roditelje, koji su poginuli u Drugom svet-
skom ratu, domove za decu palih boraca i žrtava fašizma,
u kojima je stanovao tokom školovanja, svoju emocio-
nalnu nezrelost i neuravnoteženost, zbog čega je uvek
bio sâm i zbog čega je ostao sâm, a ja sam njemu prepri-
čavao svoje doživljaje iz škole. Odmah mi je postalo više
nego jasno zašto je uvek bio usamljen, u očima većine
domaca preterano strog, a za svoje kolege osobenjak.
Njegove slike bile su najbolji odraz njegove ličnosti.
Slikao je žanrove, kompozicije, mrtvu prirodu i pejzaže,
119
Jovo Ilukić
ali nijedan jedini portret, jer ga ljudske figure naprosto
nisu privlačile. I ja sam njemu rekao ponešto o sebi, sa-
krio sam to odakle mi je majka, a oslovljavao sam ga sa
vaspitaču Pero. Nas dvojica smo postali dobri prijatelji,
bez obzira na veliku razliku u godinama. Već polovinom
meseca počeo sam da slikam uljem na kartonu. Ta je
tehnika zahtevala daleko više pažnje i truda nego sve
tehnike koje sam do tada poznavao.
Atelje se nalazio na ženskom spratu i pri svakom
odlasku u tu prostoriju morao sam da se javim dežurnom
vaspitaču, kao i da se odjavim pri povratku, da ne bih
kojim slučajem prenoćio tamo gde to muškarcima nije
bilo dozvoljeno. U ateljeu nisam samo slikao, već sam
crtao grafičke radove i čak učio. U posetu mi je neretko
dolazio i Luiđi, naravno kad vaspitač Pero nije bio u
domu, koji je sa prozora na kraju muškog hodnika prela-
zio na prozor najbliže ženske sobe, ali se tu nije duže
zadržavao. Bio sam veoma blizu devojaka, a ipak toliko
daleko od njih. Dok je napolju padala hladna novem-
barska kiša, koja je najavljivala skori dolazak zime, ja
sam temperama ili uljanim bojama slikao po kartonima.
Za Dan Republike, krajem novembra, dom se za-
tvarao, a domci su odlazili svojim kućama. Tih nekoliko
prazničnih dana proveo sam kod tetke Olivere. Ona mi
je za sve to vreme govorila kako je trebalo da odem kući,
kako su me se roditelji sigurno zaželeli, dok mi je teča
proricao da ću uskoro biti izbačen iz doma. Ja sam sve
to izdržao i početkom decembra se vratio u dom. Negde
u to vreme počeo sam da slikam i uljem na dasci. Bile
su to slike malih dimenzija i na jednoj od njih sam radio
i po nekoliko dana. Vaspitač Pero je pratio moj rad i bio
je veoma zadovoljan.
120
 Ispovest mizantropa
Moj cimer i najbolji drug Luiđi i dalje je na sva-
kih osam ili devet dana menjao devojke, ostavljao stare
i zavodio nove, odlazio na ženski sprat i u njihovim so-
bama vodio ljubav sa njima, koristio ih da mu peru veš
i ostalu prljavu odeću... Između nas dvojice postojala je
jedna velika razlika - on je naprosto uživao u tome da
svakog meseca promeni po tri devojke, dok sam ja uži-
vao u umetnosti boja. Inače smo bili veoma slični, čak
smo i razmišljali na isti način. Događalo nam se da isto-
vremeno izgovorimo poneku reč i tada bi Luiđi obično
govorio da se nas dvojica slažemo u svemu, kao da smo
braća. I ta reč - braća, pogađala ga je pravo u srce, jer
nije imao ni brata ni sestru. Rekao mi je da mene doži-
vljava kao starijeg brata i ja sam pristao na to da mi on
bude mlađi brat.
Dom se pred Novu godinu zatvarao, domci su
odlazili svojim kućama, a ja sam otišao kod tetke Oli-
vere. Ulaskom u januar i Novu 1990. godinu zakoračili
smo u novu istorijsku epohu. U svim medijima objavlje-
no je da se u svim socijalističkim državama u istočnoj
Evropi uvodi višepartijski sistem i da će do kraja godine
i u Jugoslaviji biti održani prvi višestranački izbori posle
Drugog svetskog rata. To je prvih januarskih dana bila
jedina tema o kojoj su diskutovali tetka i teča. On je tvr-
dio da to nije dobro, jer vodi ka buđenju nacionalizma i
šovinizma, i tako sam ja bio pošteđen njihovih kritika.
Nakon praznika vratio sam se u dom i prva prostorija u
koju sam ušao nije bila moja soba, već atelje. I dok u do-
mu nisam primetio ništa neobično, u školi su gotovo svi
diskutovali o politici.
Poslednjeg školskog dana u prvom polugodištu,
kasno uveče, Luiđi i ja smo se poslednjim vozom zaputili
121
Jovo Ilukić
u Crnu Goru. Bio mi je to prvi put da u zavičaj putujem
sa nekim. Maltretirali smo ljude u kupeu našim pričama
i bahatim ponašanjem, kao i putnike u širem okruženju.
Rastali smo se u glavnom gradu Republike, gde se kom-
pozicija razdvojila na dva dela: njegov električni voz
otišao je za Bar, a moj dizel voz za Nikšić. Stigavši u
rodni grad, iz voza kojim sam putovao, iz drugog vago-
na, izašla je moja sestra, koja je pohađala prvu godinu
Muzičke škole u glavnom gradu Crne Gore, i iznenadila
se kad me je ugledala. Roditelji su nas lepo dočekali. Pr-
vih dana raspusta ništa nisam radio, da bih malo kasnije
gotovo po ceo dan slikao temperama na kartone, dok je
sestra svirala klavir. Ona je, bez obzira što je pohađala
školu u najvećem gradu u Crnoj Gori, i dalje bila u kon-
taktu sa svojim starim društvom. Svake druge večeri je
izlazila u grad, odlazila kod svojih drugarica i dovodila
ih kući. Za sve vreme raspusta ja sam samo tri puta iza-
šao iz stana i na ulici prošao pored nekoliko bivših dru-
gova, koji me nisu čak ni prepoznali. Roditelji su me, u
šali, pitali kad ću da budem izbačen iz doma i da li imam
neku ludu devojku, i pri tom se smejali od sveg srca. Po-
red toga, ocu nije bilo po volji to što sam slikao. On je
želeo da budem samo arhitekta i potcenjivao je moje li-
kovne radove. I ne samo to. Kritikovao me je za najma-
nju sitnicu, napadao me bez ikakvog razloga i na kraju
mi govorio da bi bilo najbolje da mu nisam sin, jer mu
se nikad ne javljam, a kući dolazim samo kad moram.
Sve mu je smetalo. Naš međusobni odnos iz dana u dan
postajao je sve gori i tada sam se prvi put pobunio protiv
njega.
Nekih pet dana pred kraj raspusta, dok sam se
rano ujutro brijao u kupatilu, on je naišao, pitao me zašto
122
 Ispovest mizantropa
se brijem, rekao mi da sam još uvek maloletan i da sam
dete. Ja se nisam složio sa tim da sam dete i došlo je do
kraće rasprave. Pored ostalog rekao mi je da sam neza-
hvalan i da pljujem po svemu što je učinio za mene. Ja
sam ga pitao šta zapravo hoće, zašto napada moje ljud-
sko dostojanstvo i, ne mogavši više da izdržim, kazao
sam mu: “Ti bi mi zabranio da se brijem?! Dosta si ti
meni komandovao! Ja sam...” Ali nisam završio rečeni-
cu, jer me je jednim jedinim šamarom oborio na pód.
Brzo sam ustao i sa stegnutim pesnicama krenuo prema
njemu, ali sam ga samo gurnuo u stranu, otrčao u svoju
sobu i oborio orman ispred vrata. On je pokušao da uđe
unutra, ali nije mogao. Lupao je, galamio, pretio mi go-
voreći da ću pre ili kasnije izaći iz sobe i više puta pono-
vio da me se odriče. Sledećeg dana me je sreo u kuhinji
i udario mi nekoliko šamara. U naš sukob se umešala
majka, pitala nas šta nam je i šta u stvari hoćemo jedan
od drugog. On nije imao šta da kaže, osim da ne želi da
ima sina koji se ponaša kao da nema oca, a ja sam rekao
da samo želim da budem slobodan i ništa više, da imam
skoro osamnaest godina i da neću da dozvolim da mi bilo
ko određuje šta ću da radim. Sa ocem više nisam progo-
vorio nijednu jedinu reč. Na kraju, kad sam poslednjeg
dana raspusta, rano ujutro, zajedno sa sestrom seo u voz,
pozdravio sam se samo sa majkom.
U Beograd sam stigao kasno uveče i odmah oti-
šao u atelje. Pred povečerje sam se vratio u sobu i tu za-
tekao Luiđija. Dok nismo legli razgovarali smo o tome
kako smo se proveli na zimskom raspustu. Sutradan, u
školi, moji drugovi su jedni drugima pokazivali strana-
čke časopise, glasila nekoliko novoosnovanih nacionalis-
tičkih i šovinističkih stranaka, pitajući jedni druge ko će
123
Jovo Ilukić
da se učlani u koju stranku ili partiju. Višepartijski sistem
je uveden u sve socijalističke države. Tad sam prvi put u
životu čuo uvredljive reči upućene mrtvom Josipu Bro-
zu Titu. Toga je iz dana u dan bilo sve više. (Umirući
komunistički režim se punih četrdeset i pet godina odr-
žavao na silu, gušeći nacionalnu svest, ali je nije ugušio,
već ju je samo prigušio, da bi je 1990. godine probudio
kao erupciju nacionalizma i šovinizma.) Između ostalog,
mnogi moji drugovi su počeli da pričaju, i da se hvale,
kako su njihovi dedovi u Drugom svetskom ratu bili
četnici i da su se borili protiv Nemaca, ustaša i partizana,
a za Kraljevinu Jugoslaviju. Sve je to za mene bilo novo
i iznenađujuće, odigravalo se jako brzo i nateralo me da
shvatim da je sve to nagoveštaj neminovnih društveno-
političkih promena, da se točak istorije kotrlja napred,
da se novija istorija može falsifikovati, i da se to čini, ali
da istina kad-tad mora izaći na videlo, da su jugosloven-
ski komunistički istoričari četnike i ostale monarhiste
proglasili izdajnicima, kako bi uništili neistomišljenike
svojih partijskih nalogodavaca, a da je u Jugoslaviji uz
Drugi svetski bio vođen i svojevrsan građanski rat. Bilo
je to bolno saznanje za celu moju generaciju. Osećali
smo se zavedenima i prevarenima, i počeli smo da pre-
ziremo sve tekovine socijalističke revolucije; grozili smo
se na sam pomen komunističkog imena. Koliko sam mo-
gao da primetim, čim je komunističko jednoumlje bilo
zamenjeno višepartijskim sistemom, većina Jugoslovena
svrstala se u antikomunistički politički blok. To je bilo
najizraženije kod nacionalne inteligencije i kod omla-
dine. Ali ja nisam mogao da stanem uz srpske naciona-
liste, ne samo zbog svog porekla, već i zbog toga što sam
uvek bio i ostao kosmopolit.
124
 Ispovest mizantropa
Negde u to vreme, dve devojke, najmlađe uče-
nice najpoznatije beogradske muzičke škole, diskretno
su mi stavile do znanja da se njihova najstarija cimerka,
devojka po imenu Magdalena, zaljubila u mene. To mi
je zvučalo neobično i smešno, budući da sam već bio na-
vikao na usamljenost i da se nisam udvarao devojkama.
Pomislio sam da je u pitanju neslana šala iza koje stoji
Luiđi. Ali već narednih dana uverio sam se da nije tako.
Neke devojke koje me do tada nisu lično poznavale, pre-
sretale su me i pitale da li sam upoznao Magdalenu. Že-
leo sam što pre da saznam ko je ta devojka i zatražio sam
od Luiđija da se raspita, sazna ponešto o njoj i, ako mo-
že, da me upozna sa njom. Od tog trenutka razmišljao
sam samo o njoj. Zanimalo me je šta ona vidi u meni i,
ako joj se zaista sviđam, zašto mi izjavljuje ljubav na
tako indirektan način. Pokušao sam da zamislim kako
izgleda i kakva je po duši, i zaključio da može da bude
ili neka usamljena devojka koja je umislila da je nijedan
muškarac ne primećuje, ili pak neka uobražena, ekscent-
rična devojka koja je svoj život posvetila umetnosti.
I bio sam u pravu. Luiđi mi je za nekoliko dana
doneo odgovor. Ta tajanstvena devojka pohađa treću go-
dinu Muzičke škole, svira klavir, iz Vojvodine je, tačnije
iz Sombora, mešovitog je nacionalnog porekla (otac joj
je Hrvat a majka Mađarica), povučena je i nema mnogo
drugarica. To me je obradovalo, jer je po mnogo čemu
bila slična meni. Bio sam sluđen, prosto ludo zaljubljen
u devojku koju nisam ni video. Luiđi je sve to primetio
i rekao mi da se u devojke ne treba zaljubljivati, već da
ih treba iskorišćavati. Jednom prilikom, dok smo se ras-
pravljali o tome, jer se ja nisam složio sa tim, on mi je
priznao da već duže vreme potkrada, kako svoje devojke,
125
Jovo Ilukić
tako i njihove cimerke i, smatrajući da može da mi veru-
je, jer smo braća, pokazao mi zlatne ogrlice, narukvice,
minđuše i prstenje koje im je naprosto uzeo. Jedanput
me je čak pitao da li bih hteo da sve to prodam na svoje
ime i dobijem trećinu od njihove ukupne vrednosti. To
me je šokiralo, jer su me roditelji vaspitali tako što su
me naučili da budem pošten, te stoga nisam prihvatio tu
njegovu ponudu. Uvidevši da je pogrešio, pravdao se
govoreći mi da mu novac koji mu je slala majka nije do-
voljan za život. To naravno nije uticalo na naše odnose.
I dalje smo ostali najbolji drugovi i braća, kako nas je on
nazivao, mada sam se ja pitao da li sam i ja isto što i on,
ako ga skrivam.
Dolaskom proleća, ispred doma su u večernjim
časovima ponovo počeli da se okupljaju domci iz svih
beogradskih učeničkih domova. Bilo je među njima i
bivših domaca, koji me više nisu poznavali. Jedne mar-
tovske večeri, dok sam se zajedno sa Luiđijem, vraćajući
se iz bioskopa, približavao domu, prišla mi je jedna de-
vojka i rekla mi: “Danilo! Eno ti Magdalene!” Bacio sam
pogled u pravcu u kome je ona uperila svoj kažiprst, ug-
ledao jednu grupu devojaka i među njima jednu plavušu
moje visine. Čim me je videla, okrenula mi je leđa i br-
zim korakom krenula ka ulaznim vratima svoje domske
zgrade. Sve se to odigralo toliko brzo da je nisam ni sti-
gao, bez obzira što sam potrčao za njom. Narednih dana,
u svakoj plavokosoj devojci prepoznavao sam Magda-
lenu. Svaku sam gledao pravo u oči, nadajući se da će
upadljivo da skrene pogled ili napravi kakav zbunjujući
izraz na licu koji bi je odao. Ali to mi nije pomoglo, jer
je svaka druga plavuša skretala pogled. Bio sam opsed-
nut tom devojkom, do te mere da sam danonoćno razmi-
126
 Ispovest mizantropa
šljao samo o njoj. Oslabio mi je apetit, a cimeri su me
više puta čuli kako preko noći, u polusnu, uzdišem i ša-
pućem: “Magdalena... Magdalena...”
Početkom aprila u srednjoj Evropi je praktično
pala “gvozdena zavesa” koja je dugo delila dva vojno-
politička bloka i dva suprotna ekonomska sistema: naj-
veći evropski narod, rasut u nekoliko država, između
ostalog i u dve do tada sukobljene nemačke države, ko-
načno je, nakon četrdeset i pet godina duge kazne za
izgubljeni svetski rat, stvorio novu, ujedinjenu Nemačku.
Taj istorijski događaj imao je pozitivan odjek u svim de-
mokratskim državama, i ne samo on, već i rušenje Ber-
linskog zida, što mu je i prethodilo, u novembru prošle
godine. Samo su Jugosloveni plakali za njim. Bilo mi je
neizmerno drago što su svi zidovi kojima su komunisti
podelili jedan kulturan evropski narod na dva dela kona-
čno bili srušeni. Došlo je vreme kad je svaki Nemac mo-
gao sa ponosom da kaže koje je nacionalnosti i kada sam
i ja počeo otvoreno da govorim da mi je majka austrijska
Nemica. Jednom prilikom, u nekom društvu, neka do-
broćudna devojka me je pitala: “Danilo, je li tebi i majka
Crnogorka?” - “Nije”, odgovorio sam ja. “Nije čak ni
slovenskog porekla.” Na njeno pitanje šta je, odgovorio
sam da je Nemica iz Austrije. I ona je ostala bez komen-
tara. Nažalost, u Jugoslaviji su i dalje mnogi ljudi pois-
tovećivali Nemce i naciste.
Tih prvih aprilskih dana, pojedine devojke koje
su pohađale Muzičku školu pitale su me šta sam kupio
Magdaleni za rođendan. (Ona je bila šest dana starija od
mene i pripadala mom horoskopskom znaku, što za me-
ne nije bilo povoljno, jer su ovnovi jako tvrdoglavi, a že-
ne rođene u tom horoskopskom znaku mnogo gore od
127
Jovo Ilukić
muškaraca.) Za promenu, nisam je čekao, već sam počeo
i da je tražim. Svakog dana sam odlazio u biblioteku, u
glavnu domsku zgradu, uzimao bilo koju knjigu i obi-
lazio ženske sobe. Devojke koje sam usput sretao rekle
su mi da ona svakog popodneva odlazi na časove klavira.
Smetalo mi je to “ona” i to sam im stavio do znanja. Ceo
dom je znao za nas dvoje, a ja je nisam poznavao.
Tri dana nakon njenog osamnaestog rođendana,
i isto toliko vremena pre mog punoletstva, Luiđi i ja
krenuli smo u večernju šetnju. Kad smo se zatekli na uli-
ci ispred doma, prišla nam je jedna devojka i pitala me:
“Danilo, hoćeš li da te upoznam sa Magdalenom?” -
“Nego šta!”, odgovorio sam. “Mogla si to i ranije da uči-
niš!” Luiđi se još istog trena izgubio u gužvi, a ona me
je odvela do jedne grupe od pet devojaka, koje su stajale
ispred ulaza u glavnu domsku zgradu. “Magdalena”,
obratila se najlepšoj od njih. “Evo ti Danila.” Meni je sr-
ce odjednom počelo ubrzano da kuca. A ona je, čim je
čula glas svoje drugarice, i ugledala mene, rukama pokri-
la lice. Ostale devojke su se nasmejale i brzo nas ostavile
same. Nas dvoje smo stajali tako nekih desetak sekundi,
sve dok ona nije polako spustila ruke s lica, stidljivo me
pogledala, blago se nasmejala i rekla mi: “Ćao.” U tom
trenutku svi momci su počeli da zvižde i da nam dobacu-
ju: “O-o-o-o-o-o-o!...” Ona se namrštila, uhvatila me za
levu ruku i rekla mi: “Idemo odavde!” Zbunio sam se,
ali sam se trudio da ne izgledam tako. Prihvatio sam nje-
nu inicijativu i, držeći je za desnu ruku, i ne progovorivši
nijednu jedinu reč, prošao pored domaca i napustio našu
ulicu. “Magdalena”, rekao sam joj dok smo šetali naj-
prometnijom ulicom u gradu, “toliko dugo me držiš u
neizvesnosti, a sad...” - “Danijele, ne znam šta da ti ka-
128
 Ispovest mizantropa
žem, ne znam kako da se ponašam u tvom prisustvu, kad
te vidim ja se prosto izgubim...” Već nakon nekoliko iz-
govorenih rečenica osetio sam veliku bliskost prema nje-
nom biću. Imao sam osećaj kao da je odavno poznajem,
to sam hteo i da joj kažem, ali ona me je preduhitrila:
“Danijele, ja imam neki čudan osećaj, kao da te pozna-
jem hiljadu godina, kao da smo nas dvoje nekada davno,
ne znam ni kad ni kako, živeli zajedno.” - “Pa gde si bila
do sada?”, rekao sam joj zagrlivši je. “Čekam te celog
svog života!” Zastali smo na tren i zagrlili se, ne obra-
ćajući pažnju na mnogobrojne prolaznike, automobile i
trolejbuse. Usledio je i prvi poljubac, istina prilično stid-
ljiv. Poljubili smo se još nekoliko puta, kratko i stidljivo,
a onda nastavili dalje. Magdalena se oduševila kad je
saznala da je moja majka profesorka muzike, a kad sam
joj rekao čime se bavim u slobodno vreme - zamolila me
je da naslikam njen portret. Njene kao nebo plave oči
prosto su me obarale s nogu, a njena duga talasasta plava
kosa lepršala je na još uvek hladnom prolećnom vetru i
otkrivala svu njenu ženstvenost. Šetajući najvećom pe-
šačkom ulicom u gradu, omiljenom pešačkom zonom
svih Beograđana, predložio sam joj da odemo negde na
piće, ali ona je to odbila govoreći da se na takvim mes-
tima ne može čuti klasična muzika. U najlepšem grad-
skom parku prepešačili smo nekoliko stotina metara,
popeli se na tvrđavu i posmatrali ušće dveju reka, bes-
krajne ravnice na severu i stambene blokove na zapadu.
Stajali smo tako nekoliko minuta, ne progovorivši ni je-
dnu jedinu reč, povremeno smo se gledali pravo u oči i
ljubili se. Terala me je da je ljubim širom otvorenih očiju,
jer nije htela da poseduje samo moje telo, već i moj duh.
Dugo smo se ljubili i milovali. Pre nego što smo sišli sa
129
Jovo Ilukić
tvrđave, do nas su dopirala svetla velegrada. Nešto kas-
nije prošetali smo polupustim parkom uz povremena zas-
tajkivanja i duge i strasne poljupce. Vraćajući se u dom,
na ulici smo prošli pored dosta ljubavnih parova i usam-
ljenih momaka i devojaka. “Magdalena, šta misliš?”, pi-
tao sam je onako, u šali, ali sa ozbiljnim izrazom na licu.
“Da li bih mogao da osvojim neku od ovih devojaka?” -
“Kako da ne”, odgovorila je ona. Zatim je viknula: “Ma
nemoj!... Šta me to pitaš?!... A šta sam ti ja?!” Tad mi je
bilo jasno da je Magdalena postala moja devojka. Zagr-
livši je, samo sam se nasmejao i rekao joj da sam se šalio.
Po povratku u našu ulicu, rastali smo se i zakazali susret
za naredni dan.
Cele te večeri bio sam drogiran Magdaleninom
ljubavlju. Nisam mogao ni da shvatim ni da verujem da
se sve tako brzo odigralo i da se nova ljubav rodila u sa-
mo jednom trenu. Na trenutak sam pomislio na Sonju i
Ernu, ali sam se odmah vratio tu gde sam se i nalazio, i,
kad me niko ne bi čuo i video, uzvikivao: “Ja volim!...
Ja ponovo volim!...” Čim me je video, Luiđi je želeo da
sazna kako sam se proveo. Ispričao sam mu sve do deta-
lja. A kad sam zaspao sanjao sam Magdalenu. Narednog
dana, u školi sam bio odsutan i nezainteresovan za pre-
davanja, a u domu, u ateljeu, u toku popodneva, pre-
pešačio sam čitave kilometre hodajući od zida do
prozora i razmišljajući o njoj. Nakon večere sastao sam
se sa Magdalenom i sa njom proveo još jedno roman-
tično veče, uz otvoreniji razgovor i prisnije upoznavanje.
Nažalost, već sledećeg dana morali smo da se rastanemo
na određeno vreme, jer se dom, po prvi put od mog po-
laska u školu, zatvarao zbog jednonedeljnog uskršnjeg
raspusta. Tog dana, posle škole, otpratio sam je na auto-
130
 Ispovest mizantropa
bus za Sombor. Na peronu, nakon našeg poslednjeg po-
ljupca, ona mi je rekla: “Budi strpljiv, dragi moj Dani-
jele, videćemo se posle uskršnjeg raspusta.” - “Posle
prolećnog raspusta”, ispravio sam je ja, sa određenom
dozom cinizma. “Uzgred, tvoj Uskrs je bio prošle ne-
delje.”
Prvi prolećni raspust u svom životu proveo sam
kod tetke Olivere. Dan pred Uskrs, svoj osamnaesti ro-
đendan obeležio sam tako što sam u tačno vreme svog
rođenja u jednoj likovnoj galeriji šetao od slike do slike.
Narednog dana sam odbio da sa tetkom idem u crkvu,
na Uskršnju liturgiju. Ceo taj dan proveo sam u gradu.
Vreme se znatno poboljšalo i sledećih dana sam sedeo
na klupama i crtao one fasade koje nisam stigao da nacr-
tam u protekle tri godine, ili sam pak besciljno lutao uli-
cama. Šta god da sam radio, i gde god da sam se našao,
razmišljao sam samo o Magdaleni. Ponekad, između dve
fasade, u blokove sam crtao i njeno prelepo lice. Vreme
mi je neverovatno sporo proticalo. Bilo mi je dosadno.
Već nakon četiri dana osetio sam da sam suvišan u tetki-
nom i tečinom stanu. Takođe, slušao sam njihove mono-
tone razgovore svakog jutra i svake večeri. A diskutovali
su, kako o prvim višestranačkim izborima u Sloveniji i
Hrvatskoj, nacionalizmu i šovinizmu, koji su iz dana u
dan sve više potresali Jugoslaviju, o vojno-političkoj si-
tuaciji u Evropi i svetu, tako i o svom sinu koji živi u
Australiji. Poslednjih dana mi je bilo najteže; umirao
sam od dosade. Pomišljao sam čak i na to da odem u
Sombor, i pronađem devojku koju volim, ali nisam to
učinio.
Bio sam presrećan kad sam se poslednjeg dana
raspusta vratio u dom. Sa Magdalenom sam se video tek
131
Jovo Ilukić
narednog dana. Pri susretu smo se ponašali kao da se
nismo videli deset godina. Bili smo zajedno pre podne i
uveče, kad sam je prvi put doveo u atelje. Od tada smo
se trudili da što češće budemo zajedno. Kao učenica
umetničke škole, izvan redovnih časova imala je i časove
klavira, i to po dva-tri sata pre ili posle podne, pa se deša-
valo da ponekad budemo zajedno tek krajem dana. Mag-
dalena i ja smo se mnogo voleli. Odlazili smo češće u
bioskope, ređe u pozorišta, ona je mene vodila na kon-
certe klasične muzike, a ja nju u likovne galerije. Ona
me je upoznala sa svojim cimerkama, koje su takođe bile
povučene devojke. Dok smo vodili intimne razgovore,
trudili smo se da ne pominjemo naše bivše veze. Mag-
dalena je bila katolkinja, ali je verovala u reinkarnaciju
duše, tvrdila da postoji razlog zašto živimo, da sve što
postoji ima smisao i da je u božjim očima svako vredan.
Ubeđivala me je da smo nas dvoje, sasvim sigurno, u ne-
kom od prethodnih života bili ljubavnici ili supružnici.
Tokom aprila slikao sam njen portret uljanim bojama na
velikoj dasci. Vaspitač Pero ju je jedanput zatekao u ate-
ljeu, ali kad sam mu objasnio ko je ona i koliko mi znači,
nije imao ništa protiv njenog prisustva u toj meni naj-
dražoj domskoj prostoriji.
Početkom maja konačno sam završio Magdale-
nin portret, moju do tada najlepšu sliku. Te večeri sam
joj prišao, počeo da je ljubim, svlačim i milujem. Sve se
dogodilo spontano. Očekivao sam da me odbije ili čak
da mi udari šamar, ali ona je prihvatila moju inicijativu.
“Danijele, ljubavi moja”, šapnula mi je dok smo se svla-
čili, “učinimo to odmah.” Začas smo ostali bez odeće.
Zaključao sam atelje i uzeo je u naručje. Vodili smo lju-
bav na fotelji na kojoj je ona sedela dok je pozirala. Bilo
132
 Ispovest mizantropa
nam je malo neugodno, pa smo više puta menjali položaj
telâ. Ja sam osetio veliko olakšanje i zadovoljstvo, a ona
je, pored toga što me je divljački grebala po leđima, uzdi-
sala i šaputala: “Oh, van der Delft.” Nije mi bilo jasno
šta joj znači to holandsko ime, ali sam prećutao. Dva pu-
ta smo vodili ljubav. Na kraju smo, oznojeni, umorni i
zadovoljni, sedeli na našoj fotelji. Ćutali smo i milovali
se. Ja sam prekinuo tišinu tako što sam je pitao ko je van
der Delft. Ona je tada pocrvenela, rekla mi da mora da
požuri, brzo se obukla i napustila atelje. To je u meni iza-
zvalo sumnju da, između ostalog i zato što se videlo da
ima iskustva, pored mene ima još nekog muškarca. Neko
vreme sam je držao na oku i uverio se da ipak nema
nikoga osim mene. Zadovoljio sam se time da je taj van
der Delft ili njena prva ljubav ili neka manje poznata
ličnost sa kojom bi najradije vodila ljubav.
Roditeljima se uopšte nisam javljao, ni oni se
meni od kraja aprila nijednom nisu javili, a kad sam po-
lovinom maja meseca otišao u Nikšić, zbog regrutacije,
iznenadilo me je ono što sam video i čuo. Otac je neko-
liko dana pre mog dolaska kući obilazio jedno gradilište
i tom prilikom mu je, iznenada, sa velike visine, jedna
opeka pala na desnu butinu. Odmah nakon povrede pod-
neo je zahtev za invalidsku penziju. Noga mu je bila u
gipsu i sve mu je teško padalo. Za to kratko vreme koje
sam proveo kući, iako sam se trudio da ne razgovaram
sa njim, slušao sam njegove besmislene priče: kritikovao
me je zbog toga što se ne javljam, govorio da može i da
umre, i da bude sahranjen, a da ja to ne znam, i da mu se
telo pretvori u prah, a da mene nigde nema, i da mu takav
sin nije potreban. Retko je ustajao iz kreveta, slabo se
kretao i smatrao je da se s razlogom ljuti na mene. Sestru
133
Jovo Ilukić
nisam zatekao, jer sam kući proveo dva radna dana. Maj-
ka mi se požalila da joj nije lako da brine o mužu i da ne
može da ga gleda takvog kakav je. Pri tom je pominjala
božju kaznu. Ovo poslednje me je užasno iritiralo. U tre-
nucima samoće, pitao sam se kako ću da izdržim očev
pritisak u toku predstojećeg letnjeg raspusta i pomislio
da bi najbolje bilo da celo leto provedem daleko od kuće.
Pitao sam majku da li može da mi da novac, kao bih iz-
najmio sobu ili manji stan u Beogradu. Pomenuo sam joj
i Magdalenu, rekavši joj da moja devojka svira klavir,
ali ona se nije složila sa tim.
Po povratku u Beograd, i u dom, pitao sam Lui-
đija da li još uvek ima pri sebi zlato koje je oteo svojim
bivšim devojkama i njihovim cimerkama. Dobivši potvr-
dan odgovor, rekao sam mu da mi je potreban novac i da
želim da ga prodam na svoje ime. Istovremeno, u posled-
njem trenutku, u školi sam podigao novac kojim sam pre
toga platio ekskurziju, uz izgovor da mi se ne ide. I tako
sam ja, dok su se moji drugovi krajem maja provodili na
ekskurziji (a na ekskurziju je tih dana išla i Magdalena),
sa Luiđijem obilazio zlatarske radnje u centru grada i
prodavao njegovo zlato. Nijednog trenutka nisam osetio
krivicu ili grižu savesti, jer mi je novac bio preko potre-
ban. Po završetku ekskurzije, i od Magdalene i od svojih
školskih drugova slušao sam priče, impresije i doživljaje
sa ta tri prelepa dana, i trudio se da izgledam kao da me
za sve to nije briga.
Prvih junskih dana domci maturanti su završili
škole. Moj bivši cimer, koga sam svojim drskim ponaša-
njem još na početku školske godine naterao da se iseli
iz moje sobe, tih dana mi je otvoreno pretio oslovljava-
jući me mojim starim nadimkom. Nisam reagovao na
134
 Ispovest mizantropa
njegove pretnje, jer sam ga svake večeri viđao ispred
doma; bio je u društvu svojih bivših cimera. Potpuno
nezainteresovan za sukob sa njim i sa njima, iznajmio
sam garsonjeru u širem centru grada, dve trolejbuske
stanice daleko od doma, i platio je tri meseca unapred.
Ključ od ateljea vratio sam vaspitaču Peri rekavši mu da
imam mnogo da učim i da nemam vremena za slikartsvo,
pozdravio se sa cimerima i sa Luiđijem, i napustio dom.
U stanu mi je bilo prilično lepo i prijatno. Jeo sam hranu
iz konzervi i imao vremena i prostora za učenje. Svakog
dana, najčešće u večernjim časovima, prošao bih pored
doma, pokupio Magdalenu i nestajao u noći. To je trajalo
nekih desetak dana, sve do kraja školske godine.
Poslednjeg školskog dana Magdalena se uselila
u moj stan, ali je već sutradan otišla kući i tamo ostala
tri dana. Po završetku školske godine nastupio je period
neaktivnosti i dokolice. Da bih prekratio vreme, dok se
Magdalena nije vratila od kuće, slikao sam temperama
na kartone. Javio sam se majci i obavestio je da ću celog
leta biti u Beogradu, da imam sve što mi treba i da ne
brine o meni. Magdalena mi je svojim povratkom preki-
nula dokolicu. Odmah smo vodili ljubav, a veče smo
proveli u gradu, gde smo ostali do iza ponoći. Bila mi je
to preko potrebna sloboda, koju u domu nisam imao.
Bilo mi je jako moćno to što sam se nalazio na beograd-
skim ulicama oko ponoći, recimo, zato što mi tako nešto
dotle nije bilo moguće, jer se dom zaključavao dva a
nekad i dva i po sata pre ponoći.
Ostatak juna, ceo jul i dobar deo avgusta - za nas
dvoje to je bilo vreme obeleženo uživanjem i ljubavnim
zadovoljstvima. Magdalena je u Beogradu ostajala po
pet dana, a zatim bi odlazila kući za vikend, na dan-dva,
135
Jovo Ilukić
kako bi svirala klavir. Dok smo bili zajedno svaki dan
nam je, otprilike, izgledao ovako: budili smo se oko pod-
neva, posle kasnog doručka odlazili smo na gradsko
jezero, omiljeno kupalište svih Beograđana, ali ne na
glavnu plažu, koja je bila krcata, već preko puta nje, gde
se kupalo znatno manje ljudi. Na plaži smo ručali u
kasno popodne, pred veče smo se vraćali u stan, zajedno
se tuširali i potom izlazili u grad. Život bi nam se tada
pretvarao u provod: odlazili smo u kafiće i restorane,
bioskope, ređe u pozorišta koja su radila tokom letnje se-
zone, u likovne galerije, na koncerte klasične muzike...
Prijale su mi tople beogradske večeri i noći, kada bih za-
jedno sa njom, držeći je za desnu ruku, izlazio u najveću
pešačku ulicu u gradu, prepunu ljudi, prolazio pored
zaljubljenih parova, pod impresijama tek odgledanog
filma, završene pozorišne predstave ili muzike sa tek za-
vršenog koncerta, sve mi je izgledalo nekako veličans-
tveno, osećao sam se kao da sam se ponovo rodio. U
gradu smo ostajali duže od ponoći, a po povratku u naše
ljubavno gnezdo vodili bismo ljubav. Dok smo to radili,
prepuštali smo se jedno drugom, valjali se po krevetu,
mazali se bojama po celom telu... Magdalena je prva de-
vojka sa kojom sam upražnjavao oralni seks. Ona me je
spontano navela na to. U početku smo to radili prilično
stidljivo, da bismo se kako je vreme odmicalo polako
oslobađali i uživali dok bismo jedno drugome u tom tre-
nutku videli uzbuđenje u očima. Ona je zastupala stav,
sa kojim sam se ja u potpunosti složio, da nikakva hriš-
ćanska kvazi-moralna načela, i komunistička ili građan-
ska nepisana pravila ponašanja, ne treba da sputavaju
ljubavnu slobodu kod dvoje ljudi koji se vole, i da ona
nema nameru da odustane od ljubavnih zadovoljstava
136
 Ispovest mizantropa
zato što bilo ko smatra da su ta zadovoljstva nemoralna,
odnosno da joj apsolutno niko neće određivati šta će a
šta neće raditi sa momkom koga voli. Nas dvoje smo tog
leta živeli kao da smo u braku. Ona je verovala da nas
na kraju i čeka brak. Naslikao sam, temperama na dasci,
i jedan njen akt. Što se tiče novca, imao sam ga sasvim
dovoljno, bez obzira što sam ga nemilosrdno trošio.
Nije mi bilo lako da spavam sa Magdalenom. Bi-
la je veoma nemirna: okretala se levo-desno, udarala me
nesvesnim pokretima ruku i nogu, a kad bi se okrenula
na leđa umela je i da zahrče. Ovo poslednje mi je jako
smetalo, pa sam je smesta budio i ljutito joj skretao pa-
žnju na to da je brak prevelika obaveza i veliki teret, i
da nije ni za nju ni za mene. Svaki put kad smo vodili
ljubav koristila je kontraceptivna sredstva, a ponekad bi
uzdišući šaputala: “Oh, van der Delft.” To holandsko ime
me je naprosto izluđivalo. Pitao sam je zašto ga podsve-
sno izgovara... napadao sam je, bio sam uporan... Ne mo-
gavši više da izdrži moj pritisak, na kraju mi je sve rekla.
Dotični van der Delft je njena prva ljubav, Holanđanin
koga je upoznala na Hvaru u leto 1989. godine, dakle
manje od godinu dana pre nego što je upoznala mene, s
kojim je bila u nekakvoj ljubavnoj vezi, ako se to može
tako nazvati, svega osam dana. Priznala mi je da nikada
nije prestala da prema njemu gaji neka duboka osećanja,
a da ja ličim na njega kao da smo braća blizanci. Kad
sam to čuo hteo sam da eksplodiram. Sve mi je bilo ja-
sno: nije mogla da preboli i zaboravi svoju prvu ljubav,
u meni je videla idealnu zamenu za njega, izjavila mi je
ljubav preko svoje najmlađe cimerke, dva meseca me dr-
žala u neizvesnosti i tako me naterala da se naslepo zalju-
bim u nju, a kad smo se upoznali servirala mi priču po
137
Jovo Ilukić
kojoj smo nas dvoje reinkarnirani ljubavnici. Nisam joj
zamerao na tome što je sa njim radila skoro sve što i sa
mnom koliko sam joj zamerao na tome što me je isko-
ristila, što njeno srce ne pripada meni, već nekom Holan-
đaninu, i što dok vodi ljubav sa mnom umišlja da to radi
s njim. Trebalo je jedino da mi bude drago što tamo neki
Holanđanin liči na mene, jer prema tome ispada da sam
pravi Evropljanin. Rekao sam joj da poštujem to što mi
je na kraju kazala istinu, ali da je to zakasnela, razarajuća
istina, i da bi bilo bolje da je sve to prećutala ili da me je
jednostavno slagala. “Ujela si me za srce!”, rekao sam
joj potpuno slomljen. Naša ljubavna kula od karata sruši-
la se u samo jednom trenu. Naprasno sam doneo odluku
da se rastanemo na neko vreme, kako bih o svemu dobro
razmislio, i da smesta idem kući. “Ali Danijele”, rekla
mi je plačući, “ja sam te vremenom zavolela i sad te ludo
volim.” Molila me je da je ne ostavljam, ali bilo je kasno
za molbe. Rekao sam joj da je ne ostavljam, već da samo
želim da budem sâm neko vreme. Spakovali smo se, za-
ključali stan i zajedno krenuli na železničku i autobusku
stanicu, ona za Vojvodinu a ja za Crnu Goru. Usput sam
je podsetio na činjenicu da ima još dosta vremena do po-
četka nove školske godine i da može da ide na more, gde
može da upozna još nekog Holanđanina, a da ćemo se
sledećeg meseca videti u domu. “Danijele, molim te, reci
mi da me voliš”, zamolila me je pri ulasku u autobus. “I
da ćeš se odljutiti do septembra.” Rekao sam joj ono što
je želela da čuje i na rastanku je poslednji put poljubio.
U Nikšić sam stigao rano ujutro sledećeg dana.
Iznenadio sam roditelje svojim nenajavljenim dolaskom.
Sestru ni ovog puta nisam zatekao, jer je sa nekoliko dru-
garica otišla na more u Budvu. Majka me je pitala gde
138
 Ispovest mizantropa
sam bio, šta sam radio i od čega sam živeo. Sve sam joj
ispričao. Rekla mi je da mi je potreban odmor i dosta
vremena da bih sve to preboleo. Nije joj bilo drago što
sam se bavio kriminalom, odnosno prodao tuđe zlato.
Otac mi ništa nije rekao. Nije hteo ni da razgovara sa
mnom. Noga mu je još uvek bila u gipsu, ali je uskoro
trebalo da ga skine i, zbog atrofije mišića desne butine,
da ide na rehabilitaciju u neku banju u Srbiji. Nekoliko
dana nisam izašao iz stana. Šetao sam po svojoj sobi, od
zida do prozora, i razmišljao o Magdaleni. Voleo sam je
iz dubine duše, celim svojim bićem. Ona me je posedo-
vala. I tog leta 1990. godine, u svojoj osamnaestoj go-
dini, ja sam se zakleo da nikad više neću voleti nijednu
jedinu devojku, kao da je to bila stvar mozga a ne srca.
Polovinom avgusta sam sâm otišao na more, u
Dubrovnik. Planirao sam da tamo ostanem četrnaest
dana, ali sam se zadržao samo jednu sedmicu. Sobu koju
sam iznajmio platio sam majčinim novcem. Primetio
sam da su me stanodavci gledali popreko kad su čuli
odakle sam. Dubrovnik je inače i dalje bio onaj isti medi-
teranski grad koji pamtim iz detinjstva i mladosti, sa peš-
čanim plažama na kojima su se kupali turisti iz cele
Evrope, sa starim zidinama i kulama. Ali ovog leta sve
njegove zgrade bile su ukrašene novim zastavama Re-
publike Hrvatske, koje su podsećale na simbole nacis-
tičke hrvatske države iz Drugog svetskog rata. Nedugo
pre toga na vlast u Hrvatsku došli su najžešći šovinisti.
Na starim gradskim kamenom popločanim trgovima i
ulicama prodavani su nacionalistički i šovinistički časo-
pisi i suveniri, a među njima su se nalazile i značke sa
ustaškim simbolima iz Drugog svetskog rata. Iz tog ra-
zloga nisam ni hteo da uđem u katedralu, u koju sam pre
139
Jovo Ilukić
toga, kad god bih se zatekao u Dubrovniku, išao zajedno
sa majkom. A kad sam jednog jutra, na zidu jedne stare
gradske kule, video parolu - Smrt Srbima - koju je neko
napisao u toku noći, sprejom za bojenje automobila, pr-
vim autobusom sam se vratio kući. Bio je to tužan ras-
tanak sa gradom koga sam voleo više od bilo kog grada
na svetu. U Nikšiću se nisam dugo zadržao. Brzo sam se
vratio u svoj iznajmljeni beogradski stan. Ako ne raču-
nam neke sitnice, bilo je to najlepše leto u mom životu.
Prvog radnog dana u poslednjoj godini mog ško-
lovanja u školu sam otišao iz svog malog iznajmljenog
stana. Ali ovog puta nisam doživeo šok kao početkom
prethodnih školskih godina, kada sam, nakon dva i po
meseca samovanja, odjednom izašao u velegradsko
društvo. Moji školski drugovi hvalili su se jedni drugima
kako su se proveli na letnjem raspustu, a oni koji su le-
tovali u Hrvatskoj složili su se s tim da je u toj jugoslo-
venskoj republici zavladao šovinizam i da bi i u Srbiji
trebalo da se dogodi to isto. Ja sam potvrdio njihovu prvu
konstataciju, a što se tiče druge - držao sam se po strani.
Po završetku časova navratio sam u dom i u svojoj sobi
zatekao sve svoje cimere. Sa Luiđijem sam, nakon brat-
skog pozdrava, izašao u grad. Malo smo se prošetali, a
zatim seli za sto u bašti jednog restorana, posmatrali pro-
laznike i razgovarali o svemu i svačemu. On mi se hvalio
kako je na moru, u svom gradu i okolini, upoznao neko-
liko devojaka iz Srbije, sa kojima je kratko bio u vezi. I
ja sam njemu pričao o svom polubračnom životu sa
Magdalenom. On mi nije zavideo na tome, a kad je sa-
znao šta se dogodilo između nje i mene, nazivao ju je
najpogrdnijim imenima. U gradu smo se zadržali sve do
zatvaranja doma i povečerja.
140
 Ispovest mizantropa
Magdalenu sam sreo tek sutradan posle večere.
Čim me je ugledala skočila mi je u zagrljaj i strasno me
poljubila. Te večeri smo prošetali do najbližeg parka i
porazgovarali o našoj vezi. Ona mi je rekla da joj je krivo
što je ispalo kao da me je iskoristila, zaklinjala mi se da
me je vremenom zavolela i da me i dalje mnogo voli. Pi-
tala me je da li još uvek imam ključeve od našeg stana i,
dobivši potvrdan odgovor, predložila mi da odmah ode-
mo tamo i vodimo ljubav. Ali ja sam joj odbrusio da mi
trenutno nije do ljubavi, da se osećam bedno i da sam
sve vreme otkako smo se rastali razmišljao samo o njoj;
da je još uvek volim, ali da prema njoj osećam neku
averziju i da više ne mogu da se zaljubim ni u jednu de-
vojku. Predložio sam joj da se rastanemo kao ljubavnici,
ali da možemo da ostanemo prijatelji. To ju je rastužilo.
Počela je da plače i da me ubeđuje da me voli. Mene to
nimalo nije pogodilo. Rekao sam joj da ne mogu i da ne
želim da nikome budem zamena za prvu ljubav i da čak
počinjem da sumnjam da ljubav uopšte postoji. Ta naša
svojevrsna ljubavna drama trajala je sve do povratka u
našu ulicu, gde smo se rastali.
Sutradan posle škole napustio sam iznajmljeni
stan i vratio se u dom. Brzo sam se smestio u svoju staru
domsku sobu, potražio i pronašao vaspitača Peru, zajed-
no s njim otišao u atelje i pomogao mu da sredi tu pros-
toriju. Desetak minuta posle početka večere, u atelje je
upala Magdalena. Bila je uplakana. Ugledavši vaspita-
ča Peru, ćutke je istrčala napolje. On mi je predložio da
smesta izađem i da vidim šta joj je, i to sam i učinio. Sti-
gao sam je tek na izlazu iz zgrade i uhvatio je za ruku.
Prošetali smo do najbližeg parka i porazgovarali o nama
i našoj vezi. “Zar bih ja ovoliko plakala i jurila te da mi
141
Jovo Ilukić
ništa ne značiš?!”, govorila mi je lijući krupne suze. “Pa
ja stalno ramišljam samo o tebi.” - “Magdalena, nisi više
dete”, bio sam kategoričan. “Treba da se pomiriš sa tim
da smo oboje grdno pogrešili što smo se uopšte upoznali.
Ti si me toliko povredila da više ne verujem nijednoj je-
dinoj devojci.” To što je čula još više ju je rasplakalo.
Ljubila me je, svojim suzama okupanim obrazima dodi-
rivala je moje lice i šaputala mi: “Danijele, molim te, ne
ostavljaj me... Bez tebe, moj život neće imati smisla. Seti
se naše ljubavi, seti se leta koje smo proveli zajedno.”
Njene suze otapale su delove mog zaleđenog srca, tako
da sam po povratku u našu ulicu bio zbunjen i nisam
znao šta da radim. “Ako zaista ne možeš da voliš nijednu
devojku”, rekla mi je na rastanku, “onda se potrudi da
voliš samo mene.” Čim sam ušao u atelje, vaspitač Pero
je zahtevao da mu kažem šta se to dogodilo između nas
dvoje. Za desetak minuta sam mu sve ispričao. On nije
umeo da mi dâ savet, bez obzira što mi je rekao da o sve-
mu treba dobro da razmislim. Nešto kasnije, Luiđi mi je
predložio da je ostavim, jer je to bilo jedino praktično
rešenje. Pri tom nije mogao da shvati kako mogu toliko
da se vežem za jednu devojku.
Dva dana kasnije, posle večere, Magdalena me
je zatekla samog u ateljeu. Uletela je u tu prostoriju, za-
ključala vrata, prišla mi i prošaputala: “Danijele, želim
te.” Nasrnula je na mene i počela da me svlači. Sve me
je podsetilo na prvi put kad smo vodili ljubav. Počeo sam
da svlačim i ja nju i, jednostavno, dogodilo se da smo to
učinili na istoj onoj fotelji, kao pre nekoliko meseci. Na-
kon nešto manje od pola sata sedeli smo, umorni i zado-
voljni, i ljubili se i milovali. Rekla mi je, tom prilikom,
da bi pre mogla da umre nego da se rastane sa mnom i
142
 Ispovest mizantropa
da se iskreno nada da sam to konačno shvatio. Ali ja sam
osećao nešto sasvim drugo.
Narednih dana ponovo sam postao aktivan u
školskoj likovnoj i maketarskoj sekciji. Gradske fasade
više nisam crtao. Imao sam preko dvadeset blokova, iscr-
tanih od korica do korica. Negde u to vreme moji cimeri
su stali uz Luiđija, osnovali domsku bandu i postali glav-
ni momci u domu. Uskoro su i oni počeli da u sobu do-
vode svoje devojke i da im daju prljav veš na pranje. I
oni i Luiđi savetovali su me da ostavim Magdalenu i da
počnem da se ponašam kao oni. Budući da sam bio i sta-
riji i zreliji od njih, ignorisao sam njihove savete. A što
se tiče Magdalene, sve više sam je izbegavao. Naša veza
je vrlo brzo postala nepodnošljiva i za nju i za mene. Ona
uskoro više nije plakala kad bih joj predlagao da bi naj-
bolje bilo da se rastanemo. I to je, neizostavno, i moralo
da se dogodi. Naš skori raskid nije bio bolan ni za nju ni
za mene. “Za sve vreme provedeno sa tobom imala sam
neki neobičan osećaj”, rekla mi je tada, “kao da u tvom
telu stanuju dva duha, kao da si ti sinteza dve potpuno
različite osobe: jedna je mirna, umetnički talentovana
osoba koju ja volim, a druga zla, nepredvidiva i afektiv-
na. U tebi se vodi pravi rat. I mada umeš da voliš, ne za-
služuješ da budeš sa devojkom kao što sam ja. U stvari,
ne zaslužuješ da se bilo koja devojka zaljubi u tebe.” Ja
joj ništa nisam rekao, samo sam joj okrenuo leđa. Nakon
raskida, kad god bih prošao pored nje, ćutao sam, skretao
pogled i okretao glavu u stranu, ali sam je gledao kra-
jičkom oka, dok je ona pored mene prolazila kao pored
stuba. Ispalo je, na kraju, da sam bio u pravu i da je ona
sve ovo maestralno odglumila. Ili sam je ja samo nekako
naveo na to.
143
Jovo Ilukić
Roditeljima se od početka školske godine uopšte
nisam javljao. Krajem septembra kontaktirao sam samo
s majkom koja mi je poslala nešto novca, pozvala me
telefonom i skrenula mi pažnju na činjenicu da ću uskoro
da završim školu i da moram ozbiljno da razmislim o
tome šta ću posle toga. Da budem iskren, o svojoj buduć-
nosti gotovo da nisam ni razmišljao, bez obzira što sam
maštao da jednog dana postanem slikar. Moji školski
drugovi nameravali su da studiraju arhitekturu ili građe-
vinarstvo. Oni su živeli u porodicama i bili su srećniji
od mene. Ja nisam imao pravo na večernje izlaske, jer
mi se dom zatvarao dva i po sata pre ponoći, a nisam
imao čak ni ljubav. Otkako sam se rastao sa Magda-
lenom, ostao sam potpuno sâm. Istina, bilo je devojaka
koje su se raspitivale za mene, one najhrabrije su mi
otvoreno prilazile i izjavljivale mi ljubav, ali ja sam ih
jednostavno udaljavao od sebe, u početku prilično pris-
tojno, a kasnije sve grublje. Nisam mogao da primim nji-
hovu ljubav zato što mi je isti nož posekao staru ranu.
Ponovo su mi u ušima odzvanjale očeve reči - da se ni-
jedna devojka nikada neće zaljubiti u mene, i Magdale-
nine - da ne zaslužujem da se bilo ko zaljubi u mene. Sve
te domske devojke znale su da više nisam u ljubavi sa
Magdalenom i svaka od njih je želela da je zameni. Ali
to nije dugo trajalo. Već početkom oktobra, kad se Ne-
mačka i formalno ujedinila, i ponovo postala najmoćnija
i najjača država u Evropi, ponovo sam stekao reputaciju
osobenjaka.
Moj cimer, najbolji drug i brat Luiđi tih je dana
opasno nastradao u domu, ali ne zbog svojih sitnih i čes-
tih krađa i otimačina, već zbog nečeg sasvim drugog.
Krajem septembra ostavio je jednu petnaestogodišnju
144
 Ispovest mizantropa
devojku, s kojom je bio u vezi desetak dana. Ona je bila
preterano emotivna i, nakon što je isplakala potoke suza,
odlučila je da izvrši samoubistvo. Progutala je dvadese-
tak nekakvih tableta i legla u krevet. Na jastuk je ostavila
oproštajno pismo u kome je iznela kratku i jasnu priču o
svojoj vezi sa Luiđijem, zatražila oproštaj od roditelja i
na kraju, velikim slovima, napisala poruku svojoj prvoj
i jedinoj ljubavi: “Luiđi, voleću te večno.” Vrativši se iz
škole, jedna njena cimerka ju je tog popodneva zatekla
kako leži sa pismom na uzglavlju i penom koja joj je
izlazila iz usta. Dignuta je uzbuna na ženskom spratu.
Devojka je odmah bila prebačena u najbližu medicinsku
ustanovu, gde joj je uz hitnu lekarsku intervenciju jedva
spašen život. Njeno oproštajno pismo je pročitano, a
Luiđi je izveden pred upravnika doma i sve vaspitače.
Protiv njega su svoj glas digle sve devojke koje je on u
proteklih godinu dana zaveo, iskoristio i ostavio, kao i
njihove cimerke sa kojima ništa nije imao. Na zahtev up-
ravnika doma, bili su pozvani i njeni i njegovi roditelji.
Njeni su se pojavili već sledećeg dana, a od njegovih je
došla samo majka, jer mu se otac nalazio u nekoj sredo-
zemnoj luci. Ceo slučaj je ubrzo dospeo i do policije,
koja je pretresla Luiđijev dosije iz Bara, a njegova posle-
dnja devojka je po prvi put u životu imala posla sa psi-
hijatrima. Na kraju se došlo do zaključka da Luiđi nije
kriv, a da ona nije ništa drugo do nestabilna mlada osoba,
duboko pogođena preranim svršetkom svoje prve ljuba-
vi. Sve se okončalo za par dana, uz velike gubitke sa obe
strane. Luiđi je ipak bio kažnjen, tako što je prebačen u
najgoru mušku sobu, uz pretnju da će za sitnicu biti iz-
bačen iz doma, a upravo se to dogodilo njegovoj bivšoj
devojci, koju nijedan domac nikada više nije video. Dru-
145
Jovo Ilukić
žina iz moje sobe se uskoro raspala, jer njeni članovi nisu
mogli da odaberu novog vođu. Luiđi se nakon tog inci-
denta naglo povukao u sebe. Više nije smeo da pravi is-
pade, naravno ni da se potuče, pa su pojedini domci
počeli da zbijaju šale na njegov račun. Grupice kukavica
i slabića maltretirale su momka koji je znao da se potuče
i sa dva-tri svoja vršnjaka, i to da ih prvi napadne, zna-
jući da ne sme da im pruži otpor. Imao sam prilike da ga
uskoro vidim kako sam pere svoj prljav veš. Savetovao
sam ga da se malo strpi i izdrži sve pritiske, barem do
Nove godine, kad bi mogao biti vraćen nazad u moju
sobu.
Tih dana, kad god bih ostao sâm, razmišljao sam
o Luiđiju. Pitao sam se zašto jedan mlad čovek tako brzo
i lako pada na kolena, i zašto je tako slab i bespomoćan.
Tad bih pomišljao i na Magdalenu i našu kratku i u isto
vreme burnu ljubavnu avanturu. Pokušavao sam da shva-
tim kako i zašto se jedna velika ljubav tako brzo pretvo-
rila u mržnju. I zašto između muškaraca i žena uopšte
vlada tolika mržnja? Zašto ne mogu zajedno, a ne mogu
ni jedni bez drugih? Na pamet su mi posle mnogo vre-
mena pale biblijske priče o Adamu i Evi, i o Samsonu i
Dalili. Uvek se radilo o prevari, kako u drevna vremena
tako i danas. Prevareni su Luiđi i njegova suicidna de-
vojka, a između mene i Magdalene je takođe stajala pre-
vara. A ljubav? Šta je to ljubav? Izgleda da smo svi bili
u zabludi dok smo voleli. A možda smo samo umislili da
volimo. Ako je tako onda ljubav ne postoji. Između muš-
karaca i žena, na globalnom planu, nalazi se samo požu-
da i životinjski nagon za ostavljanjem potomstva, i ništa
više. Podsvesno sam se plašio toga da i Magdalena ne
učini isto što i Luiđijeva bivša devojka. Ali taj moj strah,
146
 Ispovest mizantropa
pokazalo se vrlo brzo, bio je potpuno bezrazložan. Posle
nje nisam mogao da volim nijednu devojku. I mada sam
intenzivno osećao jak polni nagon, bio sam sâm, baš kao
i ona. Devojke iz doma me više nisu primećivale, dok su
u školi postojale dve devojke prema kojima sam osećao
nešto nalik na dečju zaljubljenost ili platonsku ljubav.
Između nas se nikada ništa nije dogodilo.
Krajem novembra dom se zatvarao zbog najve-
ćeg državnog praznika. Domci su odlazili svojim kuća-
ma, a ja sam se zaputio kod tetke Olivere, kod koje sam
proveo tih nekoliko prazničnih dana. Za sve to vreme,
po ko zna koji put u životu, slušao sam njene dosadne
priče i trpeo njene kritike, dok me je teča redovno zapit-
kivao da li ikada razmišljam o svojoj budućnosti. Pred-
lagao mi je da se upišem u Vojnu akademiju i čak mi
obećao da će, preko svojih prijatelja u vojsci, da mi po-
mogne pri upisu. Pored svega toga, glavna tema njihovih
razgovora bila je i aktuelna politička situacija u zemlji,
posebno prvi višestranački izbori do kojih je bilo preo-
stalo nešto više od jedne sedmice.
Prvi dani nakon praznika protekli su u znaku vr-
hunca predizborne kampanje. U gradu su se održavali
mitinzi koje su zakazivale suprotstavljene političke orga-
nizacije. Ljudi su bili uznemireni i napeti kao puške, i
sve češće se raspravljalo o tome ko će kome da dâ svoj
glas. U ostalim jugoslovenskim republikama, izuzev u
Crnoj Gori, na vlast su došli šovinisti i secesionisti, pa
je i u Srbiji nacionalizam i šovinizam uzeo maha. Ali srp-
ski komunisti bili su lukaviji od svojih partijskih kolega
iz drugih republika. Transformisali su se u nacional-ko-
munističku političku organizaciju, promenili ime i pro-
gram svoje partije, učinili čitav niz ustupaka srpskim
147
Jovo Ilukić
nacionalistima i šovinistima, i pridobili većinu glasača.
Vrhunac je nastupio u vreme predizborne tišine, a kad
su izbori došli i prošli, i kad su bili objavljeni rezultati -
većina mojih drugova bila je očajna. I meni je bilo krivo
zbog ubedljive pobede reformisanih komunista. Mi smo
bili punoletni i moji drugovi su glasali na izborima. Oni
su pretežno glasali za opoziciju, a njihovi roditelji prete-
žno za vlast. Ispalo je da su glasali u inat jedni drugima,
ovi brojniji na veliku štetu svih nas. Mnogi naši profesori
su tada, otvoreno, na časovima, iznosili svoje negodo-
vanje povodom tog događaja. Tvrdili su da od tog tre-
nutka Srbija postaje najgora zemlja u Evropi, da njena
vlast počinje da vodi politiku izolacionizma i samodo-
voljnosti, da će ceo civilizovani i demokratski svet da
nam okrene leđa i da našu domovinu uskoro očekuje naj-
strašnija tama. Malo ko od nas je razumeo njihove raz-
ložne strepnje.
Bilo kako bilo, život se uskoro vratio u normalne
tokove. Ja sam i dalje najviše vremena posle škole pro-
vodio u ateljeu, češće sâm, ređe u društvu vaspitača Pere
i Luiđija. Moj brat Lujo je, međutim, uskoro prestao da
me posećuje. Negde pred Novu godinu bio je izbačen iz
doma, zbog toga što je jednom svom cimeru u tuči polo-
mio dva prsta na levoj ruci. Izazivao ga je i prešao sve
granice, pa je ovaj opravdano reagovao. Otišao je brzo,
bez pozdrava sa bilo kim. Od tada ga nisam video jako
dugo. Tek tada sam ostao sasvim sâm.
Za novogodišnje praznike dom se zatvarao, dom-
ci su odlazili svojim kućama, a ja kod tetke Olivere, koja
me je dočekala kao i uvek, samo što mi je ovog puta re-
kla kako jedva čeka da završim školu. I ja sam to želeo.
U Novu 1991. godinu ušao sam i sa željom da se upišem
148
 Ispovest mizantropa
na studije arhitekture ili slikarstva. Po povratku u dom,
do kraja polugodišta bilo mi je preostalo još dve sedmice
koje su mi brzo protekle, iz prostog razloga što sam bio
prezauzet školskim obavezama.
Kući sam stigao rano ujutro prvog dana raspusta
i, pored roditelja, zatekao i sestru koja se prethodnog da-
na vratila iz glavnog grada Crne Gore. Otac me nije do-
čekao kao majka i sestra, već je samo ćutao. On je već
par meseci bio invalidski penzioner. Celog raspusta bio
sam zatvoren u stanu. Temperama sam slikao na kartone,
dok je sestra svirala klavir, odlazila kod svojih drugarica,
dovodila ih kući ili zajedno sa njima izlazila u grad. Ja
sam samo jedanput izašao iz stana, prošetao sumornim
ulicama, prolazeći pored ljudi koje nisam poznavao i čija
su me lica podsećala na lica nekih beogradskih prolaz-
nika. “Koji je ovaj?”, progovorio je te večeri jedan od
dva momka koji su me sreli na glavnom gradskom trgu.
Taj njihov provincijski gest me je potpuno dotukao. Čim
sam to čuo, vratio sam se u stan i iz njega nisam izašao
sve do kraja raspusta.
Bio sam presrećan kad sam se vratio u Beograd
i u dom. Trebalo je da prođe nekoliko časova da bih se
ponovo privikao na svoje staro domsko i školsko druš-
tvo. U to vreme, pored dve sekcije, počeo sam da pose-
ćujem i pripremnu nastavu za upis na fakultet. Imao sam
pune ruke posla. Bio sam odlučan. Želeo sam da posta-
nem arhitekta i da nikad više ne radim u svom rodnom
gradu. I tako, buntovnički, nisam razmišljao samo ja, ne-
go i većina mojih drugova, koji su se čak i fizički sukob-
ljavali sa roditeljima. Svi smo se borili protiv tradicije,
a u ime neke pomodne ideje slobode i nezavisnosti, s tom
razlikom što oni nisu živeli daleko od svojih porodica.
149
Jovo Ilukić
Tokom hladnih februarskih dana učenici svih
razreda u mojoj školi počeli su da sa zidova u učionica-
ma skidaju Titove slike. U normalnim državama školski
zidovi ukrašeni su slikama velikih umetnika, kompozi-
tora, slikara, književnika ili naučnika, a ne političara, i
to pokojnih diktatora, kao što je to bio slučaj sa jugoslo-
venskim komunističkim božanstvom. Bilo kako bilo, pre
toga su ih okretali naopako, zatim su ih skidali i sakrivali
iza radijatora, da bi ih na kraju, uvidevši da profesori na
to ne obraćaju pažnju, vadili iz zaklona, bacali nasred
učionica, pljuvali i gazili sve dok ih ne bi i fizički uniš-
tili. Bilo je to svojevrsno psihotično iskazivanje moći
nad davno preminulim diktatorom, koga niko od nas nije
čak ni dobro zapamtio, čija se ideologija istopila kao pro-
lećni sneg, i čija je država bila pred raspadom. Na zidu
iznad table, u svim učionicama, gde su decenijama sta-
jale Titove slike, ostali su samo ekseri, nemi svedoci pro-
mene političkog sistema i svesti ljudi.
Vreme je neumitno odmicalo, a moj život je i da-
lje bio sumoran i isprazan. Osećao sam se mnogo loše.
Bio sam zdrav, ali sam verovao da negde duboko u meni
čami bolest. Bila je to nekakva duševna bolest koja se
već bila inkubirala i samo je čekala povoljan trenutak da
ispliva na površinu. Nedostajalo mi je društvo, bez obzi-
ra što sam se u školi družio sa svojim kolegama. Nedo-
stajala mi je ljubav i ljudska toplina. Nisam umeo, ma
koliko da sam to želeo, da se vratim na stari kolosek, sa
koga me je izgurala Magdalena. Bio sam odviše usam-
ljen: sâm sam odlazio i u bioskope, i u pozorišta, i u liko-
vne galerije, i na koncerte klasične muzike. Desilo se da
na nekom koncertu vidim i Magdalenu, no oboje smo
skretali pogled ili bismo se gledali krajičkom oka. I ona
150
 Ispovest mizantropa
je bila usamljena, ali se družila sa svojim cimerkama,
učenicama muzičkih škola, dakle sa umetnicama. Ja sebe
nisam doživljavao kao umetnika i zbog toga sam se u
odnosu na nju osećao pomalo inferiorno. Umetnici me
nisu smatrali svojim kolegom, a sa uslovno rečeno obič-
nim svetom nikako nisam mogao. Sa roditeljima sam
slabo kontaktirao, uglavnom sa majkom, koja mi se sve
ređe javljala i sve neredovnije mi slala novac. Bilo je to,
na neki način, ostvarenje davnašnjih očevih pretnji - da
ću imati sve slabiju i slabiju finansijsku podršku, i da će
to biti jedan od prvih nagoveštaja kraja mog školovanja.
Ali i u državi je bilo nagoveštaja kraja - tačnije
kraja njenog postojanja. Do glavnog grada Jugoslavije
svakog dana stizale su vesti iz zapadnih republika, Slo-
venije i Hrvatske, čija je sadržina bila zastrašujuća. U
Sloveniji su se sukobljavali pripadnici republičke poli-
cije i slovenačke paravojske sa pripadnicima regularne
jugoslovenske vojske. U Hrvatskoj, pak, republička poli-
cija i paravojska počele su da napadaju jugoslovensku
vojsku, kao i srpske civile. Bilo je, takođe, i povremenih
krvavih pokolja između naoružanih Srba i Hrvata. Neko
bi upao u selo, izazvao pokolj, a onda i osvetu. Sve češće
se pominjala nekakva Srpska Krajina, kvazi-država for-
mirana u onom delu Hrvatske gde su Srbi činili većinu
stanovništva. Da li zbog toga ili nečeg drugog - to ne
znam - tek, tih su se dana na svakom koraku mogle čuti
antikomunističke parole, iako je skoro sve što je bilo
koga podsećalo na Titovu vladavinu ili već bilo srušeno,
ili se nalazilo u fazi rušenja. Bunt protiv postojeće vlasti
bio je sve veći. Ne znam iz kog razloga, ali građani su
sve predstavnike vlasti nazivali crvenom bandom. Narod
je bio veoma nezadovoljan.
151
Jovo Ilukić
Naviknut na brojne partijske i stranačke skupove,
i predizborne mitinge, od prethodne godine, na kojima
nisam učestvovao čak ni kao posmatrač, totalno nezain-
teresovano sam dočekao deveti martovski dan i veliki
miting opozicije. Kao da sam predosećao neku nesreću,
odlučio sam da tog vikenda uopšte ne izlazim iz doma.
Od ranog jutra sedeo sam u ateljeu i crtao jedan ozbiljan
grafički rad iz jednog ozbiljnog stručnog predmeta. Iz te
sam prostorije izašao samo za vreme ručka. Pošto prozor
ateljea gleda na atrijum, odnosno unutrašnju domsku te-
rasu, kako su domci nazivali taj prostor pod vedrim ne-
bom, bio sam izolovan od svih zbivanja u gradu. I tako
je bilo sve do nekih popodnevnih časova, kad su iz hod-
nika do mene doprli histerični ženski glasovi: “Revolu-
cija-a-a!...” - “Počeo je rat!...” - “Puca se na ulicama!...”
Njihove glasove udopunjavao je bat koraka: devojke su
užurbano prolazile pored ateljea i još brže silazile niz
stepenice. Istrčao sam u hodnik i, ne zatvorivši vrata, si-
šao niz stepenice. Uleteo sam u svoju bivšu, kažnjenič-
ku sobu, odakle su mog brata Luiđija izbacili iz doma.
Ta je prostorija, iz koje se najbolje mogao videti plato
ispred Skupštine, bila puna domaca koji su se tiskali oko
prozora. Utrčao sam u tu rulju i bukvalno se popeo na
nekoliko ljudi. U gradu su se čuli pucnji, i jedinačna i
rafalna paljba. Na ulici ispred Skupštine prava pravcata
reka demonstranata tekla je na sve strane. Nekoliko sto-
tina demonstranata prošlo je ispod naših prozora. “Izla-
zite napolje!”, vikali su na nas i na ljude koji su se
nalazili na prozorima susednih zgrada. “Svi na ulice!
Svi! Svi! Svi!” U tom je trenutku ka njima sa ženskog
sprata poletelo nekoliko kesa napunjenih vodom, palo
na trotoar i okupalo neke demonstrante. Iz daljine, sve
152
 Ispovest mizantropa
brže su nam se približavali gusti oblaci dima. “Suza-
vac!”, viknuo je neko. “Zatvorite prozore!” Ali bilo je
kasno. Iako su svi prozori odmah bili zatvoreni, suzavac
je ušao u dosta soba, a iz soba u hodnik. Većini domaca
je lice bilo crveno, a oči ispunjene suzama. I mene je
suzavac malo zakačio. Što sam brže mogao popeo sam
se na ženski sprat i zatvorio se u atelje. Trudio sam se da
do kraja dana crtam i ne obraćam pažnju na glasove i
zvuke u hodniku. Vaspitač Pero je tog dana bio na mitin-
gu, tako da me niko nije posećivao. Krajem dana, pred
povečerje, čuo sam da su se domci koji su bili na mitingu
u dom vratili mokri i ošamućeni suzavcem. Dobili su ba-
tine od policije i bili izgaženi u masi demonstranata. Oni
koji su bolje prošli pričali su neverovatne priče, hvalivši
se svojim podvizima. Isto sam to čuo i od trojice svojih
cimera koji tog vikenda nisu išli kući.
I naredni dan sam proveo u ateljeu, pre podne
sâm, a posle podne sa vaspitačem Perom. On mi je ob-
jašnjavao kako se običan miting pretvorio u protest i pra-
vi pravcati krvavi obračun sa organima reda. Policija je
vodenim topovima, bez ikakvog valjanog razloga, oku-
pala demonstrante, nakon čega su se oni razbesneli i raz-
bili sve pred sobom. Ulični nemiri bili su toliko ozbiljni,
a policija potučena do nogu u uličnim borbama, da je
morala da interveniše i vojska: generalske kukavice iste-
rale su tenkove na ulice. Bio je to prvi, ne i poslednji, fi-
zički obračun između režima i građana Beograda i cele
Srbije. Nažalost, ti nemili događaji odneli su i dva ljud-
ska života: nastradao je jedan demonstrant i jedan poli-
cajac. Obojica su bili mladi ljudi.
Narednih dana, u školi sam od svojih drugova i
nekih profesora slušao impresije sa mitinga, odnosno
153
Jovo Ilukić
protesta. Neki od njih su na licu imali ogrebotine i mo-
drice. Događaji od 9. marta dugo vremena bili su glavna
i jedina tema razgovora većine Beograđana. Situacija u
gradu bila je veoma zategnuta čitavu jednu sedmicu, pa
i duže. Pojedine radio i televizijske stanice bile su zatvo-
rene. Policijske patrole su se razmilele po gradu. Legiti-
misanje bilo kog prolaznika bila je svakodnevna pojava.
Bilo je i privođenja i, uopšte, bilo je opasno izaći na ulicu
bez nekog identifikacionog dokumenta. Centar grada iz-
gledao je stravično. Izlozi lokala i kiosci bili su demoli-
rani, kandelabri, trafike i prozori bili su porazbijani,
parkirani automobili spaljeni ili demolirani... Sve je
ličilo na neuspelu revoluciju.
Krajem zime dogodile su mi se dve jako loše
stvari: kao prvo, teča me je nagovarao da se prijavim na
konkurs za upis u Vojnu akademiju, a kao drugo, otac mi
je javio da mogu da idem ili na matursku ekskurziju ili
na maturski bal, i da biram čega ću se odreći. Što se tiče
prvog, bez obzira što me je teča svakog dana zvao tele-
fonom i jednom čak u uniformi pukovnika došao u dom,
ja sam uspeo da se odbranim od njegovih napada. Rekao
sam mu da ne može na silu da me natera da budem nešto
što me ne zanima i za šta najverovatnije i nisam, jer na-
jzad sam i antitalentovan za sport, a tamo je sport nešto
jako važno, da ne želim da postanem oficir i sačekao da
se konkurs završi. Dobro je da me otac nije napao za
ovo. Što se tiče ovog drugog, odlučio sam da idem na
maturski bal. Bila je to veoma teška odluka.
Dolaskom proleća prestali su da padaju snegovi,
kiše su bile sve ređe i prostor ispred doma opet su zauzeli
brojni beogradski domci: ponovo su se na tom mestu
okupljala stara društva, momci i devojke su se grlili i lju-
154
 Ispovest mizantropa
bili na svakom koraku, obnavljale su se stare i rađale
nove ljubavi... I ja sam tog proleća počeo da osećam ve-
liku prazninu u sebi i potrebu za ljubavlju neke osobe
suprotnog pola; moja duša je vapila za ljubavlju. Ali ni-
sam se više snalazio u društvu mladih ljudi, čije mi poi-
manje života i sveta, i njihove teme razgovora, nije bilo
nimalo zanimljivo. Tada sam prvi put u životu osetio ko-
liko sam se zapravo distancirao od svojih vršnjaka i da,
hteo - ne hteo, ne mogu imati prosečnu devojku. Što se
tiče uslovno rečeno natprosečnih devojaka (a u tu gru-
pu sam svrstao i Magdalenu), one na mene nisu gledale
kao na umetnika, jer nisam pohađao umetničku školu.
Takođe, otkrio sam i nešto što do tada nisam primećivao:
ne umem da se udvaram. Da, ma koliko to izgledalo ne-
verovatno i bilo porazno - bilo je žalosno i tačno. Malo
sam osvežio sećanja i došao do zaključka da nikad, izu-
zev udvaračkog fijaska, koga sam doživeo u sedmom
razredu osnovne škole, kad sam dobio korpu od Marije,
nisam prišao nijednoj devojci. Znao sam da mi nedostaju
pozitivne emocije i da neću biti sposoban, ako ne nikada
a ono na duže vreme, da budem u vezi sa nekom devoj-
kom. Bila je to gorka istina. Uprkos tome što sam već
imao tri devojke, nisam umeo da priđem nijednoj devoj-
ci, upoznam se s njom i povedem običan razgovor, sta-
vim joj do znanja da mi se sviđa i pozovem je da negde
izađemo. I to nije bilo sve. Počeo sam da se pitam zašto
bih ja bilo kojoj ženskoj osobi, osim majci, uopšte bio
potreban. I šta je smisao svog tog trčanja za nečijom lju-
bavlju? I tako sam ja, u cvetu svoje mladosti, polako zat-
varao svoje latice i stavljao katanac na svoje srce, u
kome više nije bilo mesta ni za jednu jedinu devojku, niti
za bilo koga.
155
Jovo Ilukić
Početkom aprila počeo je prolećni raspust. Dom
se zatvarao, domci su odlazili kućama, a ja sam poslednji
put otišao kod tetke Olivere. Ona me je dočekala kao i
uvek. Pitala me je, po ko zna koji put, zašto nisam otišao
kući i pri tom mi rekla da jedva čeka da završim školu.
Na pravoslavni Uskrs, tetka i teča su prvi put zajedno
otišli u crkvu. Najvatreniji komunisti su se polako vraćali
religiji svojih predaka. Tog dana se dogodio oružani inci-
dent na Plitvičkim jezerima, u Hrvatskoj, gde je, kako je
to prikazano građanima Srbije, hrvatska policija napala
neke autobuse u kojima su se nalazili srpski civili i neko-
liko jugoslovenskih policajaca. Tetka je nakon tog doga-
đaja svakog dana histerisala, govoreći da je počeo rat, a
teča da, otkako se ujedinila Nemačka, i u Evropi i u svetu
nastaje pometnja, ali da do rata sigurno neće doći, te da
on to garantuje kao vojno lice. Tog poslednjeg prolećnog
raspusta u mom životu, dok su se moji školski drugovi,
Magdalena i verovatno svi domci maturanti provodili na
ekskurziji, upoznavajući Atinu i Budimpeštu, ja sam mo-
rao da slušam teču kako me kritikuje zbog toga što nisam
pošao njegovim stopama, tetkine crne slutnje, vesti iz
Slovenije i Hrvatske... Na samom kraju raspusta obeležio
sam svoj devetnaesti rođendan, na sebi svojstven način,
u jednoj likovnoj galeriji, pitajući se da li je moguće da
se polako približavam kraju druge decenije života i šta
sam postigao za sve to vreme.
Nakon raspusta, nervirao sam se dok sam od
školskih drugova slušao impresije sa maturske ekskur-
zije. Bio sam umoran i depresivan, osećao sam se bez-
voljno i napustio sam obe školske sekcije. Prolazeći
pored domaca, sa istovremenim osećanjem čežnje i pre-
zira, posmatrao sam ljubavne parove i slobodne devojke.
156
 Ispovest mizantropa
Krajem aprila, za Dan doma, u biblioteci su zablistala
moja najbolja likovna ostvarenja, koja su domci i ostali
posetioci mogli da vide nakon svečane akademije, u ok-
viru koje je i Magdalena održala kraći klavirski resital.
Proždirao sam je pogledom. Te večeri ispred doma sam
sreo Luiđija. Pozdravili smo se kao braća koja se dugo
nisu videla. Tom prilikom sam saznao da mu je pretila
opasnost da nastavi školovanje u Crnoj Gori, jer su rodi-
telji hteli da ga vrate nazad kad je bio izbačen iz doma.
Rekao mi je da stanuje u jednoj maloj sobici, preko reke
Save, na samom kraju grada, da je tokom cele zime bio
sam kao vuk, ako ne računa par lakih devojaka, i da nije
hteo da se pojavljuje u blizini doma dok god je sneg
pokrivao ulice i dok je duvala košava. Obećao mi je da
će češće da navraća, i zbog devojaka i zbog neraščišće-
nih računa sa pojedinim domcima.
Maj je bio moj poslednji školski mesec. Lica
mojih školskih drugova bila su ukrašena izrazima ra-
dosti, tuge i straha: radosti zbog završetka škole, tuge
zbog rastanka sa društvom i straha zbog skorog odlaska
na odsluženje vojnog roka. Izuzev naših koleginica, svi
smo bili vojni obveznici, a u državi je upravo počinjao
građanski rat. Moja generacija, na kojoj su se lomila sva
koplja, provodila je svoje poslednje školske dane u
odvratnom okruženju. Bilo je potrebno toliko muke i
truda, i od strane naših roditelja i od strane nas samih,
da bismo postali zreli ljudi, da bi nas jedan neokomu-
nistički režim jednostavno obukao u uniformu i poslao
u smrt. I tako tih dana nisam razmišljao samo ja, već cela
moja generacija. Trudili smo se, stoga, da na neki drugi
način posmatramo sve ono što se tada događalo u zemlji.
A kad su u slavonskom gradu Vukovaru pale prve žrtve
157
Jovo Ilukić
u borbi između hrvatskih paravojnih formacija i regu-
larne jugoslovenske vojske, kad su na taj grad pale prve
granate i porušile prve kuće, a vojska počela da se po-
vlači iz većeg dela Hrvatske i iz cele Slovenije, ceo Beo-
grad se uznemirio. I teča je otišao na front, a tvrdio je da
neće biti nikakvog rata. Na svakom koraku se osećao
strah, neizvesnost, pa čak i mržnja. Do stanovnika Beo-
grada, Srbije i ostalih delova Jugoslavije, koji su bar na
neko vreme bili pošteđeni ratnih razaranja, stizale su ve-
sti sa tek otvorenih bojišta na kojima su se ljudi zverski
ubijali, sa jedne strane regularna jugoslovenska vojska i
srpske paravojne formacije - četnici, a sa druge strane
hrvatska policija i hrvatske paravojne formacije - ustaše.
Pokušavao sam da shvatim otkud tolika mržnja među
ljudima različitih nacionalnosti, koji su do juče živeli za-
jedno, i pitao se zašto ne mogu da nastave da stvaraju
umesto što počinju da razaraju. Mržnja je sve više plavila
ljudska srca. Obuzimala je čak i one ljude od kojih bi se
to najmanje očekivalo.
Najzad, poslednjeg školskog dana imao sam
samo dva časa, nakon kojih sam sa drugovima izašao u
školsko dvorište gde smo se svi zajedno fotografisali.
Rastanak je bio dug i emotivan. Te večeri je u domu tre-
balo da se održi maturski bal, ali ja u tome nisam hteo
da učestvujem, i zbog toga što nisam sebe smatrao zrelim
čovekom, a i nisam hteo da sretnem Magdalenu. Uveče
sam sa prozora, iz poluprazne učionice, krišom gledao
maturante kako se okupljaju ispred doma. Nisam imao
nameru da siđem do njih, ali sam to ipak učinio kad sam
ugledao Magdalenu. Moja najveća ljubav nikad nije bila
lepša nego tada. Na sebi je imala dugu crnu haljinu, sa
debelom belom prugom iznad leđa i grudi, na kojoj su,
158
 Ispovest mizantropa
kao imitacija, stajale klavirske dirke. Talasasta plava
kosa joj je, kao i uvek, i te večeri padala na, ovog puta,
gola ramena. Videla me je, ali se ponašala kao da me ne
primećuje. Poželeo sam je, bez obzira što sam znao da
je ne mogu imati. Sve ostale devojke bile su obučene u
duge haljine, bile su našminkane i lepše nego ikad, dok
su momci obukli sakoe sa kravatama. Oko jedan čas na-
kon večere ušli su u trpezariju, koja je u međuvremenu
dovedena u red. Ja sam se tada povukao u atelje. Ugasio
sam svetlo, nervozno šetao od zida do prozora i razmi-
šljao o Magdaleni. Sačekao sam da dežurna učenica za-
ključa vrata na ženskom spratu i tek onda upalio svetlo.
Bila je to prva i poslednja noć koju sam proveo u ateljeu.
Do ranog jutra, dokle je trajao taj mini maturski bal, sli-
kao sam Magdalenin portret. Slikao sam temperama na
dasci, kako bih završio sliku do ranih jutarnjih časova.
Radio sam neverovatno brzo, kao da sam bio hipnotisan.
Narednog dana nisam spavao sve do povečerja. Mag-
dalenu sam video tek posle večere. Nosila je onu istu
haljinu, u društvu svojih cimerki maturantkinja. Nije me
primećivala.
Par dana kasnije usledio je i moj maturski bal.
Obukavši dosta skupo odelo, koje sam kupio novcem što
mi je majka poslala, krišom, da otac ne zna, pozdravivši
se sa cimerima koji su mi poželeli sreću, te večeri sam
se taksijem zaputio prema najnovijem i najluksuznijem
hotelu u gradu. Izašavši iz automobila, sreo sam se sa
profesorima i maturantima koji su izgledali lepše nego
bilo kada u protekle četiri godine. Neke devojke nisam
ni prepoznao, jer su, sa svojim frizurama namenjenim za
samo jedno veče i uglavnom iznajmljenim luksuznim
haljinama, izgledale kao prave dvorske dame. U holu ho-
159
Jovo Ilukić
tela, po ulasku, dočekali su nas konobari sa aperitivom i
fotografi koji su ovekovečili najradosniji trenutak u na-
šim životima. Ušli smo u banket salu i zauzeli svoja me-
sta. Usledili su maturski ples i govori direktora hotela i
direktora obe škole, posle čega je počela proslava. Uz
raznovrstan i luksuzan izbor jela i poslastica sa švedskog
stola, i svih vrsta alkoholnih i bezalkoholnih pića, išla je
i dobra muzika. Ubrzo je na podijumu za ples nastala
takva pometnja da se nije znalo ko je s kim i ko šta radi.
Mladi profesori plesali su sa maturantkinjama, dok po-
jedine profesroke nisu izlazile iz zagrljaja maturanata. I
dok su se svi zabavljali, meni je bilo dosadno. Nenavi-
knut na zabave i proslave, sedeo sam za stolom sve do
duboko u noć i, na zaprepašćenje svih prisutnih, u mali
blok crtao enterijer banket sale. Pred kraj bala izašao sam
na podijum i svega nekoliko minuta plesao sa nekom de-
vojkom iz druge škole. Tada se već sve bilo izobličilo. I
profesori i maturanti bili su pod jakim dejstvom alko-
hola, jedni drugima su sipali vino u čaše i nazdravljali
sve do jutra. Na kraju smo svi izašli iz hotela i, dok su
se pospani profesori uputili kućama, rasejali se po gradu.
Većina maturanata je krenula u potragu za novim mes-
tom za zabavu. Napolju je padala sitna kiša i svima nam
smetala. Ja sam se potpuno sâm peške zaputio prema
domu. Ne znam šta sam time hteo da dokažem samom
sebi.
Nakon što sam najnižom mogućom ocenom po-
ložio ispit zrelosti, odnosno ostao infantilni klinac, počeo
sam intenzivno da se pripremam za maturski ispit i za
upis na fakultet. Ovo drugo mi je bilo daleko važnije.
Vaspitaču Peri vratio sam ključeve od ateljea, zahvalivši
mu se za dve divne godine tokom kojih sam se bavio
160
 Ispovest mizantropa
umetničkim radom u toj prostoriji. Potpuno sam se osa-
mio, samo sam se uveče nakratko sretao sa Luiđijem.
Dva dana pred kraj regularne školske godine poslednji
put u životu sam video Magdalenu. Prošla je pored Lui-
đija i mene ne primetivši nas. U trenutku mi se učinilo
kao da krije svoje lice, kao prvi put kad sam je ugledao,
lice koje nikada više nisam video.
Završivši školu i dobivši diplomu, bio sam spre-
man za prijemni ispit. Budući da sam imao jako malo
novca, pozvao sam roditelje i saopštio im da želim i na-
meravam da se upišem na fakultet, i da mi je potrebna
njihova finansijska podrška. Kao i uvek, slušalicu je po-
digao otac i predložio mi da dođem kući, gde ćemo o
svemu da porazgovaramo. Meni se nije išlo kući, ali
nisam imao nikakvu drugu alternativu. Poslednjeg dana
regularne školske godine napustio sam dom. Na ulici
sam sreo najmlađu Magdaleninu cimerku, devojku koja
nas je upoznala, i iz radoznalosti je pitao gde je ona. Od-
govorila mi je da je Magdalena otišla u Beč, zbog upisa
na Muzičku akademiju. Čuvši to, osetio sam koncent-
ričan bol u želucu. Krenuo sam kod tetke Olivere, nena-
javljen, ali je nisam zatekao kući. Čekao sam je dva sata.
Nije je bilo. Potpuno slomljen, vratio sam se u centar
grada i seo u popodnevni voz za Nikšić. Bio sam udu-
bljen u misli i gotovo da nisam ni primetio da je voz
krenuo sve dok kroz prozor nisam ugledao televizijski
toranj na najnižoj srpskoj planini.
Prvog dana leta, pre izlaska Sunca, vratio sam se
u svoj rodni grad. Nisam osećao prestanak nostalgije,
kao što to oseća većina ljudi po povratku u svoj zavičaj.
Naprotiv. Sa istovremenim osećajem radosti, zbog kraja
školovanja, i nemira i nelagode, zbog neplaniranog pov-
161
Jovo Ilukić
ratka, stigao sam kući i probudio roditelje. Oni su me
dočekali bez radosti sa kojom se obično dočekuje neki
član porodice koji je dugo bio odsutan. Majka me je bez-
voljno gledala. To me je zabrinjavalo i pomalo plašilo.
“Stigao si”, rekao mi je otac kad me je ugledao. “Baš do-
bro što si stigao. Našao sam ti posao.” Nasmejao sam se,
začuđen što mi nisu čestitali na položenoj maturi. Pomi-
slio sam da je u pitanju neka šala, ali kad sam primetio
da je majka ozbiljna i ja sam se uozbiljio. Obratio sam
im se, izrazivši želju za nastavkom školovanja. Situacija
je sa moje tačke gledišta bila veoma hitna, jer je do upisa
na fakultete preostalo još svega nekih nedelju dana. Maj-
ka nije imala ništa protiv toga. Ali otac ju je grubo odgur-
nuo od sebe rekavši joj: “Marš! Kučko jedna švapska!
Ti se ništa ne pitaš!” Bio je to prvi put da sam ga čuo ka-
ko mi vređa majku i dokaz više da ljubav ne postoji. Čuo
sam da je postao nepodnošljiv otkako je otišao u penziju,
ali nisam znao da to izgleda ovako nekako. Iznenadilo
me je to što ju je prozvao na nacionalnoj osnovi. Nisam
to očekivao od njega. “Ona se ništa ne pita, je li?!”, na-
stupio sam ja. “A ti se pitaš?!” - “Ja se pitam i neću više
da te izdržavam! Stekao si zanimanje, zaposli se i izdr-
žavaj sam sebe!” U tom trenutku svi moji dečački snovi
srušili su se kao kula od peska. Izgubio sam kompas i
prestao da planiram svoju budućnost. Nisam imao name-
ru da se sukobim sa ocem, ali naš razgovor se neizo-
stavno pretvorio u sukob između autoritarnog oca i
upravo pobunjenog sina. Majka se uglavnom držala po
strani. Ja sam bio uporan, smatrao sam da treba da studi-
ram i pokušavao da dobijem podršku od roditelja. Ali
nije vredelo. Otac je bio još uporniji. On je hteo, preko
nekog svog poznanika, da me zaposli u vatrogasnu poli-
162
 Ispovest mizantropa
ciju. Već uveliko je isplanirao moju budućnost. Namera
mu je bila da se nakon odsluženog vojnog roka zaposlim
kao vatrogasac, zatim da se odvojim od njih, da iznaj-
mim stan u svom rodnom gradu, oženim se, zasnujem
porodicu i živim kao sav normalan svet. Ja sam to doži-
veo kao veliki udarac na moju ličnost, maltene kao očevu
zaveru. Da sam hteo da se zaposlim u Nikšiću zašto bih
se onda školovao u Beogradu? Još da radim u policiji. A
ako me otac već tera od kuće, da iznajmim stan i plaćam
stanarinu, i ako već moram da budem podstanar - onda
mogu da se zaposlim i živim u bilo kom gradu. Zašto bih
se vezivao za sredinu koju ne podnosim? A što se tiče
porodice, možda neću ni da je osnivam. Ne moraju svi
ljudi da budu roditelji i da spadaju u taj normalan svet.
Ako ne mogu da nađem devojku kao što je bila Magda-
lena onda mi ne treba nijedna. Zašto bih onda stupio u
brak?... Sve su mi ove misli prostrujale kroz glavu brzo
kao munja. Bili su to moji argumenti. Svađao sam se sa
ocem sve do ranog prepodneva, pa i duže. Prvi put nakon
babine smrti svađa u našoj porodici potresla je gotovo
celu zgradu i verujem da je probudila mnoge stanare.
Majka nam je u međuvremenu spremila doručak. Svađali
smo se i za stolom. “Jedeš ka’ ala!”, otac mi je brojao
zalogaje. “Ranije nijesi toliko jeo!” To me je strahovito
uvredilo. Odlučio sam, posle doručka, da štrajkujem gla-
đu do ispunjenja mog jedinog zahteva - da nastavim ško-
lovanje. “Nikad u životu se neću zaposliti u ovom
gradu!”, bio sam kategoričan. “Neće biti po tvome! I ni-
kada neću biti vatrogasac!” Bio je to moj zvaničan stav.
Povukao sam se u svoju sobu i tu proveo ostatak dana.
Uz muziku Riharda Vagnera uznemireno sam šetao od
zida do prozora. Tom prilikom mi je svašta padalo na
163
Jovo Ilukić
pamet. Bile su to uglavnom crne misli. Plašio sam se naj-
goreg: da prilično dugo ostanem sa roditeljima. Bilo mi
je jako teško. Plakalo mi se, ali nisam mogao da plačem.
Bio sam, u isto vreme, i dete i zreo muškarac. Divljao
sam sve do večeri. Tada me je pobedila glad. Bacila me
je u postelju. Gladan i iscrpljen, utonuo sam u san tek
iza ponoći.
Sutradan, kući se vratila sestra Gordana. Rodi-
telji su je lepo dočekali. “Ko je moje dijete?”, pitao ju je
otac čim je ušla u stan. “Ja, nego ko!”, odgovorila je ona
skočivši mu u zagrljaj. Crnogorci i Hercegovci su poz-
nati po tome što ne vole žensku decu. Ali moj otac je bio
izuzetak. U stvari, želeo je da ja mislim kako je on izuze-
tak i to mu je pošlo za rukom. Takođe je hteo i da me
učini ljubomornim. Pohvaljivao je svoju kćerku, nazivao
je svojim dragim detetom, muzičkim talentom, najbo-
ljom učenicom u svojoj klasi... “Ti si moje pravo dijete,
naše gore list, moje crno oko”, govorio je on. “A ne ovaj
ludak što mi gliba obraz na svakom koraku. Sramota me
je što nosi moje prezime.” Ona je to koristila. Žensko
kao žensko, umiljavala se i ocu i majci. Nju još uvek ni-
ko nije primoravao da radi nešto za šta jednostavno nije.
Kako ću ja biti vatrogasac kad nisam sportista i nisam
spretan kao ljudi koji su se bavili sportom od malih
nogu? Nije mu vredelo objašnjavati. Ona je uz to poha-
đala umetničku školu i usavršavala svoj talenat. I najzad
je uspeo da me učini ljubomornim, govoreći kako je ona
umetnica a kako sam ja propalica. “Ja sam talentovan za
slikanje!”, reagovao sam, ne mogavši više da podnesem
njegove uvrede. “I ja bih mogao da budem umetnik!” -
“Vidi budale! Umišlja da je slikar! Jado moj, sa školom
koju si završio možeš samo da uzmeš ašov u ruke i da
164
 Ispovest mizantropa
kopaš kanale! No ja ti nudim da budeš gospodin. Da sje-
diš u kancelariji i primaš platu. Da budeš vatrogasac.”
Sestri to nije bilo zanimljivo, pa je ili sedala za klavir,
ili bi izlazila iz stana. Napolju je bio lep dan, ljudi su uži-
vali u blagodetima života, a ja sam se svađao sa ocem,
zatvoren u stanu, i gladovao. Da bih koliko-toliko utolio
glad pio sam mnogo vode. To me je dotuklo. Krajem da-
na bio sam već toliko slab da nisam mogao da stojim na
nogama. Majka me je preko dana molila da ručam, a
uveče da večeram, lijući pri tom krupne suze. Ali ja sam
bio surov, užasno sam povređivao i nju i sebe. Rekao
sam joj da ću da jedem tek kad budem dobio čvrste ga-
rancije da će mi biti omogućeno da studiram, jer nisam
imao novca čak ni za kartu za voz. Ali majka mi ništa
nije mogla obećati i naša agonija se nastavljala. Bilo mi
je krivo što majka plače, ali nisam mogao da je sažalje-
vam. To jednostavno nisam umeo, jer više nisam imao
nijednu hrišćansku osobinu. Nisam sažaljevao čak ni sa-
mog sebe, iako sam se izvijao od bolova, jer to nije imalo
nikakvog smisla. Uništavao sam sâm sebe, ali nisam ni
mogao ni hteo da dozvolim da bude onako kako otac
hoće.
I narednih dana sam štrajkovao glađu. Ležao sam
u krevetu, slušao klasičnu muziku i očekivao da otac pri-
hvati moje uslove. Mučile su me glavobolje, stomak me
je toliko boleo da sam se bojao da mi utroba ne pukne,
ruke i noge su mi se povremeno tresle, osećao sam kako
mi krv struji kroz žile, srce mi je ubrzano kucalo... A vre-
me je odmicalo. Svaki dan mi je bio veliki gubitak i
jedna šansa manje. Sve ovo nimalo nije pogodilo oca.
On je živeo svoj penzionerski život, družio se sa svojim
vršnjacima, a u stanu vikao na moju majku, upadao u
165
Jovo Ilukić
moju sobu i pokušavao da me natera da se, nakon vojske,
zaposlim tamo gde on hoće. Uz sve to me je strahovito
vređao govoreći mi kako je bolji i obrazovaniji od mene,
kako je imao blistavu karijeru, proputovao dosta zema-
lja, bio šef desetinama i stotinama građevinskih rad-
nika... “Štrajkuješ glađu, je li kukavče?!”, govorio bi na
kraju. “Što se mene tiče nemoj nikada više jesti! Lezi tu
i truli!” Da li je to bila njegova želja ili je to rekao samo
onako, to ne znam, ali znam da je upravo to radio. Za tri-
četiri dana bio sam toliko slab da nisam mogao da usta-
nem iz kreveta. Molio sam se bogu da umrem, ali
molitve mi nisu bile uslišene. Nalazio sam se, tako bar
mislim, na granici između života i smrti. Umreti je bilo
isto toliko teško koliko i vratiti se u život. Mada sam bio
uporan, shvatio sam da to nikuda ne vodi, jer otac nije
menjao svoj stav. “Neka ga!”, rekao je majci petog dana
nakon što sam prestao da uzimam hranu. “Pusti ga, neće
on još dugo!” Ovo me je razbesnelo. Odmah sam se pre-
jeo i još više pogoršao svoje zdravstveno stanje. Sa teš-
kom mukom sam se oporavljao sve do kraja meseca, kad
sam ustao iz kreveta. Nažalost, otac je dobio prvu bitku:
nisam konkurisao za upis na fakultet.
Početkom jula sestra je sa nekoliko drugarica
otišla na more u Budvu. Roditelji i ja, međutim, nismo
mrdali iz Nikšića. Tada sam izašao iz stana po prvi put
nakon povratka kući. Uputio sam se u vojni odsek, gde
sam tražio da što pre budem upućen na služenje vojnog
roka. Učinio sam to u vreme žestokih oružanih sukoba
u Hrvatskoj, ne obazirući se na to, samo da bih što pre
napustio roditeljski dom. Dobivši uveravanje da ću u de-
cembru postati vojnik, vratio sam se kući. Usput sam
prošao pored nekih meštana koji me nisu poznavali.
166
 Ispovest mizantropa
Neke dve devojke su tom prilikom, ugledavši me, izgo-
vorile: “Koji li je ovaj?” Zbog toga sam dvadeset nared-
nih dana proveo u stanu, bez obzira što je vani bilo lepo
vreme. Otac me je dočekao “na nož” kad je saznao da
sam se prijavio u vojsku: “Svi pametni momci bježe od
vojske, a on navalio! Idi u vojsku! Dabogda poginuo u
Hrvatskoj!” - “Poginuću ako treba!”, odbrusio sam mu.
“Ali neću da se zaposlim u ovom gradu!” Bila je to moja
konačna odluka, neka vrsta odbrane od očevog pritiska.
Nisam imao drugog izbora nego da istrajem. Nije mi bilo
jasno šta ću kad se vratim, ako se uopšte vratim, jer iz
situacije u kojoj sam se nalazio nije bilo izlaza. Da sam
kojim slučajem tog leta tražio posao izvan svog zavičaja,
morao bih da iznajmim stan, pa da se zaposlim, ali ni je-
dno ni drugo nije bilo izvodljivo; prvo, zbog nedostatka
novca, a drugo, zbog administrativne procedure oko pro-
mene prebivališta. Dakle, bio sam upućen na to da če-
kam decembar, a to je bilo predaleko.
Odlučio sam da svoj život dovedem u red. Spa-
vao sam oko šest časova dnevno, i to kad bih stigao, a
za ostalo vreme sam slikao. Majka me je snabdevala pri-
borom za slikanje i donosila mi hranu u sobu. Iz te pros-
torije sam izlazio jedino kad sam morao, a iz stana
jednom ili dvaput mesečno. Minimalni razmak između
dva izlaska bio je devet dana, a maksimalni ni manje ni
više nego dvadeset i tri dana. Taj moj fanatizam bio je,
u stvari, bekstvo od očevih pritisaka i neprihvatanja od
strane sredine. Slikao sam temperama na hamer, karton
ili dasku, uz zvuke klasične muzike. Bio sam užasno
uznemiren. Iščekujući decembar razmišljao sam samo o
vojsci. O vremenu posle toga uopšte nisam mislio. Takvo
moje ponašanje nije se svidelo ni ocu ni majci, no reago-
167
Jovo Ilukić
vao je jedino otac. Upadao mi je u sobu, pitao me šta će
biti sa mnom, i, ponekad mi uputivši poneku pogrdnu
reč, pokušavao da me istera napolje. Bio sam preterano
usamljen. Čini mi se da nikad u životu nisam bio usam-
ljeniji.
Tog leta sam imao neobično društvo. Bili su to
gradski golubovi, slobodne ptice koje su mi dolazile na
prozorski banak. Sprijateljio sam se s njima tako što sam
ih hranio mrvicama hleba. Često sam imao prilike da
posmatram kako se otimaju oko nekoliko mrva, kako se
tuku kljunovima i kako gaze jedni druge. Svaki trenutak
njihovog života, osim kad bi spavali, bio je obeležen po-
tragom za hranom: jeli su i praznili se istovremeno. Pro-
šla su vremena kad su ih sujeverni ljudi klali i spaljivali
na oltarima misleći da tako odaju počast bogu. Sada,
kada više niko ne kontroliše njihov broj, okupirali su sve
gradove i žive zajedno s ljudima, i smetaju im, sa bićima
od kojih su mnogo nastradali, i od kojih i dan-danas stra-
daju, ali bez kojih izgleda ne mogu. Svi su bili grabljivi
i sebični, ali koliko sam primetio i verni svojim bračnim
drugovima. Čuo sam jedan savet ljudskom ološu koji
puca na ptice da to ne čine, jer ako ubiju jednu pticu da
će ona druga ostati bez partnera do kraja života, zbog to-
ga što ptice žive u braku, odnosno u paru. Nekada sam
ih, kao malo dete, maltretirao i mučio, a kad sam odra-
stao družio sam se sa njima.
Kako su dani odlazili u nepovrat osećao sam sve
veći strah: plašio sam se da ne poludim. Sve što sam ra-
dio vodilo me je ka tome. Sâm način mog života bio je
jedna vrsta ludila. Sestra, koja se prvih avgustovskih da-
na vratila sa mora, počela je da me izbegava, govoreći
mi da sam manijak. Pre toga je pokušavala da me upozna
168
 Ispovest mizantropa
sa nekim svojim drugaricama, koje su se raspitivale za
mene, ali je odustala kad je shvatila da nema nikakve
šanse da me vrati na stari kolosek. Zato je odlučila da
me izbaci iz svog života, da što manje vremena provodi
u stanu, a što više u izlascima i prvim ljubavnim sastan-
cima. Lagala je drugarice govoreći im da sam otišao ov-
de ili onde, i da tražim posao u nekom drugom gradu.
Jedino me je majka razumela, jer je i ona uglavnom bila
sama. Iako je samoća za većinu ljudi nešto najgore i naj-
strašnije, za nju je samoća bila božji dar. Ona je u samo-
ći, tako je barem govorila, mogla da pronikne u sebe, da
razmišlja o svojoj prošlosti i sadašnjosti, o svojim uspo-
nima i padovima, o svojim uspesima i neuspesima, i da
na osnovu tog iskustva planira budućnost. I sve je to po-
kušala da prenese na mene.
Ali nije me mučila samo usamljenost. Potresala
me je, kako sam je nazvao, i kriza odrastanja. Imao sam
devetnaest i po godina, a nisam znao da li sam odrastao
čovek ili sam još uvek dete. U meni se vodio pravi rat,
kao da su se sukobila dva duha koja su stanovala u mom
telu. I pri tom je jedan predstavljao mladog i nezrelog, a
drugi odraslog i zrelog Danila. Ne mogu rečima opisati
kako sam se osećao. S jedne strane želeo sam da se pono-
vo igram kockicama, a sa druge strane da se zaposlim i
osamostalim, i izlazim i vodim ljubav s devojkama, kao
što su to radili gotovo svi moji vršnjaci. Ovo poslednje
me je najviše pogađalo. Iz dana u dan osećao sam sve
jači i jači seksualni poriv. Borio sam se protiv sopstvene
ne male seksualnosti koliko god sam mogao, jer sam mo-
rao. Često sam sa prozora svoje sobe posmatrao devojke
sa požudom u srcu i duši. Podsvesno sam želeo da imam
devojku i sve ostalo što ide uz to, maštao o nekoj ideal-
169
Jovo Ilukić
noj devojci, leteo od oblaka do oblaka, ali čim bih se
setio Magdalene padao sam u očajanje. Moj oskudni ro-
mantični svet tada bi se rušio kao kula od karata. Bio
sam potpuno svestan svoje trenutne situacije. Znao sam
da ne mogu da imam nijednu devojku iz svog zavičaja.
Za to je postojao čitav niz razloga: takva devojka bi vero-
vatno želela da upozna moje društvo i moje roditelje, da
me upozna sa svojim društvom i svojim roditeljima, da
dolazi kod mene i vodi me kod nje, što je bilo potpuno
neizvodljivo. Ne, nisam se stideo svojih roditelja intelek-
tualaca, stideo sam se sebe, jer nisam imao društvo, nig-
de nisam pripadao i bio sam niko i ništa. Sve moje
dotadašnje devojke nisu bile iz mog zavičaja, njih dve
čak ni iz mog naroda, a ljubav nam se događala daleko
od kuće i roditelja. Jednostavno, nisam mogao da priu-
štim sebi takav luksuz da bilo ko pokazuje prstom na me-
ne i kaže: “Vidi, onaj ide sa onom.” Taj seksualni poriv
me je strašno zamarao. Iz dana u dan bio sam sve slabiji
i slabiji.
Poslednjeg dana raspusta roditelji su moju sestru
ispratili na voz. Ona se vraćala svojim obavezama, svom
muzičkom obrazovanju u glavnom gradu Crne Gore. Na-
dao sam se da ću nakon njenog odlaska biti nešto mirniji,
ali sam se prevario. Već dva dana kasnije otac me je na-
pao kao nikad do tada. “Nijesam htio ništa da te pitam
dok je Gordana bila ovdje”, rekao mi je pošto mi je upao
u sobu. “No, kad ćeš ti u vojsku?! Neki su momci dobili
pozive za septembar.” - “Polovinom decembra”, glasio
je moj odgovor. On je pobesneo. Stavio mi je do znanja
da više ne može da me izdržava i da me gleda kako se-
dim u stanu i ludujem. Pale su i teške reči. Izvređao me
je po propisu. Nazvao me je austrijskim kopiletom, umi-
170
 Ispovest mizantropa
šljenim slikarom, ludakom i manijakom, zatvorenikom,
parazitom i propalicom. Razgovor koji je potom usledio
bio je potpuno besmislen. “Kukavico jedna!”, vikao je
na mene. “Momci odlaze na front, da brane domovinu,
a ti šetaš po sobi i maštaš!” - “Bolje bi bilo da studiram
nego da idem u rat!” - “Nađi posao, radi i studiraj!... Mo-
žda ti je tako suđeno!...” - „Šta je suđeno?!... Otkad vi
komunisti verujete u te hrišćanske nebuloze?!... Suđe-
no?!...” - “Ne možeš pobjeći od sudbine!” - “Šta ako je
meni suđeno da budem ubica?!”, besneo sam ja. “Neka
viša sila mi je predodredila da ubijem deset ili sto ljudi i
ja to učinim! A onda me ta sila poziva na odgovornost!
Nikad neću da verujem u te gluposti!” - “Ma prevaspi-
taće tebe vojska!” trijumfovao je otac. “Bićeš ti manji
od makovog zrna! Promijenićeš se i postaćeš vatroga-
sac!” - “Nikad neću biti vatrogasac! Neću iz inata!” -
“Inat je loš zanat!” - “Inat je jedini način da čovek ostvari
svoj život i da ne učini ono što drugi ljudi žele da on
učini, a oni obično žele da on propadne!” - “Ma šta pri-
čaš?! Nijesi ti filozof!” - “Mogao sam da budem arhi-
tekta, ali ti mi to nisi dozvolio! Nikada ti to neću
oprostiti!” - “Nećeš ti dobro proći u životu!” - rekao mi
je tada i bacio kletvu na mene - “Dabogda ti sve u životu
bilo naopako!” - “Dabogda ti se svi unuci rodili mrtvi!”,
odgovorio sam mu bez ustezanja. Moj sujeverni otac je
pocrveneo od besa: “Glibu jedan! Ti ćeš meni da se sup-
rotstaviš!” Opalio mi je nekoliko šamara, udario me pes-
nicom u bradu i oborio me na pód. Ja sam se sklupčao,
kao nekad kad sam bio mali, a on me je išutirao kao vre-
ću. Nisam ni pokušao da mu pružim otpor. I to mu nije
bilo dovoljno, nego mi je demolirao sobu, razbacao sve
osim nameštaja i, što me je posebno pogodilo, izgazio
171
Jovo Ilukić
mi sve slike. Majka je tada bila na poslu i nije imao ko
da nas razvadi.
I narednih dana otac me je napadao. Iritirala ga
je sama moja pojava. Šta god da sam radio on je to kri-
tikovao. A imali smo puno vremena na raspolaganju.
Majka nas je smirivala kad je bila kući, a kad je bila u
školi ja sam morao da zaključavam vrata od sobe. Pone-
kad se dešavalo da majka, dok je držala privatne časove
klavira, u dnevnoj sobi vežba sa klijentom, a da se otac
i ja prepiremo u mojoj sobi ili predsoblju. Tada se iz na-
šeg stana daleko mogla čuti klasična muzika, kao i očev
i moj glas. Svi moji susedi znali su da se ja nalazim u
stanu i da retko izlazim vani. Ocu je to naročito smetalo.
“Stoko jedna!”, vikao je na mene. “Svi znaju da si zatvo-
ren u kući! Sramota me je da bilo kome kažem da si mi
sin!” - “Ja nisam zatvoren!”, odgovarao sam. “Moj duh
je slobodan. Ja mogu da živim i u Njujorku i na Himala-
jima, i da živim u svom svetu stvarajući umetnička dela.”
- “Ma kakva umjetnička djela?! To nijesu slike no glib i
litalina!” Tražio je sitnicu da bi se sukobio sa mnom. I
tako se ponašao prilično dugo. Bio je miran samo kad je
sestra dolazila kući, dakle svake druge ili treće sedmice.
Ono što je posebno zanimljivo jeste činjenica da je naj-
agresivniji bio u vreme punog Meseca.
I tako sam ja, izolovan od sveta, provodio posle-
dnje letnje i prve jesenje dane te ratne 1991. godine. U
Vukovaru, podeljenom srpsko-hrvatskom gradu, vodile
su se krvave borbe. U tim borbama nastradalo je nekoli-
ko Nikšićana, a među njima i jedan momak iz mog su-
sedstva. Počeli su i napadi na Dubrovnik. Država se
raspadala, neki moji vršnjaci otišli su u vojsku, a ja sam
u svom tom haosu trpeo očeve napade i čekao vojni
172
 Ispovest mizantropa
poziv kako bih krenuo njihovim stopama. Nosio sam se
mišlju čuvenog mađarskog pesnika i revolucionara, Šan-
dora Petefija, da je bolje poginuti na bojnom polju nego
trunuti i umreti u postelji. Bio sam spreman, ako treba, i
da idem u rat, samo da budem što dalje od oca. I kad bih
otišao u rat, to ne bih učinio iz patriotskih razloga, već
zbog toga što sam bio usamljen i očajan. Usamljeni ljudi
su obično slobodni kao ptice na grani, nikome ne pod-
nose račune i niko im ne nameće svoju volju. Ali ja ni-
sam bio slobodan, već u svakom smislu bio zavisan od
svojih roditelja. Nisam imao pravo da odlučujem, da stu-
diram i da se usavršavam, da se zaposlim, pa čak ni da
slikam. Svoju ruiniranu sobu nisam hteo da sređujem.
Želeo sam, barem na neko vreme, da pred sobom imam
predstavu očevog nerazumevanja, kao i njegove bezob-
zirnosti i surovosti prema meni. Vagnerova muzika, koju
sam redovno slušao, u meni je budila bes i podgrevala
deo moje ratničke krvi. Gledajući svoje umorno i od ne-
izlaženja požutelo lice u ogledalu, oči utonule duboko u
lobanju i podočnjake urezane u kožu, zaključio sam da
sam dotakao samo dno života i da nikome nisam potre-
ban. Koliko mi je poznato, svaki iole normalan čovek
želi da voli i bude voljen, da oseća da je nekome potre-
ban, samo mazohisti i mizantropi uživaju u tome da budu
odbačeni i povređeni, i da sami sebe povređuju, da budu
svoji sopstveni tamničari, a da ključeve od te tamnice
daju nekome ko ih navodi na to da sami sebe povređuju.
A ja sam upravo to činio samom sebi.
Kako su dani prolazili, dugo skupljani bes u meni
prerastao je u pravi otpor prema svemu što me okružuje.
Nisam više bio u stanju da se kontrolišem. Bio sam uzne-
miren, nervozno sam šetao po svojoj sobi i, pun besa,
173
Jovo Ilukić
razmišljao kako da se oslobodim sopstvenog zla. Počeo
sam da mrzim oca, pa čak i majku koja me nije kinjila.
U svakoj mojoj nesreći u mom dotadašnjem životu rodi-
telji su imali značajan udeo. Te jeseni, međutim, situacija
je bila znatno ozbiljnija, jer ja sam imao devetnaest i po
godina. Da su i ostali moji vršnjaci živeli kao ja, ili da
sam bio rob ili gladijator u Starom Rimu, možda mi sve
to i ne bi tako teško padalo. Ali sama činjenica da živim
u Evropi, u dvadesetom veku, inspirisala me je duhom
pobune. Sobni zidovi iz mene su izvukli svu pozitivnu
energiju, tako da sam se osećao kao starac. I mada prema
ljudskom rodu nikad nisam gajio neka posebna osećanja,
ponajmanje ljubav, sve više sam mrzeo ljude. Počeo sam
da prezirem čovečanstvo i sve ono što je ljudsko. Niko
ne može ni zamisliti kakve su mi se sve slike odmotavale
ispred očiju i kakve su mi zle misli i namere padale na
pamet. Kad je čovek sâm, onda najbolje može da upozna
tamnu stranu svoje ličnosti, svoje demonske osobine za
koje možda ne bi ni poverovao da ih uopšte poseduje. U
meni se upravo budila jedna ličnost demonske prirode
koja je mogla da opravda sva zverstva počinjena od stra-
ne ljudi u njihovoj kratkoj istoriji. Budući da je otac sa-
mo mene nazivao stokom, a da su političari tim imenom
oduvek oslovljavali narod, pa i čitave narode, a pošto
sam ja već uveliko bio otpadnik od dva najratobornija
evropska naroda, racionalno sam zaključio da ja ipak ni-
sam stoka. Tu su “titulu” mogli da ponesu, i nosili su je,
samo oni ljudi koji brinu o tome šta ko misli ili govori o
njima. Magdalena je bila u pravu: u mom telu su stano-
vala dva duha - jedan anđeo i jedan demon. Pobedio je
demon. Moja bolesna psiha držala me je u paranoidnom
stanju i rađala sumanutu želju za osvetom. Dok sam po-
174
 Ispovest mizantropa
hađao školu uvek sam školsku torbu nosio na desnom
ramenu i zato mi je desno rame nešto više od levog; uz-
diglo se suprotstavljajući se teretu. U srednjoj školi pro-
učavao sam statiku i naučio da je sila reakcije uvek nešto
malo jača od sile akcije. Bio sam siguran da to pravilo
važi i u ljudskom životu.
Nije prošlo mnogo vremena i ja sam postao “Vi-
tez Osvetnik”, kako sam sâm sebe nazvao. Tog dana po-
kupio sam sve svoje polomljene slike, izneo ih na terasu
i zapalio ih na roštilju. Te večeri sam izašao u grad i za-
palio ni manje ni više nego šezdeset i šest kontejnera
punih smeća. Dok sam podmetao požare fanatično sam
šaputao samom sebi: “Uništiću vatrogasce!” Iako je bilj-
ni svet polako odlazio u stanje hibernacije, suvo lišće pa-
dalo sa gotovo ogoljenih grana, divlje, pripitomljene i
civilizovane životinje živele su kao i do tada. Život je
bujao svuda oko mene. Pored mene je prolazilo mnoštvo
mladih ljudi. Bio je vikend i oni su izlazili u provod.
Momci i devojke, pripadnici najgore životinjske vrste na
našoj planeti, trošili su svoju mladost bolje od mene:
voleli su i bili su voljeni. Gledao sam ih sa prezirom.
Sreo sam i neke svoje drugove iz osnovne škole, ali sam
ih vešto izbegao. Vratio sam se u svoju stambenu zgradu
i popeo se na njen vrh. Sa balkona, iz centra drugog po
veličini grada u Crnoj Gori, pružao mi se pogled na sve
četiri strane sveta. Moj rodni grad pokrili su pravi oblaci
gustog dima, koji se uzdizao iz svih gradskih naselja.
Tako su svake noći goreli Vukovar i Dubrovnik, i još
neki hrvatski gradovi, samo što su se tamo čuli pucnji, a
ovde graja zaljubljenih sa gradskog korzoa. Miris zapa-
ljenog smeća uvukao se gotovo u sve ulice i kvartove,
pa čak i u park, a nisu bili pošteđeni ni stanovi na kojima
175
Jovo Ilukić
su bili otvoreni prozori. Nedugo nakon toga čuo sam
sirene i na ulicama ugledao plava štop-svetla. Neko je
pozvao vatrogasce, koji su žurili da pomognu građanima.
Ne bi me čudilo da su imali na desetine telefonskih pozi-
va. Sa ulice se čula galama, a sa druge strane, u dvorištu
moje stambene zgrade, nekoliko huligana je u prolazu
psovalo majku piromansku onome ko je izazvao sav taj
haos. Jedan glas je viknuo: “Pali-i-i!” A ja sam sve to
gledao, slušao i bezočno se cerio. Bila je to, na neki na-
čin, moja prva pobeda nad svima onima koji su me pro-
gonili otkako sam prohodao. Trebalo mi je još da bih
pobedio oca. Opijen nekim mističnim zanosom, vratio
sam se u stan. “Gdje si ti do sada?!”, dočekao me je otac.
“Otkad ti izlaziš u grad?!” Nisam mu odgovorio. Napao
me je, kao i obično, govoreći mi da još uvek zavisim od
njega i da moram da mu podnosim račune. Pošto nisam
hteo ni da progovorim, udario mi je šamar. I tada se do-
godilo nešto što on ni u najgorem snu nije mogao ni da
zamisli: ošamario sam i ja njega. Odmah je skočio na
mene. Počeli smo da se rvemo. To je trajalo nekoliko mi-
nuta, dok se on nije umorio i bio poražen. Zavrnuo sam
mu ruku, uhvatio ga za vrat i zapretio mu da ga neću
pustiti sve dok mi ne bude obećao da više neće da me
izaziva. “Ana, zovi policiju!”, vikao je. “Strpaću ja tebe
u zatvor ili u ludnicu! Stoko jedna!” On je pričao svoju
priču, a ja svoju. Pregovarali smo dobrih desetak minuta.
Kad mi je najzad dao obećanje i reč, a u Crnoj Gori se
reč poštuje, pustio sam ga. “Šta sam ja doživio!”, izgo-
vorio je ustavši sa poda. “Da se moj ispljuvak iživljava
nada mnom!” Ništa više nije rekao. Zatvorio se u sobu i
nije hteo da pusti unutra čak ni majku koja nas je za sve
to vreme molila da se urazumimo. Kad sam jedino ja u
176
 Ispovest mizantropa
stanu ostao budan, pozvao sam vatrogasce i rekao im:
“Ovde Vitez Osvetnik! Popaliću vas!” Čudi me da preko
policije nisu tražili odakle je došao poziv. Ili naprosto
nisu imali takvu tehniku. Biće da je ovo drugo bilo u pi-
tanju. Nisam spavao cele noći. Do ranog jutra sam plani-
rao kako da do polaska u vojsku unesrećim što više ljudi.
Narednih mesec dana, i duže, “Vitez Osvetnik”
je uznemiravao svoje sugrađane. Do polaska u vojsku
nisam više naslikao nijednu sliku. Umesto toga, gledao
sam samo kako da kome što uspešnije zagorčavam život.
To sam ponajviše činio samom sebi. Bio sam budan po
celu noć. Nakon ponoći sam izlazio iz stana, palio kon-
tejnere, usput ulazio u neke stambene zgrade i duvao u
pištaljku. Svake noći sam obilazio po neki deo grada i
kad bi se pogledao mesečni bilans - ispalo je da sam se
po više puta vraćao na ista mesta zločina. Sa gradske tvr-
đave na periferiji, ređe, a češće po povratku u stan, sa
svoje terase ili sa vrha zgrade, posmatrao sam oblake di-
ma i cinički se smejao. Zatim sam zvao vatrogasce i, kao
kakav terorista, preuzimao odgovornost, uz pretnju da
ću ih popaliti. Oni nisu baš uvek išli da gase moje pa-
ljevine, već samo onda kada bi im građani dozlogrdili
svojim telefonskim pozivima ili kad bi se digao veliki
dim. I to me nije zadovoljilo. Želeo sam da napravim
skandal. Tako se dogodilo da sam u tri naleta, u toku tri
noći, zapalio podrume u nekoliko stambenih zgrada, i u
centru i na periferiji. Vatrogasci su imali pune ruke posla,
a građani su sa razlogom bili besni. Vrhunac mog piro-
manskog orgijanja nastupio je negde u novembru, kad
sam pokušao da zapalim gradsku deponiju. Taj podvig
sam pokušao da izvedem oko dva časa pre izlaska Sunca.
Tu lokaciju, izmeštenu van grada, portir je čuvao samo
177
Jovo Ilukić
na ulazu, a ja sam ušao sa oboda. Čitav jedan sat vrteo
sam se po smeću koje se raspadalo i užasno smrdelo,
pokušavao da podmetnem požar, ali to nikako nisam mo-
gao da učinim, iz prostog razloga što je smeće bilo
pomešano sa humusom, neorganskom zemljom, peskom
i šljunkom. Zadovoljio sam se time što sam zapalio stare
gume, bačene pokraj deponije. Gorele su skoro pola dana
i zadale su veliku glavobolju vatrogascima. I to je bio
kraj, jer sam već sledeće večeri u automobilima parki-
ranim u blizini ili pored kontejnera primetio ljude koji
su se samoorganizovali i čekali piromana. Prolazio sam
pored njih nezainteresovano i ničim nisam odavao utisak
da sam to baš ja. A naterao sam ih da ne spavaju zbog
mene i da sede pored kontejnera. Strašno. O tom učesta-
lom paljenju kontejnera i podruma u stambenim zgra-
dama se inače mnogo pričalo po gradu, čuo sam i
roditelje da razgovaraju o tome, ali niko nikad nije sa-
znao da sam taj piroman bio baš ja. A ja uopšte nisam
piroman, sve sam to radio iz inata. Čuo sam neke starije
žene na ulici kako vele da to radi neka sekta. Eto dokle
je sve to išlo. Da je otac kojim slučajem saznao da ja sto-
jim iza svega ovoga, bez ustezanja bi me prijavio policiji.
Organi javnog reda i mira bili su upoznati sa celim sluča-
jem, ali njihova istraga je tapkala u mestu. Kad sam si-
lom prilika prestao da podmećem požare, prešao sam na
neke druge aktivnosti. Po zidovima zgrada sam iscrtavao
divovske falusne simbole i ispisivao vulgarne poruke.
Dva puta sam, čak, iscrtao i najreprezentativnije fasade
u centru grada, a na jednoj sam nacrtao veliki plamen i
napisao: “Vitez Osvetnik!” Tako sam ja, prestavši da na
neko vreme slikam temperama, postao autor primitivnih
uličnih slika. I ne samo to. Iz zamrzivača sam redovno
178
 Ispovest mizantropa
vadio kockice leda i sa prozora, sa terase ili sa vrha
zgrade gađao prolaznike. I tada se u mom verovatno bo-
lesnom mozgu javila dijabolična ideja da je to savršeno
ubistvo: razbiti nekome glavu kockicom leda, led se brzo
istopi, čovek umre, a policija nema dokaz da bilo koga
optuži za ubistvo. To sam radio samo preko dana i to on-
da kad bih bio budan. Živeo sam kao vampir. Preko noći
sam, između ostalog, sa terase bacao najlon kese napu-
njene vodom ili sam štucao i podrigivao iz sveg glasa.
Užasno sam se ponašao. Svojim noćnim hirovima pone-
kad sam budio i roditelje, i otac je tada žestoko reago-
vao. Ali bila je to samo njegova samoodbrana. I njemu
je konačno postalo jasno da više nije jači od mene i da
više ne može da mi naređuje.
Nedugo nakon polovine novembra regularna ju-
goslovenska vojska i srpske paravojne formacije zauzele
su Vukovar, dok su se iz ostalih delova Hrvatske svi ju-
goslovenski vojnici povukli. Time je na tom delu fronta,
nakon višemesečnih krvavih borbi, zavladalo zatišje. To
je za sve moje sugrađane predstavljalo veliko olakšanje,
jer Crnogorci nisu imali nikakav interes da se bore za
slavonske gradove, iz kojih su se neki momci vraćali u
metalnim vojničkim kovčezima ili kao invalidi. Crna
Gora je i bez toga imala probleme oko granice sa Hrvat-
skom, odnosno pogranične oružane borbe tokom kojih
su se borbene akcije odvijale na hrvatskoj teritoriji. Naj-
lepši grad na tom delu Jadrana, Dubrovnik, divljački je
bio bombardovan mesecima. U tome nije učestvovala
samo jugoslovenska vojska, već i crnogorska policija,
koja je u nekom trenutku ugrozila i sam Dubrovnik. Ne-
gde u to vreme i ja sam dobio poziv za vojsku. Do odla-
ska u oružane snage imao sam oko tri sedmice i odlučio
179
Jovo Ilukić
sam da to vreme posvetim sebi. Potrudio sam se da radi-
kalno promenim svoje životne navike. Počeo sam češće
da izlazim iz stana, i to preko dana, dok sam preko noći
pokušavao da spavam. Svakog dana, osim kad bi padala
kiša, stavljao sam ranac na leđa i odlazio na okolna brda
i planine, gde sam ostajao sve do zalaska Sunca. Tu sam
znao da prepešačim i pretrčim na desetine kilometara.
Budući da volim prirodu, nisam hteo da palim prave
pravcate tepihe osušene trave na stenovitim padinama
okolnih brda i planina ili lišće u oskudnim šumama u nji-
hovom podnožju. Ali zato sam po povratku u grad, u
večernjim časovima, usput palio i poneki kontejner. Moj
novi način života iznenadio je i roditelje i sestru, koja mi
je, jednog vikenda kad je došla kući, rekla kako misli da
sam izronio iz ludila, bez obzira što joj se otac žalio da
ga maltretiram.
Deset dana pre mog stupanja u oružane snage
morao sam da se pojavim u Domu vojske, radi svečanog
uručenja poziva. Učinio sam to krajnje nevoljno. U ve-
likoj dvorani, koja je do poslednjeg mesta bila ispunjena,
što budućim vojnicima, što njihovom rodbinom, atmo-
sfera je bila svečarska. Svi su oni, uglavnom, već bili
proslavili svoj odlazak u vojsku, ali i tog dana su slavili.
Kod Srba i Crnogoraca odlazak u vojsku za momka i nje-
govu porodicu predstavlja veliku čast. I jedni i drugi po-
štuju svoje malograđanske običaje i organizuju ispraćaje
u vojsku. Ja, međutim, nisam poštovao običaje nijednog
jedinog naroda. Bio sam toliki cinik da nisam čak ni hteo
da kažem roditeljima u kom gradu ću služiti vojsku. Bilo
kako bilo, budući vojnici su se zabavljali uz folklorne
igre i zvuke narodne muzike. Meni je sve to smetalo. U
toj gužvi prepoznao sam i neke svoje bivše školske dru-
180
 Ispovest mizantropa
gove, među njima i Peka. Naši su se pogledi ponovo sre-
li, nakon toliko dugo vremena. Rukom mi je pokazao da
ga sačekam u hodniku, no ja sam samo uzeo poziv i sme-
sta se vratio kući. Nisam želeo da imam ništa sa njim,
niti sa bilo kim od njih.
I najzad, poslednji dan civilstva proveo sam u
planinarenju. Vrativši se u stan, kasno uveče, osećao sam
se potpuno sposobnim za vojnu službu. Večerao sam u
svojoj sobi, zajedno sa majkom koja me je sve do ponoći
molila da joj kažem u kom ću gradu služiti vojsku. Ni-
sam joj kazao. Kad je otišla na spavanje izašao sam iz
stana. Za nešto više od tri sata obišao sam ceo grad, uz-
duž i popreko, i zapalio nekoliko desetina kontejnera. Te
je noći jedna vatrogasna patrola prošla tik pored mene.
Vrativši se kući, sa vrha zgrade posmatrao sam oblake
dima, slušao vatrogasne sirene i zadovoljno se smejao.
Moja osveta je bila potpuna. Zatim sam pozvao vatro-
gasce i rekao im: “Ovde Vitez Osvetnik! Izgorite do kra-
ja!” A onda sam legao u krevet i tako budan ležao sve
do jutra. “Ne brini Ana”, čuo sam očev glas u predsoblju,
koji me je otrgao od brojnih misli. “Biće on dobar vojnik.
I Crnogorci i Njemci su dobri vojnici.” Majka se spre-
mala za odlazak na posao, a ja na jutarnji voz za Beo-
grad. Zajedno smo izašli iz zgrade. Ona me je i dalje
molila da joj kažem gde idem, ali ja nisam to učinio.
Ispao sam teška stoka. Rastali smo se bez emocija. Bio
je to najgluplji rastanak u mom životu.
Vojni rok služio sam u Šapcu. U taj grad, veličine
mog rodnog Nikšića, stigao sam autobusom iz Beograda.
Dugo sam lutao polupustim ulicama pitajući prolaznike
kako da pronađem svoju kasarnu. U tom delu grada po-
stoje dve kasarne: jedna na obali Save i još jedna na
181
Jovo Ilukić
samom kraju grada, preko puta najvećeg lokalnog fud-
balskog kluba. Ova druga je bila moje odredište, ali ja
to nisam znao, pa sam nabasao na onu prvu. Stigao sam
na pravu adresu oko dva časa pre ponoći. Jedan od neko-
liko dežurnih vojnika odveo me je do jedne stare dvos-
pratne zgrade, u jednu poveliku prostoriju u kojoj se
nalazilo nekoliko desetina kreveta, na kojima su spavali
regruti, budući vojnici decembarske klase. Uvalio sam
se u jedan krevet. Bio sam umoran i spavalo mi se, i ne-
kako sam brzo utonuo u san, s tim što sam se više puta
budio i ponovo odlazio u svet snova, iz prostog razloga
što je na svakih desetak minuta stizao po neki novi re-
grut. Te su se noći budući vojnici duže prevrtali po kre-
vetima nego što su spavali.
Sutradan, nešto pre šest časova ujutro, u našu
privremenu spavaonu upao je jedan visoki mladi podofi-
cir, po svemu sudeći Crnogorac, i viknuo iz sveg glasa:
“Diž’te se gušteri! Brzo!” Svi smo skočili iz kreveta i
začas se našli u dvorištu ispred zgrade. Podoficir nas je
postrojio, potrudio se da nas svojim kratkim obraćanjem
uplaši vojskom, u tome je delimično i uspeo, a zatim nas
odveo na doručak. Trpezarija je bila puna vojnika koji
su nas gledali nekako prezrivo i ponosno. Moj prvi voj-
nički obrok bio je odvratan. Nikada do tada nisam jeo
lošiju hranu. Pretpostavljam da njime niko od nas nije
bio zadovoljan. Za vrlo kratko vreme podoficir nas je
vratio u istu onu prostoriju u kojoj smo proveli noć, gde
smo, u tišini, presedeli nešto više od pola sata. Zatim nas
je odveo u intendantski servis. Tu smo seli na klupe u
dugačkom hodniku i čekali, ni sami ne znajući šta u
stvari čekamo. Počela je prozivka. Po par vojnika ulazilo
je u jednu prostoriju i relativno brzo izlazilo iz nje. Kad
182
 Ispovest mizantropa
je došao red na mene i još nekoliko regruta, u toj pros-
toriji dočekala su nas dva doktora koja su nas pregledala
na brzinu, reda radi, samo da što pre odrade svoj deo po-
sla, i rasporedili nas u čete. Odatle smo upućeni u berber-
nicu, na šišanje do glave, a potom u kupatilo, gde smo
se na brzinu okupali. Iz kupatila smo prešli u magacin i
tu obukli uniformu i zadužili ostalu vojnu opremu. Uni-
forma je bila maslinasto-zelena, stara i neugledna, a na
kapi je stajala crvena zvezdica sa srpom i čekićem. Nije
mi lepo stajala. Izgledao sam kao partizan. Sa šatorskim
krilom u kome su se nalazile sve naše vojničke stvari, i
malom vrećom sa civilnom odećom, izašli smo iz te
zgrade. Napolju su nas čekali oficiri. Od tridesetak regru-
ta, samo nas devetorica upućeni smo u pionirsku četu.
Naš oficir, poručnik po činu, odveo nas je do duge jedno-
spratne zgrade sa tamno-zelenom fasadom. Ispred nje
nalazila se staza, kojom su tog prohladnog jutra pored
nas prošla dva kamiona puna vojnika, pored staze dva
reda zimzelenog drveća, a iza njih fudbalski teren sa at-
letskom stazom. Čim smo ušli u zgradu, predali smo na
čuvanje odeću koja je smeštena u magacin, ušli u spava-
onu i sve svoje stvari spakovali u metalne ormariće. Spa-
vaona je bila ogromna prostorija, sa tri reda kreveta i dva
prolaza između njih. U svakom redu nalazilo se dvanaest
dvospratnih, dakle ukupno sedamdeset i dva kreveta.
Osim nas devetorice, u toj zgradi su se tog dana nalazila
i dva desetara martovske klase. Ja sam u šali tu veliku
prostoriju nazvao konjušnica i izazvao smeh svih prisut-
nih. Time sam na sebe u startu skrenuo pažnju i to se po-
kazalo kao dobro, jer je jedan od desetara bio iz okoline
Nikšića i nazvao me je zemljakom. Ta prostorija imala
je četiri prozora na jednom i četiri na drugom zidu, dok
183
Jovo Ilukić
su se na zidu između njih nalazila vrata kroz koja se
izlazilo u dugačak i širok hodnik. Iz njega se moglo ući
u mnoge prateće prostorije: kancelariju kapetana, ko-
mandira čete, još jednu kancelariju, koju su koristila dva
poručnika, komandiri vodova, toalet i kupatilo, i dva ma-
gacina, jedan za oružje i municiju, a drugi za ostalu
vojnu opremu, i naravno za civilnu odeću. U samom
hodniku nalazile su se i police za oružje i prateću opre-
mu, takozvane soške, koje su tog dana bile prazne, ako
izuzmemo oružje desetara, i sto dežurnog vojnika na ko-
me je ležao telefon koji je često zvonio.
Prvi dan vojske nijednom od nas devetorice nije
bio naročito težak. Do ručka, kao i posle tog obroka,
vežbali smo nameštanje kreveta, da bismo pred veče prvi
put prisustvovali spuštanju državne zastave. Nakon tog
vojničkog rituala bili smo slobodni sve do večere. Dok
su desetari prepričavali svoje vojničke zgode i nezgode,
mi smo, malo se oslobodivši i naviknuvši se na uniformu
i naš novi položaj, počeli da se upoznajemo. Prvo što
sam primetio bilo je to da smo svi u tu kasarnu došli iz
raznih krajeva Jugoslavije, osim iz Slovenije i Hrvatske.
Te su republike krajem leta ili početkom jeseni i formal-
no stekle nezavisnost, ali vlasti u Srbiji su uporno odbi-
jale da prihvate tu činjenicu. Prvi razgovor koji smo
poveli obuhvatio je naše poslednje civilne dane. Svi osim
mene hvalili su se svojim ispraćajima u vojsku, kako su
na to slavlje potrošili mnogo novca i kako su se lepo
proveli. Jedva sam se izvukao a da im ne kažem da moj
odlazak u vojsku baš niko nije proslavljao. Do večeri
smo se poprilično dobro upoznali. Nakon toga, svi voj-
nici su išli na razgovor sa kapetanom. Njegov je posao
te večeri bio veoma naporan i monoton. Svakom je voj-
184
 Ispovest mizantropa
niku postavljao pitanja lične prirode i svakom ponaosob
objašnjavao da je zadatak pionirske inženjerije to da oba-
vlja miniranje i razminiranje terena, demontiranje mina,
da gradi pristupne puteve, komunikacijske, fortifikacij-
ske i odbrambene vojne objekte. Takođe, razgovarali
smo i sa garnizonskim psihologom, relativno mladom i
zgodnom devojkom. Povečerje je bilo oko dva časa pre
ponoći. Tad smo svi bili u krevetima.
Narednih dana učili smo osnovne vojničke veš-
tine, činove u vojsci i pravila vojne službe. Svakog dana
u našu četu stizalo je po devet, deset ili jedanaest novih
vojnika, kojima smo mi, vojnici njihove klase koji su
obukli uniforme nešto pre njih, pomagali koliko smo
mogli. U vreme totalnog rasula, i u državi i u vojsci, ni-
gde nije bilo preterane discipline. Ja sam se neverovatno
brzo navikao na vojsku. Bio je to za mene samo nastavak
domskog, doduše mnogo nekomotnijeg života. Za raz-
liku od ostalih vojnika, koji su patili za zavičajem, poro-
dicom, starim društvom i devojkama, ja sam bio mrtav
hladan, jer se nikad u životu nisam ni za šta vezivao,
ništa mi nije bilo sveto i nigde nisam pripadao. Kad već
govorim o pripadnosti, ne mogu a da ne zaobiđem pode-
le koje su postojale u vojsci. Srbi iz Srbije i Bosne bili
su najbrojniji, ali i najnejedinstveniji, podeljeni na Srbe
iz raznih krajeva Bosne i Hercegovine, iz Vojvodine,
Centralne Srbije i sa Kosova, i naravno na Beograđane.
Muslimani iz Bosne i Sandžaka imali su svoje društvo.
Makedonci su se držali jedni uz druge, baš kao i Mađari
iz Vojvodine. Kosovskih Albanaca nije bilo, jer su u toku
godine počeli da bojkotuju sve državne institucije. Malo-
brojni Cigani i pripadnici ostalih nacionalnih manjina (a
tu su spadali i Hrvati iz Vojvodine, budući da se njihova
185
Jovo Ilukić
bosanska braća nisu odazvala na vojni poziv) bili su ug-
lavnom mirni i povučeni. I najzad, momci iz Crne Gore
bili su malobrojni, ali složni i vrlo dobro organizovani.
Većina najviših oficira u kasarni bili su Crnogorci. Ko-
mandir moje čete bio je iz Crne Gore, a i komandant
kasarne, sudeći prema imenu i prezimenu, bio je Crnogo-
rac. U Crnoj Gori ljudi su užasno zavađeni i ljubomorni
jedni na druge, ali kada se sretnu negde izvan svoje
otadžbine - onda su spremni da pomognu jedni drugima,
da se povežu kao lanci i infiltriraju gde god mogu. Da-
kle, ja sam se našao i u beogradskom i u crnogorskom
društvu, ali sam se, zbog svog porekla i kosmopolitskog
opredeljenja, družio sa pripadnicima svih naroda i na-
cionalnih manjina iz svih krajeva još uvek postojeće Ju-
goslavije. Da mi je majka Nemica to je znao jedino
komandir čete. I tako sam ja od početka, zbog svog ime-
na i prezimena, i grada u kome sam se rodio igrom
slučaja, u vojsci u rasulu, imao određene popuste i pri-
vilegije.
Sedam dana kasnije formirana je naša pionirska
četa. Ona se sastojala od osam odeljenja od po osam voj-
nika, kojima je komandovalo osam desetara; četiri ode-
ljenja sa trideset i dva vojnika i četiri desetara sačinjavala
su jedan vod kojim je komandovao poručnik; dva voda
činila su četu od šezdeset i četiri vojnika, osam desetara,
dva poručnika i jednim kapetanom, koji je bio njen ko-
mandir. Tada smo svi zadužili oružje i ostalu borbenu
opremu, i polako učili da sve to nosimo i koristimo. Ta
osnovna obuka bila je vrlo jednostavna, ali i prilično du-
ga, zbog pojedinih vojnika koji su teško shvatali jedno-
stavne stvari. Od tog trenutka počeli smo da živimo
pravim vojničkim životom. Svakog dana ustajali smo
186
 Ispovest mizantropa
petnaestak minuta posle pet časova, nameštali krevete i
oblačili uniformu, za desetak minuta odlazili na pistu i
postrojavali se pred odlazak na doručak, koji je trajao
sve do sedam časova. Nakon doručka čekala nas je polu-
časovna jutarnja fiskultura, pa odlazak na pistu, na diza-
nje zastave i smotru pod punom ratnom opremom. Posle
toga odlazili smo na osnovnu pešadijsku obuku, koja se
održavala u krugu kasarne i koja je, sa kratkim prekidima
za predah, trajala sve do dva časa iza podneva. Zatim
smo odlagali naoružanje i opremu, i postrojavali se na
pistu, pred ručak koji je počinjao pola sata kasnije. Posle
ručka odlazili smo u učionicu, gde se održavao teoretski
deo obuke, što bi narednog dana obično bilo primenjiva-
no u praksi. U pet časova posle podne odlazili bismo na
pistu, na spuštanje zastave, posle čega smo bili slobodni
sve do večere. Vojnici su za to vreme pisali pisma svo-
jima ili se jednostavno odmarali u hodniku. Ja nikome
nisam hteo da pišem pisma i to vreme sam obično trošio
u društvu dokonih Crnogoraca ili Beograđana. Oko šest
i po časova iza podneva odlazili bismo na pistu, na pos-
trojavanje, a zatim na večeru. Nakon poslednjeg obroka
imali smo pola sata vremena za ličnu higijenu, posle
čega smo bili obavezni da obavimo redarsku dužnost,
odnosno da sredimo sve prostorije. Tada su se desetari
najviše iživljavali nad vojnicima. Ali ja sam to nekako
izbegao, jer mi je desetar iz mog zavičaja dodeljivao naj-
lakše zadatke. Oko dva časa pre ponoći u kasarni su pre-
stajale sve aktivnosti, svi vojnici su odlazili na počinak,
svi osim onih koji su bili na dežurstvu, požarstvu ili na
straži. Za vikend nije bilo obuke i, ako se izuzme tako-
zvano generalno sređivanje prostorija, što je bio besmi-
sleni posao od dva-tri sata posle subotnjeg doručka, u
187
Jovo Ilukić
četi nije bilo gotovo nikakvih aktivnosti. Subota i nedelja
bili su nam najduži dani. Mene je dokolica totalno izluđi-
vala. Više sam voleo da pod punom ratnom opremom
puzim po blatu nego da sedim u hodniku ili na klupi is-
pred zgrade, ili da se jednostavno šetam u krugu od ne-
koliko desetina kvadratnih metara pod vedrim nebom,
pošto nismo smeli da se udaljavamo od naše čete. Vojska
je bila jako nekorektna prema nama vojnicima. Hrana je
bila veoma loša i slaba, ma nikakva, a nisu nam dali da
idemo u kantinu i najedemo se za naš novac. Ne razu-
mem zašto. Ako im je cilj bio da nas unište, onda su bili
na dobrom putu. Doručak je generalno bio najslabiji
obrok, dva parčeta hleba i nekakav tanki namaz, što je
trebalo da nas drži osam ili devet sati. Totalno nemoguće.
Ići na obuku posle ovako slabog doručka je totalno van
pameti. Ali bilo je tako. Ručak je bio takođe slab, ali
znao je da bude nešto jači od doručka. Najviše me je ner-
virao takozvani vojnički pasulj. Ne znam šta su to jeli
naši očevi u vojsci, ali svi su se hvalili nekakvim vojnič-
kim pasuljem. U vreme našeg vojnikovanja, ono što su
nazivali pasuljem bila je čorba od oko dvadeset i pet kru-
gova skuvane seckane šargarepe i pet zrna pasulja, u
proseku, bez ikakvog ukusa. Ja sam jeo pasulj po učenič-
kim domovima, gde je bio loš, ali bolji nego u vojsci.
Svi vojnici razmišljali su isto kao i ja. Nikome nije bilo
jasno šta je to vojnički pasulj, jer smo jeli nešto što ne
bismo dali ni svinjama. Večera je isto tako bila slaba, ma
preslaba. Dešavalo se da se jedna konzerva od sto pede-
set grama deli na dva vojnika, uz krajnje mizeran izgovor
da je kriza. Najgore nam je bilo kad smo imali suvi dne-
vni obrok, sa malo hleba. Tada bismo gladovali po ceo
dan. Svi smo vidno omršali za veoma kratko vreme.
188
 Ispovest mizantropa
Poslednji decembarski dan bio je neradan i, sa-
mim tim, bio je začinjen dokolicom. Mada nisu bili oba-
vezni, svi vojnici, izuzev onih koji su se nalazili na nekoj
dužnosti, mogli su da učestvuju na proslavi Nove godine,
koja je održana u trpezariji. Ta je prostorija posle večere
začas preuređena u svečanu salu. Doček je trajao neko-
liko časova i tom prilikom vojnici su se služili oskudnim
poslasticama, sokovima i blagim alkoholnim pićima. U
oblacima duvanskog dima i uz zvuke odvratne folk mu-
zike, u provincijskom stilu, većina vojnika ispratila je
staru godinu. Ja sam oduvek mrzeo takve skupove i više
sam vremena proveo u obližnjoj kantini nego u trpezariji.
Novu 1992. godinu dočekao sam ispred svoje čete, u
društvu nekoliko Beograđana i Crnogoraca. Nakon
ponoći šetali smo po kasarni nekih sat-dva, a onda otišli
na počinak. Prvog januarskog dana vojnici su se izleža-
vali sve do podneva i to im je bila jedina prilika za tako
nešto. I taj dan je takođe bio neradan. Ali već narednih
dana stvari su stale na svoje mesto, u četu se vratila
kakva-takva disciplina i dani su brže i lakše odmicali.
Pre zakletve iz vojske se skinulo nekoliko momaka iz
moje čete, na godinu ili dve, jer nisu mogli da izdrže bo-
ravak u kasarni.
Druge januarske subote, decembarska klasa voj-
nika polagala je vojničku zakletvu. Tog jutra na pisti su
nas dočekali civili, rođaci i prijatelji mladih vojnika. Sve
čete su zauzele svoja mesta, što je bilo određeno dan ra-
nije, na nekakvoj generalnoj probi, kad smo na tom me-
stu uvežbavali kako tekst zakletve tako i naredbe koje
smo kao jedan izvršavali. U stavu mirno i sa uzdignutim
puškama, na koje su bili nataknuti noževi, odali smo po-
časni pozdrav zastavnom vodu, koji je strojevim kora-
189
Jovo Ilukić
kom stigao na pistu. Zatim su pripadnici tog voda nama
odali počasni pozdrav, dok su kratke govore održali
predstavnici grada i komandant garnizona. Usledilo je
glasno izgovaranje teksta vojničke zakletve i potpisiva-
nje svečane obaveze, čime je ta ceremonija bila zavr-
šena. Vojnici su se rasturili i potražili svoje rođake. Za
to su imali negde oko deset minuta. Ja sam se vrteo u
krug, čekajući povratak u četu, presvlačenje i izlazak u
grad. Bio sam mrtav hladan, nisam nikoga očekivao, jer
moji nisu znali gde služim vojsku. Iznenadio sam se kad
sam u gužvi ugledao rođenu sestru. Pozdravili smo se
pre nego što sam je pitao kako me je našla. Rekla mi je
da se otac raspitao preko vojnog odseka, ali da nije došao
iz principa. “Ma voli on tebe”, rekla mi je tom prilikom.
“Samo što ti to ne primjećuješ.” Ali to me nije emotivno
slomilo. Vratio sam se u stroj i sa svojim drugovima poz-
dravio zastavni vod, nakon čega smo se uputili u svoju
četu. Komandiri vodova podelili su nam vojne knjižice
sa dozvolom za izlazak u grad. Spremili smo se za dese-
tak minuta. Neki su ostali u uniformi, dok je većina obu-
kla civilnu odeću. Mi smo bili pripadnici jedine čete
kojima nije bilo dozvoljeno da im rođaci dođu u spava-
onu, od sramote, jer nam je spavaona bila konjušnica sa
preko sedamdeset kreveta. Potom smo se svi uputili na
pistu. Tu sam ponovo sreo sestru i zajedno sa njom na-
pustio kasarnu. Šabac je ravničarski grad sa ulicama
pravim kao strela, sa samo jednim parkom čije je listo-
padno drveće bilo ogoljeno, sa neuglednim šetalištem
pored reke, jednim pozorištem koje tada nije radilo, jed-
nim bioskopom koji se otvarao tek uveče i mnoštvom
restorana. Najveći broj vojnika uputio se u Dom vojske,
gde je atmosfera bila tipično seoska. Ljudi čiji duh nije
190
 Ispovest mizantropa
slobodan su veoma emotivni i olako se vezuju za obične
stvari, malo razmišljaju i ne primećuju ništa oko sebe,
osim ljudi, u čije se živote rado mešaju; oni nemaju svoj
svet i zadovoljavaju se malim prostorom. Kod mene je
obrnuto: moj nemirni duh je uvek iznad svega čeznuo za
slobodom. Želeo sam da dišem punim plućima i bio mi
je potreban ogroman prostor. I mojoj sestri i meni Šabac
je bio premalen, mrtav i sumoran grad. Predložio sam
joj da sednemo u prvi autobus za Beograd, na šta je ona
pristala bez razmišljanja. Bez obzira što je moja vojnička
dozvola važila samo za Šabac i okolinu, to sam i učinio.
Najzad, nisam nosio uniformu. U Beograd smo stigli za
nešto manje od sat vremena. Dočekala nas je brza i lede-
na košava. Grad je odisao životom i ogromnom, ne znam
da li pozitivnom ili negativnom, ili pomešanom energi-
jom. Ulice su bile pune ljudi. Pošto sam dugo vremena
bio izolovan od sveta, i kući i u kasarni, bio sam željan
dugih šetnji. Sestra mi je ispunila želju. Obišli smo cen-
tar grada uzduž i popreko, ručali u jednom restoranu i
odgledali dva filma u dva bioskopa. Kad je palo veče ona
je bila umorna i bilo joj je hladno. Vodili smo sve bes-
mislenije razgovore, dosadila mi je i ja sam odlučio da
se rastanemo. Nedugo pre polaska njenog voza seo sam
u autobus za Šabac i tamo stigao za sat vremena. Doče-
kalo me je provincijsko mrtvilo. Ulice bi bile prazne da
te večeri nisu bile pune vojnika, njihovih rođaka i prija-
telja. Besciljno sam lutao gradom, sretao vojnike iz svoje
čete i sa njima, u prolazu, prozborio po reč-dve. Mnogi
od njih su upravo ispratili svoje roditelje, koje su videli
posle mesec dana vojničke izolacije, i bez kojih su to je-
dva izdržali, kao da su deca. Do poslednjeg minuta slo-
bode bio sam na ulici, i to potpuno sâm. Usput sam
191
Jovo Ilukić
zapalio i nekoliko kontejnera, kako bih sebi dao dodat-
nog oduška. U kasarnu sam se vratio tačno u ponoć. Su-
tradan je četa bila puna hrane koju su doneli roditelji
pojedinih vojnika, koji su se celog dana prežderavali. Je-
dva sam izdržao tu nedelju. Bilo je par vojnika koji su i
tog dana izašli u grad, zato što su bili oženjeni. Bilo je i
par vojnika koji su zakasnili u kasarnu, a jedan se vratio
tek u ponedeljak. Svi su bili kažnjeni zatvorom u trajanju
od sedam do četrnaest dana.
Nakon zakletve, vojne obaveze postale su znatno
ozbiljnije. Svi vojnici, pored redovne borbene obuke, bili
su zaduženi i za neke sporedne zadatke. Tako su jedni
bili obavezani na požarstvo, drugi na noćno ili celo-
dnevno dežurstvo, a treći, koji su bili psihički najstabil-
niji, i pri tom pripadali srpskom ili crnogorskom narodu,
išli su na stražu. Pripadnicima nacionalnih manjina, kao
i momcima iz mešovitih brakova, vojska nije verovala.
I ja sam se nalazio u toj kategoriji. Straža je trajala sedam
dana mesečno, četiri puta po dva časa dnevno, i smatrala
se najtežim zadatkom u kasarni. Na sreću meni nije za-
pala nijedna od navedenih obaveza. Neko vreme sam
umirao od dosade, jer sam posle obuke bio besposlen.
Tako je bilo sve do kraja januara, a ja kao jedini građe-
vinski tehničar u svojoj četi, i jedan od dva u celoj ka-
sarni, raspoređen sam u komandu. Za rad sa mnom bio
je zadužen izvesni stariji vodnik Nikčević, mlađi podo-
ficir, rodom iz Nikšića. Ljubazno me je primio kad je
saznao da smo iz istog kraja, što meni baš i nije impono-
valo. Bio je toliko korektan i prijatan prema meni da sam
na trenutak zaboravio da se uopšte nalazim u vojsci. Mo-
ja prva poseta komandi bila je ujedno i provera mojih
crtačkih sposobnosti. Pokazavši se kao odličan crtač,
192
 Ispovest mizantropa
svakog dana posećivao sam kancelariju vodnika Nikče-
vića, s tim što sam radnim danima posle obuke provodio
po sat-dva vremena, a vikendom po ceo radni dan. Bila
je to moja jedina aktivnost izvan obavezne borbene obu-
ke, koja mi je donela koliki-toliki duševni mir. Crtao sam
garnizonske objekte, u skladu sa vojno-građevinskim
propisima, koji su sačinjavali vojnu dokumentaciju koja
se često menjala. Imao sam pune ruke posla koji mi je
pričinjavao zadovoljstvo. Vreme mi je teklo neverovatno
brzo. Nisam mogao da verujem starijem vodniku Nikče-
viću da je vreme za ručak ili večeru, kad god bi me on o
tome obavestio. Tada sam na pistu, na postrojavanje, od-
lazio zajedno sa svojim kolegama iz druge čete i tu sre-
tao svoje ljubomorne drugove. Jednog vikenda oni su išli
da podmazuju tenkove i na ručak su dolazili umazani i
užasno prljavi, dok sam ja bio čist kao suza. Tog dana su
mi mnogi vojnici psovali sve po spisku misleći da imam
nekog rođaka u vojsci zbog koga sam imao određene
privilegije. Ali nisu bili u pravu. Takođe, ni moj otac nije
bio u pravu. Njegovo mudro predviđanje, da ću poginuti
u ratu, bilo je tek njegova puka podsvesna želja. Možda
bi mu se to i ostvarilo da sam kojim slučajem nešto ranije
stupio u vojsku, jer su i iz moje kasarne vojnici svojevre-
meno odlazili na front u Vukovar. Iako smo samo dvaput
mesečno izlazili u grad, znali smo sa obaveznog jedno-
nedeljnog informisanja da se u pojedinim delovima ze-
mlje još uvek vode borbe. Slovenija i Hrvatska su već
uveliko bile nezavisne države, ali naše vlasti to nisu htele
ni da priznaju ni da prihvate. Mi smo imali sreće što ni-
smo učestvovali u ratu. Kad kažem mi ne mislim samo
na svoju generaciju, koja je u njemu mnogo nastradala,
već na svoje drugove iz čete.
193
Jovo Ilukić
Tek posle dva meseca boravka u vojsci mogao
sam da kažem da poznajem kasarnu u kojoj sam služio
vojni rok. Bila je to kasarna srednje veličine, sagrađena
pre Drugog svetskog rata (koristile su je mnoge vojske),
u kojoj je bilo smešteno više stotina vojnika. U kasarnu
se moglo ući na nekoliko ulaza, iz nekoliko ulica. Pri-
padnici artiljerije i tenkovskih jedinica u tu kasarnu do-
lazili su nakon tri meseca obuke u nekoj drugoj kasarni,
dok su se pripadnici pešadije i graničari tu obučavali tri
meseca, a zatim odlazili u neku drugu kasarnu ili na gra-
nicu. Najviše je bilo pripadnika inženjerije: dve čete pi-
onirske i dve čete maskirne inženjerije. A na obali reke
Save, u drugoj kasarni, bila je stacionirana najbrojnija,
pontonska inženjerija, koja je pripadala Šabačkom gar-
nizonu. U kasarni je postojala i tehnička služba i sanitet,
a u komandi je radilo i dosta civilnih lica. Zgrada koman-
de bila je najlepša u kasarni, sa belom fasadom u stilu
akademizma. Ostale zgrade bile su veoma proste. Najve-
ća i najviša zgrada imala je tri sprata i u njoj su bili smeš-
teni tenkisti, artiljerci, pešadinci i graničari. Pored nje, u
geometrijskom centru kasarne, nalazila se pista za pos-
trojavanje i smotru vojnika, pored nje vojnički klub i in-
tendantski servis, a nedaleko od njega i kuhinja sa
trpezarijom. Svaka inženjerijska četa imala je svoju za-
sebnu zgradu. Pored toga, po celoj kasarni bili su razba-
cani hangari i garaže, u kojima su bili smešteni tenkovi,
topovi, kamioni i džipovi, građevinske mašine za teren-
ski rad i minobacači. Sve sam to saznao iz planova koje
sam crtao i razrađivao u komandi. Na nekim dokumen-
tima koje sam imao prilike da vidim pisalo je “vojna
tajna”. Na kraju, da ne zaboravim i tri objekta u krugu
kasarne koja su vojnicima bila najdraža: prvo, garnizon-
194
 Ispovest mizantropa
ska ambulanta sa stacionarom, u koju se moglo ući i sa
ulice, i koju su koristili i članovi porodica šabačkih ofi-
cira i podoficira, gde su brojni vojnici s razlogom, odglu-
mivši neku bolest, ili se pak namerno povredivši na
obuci, dolazili da se izležavaju; drugo, pošta, koja je bila
jedina veza sa civilizacijom; i treće, kantina, gde su voj-
nici po veoma visokoj, da ne kažem bezobraznoj ceni,
kupovali i konzumirali ona jela i pića koja nisu ulazila u
redovan vojnički jelovnik, i to ako bi uopšte dobili do-
zvolu da idu u kantinu.
Pre stupanja u oružane snage čuo sam da su ljudi
u vojsci u stanju da urade nešto za šta znaju da ne mogu
ili misle da ne umeju. Ja sam, recimo, vrlo brzo, za jedno
popodne, naučio da vozim bicikl, što je za mene bila ve-
lika sramota. Da mi je neko pre vojske rekao da ću moći
da spavam pet-šest časova dnevno, i to preko noći, a da
ću u toku dana da izdržim obuku koja je po mom poima-
nju stvari prelazila granice ljudskih mogućnosti, ne bih
mu poverovao. Kombinacija fizičkih i umnih aktivnosti,
borbene obuke i rada u kancelariji, za mene je bila prava
psiho-fizička terapija. Trčanje po poligonu, na planini
Cer, baš tamo gde su se u leto 1914. moji Austrijanci bo-
rili protiv mojih Srba, pod punom ratnom opremom, sa
maskom na licu i šlemom na glavi, kopanje rovova širo-
kih oko osamdeset centimetara i dubokih više od metra,
sa izgradnjom grudobrana ispred njih, većini vojnika
predstavljao je veliki problem. Bilo nam je teško na po-
ligonu, daleko od kasarne, bliže reci Drini i Bosni nego
Šapcu, teže nego na obuci u garnizonu. Snegom pokri-
vene padine Cera, ili pak nepregledna mačvanska ravni-
ca sa mokrim snegom, blatom i baricama, to je bio naš
vojnički svet svih radnih dana u februaru i martu mesecu.
195
Jovo Ilukić
Tada su se dvojica naših desetara skinula iz vojske, a nji-
hova su mesta zauzela dva desetara prošlogodišnje julske
klase. Kad vojnik zgazi zemlju, čizma mu uroni u blato
dobrih pet-šest centimetara, dok se blatnjave kapi rasprše
po pantalonama. I eto ti velike muke, jer vojnik po pra-
vilu službe sme da bude mokar, ali ne sme da bude pr-
ljav. Oficiri su uživali u tome da nam narede da legnemo
u blato i zauzmemo borbeni položaj, govoreći da sve to
čine za naše dobro, naime da nam pomognu da ojačamo.
Kad smo završili pešadijsku i borbenu, prešli smo na ni-
malo lakšu inženjerijsku obuku. Učili smo kako se
postavljaju sve vrste mina i kako se čiste minska polja.
Tek tada smo svi shvatili da smo pripadnici najpodlijeg
roda vojske. U slučaju rata ići prvi, uklanjati neprijatelj-
ske mine ili povlačiti se poslednji jeste junaštvo, i za to
je potrebna hrabrost, ali ostavljati mine iza sebe nije ništa
drugo do podlost i kukavičluk. Oficiri su nas učili kako
da se branimo i kako da napadamo, i kako da ubijamo,
ali i kako da trpimo. U vojsci smo naučili i kako da kra-
demo i kako da zabušavamo. Ja sam ovo prvo radio sa-
mo kad sam morao, recimo da povratim nešto od vojne
opreme, što je već bilo ukradeno meni, a ovo drugo sam
redovno činio. Izbegavao sam sve one obaveze koje sam
mogao da izbegnem. Kad god bi nam kamion kojim smo
putovali na poligon stao, a to se često dešavalo, zbog
toga što smo koristili dotrajale kamione, a vojnici izlazili
da ga poguraju, ja sam zauzimao najbolje mesto, ali ga
nisam gurao, već sam samo trčao uporedo sa njim i voj-
nicima. Primetio sam da u vojsci nije dobro biti prvi i
najbolji, već da je zlatna sredina zaista zlatna. Na poli-
gonu se često dešavalo da momci sa sela, kojima kopanje
rovova nije pričinjavalo nikakav problem, taj posao za-
196
 Ispovest mizantropa
vrše pre gradskih momaka, koji nikada u životu nisu
držali ašov u ruci, a onda se pohvale oficiru kako su brži
od ostalih mekušaca, očekujući neku nagradu ili privi-
legiju. Umesto toga, budući da niko nije smeo da bude
besposlen, oficir bi im naredio da pomognu sporijim voj-
nicima. Pošteni ruralni momci su tako sami sebi činili
medveđe usluge. Željni dokazivanja, stalno su ponavljali
iste greške.
Početkom aprila, na obaveznom jednonedeljnom
času informisanja, preneta nam je vest da su u Sarajevu
izbili oružani sukobi između regularne vojske i nekakvih
paravojnih formacija. Ništa nam nije bilo jasno, a vojska
se nije ni trudila da nam bilo šta detaljnije objasni. Voj-
nici iz Bosne su od tog trenutka stalno zapitkivali nadre-
đene da li mogu dobiti neko vanredno odsustvo, a kad
bi dobijali negativan odgovor bežali su iz kasarne. Neke
je vraćala vojna policija, a neke nikad više nismo videli.
Bosanci su imali pravo da se češće javljaju kući. Glasovi
njihovih bližnjih su ih smirivali. Svi smo želeli da znamo
o čemu se radi. Znali smo da u Sloveniji i Hrvatskoj više
nema naših vojnika, ali oficiri nam ništa nisu mogli obja-
sniti, govoreći ono uobičajeno, “da oni primaju naređe-
nja od svojih pretpostavljenih” i “da se nadaju da će
vojska da postupa u skladu sa zakonom”. Mogli smo
samo da pretpostavimo da se radi o međunacionalnom
sukobu, jer je do toga dolazilo i u našoj kasarni. Vojnici
iz Bosne, Srbi i Muslimani, sve češće su se verbalno su-
kobljavali, a neretko i fizički obračunavali. Da vojska ne
postupa u skladu sa zakonom uverili smo se narednih
dana i sedmica dok smo gledali kako u našu kasarnu
pristiže veliki broj tenkova, kamiona i topova. Bilo je
nemoguće sakriti činjenicu da se vojska već uveliko po-
197
Jovo Ilukić
vlači iz Bosne. Vrhunac je nastupio u poslednjoj sedmici
aprila, kad su svi vojnici iz Bosne i Makedonije, na ve-
liko iznenađenje i zaprepašćenje svih nas, bili otpušteni
iz vojske, uz obrazloženje da je to naređenje sa vrha i da
mora da se izvrši. U roku od par dana ostali smo bez na-
ših drugova iz te dve republike, sa kojima nismo stigli
ni da se oprostimo. Sećam se njihovih uplašenih i naših
ljubomornih pogleda. Oni su se plašili neizvesnosti u ko-
ju odlaze, a nama je bilo krivo što i dalje ostajemo u voj-
sci. Nedugo nakon toga, na samom kraju aprila, oficiri
su nam saopštili da država u kojoj smo se rodili i njena
vojska više ne postoje. To je za sve nas bio grom iz vedra
neba. Bili smo svedoci velikih istorijskih događaja, du-
bokih društvenih previranja i raspada u celom svetu
veoma poštovane i uvažavane države, ali i socijalizma
kao sistema. Saopšteno nam je da smo od tog trenutka
građani nove Jugoslavije, stvorene dogovorom između
vlasti u Srbiji i Crnoj Gori, o ujedinjenju te dve repub-
like, i da smo pripadnici nove vojske, koja ne može i ne
sme biti kao ona stara. Opet smo odlazili na razgovor sa
oficirima, gde smo se ponovo izjašnjavali šta smo po na-
cionalnosti i kojoj religiji pripadamo, izdavana su nam
nova vojna dokumenta, deljene nove kape sa novim oz-
nakama na njima, kao i na uniformama, na smotri je sva-
kog jutra bila podizana nova državna zastava (u stvari
ona stara, samo bez crvene zvezde petokrake), a oficire
više nismo oslovljavali sa druže, već sa gospodine. Uči-
njen je jedan veliki propust, koji niko nije primetio.
Nismo položili novu zakletvu novoj vojsci, što je prak-
tično značilo da nemamo nikakvu obavezu prema njoj.
Ali to je malo ko primetio. Nova Jugoslavija je u startu
proglašena kapitalističkom državom. Trebalo je u krat-
198
 Ispovest mizantropa
kom vremenskom roku prihvatiti sve te promene i nije
nam bilo nimalo lako. Preko noći se sve promenilo u to-
likoj meri da se jedva ko snašao. Na primer, pre toga, u
vojsci su najpoverljiviji ljudi bili ateisti, a sada su to
postali vernici pravoslavci. Ništa mi nije bilo jasno.
Do polovine juna meseca, dokle je trebalo da
traje naša obuka, i kad je trebalo da se svi naši desetari
skinu iz vojske, niko od nas više nije znao šta je to dis-
ciplina. Obuka nam se odvijala maltene samo radi reda.
Svi su se raspojasali, kao da nikoga nije bilo briga šta se
dešava. Za sve to vreme u Hrvatskoj i Bosni besneo je
građanski rat. U Hrvatskoj je to bio samo nastavak proš-
logodišnjih sukoba, a u Bosni su formirana tri nacionalna
entiteta sa tri vojske. Srbi, Hrvati i Muslimani u novim
paradržavama preko reke Drine su se zverski ubijali, dok
su nas oficiri uveravali da Srbija i Crna Gora ne učes-
tvuju u tim sukobima. Stoga nas je iznenadio sledeći
potez međunarodne zajednice, koja je krajem maja Ju-
goslaviji uvela ekonomsku blokadu i čitav niz kaznenih
mera. Sve je to negativno uticalo na pripadnike moje
brojčano smanjene čete. Naša borbena gotovost i moral
bili su na veoma niskim granama. Jedva smo čekali da
nam se završi obuka i to smo prvih junskih dana i doče-
kali. Usledile su formalne provere stečenog znanja i oce-
njivanje, a potom je osam najboljih vojnika određeno za
odlazak na kurs za desetare. Na sreću, ja se nisam našao
među njima. Više nismo bili mladi vojnici, ili gušteri,
kako su nas nazivali naši desetari. Uskoro su se svi oni
skinuli iz vojske. U našu četu došli su novi desetari proš-
logodišnje septembarske klase, da dočekaju mlade voj-
nike. Ali mi ih nismo dočekali. Cela moja četa, osim
mene, bila je prekomandovana u drugu pionirsku četu,
199
Jovo Ilukić
tamo odakle su se upravo skinuli vojnici prošlogodišnje
julske klase. Ja sam bio prekomandovan u takozvano
odeljenje za unutrašnje trebovanje. Tu sam, zajedno sa
još devet vojnika čija su zanimanja bila od posebnog in-
teresa za kasarnu, ostao sve do kraja vojnog roka. Pored
mene tu su bila dva frizera, jedan obućar, po dva kuvara
i konobara, dva automehaničara i jedan meteorolog.
Naše odeljenje nalazilo se u istoj zgradi kao i moja bivša
četa, ali je imalo zaseban ulaz, neveliki hodnik, kupatilo
i malu spavaonu od deset kreveta. O higijeni našeg ode-
ljenja brinuli smo sami. Naš nadređeni bio je stariji vod-
nik Nikčević. Naš odnos je bio prijateljski. Moj kolega
sa kojim sam do tada radio u komandi skinuo se iz voj-
ske, tako da sam bio jedini građevinski tehničar u celoj
kasarni. Od tog trenutka moj život dobio je jednu sasvim
novu dimenziju: živeo sam kao da sam zaposlen u nekoj
vojnoj bazi. Ustajao sam rano ujutro, odlazio na postro-
javanje pred doručak, pa na kratku jutarnju fiskulturu i
na smotru pred dizanje zastave. Zatim sam odlazio u ko-
mandu, na svoje radno mesto, gde sam se zadržavao sve
do ručka i posle ručka do postrojavanja za spuštanje za-
stave. Nakon tog vojničkog rituala imao sam pauzu do
večere, ponekad i do povečerja, u zavisnosti od toga da
li sam bio na dežurstvu ili ne. Slobodno vreme provodio
sam u vojničkom klubu ili u biblioteci. Ako bih bio gla-
dan mogao sam slobodno da odem u kantinu i po visokoj
ceni kupim nešto za jelo i piće. To sam i radio, jer mi je
vojnička hrana bila nedovoljna. Svakog drugog vikenda
imao sam pravo na izlazak u grad i izlazio sam sa neko-
liko svojih drugova iz svog odeljenja. Majka mi je za sve
to vreme slala u proseku po dva pisma mesečno i nešto
novca, što mi je uz mizernu vojničku platu bilo dovoljno
200
 Ispovest mizantropa
za moje skromne potrebe. Ali njena finansijska pomoć
znatno je oslabila otkako su Jugoslaviji uvedene sank-
cije. Ja ni njoj, niti bilo kome, nisam napisao nijedno je-
dino pismo.
Što se tiče druge polovine mog vojnog roka, od-
služio sam ga u kasarni. Dok su moji drugovi iz bivše
čete bili upućeni na teren, negde na jug Srbije, gde su u
nepristupačnim krajevima gradili puteve sve do oktobra
meseca, ja sam radio u kancelariji, u komandi garnizona,
i tek s vremena na vreme imao dežurstvo u odeljenju. U
toku tog leta i jeseni, oni su obavljali teške fizičke poslo-
ve. Njihov krvavi znoj se sušio na njihovim telima, bili
su prljavi i zapušteni onoliko koliko je to u vojsci bilo
dozvoljeno, s tim što su bili nešto slobodniji od mene,
jer su boravili u prirodi i spavali u šatorima. Igrom sluča-
ja prošao sam bolje od njih. Tog leta sam retko izlazio u
grad, u civilnoj odeći, naravno, i sa svojim drugovima iz
kasarne se kupao u Savi, iako nam to kao vojnicima nije
bilo dozvoljeno. Oni su izlazili češće od mene, jer su se
u Šapcu zabavljali sa nekim devojkama. Ja se nisam sna-
šao u tom smislu. Vreme mi je teklo neverovatno brzo.
Osim provere borbene gotovosti, koja je izvođena jedan-
put mesečno, i retkih uzbuna, do kraja služenja vojnog
roka nije mi se dogodilo ništa značajno. Da pomenem i
to da su šabačke ulice iz meseca u mesec sve više ličile
na buvlje pijace, da su ratovi u bivšim jugoslovenskim
republikama i sankcije međunarodne zajednice upro-
pastile privredu, i da su građani postali neurotični boles-
nici, a u našu državu ulile su se prave reke izbeglica iz
Hrvatske i Bosne.
Kao primeran vojnik dočekao sam decembar
mesec i, budući da nisam išao na redovno odsustvo, ski-
201
Jovo Ilukić
nuo sam se iz vojske desetak dana pre roka. Kasarnu sam
napustio sâm, osećajući pri tom radost zbog povratka u
civilstvo i tugu i neizvesnost zbog povratka u zavičaj. U
Beograd sam stigao za sat vremena i u njemu se zadržao
do popodnevnog voza za Crnu Goru. Grad u kome sam
prvi put u životu poljubio devojku i vodio ljubav, gde
sam sazrelio i maturirao, i doživeo mnogo prijatnih i
neprijatnih trenutaka, više je ličio na bliskoistočnu palan-
ku nego na evropsku metropolu. Ulice su bile pune pre-
prodavaca koji su prolaznicima agresivno nudili svoju
niskokvalitetnu robu. Prošetao sam gradom obišavši po-
jedina romantična mesta za koja me vezuju neka ljuba-
vna sećanja i shvatio koliko je moja domovina propala
dok me je njena vojska obučavala da ubijam ljude. Bilo
mi je potpuno jasno da svet nije čekao na mene i da su
se ljudi snašli kako su mogli i umeli. Do polaska voza
brinuo sam o svojoj budućnosti i nagađao šta me čeka
kad se vratim kući.
Moj povratak u civilni život nije bio nimalo lak,
jer sam morao da se naviknem na mnoštvo promena.
Kad sam odlazio u vojsku glavni grad Crne Gore zvao
se Titograd, a kad sam se vraćao prošao sam kroz Pod-
goricu. Bio bih presrećan kad bi to bilo sve. Pored osta-
log, životni standard moje porodice bio je više nego
prepolovljen. Očeva penzija i majčina plata pale su na
niske grane. Njihovu deviznu ušteđevinu blokirala je
državna banka kojoj su je poverili na čuvanje. Sestrina
stipendija bila je minijaturna i život joj je bio težak. I
povrh svega toga u stan mojih roditelja uselila se tetka
Ivana, koja je krajem aprila izbegla iz Sarajeva. Majka
mi je pisala o tome tokom godine, tako da me njen bo-
ravak u sestrinoj sobi nije iznenadio. Njen sin jedinac,
202
 Ispovest mizantropa
moj brat koga nikad nisam upoznao, bio je mobilisan u
muslimansku paravojsku na samom početku rata, a nje-
nog muža zarobile su srpske paravojne snage na izlazu
iz grada, nakon čega mu se izgubio svaki trag, da ga
nikako nije mogla naći, čak ni preko Crvenog krsta, pa
je samo ona stigla do Nikšića. Tu porodičnu tragediju
nikad nije prebolela. Nekadašnju ljubav prema svom
mužu Muslimanu zamenila je mržnjom prema svim Hr-
vatima i Muslimanima, tačnije prema svim ljudima koji
nisu Srbi, valjda zbog toga da bi joj bilo lakše. Ugla-
vnom, te noći, neki čas nakon ponoći, probudio sam i
roditelje i tetku, koju sam pre toga video samo jedanput,
i to na babinoj sahrani, te stoga nisam imao prilike da
upoznam bolju, odnosno srećniju stranu njene ličnosti.
Svi su me dočekali bez nekih naročitih emocija. Otac je
bio namrgođen zbog toga što sam mu prekinuo ionako
nespokojan san, jer je po izlasku Sunca trebalo da ide na
posao (da bi mogao da dopuni siromašan kućni budžet
radio je honorarno kao obezbeđenje, u dve smene). Ona-
ko pospan, kazao mi je da imam sreće što sam se vratio
živ, da neki moji drugovi nisu imali tu sreću, kao moj
nekada najbolji drug Peko, koji je poginuo u Mostaru, i
da se iskreno nada da sam se promenio i konačno postao
čovek. Na vest o Pekovoj smrti nisam mogao da ostanem
ravnodušan, bez obzira što sam se svojski trudio da iz-
gleda kao da jesam, pošto sam u tom trenutku rekao da
je bolje što je poginuo nego da je postao invalid. A što
se tiče ove njegove druge konstatacije, odgovorio sam
mu da sam valjda rođen kao čovek i da se nisam nimalo
promenio, jer da bih se promenio bila bi mi potrebna
neka kvazi-filozofska ideologija, koja, uzgred, u vojsci
naprosto ne postoji. Bio sam nepodnošljivo umoran.
203
Jovo Ilukić
Okupao sam se na brzinu, sa sebe sprao svu vojničku pr-
ljavštinu i nakon gotovo godinu dana legao u civilni
krevet. Spavao sam kao beba sve do podneva, kada sam
imao blag utisak da sam se vratio u detinjstvo. Tetka
Ivana svađala se sa mojom majkom zbog neke sitnice.
Bila je gora od moje pokojne babe Milijane.
Prvih nekoliko dana po izlasku iz vojske spavao
sam kao malo dete. Kad sam bio budan razmišljao sam
o svojoj budućnosti: pitao sam se koji je moj sledeći
potez i na koji način da se osamostalim. Ali nisam imao
neko konkretno rešenje. Bio sam upućen na to da čekam
proleće i kad otopli tek tada odem od kuće. Ne znam za-
što baš proleće, ali, eto, nekako mi se to proleće samo
nudilo kao rešenje. Slobodno vreme, međutim, nisam
mogao da provodim kao nekad - slikajući, jer majka više
nije mogla da mi priušti boje i ostali pribor za slikanje.
Morao sam stoga da se zadovoljim crtanjem i slušanjem
Vagnerove muzike, koju niko nije smeo da mi uskrati.
Udaljen pedesetak kilometara od bosanske granice, i
nešto više od prve linije fronta na trebinjsko-dubrovač-
kom bojištu, iz dana u dan postajao sam sve depresivniji.
Niko nije znao koliko će dugo potrajati taj besmisleni
građanski rat. Ja sam se bojao najgoreg. Pretpostavio
sam da dugo vremena, ili možda više nikada, neću videti
Dubrovnik. To me je užasavalo. Iako se nikada nisam
slagao sa očevim stavovima, ovog puta mislim da je bio
u pravu kad je rekao da su se najveći hrvatski izrodi
sjatili u Dubrovnik, a najveći srpski izrodi u Trebinje,
kako bi zavadili Dubrovčane i Trebinjce, ljude koji su
od pamtiveka živeli u miru i harmoniji. Za divno čudo
on me nije zvao da se sa njim uključim u nekakav posao
obezbeđenja, jer nije bilo mesta kod novopečenog kapi-
204
 Ispovest mizantropa
taliste kod koga je radio, već je i dalje insistirao na tome
da postanem vatrogasac. Podržavala ga je i tetka Ivana,
koja je, ako ne računam nekoliko udovica, izbeglica sa
ratom zahvaćenih područja, sa kojima se povremeno
družila, takođe bila usamljena. Ona nije podnosila ni
majku ni mene. Kada je nedelju dana pre Nove godine
majka otišla na jutarnju božićnu misu u nikšićku post-
modernu katedralu, i ostavila nas bez doručka, tetka je
celo pre podne psovala katolički Božić. Oči su joj bile
pune mržnje. Da joj je neko u tom trenutku dao pušku,
ubila bi što je moguće više Hrvata i Muslimana, a onda
izvršila samoubistvo. Tako bi, tvrdila je, njeni istomiš-
ljenici izvršili genocid nad neprijateljima. Ona je unela
izbeglički nemir i neslogu u brak mojih roditelja i jednim
velikim delom destabilizovala porodicu koja je i pre nje-
nog dolaska bila ozbiljno načeta.
Sestra Gordana stigla je kući dva-tri dana pred
Novu godinu, kad joj je počeo zimski raspust. Njen us-
peh u školi bio je jedina dobra vest za naše roditelje. Pola
kalendarske godine delilo ju je od mature. Umesto da se
raduje svom uspehu, i mogućnostima za dalje usavrša-
vanje, ona je bila opterećena krizom u državi, narušenim
međuljudskim odnosima u porodici i familiji, činjenicom
da su domaće stipendije mizerne, strahom za sopstvenu
budućnost... Bila je prinuđena na to da svoju sobu deli
sa tetkom Ivanom, koju nije mogla da podnese. Iz tog
razloga novogodišnju noć je provela sa drugaricama, ne-
gde u gradu. Ja sam Novu 1993. godinu dočekao u poro-
dičnom okruženju. Bio je to moj najgori doček Nove
godine. Sećam se da se tetka tresla od straha dok su,
tačno u ponoć, u našu zamračenu dnevnu sobu dopirali
pucnji, koji su je podsetili na prve sarajevske sukobe.
205
Jovo Ilukić
Ljudi su bili naoružani do zuba. Pucalo se čak i iz puško-
mitraljeza. I dok je grad nakon ponoći polako tonuo u
provincijsko mrtvilo, ja sam doneo čvrstu odluku da mi
to bude poslednji doček Nove godne u krugu porodice i
u svom rodnom gradu. Te sam noći sa majkom razgo-
varao o sebi i svojoj budućnosti. Rekao sam joj da sam
svestan trenutne situacije, da dobro znam da ne mogu da
započnem studije, ali da mogu i da hoću da se zaposlim
i osamostalim; da bih želeo na proleće, kad otopli, da se
preselim u Beograd i tamo započnem svoju karijeru. Re-
kao sam joj da bih najviše voleo, kad bih nekako mo-
gao, da odem kod brata Đorđa u Australiju. Ona se na
ovo poslednje od srca nasmejala, ali mi je obećala da će
da mi pomogne koliko može, odnosno da će da mi dâ
deo svoje nevelike ušteđevine. Tog sam jutra izašao na
puste i sumorne ulice, prvi put nakon povratka iz vojske,
pošto sam prethodni period proveo kao neki starac koga
je život umorio.
Na Badnje veče, pred pravoslavni Božić, tetka,
otac i sestra išli su u pravoslavnu crkvu, na ponoćnu li-
turgiju. Muslimanska udovica, bivši komunista i devojka
čija je majka katolkinja bili su malobrojni vernici koji su
te večeri svojim prisustvom udostojili pravoslavni hram.
Ja sam to veče proveo sa majkom. Tom prilikom sam joj
se poverio: ispričao sam joj kako sam imao kratke veze
sa tri devojke rekavši joj da sam zadnji put sa ženskom
osobom bio pre oko dve godine. Iznenadili su je mnogi
moji stavovi. Čak i kad bi prihvatila činjenicu da u svom
rodnom gradu ne mogu da imam devojku, jer to ne želim
zbog određene količine stresa koga sam pretrpeo zbog
afere sa Marijom, ipak nije mogla da shvati zašto sam
toliki probirač. Ona je smatrala da muškarci ne treba da
206
 Ispovest mizantropa
budu probirljivi i rekla mi da se grdno varam ako mislim
da ću pronaći pravu ljubav, da smatra kako sam nezreo i
da bih morao radikalno da se menjam ako ne želim da
ostatak života provedem sam kao vuk; da ako već nikoga
ne mogu da volim, onda barem odglumim ljubav, kako
bih zadovoljio, ako ne duševne, onda bar telesne potrebe.
I na tome se sve završilo. Sutradan, na sâm dan Božića,
nakon nešto svečanijeg ručka i niza šovinističkih izjava,
tetka Ivana je, popivši dosta vina, izazvala žučnu porodi-
čnu svađu. Prvo je moju majku prozivala na nacionalnoj
osnovi, ali pošto ona nije reagovala - napala je mene.
Smetalo joj je to što se ja još uvek nisam zaposlio. “Veso,
ti hraniš cijelu porodicu”, podbadala je oca. “Što bi oni
bez tebe? Natjeraj ovog tvog matorog konja da nešto ra-
di!” Budući da je i on dosta popio, naseo je na njene pro-
vokacije. Počeo je da gunđa, da pregovara kako je dosta
učinio za mene i da me vređa. Ja sam mu uzvratio istom
merom i pri tom mu rekao, u afektu, da ću na proleće
otići u Beograd i da ga nikad više neću videti. “A što se
ne bi zaposlio u svom gradu, ovdje gdje te svi pozna-
ju?”, pitao me je. Na njegovo se pitanje nadovezala i
tetka: “Ma nemoj! A ko će gledati ostarele roditelje?
Gordana će se udati.” - “Neka, Ivana, neka idu... neka ih
đavo nosi... I Gocu ću ja po kratkom postupku. Čim za-
vrši školu zaposliću je u neku prodavnicu, neka radi i
traži priliku za udaju.” - “Neće moći!”, reagovala je maj-
ka. “Ona je talenat i nastaviće školovanje!” Pre nego što
je i završila misao, sestra je skočila na tetku i ošamarila
je. Otac ih je jedva razdvojio. Padale su teške reči i malo
je falilo da se ne prolije krv. Ja sam se povukao u svoju
sobu, ali nisam uspeo da se izolujem od galame. Verbalni
sukobi bili su nastavljeni i drugog i trećeg dana Božića,
207
Jovo Ilukić
kad je otac slavio krsnu slavu, svetog Stefana. Od tog
trenutka sestra više nije delila sobu sa tetkom, već se pre-
mestila kod mene. Njih dve više nisu razgovarale. Otac
ih je bezuspešno mirio i izvinjavao se kćerki. Odnosi
između njih dve naprasno su zahladili. Ona mu je rekla
da tako nešto nije očekivala od njega i obećala mu da će
učiniti sve kako bi dobila stranu stipendiju i izgubiti se
odavde. I to nije bilo sve. Mene je uhvatio neki bes, želeo
sam da nanesem bol ocu i tetki, ma da ih ujedem za srce.
Nisam znao šta bih učinio. Razmišljao sam, razmišljao...
i setio se. Uzeo sam ikonu svetog Stefana i krenuo na te-
rasu, da je bacim na parking ispred zgrade. Oboje su
potrčali za mnom. Stajao sam na ivici terase držeći ikonu
u desnoj ruci. I otac i tetka su me molili da je vratim na
mesto, ali ja sam je zavrljačio iz sve snage. Pala je na
beton i razbila se. Psovali su mi sve po spisku i prokli-
njali me, i na tome se završilo. Tetkin svojevrsni teror je
nešto oslabio kad se sestra krajem raspusta vratila u Pod-
goricu.
Moj život je iz dana u dan postajao sve teži i teži.
Stoga sam opet počeo da se ponašam onako kako sam
se ponašao pre stupanja u vojsku, možda i gore nego
tada. Nalazio sam se u trostrukoj izolaciji: živeo sam u
zemlji koju je izolovala međunarodna zajednica, u gradu
koji je po meni bio najgore mesto za život, i najzad zat-
voren u trosobnom stanu svojih roditelja. Bio sam stra-
šno uznemiren. Moja negativna energija je tražila ventil.
Nije prošlo mnogo vremena i ja sam ponovo, svake noći,
izlazio u grad, palio kontejnere i uznemiravao građane.
Živeo sam kao vampir. Danju sam se izležavao i spavao
koliko bih mogao, razmišljao o sebi i svojoj budućnosti,
a preko noći orgijao. Vatrogasci su ponovo imali pune
208
 Ispovest mizantropa
ruke posla, a lokalisti temu za beskrajna konspirativna
ogovaranja. Za sve to vreme tetka se svađala sa majkom,
prema kojoj se ponašala kao da je podstanar, a ne neko
ko je tu proveo dvadeset godina i ko je, bez obzira na
malu profesorsku platu, radio i pre i posle podne. I to joj
nije bilo dovoljno, već je počela da provocira pojedine
klijente koji su dolazili kod majke na honorarne časove
klavira. Bio mi je potreban natčovečanski napor da bih
ugušio sve svoje emocije. Cele te zime iz beznađa me je
vadila misao da će sve to jednog dana proći i da ću us-
koro biti slobodan čovek. Za sve to vreme sestra je samo
jednom došla na vikend, negde polovinom marta, i bila
je veoma potištena.
Jednog od prvih prolećnih dana otac je besan do-
šao kući. Majka i tetka tog popodneva nisu bili u stanu.
Ušao je u dnevnu sobu i prošetao nekoliko krugova. Pi-
tao me je dokle će da crveni zbog mene i rekao da su ga
prijatelji vatrogasci pitali gde mu je sin i kad će da se za-
posli kod njih. Kad je pomenuo vatrogasce, u momentu
sam se skamenio od straha, misleći da su saznali da im
ja pravim posao paljenjem kontejnera. Ali taj strah je tra-
jao vrlo kratko. Počeo je da viče, da me vređa i da mi
preti: “Iziđi vani! Ludače jedan!... Što sjediš u kući?!...
Nabiću te u ludnicu!... Zvaću policiju i reći da me mal-
tretiraš!... Ma istjeraću te iz stana!...” - “Šta je? Što se
nerviraš? Što si tako nemoćan?” - “Ja?! Ja nemoćan?!”
- “Da, ti si nemoćan. Onaj ko preti on je poražen. Pretnja
je dokaz nemoći.” - “Ja nijesam nemoćan! Ja mogu da
te istjeram iz stana!” - “Ne možeš! Ti više ništa ne mo-
žeš! Izgubio si svoj autoritet i svu svoju moć!” - “Istje-
raću te iz stana, pašče jedno!” - “Isteraj me ako možeš!”
Stajao sam nasred sobe i izazivao ga, ni sâm ne znam za-
209
Jovo Ilukić
što. On je bio oko dva metra udaljen od mene i gledao
me zakrvavljenim, životinjskim očima. Vilica mu je po-
drhtavala dok je stezao obe pesnice. Najednom je skočio
na mene, levom rukom me uhvatio za vrat, a vrhovima
prstiju desne ruke mi stegao jabučicu. “Iščupaću ti grk-
ljan, pašče jedno!”, vikao je besan kao ris. Ali nije uspeo
ni da me pomakne. Stajao sam kao antički stub koji prko-
si zubu vremena. Obe ruke su mi bile slobodne dok me
je on grebao po vratu i po licu. Nisam se branio. Na kraju
me je udario pesnicom u nos, iz koga je momentalno po-
tekla krv. Ni tom prilikom me nije oborio. “Pih, glibu je-
dan!”, uzviknuo je i izašao iz sobe. “Šta si ti sebi
dozvolio!” Ja sam i dalje stajao i smejao se kao lud, a on
je nastavio: “Ja te sažaljevam!” - “Sažaljevaj do mile
volje, ali onda nemoj da se pitaš zašto si toliko iscrpljen.
Onaj ko nekoga sažaljeva, on na to troši ogromnu en-
ergiju. I on je najveći jadnik. Meni nije potrebno ni tvoje
niti bilo čije sažaljenje. Ja nisam ni svetac ni hrišćanski
mučenik.” - “Ti i njemačka filozofija! Pih na tebe, kopile
jedno nacističko!” U tom trenutku se majka vratila sa
posla. Zaplakala je ugledavši moje krvavo lice. Počela
je da viče na svog muža. “Ana, neću da se svadim sa
tobom!”, kazao joj je vidno uzbuđen. “Dogovori se sa
ovim paščetom da ide odavde prije pasjeg rođendana!”
Ako ne računam majčino razložno histerisanje, na tome
se sve završilo. Tetka nije prisustvovala ovom incidentu.
Nakon tog martovskog popodneva moj odlazak
je bio samo pitanje dana. Majka mi je spremila novac i
samo sam čekao svoj dvadeset i prvi rođendan, dakle
dvanaesti dan aprila. Za to vreme izbegavao sam i oca i
tetku. Ali otac se prema meni ponašao kao da želi da mi
saopšti nešto važno. Kad god bi me sreo negde u stanu,
210
 Ispovest mizantropa
kažem kad god bi me sreo zato što sam po ceo dan bio
zatvoren u svojoj sobi, otvarao bi usta kao da želi nešto
da mi kaže, ali mi nije ništa govorio. Međutim, prve ap-
rilske večeri, u dnevnoj sobi, pred majkom i tetkom,
rekao mi je: “Danilo, ti nijesi obično ljudsko biće. Ti si
đavo!” Ja sam se na to od srca nasmejao. Ali on je bio
ozbiljan. Nastavio je: “Znaš li ti, jado moj, da si ubio
svog rođenog brata blizanca?” - “Ma šta pričaš?”, odgo-
vorio sam ja. “Nisam ja lud, nego ti.” Umesto da počne
da me vređa, ispričao mi je jedan detalj iz moje biogra-
fije. Prva majčina trudnoća bila je veoma teška. Svako-
dnevno je osećala nepodnošljive bolove u stomaku, kao
da je dete igralo fudbal u materici. Muž joj je savetovao
da ga pobaci, ali ona ga nije poslušala, jer se to kosilo sa
njenim religioznim ubeđenjima. Izdržala je trudnoću i
rodila dva sina blizanca, od koga je drugorođeni umro
na porođaju. “Ti si krvnik!”, vikao je otac. “Ti si najveći
krvnik! Rođeni ubica!” Ja sam se i dalje smejao misleći
da se radi o prvoaprilskoj šali. “Evo!”, vikao je on. “Pitaj
majku ako ne vjeruješ!” Ona je bila naslonjena na klavir,
gledala u pód i ćutala. “Majko”, obratio sam joj se, “šta
on ovo priča?” Ona je i dalje ćutala. “Reci mu, kučko
jedna!”, zahtevao je otac. “Što si se tu ukipila?!” - “Istina
je”, potvrdila je ona nakon što je podigla pogled. “Ali
takve stvari se događaju. Nije to ništa.” - “Eto ti! A ti se
sad pozivaj na njemačku filozofiju i vjeruj da nijesi
kriv!”, smejao se otac. “No ja tvrdim da krivica postoji
i da ćeš za to kad-tad negdje snositi odgovornost!” I tetka
se smejala. Pomenuo sam svoje gaće zakopane sa babom
davne 1984. godine i prigovorio mu na tome da je jedna
njegova sestra od tetke bacila magiju na mene da nemam
ženu i decu, a on unučiće, ali on to nije priznavao. Ništa
211
Jovo Ilukić
više nisam ni čuo ni video. Otac je u tom trenutku,
konačno, u meni ubio čoveka i probudio demona. Za-
vrtelo mi se u glavi, ali sam uspeo da se nekako dovučem
do svoje mračne sobe.
Deset prvih aprilskih dana bili su mi, možda, naj-
teži u životu. Uopšte nisam izlazio iz stana. Nisam mo-
gao ni da jedem ni da spavam. Iako nisam uvažavao
nikakvu krivicu, osećao sam se delimično krivim za smrt
brata blizanca. Danima sam razmišljao samo o tome.
Svakakve su mi se misli vrzmale po glavi. Najhladno-
krvnije ubice i najveći zločinci u krvavoj ljudskoj istoriji
morali su prvo da se rode, pa tek onda da ubiju, s tim što
je mnoge od njih neko usmerio ka tome da ubijaju. Ja
sam, pak, prvo ubio, pa se tek onda rodio. Ja sam rođeni
ubica. Nisam ubio u samoodbrani, iz straha, iz nekog in-
teresa, koristoljublja, ili da bih uživao u tome - ja sam
ubio da bih uništio život. Kao nerođeno dete maltretirao
sam majku, ubio brata blizanca, rodio se, kako sam odra-
stao zlostavljao sam svoje vršnjake, zbog toga bio izolo-
van, pa se iživljavao nad insektima, ubio majčinog psa
Kristofa, napastvovao devojčice... I kome ili čemu treba
da zahvalim na tome što sam uopšte živ? Majci, njenoj
religiji ili Bibliji? Počeo sam da osećam užasan strah:
bojao sam se samog sebe, svog duha i tela. Počeo sam
da sumnjam u to da se u mom telu nalaze dva duha koja
se bore jedan protiv drugog. Možda sam baš zbog toga
imao redovne sukobe sa samim sobom, nigde nisam
mogao da se uklopim i uvek sam štrčao. Možda me baš
zbog toga nikada niko nije razumeo, društvo je na mene
gledalo kao na dvostruku ličnost, a Magdalena mislila, i
na kraju mi rekla, kako ima neki neobičan osećaj, kao
da se u meni nalaze dve sasvim različite osobe. Možda
212
 Ispovest mizantropa
sam baš zbog toga celog života posedovao ogromnu
kreativnu i u isto vreme i destruktivnu energiju. Mada
nisam mnogo obraćao pažnju na reinkarnaciju i karmu,
sve što sam naučio od svog cimera Ferenca ponovo je
postalo aktuelno. Počeo sam ozbiljno da razmišljam o
tome, tačnije rečeno da nagađam, ko sam bio u prethod-
nim životima. Da li sam bio imperator, gladijator, dželat,
inkvizitor, veliki ratnik i osvajač ili političar? Ili ništa od
toga? Možda je duh mog brata zao i želi osvetu, pa pred
mene postavlja čitav niz prepreka kako bi me naveo na
samoubistvo? Pitao sam se ko sam zapravo ja. Da li je
moguće da sam ja čas ja, a čas moj brat blizanac? Naj-
gora misao mi je bila to da sam se nalazio u dilemi da li
sam ja ubio mog brata blizanca ili je on ubio mene. Moj
otac je izazvao totalni rascep moje ličnosti. Pobeći od
svih tih misli koje su me zbunjivale i razarale bilo je
moguće jedino bekstvom od kuće. Odlučio sam da se to
dogodi pre mog rođendana.
Jedanaestog dana aprila, rano ujutro, zajedno sa
majkom sam napustio stan. Otac i tetka su spavali, tako
da se s njima nisam ni pozdravio. Žurio sam na prvi voz
za Beograd. Razgovarali smo usput. Bilo joj je veoma
teško, bez obzira što se svojski trudila da to sakrije od
mene. “Nadam se da će ti tamo gdje upravo odlaziš biti
mnogo bolje nego ovdje”, rekla mi je kad smo stigli na
peron. “Zaboravi na sve i počni život iz početka. Tebe
sam nekako zbrinula. Još da obezbjedim stipendiju za
Gocu, pa nek bude šta bude.” Rastao sam se sa svojom
četrdesetosmogodišnjom majkom bez ikakvih emocija.
Ušao sam u voz, u prazan kupe, i otvorio prozor. Tad sam
joj prvi put u životu, između plavih i svetlo-smeđih pra-
menova u kosi, ugledao i prve sede dlake. Ostarela je
213
Jovo Ilukić
služeći mog oca i moju porodicu, daleko od svoje zemlje
i svog naroda. Voz je krenuo, a mi smo se gledali, mahali
jedno drugom i ćutali. Nikad u životu nisam voleo ras-
tanke. Dok je voz polako ubrzavao i udaljavao se od gla-
vne stanične zgrade, izgledalo je kao da mi se majka
smanjuje, sve dok se nije pretvorila u tačku na horizontu.
Dan pred moj dvadeset i prvi rođendan, nakon
zalaska Sunca, konačno sam osetio ukus slobode. Beo-
grad me je dočekao raširenih ruku i širom otvorenog sr-
ca. Grad u kome sam stekao brojna životna iskustva,
doživeo prvu ljubav i maturirao, međutim, više nije bio
onako lep kao nekada. Preprodavaca po ulicama i koje-
kakvih prevaranata nikada nije bilo više. Nudili su svoju
robu prolaznicima, okupiravši veći deo najprometnijih
ulica i trgova. Načičkani jedan do drugog, prodavali su
istu robu po istoj ceni. Sa njima su bili izmešani i dileri
deviza. Bile su to posledice raspada Titove Jugoslavije i
građanskih ratova u nekim njenim krajevima, kao i eko-
nomske blokade od strane međunarodne zajednice. Sve
me je to duboko pogodilo. Razočarala me je i izvesnost
da svet nije čekao na mene i da moram da počnem od
nule. Sa velikom putnom torbom na levom ramenu iz-
gledao sam kao kakav turista. Krenuo sam u besciljnu,
nostalgičnu šetnju, ne razmišljajući gde ću da prenoćim.
Bez obzira na prvi utisak, ipak sam se lepo osećao. Sve
mi je bilo interesantno, kao zatvoreniku koji je nakon
odslužene zatvorske kazne pušten na dugo iščekivanu
slobodu. Koraci su mi bili krupni i brzi. Na mene niko
nije obraćao neku posebnu pažnju, niti se pitao ko sam
ja, i bilo mi je drago zbog toga. Pored mene su tekle reke
ljudi. Prolazio sam pored učenika i studenata, naparfe-
misanih devojaka, ljubavnih parova, zabrinutih roditelja
214
 Ispovest mizantropa
i njihove bezbrižne dece... Na gradskim trgovima osećao
se, kao i uvek do tada, miris jeftinih parfema i brze hrane
koja se prodavala na svakom koraku. Skoro svaka pla-
vokosa devojka podsećala me je na Magdalenu. Gutao
sam ih pogledom. Prošetao sam najlepšom i najpromet-
nijom pešačkom ulicom u gradu posmatrajući usput
fasade na koje su padali poslednji Sunčevi zraci i svetlo
sa tek upaljenih kandelabara. Put me je naveo i u najlepši
gradski park, gde sam se zadržao oko sat vremena. Sa
velike terase iznad ušća Save u Dunav posmatrao sam
prostrane ravnice i novobeogradske osvetljene blokove,
i udisao svež aprilski vazduh koji je blagi prolećni pove-
tarac donosio sa reka i u kome se osećao i miris vode.
Tu sam dočekao noć. Vrativši se nazad, seo sam u trolej-
bus na početnoj stanici i, prošavši pored svoje srednje
škole, otišao na sâm kraj grada. Odatle sam krenuo u obi-
lazak nekih meni dragih mesta. Pošto mi ponos nije do-
zvoljavao da odem kod tetke Olivere, razmišljao sam o
nekom jeftinom hotelu u kome bih prenoćio. To je dugo
potrajalo. Na kraju sam se zatekao na istom onom mestu
gde sam izašao iz voza. U momentu sam se našao u isku-
šenju da se još te večeri vratim kući. Ali sama pomisao
na oca davala mi je dodatnu snagu i rađala sumanutu
želju da ili uspem u životu ili budem uništen. I zato ni-
sam to učinio. Nameravao sam da sednem u tramvaj i
odem do poslednjeg bloka, preko Save, tamo gde stanuje
tetka Olivera, i prenoćim u parkiću ispred njene ili neke
druge zgrade. Čekao sam ga na stanici punoj ljudi i ni-
sam bio jedini koji se nervirao zbog njegovog nedolaska.
Ne želeći više da ga čekam prešao sam preko starog
čeličnog mosta, što su ga izgradili nemački okupatori u
toku 1942. godine, i, ugledavši neki auto otpad sa leve
215
Jovo Ilukić
strane nasipa, iza mosta, došao na najpraktičniju ideju.
Došunjao sam se do žičane ograde i, osmotrivši teren,
jednim hitrim skokom našao se na drugoj strani. Prišao
sam jednom po mojoj gruboj proceni najkomfornijem
automobilu i ušao unutra. Protegao sam se na zadnjem
sedištu i zatvorio oči. Utom su zazviždali tramvaji. Na-
kon ozbiljnog zastoja u saobraćaju naišlo ih je na dese-
tine. Nije mi bilo loše, u svakom slučaju bolje nego na
nekoj klupi. Dugo nisam mogao da zaspim. Po glavi su
mi se motale razne misli. Pitao sam se kako što brže naći
što jeftiniji smeštaj i što bolji posao. Razmišljao sam i o
svom bratu blizancu. Koliko je samo bolje biti u društvu
nego sâm, ako ne ni zbog čega drugog onda barem zato
što čovek ima manje vremena da razmišlja o svojoj pro-
šlosti i svojim problemima. Dok sam šetao i susretao se
sa ljudima razmišljao sam uglavnom pozitivno, a dok
sam se prevrtao na zadnjem sedištu slupanog automobi-
la, kako bih zauzeo najzgodniji položaj, razdirao sam
sâm sebe mislima o mrtvorođenom bratu i o gaćama u
babinom kovčegu. Tramvaji su zviždali do ponoći, kad
je sve utihnulo i kad se samo povremeno mogao čuti po-
neki automobil. Tada sam utonuo u san.
U cik zore probudili su me tramvaji. Nisam hteo
da ustanem sve dok se i poslednja zvezda nije ugasila na
nebeskom svodu. Okretao sam se levo-desno i razmi-
šljao gde ću i šta ću. Kad je prvi Sunčev zrak pao na moj
“apartman”, sâm sebi sam čestitao rođendan, protegao
se i izašao napolje. Na auto otpadu, podaleko od mene,
nalazilo se nekoliko radnika, ali me nijedan nije video.
Začas sam preskočio žičanu ogradu. Prešao sam preko
mosta i vratio se u centar grada. Doručkovao sam na
ulici, kupio nekoliko novina i bacio se na prvi posao.
216
 Ispovest mizantropa
Pretraživao sam oglase tražeći sobe po povoljnoj ceni.
Izdvajao sam najpovoljnije ponude i kontaktirao poten-
cijalne stanodavce. Većina ih je odlagala useljenje za
neki dan. A ja sam bio u velikoj žurbi. U skladu s tim us-
peo sam da nađem sobu u geometrijskom centru grada,
neki kilometar daleko od poslovno-trgovačkog centra, i
zakazao sastanak. Na traženoj adresi, tačno u podne, do-
čekala me je jedna starija žena. Pokazala mi je jedinu so-
bu koju je izdavala i rekla mi cenu. Prihvatio sam njenu
ponudu bez razmišljanja i cenkanja. Mlad i još uvek
neiskusan, možda čak i nezreo, i povrh svega u žurbi,
platio sam joj kiriju za tri meseca unapred i smestio se u
sobu od oko deset kvadratnih metara površine. To mi je
odnelo polovinu novca koga sam posedovao. Odmah
smo sačinili stanarski ugovor, nakon čega sam obavio
sve administrativne poslove oko mog preseljenja. Ugo-
vorom su bila regulisana moja prava i obaveze. Konačno
sam bio samostalan. Soba mi nije bila nešto naročito
komforna. Na zidovima su se nalazile stare tapete, pro-
zor nije imao roletne, već samo zavesu (nepovoljno s
obzirom na to da se radilo o prizemlju), a od nameštaja
sam imao samo jedan krevet, jedan ormar, jedan stočić
sa dve stolice i jedan stari tepih. Tog dana sam posetio i
biro rada, ali tu nisam dobio dovoljno obaveštenja u vezi
bilo kakvog zaposlenja. Tu sam sreo masu ljudi koji se
godinama nalaze na listi čekanja za zaposlenje, a usput
sami pronalaze honorarne poslove. Nisam smeo da raču-
nam samo na to. Znao sam vrlo dobro u kakvoj se situ-
aciji nalazi država. Zbog ratova u susedstvu i ekonomske
blokade od strane Ujedinjenih nacija, masa preduzeća
prestala je da radi i otpustila je svoje zaposlene. Mogao
sam da računam samo na neki honorarni posao, recimo
217
Jovo Ilukić
na fizičke poslove na gradilištu. Opredelio sam se za to,
jer je početak građevinske sezone bio na pragu. Ipak,
odlučio sam da se odmorim od svega par dana, zapravo
da se ponovo naviknem na velegrad. Ostatak dana pro-
veo sam u gradu, u dugim šetnjama. Kući sam se vratio
pre ponoći i dok nisam zaspao opet sam razmišljao o
svom mrtvorođenom bratu blizancu, prolazeći pri tom
kroz sve one psihičke krize koje sam doživeo kada sam
saznao za to.
Sutradan sam svratio do Luiđijeve škole. Nisam
ga pronašao pre podne. Ali sam ga video posle podne.
Bio je okružen prelepim devojkama. Pohađao je završni
razred i nije ga mnogo vremena delilo od mature. Nisam
hteo da mu se približim, već sam čekao da me primeti.
Kad se i to dogodilo sve je napustio i bratski me poz-
dravio. “Jesmo li još uvek braća”, pitao sam ga u šali.
“Naravno”, glasio je njegov odgovor. “Pa još nismo umr-
li.” Za dve godine, koliko se nismo videli, naglo se raz-
vio i popravio. On je meni, pak, rekao da sam oslabio i
da sam mršav, kao i da ne može da veruje da me vidi.
Pitao me je gde sam bio i zašto mu se nisam javljao. Re-
kao sam mu da sam bio u vojsci i da bih voleo da poraz-
govaram s njim, ali da mi za sve to treba dosta vremena.
“Nema problema”, kazao mi je. “Pobeći ću sa ostalih ča-
sova.” Bilo je uzaludno ubeđivati ga da to ne čini. Čim
je zvonce oglasilo kraj velikog odmora on je ušao u ško-
lu i istrčao sa rancem na leđima. Krenuli smo prema cen-
tru grada i zaustavili se u jednom restoranu. Luiđi me je
častio ručkom. Bio je pun novca. Rekao mi je da, pored
škole, lovi u mutnom, i da mu dobro ide. Interesovalo ga
je, i pitao me je, šta mi se sve dogodilo u protekle dve
godine i kako sam prošao u vojsci. Ispričao sam mu ono
218
 Ispovest mizantropa
najvažnije. “Čoveče! Šta si ti sebi dozvolio!”, reagovao
je on na sve to. “Ja neću da služim vojsku!” Zatim mi je
ispričao kako je jedan mladić iz Bara dobrovoljno otišao
u rat, u Vukovar, tamo proveo neko vreme, nagazio minu
i izgubio jednu nogu do kolena. Kad je bio otpušten iz
vojske tražio je materijalno obeštećenje, ali ga nije do-
bio. Bio je primoran da tuži vojsku, izašao je na sud i iz-
gubio parnicu iz prostog razloga što je služio vojsku
bivše a ne nove Jugoslavije. “Čoveče!”, nastavio je Luiđi
sa svojim novim beogradskim naglaskom, koji me je iz-
nenadio. “Tip je totalno izgubljen i ne zna šta će od sebe.
Invalid u zemlji u kojoj socijalna pomoć bukvalno ne po-
stoji. Ne može da se zaposli, neće ga nijedna ženska...
Dok su se njegovi vršnjaci izvlačili na sitnice, ili dezer-
tirali, on se prijavio za odlazak na front. Hteo je da bude
patriota!” - “Ti i ja nismo patriote?” - “Ja živim samo za
sebe! I neću nikad u životu da ratujem! Nikad!” Luiđi je
bio hedonista i nihilista, i njegovi me stavovi nisu nimalo
čudili. Uostalom možda je bio u pravu. Uz sve to popri-
mio je i dosta urbanih manira. Postao je pravi pravcati
beogradski huligan. Rekao mi je da nema nikakve pla-
nove u vezi sopstvene budućnosti, ali da namerava da se
bavi mutnim poslovima sve dok ne zaradi dovoljno za
legalni odlazak iz zemlje. “Sada ćeš teško naći posao”,
rekao mi je saznavši šta mi je trenutno najvažnije. “Po-
kušaću da te uključim u dilovanje deviza, ako budeš hteo
i ako te moji ortaci budu primili.” Njegovu ponudu ni-
sam bezuslovno prihvatio, već sam svoj odgovor odložio
na neko vreme, za slučaj da se zaposlim. Ispratio sam ga
do autobusa za Zemun, gde je stanovao u iznajmljenom
stanu. Razmenili smo adrese i dogovorili se da ostanemo
u kontaktu.
219
Jovo Ilukić
Narednih dana pre podne pretraživao sam poslo-
vne oglase i posećivao privatne agencije za zapošljava-
nje, posle podne sam besciljno lutao gradom ili u svojoj
sobici pravio skice za neke svoje buduće slike, a uveče
se sastajao sa Luiđijem. Što se tiče ovog prvog, bilo je
slobodnih radnih mesta, od prodavnica i pekara do res-
torana, što su više bili ženski nego muški poslovi, noćnih
klubova i kockarnica, ali su svi bili neverovatno malo
plaćeni. Na raspala državna građevinska preduzeća ni-
sam ni računao. Tada sam shvatio svu ozbiljnost nekih
majčinih reči. Bio sam veliki probirač. A nisam birao
samo devojke. Uskoro sam se ograničio samo na građe-
vinarstvo i za nekih pet-šest dana našao posao na građe-
vini. Već sutradan morao sam da se javim na gradilište.
U stvari, nisam morao nego sam pristao na to. Zaposle-
nje sam našao preko neke privatne agencije koja mi je
dobro naplatila svoju uslugu. Čist kriminal. U pitanju je
bila jedna privatna građevinska firma, koja je obavljala
poslove širom Beograda. Moj prvi radni dan bio je prvi
i ostalim radnicima, jer je građevinska sezona tek počela,
s tom razlikom što su oni već imali višegodišnje radno
iskustvo. Jedino sam ja bio početnik. Iskusni radnici do-
šli su sa svih strana. Bili su to kvalifikovani majstori koji
su kao tehnološki višak bili otpušteni iz svojih predu-
zeća. Čuo sam da su neki od njih dobili posao po ugo-
voru, što je značilo da su imali svoja striktno određena
radna mesta i niko ih nije mogao naterati da rade bilo
šta. Ja sam, pak, uz još nekoliko priprostih mladića, isku-
snih i jakih fizičkih radnika, bio tretiran kao nekvalifiko-
vana radna snaga. Gradilištem je upravljao sredovečni
inženjer, koji nije komunicirao sa zaposlenima, ili je to
retko kad činio, dok su dvojica poslovođa po zanimanju
220
 Ispovest mizantropa
bili moje kolege građevinski tehničari za visokogradnju.
To što sam završio istu školu kao i oni bilo je nevažno,
jer nisam imao radnog iskustva, a poslodavcu su bila do-
voljna dvojica mojih kolega. Moglo bi se reći da mi je
diploma čak i smetala, jer je jedan od poslovođa voleo
da me ponižava baš zato što mi je bio kolega. Bio sam
prinuđen da obavljam najteže i najnezahvalnije poslove.
Prvi radni dan sam jedva izdržao. Po povratku kući
spavao sam kao malo dete. Bilo mi je potrebno par dana
da se naviknem na teške uslove rada. Radno vreme tra-
jalo mi je deset časova, od ranog jutra do kasnog popo-
dneva. Prvu platu primio sam već sedam dana kasnije.
Zarađivao sam više od polovine državnih činovnika, jer
inflacija nije mogla da pojede nemačke marke u kojima
smo isplaćivani. Jedva sam čekao petak, dan kada sam
primao platu. U društvo na poslu sam se jako loše uklo-
pio. Ti ljudi nisu bili moj profil društva i sa njima nisam
imao o čemu da razgovaram. Stoga sam se trudio da sa
njima kontaktiram samo strogo poslovno.
Prvi slobodni vikend i lutanje po gradu. Zatim
sedenje na klupi u pešačkoj zoni. Ko god sedne na to me-
sto za vikend, i sedi sat vremena, mogao bi da vidi veći-
nu ljudi koje poznaje. Sreo sam dosta svojih školskih
drugova i ostalih poznanika. Svi su mislili da sam upisao
neki fakultet i iznenadili su se kad su čuli da sam od-
služio vojsku. Većina njih je nastavila školovanje, neki
momci su tek otišli u vojsku, neke devojke su se udale,
a neke čak rodile i prvu decu. Bilo je i onih koji nisu ni-
šta radili, već su brojali dane, kao da nešto čekaju, a nisu
čekali ništa, živeći sa roditeljima i na njihov račun. Uni-
štena generacija. Malo ko se zaposlio, odnosno pristao
na to da radi za malu platu. Što se tiče večernjih susreta
221
Jovo Ilukić
sa Luiđijem, on me je pored ostalog upoznao sa nekim
svojim drugovima. Bili su to žestoki momci, pretežno iz
Crne Gore ili Bosne, i bavili su se svim i svačim, najviše
dilovanjem deviza. I ne samo to. Jedne večeri me je po-
zvao u svoj stan, gde je doveo jednu devojku lakog mo-
rala. Budući da je znao koliko dugo nisam bio sa ženom,
ponudio mi je da s njom vodimo ljubav na smenu. Tako
smo i uradili. To je za mene bilo sasvim novo iskustvo i
nije mi mnogo smetalo. Koristili smo zaštitu. Bio je to,
nakon dve godine samovanja, pravi doživljaj. Čak sam
od te devojke dobio kompliment da sam nezajažljiv lju-
bavnik i muškarčina. Mislio sam da je ona prostitutka i
da joj je Luiđi platio, ali nije bilo tako. Jednostavno ju
je pokupio na ulici. “Luiđi nikada ne plaća vazduh, vodu
i žensku”, bio je kategoričan. Šta bih ja bez brata Luiđi-
ja? Najzad, svake noći pred spavanje razmišljao bih o
svom mrtvorođenom bratu blizancu i doživljavao teške
psihičke krize.
Otkako sam se zaposlio život mi je ušao u neke
koliko-toliko normalne tokove. Svaki radni dan, osim
nedelje, a nekada se radilo i nedeljom, izgledao mi je ot-
prilike ovako. Ustajao sam oko pet časova ujutro, spre-
mao se i žurio na posao. Prevoz je bio jako loš, tako da
sam na gradilište stizao obično pred sâm početak radnog
vremena, oko sedam časova. Dva sata kasnije imali smo
dvadesetominutnu pauzu za doručak, a zatim se vraćali
na posao, uz kratke pauze za odmor, sve do jedan čas iza
podneva, kad smo imali dvadesetominutnu pauzu za ru-
čak. Nakon toga, radno vreme nam je trajalo nešto duže
od tri časa. Kući sam se vraćao mrtav umoran oko šest
časova uveče i tada obično večerao i prelistao neku knji-
gu koju bih pozajmio iz najbliže biblioteke. Muziku ni-
222
 Ispovest mizantropa
sam slušao, jer nisam imao ni radio ni televizor, a nisam
hteo da bespotrebno uznemiravam stanodavku i njenu
porodicu svojim prisustvom u njihovom životnom pros-
toru. Bilo je dovoljno to što sam joj par puta na dan na
kratko zauzimao kupatilo. Ona je, pak, uznemiravala
mene: kad god je mogla terala me je da joj idem u na-
bavku. Nakon kratkog predaha viđao bih Luiđija. Za-
jedno bismo otišli u neki bioskop ili u kafić. Naše bi se
druženje obično završavalo tako što bi Luiđi sa ulice
pokupio neku nimfomanku i odveo je kući da s njom vo-
di ljubav. Ja sam mu se retko kada pridruživao i to uglav-
nom onda kada bi se desilo da dan-dva ili nešto duže
pada kiša, kada nisam išao na posao. Nisam voleo kišu,
jer mi je oduzimala radne dane, a samim tim i novac.
Kući sam se vraćao oko ponoći i odmah odlazio na po-
činak. Tako su mi brzo proticali dani, sedmice i meseci.
Za sve to vreme zarađivao sam nešto deviza, a trošio inf-
latorne dinare, kupujući ih na ulici od dilera. To je bilo
protivzakonito, no što se toga tiče zakon su kršili svi gra-
đani. Novac mi je odlazio istom brzinom kojom je i do-
lazio, tako da sam se uvek nalazio na pozitivnoj nuli, što
me je ozbiljno zabrinjavalo, s obzirom na to da nisam
imao nikakve novčane rezerve. To, međutim, i nije bilo
toliko strašno. Stotine hiljada, ako ne i milioni ljudi u
ovoj zemlji, živeli su daleko gore od mene.
Krajem maja Luiđi je završio školu, a prvog jun-
skog dana proslavio maturu. Dva dana kasnije, kad smo
se sreli, iznosio mi je svoje utiske sa maturskog bala. Bili
smo u gradu, malo sami, malo u njegovom društvu. Iz-
među ostalog šetali smo glavnom gradskom ulicom i
brojali granitne ploče, a na kraju upoređivali rezultat.
Uvek nam se razlikovao za dve ploče. To smo često radi-
223
Jovo Ilukić
li. I ne samo to. Počeli smo, u šali, da brojimo kandelabre
i prolaznike. To nam je kasnije prešlo u naviku i pretvo-
rilo se u kompulzivno ponašanje. Ali da se vratim u gla-
vni događaj od te večeri. Sa Luiđijem sam se rastao na
glavnom gradskom trgu. On je sa jednom devojkom
otišao ka autobusu za Zemun, a ja sam se uputio na plato
ispred parlamenta, gde su te večeri demokratske snage
zakazale protest protiv režima i uspele da okupe masu
nezadovoljnih građana. Mene politika nije zanimala.
(Godinu dana pre svega toga, u vreme velikog student-
skog i građanskog protesta, bio sam u vojsci, ali sam bio
protiv nacional-komunističkog režima koji je i Srbiju i
Crnu Goru sistematski uništavao.) Nameravao sam da
budem samo nemi posmatrač i povećam brojno stanje
demonstranata. Ali naišao sam u nevreme, baš kad je po-
licija napala demonstrante. Našao sam se u rulji kad su
počeli da sevaju policijski pendreci, da lete kamenice na
skupštinu i da pada suzavac na demonstrante. Bilo je to
jedno strašno iskustvo. Zagušio me je suzavac, kašljao
sam i tekao kao reka sa ostalim demonstrantima. Gazio
sam ljude i bio izgažen. Čuli su se jedinačni pucnji, pa i
rafali. Iza mene su pucala neka stakla i nešto je gorelo.
Osetio sam miris dima i jako mi je smetao. Sve to za
mene nije dugo trajalo. Čim sam se izvukao iz rulje oti-
šao sam pravo kući. Bio sam toliko besan da sam usput
zapalio nekoliko kontejnera. Tako je prošao i protest: bez
naroda sve se potpuno istopilo. Bilo je mrtvih i povređe-
nih, nanešena je velika materijalna šteta i uhapšeni po-
jedini organizatori protesta, koji su nedugo zatim, na
pritisak nekih zapadnoevropskih zemalja, pušteni na slo-
bodu - i to je bio bilans te višečasovne pobune. Na kroš-
njama okolnog drveća narednih dana zadržao se miris
224
 Ispovest mizantropa
suzavca, a stanovnici metropole su se primirili na neko
vreme.
Bilo kako bilo, tih dana mi je postalo jasno da
mogu da pobegnem iz sredine koja mi ne odgovara, ali
da nikad ne mogu pobeći od sebe. Pored toga što sam
bio opsednut svojim mrtvorođenim bratom blizancem,
počeo sam da osećam i simptome izgaranja. Psihofizička
ravnoteža, koju sam osećao kad sam počeo da radim, bila
je samo prividna. Preterani fizički rad i malo odmora u
obliku relativno kratkog sna bili su kobni po moje zdra-
vlje. Težak samački život i bolno saznanje da sam niko
i ništa, uz činjenicu da živim u najgoroj zemlji u Evropi,
sve mi je to stezalo omču oko vrata. Bilo je nemoguće
pobeći od surove realnosti, ma koliko da sam to hteo.
Najbolje rešenje bilo je kretanje linijom manjeg otpora,
povlačenje u sebe i odricanje od svega i svačega. Luiđi
se, međutim, ničega nije odricao. Disao je punim plući-
ma i maksimalno iskorišćavao život. Upravo je stekao
diplomu srednje škole i počeo po ceo dan da diluje devi-
ze. Pozvao je i mene, da mu se pridružim, ali da pre toga
dobro razmislim. “Ti si pošten”, pomalo mi se rugao. “A
to je najlakše biti. Veruj mi na reč. Tu ti je najmanja kon-
kurencija.” Opšti pâd morala video se na svakom koraku.
Država se tresla iz temelja, sistem je trulio, a narod se
pretvarao u običnu stoku. Moje kolege na poslu bile su
pravi primer za to. Njihova životna deviza glasila je: je-
sti, piti, prazniti se, pariti se, spavati, izdržavati porodicu,
da bi sve to bilo moguće legalno raditi i živeti od danas
do sutra, jer se život živi samo jednom. Slušao sam nji-
hove potresne životne priče, ispovesti, probleme sa že-
nama i decom; posmatrao njihovo ponašanje; pokušavao
da proniknem duboko u njihovo razmišljanje i, na kraju,
225
Jovo Ilukić
kad sam uspeo u tome, uvideo sam koliko je većina odra-
slih ljudi prazna. Povrh svega, naši su ljudi bili pritisnuti
i političkom situacijom u zemlji, na koju nisu mogli da
utiču, ratovima u okruženju, sankcijama, padom živo-
tnog standarda, inflacijom, kriminalom, teškom bedom...
Ja nisam delio njihova uverenja. I dalje sam verovao u
reinkarnaciju duše. To mi je davalo smisao životu, jer
čemu ceo ovaj život ako iza smrti nema ničega. O tome
sam ponekad znao da progovorim i sa kolegama, ali oni
to nisu razumeli i pokušavali su da mi se podsmevaju;
kažem pokušavali, jer mene nije moguće ismevati.
Od početka jula dnevna temperatura je svakog
dana prelazila trideseti podeljak. Rad na gradilištu bio je
nepodnošljiv. Sunce nas je nemilosrdno peklo, znoj nam
je izvirao iz tela i padao na suvu i ispucalu zemlju. Bilo
je to moje prvo radno leto i bilo mi je mnogo teže nego
prethodne godine kad sam bio vojnik. Bilo je teško i po-
slovođama, ali oni su lakše podnosili vrućinu, ako ni
zbog čega drugog onda zato što su nas maltretirali. Na-
kon radnog vremena nisam išao kući, već pravo na naj-
posećenije gradsko kupalište. U kasnim popodnevnim
satima voda je bila najprijatnija. Osećao sam veliko olak-
šanje dok sam u savskom jezeru sa sebe spirao osušeni
znoj i prašinu sa gradilišta, u istoj vodi u kojoj su se ku-
pale devojke, od kojih su me neke, koliko sam primetio,
zaljubljeno gledale. Nisam im prilazio, jednim delom
zbog umora, a drugim delom iz straha da ću biti odbijen.
Ovo poslednje nisam smeo da dozvolim sebi ni po koju
cenu. Kasno popodnevno kupanje mi je neverovatno pri-
jalo. Po zalasku Sunca vraćao sam se u grad. Na meraču
dubine, na nasipu jezera, nivo vode bi se povećao za par
centimetara, iako nije padala kiša, jer se nekoliko stotina
226
 Ispovest mizantropa
hiljada kupača očigledno praznilo u samo jezero. Na ovo
smo se i Luiđi i ja valjali od smeha, ako bismo išli zaje-
dno, a ja bih se cepao od smeha, ako bih išao sâm. Sa
njim bih proveo neko vreme na ulici ili odlazio kući, na
zasluženi odmor pred još jedan naporan radni dan.
Kako je vreme odmicalo morao sam da razmi-
šljam o novom smeštaju, jer nisam imao novca da sobu
u kojoj sam stanovao platim za naredna tri meseca, na
čemu je stanodavka insistirala. Radio sam kao crnac, a
za dva i po meseca ništa nisam uštedeo. Ali bilo mi je
bolje i tako nego da sam sedeo u Nikšiću sa roditeljima
i psihički propadao. Razmišljao sam o majci i sestri. Pi-
tao sam se da li je moja sestra Gordana nastavila školo-
vanje u Beču i ako jeste šta ako tamo sretne i upozna
Magdalenu. Njoj bi bilo jasno ko je ona, sudeći po pre-
zimenu i sredini iz koje dolazi. Potraga je trajala dugo.
Novu sobu našao sam u poslednjem trenutku, na kraju
grada, nedaleko od poslednje stanice jedne duge trolej-
buske linije. Jednog popodneva otišao sam da je pogle-
dam. Na vratima kuće dočekala me je žena srednjih
godina. Bila je to dvospratna kuća sa šest soba i ostalim
pratećim prostorijama. U dvema sobama stanovali su
članovi porodice vlasnika kuće, a ostale četiri služile su
za izdavanje. Tri su bile zauzete. Jedina slobodna soba
bila je veoma mala i jeftina, i plaćala se mesečno. To je
bilo presudno. Platio sam je za mesec dana, na reč, bez
ikakvog ugovora, i od nje uzeo ključeve od sobe i od
ulaznih vrata. Skrenula mi je pažnju da gledam samo
svoja posla, da ne obraćam pažnju na galamu, ako je bu-
de, da nemam pravo da u sobu dovodim devojke, niti
bilo koga, i da nikad ne dolazim posle ponoći. “Znate,
moj muž je malo nezgodan”, rekla mi je dok sam izlazio
227
Jovo Ilukić
iz kuće. “Ponekad popije više nego što treba. Nije on loš,
nego ga je društvo pokvarilo.” U novu sobu uselio sam
se sutradan uveče. Oko ponoći sam čuo galamu u prize-
mlju, jedan muški i jedan ženski glas. Vlasnik kuće, po
svemu sudeći alkoholičar, vratio se iz neke kafane i mal-
tretirao je suprugu.
Bilo mi je potrebno nekoliko dana da osmotrim
svoj novi životni ambijent. Na prizemlju, u dve velike
sobe, stanovala je porodica mog stanodavca. U jednoj
sobi na prizemlju stanovali su muž i žena, a u drugoj nji-
hova dva mlađa sina, jedan koji je pohađao prvu godinu
srednje škole i drugi koji je išao u osnovnu školu. Naj-
stariji sin se nalazio u vojsci. Muž je imao blizu pedeset
godina i već više od godinu dana nalazio se na neplaće-
nom prinudnom odmoru. Njegova supruga je bila nešto
mlađa od njega, nikada i nigde nije bila zaposlena, ali je
danonoćno šila na mašini u dnevnoj sobi ili pravila neke
kolače u kuhinji po narudžbini. Ta je porodica mogla
pristojno da živi da muž i otac nije bio alkoholičar. On
ništa nije radio, nije zarađivao, a trošio je novac od sta-
narine i zaradu svoje žene. Ako ona kojim slučajem nije
imala novca za njegove izlaske, on ju je tukao i maltre-
tirao decu. Svi podstanari su znali kad je on kući, pošto
je imao prodoran glas od koga su se tresla stakla na pro-
zorima. Sve se to događalo u toku noći, jer je on spavao
po ceo dan. “Neka mi se neko suprotstavi ako sme!”, vi-
kao je u hodniku, pred izlazak iz kuće. “Ovde sam ja
gazda! I mogu da radim šta god hoću!” To je bio znak
da je svađa završena. Što se tiče ostalih podstanara, u
jednoj sobi je živeo neki samac, u drugoj dva studenta,
a u trećoj mladi bračni par bez dece. Sve sobe su se nala-
zile na spratu. Iz četvrte sobe je pre mene, pretpostav-
228
 Ispovest mizantropa
ljam, pobegao neko ko nije mogao da podnese žučne po-
rodične svađe.
Tri meseca nakon što sam se zaposlio, razmi-
slivši o tome, napustio sam posao na gradilištu. Prihvatio
sam Luiđijevu ponudu, da zajedno s njim dilujem devize.
Na posao sam stupio odmah. Luiđi je radio sa nekim
opasnim momcima iz Crne Gore i Bosne. Znajući da ja
nisam čovek njegovog kova, rekao mi je da se držim uz
njega i gledam svoja posla, dakle da ni sa kim iz nje-
govog društva ne stupam u neki intimniji kontakt. Svom
društvu me je predstavio kao brata od tetke. Tako sam i
ja, kao ceo narod u ovoj izolovanoj i namučenoj zemlji,
postao stoka. Od jutra do večeri prodavao sam cigarete
na najprometnijem bulevaru u gradu i pri tom prolaz-
nicima davao do znanja da kupujem i prodajem devize.
“Devize, devize”, diskretno sam im dobacivao. Naš po-
sao je zvanično bio nelegalan, ali policajci nas nisu di-
rali, jer ih je korumpirala crnogorsko-bosanska mafija za
koju smo radili. Mi smo bili sitna riba. Radili smo za
procenat. Bulevar je bio pun dilera, a bilo ih je i u drugim
delovima grada. Na tom mestu bili smo načičkani jedan
do drugog čitav jedan kilometar, pa i više. Nacionalna
banka je iz dana u dan određivala kurs nemačke marke
u odnosu na dinar, a mafija je određivala takozvani ulični
kurs, znatno viši od bankarskog. Vrednost ostalih valuta
bila je određivana u odnosu na nemačku marku. Naš
dinar više nije bio novac, već inflatorna jedinica. Infla-
cija se totalno otela kontroli. Svake nedelje u opticaju bi
se pojavila po neka nova novčanica sa sve više i više
nula. Svi građani su preko noći postali milioneri i mili-
jarderi, a njihova primanja bila su sve niža i niža. Drža-
vne banke su blokirale devizne račune svojih štediša.
229
Jovo Ilukić
Privatne banke su radile kratko vreme, dok njihovi vlas-
nici ne bi opljačkali štediše i nestali bez traga, tako da
su građani bili primorani da troše svoju ušteđevinu i da
se bave svim i svačim kako bi preživeli. Oko nas su se
nalazile tezge, neke čak na brzinu sklepane od kartonskih
kutija, na kojima su ljudi prodavali sve i svašta. Tu na
bulevaru, a i na mnogim drugim mestima u gradu, okre-
tao se veliki novac. Roba se prodavala za dinare, u stvari
za milione i milijarde, a onda su prodavci od nas dilera
kupovali devize. Kupci su, pak, od nas kupovali dinare,
da bi njima kupili potrebnu robu. Imao sam skoro dva
puta veću zaradu nego na gradilištu, s tim što sam svakog
dana bio isplaćivan. Radili smo svakog dana, bez obzira
da li je bilo lepo vreme ili je padala kiša. Na ulici smo i
jeli, nekoliko puta na dan. Hranili smo se nezdravom br-
zom hranom. Bilo mi je potrebno neko vreme da bih se
navikao na sve to. Luiđi, međutim, nije imao te prob-
leme. On je odrastao na ulici i to mu je bio drugi dom. I
zarađivao je mnogo više od mene, jer je bio nešto kao
kvalifikovan radnik na gradilištu. U večernjim satima,
sa bulevara smo odlazili u centar grada i pokušavali da
se provodimo do kasno uveče i do odlaska kući. Ja sam
i dalje, kad god bih mogao, posećivao likovne galerije,
smanjio sam posete koncertima klasične muzike, dok
sam u pozorišta prestao da odlazim. Bilo je besplatnih
koncerata, čak i pozorišnih predstava, ali to je malo koga
zanimalo. Morao sam da prevarim Luiđija da ćemo se
smejati i sprdati sa slikama u likovnim galerijama samo
da bih ga naterao da uđe unutra zajedno sa mnom. Zaga-
zili smo u opštu nekulturu. Sve više sam se družio sa
uličarima i kao golub kupio Luiđijeve mrvice, mislim na
nimfomanke koje je on skupljao po ulici. Počeo sam čak
230
 Ispovest mizantropa
i da mirišem na ulicu. Kući sam se retko kada vraćao pre
ponoći i kršio dogovor sa stanodavkom. Bio sam mrtav
umoran, pa nisam ni mogao da razmišljam o bratu bli-
zancu i ostalim glupostima. Stanodavac mi je često pre-
kidao san, u proseku svake druge noći, ali ja sam se na
to postepeno navikao. Morao sam da postanem bezo-
sećajan da bih sačuvao razum. Nimalo nisam saosećao
sa njegovom ženom koja je sama pristala na to da u bra-
ku trpi tiranina, kao ni sa narodom koji je na svim više-
stranačkim izborima glasao za tiranina i tiransku vlast.
Kao i uvek do tada, moj neuspeh kod devojaka
poticao je uglavnom iz bolesnog straha da ću biti odbi-
jen. A što se tiče ženske inicijative, mogla je da me osvoji
svaka devojka koja bi bila malo upornija. Takvih je bilo
malo. Jedna od njih, koja je to učinila, zvala se Ivona,
imala je sedamnaest godina i bila je devica. Sreo sam je
na ulici jedne tople avgustovske večeri. Bila je sama i
gledala me je onako kako me posle Magdalene nijedna
devojka nije pogledala. Pomalo sam se i uplašio njenog
pogleda. Da sam je sreo samo jedanput, među nama se
verovatno ništa ne bi ni dogodilo. Ali sreo sam je, i pri-
metio, više puta, jer smo Luiđi i ja šetali gore-dole. I
uvek taj tajanstveni pogled. Da bih pobegao od nje ušao
sam u jednu likovnu galeriju koja radi do kasno u noć.
Luiđi i ja smo obilazili slike i komentarisali ih. On se vi-
še sprdao sa njima, opisujući neki svoj svet snova. Negde
na nekoj polici nalazila se neka ljubičasta skulptura ribe
od porcelana. Luiđi je rekao: “Ovo su debili ofarbali
zlatnu ribicu da je niko ne prepozna.” Izazvao je salve
smeha svih prisutnih. A onda bi ponavljao ovu rečenicu
kad god bi naišla neka nova grupa posetilaca. I u jednom
trenutku primetio sam nju. Išla je za nama, preciznije za
231
Jovo Ilukić
mnom, gledala me pravo u oči i smejala se. Ja sam se
uskoro zaustavio pored jednog portreta devojke, sa klavi-
rom u pozadini. Misleći na Magdalenu, dugo sam stajao
pored te slike. Luiđi je za to vreme šetao po galeriji. I
pored mene je stajala ona. Bila je nešto niža od mene,
imala je smeđu kosu i smeđe oči, i bila je prelepa. Ne
znam kako se ona osećala, ali ja sam premro od straha.
Neko vreme stajali smo pored te slike kao kipovi. Ljudi
su prolazili pored nas pitajući se čime nas je ta slika to-
liko impresionirala. “Mislim da nije lako biti slikar”,
rekla mi je uperivši svoj desni kažiprst u portret. “Ova
boja je savršena.” - “Nekad sam bio slikar amater.” -
“Nekad davno?”, pitala me je u šali. “Kad si nosio pe-
lene?” Pružila mi je ruku rekavši mi kako se zove. Upo-
znali smo se. Ona mi je stavila do znanja da želi da se
zbližimo i pozvala me da negde izađemo. Luiđi me je u
prolazu gurkao otpozadi. Bio je to signal da pristanem.
Tako sam i uradio. Izašli smo u dugu romantičnu šetnju.
Pozvao sam je na piće, ali ona je to odložila za neki drugi
put. Uhvatila me je za ruku i rekla mi da joj se sviđam.
Ja sam bio pomalo povučen, ali sam se polako osloba-
đao. Ona je bila Beograđanka iz srednjeg staleža, kćerka
intelektualaca. Pohađala je jednu od najpoznatijih gim-
nazija i imala samo dve drugarice. I ona i ja bili smo eks-
centrični, i veza nam je oboma odgovarala. Meni je sve
to izgledalo nekako iznenadno i neprirodno. Bio sam,
pored toga što sam osećao neku vrstu straha, mrtav hla-
dan, dok je ona gorela od strasti. Njena nagla izjava, da
je devica, i da mrzi kurve, odnosno devojke koje često
menjaju momke, bila je presudna. Sama pomisao na to
da i ja mogu biti nečija prva ljubav podizala mi je cenu.
Uleteo sam u vezu potpuno hladne glave. I ne samo to.
232
 Ispovest mizantropa
Odlučio sam da budem sa njom sve dok joj ne oduzmem
nevinost. Ali to je bila moja mala tajna. Ispratio sam je
do stana, nedaleko od samog gradskog jezgra, i u njenoj
ulici je prvi put poljubio. Sutradan smo izašli u jedan ka-
fić i u jedan bioskop. Tako je bilo i narednih dana. Ja sam
plaćao sve račune. A od nje nisam imao neke naročite
koristi. Kad god sam joj pomenuo seks ona mi je govo-
rila da je to otmen izraz za parenje i da želi da još malo
sačeka. Koliko sam uspeo da primetim, mnogo sam joj
se sviđao. Najveći problem predstavljalo nam je to što
nismo mogli da se viđamo preko dana, zbog mog celo-
dnevnog posla. Pokazalo se, najzad, što se tiče ljubavi i
međuljudskih odnosa, da sam bio u pravu: nijednu de-
vojku nisam mogao da volim kao Magdalenu.
Ivona je u septembru pošla u treći razred gim-
nazije. Imala je dosta slobodnog vremena, za razliku od
mene, i pomalo joj je smetalo to što smo mogli da se vi-
đamo samo u večernjim časovima. Uzalud sam joj
obašnjavao da živim sâm, da jedva sastavljam kraj sa
krajem, i da moram da zarađujem za goli život. Ona to
nije razumela. Na osnovu njenih brojnih stavova zaklju-
čio sam da je Ivona, bez obzira što je posedovala sve
devojačke psihofizičke karakteristike, u duši još uvek
dete. To dete me je, bez obzira na sve, mnogo volelo. I
ja sam voleo nju. Jednostavno, iz dana u dan mi je sve
više prirastala za srce. Često smo doživljavali nagle izli-
ve osećanja. Ja sam to zloupotrebljavao, štipkao je i
stezao joj grudi i zadnjicu. Kad bismo se osamili, za-
vlačio sam joj ruku u gaće i milovao joj međunožje. Ona
se tome neretko opirala. Bio sam siguran da je nevina
devojka, koja još uvek nije bila spremna za gubljenje
nevinosti, i to sam uvažavao. Zbog toga nisam navalji-
233
Jovo Ilukić
vao na nju onako kako je to Luiđi činio sa svojim devoj-
kama.
Da je ona stara narodna izreka “mladost - ludost”
velikim delom tačna uverio sam se te jeseni. Bio sam i
suviše mlad za tako nešto, ali sam doneo čvrstu odluku
da nikada ne stupim u brak. Na to me je naterala velika
kriza u zemlji, egzistencijalni strahovi, a delom je na to
uticala i situacija u porodici mog stanodavca. Njihove
svađe su iz dana u dan postajale sve žučnije i sve glas-
nije. Neretko su svi podstanari izlazili iz svojih iznajm-
ljenih soba i budno pratili tu porodičnu dramu. “Eto,
vidiš li šta ti je porodica”, rekao mi je jednom prilikom
podstanar samac. “Ne verujem da vredi živeti za ovako
nešto. Ja se nikada neću oženiti.” Tih njegovih nekoliko
rečenica navelo me je na ozbiljna razmišljanja na tu te-
mu. I dok bi se oni svađali, ja sam se, zaključan u svojoj
sobi, pitao zašto nezreli, neuravnoteženi, isfrustrirani i
poremećeni ljudi, mizantropi i narkomani, osnivaju po-
rodice. Šta će porodica nekome ko ne podnosi ni samog
sebe? Kad pomislim na porodicu u kojoj sam odrastao,
na porodicu stanodavca, na porodice mnogih ljudi za ko-
je znam da imaju ozbiljne probleme, kad pročitam crne
hronike po raznim novinama, još kad se osvrnem oko
sebe i vidim kako živim, nameće mi se samo jedno jedi-
no rešenje: ostaću sam do kraja života. Moram da kre-
nem linijom manjeg otpora, da se povučem od ljudi i
zatvorim u sebe. Ne smem da se izlažem velikom priti-
sku, jer ne mogu da ga podnesem. Radim od jutra do
mraka i opet teško izlazim na kraj. Život me nemilosrdno
gazi. Ali dobro je što gazi samca, a ne muža i roditelja.
Šta bi mi se dogodilo ako bih se jednog dana oženio Ivo-
nom? I ona i ja bili bismo prezauzeti nekim besmislenim
234
 Ispovest mizantropa
poslom, koji bi nam omogućavao tek golu egzistenciju,
a naše dete bi odrastalo na ulici, uz vršnjake koji od rane
mladosti probaju cigarete, alkohol, droge, grupni seks...
Ja ne bih mogao da učinim tako nešto ni sebi ni devojci
koju volim. Bolje da živim sâm u siromaštvu nego da
uzmem učešća u naseljavanju ovog sveta siromasima. Ja
sam i tako i tako stručnjak za uništavanje, a ne za stva-
ranje života. Ako sam još pre svog rođenja ubio svog
brata blizanca, onda nikome neću da podarim život. Biti
roditelj, to je najteže zaduženje na svetu. Lakše je biti
predsednik neke države nego roditelj, iz prostog razloga
što se narodom upravlja uz pomoć zakona, dok u poro-
dici nema nikakvog reda. Nije mi jasno, stoga, zašto ve-
lika većina ljudi prihvata najteže zaduženje na svetu?
Ljudi se žene i udaju, ostavljaju potomstvo, pa se sva-
đaju, pa se razvode, pa psihički uništavaju svoju decu,
pa detetu kome je na neki način već uskraćen jedan rodi-
telj uskraćuju još mnogo toga, bore se sa njegovim potre-
bama i željama, zabranjuju mu da poseduje sve ono što
je dostupno njegovim vršnjacima, uče ga da bude malo-
dušno i da ne veruje u sebe, da brine šta ko misli o nje-
mu, da jednog dana stupi u brak, ostavi potomstvo i uradi
sve što i njegovi roditelji. Nijedan roditelj nikad nije bio
odlikovan za to što brine o svom detetu. Nikad mu niko
nije rekao hvala, pa čak ni oni koji bi to trebalo da mu
kažu. Tamo gde sam se rodio postoji jedna izreka koja
glasi otprilike ovako: “Čovjek koji živi sam kao vuk, on
živi kao čovjek a umire kao pas. A čovjek koji ima poro-
dicu, on živi kao pas a umire kao čovjek.” Da li je mogu-
će da ima ljudi koji ostavljaju potomstvo isključivo iz
straha da će u starosti biti prepušteni sami sebi? Ako ih
ima - teško tim ljudima. Meni je važno da živim kao čo-
235
Jovo Ilukić
vek. Baš me briga da li ću da umrem kao čovek ili kao
pas. Ne bojim se samoće, pomalo zazirem od smrti, ali
se najviše plašim siromaštva. I ako doživim duboku sta-
rost, i padnem u postelju, neka umrem u najgorim muka-
ma, ali neću biti ni muž ni otac.
Kako je vreme odmicalo postajao sam sve bezo-
sećajniji. To se pomalo odrazilo i na moj odnos prema
Ivoni. Njeno uporno odbijanje da vodi ljubav sa mnom
me je obeshrabrilo i navelo na to da odustanem, barem
na neko vreme, od te zamisli. Ali poslednjeg septembar-
skog vikenda ona je navalila na mene. Ljubila me je kao
nikada do tada, grizla me i stezala kao podivljala živo-
tinja. “Danilo, nadošlo mi je”, rekla mi je ostavivši me
bez teksta. “Sad bih te odvela kući, samo da mi roditelji
nisu tu. Hoću da izgubim nevinost pre osamnaestog ro-
đendana.” - “Roditelji su uvek smetnja”, odgovorio sam
joj. Doživeo sam šok koji me je brzo prošao. Usledio je
svojevrstan dogovor kada i gde da to obavimo. Nešto
kasnije obratio sam se Luiđiju. Obećao mi je da će mi
dati ključeve od svog stana. Tako je i bilo. Sutradan, na-
kon napornog radnog dana, odveo sam Ivonu u neurednu
Luiđijevu garsonjeru. Bila je željna ljubavi. Osetio sam
vibracije koje su joj tresle telo. U tesnom predsoblju smo
svukli sve sa sebe i otišli u kupatilo. Na brzinu smo se
istuširali, želeći da nam prvi put bude čist i naročit. Ivona
je bila veoma zgodna devojka. Uzeo sam je u naručje,
uneo u sobu i spustio na jedini krevet. Ljubio sam joj
vrat i grudi, nežno prelazeći preko njenih nabreklih bra-
davica, koje su mirisale na jak francuski šampon, dok
me je ona nežno milovala po leđima uživajući u predigri.
Prešao sam na stomak i jezikom milovao njenu kožu pri-
bližavajući se pupku i međunožju. Hteo sam da joj zagri-
236
 Ispovest mizantropa
zem klitoris, ali nisam to učinio znajući da je neiskusna,
da to ne bi dočekala sa odobravanjem i da mi ne bi uz-
vratila. U tom trenutku sam pomislio na Magdalenu. Uh-
vatio sam je za noge i polako prodro u nju. Zaječala je
dva-tri puta, dok je njen sledeći vrisak više ličio na glasni
uzdah. Bez sumnje, naneo sam joj veliki trenutačni bol,
koji se nedugo zatim pretvorio u veliko zadovoljstvo.
Između njenih nogu potekla je krv koja se izlila po pokri-
vaču. Istekla je određena, nevelika količina krvi. Legao
sam na nju, ona me je stegla i rukama i nogama, i ste-
njala od zadovoljstva. Čini mi se da sam osetio svaki ot-
kucaj njenog srca. Strasno me je poljubila. Zagrizla mi
je donju usnu. Bili smo potpuno spojeni. Naša tela su
pulsirala u ritmu koji sam ja odredio. Bio sam kompo-
zitor naše ljubavi. Vodili smo ljubav neuobičajeno dugo.
Svršio sam joj po stomaku i legao pored nje. Oznojeni,
umorni i zadovoljni, milovali smo se i vodili uobičajen
ljubavni razgovor. Pitala me je koliko sam imao devoja-
ka i ja sam joj iskreno odgovorio. Istuširali smo se i na-
pustili Luiđijev stan oko sat vremena pre ponoći. Ispratio
sam je do kuće pre ulaska u novi dan. Bio sam zadovo-
ljan. I ja sam bio nečija prva ljubav. Ivona je i dalje bila
divna sedamnaestogodišnja devojka, ali više nije bila de-
vica. Sve sam narednog dana ispričao Luiđiju. On mi je
pomalo zamerao na isprljanom pokrivaču, jer je morao
da ga pere u mašini za veš, pošto je inače svoje prljave
stvari prao ručno.
Poslednjih meseci 1993. godine situacija u zemlji
bila je katastrofalna. Mnogo mladih je napustilo našu do-
movinu. Svake večeri, na jednom od najvećih gradskih
trgova, viđao sam autobuse pune mladih ljudi, kako od-
laze na aerodrom u Budimpeštu, a odatle u neku daleku
237
Jovo Ilukić
zemlju. Oni koji su ostali ovde jedva su preživljavali.
Ljudi su radili za nedostojno male plate, u zemlji u kojoj
je mafija preuzela gotovo sve. Mafijaški bosovi su bili
do te mere pohlepni da često nisu znali da se dogovore
oko podele teritorija i plena, pa su njihovi međusobni
obračuni bili još češći. I ja sam bio svedok brojnih ulič-
nih ubistava. Dobro je da me sud nije zvao da svedočim.
Titova Jugoslavija, nekada najjača balkanska država,
pretvorena je u bojišta i u đubrište Evrope. I, što je naj-
gore, većina njenih građana postala je potpuno ravno-
dušna prema svemu što se događalo oko njih. Ljudi su
se učaurili u neke svoje svetove i navikli na sve i svašta.
Na početku rata u Hrvatskoj i Bosni, svaka vest o pogi-
biji bilo kog čoveka duboko je pogađala mnoge ljude,
dok se te jeseni tako nešto doživljavalo kao sastavni deo
života i kao nešto sasvim normalno. Smrt je postala sku-
plja od života i bila je prava sreća na ratištu umreti od
metka, jer su se ljudi ubijali isključivo noževima. I doi-
sta, kako je moguće da ovaj narod može toliko da trpi?
Ulice su bile pune prosjaka i beskućnika koji su prevrtali
po kontejnerima. Jednom prilikom video sam jednu sta-
riju ženu, naglo osiromašenu gospođu, kako iz male uli-
čne kante vadi nepojeden sendvič koji je bacila jedna
ekstravagantna devojka, po svemu sudeći skupa prosti-
tutka. Često sam nailazio na policajce koji su ispred neke
stambene zgrade vršili uviđaj povodom samoubistva ne-
kog penzionera čija penzija nije prelazila cifru od neko-
liko nemačkih maraka mesečno, od čega je nemoguće
živeti mesec dana. Ljudi su bili očajni. Nalazili su se na
ivici ludila. Kriza u kojoj smo živeli, bolje reći beda,
budila je u ljudima najniže životinjske nagone. Muževi
su maltretirali svoje žene, žene su trovale muževe; očevi
238
 Ispovest mizantropa
su silovali kćerke, sinovi majke, braća sestre; učenici su
se iživljavali nad svojim predavačima; sve više devojaka
i žena je vršilo abortuse; ljudi su umirali od upale pluća,
jer nije bilo lekova, ili čak od nekih bolesti koje su u civ-
ilizovanom svetu već odavno iskorenjene... Ja sam uspeo
sve to da izbegnem, jednostavno tako što sam živeo sâm.
I nekad me je sve to bolelo a nekad bilo briga za sve.
Koliko su ljudi postali bezosećajni shvatio sam
jednog oktobarskog dana. Preko tramvajske pruge, neda-
leko od mog radnog mesta, nakon što je tramvaj projurio
neverovatno brzo, htela je da pređe jedna starica. U jed-
nom momentu pukla je tramvajska žica i jedan njen kraj
pao joj je tačno na glavu usmrtivši je na mestu. Niko joj
nije prišao. Svi su je konstatovali, ali nikoga nije zani-
malo. Neki momci su se čak i nasmejali. Mentalitet sta-
da. Šta drugo reći? Ni ja nisam reagovao, da se ne bih
izdvajao i bespotrebno skretao pažnju na sebe, ili ne daj
bože bio svedok, ali i da se ne bih distancirao od svojih
kolega. Pokupila ju je hitna pomoć tek pola sata kasnije,
onda kada je na lice mesta izašla interventna ekipa grad-
skog saobraćaja, da otkloni kvar. Na asfaltu, između dve
tramvajske šine, ostala je mala lokva krvi, svedok kraja
životne priče jedne bezimene beogradske starice, koju
su još u toku te večeri sprali ulični čistači i odneli je u
zaborav.
Moj život je iz dana u dan postajao sve monoto-
niji i sve besmisleniji. Osećao sam kako mi ponestaje ži-
votna energija. Počeo sam da plivam u dubokim vodama
psihoze: duboko sam analizirao svet oko sebe i sve što
me je okruživalo doživljavao kao da sam umetnik. Tra-
žio sam smisao u onome što sam radio. Počeo sam da se
nerviram za sitnice. Moja nemirna i eksplozivna priroda
239
Jovo Ilukić
počela je ponovo da se budi i da me oslobađa okova ko-
jima sam sâm sebe okovao kako bih se uklopio u druš-
tvo. Bojao sam se da ne poludim. Želeo sam da slikam,
ali nisam imao čime. Stalno sam, ni sam ne znam zašto,
razmišljao o Magdaleni. Nekad sam i izgovarao njeno
ime dok sam vodio ljubav sa Ivonom. Ona nije reagovala
na to. Osetio sam svu nemoć i ispraznost ljudskog pos-
tojanja. Ljudi žive za to da bi preživeli, odnosno da bi
opstali. Šta u stvari znači preživeti? Odložiti smrt i pro-
dužiti patnju. Možda je najbolje odmah umreti? Bolje
nego preživljavati? Počeo sam ozbiljno da razmišljam o
samoubistvu, ali nisam imao hrabrosti da to i učinim.
Plašio sam se. Nisam bio siguran da li je to bio strah od
smrti ili od sopstvene karme. Sve me je to opsedalo obi-
čno pred spavanje, jer mi je dan bio ispunjen radnim oba-
vezama.
Pre polovine novembra pao je prvi sneg, a tem-
peratura se spustila ispod nule. To me je obradovalo.
Oduvek sam voleo malo hladnije vreme. Veče pred svoj
osamnaesti rođendan Ivona me je pozvala na rođendan-
sku proslavu. Nikada do tada nisam prisustvovao niči-
joj rođendanskoj zabavi i zamolio sam je da me poštedi
tog luksuza. Ne kontrolišući se, rekao sam joj da ako je
ljudi sa kojima živi ne poštuju trista šezdeset i četiri dana
u godini ne treba da joj odaju neku naročitu počast ni tog
jednog dana. Rekao sam joj da nikada u životu nikome
ništa nisam poklonio, ili dobio poklon od bilo koga, da
ne znam šta bih joj kupio za rođendan, a i da nemam
mnogo novca. “Ma ne treba mi nikakav poklon”, rekla
mi je, a samo što nije zaplakala. “Ti si moj najvredniji
poklon. Ja želim tebe. I želim da te večeri budeš pored
mene.” Bila je neverovatno uporna, bez obzira što sam
240
 Ispovest mizantropa
joj stavio do znanja da mrzim svaki oblik porodičnog
okupljanja i da se ne bih osećao prijatno u prisustvu nje-
nih roditelja. Pomislio sam, čak, da bi najbolje bilo da
joj kažem kako mi je do njenog rođendana stalo koliko
i do mog, i poželeo sam da je ostavim. Koračali smo za-
leđenom pešačkom ulicom još uvek se držeći za ruke.
Osećao sam neku neobjašnjivu težinu. Po prvi put otka-
ko nam se dogodila ljubav Ivona mi je smetala. U jed-
nom trenutku, baš kad sam hteo da je poljubim, ona se
nakašljala. “Izvini, molim te”, pravdala mi se. “Prehla-
dila sam se.” Ja sam se namrštio. Ona je to primetila i
pitala me šta mi je. “Nerviraš me”, odgovorio sam joj.
“Ne mogu više da te podnesem.” Ona se nasmejala, a ja
sam je odgurnuo od sebe. “Danilo, šta ti je?” - “Ne želim
više da se viđam sa tobom!”, odbrusio sam joj i krenuo
prema početnoj stanici trolejbusa. Čuo sam njene korake
iza sebe, ali se nisam osvrtao. Stigavši me, uhvatila me
je za levu ruku. Oči su joj zaiskrile i u njima su se poja-
vile prve suze. “Nemoj tako grubo da se šališ sa mnom”,
rekla mi je gotovo plačući. “Znam da to ne misliš ozbilj-
no.” - “Mislim ozbiljno!”, kazao sam joj došavši do tro-
lejbusa punog putnika. “Kako si pokvaren!”, uzviknula
je. “Ovnu jedan! Ti nisi ovan samo u horoskopu!” Ljude
oko nas sve ovo nije nimalo interesovalo. “Ivona”, bio
sam kategoričan, “ne volim te više.” Ušao sam u trolej-
bus na srednja vrata. “Danilo!”, dozivala me je ona. “Ša-
lila sam se!” Trolejbus je krenuo. Iskočio sam napolje.
“Danilo!”, čuo sam poslednji put njen glas. “Ti si moja
prva ljubav!... Seti se...” Vozač je zatvorio zadnja i sred-
nja vrata. Kad je hteo da zatvori i prednja, ja sam uskočio
unutra. Dok sam tražio slobodno mesto, Ivona je uzalud
trčala za trolejbusom. Nikad je više nisam video.
241
Jovo Ilukić
Nekoliko dana nakon rastanka sa Ivonom shvatio
sam šta sam uradio. Ostao sam, ako ne računam Luiđija,
potpuno sâm. Nisam više imao ni sagovornika, ni iskre-
nog prijatelja, ni voljenu osobu. Koliko god da sam se
osećao bezvrednim pre nego što sam upoznao Ivonu, po-
sle rastanka s njom osetio sam se još bezvrednijim. Bilo
mi je krivo što sam iskoristio jednu mladu devojku, a on-
da je hladnokrvno odbacio. Povredio sam jednu dobru
žensku osobu koja verovatno nikad neće moći da zabo-
ravi svoju prvu ljubav. Možda nikada više neće moći da
se zaljubi i da voli. I nisam ni pomišljao na to da joj se
izvinim. Na kraju krajeva, tih dana sam konačno odlučio
da nikada više ne uđem u vezu sa nekom devojkom.
Spoznao sam, i dobro je što je tako, da svaka ljubav umi-
re pre svojih ljubavnika. Utonuo sam duboko u depresi-
ju. Postao sam nervozan. Sve me je iritiralo. Nisam imao
volje nizašta. Bilo mi je teško čak i da idem na odvratni
posao.
Negde početkom decembra dogodilo se nešto što
me je potpuno izbacilo iz koloseka. U porodici mog sta-
nodavca jedne večeri je izbila žučna svađa. Došao sam
kući prilično kasno. Svi podstanari bili su na nogama.
Galama je bila neizdrživa. Legao sam na krevet u svojoj
maloj sobi i jastukom se pokrio po glavi. Ali nisam imao
ni trunke mira. Bio sam veoma napet. Imao sam osećaj
da će telo da mi se rasprsne u paramparčad. U jednom
trenu, svo zlo sveta slilo mi se u samo jednu tačku - poro-
dicu. Nisam više mogao da podnesem svađu. Istrčao sam
u hodnik i naslonio se na ogradu od stepenica. Slušao
sam raspravu od reči do reči. Stanodavac je od svoje sup-
ruge tražio novac, a ona je kroz plač odgovarala da ne-
ma. Pri tom je pominjala dugove i neplaćene račune. Sve
242
 Ispovest mizantropa
je bilo više nego besmisleno. Stajao sam između mladog
bračnog para i podstanara samca. “Dosta!”, povikao sam
iz sveg glasa. “Tišina!” Stanodavac je istrčao iz svoje
sobe i prodrao se: “Ko se to dere u mojoj kući?! Ovde
sam ja gazda! Kome se ne sviđa neka ide tamo gde mu
je bolje!” Na to smo svi negodovali. “Nemojte da vam
se popenjem gore!”, zapretio nam je. “Nemoj da ti siđem
dole!”, reagovao sam ja. “Tako! Tako!”, urliknula je nje-
gova žena, sva uplakana, vireći iz sobe. “I tebe neko
treba da izudara! Ima jačih i od tebe!” - “Kurvo jedna!”,
potrčao je prema njoj. “Pokazaću ja tebi!” Pritvorio je
vrata od sobe. Opet se začula užasna galama. Usledili su
tupi udarci i bolni ženski krici. Na kraju je na pód palo
nešto što je proizvelo zvuk sličan razbijanju stakla,
nakon čega se začula kuknjava. Nisam se više dvoumio.
Sjurio sam niz stepenice i uleteo u njihovu dnevnu sobu.
Pred mojim očima ukazao se strašan prizor. Na parketu
su ležali delovi razbijenih šolja i čaša, a u uglu sobe, po-
red krvavih ostataka razbijenog tanjira, čučala je stano-
davčeva žena, držala ruke na temenu glave i zapomagala.
Pored nje je stajao njen izbezumljeni muž. Ruke su mu
se tresle i zaudarao je na alkohol. Nisam više mogao da
izdržim. Udario sam ga pesnicom u bradu i oborio ga na
pód kao sveću. I to mi nije bilo dovoljno, već sam ga išu-
tirao kao vreću. Nisam se kontrolisao. Udarao sam ga
sve dok me njegova žena nije zaskočila, bukvalno me
zajahavši kao konja. Rekla mi je plačući i vrišteći: “Pusti
ga!... Ubićeš ga!...” Ostavio sam ga i izašao u hodnik.
Ona je bila iza mene. Podstanari su me dočekali sa aplau-
zom. Međutim, stanodavčeva supruga nije bila odušev-
ljena tim mojim gestom. “Kako se ti to ponašaš u mojoj
kući?”, pitala me je. Odgovorio sam joj da sam samo
243
Jovo Ilukić
hteo da joj pomognem. Uzalud. Usledila je kratka ras-
prava između nas dvoje. Insistirala je na tome da što pre
napustim kuću. U suprotnom, zapretila mi je, pozvaće
policiju. Njeno teme je krvarilo, i njene ruke bile su krva-
ve, a njen stav beskompromisan. Nije imala ni trunke
milosti. Svi podstanari su ponovo negodovali. Nisam
imao kud. Spakovao sam se za manje od deset minuta i
izašao u hladnu decembarsku noć. Te večeri sam odlučio
da nikada više i nikome ne priteknem u pomoć, jer ljudi
to gotovo uvek pogrešno protumače, barem što se mene
tiče, kao uvredu ili napad na njihovu ličnost, njihovu
imovinu ili nekog njima bliskog, pa čak i ako se taj neko
prema njima ponaša kao tiranin.
Celu tu noć proveo sam na ulici. Noseći po jednu
putnu torbu na svakom ramenu, besciljno sam lutao pos-
panim gradom. Brojne misli su mi se vrzmale po glavi.
Kuda sada kada nisam čak ni podstanar? Da mi nije Lui-
đija mogao bih da umrem od gladi. Kakva je ovo država?
U Evropi, na samom kraju dvadesetog veka, milioni ljudi
skapavaju od gladi. Da li sam ja pravi čovek na pogre-
šnom mestu u pogrešno vreme? Ili sam i pogrešan čo-
vek? Pade mi na pamet ideja da sam najgori čovek na
celom svetu; da je otac bio u pravu kad mi je rekao da
nikada neću moći da pobegnem od sebe i da će me moja
pogana narav jednog dana uništiti. Postalo mi je više ne-
go jasno da sam sâm sebi najveći neprijatelj. Ništa više
ne vredi. Dok sam slikao, moj život je barem imao nekog
smisla, jer slika je umetničko delo koje može da nadživi
svog stvaraoca. I u tom bezizlazu kao jedini izlaz name-
će se smrt. Čemu, u stvari, ljudski život? Bilo je potrebno
nešto više od dvadeset godina, otkako sam ispao prljav
iz još prljavije majčine utrobe, dvadesetak godina upo-
244
 Ispovest mizantropa
znavanja sa svetom, učenja, patnje i bola, da bih odrastao
i postao zreo čovek, a dovoljan je samo jedan tren da bih
prestao da postojim. Da li je samoubistvo rešenje? Počeo
sam da razmišljam o tome na koji način bih izvršio sa-
moubistvo i nakon niza opcija shvatio da nemam hrab-
rosti da uradim tako nešto. Osećao sam užasan strah, ali
ne strah od samog čina umiranja, već strah od onog što
bi moglo uslediti nakon smrti, strah od karme samoubi-
ce. Šta ako ovaj bedni život i nije moje vlasništvo? Ako
on pripada bogu, ako je božanski dar, onda bi bilo neza-
hvalno baciti ga u lice tvorcu kao iznošenu rukavicu.
Možda bih onda, za kaznu, mogao da budem vraćen u
neki novi, mnogo mizerniji život. I sama pomisao na ta-
ko nešto odagnala mi je crne misli. Ali onda se javlja
novi problem. Ja ostajem u životu i živim ga iz straha, a
to je mnogo gore i od same smrti. Iz tog bolesnog straha
rađa se mržnja, prvo prema sebi, a onda i prema svima i
prema svemu. Ta mržnja me, zapravo, ma koliko to iz-
gledalo neverovatno, na neki način pokreće. Bez nje, bio
bih potpuno bezosećajan čovek... Sve su mi ove misli
strujale kroz glavu dok su mi odmicali minuti i sati. Pre-
šao sam preko Save i stigao u Zemun u cik zore. Banuo
sam kod Luiđija i probudio ga oko jedan sat pre uobiča-
jenog vremena za ustajanje. Bio je neispavan i besan.
Bilo mu je jasno zašto sam došao, ali nije hteo da sluša
moju priču; vratio se na spavanje. Ja sam do njegovog
ponovnog buđenja dremao na fotelji. Probudio me je čim
je ustao. Nameravao je da idemo zajedno na posao, ali
ja nisam mogao. Dok se nije spremio prepričao sam mu
šta se dogodilo prethodne noći. “Ništa”, glasio je njegov
odgovor. “Naspavaj se, a sutra nađi novi smeštaj. I ne
zaboravi da moraš da radiš, da bi imao od čega da živiš.”
245
Jovo Ilukić
I to je bilo sve. Čim je izašao iz garsonjere uvalio sam
se u njegov krevet i spavao ceo dan, kao malo dete.
I naredna dva dana nisam išao na posao. Za to
vreme sam tražio novi smeštaj. Nisam imao mnogo nov-
ca i nije mi se pružao neki naročit izbor. Prelistavao sam
razne novine i zastao kod jednog neobičnog oglasa: “Pri-
mam samca po dogovoru.” Javio sam se na taj oglas i
još u toku dana otišao na traženu adresu. Dotični stan
nalazio se u jednoj staroj zgradi, u najužem centru grada.
Ušao sam unutra pošto sam pozvonio na interfon. Pri-
jatan ženski glas mi je rekao da se popenjem na treći
sprat. Tu me je dočekala jedna starija, lepo doterana že-
na. Njen stan, po meni, bio je najlepši životni ambijent
koji sam ikada video. Pód u predsoblju bio je pokriven
crno-belim mermernim pločama, na zidovima i na pla-
fonu nalazili su se okviri od štuko-gipsa, s tim što su pla-
fon ukrašavali još i rozeta od štuko-gipsa i veliki kristalni
luster. Od nameštaja, u predsoblju su se nalazile dve ko-
mode od orahovine. Na jednoj od njih ležala je velika
skupocena stona lampa, a na drugoj unikatni telefon s
početka veka. Predsoblje su ukrašavala još i sedmora
vrata od punog orahovog drveta, od kojih su samo jedna
dvokrilna bila otvorena. Prošavši kroz njih, ušli smo u
veliku salonsku sobu. Pód te prostorije bio je pokriven
hrastovim parketom i velikim i debelim tepihom. Soba
je imala tri velika prozora pokrivena svilenim zavesama
i oivičena zavesama od skupocenog pliša. Zidovi i plafon
bili su oivičeni okvirima od štuko-gipsa i obojeni trima
toplim bojama, s tim što su se na zidovima nalazile sku-
pocene slike, a na plafonu tri rozete od štuko-gipsa, ispod
kojih su visila tri kristalna lustera. Od nameštaja, u sa-
lonu su se nalazile dve sofe, par fotelja i stočića, sa jedne
246
 Ispovest mizantropa
strane sobe veliki orman od orahovine, pretrpan knjiga-
ma, a sa druge strane dugi crni klavir. Seo sam za klavir
i nespretno odsvirao Mocartov Turski marš, jedinu melo-
diju koju sam umeo da odsviram. “Mladi gospodine”,
pitala me je vlasnica stana, “jeste li vi muzičar?” - “Dani-
lo, ili Danijel, svejedno.” - “Danijele, zovite me Ester.”
- “Gospođo Ester”, kazao sam joj nakon što sam prestao
da sviram. “Ako vam sve sobe izgledaju ovako, onda je
bolje da se vratim tamo odakle sam došao. Ja nemam
novca za ovako nešto. I nisam muzičar, već slikar ama-
ter.” - “Umetnička duša”, nasmejala se ona. “A i mladi
ste. Novac nije problem.” Rekla mi je da sednem i ponu-
dila me dobrim crnim vinom i veoma ukusnim kolačima
kakve nikada pre toga nisam probao. Porazgovarali smo.
Postavila mi je niz ličnih pitanja na koja sam joj iskreno
odgovorio. Ona me je pažljivo posmatrala i odmeravala
svaki moj pokret. Tako oštar pogled nisam video nikada
u životu. Na kraju, rekla mi je da joj se sviđam, i ja i mo-
je poreklo, da me prima da besplatno stanujem kod nje,
pod uslovom da brinem o njoj, i zamolila me da se što
pre uselim u stan.
I tako sam ja, nekih dvadesetak dana pred kraj
1993. godine, u vreme najveće ekonomske krize i hiper-
inflacije, pronašao najbolji mogući smeštaj. Imao sam
sreće. Dobio sam i više nego što sam zaslužio. Od tog
trenutka moj život se radikalno promenio. Morao sam
da se naviknem na život u izobilju, što mi nije bilo nima-
lo teško. Umesto u neku prljavu i vlažnu sobicu, uselio
sam se u veliku sobu čiji su zidovi bili pokriveni svile-
nim tapetama. Spavao sam na velikom francuskom kre-
vetu i pokrivao se svilenim pokrivačima. Svakog dana
ustajao sam rano ujutro, kad mi je gospođa Ester davala
247
Jovo Ilukić
nekoliko američkih dolara, koje sam menjao za dinare i
kupovao najskuplje životne namirnice, po njenom spi-
sku. Po povratku u stan zajedno smo doručkovali. Zatim
sam prao sudove i kuvao ručak, a vremenom sam naučio
da kuvam i smem da se kladim da bih većinu jela skuvao
bolje od bilo koje žene, i oko podneva odlazio na bule-
var, da dilujem devize, sa skraćenim radnim vremenom.
Uveče sam se vraćao u stan, spremao večeru i večerao s
njom, a zatim gledao televiziju ili čitao knjige iz njene
kućne biblioteke. Moj novi način života naterao me je
da sve stvari oko sebe, koje sam dotle posmatrao sa ve-
likom dozom pesimizma, počnem da posmatram sasvim
drugačije. Postao sam ravnodušan prema svemu što me
je okruživalo. Težak život miliona ljudi u ovoj zemlji i
okruženju više me nije pogađao.
Gospođa Ester bila je prava dama, tipična pred-
stavnica predratne jugoslovenske buržoazije, koja je pre-
živela i nacističku okupaciju i komunističku diktaturu.
Imala je svega devetnaest godina kad se udala za boga-
tog beogradskog advokata, a samo dvadeset kad je tada-
šnja Jugoslavija ušla u Drugi svetski rat. Nacisti su celu
njenu porodicu, i porodicu njenog muža, internirali u
logor Buhenvald, u Nemačku, odakle se niko nje vratio.
Ona je pukom slučajnošću izbegla njihovu sudbinu. Ceo
rat provela je krijući se po beogradskim potkrovljima,
gde je rodila kćerku koja živi u Izraelu i koja je finansij-
ski pomaže. Ester nije imala prijatelja. Iz stana je retko
kada izlazila. Zavolela me je. To sam osetio na osnovu
njenog ophođenja prema meni. Bila je kosmopolit i bilo
joj je drago što ne pripadam nijednom narodu i nijednoj
verskoj zajednici. Ja prema njoj nisam osećao ništa na-
ročito, osim što sam joj bio zahvalan na tome što mi je u
248
 Ispovest mizantropa
najgorem mogućem trenutku pružila utočište, i to ne bilo
kakvo utočište.
U Novu 1994. godinu ušao sam sa mnogo više
optimizma nego u nekoliko prethodnih godina, onako
kako to uopšte nisam očekivao. Imao sam razloga za ži-
vot, jer me je Ester velikodušno podržala u mom nasto-
janju da se razlikujem od ostalih ljudi - omogućila mi je
da nastavim da slikam. Kupila mi je i platna, i daske, i
uljane boje, i tempere, i akvarel, i ostali pribor za slika-
nje, ma sve što mi je bilo potrebno. Bilo je pravo zado-
voljstvo ponovo se družiti sa umetnošću sa kojom sam
proveo skoro ceo život. Živeo sam u luksuznom stanu,
u jednoj predratnoj zgradi, sa starijom ženom koja me je
primila pod svoj krov bez nekog određenog razloga. Bu-
dio bih se rano ujutro, odlazio na pijacu, spremao doru-
čak, zatim bih odlazio na najpoznatiji gradski bulevar,
gde bih dilovao devize par sati, a onda se vraćao kući,
spremao ručak, što sam naučio iz nekih knjiga, i postao
pravi kuvar. Posle ručka bih pokušavao nešto da slikam.
Za to vreme Ester je ležala u svom krevetu i gledala tele-
viziju, ili pak čitala knjige koje sam joj donosio iz bib-
lioteke. Po potrebi me je zvala da joj donesem čaj ili neki
lek i tada bi mi iznosila svoje utiske iz pročitanih knjiga.
U kupatilo i toalet, na moju veliku sreću, odlazila je sa-
ma. Ja bih zatim spremao večeru i nakon toga sa njom
provodio po sat-dva, da bih joj pokazao kako mi je stalo
do nje. Nakon što bi otišla na počinak, a to bi uvek bilo
oko dva sata pre ponoći, ja bih opet malo slikao, dok ne
bih otišao na spavanje. U petak i subotu uveče bih izlazio
u grad, sa Luiđijem i njegovim muško-ženskim druš-
tvom. Oni su mi bili jedina veza sa spoljnim svetom. U
nedelju ne bih radio apsolutno ništa, osim što bih Ester,
249
Jovo Ilukić
nakon što bi se oko sat vremena spremala da bi izgledala
što lepše, izvodio u šetnju koja bi trajala nekoliko časova
i koja je bila njen jedini izlazak iz stana, ako ne računam
njene povremene posete izvesnom privatnom lekaru.
Kao hronični srčani bolesnik morala je redovno da uzima
ozbiljnu terapiju. Posle šetnje beogradskim ulicama i
parkovima, vraćali smo se u stan. Ona bi odlazila u svoju
sobu, a ja sam vreme do večere provodio čitajući knjige
iz njene salonske biblioteke. Ester, na još jednu moju ve-
liku radost, nije bila preterano pričljiva. Štedela je reči i
trudila se da što manje razgovara sa mnom, ili sa bilo
kim. Nije imala drugarice, niti prijatelje, i ni sa kim se
nije družila. A i kad bi razgovarala sa mnom iz nje je iz-
virala suva inteligencija i veoma veliko znanje. Bez obzi-
ra što sam doneo racionalnu odluku da sve dok ne
naslikam desetak slika nemam ništa sa devojkama, bio
sam presrećan što sam u vreme najveće ekonomske
krize, igrom slučajnih okolnosti, samom sebi obezbedio
solidan krov nad glavom. Bio mi je to preduslov za to
da možda, nekako, od naslikanih desetak ozbiljnih slika,
kad malo otopli, dođem do nekog novca.
Nekoliko prvih slika koje sam naslikao bile su iz
oblasti grafike. Rapidografima koje sam koristio u sred-
njoj školi, a koji su bili napunjeni starim crnim tušem,
pažljivo sam iscrtavao trodimenzionalne fasade zgrada.
Bile su to neke nepostojeće fasade, koje su živele samo
u mojoj glavi. Te moje prve slike koje sam uradio posle
skoro godinu dana, nakon prisilne pauze koja je jako ne-
gativno uticala na mene, više su ličile na skice ili crteže
nego na slike. No ipak su uslovno rečeno lepo izgledale.
Crtao sam ih pažljivo, ali ipak neverovatno brzo, jer mi
moj koleričan temperament, zajedno sa mojom agresiv-
250
 Ispovest mizantropa
nom prirodom, nije dozvoljavao da budem smiren. Taj
moj neki unutrašnji nemir bio je jači od mene i terao me
je na to da radim nekoliko slika odjednom. Uskoro sam
se vratio na pravo slikarstvo. Nisam odmah radio uljanim
bojama, već sam radio u akvarelu na hamer papiru, a za-
tim temperama, prvo na kartonu, a onda i na platnu. Za
prvu ozbiljnu sliku kao inspiracija mi je poslužila jedna
stara fotografija moje stanodavke. Na njoj se nalazila
njena porodica, fotografisana na Terazijama, trgu koji je
tada sasvim drugačije izgledao, odnosno bio mnogo lepši
nego danas. Zanemarivši ljude sa fotografije, naslikao
sam jednu scenu iz beogradske svakodnevice poznih tri-
desetih godina, sa svim detaljima jednog gradskog trga,
sa tramvajima koji su tu prolazili do Drugog svetskog
rata, sa fijakerima, kočijama i starim automobilima, sa
svega nekoliko prolaznika, hotelima i tada najvećom
beogradskom palatom. Završivši sliku pokazao sam je
Ester. Rekla je da je lepa i da joj se sviđa, kao i to da joj
sve ovo pomalo nedostaje. Sledeća slika bila je Mag-
dalenin portret i uradio sam je uljem na platnu. Slika nije
imala neku umetničku vrednost, jer je bila gruba i ura-
đena na brzinu. Ali je za mene imala izvesnu emotivnu
vrednost. Pogodio sam onaj racionalan izraz njenog lica,
njene namrštene oči, njenu stalnu zamišljenost i njenu
meditativnu prirodu. Podsećala me je na Magdalenu.
Svaki moj pogled na tu sliku vraćao me je u prošlost i u
meni budio sećanja na vreme kad sam voleo i bio voljen,
kad sam osećao nešto što izgleda više ne mogu da ose-
ćam. Želeći da sačuvam radni elan, duhovnu snagu i
kreativnu energiju, tu sliku sam sakrio iza ormana u svo-
joj sobi, kako me ne bi podsećala na bolnu prošlost i
ometala mi umetnički rad.
251
Jovo Ilukić
Polovinom januara, posle dve sedmice intenziv-
nog umetničkog rada i pet urađenih slika, počeo sam da
osećam prve simptome izgaranja, kao posledicu prete-
ranog rada a malo odmora. Budući da nisam želeo da me
ti simptomi uspore, ili još gore zaustave, pokušao sam
da pronađem nešto što bi mi dalo dodatnu energiju, što
bi mi pomoglo da ojačam duh i volju, i pobedim fizičku
slabost tela. Šetajući po salonu, od zida do prozora, i na-
zad, i razmišljajući šta bih novo naslikao, palo mi je na
pamet da nisam dugo meditirao. Seo sam na tepih, prekr-
stio noge, dlanove naslonio na kolena i zatvorio oči. Uz
nekoliko ravnomernih i periodičnih udisaja i izdisaja,
pokušao sam da razmišljam ne o nekom predmetu, već
ni manje ni više nego o svemiru. Zamišljao sam kako
doživljavam astralnu projekciju, kako izlazim iz svog
tela, da ga vidim kako beživotno sedi na tepihu, potom
kako izlazim iz salona, pa iz zgrade, i udaljavam se od
Zemlje, tako da prvo vidim zgradu i ulicu, onda Dorćol,
pa Stari Grad, pa ceo Beograd sa ušćem Save u Dunav,
pa njegovu okolinu koja se sve više širila, tako da sam u
jednom trenutku sa velike visine video celo Balkansko
poluostrvo, a ubrzo i celu Evropu, i dobar deo planete,
kad sam se okrenuo na drugu stranu, u suprotnom prav-
cu, i uživao u samoći i praznom prostoru. Bio sam sves-
tan sâm sebe i toga da je moje ja odvojeno od mene, i da
egzistira nezavisno od mog tela koje je gotovo polumr-
tvo. To je bila ta moja svest, ta energija koja pokreće mo-
je telo, odnosno moju ličnost ili mene kao osobu, taj duh
koji je sposoban da nekako preživi smrt i uđe u neko no-
vo telo, večna energija i neuništiva svest koja prelazi iz
oblika u oblik, i za koju je telo zatvor. Ja, potpuno sâm,
uživam u praznom prostoru, nemam nikakav osećaj, ne
252
 Ispovest mizantropa
osećam protok vremena, ne osećam nikakvu fizičku po-
trebu, nemam nijednu jedinu želju, osim da odem što
dalje u svemir, i dok posmatram zvezde u daljini razmi-
šljam o tome kako je svemir ogroman, a koliko je Zemlja
kao zrno života u njemu mala i verovatno jedna od mili-
ona takvih zrna. Razmišljam, ali ne mozgom, jer imam
nekakav osećaj da je cela moja svest ili moj duh u stvari
jedan veliki duhovni mozak, jedna svest koja ume da raz-
mišlja nezavisno od mog bića, svest za koju ne postoji
nikakvo ograničenje i koja je slobodna kao svetlosni zrak
koji kreće od svoje zvezde i putuje kroz svemir, prolazeći
kroz mnoge galaksije, sve dok ne padne na neku tamnu
planetu na kojoj doživljava svoju smrt. Zašto smrt? Pa
smrt je samo kraj njenog postojanja u tom obliku, svet-
lost pada na tu mračnu planetu i taj njen pád sigurno ima
neki smisao. Evidentno je da ta neživa materija ne može
da postoji večno, već mora da prelazi iz oblika u oblik,
da ništa nije večno i da se sva materija i energija u sve-
miru vrti u krug, i da je smrt jedne zvezde ili galaksije
istovremeno rođenje druge zvezde ili galaksije, a da je
smrt jednog sveta zapravo rođenje nekog drugog. Ako
materija može da prelazi iz jednog oblika u drugi, i da
se vrti u krug, onda sasvim sigurno i svest samospoznaj-
nog bića koje je svesno svog postojanja mora da se kreće
u krug, jer možda bi joj dosadilo da bude uvek negde u
univerzumu. Možda je sasvim prirodno to što se svest
spušta u telo i što egzistira u ljudskom ili nekom drugom
obliku, želi da oseti promenu, jer verovatno i u duho-
vnom svetu vlada monotonija, pa zbog toga i postoji ma-
terijalni svet, kao ravnoteža. Ali zašto svest ne pamti
prethodne živote? Verovatno zbog toga što oni nisu toli-
ko važni, što su bili samo obična avantura u materijalni
253
Jovo Ilukić
svet, u svet emocija i čula, daleko od razuma i, što je
možda najvažnije, zbog toga što ne želi da uznemirava i
opterećuje sadašnji život prošlim životima i lošim is-
kustvima. Kako je sve to lepo smišljeno od strane nekog
zlog genija, mislim na životni ciklus kao krug. Spoznaja
čula je jedini smisao života. Mora da postoji tvorac, kre-
ator svega i svih tih pravila... I najednom sam začuo ne-
što kao: “Bum!” Nešto nalik na prasak, ali kratak prasak,
što me je dovelo do toga da ponovo počnem da osećam.
Osećao sam kao da padam ogromnom brzinom u neka-
kvu provaliju u koju nikako da padnem, povratio mi se
osećaj za protok vremena i strah od nečega što tek pred-
stoji, padao sam, padao... sve dok nisam dotakao dno,
posle čega sam osetio da dišem i da se nalazim u telu, u
sedećem položaju, na tepihu, u velikoj sobi. Otvorivši
oči ugledao sam salon i pogledao oko sebe. Sve je bilo
na svom mestu. Pogledao sam na zidni časovnik i shva-
tio da je proteklo svega petnaestak minuta, dok je za me-
ne sve to trajalo kao čitava večnost. Pomislio sam na
relativnost, ustao sa poda i prošetao po salonu. Osetio
sam blagu glavobolju. Možda nije trebalo da razmišljam
o tvorcu, pomislio sam dok sam uznemireno šetao u
krug, možda sam se zbog toga tako brzo prisilno vratio
u sopstveno telo. Neke stvari su nam nedostupne i dale-
ke, i ne treba petljati sa njima. Dok sam razmišljao o up-
ravo završenoj i neuspeloj meditaciji kroz glavu su mi
prolazile slike predela, kao da se nalazim negde na nekoj
reci koja protiče kroz gustu šumu, a ja kao da stojim u
vodi do kolena, vidim kamenčiće na njenom dnu, a oko
mene se nalazi gusta borova šuma. “Inspiracija!”, povi-
kao sam. I odmah sam počeo da slikam ono što mi se
prikazalo.
254
 Ispovest mizantropa
Nekoliko dana posle moje prve meditacije u zad-
njih nekoliko godina, meditirao sam jednom dnevno
koristeći istu ovu metodu. Bio sam zadivljen skrivenim
mogućnostima svog uma. Svaka moja sledeća meditacija
bila je bolja od prethodne, kao i svako astralno puto-
vanje. Razmišljanja su mi bila sve potpunija i oštroum-
nija, a inspiracija sve češća. Što je najvažnije, povratila
mi se vera u postojanje boga kao vrhovnog bića u svemi-
ru. To zapravo bije bila vera, jer veruje samo onaj ko nije
siguran postoji li to u šta veruje, pre je bilo svesno zna-
nje: kao što sam znao da će ujutro izaći Sunce i svanuti
dan, tako sam znao da postoji bog. Bilo mi je drago što
se neko pobrinuo, da se tako izrazim, što sam naišao na
Ester i u njenom stanu doživeo duhovnu renesansu. Spo-
znao sam, ili sam bio uveren kako jesam, svrhu života i
konačno shvatio i osetio da je prosvetljenje pojedinca
apsolutno nemoguće ako taj neko živi u siromaštvu ili
pod tuđim pritiskom. Ili je moguće, ali jako teško. Mis-
lim da bi se za takozvano iskustvo prosvetljenja taj neko
morao preseliti daleko od ljudske civilizacije. Ja nisam
bio spreman na tako nešto. Bio sam jak, osećao sam og-
romnu snagu i želeo sam da je sačuvam.
Baveći se transcendentalnom meditacijom, slika-
njem i čitanjem knjiga iz Esterine biblioteke, i retko izla-
zeći iz stana, vreme mi je prolazilo neverovatno brzo.
Koliko god se trudio da se izolujem to je u Beogradu bilo
nemoguće. Išao sam u prodavnicu, viđao se sa Luiđijem
i njegovom ekipom, dilovao devize, izvodio stanodavku
u šetnju, slušao šta se događa u gradu, državi i regionu...
Kad sam jednog dana čuo da će uskoro u opticaj biti puš-
ten novi dinar, i da će vredeti kao nemačka marka, nisam
mogao da verujem. Čak sam sumnjao da nisam dobro
255
Jovo Ilukić
čuo. Sve do tada bilo je potrebno spremiti gomilu bez-
vrednog novca da bi se kupila samo jedna nemačka mar-
ka. Ljudima su plate propadale i nisu uspevali da kupe
bilo šta od svog zarađenog novca. Došao je i taj pone-
deljak i ništa nisam primetio. Ali već dan kasnije poštar
je doneo penziju Ester. Najveća novčanica vredela je de-
set dinara, odnosno nemačkih maraka, srednja pet, a naj-
manja svega jedan dinar. Neverovatno ali istinito, postali
smo jedna od najsiromašnijih država u Evropi, ako ne i
šire. Deset dinara najveća novčanica. O bože dragi. Kako
smo nisko pali. Ipak, ovo me je malo podiglo, jer se roba
vratila u prodavnice, u kojima se u toku prošle godine
ništa nije moglo kupiti za inflatorne dinare, već samo na
ulici i samo za nemačke marke. Ponovo smo počeli da
živimo, a ja sam maštao o tome da naslikam dvadesetak
slika i prodam ih za nove dinare. Svakim izlaskom iz sta-
na, iz dana u dan, primetio sam da je preprodavaca de-
viza bilo sve manje i manje. I Luiđi mi se žalio da posao
sve lošije ide.
Jednog februarskog popodneva, dok sam slikao
jedan pejzaž i slušao neku katoličku ili protestantsku mi-
su, nisam siguran čiju, sa kasete koju sam kupio na moru
pre par godina, Ester mi je rekla da ne želi da se takva
muzika sluša u njenom domu. Rekla mi je da su katolici
i protestanti uništili i istrebili njenu porodicu. Nije vrede-
lo da joj objašnjavam bilo šta. Barokna muzika - da, bio
je kategoričan njen stav, ali crkvena muzika - ne. Rekao
sam joj da ne pripadam nijednoj crkvi, da sam odavno
raskrstio sa religijom, ali ne i sa umetnošću. Isključio
sam muziku ne želeći da se svađam sa njom. Po prvi put
u životu video sam joj zlo na licu. Postavila mi je nekoli-
ko pitanja lične prirode, vezane za moje pretke. Pitala
256
 Ispovest mizantropa
me je gde je moj deda po majci ratovao i ja sam joj odgo-
vorio da je ranjen u bici kod El-Alamejna, u severnoj
Africi, 1942. godine. Pitala me je da li sam siguran, na
šta sam morao da odgovorim više puta, kao da sam u po-
licijskoj stanici. Religija je bila i ostala poslednji lanac
srednjovekovnog ropstva i mračnjaštva. Evropa na kraju
dvadesetog veka i ovakve predrasude. Strašno.
Februarski dani proticali su mi i bili obeleženi i
time da sam čitao neke knjige iz biblioteke svoje stano-
davke koje možda nije trebalo da čitam. Naleteo sam na
izraz “goji” ili “gojski narodi”, kako Jevreji nazivaju ne-
jevreje. U nekima od njih pisalo je kako su nejevreji sto-
ka i kako se prema njima tako treba i ponašati, nabijati
im kamate, držati ih u ropstvu i neznanju, obeščastiti im
čak i malu decu... ma jezivo... Naleteo sam i na knjigu
Protokoli skupova sionskih mudraca, za koju sam čuo
još dok sam pohađao srednju školu, ali koju tada nisam
imao prilike da držim u ruci. Pročitao sam je u jednom
dahu i ostao bez teksta. Čitao sam u još nekim knjigama,
za koje bi se slobodno moglo reći da su masonske, kako
masoni planiraju da vode tri svetska rata: prvi svetski rat,
koji treba voditi između naroda i država, da bi se ukinule
neke velike carevine; zatim drugi svetski rat, koji treba
da se vodi između dve tako slične a tako različite politi-
čke ideologije; i najzad treći svetski rat, koji treba da se
vodi između muslimana i ostatka sveta. Ovo zadnje mi
nije bilo baš jasno sve dok nisam pročitao da planiraju
da usele veliki broj Arapa, crnaca i ostalih muslimana u
Evropu i Severnu Ameriku, da izmene etničku sliku oba
kontinenta, i u povoljnom trenutku izazovu građanski
rat. Sve je imalo smisla, a skoro sve nevolje koje su opi-
sane pogodile su moju domovinu; ma sve do jedne, to-
257
Jovo Ilukić
liko da nas baš ništa nije zaobišlo. Esterin muž bio je
mason. Pripadao je tom drevnom ezoterijskom tajnom
društvu, što sam vrlo lako zaključio na osnovu njegovih
stvari, odeće, belih rukavica, prstenja, znački, a najzad i
fotografija iz loža. Ljudi koji su polagali zakletvu nad
Starim zavetom, ako su bili Jevreji, ili nad Biblijom, ako
su bili hrišćani, pred lobanjama i pijući ko zna šta iz čaša
za vreme rituala, možda čak i ljudsku krv, verovali su da
učestvuju u izgubljenim ritualima Solomonovog hrama,
nikako mi nisu mogli biti ozbiljni. Saznao sam da nije
postojao ni jedan jedini vladar koji nije bio njihov član i
koga nisu kontrolisali. Kao nevidljiva ruka upravljali su
celim svetom i radili šta su hteli. Nagrađivali su poslu-
šnike i kažnjavali buntovnike. U tom smislu mogu se ob-
jasniti svi oni silni atentati na krunisane glave i generalno
političare. Sve je onako kako oni žele i odrede. I nema
dalje. Naišao sam i na neverovatan podatak da je Hitler
preživeo rat i da je emigrirao negde u Južnu Ameriku,
najverovatnije u Argentinu, gde je živeo sve do sredine
šezdesetih godina. Ne može se ni dokazati ni opovrgnuti.
I tu je sa nekim svojim komentarima uletela Ester. Rekla
mi je, bez ikakvog ustezanja, kako i pored toga što je
skoro cela njena porodica nastradala u ratu pravog holo-
kausta nije ni bilo u tom obimu i da su cifre preuveličane.
Tvrdila je kako je na ulazu u Aušvic, u današnjoj Polj-
skoj, do 1989. godine stajala tabla na kojoj je pisalo kako
je tu ubijeno četiri i po miliona Jevreja, ali kako je ta ta-
bla skinuta te godine i sve do 1991. nije bilo nikakve ta-
ble, a onda je stavljena nova na kojoj piše da je ubijeno
milion i da je to najveće umanjivanje žrtava u poznatoj
ljudskoj istoriji. Zanemeo sam. Ako je ona tako govorila
o tome, šta ja onda treba da kažem. Po njenom dubokom
258
 Ispovest mizantropa
uverenju, broj stradalih u Aušvicu je najverovatnije oko
212.000, a ukupan broj stradalih Jevreja u celoj Evropi
ne prelazi ni 400.000. Zaključak njene priče bio je da ni-
je bilo izmišljenog holokausta ne bi bilo ni države Izrael.
Krajem marta i početkom aprila moje misli su
došle do vrhunca. Ništa više nisam mogao da radim. Lo-
mio me je neki nepoznat umor. Proleće i Sunčevi zraci
mamili su me vani. Imao sam osamnaest završenih slika
i devetnaestu započetu. Moj drug i brat Luiđi više nije
radio na bulevaru, nije prodavao ni cigarete, niti je dilo-
vao devize, a bio je pun novca. Rekao mi je da se snašao,
ali nije hteo da mi kaže kako. Sve do rođendana mi je
nekako smetalo njegovo društvo, kao i društvo mladih
ljudi generalno. Navikao sam se na Ester, kojoj je pro-
leće prijalo samo na početku. Čim je malo više otoplilo
sve manje je izlazila vani i bila bi nepodnošljiva. Do i
posle svog rođendana pokušao sam da priđem nekoj de-
vojci, ali ništa mi nije uspelo. Sve je bilo nekako usiljeno
i neprirodno.
Moj dvadeset i drugi rođendan bio je mali jubilej:
godinu dana mog boravka u Beogradu. Dug ili kratak
boravak u ovom odvratnom svetu, kako se uzme. Ništa
me više nije moglo iznenaditi. Nisam slavio ni rođendan,
ni jubilej, već sam izašao u pešačku zonu u centru grada.
Izložio sam svoje ponete slike na prodaju, a nudio sam i
crtanje portreta na licu mesta. Nisam prodao nijednu sli-
ku, ali jesam nacrtao i prodao nekoliko portreta. Uvek bi
neko bio zainteresovan, naročito zaljubljeni parovi. Mo-
rao sam da se vraćam u stan i kuvam ručak Ester, da bih
se opet vratio na ulicu. Zarada mi se osladila. Dešavalo
se da bi me policajci terali sa ulice, ali to mi je bio najma-
nji problem. Naučio sam da kad ih vidim iz daljine pro-
259
Jovo Ilukić
cenim da li će me napasti ili ne, pa ako ispadne da hoće
onda se spakujem na brzinu i nestanem, da bih se po nji-
hovom odlasku vratio na isto mesto. Budući da sam bio
u centru grada, sretao sam sve ljude koje poznajem, jer
svi bi barem jednom nedeljno prošli kroz najpopularniju
ulicu u gradu. Vrlo brzo sam saznao gde je ko, šta ko ra-
di, mislim na sve svoje školske drugove i drugarice, lju-
de iz domova, kao i sve ostale poznanike. Bio sam kao
neka baba, ali ona mrzovoljna baba, koja je znala sve o
svima, ali nikome nije htela ništa da kaže. Kako je novac
dolazio tako je i odlazio. Ništa nisam mogao da uštedim.
U maju mesecu konačno je došlo lepo vreme, a
Ester je postala nekako pitoma, onakva kakvu je nisam
poznavao. Jednom mi je rekla da bi mi ostavila stan u
nasledstvo, ali pod uslovom da je oženim. U momentu
sam se šokirao, ali i pukao od smeha. Sve mi je delovalo
kao teška sprdnja, kao grom iz vedra neba. Rekao sam
joj da ću razmisliti, ali da u osnovi nisam srebroljubac i
da ne znam šta bih radio sa tako velikim stanom. Rekla
mi je da joj smeta to što sve manje i manje vremena pro-
vodim sa njom. Nisam imao ni volje ni želje da se bra-
nim, a ne znam ni od čega bih se branio. Prošla je veoma
hladna zima, prezimio sam besplatno kod nje, na neki
način sam je i iskoristio, ali da se oženim njom, pa to mi
je bilo baš previše. Nisam imao dovoljno novca da pre-
đem granicu ili se iselim u neku stranu zemlju. Gde god
bih krenuo udario bih glavom u zid. A imao sam brata
od tetke u Australiji. Na pamet mi je pala tetka Olivera i
banuo sam kod nje totalno nenajavljen. Dočekala me je
sa nevericom, rekla mi da se otac raspitivao za mene, da
sam drzak i bezobrazan, predlagala mi da se vratim u
zavičaj i pitala me kako i od čega živim. Nisam joj odgo-
260
 Ispovest mizantropa
vorio. Saznao sam da su majka i sestra dva meseca
nakon mog odlaska od kuće napustile oca i otišle u Salc-
burg, gde moja sestra pohađa Muzičku akademiju. Poka-
zala mi je i hrpu pisama koja su mi njih dve poslale,
misleći da ću nekada svratiti kod nje. Bilo mi je jako te-
ško kad sam to čuo. Plakalo mi se, ali nisam zaplakao.
Nisam otvorio nijedno pismo, iz principa. Samo sam joj
rekao da im odgovori da je sa mnom sve u redu. Otac i
sestra Ivana ostali su sami u velikom stanu u Nikšiću.
Teča, i dalje viši oficir u vojsci, pokušao je da me optuži
za raspad porodice, ali ja nisam osećao nikakvu krivicu.
Pitao sam ih šta radi njihov sin u Australiji, i da li bih ja
mogao da odem kod njega, ali oni su bili kategorični u
tome da u Australiju kao prvo odlaze mladi bračni paro-
vi, a ne samci, a kao drugo, da njihov sin neće ni da čuje
za mene, jer je saznao da sam rasturio sopstvenu poro-
dicu. Pominjao mi je posao vatrogasca u Nikšiću, da je
trebalo da to prihvatim, tada, a da sada mogu samo da
budem đubretar, i to ako budem imao sreće. Rekao sam
mu da ću ga prebiti ako izađe iz stana za mnom i bez po-
govora napustio njihov dom. Prekinuo sam sve veze sa
familijom.
Sam na celom svetu. Istina sa babom Jevrejkom,
pod njenim krovom, koja me je gledala kao goju, “pri-
padnika svinjskog naroda”, koja mi je nudila brak za
stan, bogoborno i bogohulno obrezivanje, i prelazak u
po svemu prilično inferiornu Mojsijevu veru. Nisam bio
nimalo zainteresovan za tako nešto. Od svega pomenu-
tog najodvratnije mi je bilo obrezivanje, što nije dolazilo
u obzir. Ma nema šanse. Nekako, gde god bih se pojavio
nisam se uklapao. Stariji ljudi su mi govorili da sam još
uvek mlad, a mladi da sam dosadan i da se ponašam kao
261
Jovo Ilukić
deda. O, mladosti, kako te mrzim. Mrzim i sve njih, od
prvog do poslednjeg.
Jedne večeri početkom juna, nakon što sam vre-
me proveo sa Luiđijem i njegovim ludačkim društvom,
on me je upoznao sa nekom budalom rekavši mi da je
laka ženska. Odveo sam je u stan u kome sam proveo zi-
mu. Bio sam napet, u dobroj meri i zbog toga da me Es-
ter ne vidi sa njom, i ta neizvesnost me je dodatno palila.
Proveli smo oko dva sata u mojoj sobi. Sve je bilo u redu
dok ona nije zastenjala dok smo se parili, jer ono što smo
radili se jedino tako moglo nazvati. Uzalud sam je ućut-
kivao; nije vredelo. Ester je ušla u sobu i zatekla nas gole
u krevetu. Pobesnela je. Toliko je galamila da je pucala
cela zgrada. Nikad je nisam video takvu. “Devojko!”,
obratila joj se kao neki zapovednik. “Znaju li tvoji jadni
roditelji gde si i šta radiš?!” Ja joj ni ime nisam zapamtio.
“Vodi je vani što pre!”, viknula je na mene. “Raspraviće-
mo sve kasnije!” Ispratio sam je iz stana. Na izlazu iz
zgrade pokušala je da me poljubi, ali ja sam je grubo
odgurnuo od sebe. Ona je zaplakala i tako učinila da bu-
dem još grublji prema njoj. Nešto je kvrcnulo u meni.
Čini mi se kao da sam čuo kost na jednom ramenu kako
mi se lomi. Vratio sam se besan u stan. “Danijele”, doče-
kala me je “moja” baba Ester. “Nismo se ovako dogovo-
rili!” Pokušala je da me kritikuje, da pominje uličarke i
potencijalne lopove, koje bi te uličarke mogle da dovedu
u njen stan, ali ja sam bio zamišljen i gledao kroz nju
kao kroz staklo. “Pa ti me uopšte ne slušaš!”, prosiktala
je. Odgovorio sam da je uopšte ne slušam i da me uopšte
ne zanima. Spakovao sam sve svoje stvari za manje od
deset minuta i napustio njen stan bez pozdrava. Poslednji
put sam čuo njen glas: “Pa ti stvarno odlaziš?! A šta ću
262
 Ispovest mizantropa
ja sad sama?!” Ništa joj nisam odgovorio. Krenuo sam
prema najbližem parku. Na satu je bilo jedan iza ponoći.
Vani je bila lepa i topla noć. Opijao me je blag miris tek
procvetale lipe, tačnije one koja prva pupi i cveta. Sve
je vrvelo od života. Grad je bio pun ljubavnih parova. A
ja sam bio sâm kao vuk. Seo sam, a zatim i legao na prvu
klupu u parku. Ubijaju me sitne stvari, a ja ne mogu da
se kontrolišem. Sve je tako pogrešno. Kapci su mi se sa-
mi zatvarali i utonuo sam u san.
Prvo što sam osetio kad sam se probudio bila je
hladnoća. Osećao sam i grčeve na pojedinim delovima
tela. Čuo sam nepoznate muške glasove ne tako daleko
od sebe. Prvi je postavio pitanje: “Kako može da spava
na klupi?” Drugi mu je odgovorio: “Može i na zemlji
ako mora.” Bila su to dva penzionera koja su izašla rano
ujutro u park, da beru prvu lipu. Diskutovali su o meni.
Digao sam se, na prvom kiosku kupio oglase i potražio
novi smeštaj. Imao sam nešto novca, ali i dosta tereta.
Vukao sam sa sobom i nekoliko slika. Odlučio sam se
za jednu dobru sobu u centru grada, nedaleko od bota-
ničke bašte, gde sam voleo da odlazim s vremena na vre-
me. Soba se nalazila u dvosobnom stanu u kome je
živela žena četrdesetih godina, bez muža, koji je poginuo
u ratu u Vukovaru, i bez dece, koju nije stigla da mu rodi.
Sastavili smo pismeni ugovor, detaljno, da ne kažem ger-
manski pedantno, koji mi je regulisao prava i obaveze.
Sve, sve, ali ni ona mi nije dozvoljavala da dovodim de-
vojke u sobu. Zaista, bilo mi je malo krivo zbog same
pomisli na to kako mnogima smeta to da ja budem sa
nekim. Pitala me je šta sam po zanimanju i odgovorio
sam joj da sam slikar. Videla je nekoliko mojih slika i
bilo joj je drago zbog toga. Rekla mi je da je zovem Veri-
263
Jovo Ilukić
ca, da se ne stidim i da od nje tražim sve što mi treba, i
da se slobodno ponašam prema njoj kao da mi je žena.
Pomislio sam da sam upravo pobegao od nečeg takvog,
ali to sam zadržao za sebe.
Početak leta za mene je bio dosta težak, jer ja
više volim kad je malo hladnije. Vrućina, preterano zno-
jenje, pritisak vazduha koji mi je otežavao disanje, rojevi
komaraca i ostalih dosadnih insekata od kojih se nije bilo
lako odbraniti, bili su samo neki od razloga zbog koga
mi se leto nije sviđalo. Sunčevi zraci bili su krivi za to
što se vrućina uvlačila u sve stanove i kuće, pa i u moju
malu sobu. Svakog dana sam se budio oko deset časova
pre podne, posle čega bih odlazio u najbližu prodavnicu,
ili na najbližu pijacu, kako god, po životne namirnice,
vraćao se kući na neki kasni doručak, koji je više ličio
na ručak, a onda izlazio iz stana i odlazio na glavnu grad-
sku pešačku ulicu, gde sam crtao portrete ljudi i nudio
im stare slike na prodaju. Za vreme dok niko ne bi naišao
znao sam i da slikam. Dešavalo bi se da naiđe policija i
da me tera sa ulice kao najgoreg kriminalca. Kad bi me
oterali, ili pak kad bi mi bilo dosta, vratio bih se kući, na
neki obrok koji je ličio na večeru i onda izlazio u grad,
sretao se sa Luiđijem i njegovim ludačkim društvom. Ve-
rica, moja nova stanodavka, tih prvih dana provedenih
kod nje nije mi smetala. Odlazila je sa svojim drugari-
cama na najpopularnije beogradsko kupalište, gde bi os-
tajala po ceo dan, ako bi bilo lepo vreme, a ako bi bilo
oblačno i kišovito onda bismo oboje ostajali u stanu, ja
bih slikao a ona se dosađivala. Živeli smo kao najgori
neradnici, da ne kažem kao stoka, jer nigde nismo mogli
naći nikakav posao. Na mestima gde sam izlazio sa Lui-
đijem, a gde se omladina kao provodila, svi su konzu-
264
 Ispovest mizantropa
mirali cigarete i alkohol, i slušali neku odvratnu muziku
nastalu iz sinteze tursko-balkanskog melosa i elektron-
ske moderne muzike, koja je razbijala glavu svakom iole
normalnom čoveku, a primetio sam da su se koristile i
neke blage i uslovno rečeno jeftine droge, što je sve bio
put u propast za generacije i ljude koji nisu znali gde će
kad završe školu ili fakultet. Dok sam ih gledao šta rade
od sebe razmišljao sam o susednoj Bosni, gde je besneo
rat. Kako su mladi ljudi, i generalno svi, bili i ostali bezo-
sećajni. Dok se u Bosni prolivala bratska krv, bez ikakve
potrebe i ikakvog razloga, oni su se provodili po Beo-
gradu i uopšte po Srbiji. Najčudnije od svega bilo mi je
to što su skoro svi ljudi imali dosta ili dovoljno novca za
život. Država je bila pod nekakvim sankcijama Ujedi-
njenih nacija, totalno izolovana i zatvorena, velike drža-
vne firme bile su ili zatvorene ili privatizovane, masa
ljudi ostala je bez posla, ali svi su se nekako snašli i svi
su lepo živeli. Ljudi su bili bahati, mnogo su trošili i po-
našali se kao da žive u neutralnoj Švajcarskoj. Neki nai-
van stranac bi se iskreno zapitao kako i od čega ljudi
uopšte žive. Očekivao bi da su svi slomljeni i siromašni,
da su ulice puste, bez automobila, kao u Severnoj Koreji,
definitivno najgoroj zemlji na svetu, kad ono sve puno,
da ne možeš preći ulicu. Svaka država, i svaki narod u
Evropi, da je bio na našem mestu, pao bi na kolena.
Neverovatno ali istinito. Ili su imali neke rezerve, ili su
rađali novac. Neobjašnjivo. Rezerve su mogli imati u de-
vizama jedino na nekim skrivenim mestima, po sta-
novima, kućama ili imanjima, jer ko je držao novac u
banci - banka mu ga je zamrznula, da nije mogao podići
ni prebijene pare. Čuo sam od nekih starijih i iskusnijih
ljudi da čim si živ, pošto je nemoguće pošteno zaraditi
265
Jovo Ilukić
za pristojan život, moraš biti kriv za nešto ili zbog
nečega. Moguće je da se dosta ljudi bavilo nekim krimi-
nalom, jer je kriminal cvetao, ali, zaboga, pa to nije mo-
gao raditi ceo jedan narod. Siromašnih ljudi ili nije bilo,
ili su se negde vešto skrivali. Svi na ulici su bili lepo ode-
veni i skoro svi su vozili automobile i živeli relativno
dobro, kao da žive u nekoj normalnoj zemlji. Ja sam veo-
ma teško živeo, ali to se na meni uopšte nije primećivalo.
Ne bih se nešto naročito proveo, sa Luiđijem i njegovim
ludačkim društvom, jer se nisam uklapao u bilo kakve
norme, a i nisam imao novca, pa nešto nisam bio zani-
mljiv površnim devojkama, da se tako izrazim. Teško mi
je išlo i nisam mogao da se zbližim ni sa jednom, jer em
što su mi bile samo i jedino fizički zanimljive, kao pred-
met požude, em što bi mi se u nekom trenutku gadile, jer
su bile sa ko zna kim, i zapravo sam se gadio tih prljavih,
smrdljivih i bolesnih muškaraca koji su ih pregazili. Sve
mi se zgadilo i sve sam mrzeo. Kući bih se vraćao kasno,
oko ponoći. Iako sam imao ključ od stana, Verica bi mi
svaki put otvarala vrata i pitala me gde sam bio do tako
kasno, kao da sam joj muž.
Jedne večeri sredinom jula, Luiđi mi je posle
mnogo ustezanja konačno priznao čime se bavi i na koji
način dolazi do dosta novca. Rekao mi je da zajedno sa
Nikolom, svojim dobrim drugom, i mojim poznanikom,
upada u određene stanove i otima, da ne kažem krade,
sve ono što vredi. Ponudio mi je da s vremena na vreme
prodajem ukradeno zlato, pa čak i da učestvujem sa njim
u poslu. Rekao sam da nikome neću reći to što sam up-
ravo čuo od njega, ali da bih ja pre ubio čoveka nego što
bih nešto ukrao. Ipak sam mu odgovorio da ću razmisliti,
jer sam u teškoj finansijskoj situaciji. Ali onako usputno
266
 Ispovest mizantropa
sam mu prebacio kako ne mogu da verujem da on ulazi
u nečije stanove i otima nešto tuđe. Odgovorio mi je da
to nisu bilo koji i bilo čiji stanovi i kuće, već domovi lju-
di koji imaju viška i koji su sve što imaju verovatno i sa-
mi stekli kriminalom. Najzanimljivije mi je bilo to što u
pljačku nikada nije odlazio preko noći, nego uvek u po-
dne, kad niko nije kod kuće. Setio sam se kako sam mu
prodavao ukradeno zlato dok smo pohađali srednju školu
i stanovali u domu. Nikola je imao automobil i prevoz
mu nije bio problem. Luiđi me je pitao gde ja to živim,
rekavši mi da u ovoj zemlji svi kradu, i to baš tim rečima.
Nije mi bilo svejedno, ali sam sve zadržao za sebe.
Mnoge stvari na ovom svetu su mi bile nerazu-
mljive, bez obzira što sam imao više od dvadeset i dve
godine. Jednostavno nisam mogao da shvatim šta se do-
gađa sa mnom i oko mene. Preživeo sam hiperinflaciju
i tešku ekonomsku krizu, ušao sam u nov period života,
mnogo se toga promenilo, ali je i dalje skoro sve ostalo
isto. Najgore mi je bilo to što nikako, ali nikako, nisam
mogao da shvatim mentalitet ovog naroda, bez obzira
što sam sa njim proveo ceo život. Pitao sam se kakav
sam ja to čovek i da li sam patriota, a i kako da budem
patriota kad država čijoj sam vojsci položio vojničku za-
kletvu više ne postoji. U državi u kojoj živim svi kradu,
ali skoro svi, počev od privatnih banaka, koje su na neki
način začetnici masovnih krađa, pa sve do omladine koja
bukvalno nema čime da se bavi. Život sam po sebi, u
ovakvim okolnostima, ništa ne vredi. Brak i porodica su
misaona imenica. Ja recimo nemam sa kim da se ven-
čam, a i kad bih kojim slučajem imao, nemam nikakvih
uslova za bračni život, mislim prevashodno na finansij-
ske uslove. Nemoguće je pronaći zaposlenje, a i ako se
267
Jovo Ilukić
nekako uspe - to ne rešava apsolutno ništa. Nekada je
posao značio egzistenciju, brak i porodicu. Sada ako se
negde zaposliš, i radiš za malu platu, ništa nisi rešio. Za-
to nije nikakvo čudo što mladi ljudi žele da odu odavde
i što svi koji mogu masovno odlaze. A te zemlje koje ih
primaju uvele su nehumane uslove za prijem, od dugih
redova ispred njihovih ambasada, do aplikacija i doku-
menata koji se moraju popuniti i platiti, tako da je sve
neizvesno. Iz Beograda više nisu leteli avioni za inos-
transtvo, već bi ljudi putovali autobusom do Budimpešte,
a odatle ka zemlji iz svojih snova. A mi što ostajemo ov-
de... kakvu budućnost imamo? Preostaju nam samo dve
mogućnosti: ili da skrstimo ruke i pomirimo se sa tim da
budućnost ne postoji, i na taj način se predamo i idemo
linijom manjeg otpora, ili pak da lažemo sami sebe da
će jednog dalekog sutra biti bolje, dok život prolazi po-
red nas. Nije ni čudo, stoga, što je većina mladih svoje-
glava i buntovna. Meni je najgore bilo to što sam ostao
sasvim sâm. Od zaposlenja sam odavno digao ruke. Se-
deći na klupi u jednom parku, jednog popodneva, sâm
kao vuk, čuo sam dve devojke kako pričaju kako im ne
pada na pamet da se zaposle kod nekog privatnika i da
rade za malu platu, a da taj umišljeni novopečeni kapi-
talista traži od njih da legnu sa njim. Ta me je priča više
nego zgrozila. Pričali su i o tome kako njihovi roditelji
ne razumeju ništa od toga, da žive u svom svetu i u svom
vremenu, u kome se od svog rada moglo pristojno i lepo
živeti. Sukob generacija nastaje onda kada stara i neos-
tvarena generacija pokušava da nametne svoju volju
mlađoj generaciji i pokuša da je natera da radi upravo
ono zbog čega je iskompleksirana. Ponašaju se kao stari
vuk, vođa čopora, koji će pred svoju smrt pre da zarije
268
 Ispovest mizantropa
svoje stare, rasklimatane zube u vrat mladom alfa muž-
jaku, kukavički, s leđa, nego što će mu izaći na megdan
ili mu jednostavno prepustiti svoj čopor. Porodice su po-
stale bojna polja, gde se vode ratovi krvaviji od onih pra-
vih ratova. To više nisu mesta sigurnosti, nežnosti i
razumevanja, već poligoni za demonstraciju sile i priti-
ska roditelja, kao i otpora i revanšizma dece. Oni koji su
danas deca, i rastu u današnjim porodicama, sutra će biti
još gori roditelji od svojih roditelja. Da li oni uopšte treba
da stupaju u brak i zasnivaju porodicu? Ja do daljnjega
ostajem sâm, jer ništa od toga nije bilo za mene. Da li
treba da zahvalim tetki koja mi je bacila čini na gaće? A
što se tiče novca, do njega treba doći ne birajući sredstva,
a onda ga upotrebiti za pronalaženje nove domovine.
Krajem jula rekao sam Luiđiju da hoću da pro-
dajem ukradenu robu na svoje ime. I to je bilo sve. Bio
sam kategoričan u tome da neću sa njim da idem u bilo
kakvu pljačku, jer kakve sam sreće policija bi nas sve
pohvatala prvi put kad bi me poveo u akciju. Već nare-
dnog dana on je doneo pregršt zlata koje smo zatim, obi-
lazeći zlatare po gradu, prodavali za gotovinu tamo gde
je to bilo moguće, a novac delili tako što bi meni pripala
petina, a njemu sve ostalo. Bila je to po meni više nego
poštena transakcija. U to vreme, negde početkom avgu-
sta, Verica me je više puta zvala da idemo zajedno na ku-
panje, tamo gde ide većina Beograđana, ili pak na ostrvo
na ušću Save u Dunav. Rekla mi je da nema sa kim da
ide, jer su sve njene drugarice ili na moru sa muževima
ili u nekoj banji sa decom. Prihvatio sam njen poziv, da
je ne bih naljutio, a i da bih se rasteretio pritiska koji mi
je izazivao manjak komunikacije sa njom. Nekoliko po-
slepodneva proveo sam sa njom na popularnim beo-
269
Jovo Ilukić
gradskim izletištima i kupalištima. Zajedno smo se sun-
čali na plaži i ulazili u toplu vodu. Bilo je mnogo vruće.
Plivali smo daleko od obale, jer je i ona bila dobar plivač.
Nekoliko puta mi se približavala, ulazeći mi u takozvani
intimni prostor, i iz šale me blago udarala nogom ili ru-
kom. Ponašala se kao da je moja vršnjakinja, tako da sam
pomislio da nešto nije u redu, s obzirom da je starija od
mene. Po povratku kući znala je da mi upada u sobu i
tražila da joj pokažem šta to slikam, ili bi me naprosto
pozivala u svoju sobu. Jedne večeri polovinom meseca,
kad sam se kasno uveče vratio iz grada, iz Luiđijevog
manijačkog društva, otvorila mi je vrata pitajući me gde
sam bio. To pitanje me nije zbunilo toliko koliko me je
zbunilo to što je na sebi imala samo peškir. Odvukla me
je u svoju sobu i uskoro smo radili ono što rade majmuni,
svinje ili psi, a da ne idu u školu i ne uče ništa o tome.
Rekla mi je da joj se sviđam od prvog dana kad me je
ugledala i tražila da joj radim šta god poželim, i da svr-
šim u nju, jer ona ne može da zatrudni. Nekako, činilo
mi se da mi nikad nije bilo bolje sa nekom ženom nego
sa njom. Rekla mi je da sam dobar ljubavnik i ja sam joj
uzvratio istim komplimentom. Razgovarali smo o svemu
i svačemu i u jednom momentu sam je pitao koliko ima
godina. Njen odgovor me je zaprepastio. Imala je četrde-
set i dve godine, a izgledala je kao da ima trideset. Sve
je ovo bilo novo za mene i nisam imao određen stav po
ovom pitanju. Naravno, sve sam sutradan ispričao Lui-
điju pitavši ga da li je ikada spavao sa babom. Odgovorio
mi je da jeste, dok je putovao autobusom ili vozom izme-
đu dva grada i sedeo pored babe, pa bi oboje zaspali.
Smejali smo se kao ludi. Čak me je pitao da mu name-
stim svoju stanodavku, da je i on proba. Iz kontakta i raz-
270
 Ispovest mizantropa
govora sa Vericom upoznao sam i nju i njenu ne toliko
zanimljivu prošlost. Ali nije me mnogo zanimalo.
Do kraja leta Luiđi i ja obišli smo mnoštvo zlata-
ra u gradu. Nismo baš svuda prodavali njegovu kradenu
robu, jer se najčešće nismo mogli dogovoriti oko cene.
Luiđi bi tražio mnogo a zlatar bi nudio malo. Nije me
zabrinjavalo to što se moje ime nalazilo na spisku proda-
vaca zlata. Išao sam na rizik, računajući da pokvareni
zlatar neće zvati policiju da bi prijavio mlade momke za
zlato koje je dobio ispod cene. Nije to bio neki veliki no-
vac. Čim bih ga zaradio brzo bih ga i potrošio. Želeo sam
da se lepo obučem i kad god sam imao nešto novca ku-
povao bih što lepšu odeću. Od Luiđijevih drugova sam
se što je moguće više distancirao, kao i od njegovih dru-
garica, u kojima nisam video potencijalnu devojku. Je-
dina žena prema kojoj sam osećao nekakvu požudu, iz
dana u dan, bila je Verica. Sa njom sam se preterano če-
sto pario, da se tako izrazim. Bila je prava nimfomanka,
krajnje bezosećajna, neverovatno je odgovarala mom
temperamentu i bila je poligon za pražnjenje viška moje
energije. Nisam tražio da joj ne plaćam kiriju, bila je to
njena ideja. Izgleda da sam je zadovoljio, ja koji sam pa-
tio od satirijaze, nju koja je patila od nimfomanije. Inače
sam od mnogo muškaraca čuo to da su za sebe rekli kako
su nimfomani i pukao od smeha, jer nimfomanija je sek-
sualni poremećaj kod žena a ne kod muškaraca. Jadni
nepismeni ljudi. Imao sam utisak, i bio sam u pravu, da
sam je usrećio, a to je bilo najvažnije. Nekako mi je bilo
drago što je živnula otkako smo se zbližili. Znao sam da
će i tome doći kraj i samo sam ga čekao.
Prvih septembarskih dana bio sam odveć izgubio
svaku nadu da ću u dogledno vreme otići u inostranstvo
271
Jovo Ilukić
i tamo naći svoju sreću. Posetio sam ambasade nekih dr-
žava i shvatio da nemam nikakve šanse. Ozbiljne zemlje
tražile su bračne parove, a ja sam bio sâm kao vuk. Luiđi
je odnekuda nabavio nekakve čekove, uredno popunjene
i sa svim potrebnim usputnim dokumentima. Nisam se
usuđivao da ga pitam odakle mu. Obojica smo se foto-
grafisali, a onda bi on moju ili svoju fotografiju, po po-
trebi, stavljao u ta dokumenta, tako da smo nas dvojica
išli u banke i podizali tuđi novac. Nije mi bilo baš jed-
nostavno da se pomirim sa tim da sam uz svog najboljeg
druga postao sitan kriminalac. Jedanput sam mu rekao
da osećam grižu savesti. Reagovao je tako što mi je pre-
bacio da nisam normalan i da treba da se zapitam da li
savest radi i kod onih ljudi koji su opljačkali deviznu uš-
teđevinu naših roditelji u državnim bankama. Ali već
polovinom meseca naišli smo na nekoliko prepreka. Ne-
koliko puta nam se dogodilo da bi službenica u banci,
pogotovo neka mlađa i opreznija, kada baci pogled u do-
kumenta i vidi godinu rođenja, a onda mene ili njega,
nije htela da nam isplati novac, bez obzira što je bilo
novca na računu, kao da je nešto posumnjala. U jednoj
velikoj banci jedna veoma mlada službenica, rekao bih
početnica, veoma oprezna, rekla nam je da naš otac dođe
i podigne novac. Luiđi je znao da bude drzak, da galami
i da se svađa. Stvar bi postajala ozbiljna kada bi dotrčali
momci iz obezbeđenja i pitali u čemu je problem. Tada
bih ga ja povukao za rukav i zahtevao da izađemo vani,
jer oni nemaju pravo da nas lišavaju slobode zbog malo
galame, mada mogu da pozovu policiju, ali dok policija
stigne mi smo daleko. Nije nam bilo lako.
Početkom oktobra temperatura je naglo opala,
kao da je zima poranila. Počela je da duva hladna beo-
272
 Ispovest mizantropa
gradska košava, tako da više nisam mogao da prodajem
slike na ulici i da crtam portrete. Umesto toga, sedeo sam
u sobi koju više nisam plaćao, u Veričinom stanu, i poku-
šavao da slikam. Kažem pokušavao zato što od nje nikad
nisam imao mira. Stalno me je opsedala, grlila me i milo-
vala, kao da sam joj kućni ljubimac. Često smo se parili.
To je bila jedina stvar koja me je privlačila kod nje. Bila
je dobra jedino u tome. Ali sve ostalo u vezi nje je počelo
da me nervira. Nisam mogao da budem sam i da slikam,
a retko sam i meditirao. Zbog svega toga sam znao da
izađem iz stana, lutam ulicama kao budala, razmišljajući
o sebi. Nisam znao ni gde ću ni šta ću sa sobom. Nisam
imao nijednu ideju o svojoj budućnosti. Sećajući se pro-
šlosti uvideo sam da mi je skoro sve bilo crno, mnogo
crnje nego što mi se činilo na prvi pogled. Na prolaznike
na ulici nisam obraćao pažnju, posebno ne na devojke.
Hodao sam kao senka, neprimetno i neupadljivo, gleda-
jući kroz ljude kao kroz staklo, dok mi je pogled bio za-
mišljen i uperen u jednu tačku, negde ispred mene. I tako
bih lutao ulicama, potpuno besciljno, sve dok se ne bih
vratio kući, pravo u Veričin zagrljaj. Trudio sam se da u
njenom prisustvu ne ispoljim nijednu jedinu svoju nega-
tivnost, što mi nije bilo lako.
Ponovo sam osetio želju i potrebu da budem sâm.
Želja da se povučem u sebe postala je prevelika. Počeo
sam da razmišljam na jedan sasvim nov način. Posma-
trajući svet oko sebe, u kome egzistiram evo već oko
dvadeset i dve i po godine, opštu apatiju koja u njemu
vlada, pripadnike svoje životinjske vrste koji više ne
umeju da vole, već trče za vetrom i jure ostale prolazne
stvari, a razmišljajući o svojoj prošlosti, shvatio sam da
sam dobio pogrešnu ulogu u predstavi koja se zove život,
273
Jovo Ilukić
ali nije mi bilo jasno ko je najviše kriv za to. Blaga aver-
zija koju sam i ranije osećao prema sebi počela je da pre-
rasta u neopisivu mržnju. Bilo mi je naprosto krivo što
se nalazim u telu, što sam živ, što postojim i mogu da
osećam, a osećao sam samo pritisak spoljnog sveta i mr-
žnju koja je izvirala iz dubine moje duše. Pretpostav-
ljam da nisam jedino ljudsko biće koje se tako oseća i da
od tih simptoma boluju sve mlađe generacije, samo što
one beže od stvarnosti tako što uživaju u jeftinim droga-
ma. E, ja neću. Bekstvo od surove stvarnosti za slabe lju-
de nije loše rešenje, ali to nije razlog da se neko opija ili
uživa u drogama. Postoji bezbolniji način: svet mašte i
umetnička inspiracija. Za mene je to bilo i ostalo sli-
karstvo, za nekoga poezija ili proza, za nekoga pak mu-
zika... Svaki je čovek jedan zaseban svet i njegovim
odlaskom odavde taj svet nestaje, a ovaj svet doživljava
veliki gubitak. Moj svet je samo moj, svet neke tamo de-
vojke koja bi se mogla zagledati u mene, ma kakav bio,
je samo njen, i mislim da ni ona ni ja nemamo pravo da
ih menjamo ili pomešamo. Osećam se kao stranac u
ovom svetu, kao da sam ovde u poseti, kao da ovde
nisam proveo ni jedan jedini dan. Potpuno sam se otuđio
od njega. Više mi nije bilo važno gde se nalazim, jer
svuda je bilo isto, cela planeta je mesto nerešivih pro-
blema, a pogotovo zemlja u kojoj sam se rodio i u kojoj
živim. Sve je počelo da me nervira. Ništa više ne mogu
da podnesem, svet koji me okružuje, ljude koji u njemu
žive, samog sebe... Ponekad bih osetio blagi bol oko srca
što nisam hteo da kontaktiram barem porodicu, ako ne
familiju, naročito majku, koja to ničim nije zaslužila. Što
je najgore, takav moj stav prema svetu i prema ljudima
mi se vraćao kao bumerang, jer bi se i oni ponašali pre-
274
 Ispovest mizantropa
ma meni isto onako kao i ja prema njima. Moja nebriga
i hladnokrvnost prema drugim ljudima automatski posta-
je i njihova hladnokrvnost prema meni. Ali ja tu ništa ne
mogu, to je jače od mene. Nije mi samo jasno koliko du-
go mogu da izdržim i da li uopšte mogu da izdržim. Na
eventualni odlazak u inostranstvo sam gotovo i zabo-
ravio, jer nisam imao ni novca ni bračnog druga. Sa nov-
cem koji sam imao mogao sam nekako prezimeti i jedva
dočekati proleće. Dunulo mi je u glavu da napustim Veri-
cu, jer sam hteo da slikam preko zime, a ne da izigravam
njenog kućnog ljubimca. Biti, odnosno živeti sâm, bilo
je i ostalo mnogo bolje nego stanovati sa nekom starom
ili mlađom udovicom, kakve su bile Ester i Verica.
Do kraja oktobra preko malih oglasa tražio sam
nov smeštaj a da Verica nije ni znala za to. Ali ovog puta,
stoga što sam imao nešto više novca, bio sam probirljiv
i zahtevan. Trebalo mi je dosta vremena da bih pronašao
sobu sa zasebnim ulazom. Želeo sam da živim sâm, a ne
da brinem o nekakvim zahtevnim staricama. Za to vreme
bio sam sa Vericom, trpeo njeno ponašanje, udovoljavao
njenim ne malim nimfomanskim prohtevima, pretvarao
se da uživam i da mi prija boravak u njenom društvu, ali
duboko u meni bio je sakriven bes koji je hteo da me na-
tera da uradim nešto za šta možda još nije bilo došlo vre-
me, bes koji sam uz velike teškoće i teške muke jedva
uspevao da zadržim u sebi. Sa Luiđijem sam se nešto
ređe sretao, a i kad bismo se sreli od njega bih slušao ne-
verovatne lopovske i pljačkaške anegdote, posle kojih
bih mu savetovao da prestane da se bavi tim poslom, jer
neće dugo poživeti i lepo živeti ako ostane u njemu. On
bi se svaki put nervirao kad bi to čuo, braneći se da mora
od nečega da živi. Rekao sam mu da ću cele zime da sli-
275
Jovo Ilukić
kam i da neću moći tako često da prodajem njegovo zla-
to. Odgovorio mi je da je to jedan od načina da zaradim
brzo i lako, što je bilo tačno. Predložio sam mu da u te
svrhe putujemo po državi, da posećujemo razna mesta, i
njemu se ta ideja svidela. Time me je uvukao kao sauče-
snika. Učinio je to da moji privatni podaci ostanu zabele-
ženi u podosta beogradskih zlatara. To bi me ponekad
bukvalno jelo. Osećao sam izvesnu neopisivu grižu save-
sti koja me je, pored ostalih osećanja, prosto razarala, da
sam sâm sebe još više mrzeo. A svaki dan mi je bio isti,
ispunjen monotonijom i nekim neizrecivim sivilom. Iš-
čekivao sam taj dugo planirani odlazak od Verice, koju
više zaista nisam mogao da trpim. Planirao sam da je na-
pustim tiho, ma da jednostavno isparim. I nakon duže
potrage pronašao sam sobu koja je ispunjavala sve one
uslove koje sam toliko dugo tražio. Nalazila se na No-
vom Beogradu i to u naselju malih kućica kod Starog
Sajmišta, nedaleko od same obale Save. Bila je neznatno
skuplja od ostalih soba, ali i znatno bolja, jer je imala za-
seban ulaz. Platio sam je tri meseca unapred i sastavio
pismeni ugovor sa stanodavcem, ozbiljnim starijim čo-
vekom. Beše to početkom novembra. Rekao mi je da je
on borac iz prošlog rata, da mu je penzija mala i da je
prinuđen da izdaje tu sobu. Njegovu ženu tog dana nisam
sreo. Vratio sam se kod Verice, da pokupim najvažnije
stvari. Prvo sam uzeo slike i pribor za slikanje, i, koris-
teći jednu trolejbusku i jednu tramvajsku liniju, kad ona
to nije primetila, odneo ih na svoju novu adresu. Zatim
sam se vratio po ostale stvari i njih odneo na novu adresu
kad ona to nije primetila. Na kraju sam se poslednji put
vratio kod nje i, poslednji put, iz inata prema njoj, a ni
sam ne umem da objasnim kakvog inata, poslednji put
276
 Ispovest mizantropa
vodio ljubav sa njom, za rastanak. Najzad, kad sam se
istuširao i obukao, rekao sam joj da odlazim, ali ona mi
nije verovala. Vratio sam joj ključ i krenuo vani. Ona je
potrčala za mnom sa osmehom na licu, misleći da se ša-
lim. Ali ja sam vrlo dobro znao da se ne šalim. A i ona je
to vrlo brzo shvatila. Tako je moralo da bude, jer ja sam
ponovo želeo da živim sâm.
Moj novi smeštaj bio je prava rupa u odnosu na
sva ona mesta na kojima sam do tada stanovao. Mala
predratna kućica, puna vlage, sa pogledom na Savu, oda-
kle je vetar svakodnevno donosio miris reke. Stanodavci
su bili mirni i povučeni ljudi, penzioneri, koji su svom
sinu jedincu ostavili stan, a oni se vratili ovde. Retko
sam ih viđao, jer su se kulturno ponašali i živeli za sebe
a ne za druge. Bilo mi je drago što sam opet sâm i što ne
moram da brinem ni o kome osim o sebi. Preseljenjem
u novu sobu i na novi deo grada moj život se po ko zna
koji put potpuno promenio. Recimo, da bih stigao do naj-
bliže prodavnice morao sam da idem dosta daleko, a o
pijaci da ne govorimo. Opet sam brinuo sam o sebi, u
smislu da sam kuvao, jer je u prethodnom smeštaju Ve-
rica kuvala. Ponovo sam slikao slike, što je za mene bila
prava renesansa. Opet sam mogao da meditiram i da od-
lazim u neke daleke, pa čak i nepostojeće svetove, u koji-
ma bih tražio inspiraciju, ali ona nije bila ni nalik na ono
što mi je dolazilo u stanu ostarele Ester. Naprotiv. Ose-
ćao sam prazninu u sebi, veliku prazninu, i to ne po prvi
put. Mrak i jedna velika tama. Bio sam sasvim svestan
toga da sam postao potpuno bezosećajan čovek, bezose-
ćajan za sve osim za bol. Njega sam još jedino osećao, i
to preterano. On me je razdirao, uvlačio se u svaki atom
mog tela i u svaki delić mog uma, i podsećao me na to
277
Jovo Ilukić
da sam živ. Pokušao sam da taj mrak i tu bol prenesem
na platno, kao veliki španski slikar Francisko Goja, sa
kojim nisam zasluživao da se poredim, i mislim da sam
uspeo. Naslikao sam dve mračne slike, neke osobene vi-
zije užasa, nalik na moje snove i noćne more iz prošlo-
sti, i osećanja koja bi me okupirala dok sam radio na
njima, neke nedefinisane kompozicije na kojima je preo-
vladavala crna boja, koja je predstavljala aveti koje sam
viđao i osećao pred svoj polazak u vojsku, nekakve koš-
marne oblike oivičene ostalim bojama. Kad sam ih za-
vršio, pošto sam ih radio zajedno, stavio sam jednu pored
druge i dugo ih posmatrao ne razmišljajući ni o čemu
drugom osim o njima. “Ne! Nije moguće!”, izgovorio
sam samom sebi. “Ovo nisam ja naslikao!” Zatim sam
uznemireno šetao od zida do prozora oko sat vremena,
kao ludak u ludnici. Shvatio sam da sam pao na samo
dno. Počeo sam da razmišljam o smrti i samoubistvu, a
naročito o detaljima samoubistva. Najbezbolniji je, na-
dam se, hitac iz pištolja, u slepoočnicu ili u srce. Siguran
sam da bih umro na licu mesta. Ne bih voleo da se tru-
jem, vešam ili sečem vene, i tako se mučim pred umi-
ranje, a ovo poslednje je i dosta prljavo, a još i ružno
izgleda. Ali... šta kad umrem? Gde će otići moj besmrtan
duh? Gde bih onda bio i gde uopšte odlaze duhovi samo-
ubica? Znam da ne postoji pakao, da su ga izmislili sveš-
tenici i vladari, dakle da je plod bolesne ljudske mašte.
Ako je bog ljubav, onda njegova nerazumna odluka da
za razumna ljudska bića predodredi mesto večnih muka
nije nimalo mudra... i uopšte nije plod ljubavi. Dakle,
pakao definitivno ne postoji, kao ni sudbina, predodređe-
nost, sreća i nesreća, zla kob, a pogotovo ne proroci i
proročanstva. Sve su to izmislili inteligentni, dosetljivi i
278
 Ispovest mizantropa
pokvareni ljudi. Ali nekakva kazna bi mogla da postoji.
Sve religije na svetu osuđuju taj čin. Ne verujem da je
smrt fizičkog tela kraj, mada mislim da bi bilo dobro da
jeste. Ovako nisam siguran. Plašio sam se kazne, a ne
same smrti, jer ona će i tako doći jednog dana. A opet,
ukoliko u životu ostajem iz straha, taj život tek tada ap-
solutno ništa ne vredi. Gde je sad ta moja religija i što
mi nekako ne pomogne? Sad kad ostajem u životu iz
straha da me neka nadljudska sila ne kazni zbog samo-
ubistva. Kako je to jadno. A gde ostajem?... Novembar
polako prolazi, rat u Bosni još uvek traje, svetski moćnici
moju domovinu drže u izolaciji, njen narod ili krade ili
umire od gladi, a u oba slučaja živi u otuđenosti i apatiji.
I šta ja tu mogu da uradim? Odgovor je bio vrlo jedno-
stavan: i ja i cela moja generacija smo zaboravljeni i pre-
pušteni sami sebi, bespomoćni, kao novorođenčad, i ako
sami sebi nekako ne pomognemo niko nam neće po-
moći. I zbog svega toga je sasvim logično to što mrzim
samog sebe, a prema drugima se ponašam krajnje neza-
interesovano, jer me naprosto ne zanimaju, a posebno to
što mrzim brak i porodicu, jer nemam pravo da umnoža-
vam siromaštvo i bedu. Zbog svega toga ispadam veći
humanista nego neko ko iz dobrih namera svoju decu
izvede na pogrešan put.
Jednog vikenda krajem novembra celo pre podne
proveo sam u gradu. Inače sam retko prelazio preko Sa-
ve. Sastao sam se sa Luiđijem i njegovim manijačkim
društvom. Kad sam hteo da sednem u tramvaj za Novi
Beograd, ugledao sam jednog druga iz vojske. Prilično
hladnokrvno sam ga pozdravio. Rekao mi je da se ože-
nio, da ima malo dete i da juri vizu za iseljenje u Aus-
traliju, jer ovde jedva sastavlja kraj sa krajem. On i žena
279
Jovo Ilukić
bi želeli da imaju još dece, ali to im je u ovim okolno-
stima apsolutno nemoguće. On je bio stari Beograđanin,
čiji se pradeda rodio u Beogradu, i nije imao nikakav
kompleks od toga, kao neki ljudi rođeni u Beogradu, čiji
su se roditelji tu dovukli iz najzabačenijih zaselaka. Po-
zvao me je u svoj stan, jer je stanovao blizu, u centru
grada, iako je bilo kasno, negde oko osam uveče. Pristao
sam i dok smo koračali ka njegovoj zgradi ispričao sam
mu ponešto o sebi. Nije mu se svidelo ama baš ništa iz
moje priče, naročito to što nisam upisao fakultet i što
sam kategorički protivnik braka i porodice. Pozvonio je
na interfon i uskoro smo se starim liftom peli na peti
sprat. Na ulaznim vratima stana stajala je žena pedesetih
godina, njegova majka. Rekao joj je da sam mu ja dobar
drug iz vojske, mada nismo bili nešto mnogo dobri, ali,
eto, ja sam se tamo družio sa Beograđanima, pa smo kao
bili dobri. Ušli smo u dnevnu sobu u kojoj je njegova že-
na sedela na fotelji i dojila bebu iz flašice. Od silnih živo-
tnih problema nije imala svog mleka. Tako je i izgledala,
naime kao da ju je život pregazio. Bio je to stari beograd-
ski stan, sa starim nameštajem, i ne mnogo uređen i čist.
Nahranivši bebu, njegova žena je otišla u kuhinju, da
nam skuva kafu, koju inače nisam pio, i donese neke ko-
lače, koje nisam jeo. Težak sam kao zemlja. Takav sam
kakav sam, a nisam nikoga terao da živi sa mnom. Nje-
gova žena je sve vreme gledala u moje noge, odnosno
cipele koje nisam izuo. Više nemaran nego nekulturan,
nisam se setio da ih izujem. Nikada u životu to nisam ra-
dio, bez obzira u čiji bih dom ulazio. Da bih joj skrenuo
pažnju na drugu stranu, pitao sam je koliko je dete staro.
Njen odgovor bio je deset meseci. Nije dugo sedela sa
nama. Brzo se pokupila i otišla u neku drugu prostoriju.
280
 Ispovest mizantropa
Imao sam dojam da je hladna i nekomunikativna, čak
možda i da je gora od mene. Zoran je uzeo dete u naručje
i seo u fotelju. Počeo je da mi prepričava svoj život posle
vojske, povremeno premeštajući dete sa leve na desnu
nogu, i obrnuto. Rekao mi je da je po izlasku iz vojske
nastavio prekinuti fakultet i da je diplomirao pre neko-
liko meseci. U međuvremenu mu je zatrudnela žena sa
kojom se oženio pre odlaska u vojsku, a sin mu se rodio
početkom januara, u vreme kad su skoro svi mislili da
će hiperinflacija trajati večno. Za vreme te odvratne in-
flacije izdržavao ih je njegov otac, građevinski radnik
čije preduzeće izvodi radove u Rusiji bez obzira na opa-
sne vremenske prilike. Majka mu je nedavno otišla u
penziju, jer je, kako je i sam rekao, bolje sedeti kući za
dinar nego raditi za dva, sa čime sam se i ja složio. Pričao
mi je i o Australiji, gde ima rođenog ujaka, da je to ze-
mlja iz snova, gde je uvek lepo vreme, a onaj ko radi mo-
že i da zaradi. Imao je njegovu garanciju i sve potrebne
papire, i računao je da će već polovinom iduće godine
biti tamo. Meni se u tom trenutku nešto steglo oko srca.
Pomislio sam na svog brata od tetke koji nije ni hteo da
čuje za mene. Dok smo razgovarali o aktuelnoj politici i
ratu u Bosni posmatrao sam njegovog sina. Bio je pun
energije, a pogled mu je delovao kao pogled nekog
odraslog čoveka, pametnog, da ne kažem mudraca, kao
da se u njega reinkarnirao neki grčki filozof. Činilo mi
se kao da duboko analizira svaki moj pokret i svaku
moju reč. Gledao me je nekako podmuklo, a onda se zlo-
bno smejao. Ko zna ko je bio u prethodnom životu i šta
je sve radio. Odmah sam se setio svih onih priča koje
sam čuo od svoje majke, koje su se ticale mene i mog
ponašanja dok sam bio beba. Gledao sam u bebu, bez
281
Jovo Ilukić
one lažne oduševljenosti mladuncima bilo koje vrste, što
krasi lica većine ljudi kada gledaju malu decu ili se igraju
sa njima. Dečak je imao sreće što će uskoro napustiti je-
dnu od najgorih zemalja u Evropi i što će se preseliti u
jednu od najboljih zemalja na svetu pre nego što progo-
vori. Kako je neko tako srećan. “Iz čega izraste čovek”,
rekao sam gledajući njegovo dete. I bez ikakvog povoda,
nekontrolisano, počeo sam da mu iznosim svoje beskom-
promisne stavove o braku, porodici i potomstvu. Govo-
rio sam sa velikom mržnjom i besom, pa čak sam se i
zatresao. On mi je odgovorio da mu je brak potreban
pored ostalog i zbog useljenja u Australiju. A onda se
malo zamislio i rekao mi da voli svoju ženu i svoje dete.
Rekao mi je da me je neko očito gadno povredio i da tre-
ba da odem kod nekog psihijatra, jer je jasno da imam
ozbiljan problem. Rekao mi je da sam mlad čovek i da
preda mnom ima još jedno pedeset godina života, najma-
nje, i da ne treba tako da razmišljam. U nekom trenutku
njegova majka je ušla u sobu i pozvala nas na večeru.
Čim sam čuo tu reč ustao sam sa fotelje govoreći mu da
nisam došao kod njega da bih jeo. Zoran se namrštio, us-
tao sa fotelje i spustio na nju dete, koje je počelo da pla-
če, i rekao da će se naljutiti ako ne večeram sa njima.
Uzalud me je ubeđivao. Na rastanku mi je rekao da sad
znam gde je i da navratim kad god mogu.
Nakon susreta sa Zoranom dugo nisam mogao da
se smirim. Danima sam sâm sebe mučio činjenicom da
mnogi odlaze u inostranstvo, naročito oni koji tamo ima-
ju nekog svog. A ja ne mogu da odem u Australiju kod
brata od tetke. Da se zaposlim ovde ne mogu, a neću ni
da tražim mizeran posao, jer se od plate još uvek ne mo-
že živeti. Gubiti vreme u radu, a ne zarađivati ništa, mno-
282
 Ispovest mizantropa
go je gore nego ne raditi apsolutno ništa. Nakon toliko
godina provedenih u ovom svetu, zarobljen u telu i okru-
žen različitim pripadnicima sopstvene životinjske vrste,
ništa mi više nije bilo jasno. Shvatio sam da je sve što
znam u stvari nešto što ne znam, da ništa ne znam i da
ne poznajem ljude kojima sam okružen, njihovo pona-
šanje i razmišljanje, njihovu tvrdoglavost i nedokaza-
nost. Upućen sam sâm na sebe, a na sebe ne smem da se
oslonim, jer me niko ne podupire. Okruženje mnogo lo-
še, da gore ne može biti. Vreme prolazi a rat u Bosni još
traje, mnogi gradovi su pretvoreni u ruševine, a ljudi u
izbeglice i beskućnike. Zima, glad i smrt na sve strane,
a u državi totalna apatija, siromaštvo, ma totalna beda,
pád svih moralnih vrednosti... Intelektualci rade za male
plate, dok se lopovi dobro snalaze i lepo žive; ljudi žive
u strahu da ne izgube i ono malo što imaju. Vredno je sa-
mo ono što je tu i sada, trenutno. Život nema nikakvu
vrednost, a svačija životna priča je jedna zasebna ljudska
drama. Ne mogu da budem ravnodušan dok na ulicama
i u vozilima javnog prevoza posmatram učenike čija je
svaka druga reč psovka, za koje je najveći životni ideal
prošetati što skuplje patike, obući što skuplje pantalone
ili bilo šta od odeće, a najveća želja biti glavni u društvu
i potcenjivati sve oko sebe. Ne mogu da ostanem ravno-
dušan dok gledam kako mediji ispiraju mozak širokim
narodnim masama, koje veruju u sve što vide, čuju ili
pročitaju u novinama, ljudi kojima se lako manipuliše,
koji i ako pripadaju nekoj religiji ta njihova pripadnost
je vezana za tradiciju, njihovo glavno božanstvo je sto-
mak, a religija hrana... Mnogima je život krajnje skro-
man i težak, i oni se mire sa činjenicom da je to posledica
svih ovih ratova. Ljudi mogu da prihvate izvesnost da
283
Jovo Ilukić
njihov težak život traje par godina, ali ako se vreme pro-
duži i pretvori u neizvesnost, onda oni ne vide nikakvu
perspektivu i njihov život ništa ne vredi, već se pretvara
u očaj i beznađe. I šta ja kao pojedinac mogu da uradim
za sebe i za društvo? Ništa. Mogu samo da razvijam i
gajim mržnju prema sebi i svemu oko sebe. Moram da
mrzim, jer mi ta mržnja i inat daju snagu da izdržim sve
pritiske i nastavim da životarim u ovom svetu u kome
ostajem iz straha od karme, zbog toga što se ne smem
ubiti, i tako produžavam svoju patnju. Sve što radimo je
Sizifov posao i trčanje za vetrom. Možda je Zoran bio u
pravu, možda treba da se obratim psihologu ili psihijatru.
Valja sve pokušati.
Budući da više nisam morao da brinem o drugim
ljudima, kao što sam to činio u proteklih desetak meseci,
imao sam mnogo slobodnog vremena. Dan mi više nije
bio do detalja isplaniran, kao nekad, već totalno haoti-
čan. Za mene više nisu postojala nikakva pravila. Kad
sam bio odmoran i sposoban za rad onda sam slikao, a
kad bih bio umoran odlazio sam na spavanje, ne gleda-
jući na sat. Često bih slikao preko noći, kad mi je, ne
znam zbog čega, bilo najbolje i kad sam imao najveću
inspiraciju. Retko sam prelazio preko savskih mostova i
odlazio u stari Beograd, i to samo kad bih se sretao sa
Luiđijem. Televiziju nisam gledao, jer nisam imao televi-
zor, nisam slušao radio, niti čitao novine. Nisu me susti-
zale vesti sa ratišta u Hrvatskoj i Bosni, kao ostale ljude,
već bih povremeno saznavao ono najbitnije. Dakle nisam
bio sklon ničijoj manipulaciji. Društvo nisam imao, ako
ne računam Luiđija. Nas dvojica smo počeli da putujemo
po Srbiji i da po raznim gradovima, u njihovim zlatara-
ma, prodajemo njegovo ukradeno zlato. Obišli smo po-
284
 Ispovest mizantropa
dosta gradova i spojili lepo i korisno. Sitni kriminalci u
obilasku domovine. Bilo je jako lepo obići što je moguće
više gradova. Lepo iskustvo. Od svih gradova najviše su
mi se svideli Subotica, Sombor i Novi Sad, jer su mi ne-
kako ličili na Austriju. Luiđi, kao polu-Italijan, kod nas
nigde nije mogao videti bilo koji grad koji liči na itali-
janske gradove, koje inače smatram za najlepše u Evropi.
U kratkim pauzama koje sam pravio, dok bih slikao, ili
na putovanjima, čitao sam knjige koje sam pozajmljivao
iz biblioteka. Punio sam svoj mozak raznim idejama koje
su me prosto opsedale. Bio sam pun energije, do te mere
da sam spavao svega šest sati u toku dana. Bežeći od
stvarnosti, živeo sam u nekom svom svetu, u duhovnom
smislu, a u sobi punoj vlage, na čvorištima podzemnih
voda, čiji sam negativan uticaj osećao. Bio sam pun ener-
gije dok sam bio sâm, ali čim bih izašao među ljude ta
energija bi se smanjivala. Osećao sam golemu seksualnu
želju, ali sam je nekako suzbijao, što je bilo bezveze i
totalno protivprirodno, ne želeći da povredim nijednu je-
dinu devojku. U uzrastu od dvadeset i tri godine funkcio-
nisao sam, na emotivnom planu, kao dečak od šesnaest
godina.
Nošen mišlju o hitnom odlasku kod psihijatra
nisam znao kod koga bih otišao. Imao sam nešto novca
i preko malih oglasa pronašao sam jednog privatnog psi-
hoanalitičara. Otišao sam u njegovu ordinaciju ugovo-
renog dana u ugovoreno vreme. Nekakav privatni doktor
za lečenje duše dao mi je neke papire, da rešavam neki
test, za stolom, što brže mogu. Pitanja su bila jedno-
stavna i rešavao sam ih veoma brzo, dok je on za to vre-
me posmatrao moje ponašanje i gledao na sat. Zatim mi
je dao neke crteže, još gluplji test od onog prvog. Sve
285
Jovo Ilukić
sam rešio veoma brzo. Rekao sam mu da nisam dete i da
ne želim da se igram sa njim. Legao sam na neki kauč
dok je on pregledao te testove i zagledao se u neku tačku
na plafonu, glumeći ozbiljnost. Nekoliko minuta kasnije
doktor me je pitao šta me muči i zatražio da mu otkrijem
neku svoju potisnutu želju, ili pak neko skriveno oseća-
nje, nešto što nikome ne bih rekao. Insistirao je na tome
da je to za moje dobro. Rekao sam mu da u stvari ni ne
znam šta želim, ali da zasigurno želim da nemam decu i
porodicu, da je to nešto što najviše mrzim, i da je to nešto
najgore što postoji, mislim to da imaš dete kome nemaš
šta da pružiš. I da ću to veoma lako ostvariti, jer za tako
nešto nije potreban nikakav trud. Ne želim nikoga da po-
vredim i ni na koga da utičem u bilo kom smislu, da ne-
koga podižem i vaspitavam, zato što je neko odredio da
je to normalno i da tako treba. On me je pitao da li sam
već nekoga povredio. Odgovorio sam da jesam, pome-
nuo sam uglavnom devojke koje sam imao dok sam sta-
novao po domovima, Ivonu kojoj sam bio prvi momak,
povredio sam ostarelu Ester, usamljenu Vericu... Pitao
me je zašto imam averziju prema porodici i zaključio da
me je neko gadno povredio kad sam bio mali. Nije mi
rekao ništa što ne znam i bez njega. Ispričao sam mu dos-
ta toga o sebi: krenuo sam od svog višenacionalnog po-
rekla, preko toga da me je otac brutalno kažnjavao za
sitnicu, kako sam video roditelje dok obavljaju bračne
dužnosti, govoreći o verskom ratu između babe i majke,
o mom odnosu prema ocu, pa sve do toga da me sredina
u kojoj sam se rodio nije prihvatila, zbog toga što sam
se razlikovao od svih, da su me svi progonili, učiteljica,
nastavnici, susedi, da sam jedva čekao da pobegnem iz
tog pakla... Prepričao sam mu, što sam kraće mogao, go-
286
 Ispovest mizantropa
tovo ceo svoj život, a kad sam mu pričao o onome što
sam doživljavao pred vojsku tresao sam se toliko da me
je umirivao. Dao mi je neki jastuk rekavši mi da udaram
u njega iz sve snage, da izbacim svu negativnost iz sebe.
Tako sam i učinio. Rekao sam mu da su svi moji ideali
nestali zajedno sa bivšom Jugoslavijom i da ja više ne
znam ko sam. Psihijatar je zaključio da sam u totalnom
rastrojstvu, da bolujem od poremećaja ličnosti i rekao
mi da ponovo legnem na krevet. Pričao sam mu o svom
novom životnom početku, o tome kako sam za vreme
hiperinflacije bio na ivici ludila, o svojoj opsesiji sli-
karstvom, da sam se povukao u sebe i da mrzim i sebe i
ceo svet. Smatrao sam da nije pravedno to što u ne tako
dalekim zemljama na našem kontinentu čovek ima pravo
da pukne zato što ga ostavi slinava devojka, i cela nje-
gova okolina ga razume, a on ide na terapije i seanse kod
psihoterapeuta, a kod nas, gde živimo bukvalno kao sto-
ka, nemaš pravo da pukneš, a ako pukneš svi ti se rugaju
zbog toga. Nije u redu. Zatim sam mu izneo neke svoje
ideje i verovanja, koja su se kosila sa verovanjima veći-
ne. Sve vreme sam pominjao svog nerođenog brata bli-
zanca i želju da izvršim suicid, ali da nemam hrabrosti
za tako nešto, jer se bojim karme i šta će biti sa mojom
besmrtnom dušom nakon tog čina. “Disturbatio perso-
nae”, izgovorio je doktor kao da je otkrio Ameriku. “Po-
remećaj ličnosti sa elementima paranoidne šizofrenije.”
Rekao mi je da se nada da je sve to prolazno i da bi bilo
dobro da nisam postao mizantrop, jer užasno mrzim lju-
de. Čuo sam i ranije za tu grčku reč, ali nikada nisam
preterano razmišljao o njoj. Mizantrop je osoran čovek,
koji mrzi ljude, a najzad i samog sebe, što potiče od teš-
kog života, razočarenja, stalnog straha ili života bez lju-
287
Jovo Ilukić
bavi. Bilo mi je jasno da je sve to tačno, jer sve što smo
zaključili odnosilo se na mene. “Tako mlad čovek a već
mizantrop”, rekao je doktor. Kazao mi je da za petnaest
godina rada u državnoj službi, i tri godine u privatnoj
praksi, nije video ovakav slučaj, da je upoznao mnogo
mizantropa, ali da nijedan nije bio tako mlad i tako agre-
sivan kao ja. Rekao je da ga fascinira moja ličnost. Tu
sam ućutao. Pogledao sam ga sa prezirom i pitao ga da
li može nekako da mi pomogne, jer nisam došao kod nje-
ga da bi se on divio mojoj životnoj nevolji. Pominjao mi
je neki raspored sastanaka i neki plan rada koji bi dugo
trajao, a meni je na umu bio samo novac. Pa to onda mo-
ra da je mnogo skupo. A zašto bih ja izdržavao njega i
njegovu ordinaciju. Baš me briga što je počeo da radi
nekoliko godina posle mog rođenja i što je mnogo stariji
od mene, ja prema njemu nemam nikakvu obavezu. Šar-
latan mi je davao savete kako treba da se ponašam, da
se družim sa što više ljudi, da nađem devojku, da iz du-
bine duše izvadim zadnju kap ljubavi i da je on siguran
da ja to sve mogu sam da izvedem. Pominjao mi je i to
da treba da uzimam neke lekove, tačnije antidepresive,
što mi nije padalo na pamet, jer su skupi i nabavljaju se
uz njegov recept, a izazivaju haos u organizmu. A kad je
počeo da govori o mom eventualnom braku i porodici,
skočio sam kao ranjen i veoma burno reagovao. Vikao
sam na njega kako nikada neću biti ni muž ni otac, da je
sve laž, da je i on lažov, da su svi isti i da ih sve mrzim.
Pitao sam ga koliko košta njegovo potrošeno vreme, bez
reči napustio njegovu sobu i zaputio se ka njegovoj se-
kretarici. Dao sam joj onoliko novca koliko je tražila,
odlučan da nikada više ne dođem kod ljudi koji sami se-
be nazivaju psihijatrima i psihoterapeutima.
288
 Ispovest mizantropa
Mizantrop. Da, ja sam mizantrop. Čovek koga je
život nemilosrdno pregazio i koji je zbog toga postao ne-
milosrdan. Uzaludne su sve moje nade da će se neke
stvari promeniti i da će biti bolje. Nema spasa, ne postoji
izlaz, ovaj svet je leglo zla, svi su žrtve, ma koliko glu-
mili mučitelje, svako svakoga zavodi i odvlači u propast.
Ko god nekome nešto predloži da uradi on mu već kopa
grob. Neki stariji i iskusniji ljudi od mene su zaključili
da jedan čovek može da vlada nad drugim samo i jedino
na njegovu štetu, i nikako drugačije. Krivo mi je što sam
se uzalud trudio i što sam doktoru šarlatanu dao dosta
novca za nekakav razgovor koji sam mogao da vodim i
sa Luiđijem. Sve vas mrzim, ološi lekarski, fašisti i kri-
minalci u belim mantilima. Situacija mi je veoma teška.
Moram da budem to što jesam, naime mizantrop, moram
da mrzim sam sebe i sve oko sebe, jer mi je to jedina al-
ternativa i odbrana od stresa, i ostalih emotivnih proble-
ma, a sa druge strane moje srce je zaleđeno i ne umem
da osećam ljubav i ostale pozitivne emocije, već samo
zlo i mržnju. Bez obzira što imam malo godina, i što je
moj besmrtan duh zarobljen u mladom telu, a siguran
sam da je duh večan i besmrtan kao što sam siguran da
će sutra svanuti dan, ja sam jedan običan starac, jedan
ostareli čovek koji čeka da umre, koji nema nikoga na
celom svetu i koji živi samo zato što ne sme da izvrši sa-
moubistvo, jer se boji karme. Ja ne mogu nikome da po-
mognem i ni na šta da utičem. Nisam kriv što se Titova
država raspala u paramparčad, pa i ja sam žrtva tih doga-
đaja. Samo što ja neke svoje probleme i stresove vučem
iz detinjstva, iz porodičnih sukoba i rasprava. Ja sam
žrtva porodice kao zajednice, i porodičnog zla, sve ostalo
je samo nastavak na to zlo, i ja tu ne mogu ništa. Prema
289
Jovo Ilukić
ljudima ne osećam ništa, osim mržnje prema svima oni-
ma koji se despotski ponašaju, naročito prema mladim
roditeljima koje viđam po parkovima kako udaraju ša-
mare svojoj maloj deci za najmanju sitnicu. Tako se ništa
ne rešava. Postao sam bezosećajan i zao, ne umem više
da razlikujem dobro od zla, ili mi se naprosto tako čini,
ne razlikujem više istinu od laži, jer sve je zlo i sve su
laži. Nervira me, i smeta mi, sve što me okružuje. Više
nije nikakva prednost za mene to što živim u metropoli,
jer je svuda isto, i na vrhu Himalaja i u Njujorku, i u Pari-
zu i u nekoj džungli u Africi. Nervira me to što moram
da jedem i da spavam, to što imam telo i što sam se uop-
šte rodio. Smetaju mi česte restrikcije struje, kad čitavi
kvartovi ostaju u mraku, i ne mogu da slikam, a umazan
sam bojama. Bruka i sramota, tako živeti u Evropi na sa-
mom kraju dvadesetog veka. Nerviraju me i rat u Bosni,
i sankcije Ujedinjenih nacija, i dileri po beogradskim uli-
cama, i kriminalci (dakle i moj brat Luiđi), i siromaštvo
i beda, i duhovna tama koja se nadvila nad svima nama,
i laž i propaganda od strane ološa koji su na vlasti... ma
nerviram samog sebe... Iako više ne umem da volim, vo-
leo bih da je ceo ovaj moj život samo san, dok spavam i
sanjam u nekom boljem i lepšem svetu, i nadam se da će
neko da me probudi.
Do kraja godine Luiđi i ja obišli smo mnogo gra-
dova u Srbiji i prodali dosta zlata u zlatarama širom ze-
mlje. Poslednjeg petka u 1994. godini veče sam proveo
sa njim. Gledali smo neki akcioni film u bioskopu, u
polupraznoj sali, jer skoro svi imaju te video rekordere i
gledaju filmove sa kaseta, u kućnoj varijanti, što je mno-
go jeftinije, a onda smo otišli na večeru u jedan skup res-
toran, da se počastimo što smo prodali zlato. Kad smo
290
 Ispovest mizantropa
se rastali, a on je otišao u lov na nešto žensko, bilo šta,
što ulovi, krenuo sam prema tramvajskoj stanici. Tram-
vaj je čekalo jako malo ljudi. Šetao sam gore-dole, da
bih se zagrejao. Duvala je ledena beogradska košava.
Dok sam čekao prevoz do svog kvarta primetio sam jed-
nog čoveka sa crnim naočarima na licu i belim štapom u
ruci. Prolazio je pored malobrojnih ljudi udarajući šta-
pom po trotoaru i pitajući gotovo svakoga čije bi prisus-
tvo osetio da li čeka tramvaj za Novi Beograd. Niko mu
nije odgovorio. Možda niko nije čekao taj tramvaj. Re-
kao sam mu da ga ja čekam i da ću mu reći kad naiđe.
Počeo je nešto da mi priča, ali ja ga uopšte nisam slušao.
Samo sam mu odgovarao sa: “Da, da...” Kad je naišao
prvi tramvaj pitao me je da li je naš i ja sam mu odgovo-
rio da nije. Naišao je i drugi tramvaj, koji takođe nije bio
naš. Jedva sam čekao da naiđe taj tramvaj za Novi Beo-
grad. Uskoro je naišao, vrata su se otvorila, rekao sam
mu da je to naš tramvaj i ušao unutra. On se kretao levo-
desno, tražeći vrata, ali ih nije našao, a vozač nije razu-
meo da hoće da uđe unutra, pa je zbog hladnoće brzo
zatvorio vrata i krenuo. Slep čovek je ostao na stanici.
Nije mi bilo jasno zašto nije ušao u tramvaj. A možda?...
Možda je trebalo da ga uvedem unutra? Zašto mu nisam
pomogao da uđe u tramvaj? Sad će morati da stoji na
stanici najmanje pola sata. A zašto mu neko drugi nije
pomogao da uđe u tramvaj? Nisam samo ja bio pored
njega. A zašto bih sam sebe krivio? Ne osećam nikakvu
grižu savesti. Uostalom, nisam mu ja kriv što je slep.
Ulaskom u Novu 1995. godinu ništa se u mom
životu nije promenilo osim što sam postao stariji. U Bo-
sni je i dalje besneo rat, moja domovina je i dalje bila
pod najgorom mogućom ekonomskom i svakom drugom
291
Jovo Ilukić
blokadom, toliko nehumanom da je mladim i talentova-
nim ljudima bilo zabranjeno da odlaze na međunarodna
takmičenja, recimo iz matematike i fizike, kao i sportis-
tima da učestvuju na sportskim takmičenjima, a život
mnogih ljudi, kao i moj, bio je totalno neizvestan, surov
i mračan. Istina imao sam dovoljno nepravno stečenog
novca da mogu da opstanem do sredine proleća. A imao
sam vremena na pretek. Kreativna energija bila mi je na
veoma visokom nivou, tako da sam mogao da slikam do
mile volje, bez obzira koje doba dana je bilo, ali najviše
po noći. Spavao sam češće šest a ređe osam ili devet sati
na dan. Retko sam izlazio iz svoje sobe i to samo kad
bih morao nešto da kupim ili da se sretnem sa Luiđijem.
Sa njim sam išao u bioskope, jer smo obojica bili veliki
filmofili, a retko kada bismo završili i u pozorištu, jed-
nom čak i u operi. Svaki moj izlazak iz sobe bio je susret
i sudar sa spoljnim svetom, od koga sam se bio ogradio.
Realnost je bila preterano surova i jedini izlaz mi je bio
bekstvo u neki paralelni svet, u kome bih crpeo inspi-
raciju za svoje psihotične slikarske kompozicije. Svaka
moja slika bila je na neki način posebna, a teme su bile
raznovrsne, od mrtve prirode i pejzaža pa sve do kompo-
zicija i mojih vizija na kojima su preovladavali neobični
tonovi i oblici. U pauzi između slikarskih aktivnosti čitao
sam knjige iz biblioteka. Baš tih dana proučavao sam
Sintezu u arhitekturi, kapitalnu knjigu čuvenog nema-
čkog arhitekte Valtera Gropijusa. Nisam mnogo razmi-
šljao o prošlosti, a budućnost naprosto nisam ni video
ispred sebe. Najviše od svega su me nervirali obroci. I
sama pomisao na to da moram da jedem ispunjavala me
je velikom mržnjom prema samom sebi i svom životinj-
skom telu. Nekad bi me uhvatili toliki bes i tolika agresi-
292
 Ispovest mizantropa
ja da sam želeo da izađem vani i potučem se sa bilo kim.
U tim trenucima bih razmišljao o samoubistvu. Ali nisam
ga počinio iz straha od karme. Nemir, uzbuđenje, agre-
sivnost i strah, to su bile moje jedine emocije. Za ostale
nisam znao, jer mi je srce bilo pretvoreno u santu leda.
Izgleda da je sve na ovom svetu poremećeno, a
ne samo ja. Sve je zagađeno i prljavo. A ni zima nije ono
što je nekad bila, već je jadna i bedna, bez snega, odno-
sno sa vrlo malo snega koji je pao u decembru i istopio
se posle Nove godine. Temperatura vazduha je iz dana u
dan rasla i tamo negde posle polovine meseca približa-
vala se dvadesetom stepenu. Totalno nenormalno. Velika
vrućina je ušla u moju već vlažnu sobu, u kojoj su delovi
zidova i plafona, naročito oni oko prozora, bili crni od
vlage i kondezije vazduha. Čistio sam ih suvom krpom,
ali to crnilo je bilo utisnuto u zid, i za dva-tri dana bi se
sve vratilo na staro. To mi je bio samo problem više po-
red i inače veoma ozbiljnih, uglavnom psihičkih proble-
ma. Vrućina koja je iznenadila sve ljude izvukla ih je iz
njihovih domova. I mene je isterivala iz sobe, u usamlje-
ničke duge šetnje pored reke. Odeven u tanak džemper,
sedeo bih na klupi, posmatrao prolaznike i površinu reke
o koju su se odbijali Sunčevi zraci, trudeći se da ne raz-
mišljam ni o čemu. Pored mene su prolazile devojke pre-
ma kojima više ništa nisam osećao. Ni one mene nisu
primećivale, jer sam bio zapušten, neočešljan i sa par da-
na starom bradom, a pogled mi je delovao izgubljeno.
Počeo sam češće da prelazim preko Save, i u toku dana
a ne samo uveče, kad bih se sretao sa Luiđijem i njego-
vim manijačkim društvom. On bi mi se hvalio kako je
odradio neki bogat stan i onda bismo išli da prodajemo
plen. Stanodavca i njegovu ženu sam retko kada sretao.
293
Jovo Ilukić
Znam samo da mi je jednom prilikom rekao kako jedva
čeka da neko iz grada dođe i sruši ovu straćaru, kako je
nazivao moju sobu i kuću, da bih se preselio u neki bolji
kvart. Odgovorio sam mu da su male šanse da se to do-
godi, jer Beograd tradicionalno beži od obe svoje reke.
Nagla vrućina me je naterala da halapljivo pijem sve ve-
će i veće količine vode. Uhvatio sam sebe u tome da sam
jednog dana popio četiri i po litra. Neverovatno. Jednog
dana temperatura vazduha bila je strašno visoka. Mnogi
ljudi su zaboravili na činjenicu da zima još traje. Bio sam
vani, nisam više mogao da nosim džemper, skinuo sam
ga i ostao samo u majici. Šetajući pored Save ugledao
sam jednog čoveka srednjih godina kako se kupa u reci.
Za to vreme ljudi sa obale su mu dobacivali, bodrili ga i
aplaudirali mu. Gledajući sve to poželeo sam da i ja bu-
dem u centru pažnje. Nije mi mnogo trebalo. Skinuo sam
sve sa sebe, osim gaća, i ostavio na beton (u džepovima
nije bilo ničeg vrednog, a ni sama odeća nije ništa vrede-
la), i skočio u vodu. Odmah sam osetio naglu tempera-
turnu promenu. Voda je bila daleko hladnija nego što
sam očekivao. Izronivši na površinu čuo sam povike i
aplauz, što mi je prijalo do te mere da sam zaboravio na
hladnoću. Setio sam se svoje ne tako davne mladosti i
popularnosti koju sam uživao u sva tri doma učenika.
Drugi plivač bio je daleko od mene i od obale. Zaplivao
sam prema njemu i iza sebe začuo uzvike podrške. Usko-
ro smo obojica bili na sredini reke. Pitao sam ga da li mu
je hladno. Odgovorio je da nije. Primetio sam da mu je
lice bilo modro od hladnoće. Pomislivši na to da svi ljudi
iz tramvaja i autobusa, koji su prelazili preko reke, gle-
daju u mene, i bilo mi je drago zbog toga. No bez obzira
na svu tu euforiju počeo sam da osećam užasnu hladno-
294
 Ispovest mizantropa
ću. Bio sam žedan, a pored svega toga osetio sam i umor.
Kondicija mi je bila slaba, jer se dugo vremena nisam
bavio nikakvom fizičkom aktivnošću. Zaplivao sam pre-
ma obali najbrže što sam mogao. Sve teže sam disao.
Kako sam se približavao obali glasovi navijača postajali
su sve jači, a na licima im se video osmeh. Ne znam ni
kako ni zašto, ali pade mi na pamet misao da u Hrvatskoj
i Bosni traje rat i da Sava može da nosi leševe, kao što
ih je nosila za vreme Drugog svetskog rata, kada su ih
Beograđani skupljali i sahranjivali na ostrvu gde se Sava
uliva u Dunav. Zgadio sam se i požurio prema obali. Kad
sam izašao na suvo na betonu je stajala moja netaknuta
odeća. Bilo mi je mnogo hladno. Posmatrači su me doče-
kali kao heroja koji se vraća iz rata. U trenutku sam po-
mislio kako na ovom svetu ima i dobrih ljudi. Neko iz
gužve mi je ponudio hladan gaziran sok i ja sam ga popio
na iskap oblačeći odeću na mokro telo. Tako mokar sam
otišao kući.
Sledećeg dana počeo sam da osećam bolove u
grlu i stomaku, a počeo sam i da kašljem. Moja umišlje-
nost i tvrdnja da se ne mogu razboleti, pošto sam i inače
retko bolovao, a lekare posećivao uglavnom zbog tele-
snih povreda, pala je u vodu već poslednjih januarskih
dana, kad mi se celo telo pretvorilo u pravu santu leda.
Nepromišljenim ponašanjem na sebe sam navukao tešku
prehladu. Pao sam u postelju iz koje sam retko kad usta-
jao. Više sam ličio na starca koji čeka smrt da mu pokuca
na vrata nego na mladića pred kojim je ceo život. Osećao
sam hladnoću i bolove u celom telu, pogotovo u stoma-
ku, koga nikako nisam mogao da zagrejem. Bilo mi je
jako teško, ma nepodnošljivo, jer nisam navikao na to
da budem bolestan. A bio sam sasvim sâm. Danima sam
295
Jovo Ilukić
povraćao sve što bih pojeo i popio, kašljao sam, a svaki
pokret mi je predstavljao ogroman napor. Nisam imao
povišenu temperaturu, jer je nikad nisam imao, već
naprotiv, veoma nisku, oko 35,5°C. Merio sam je i nisam
mogao da verujem. A nisam hteo da idem kod lekara iz
inata. Obilno sam se znojio. Najgore mi je bilo kad bih
morao da izlazim iz sobe, recimo da idem u nabavku.
Morao sam sve da radim sâm. Nije imao ko da mi po-
mogne. Stanodavci nisu čak ni znali šta me je snašlo.
Krećući se za moje prilike neobično sporo prema na-
jbližoj prodavnici, i vraćajući se, dešavalo mi se da zas-
tanem i povraćam nasred ulice, pa su prolaznici bez
ikakvog ustezanja i pardona mogli pomisliti da sam neka
pijandura koja se vraća kući iz neke birtije. Po povratku
u sobu ponovo bih padao u krevet i bivao sasvim slab i
bespomoćan. Nikako nisam mogao da se javim Luiđiju.
Jednog prepodneva početkom februara čuo sam kucanje
na vrata. Nisam imao čak ni zvonce. Znao sam da je
stanodavac i da je došao po kiriju za naredna tri meseca.
A ko bi mi drugi došao? Sa velikom mukom sam ustao
iz kreveta i jedva mu otvorio vrata. Po mom izrazu lica
primetio je da sam bolestan. Savetovao me je da
obavezno idem kod lekara, ali uzalud. Rekao sam mu da
gleda svoja posla, da je to tek mala prehlada i da ću brzo
stati na noge. Tako smo se rastali. Ali nije bila mala
prehlada. Bojao sam se da ne dobijem upalu pluća. Znao
sam da ne mogu otići kod državnog lekara, jer nisam
imao zdravstveno i socijalno osiguranje, za privatne
lekare nisam imao novca, a nisam hteo da im dam ni to
malo što sam imao.
Prvih dvanaest februarskih dana bili su mi naj-
teži. Vani je temperatura vazduha ponovo naglo opala.
296
 Ispovest mizantropa
Pao je i neki sneg, čisto da nas podseti na to da zima još
traje. Dosta sam spavao i to mi je bio najbolji deo dana.
Kad god bih bio budan preznojavao bih se iznova i izno-
va, toliko da mi je smetalo. Pio sam čajeve i preznojavao
se. Ali nisam uzeo nijedan jedini lek, iz inata lekarima,
koje sam mrzeo iz dna duše. Kad bih uspeo da zaustavim
povraćanje, ili onda kad je stalo samo od sebe, nastupio
bi period teških i dugotrajnih glavobolja i mučnina, koje
su mi onemogućavale san. Od golemog umora ništa ni-
sam mogao da radim. Gledajući platna za slikanje, i neke
svoje završene slike, razmišljao sam o svemu i svačemu,
ali nijednom nisam pomislio na samoubistvo. Toliko sam
želeo da živim da je to bilo čudo jedno. Za sve sam sâm
bio kriv i to mi je bio nauk za ubuduće. Živeo sam izolo-
vano od spoljnog sveta, nisam pratio vesti i, teoretski,
ratovi u Hrvatskoj i Bosni su se mogli završiti a da ja to
ni ne znam. Shvatio sam da čovek koji živi sâm ne samo
da umire kao pas, što sam zaključio nešto ranije, već i
da živi kao pas. Gomila razbacanih stvari po sobi, nered,
prljav veš koji nije imao ko da opere i koji je počeo da
smrdi, sve je to bila uobičajena scena u mojoj sobi nakon
polovine februara. Čim sam malo ojačao i čim me je gla-
vobolja popustila, duboko sam razmišljao o proteklom
periodu i o svojoj telesnoj nemoći, uz ogromnu mržnju
prema telu čija bolest i neuravnoteženost energija u nje-
mu mi nije dozvoljavala da se bavim umnim ili bilo
kakvim radom. Znao sam da telo u kome je zarobljen
moj večan i besmrtan duh poredim sa psom. I uopšte, po
čemu sam ja, ili bilo koji čovek, bolji od psa, ili bilo koje
druge životinje? Ako izuzmemo razum, po čemu su to
ljudi iznad životinja? I jedni i drugi se rađaju, odrastaju,
hrane se i obavljaju fiziološke potrebe, spavaju najmanje
297
Jovo Ilukić
trećinu dana, sparuju se, ostavljaju potomstvo, razbolje-
vaju se i na kraju umiru. Organski oblik života i ništa vi-
še od toga. I jedni i drugi imaju mogućnost da donose
odluke, životinje prema instinktu, a ljudi i prema instink-
tu i prema razumu. Većini ljudi razum služi jedino kao
argument za to da se razlikuju od životinja i da se uslo-
vno rečeno ponose zbog te razlike. Retko koji čovek ga
upotrebljava u kreativne svrhe. Naprotiv. Ili ga zloupo-
trebljava i koristi u brutalnoj borbi protiv drugog čoveka,
odnosno drugog razuma, ili ga uopšte i ne koristi. Kad
se malo bolje razmisli, nije dobro ni jedno ni drugo, ali
ako se postavi uslov da čovek treba da izabere jedno od
te dve negativne mogućnosti, onda je bolje izabrati borbu
protiv tuđeg razuma nego spuštanje na nivo životinja.
Ne mogu da shvatim pripadnike sopstvene životinjske
vrste, koji se odriču razuma i napuštaju ga u ime nekih
veoma niskih, često i animalnih poriva, a takvih je naj-
više. Ako je nekakav razum jedina razlika između ljudi
i životinja, a recimo da jeste, onda ga treba unaprediti i
povećati tu razliku, a pri tom ne ponižavati životinje, jer
su ga one lišene protiv svoje volje. Kad bi mogle, mislim
da bi ga životinje upotrebile bolje od ljudi. Čuo sam da
kokoška može da nauči da broji do onog broja koliko
ima pilića, pa kad joj neko uzme i sakrije samo jedno
pile, a ona odluči da ih prebroji, pa kad primeti da fali
samo jedno, počne da kokodače. Ne treba joj viša mate-
matika, a da joj treba za bilo šta sigurno bi je naučila
lakše od čoveka. A šta ćemo sa sofisticiranim životinj-
skim zajednicama, kakve su košnice i mravinjaci? Pčele
i mravi imaju svojevrsnu državu i uređenje bolje od ljud-
skog, u smislu da se kod njih niko ne buni, nema revolu-
cija i građanskih ratova. Pa ništa, osim da se maksimalno
298
 Ispovest mizantropa
ugledamo na njih, eto šta. Kad malo bolje pogledam na
sebe, bez obzira što umem da koristim razum, da ga
upotrebim, a ponekad i zloupotrebim, sve mi je jasnije
koliko sam u stvari najobičnija životinja i kako živim
samo za to da bih udovoljavao telesnim potrebama i pro-
htevima, da telesni zamor automatski predstavlja i zamor
za duh i svest. Po ko zna koji put u životu sam se zapitao
zašto sam zarobljen u telu. Možda je u pitanju neka avan-
tura, želja večnog duha i tela da spozna čula, a možda je
samo u pitanju neka pradavna pobuna, posle koje svest
jednostavno ne može da egzistira bez tela, ili pak može
veoma kratko, dok nakon nestanka starog tela ne nađe
novo telo. Ne znam u šta da verujem, jer još uvek sam
Buridanov magarac koji se nalazi između dva podjed-
nako udaljena plasta sena, ali skapava od gladi, ne zna-
jući kome od njih da priđe, zbog jednakog intenziteta
pobuda. U svakom slučaju mrzim svoje životinjsko telo
i sve njegove potrebe. Znam da sve dok sam bio bolestan
nisam tako razmišljao, kao i da nijednog jedinog trenutka
nisam čak ni pomislio na porodicu. Bio sam spreman da
umrem kao pas, sâm kao vuk, pre nego da svojom bole-
šću ugrožavam tuđe živote. A da li me je zaista bilo bri-
ga? Pa s obzirom na to da sam se borio kao lav kako bih
se izlečio moglo bi se reći da jeste. U jednom momentu
mi je svo to znojenje izašlo na vrh glave. Setio sam se,
onako iznebuha, jedne stare japanske tehnike, odnosno
tradicije, koja se zove fouro, ili pak ofuro, svejedno, a u
pitanju je kupanje u buretu punom vrele vode, na granici
izdržljivosti, pred spavanje. Napunio sam kadu u svom
malom kupatilu, do vrha, i potopio se u nju. Ležao sam
u njoj nekih dvadesetak minuta. Prvo sam osetio kako
mi krv struji kroz žile, zatim kako mi srce ubrzano kuca,
299
Jovo Ilukić
a najzad i kako me zima napušta. Da sam kojim slučajem
isekao neku venu, sva krv bi mi istekla iz tela za manje
od minuta. Na kraju sam se istuširao, dobro osušio i
legao da spavam. Spavao sam kao novorođenče. Kad
sam se probudio nisam imao nikakve tegobe. Bio sam
kao nov. Odlučio sam da ubuduće radim ovo kako bih
otklonio eventualne zdravstvene probleme.
Početkom marta, kad sam se već sasvim oslobo-
dio prehlade, imao sam pune ruke posla. Morao sam da
operem sav prljav veš i odeću, ručno, jer nisam imao ma-
šinu za pranje, da sredim sobu i očistim zid i plafon oko
prozora, jer su bili crni kao najcrnja noć. To je bio rela-
tivno kratak posao, nakon čega sam ponovo mogao da
počnem da slikam. Ali bio sam umoran i iscrpljen. Ose-
ćao sam preveliku potrebu za izlazak na svež vazduh.
Potrošio sam nekoliko dana na oporavak i šetnju, najče-
šće usamljen. Kad sam jednog popodneva posetio Luiđi-
ja, on mi je rekao da je mislio da sam u stvaralačkom
zanosu i da slikam. Ispričao sam mu zašto me nije bilo
mesec dana i on mi je zgranut rekao da ne može da shvati
koliko sam neodgovoran, ali ni da se čudu načudi kako
nisam oboleo od upale pluća. Rekao sam mu da sam mo-
gao da umrem i da bi me stanodavac našao tek kad bi
došao po kiriju. Luiđi me je savetovao da nađem neku
devojku i da će mi sve biti lakše. Podsetio me je na to da
sam mu jednom rekao da, ukoliko me ne bude više dana,
ne dolazi kod mene, jer mi je nadošla inspiracija. I bio
je u pravu. Luiđi je mislio da slikam u ekstazi i zato nije
hteo da dolazi kod mene. Rekao sam mu da je u pravu,
ali da ne mogu biti u nekoj ozbiljnoj vezi sa nekom de-
vojkom, da to nije za mene iz više razloga, a da ja jed-
nostavno ne mogu ni sam sebe da gledam.
300
 Ispovest mizantropa
Kad sam se sasvim oporavio i obnovio snagu i
radni elan, vratio sam se slikarstvu. Pejzaže i mrtvu pri-
rodu više nisam slikao, a moj unutrašnji svet se tek rein-
karnirao nakon teške bolesti i više nisam slikao ni meni
omiljene psihotične kompozicije. Spao sam, za ponovni
početak, na grafiku. Uradio sam nekoliko perspektiva
nepostojećih zgrada, ali znatno sporije nego nekada. Dok
sam radio na njima slušao sam klasičnu muziku, ali ni-
sam mogao da budem miran, jer su mi na pamet padale
svakakve ideje i želje. Sama pomisao na to da dok ja sli-
kam slike, za koje ću da zaradim malu svotu novca, moji
vršnjaci kradu tuđe automobile i obijaju stanove, drži me
u nekom nespokoju. Dok ja sedim sam u svojoj sobi i
bavim se nekim uslovno rečeno umetničkim radom, moji
vršnjaci voze automobile, izlaze sa devojkama i uživaju
u plodovima svog posla, veći deo toga što imaju nasledili
su od nekoga i nisu se nimalo potrudili. Sve im je bilo
servirano na tacni. Puni su novca, mogu sve, imaju sve...
Ne znam zbog čega, ali kako su dani odmicali sve više i
više su me opsedala materijalistička razmišljanja, a dola-
skom proleća počeo sam da osećam i veliku seksualnu
želju. Bio sam toliko uznemiren da su mi opadali i kon-
centracija i radni elan. Priroda je, na žalost ili na sreću,
jača od svega. Sa slikama sam provodio sve manje vre-
mena, a i knjige sam sve slabije čitao. Opsedale su me
neke materijalističke želje i ideje. Novac, novac, novac...
Po svaku cenu zaraditi što je moguće više novca i pomo-
ću njega otići u neku normalnu zemlju. Moram po svaku
cenu da emigriram, moram da pronađem svoj identitet
koji nemam u ovoj zemlji. Moram da pripadam nekoj
naciji i nekoj kulturi, ne mogu celog života da budem
jadni Buridanov magarac. Sa druge strane, požuda i sek-
301
Jovo Ilukić
sualna želja, koje su me iznenada obuzele, i potreba da
uživam u seksu, bez koga sam jako dugo bio, bile su pre-
jake. Dok se u spoljnom svetu, izvan moje sobe, priroda
poigravala sa ljudima i svim ostalim živim bićima, me-
njajući klimu u kratkim vremenskim intervalima, perio-
dično kombinujući kišu i Sunce, ja sam u svom svetu,
odnosno u svojoj sobici, ratovao sam protiv sebe i svojih
sopstvenih želja, koje su pretile da mi sasvim potisnu
razum, i čekao toplije dane, da izađem vani i rasprodam
sve nove slike. Opirati se prirodi je nenormalno i pro-
tivprirodno, a ja sam to činio, sumanuto suzbijajući sops-
tvene nagone.
Sneg koji je pao početkom aprila i pokrio tek oli-
stalo drveće i poneki cvet iznenadio je sve ljude. Imao
sam neki utisak, možda ne bez razloga, da nam se zima
sveti zbog toga što nam je podarila tople januarske dane.
U svakom slučaju potvrdile su se moje slutnje da je ceo
svet poremećen. Nešto pre toga neki ruski mediji su ja-
vno govorili o tome kako ruska vojska može da utiče na
klimu, uz pomoć satelita i nekih antena u Sibiru, na šta
su Amerikanci odgovorili svojim pričama i svojim sateli-
tima, kao i antenama na Aljasci. Da je valjalo - nije; sve
je bilo protivprirodno. Znao sam da još nije došlo vreme
da prodajem slike, pa sam pokušavao da slikam. Uspeva-
lo mi je na jedvite jade. Šetajući od zida do prozora, i
nazad, kao ptica u kavezu, razmišljao sam kako doći do
novca za iseljenje i kako otići u neku zemlju koja ne traži
bračne parove, kao što je to slučaj sa ogromnom a slabo
naseljenom Australijom. Nisam imao nikakvu ideju. Dok
se vani topio prvi i jedini prolećni sneg, a Sunčevi zraci
padali na zemlju, pokazujući pravo aprilsko lice, ja sam
se dvoumio oko toga da li da se udružim sa Luiđijem i
302
 Ispovest mizantropa
postanem pravi kriminalac. Razmatrao sam sve moguć-
nosti, koristi i eventualne posledice, i odlučio da to odlo-
žim za malo kasnije. Uvek bih tako odlagao činjenje
nekih stvari dok ne bih i odustao. Koliko kasnije, nije bi-
tno. Moj dvadeset i drugi rođendan bio je ujedno i jubilej
mog dvogodišnjeg boravka u Beogradu. I posle dve go-
dine želeo sam da bežim i odavde, ali nisam znao kuda.
Znam da je po hinduizmu i budizmu ugasnuće svih želja
kraj svih patnji, ali ja nisam mogao da ih ugasim.
Nakon polovine aprila sa nekoliko svojih novih
slika prelazio sam preko mosta, pravo u najposećeniju
beogradsku pešačku zonu, i tamo ih nudio kupcima, kao
što sam im nudio i crtanje portreta na brzinu. Čekajući
potencijalne kupce posmatrao sam prolaznike i shvatio
koliko sam se zapravo udaljio od ljudi. Zainteresovani
prolaznici bi kupovali portrete, koje bih nacrtao na licu
mesta, ali slike bi samo zagledali, rekli da im se sviđaju
ili ne sviđaju, kako ko, i odlazili svojim putem. Mnogo
puta, umesto kupaca, prilazili su mi bezobrazni policajci
govoreći mi da nije dozvoljena prodaja bilo čega na jav-
nom mestu, ja bih se uvek momentalno sklonio i na tome
bi se završilo. Zapravo bih samo promenio lokaciju. Se-
deći tako i gledajući u oblake žarko sam želeo da vodim
ljubav sa nekom ženskom, s jedne strane, a opet, s druge
strane, sve žene koje bih video su mi se gadile; gadili su
mi se svi ljudi. Mozak mi se totalno pocepao. Dobro, ne
baš sa bilo kojom. Nisam hteo da tražim prostitutke, i
plaćam za seks, a nisam bio u stanju da se udvaram. Gde
god da sam se nalazio bio sam uznemiren. Luiđija sam
viđao s vremena na vreme, a jednom sam ga video i u
parku gde sam prodavao slike, sklanjajući se od besnih
policajaca, sa nekom devojkom. Naprasno sam odlučio
303
Jovo Ilukić
da mu se pridružim, naročito kad mi je, isprativši devoj-
ku, izneo svoj plan kako da odemo u inostranstvo, što
me je baš iznenadilo. Do tada, dok on ne razradi plan,
ponovo smo putovali po gradovima i prodavali njegovo
ukradeno zlato. Do kraja aprila sam čak prodao i neko-
liko slika, ne za mnogo novca, ali bolje išta nego ništa.
Prvog majskog dana stanodavcu sam platio sta-
narinu za sledeća tri meseca. Zarekao sam se samom sebi
da neću naslikati nijednu sliku sve dok ne odem odavde,
što nije važilo za crtanje portreta. Više nisam slikao pra-
ve slike, knjige sam sve ređe čitao, a sve više vremena
sam provodio sa Luiđijem i nekim njegovim drugovima,
sa kojima sam se svojski trudio da ostvarim verbalni i
svaki drugi kontakt. Ponovo sam počeo da izlazim u grad
i kontaktiram sa omladinom, bez koje sam dugo živeo, i
sve što sam video, osetio ili čuo, bilo mi je strano i neza-
nimljivo, a naročito neki novi uličarski izrazi, koji su me
prosto isterivali iz kože. Užasno me je nervirala masovna
upotreba nekih reči koje ne postoje u rečniku. Jedino sam
sa Luiđijem mogao ostvariti normalan kontakt, jer bez
obzira na to u kolikoj meri je bio uličar i lopov, bio je i
inteligentan, pametan i načitan, i imao je neke italijanske
manire po kojima se razlikovao od svih ovdašnjih ljudi.
Trećeg majskog dana pozvao me je u svoj stan, gde mi
je izneo jedan za nas dvojicu veoma interesantan plan,
samo dosta opasan. Rekao mi je da već dugo vremena
razmišlja o nelegalnom odlasku u Italiju, gde ima dosta
rođaka sa majčine strane, doduše dosta škrtih i sebičnih,
ali ipak dovoljno dobrih da mu pomognu da se snađe kad
stigne tamo. Ali za to mu je bilo potrebno malo više nov-
ca. Budući da je kao i ja potpuno svestan da u ovoj zemlji
nema nikakvu perspektivu, a od fakulteta nema ništa, jer
304
 Ispovest mizantropa
je pao godinu, a nije položio nijedan ispit, odlučio je da
dođe do novca tako što će opljačkati neku od boljih zla-
tara u gradu. Nisam komentarisao takav njegov predlog.
Znao sam da je Luiđi uvek imao neke lude i neostvarive
ideje, ali ovo mu je prelazilo sve granice. U početku sam
mislio da se šali, ali kad sam mu na licu video ozbiljan
izraz bilo mi je jasno da nema šale. Ukratko mi je izneo
svoj plan. U subotu, za dva-tri dana, biće održana jubi-
larna, stota utakmica između dva najveća rivalska beo-
gradska fudbalska kluba, što nas uopšte nije zanimalo.
Policija je trebalo da bude razbacana po celom gradu, da
bi sprečila eventualne sukobe navijača, i težište svih nji-
hovih intervencija u toku tog dana treba biti usmereno u
tom pravcu, te da niko živ ne bi ni pomislio na pljačku
zlatare. A mi ćemo upravo to uraditi. Drugo, u akciju
idemo samo nas dvojica, i to posle podne, kad utakmica
bude uveliko trajala. Rekao mi je da već nekoliko dana
snima jednu zlataru u centru grada, u ulici u kojoj smo
stanovali dok smo pohađali srednju školu, gde se nalazi
i naš bivši dom učenika, u kojoj rade dve žene. Pre nego
što upadnemo unutra na glave ćemo staviti zimske kape
sa otvorima za oči, a na ruke rukavice. Obojica ćemo no-
siti pištolje. On je inače uvek bio naoružan. Do još jed-
nog pištolja mu nije bilo teško doći. Kad upadnemo
unutra uperićemo pištolje u njih i pokupiti zlata što više
budemo mogli, a ako nam se usprotive brzo ćemo ih pa-
tosirati. Nisam se slagao sa nasiljem nad nekim bespo-
moćnim ženama, ali zadržao sam to za sebe. Moramo da
budemo neverovatno brzi. Nakon same pljačke trčimo u
taksi na obližnji taksi parking, sedamo u prvi slobodan
auto i odlazimo u centar grada. Tamo presedamo u drugi
taksi, kojim idemo u Luiđijevu ulicu, i izlazimo dvesta
305
Jovo Ilukić
metara daleko od njegove zgrade. Taksisti ne bi trebalo
da primete ništa, niti da išta posumnjaju, a ako iz bilo
kog razloga budemo bili sumnjivi udarićemo ih pišto-
ljem u glavu ili omamiti suzavcem. Suzavcem ćemo se
braniti od policije, ako nas iz bilo kog razloga bude na-
pala. Po izlasku iz drugog taksija, kad se uverimo da je
vozač napustio ulicu, idemo peške u njegov stan. Posle
toga, on prodaje zlato nekim Albancima iz Tuzija, kod
Podgorice, nakon čega odlazimo u Bar, odakle ćemo,
opet preko nekih drugih Albanaca, iz Ulcinja, ilegalno
ući u Albaniju. Odatle ćemo brodićem, zajedno sa dosta
albanskih migranata, brodom otići do Italije, kanalom
koji jako dugo ilegalno funkcioniše. Tamo će nas primiti
neki njegovi rođaci, koji će nam nabaviti lažna doku-
menta, uz pomoć kojih, sa našim nemalim novcem, mo-
žemo otići u bilo koju zemlju na svetu. Sve ostalo o tom
potom. Pitao sam ga zašto je za ovako nešto izabrao baš
mene kao saradnika i saučesnika. Odgovorio mi je da
sam ja čovek zapadnih shvatanja, da sam odslužio voj-
sku i mogu da učestvujem u akciji, da smo nas dvojica
braća, da ne umemo da živimo na Balkanu, da smo dosta
slični, napaćeni ovde, i da treba zajedno da odemo odav-
de. Ja sam se slagao sa Makijavelijevom izrekom da cilj
opravdava sredstva, pošto nemamo šta da izgubimo osim
života, a on ionako ništa ne vredi. Imali smo više od dva
dana da razradimo detalje, na čemu smo intenzivno radi-
li. Prespavao sam kod njega tih nekoliko dana. Obojica
smo bili uznemireni i malo smo spavali. Nekoliko puta
smo obišli zlataru, a jednom i ušli unutra, raspitujući se
za cenu jednog njegovog zlatnika, ukradenog ko zna gde,
da bismo snimili enterijer i sve ostale detalje. Snimili
smo i ulicu i kraj oko zlatare. Sve je trebalo da bude do-
306
 Ispovest mizantropa
sta lako. Tako nam se barem činilo. Više puta smo čak i
rekonstruisali celu pljačku, crtajući sve na papiru. Imali
smo sasvim dovoljno vremena da se pripremimo za tu
pljačku i jaku volju i želju da uspemo. Što se mene tiče,
ja tada po prvi put u životu nisam pomislio ni na boga,
ni na bilo kakvu religiju i verske dogme, niti na grižu sa-
vesti. Želja za odlaskom odavde bila je jača od svega.
U subotu, 6. maja, Beograd je celog dana bio u
znaku utakmice. Najavljeni jubilarni stoti derbi je u živo-
te ljudi uneo euforiju do te mere da su zaboravili da se
svega nekoliko stotina kilometara daleko odavde vodi
rat. Glavna vest u sredstvima javnog informisanja bila
je upravo taj derbi. Ali ta euforija i taj derbi za mene i
Luiđija nisu predstavljali apsolutno ništa, i to iz dva raz-
loga: kao prvo, zato što smo obojica bili totalni anti-
sportisti, pogotovo po pitanju fudbala; a kao drugo, zato
što smo tog dana bili u nekoj drugoj euforiji, iz nekog
sasvim drugog razloga. Od ranog jutra smo se osećali
kao da smo već opljačkali to zlato. Od ranog jutra bili
smo vidno uznemireni. Celo prepodne smo simulirali
pljačku, tako što smo iz Luiđijevog predsoblja sa pita-
njima napisanim na papiriću upadali u sobu i punili ranac
raznim predmetima koji su bili razbacani po podu, a on-
da se brzo vraćali u predsoblje. Naučili smo tekst napa-
met. Luiđi mi je dao jedan pištolj i dovoljno municije, a
on je uzeo drugi. Kad je derbi počeo ubrzano smo se pri-
premali za akciju. Pletenu zimsku kapu, rukavice, su-
zavac i pištolj stavili smo u ranac, a njega na leđa. Izašli
smo na ulicu sa neopisivim uzbuđenjem, a ja i sa stra-
hom, jer sam u osnovi bio protiv svega ovoga, ali sam
se primoravao na silu, i peške krenuli ka zlatari. Bili smo
sasvim obično i neupadljivo odeveni, i mogli smo izgle-
307
Jovo Ilukić
dati kao studenti ili turisti, sa rancem na leđima, a opet
kako kao turisti u vreme kad je država pod sankcijama
Ujedinjenih nacija, a u subotu i nedelju ne rade ni škole
ni fakulteti. Jedina realna opasnost po nas dvojicu bili su
policajci koji su mogli da nas zaustave i legitimišu, a on-
da i pretresu. Mogli smo pasti zbog oružja i suzavca a
da ništa i ne uradimo. U tom slučaju smo planirali da se
razdvojimo i, pre nego što policajci saznaju naš identitet,
bežimo u dva pravca sve dok nas noge nose, a ako nas
stignu da im saspemo suzavac u lice. Ušavši u ulicu u
kojoj se nalazi zlatara obojica smo se uznemirili. Meni
je srce brže zakucalo. Ma lupalo je kao nikada ranije.
Tresao sam se od straha, a lice mi je pocrvenelo, jer ja
ipak nisam ni bio sposoban za ovako nešto. Primetio sam
da su i Luiđiju oči postale crvene. Došli smo do ulaza u
stambenu zgradu, nedaleko od zlatare, približili se vra-
tima, sigurni da nas niko nije video sa prozora susednih
zgrada, jer je na televiziji upravo išao direktan prenos
derbija. Ulica je bila gotovo pusta. Izvadili smo sve što
nam treba iz rančeva, stavili rukavice na ruke, kape na
glavu, i uzeli pištolje, veoma brzo, kao vojnici, a onda
brzo kao metak potrčali prema zlatari i još brže uleteli u
nju, gurnuvši nogom ulazna vrata. Prvo što sam primetio
kad smo upali unutra bilo je to da zlatari nisu bile dve
žene, već muškarac i žena. Ovaj prvi je, čim nas je ugle-
dao, brzo potrčao prema jednoj polici, ne znam da li po
neko oružje ili da uključi alarm. Ja sam reagovao brže
od Luiđija, instinktivno sam se zaleteo na njega i udario
ga drškom pištolja u glavu. Kad je pao dole u lice sam
mu sasuo suzavac, što je bilo bespotrebno, ali u tom tre-
nutku nisam mogao tako da procenim. Ipak sam odslužio
vojsku i reagovao kao vojnik. Sve se to dogodilo nevero-
308
 Ispovest mizantropa
vatno brzo. Dok je on ležao na podu Luiđi je sa pištoljem
uperenim u ženu vikao: “Vadi zlato!” Bacio je na sto i
svoj i moj ranac. Ona je izvadila svo zlato iz polica i uba-
cila ga u naše rančeve, takođe veoma brzo. Više se nije
moglo nazad. Lepo je sarađivala sa nama. Ja sam čuvao
ulaz, a Luiđi je viknuo: “Sve! Daj svo zlato! Vadi zlato
iz magacina!” Žena je uz plač otključala vrata, moleći
ga da ne puca, jer ima malu decu, zbog čega mi je u deli-
ću sekunde bilo jako krivo, i otključala vrata od maga-
cina, donoseći još zlata. Napunila je oba ranca. Nekoliko
prstenova, budući da su joj se od straha tresle ruke, ispali
su joj na patos, ali o tome niko nije mogao voditi računa.
Za to vreme ja sam nervozno patrolirao po lokalu čuva-
jući ulaz. Luiđi mi je dobacio zatvoren ranac, njoj nare-
dio da legne dole i broji do sto, i viknuo: “Idemo!” Stali
smo pored ulaznih vrata, osmotrili ulicu i, videvši da ne-
ma nikoga, istrčali vani. Prvo smo skinuli kape sa glave,
a zatim i rukavice sa ruku. Kapu smo stavili u levi džep
pantalona, a rukavice u desni. Pištolje smo stavili za
pojas i pokrili ih majicom. Potrčali smo ka obližnjem
parkingu gde uvek ima slobodnih taksija. Brzo smo stigli
i upali u najbliži. Mamuran vozač je slušao prenos der-
bija na radiju i nezainteresovano nas je pitao kuda da
vozi. Nije nas najbolje čuo i Luiđi mu je ponovio da nas
vozi u centar grada usput mu rekavši gde ćemo izaći.
Krenuvši, počeo je da priča neke gluposti i da prepričava
događanja na derbiju, ali Luiđi mu je drsko rekao da
začepi. I ovaj ga je poslušao. Usput smo prošli i pored
nekih policijskih vozila, za koja nisam bio siguran gde
su se zaputila. Nisu bila u akciji, jer nisu imala upaljena
rotaciona svetla. Sve je ispalo mnogo lakše nego što smo
očekivali. Vozač nas je ostavio gde smo tražili. Tu smo
309
Jovo Ilukić
seli u drugi taksi, kod taksiste koji je takođe slušao pre-
nos derbija sa radija i komentarisao utakmicu, kome smo
takođe drsko rekli da začepi, i koji nas je bez ikakvih
problema dovezao u Luiđijevu ulicu, nekih dvesta meta-
ra od njegove zgrade. Ni prvom ni drugom taksisti nismo
bili sumnjivi. Za tren oka bili smo u njegovom stanu. Ba-
cili smo sve sa sebe na tepih u dnevnoj sobi. Istresli smo
svo zlato iz rančeva na jednu poveliku gomilu. Posma-
trajući toliku količinu zlata nije mi bilo dobro; mislio
sam da ću se onesvestiti. “Šta misliš, koliko ovo ko-
šta?!”, pitao me je Luiđi. Odgovorio sam mu da ne znam,
ali da svakako vredi dosta. Bili smo veseli cele večeri.
Pili smo neki viski, ja vrlo malo, jer inače ne pijem alko-
hol. Luiđi se cele večeri kitio ogrlicama, narukvicama i
prstenjem. Ja nisam, jer ne volim zlato. Ništa drugo nas
nije zanimalo. Grad je nakon završenog derbija bio pun
navijača, u vestima niko nije pominjao pljačku zlatare,
a nas dvojica smo proslavljali našu pobedu nad bezna-
đem i očajem, jer ipak smo imali dosta zlata. Te večeri
smo izašli u grad, na večeru u neki restoran. On se napio
i ja sam ga pijanog vodio kući. Nekoliko narednih dana
prenoćio sam kod njega.
Par dana nakon što smo opljačkali zlataru i Lui-
đija i mene prošla je euforija. Obojica smo razmišljali o
tome gde i kako prodati zlato. O celom tom slučaju pi-
sale su neke dnevne novine, dan i dva dana kasnije, u
rubrikama o crnoj hronici, naime o pljački, vešto izvede-
noj za vreme jubilarnog derbija. Ja sam se nosio mišlju
da treba malo da sačekamo, da se malo slegne prašina,
ali on to nije prihvatio. Tvrdio je da može da proda zlato
na veliko ozbiljnim igračima. Predložio sam mu da ga
ponesemo sa nama, preko granice, ali on mi je rekao da
310
 Ispovest mizantropa
sam mnogo naivan, te da krijumčari uvek pretresaju lju-
de koje ilegalno prevoze bilo gde i da je lakše preneti
skriven novac nego zlato. Uostalom novac možeš uložiti
u banku u jednoj zemlji a podići ga u drugoj. Sad sam ja
njemu rekao da je naivan, jer ovo je država u kojoj ne
važe nikakva finansijska i ostala pravila, pošto je pod
sankcijama Ujedinjenih nacija, a da naše banke vode i
kontrolišu apsolutno najgori mogući kriminalci. Dosta
dugo smo se raspravljali oko toga šta ćemo sa zlatom.
Pitao sam se zašto sam uopšte to uradio. Potreban mi je
novac za odlazak odavde, gde se već četiri godine vodi
krvavi rat. Želim da pobegnem iz ove ludnice, želim da
se preselim u neku novu domovinu, koja se prema meni
neće ponašati kao prema stoci. Nema više nikakvih ilu-
zija. Ovde budućnost ne postoji. Negde iz podsvesti mi
se javljala sumanuta misao da je ova 1995. godina za
mene na neki način prelomna i da mi može rešiti neka
bitna životna pitanja. Kad god bih izašao na ulicu imao
sam osećaj da prolaznici upiru prstom u mene i viču:
“Lopov! Lopov!” A svaki policajac pored koga sam pro-
šao ličio mi je na egzekutora, na nekoga ko zna šta sam
uradio i ko će da mi stavi lisice na ruke, i odvede me na
mučenički stub, ili još gore na stub srama, a iznad glave
da mi zakuca dasku na kojoj piše: “Ovaj zločinac je op-
ljačkao zlataru!” Osećao sam još veću grižu savesti i još
više mrzeo sam sebe. Mada, tehnički, ja nisam ni opljač-
kao zlataru, to je uradio Luiđi, a ja sam mu samo čuvao
stražu i bio mu dobro obezbeđenje. Uskoro sam se vratio
u svoju sobu na Novom Beogradu, jer mu više nisam bio
potreban.
Luiđi je danima bio opterećen našim zlatom i
njegovom prodajom. U ceo taj posao umešao je i Nikolu,
311
Jovo Ilukić
svog druga iz Podgorice, momka koga iz nekog meni ne-
poznatog razloga nisam podnosio; nisam imao povere-
nja u njega. Ali Luiđi mu je verovao i zajedno su išli u
manje pljačke, gde nisu napadali ljude, već samo upadali
u prazne stanove. Rekao mu je da ima dosta zlata za pro-
daju i obećao mu dobar deo novca ako ga negde proda
na veliko, znajući da Nikola ima dosta poznanika u pod-
zemlju. Sve mi se to nimalo nije svidelo. Skoro ceo maj
nam je tako, polako, naporno i neizvesno prolazio, u ne-
kom iščekivanju i nekoj napetosti. Luiđi me je uveravao
da Nikola nije loš momak, a da mi se ne sviđa verovatno
zato što ga ne poznajem dovoljno dobro. Dani su mi od-
micali a da ništa nisam naslikao. Samo sam razmišljao
o tom prokletom zlatu.
Početkom juna Luiđi mi je javio da je Nikola na-
šao kupca. Mnogo me je obradovala ta vest, ali u meni
je razvila i određenu dozu sumnje i nepoverenja, jer mu
nikako nisam verovao. Kako su proticali junski dani krug
se polako zatvarao. Luiđija sam sretao ređe nego što sam
navikao, a na dogovorene sastanke je znao da zakasni,
što nije ličilo na njega. Kad god bismo se sreli bio je uz-
nemiren i neobično se ponašao. Znao sam da nešto nije
u redu, ali nisam znao šta. Pitao sam ga šta je sa zlatom,
na šta mi je odgovorio da ga je već prodao i da očekuje
novac, a da je Nikola garant za celokupnu transakciju.
Jak mi je garant. Nemoguće da je nekome dao svo zlato
i da sada čeka novac od njega, pa toliko nije blesava ni
šlogirana baba. Rekao sam mu sve ovo i užasno ga uvre-
dio. Ako smo tako majstorski došli do zlata trebalo je
majstorski i da ga prodamo. On je tražio pravi odgovor,
ali ga nije nalazio. Po njegovom ponašanju videlo se da
ne laže. Ako su ga tako dobro izradili to znači da su oni
312
 Ispovest mizantropa
vrhunski kriminalci a on običan lopov. Šta ćemo da radi-
mo ako je zlato dospelo u pogrešne ruke? Dani su prola-
zili a ja sam bio sve nestrpljiviji i vršio sam pritisak na
Luiđija. Toliko sam ga napadao da mi je u jednom tre-
nutku rekao da mi taj novac za zlato možda nećemo ni
dobiti. Rekao mi je da su ti tipovi iz Podgorice, ali da ra-
de svakakve ilegalne poslove i po Beogradu, da su opa-
sni i da on ne sme da im se suprotstavi. Kad sam to čuo
sve mi je bilo jasno. Nisam se toliko ljutio na njega. Ipak
nisam shvatao da je toliko naivan. Dati nekome svo zlato
a onda čekati novac od njega, pa to je bilo van pameti.
Što im nije dao barem pola? Pa da nam nešto i ostane.
Predložio sam mu da planira novu pljačku. Nije mu bilo
do smeha. A nije ni bilo smešno. Ja sam mislio ozbiljno.
Ostalo je bilo na njemu. Ali na neki način mi je bilo lak-
še. Ja toliko zlato ne bih mogao da prodam ni nekoliko
godina. Mučila me je jedna misao: mogli smo da odemo
u inostranstvo i prodajemo ga na malo po zlatarama, a
da putujemo od grada do grada i lepo se zabavimo. Ali
ko nam garantuje da na našim nenormalnim granicama
policija ne bi pretresla sve putnike i zaplenila nam zlato?
Ja sam optužio Nikolu, ali on ga je branio. Prebacio sam
mu to da mi se ušteđevina topi i da uskoro neću imati od
čega da živim. Želeo sam da po svaku cenu saznam ko
su ti ljudi iz Podgorice i predložio da im lično presudi-
mo. Rekao mi je da nemam pojma sa koliko opasnim lju-
dima imamo posla. Ma koliko da su bili opasni, uslovno
rečeno, sve su to obične prdonje, kao svi mi, i nema po-
trebe da glume kako su nedodirljivi. Ne može to tako,
da neko nekome otme sve njegove snove jednim jedinim
potezom. Mi smo došli do tog zlata i ono je naše, pa i
novac koji se može dobiti za njega. Zanimljivo, otkako
313
Jovo Ilukić
se sve ovo dogodilo, još nijednom nisam video Nikolu.
I to mi je bilo sumnjivo. Poslednji put kad sam video Lu-
iđija obećao mi je da će sam rešiti problem, da je zlato
oteto i prokleto, i da ćemo se u julu ove godine kupati
na plaži u Bariju.
Nakon našeg poslednjeg susreta Luiđija više ni-
sam video. Sledećeg dana kad je trebalo da se sretnemo
nije se pojavio. Zvonio sam mu na interfon, nije se jav-
ljao. Posećivao sam mesta gde bi navraćao, nije ga bilo.
Pitao sam neke ljude koji ga znaju da li su ga videli, od-
govarali su da nisu. Sve dok nekoliko dana kasnije nisam
ponovo pozvonio na njegov interfon. Javio mi se nepo-
znat muški glas pitajući me ko sam i šta hoću. Tražio
sam Luiđija, insistirao da se popnem gore i taj neko me
je pustio u zgradu. Pomislio sam da mu je to ili otac ili
stanodavac, ali pre ovo drugo, i nije me bilo briga. Pret-
postavljao sam da me nije prevario i pobegao sa zlatom.
Na vratima stana dočekao me je stariji čovek. Predstavio
sam mu se kao Luiđijev drug sa fakulteta. Sve njegove
stvari bile su tu, samo je on nedostajao. Nedostajalo je i
zlato. Nisu bila čista posla. Trebalo je da budem oprezniji
i ne ulazim u stan. Bio sam i ostao naivan. Vlasnik stana
je odmah počeo da me ispituje, ko sam, šta sam i šta ho-
ću. Ponovio sam da sam Luiđijev drug sa fakulteta i da
sam došao da bih od njega pozajmio neku knjigu koja
mi je potrebna za ispit. On je nastavio da me ispituje, po-
stao je drzak i ja sam mu odbrusio da treba da ga bude
baš briga ko sam i šta sam, i da gleda svoja posla. Na
njegovo pitanje da li sam mu najbolji drug odgovorio
sam mu da nisam. Bilo mi je dosta svega. Hteo sam da
ga pitam zna li gde je Luiđi ili da jednostavno izađem
vani. Ali u tom je trenutku zazvonio interfon. Starac se
314
 Ispovest mizantropa
javio, a sa druge strane začuo se osoran i jak muški glas:
“Policija!” Sav sam pretrnuo. Srce mi je sišlo u pete.
Upao sam u zamku svojom krivicom, kao miš u mišo-
lovku. Nisam znao šta da radim. Stan se nalazio visoko
i nije bilo moguće skočiti sa prozora, a pobeći niz ste-
penice bi bilo nemoguće, jer postoji samo jedan izlaz iz
zgrade - pravo na policiju. Gotovo je, pomislio sam, i
seo na najbliži krevet. Dok sam se sabrao u stan su ušla
dva policajca u civilnoj odeći, sa jednim priglupim čo-
vekom iz zgrade, stanarem koga su slučajno pokupili i
odredili za svedoka pretresa. Pokazali su vlasniku nalog
za pretres i počeli su da pretresaju, usput mi postavljajući
pitanja ko sam ja i šta tražim tu. Sve su živo isprevrtali.
Ali osim jednog pištolja i nešto municije ništa bitnije ni-
su pronašli. Drugi je verovatno bio kod njega, gde god
da se nalazio. Nešto kasnije pronašli su i dva suzavca i
nešto novca, u devizama. Kad su završili pretres pitali
su me po ko zna koji put ko sam i šta tražim u stanu. Re-
kao sam im da sam Luiđijev drug, ali nisam pominjao
fakultet. I tu me je izdao njegov stanodavac, rekavši im
da sam mu se predstavio kao Luiđijev drug sa fakulteta.
Počeli su da mi postavljaju unakrsna pitanja, da bi me
zbunili. Pitali su me zašto sam se njegovom stanodavcu
predstavio kao student, na šta sam im odgovorio da ni-
sam dužan da tamo nekom dedi otkrivam bilo šta o sebi.
“Imaš li ti ikakve veze sa njegovim ubistvom?”, pitao
me je jedan od njih i bukvalno me ukočio tim pitanjem.
Nije mi bilo dobro. Uspeo sam samo da izustim: “Šta?!
Ubistvom?!” Rekli su mi da ćemo porazgovarati u stani-
ci. Vlasniku stana su postavili mnoštvo pitanja, na koja
im je on preplašeno odgovarao. Rekao im je da je ispunio
svoju građansku dužnost, na koju se često pozivao, a da
315
Jovo Ilukić
o samom Luiđiju nije mnogo znao, da ga je viđao četiri
puta godišnje, kad mu je plaćao kiriju za stan za tri mese-
ca unapred, a da ga nije zanimalo odakle jednom stu-
dentu toliko novca. Sve me je ovo zateklo kao grom iz
vedra neba. Smišljao sam šta ću da im kažem u stanici.
Bilo mi je jako žao Luiđija, šta god da mu se dogodilo.
Kako bih samo voleo da mogu da se vratim u to vreme i
odvratim nas od pljačke zlatare. Ukradeno zlato niko nije
pomenuo, pa sam odlučio da i ja ćutim o tome. A zašto
bih ga pominjao kad me ništa o tome nisu ni pitali. Izgle-
da da ništa nisu povezali. Baš me briga za njih i njihovu
istragu. Luiđijevom stanodavcu su rekli da je slobodan i
da će ga naknadno pozvati ako bude bilo potrebno, a me-
ne su poveli sa sobom, pravo u policijsku stanicu, na ka-
ko su rekli kraći informativni razgovor. U stanici nisam
ostao kratko, kako su mi rekli, i kao što sam se nadao.
Dugo su me ispitivali, i to po dvojica-trojica, postavlja-
jući mi unakrsna pitanja. Često su se menjali. Želeli su
da iz mene izvuku što je moguće više informacija. Najvi-
še ih je zanimalo otkud i koliko dugo se nas dvojica po-
znajemo. Kad sam im pomenuo dom učenika gde smo
nas dvojica zajedno stanovali pune dve godine, informa-
tivni razgovor je dobio sasvim novu dimenziju. Više ih
nije toliko zanimao slučaj ubistva koliko ih je zanimala
moja ličnost. Postavili su mi brdo ličnih pitanja, interesu-
jući se za moj privatni život, moje poreklo, moju poro-
dicu; zanimalo ih je da li sam zaposlen i od čega živim,
da li sam ikada bio osuđivan i da li se bavim kriminalom.
Rekao sam im sve onako kako jeste. Tako je najlakše i
najbolje. Smejali su se kad sam im rekao da slikam. Pi-
tali su me da li sam ja kao neki umetnik. Bili su drski i
cinički su mi se smejali. Drsko sam im odgovorio da je-
316
 Ispovest mizantropa
sam umetnik i da nikada neću biti osuđen, zato što ja
tako kažem. Napali su me zbog toga i ja sam im rekao
da sam iznad zakona i da nikada neću biti uhapšen, op-
tužen i osuđen. Na to je jedan od njih rekao da sam lud,
a ja mu odgovorio da je teško reći da li sam lud ja koji
sam tek onako rekao da sam iznad zakona ili on zato što
je poverovao u to što sam rekao. Njegov nadređeni mu
je rekao da prekine. Zapretili su mi da će proveriti sve
moje navode i ja sam onako umoran odgovorio da me je
baš briga. Zabeležili su sve što sam im rekao i čekali
rezultate provere. Nijednom me niko od njih nije pitao
ništa u vezi zlata i zato ga nisam ni pominjao. Zašto bih
samom sebi skakao u stomak? Izveštaj koji su dobili o
meni preko policijske motorole potvrdili su sve moje na-
vode. Ali nisu dobili glavni odgovor na glavno pitanje:
šta sam tražio po svaku cenu u Luiđijevom stanu na dan
njegovog ubistva. Dugo su me ispitivali i maltretirali. Na
kraju su me pitali da li se sa Lujom, zvanim Luiđi, družio
i izvesni Nikola, zvani Niko. Odgovorio sam da jeste, ali
da ne znam ništa o njemu. Poslednje pitanje bilo je da li
su se njih dvojica zamerili nekim opasnim momcima i
da li znam nekoga ko bi želeo da ih likvidira. Odgovorio
sam da ne znam. Ništa mi nije bilo jasno. Neko ih je ubio
i pokupio svo zlato, a glupa policija je nasela na dvostru-
ko ubistvo i udaljila se od pravog događaja. Krivo mi je
što i ja nisam poginuo. Ostao sam bez jedinog druga i
prijatelja. Poginuo je brzo, isto onako kako je i živeo. I
sve što je radio bilo je uzalud. Toliko vremena je potrošio
na trku za novcem, u krađama, uterivanjima dugova i
preprodaji svega i svačega, da bi sve prekinuli nečiji hici
iz pištolja. Policija nije imala ništa protiv mene i nije me
imala radi čega zadržati. Rekli su mi da sam osobenjak
317
Jovo Ilukić
i čudak, i da je to moja stvar, ali da su zaključili da ne-
mam ništa sa njihovim ubistvom. Morali su da me puste,
ne znajući koga puštaju i ne znajući apsolutno ništa o ce-
lom slučaju. Kad sam izašao na tople beogradske ulice
zapitao sam se šta ću i gde ću sada.
Ja, sâm protiv celog sveta, zarobljen sam u tom
istom svetu, bez ikakve nade u budućnost. I šta mogu
sada kada sam izgubio Luju, svog brata Luiđija, druga i
jedinog prijatelja? Šta ću sada kada sam ostao bez novca
i bilo kakvog izgleda da ću doći do njega. Da slikam ne
mogu, jer osećam ogromnu negativnu energiju, kako
izvire iz mene, a koja potiče od neiskorišćene kreativne
energije. Potreban mi je novac da pobegnem odavde, iz
ovog pakla, i odem u neku normalnu zemlju, gde može
da se radi i zaradi, a samim tim i normalno živi. Ili ću da
odem tamo negde i nastavim da živim, ili ću da nesta-
nem, trećeg nema. Još uvek sam živ, još uvek postojim,
ali sve oko mene je postalo nekako nestvarno, kao da ne
pripadam ovom svetu. Sve me nervira, ništa više ne mo-
gu da podnesem, ni dan, ni noć, ni stanodavca koga sam
počeo često da srećem i koji bi me zapitkivao zašto me
je tražila policija, a dolazili su kod njega i raspitivali se
za mene, mogu samo zamisliti šta bi mi radili da sam za-
poslen, i kako bi me namerno, smišljeno, planski i sa pre-
dumišljajem, totalno ponizili, pred kolegama u firmi, a
kako bi mi tek pretili da sam oženjen i da imam decu, ne
mogu da podnesem svet koji me okružuje i njegove jad-
ne i bedne žitelje... Nije lako biti sâm na celom svetu.
Znam da ne mogu da vratim prošlost i da ispravim greš-
ke koje sam napravio, a isto tako znam da budućnost za-
visi od mene i mojih budućih postupaka. Briga me za
prošlost, za moju bednu mladost, za roditelje, za sve de-
318
 Ispovest mizantropa
vojke koje sam unesrećio, za Luiđija, za zlato - sve to
treba prežaliti. Interesuje me jedino budućnost, a da bih
je imao moram da odem daleko odavde. Da bih sve to
postigao potreban mi je novac. Ali kako ću da dođem do
njega?
Leto je po meni najgore godišnje doba. Nepod-
nošljiva vrućina, komarci i ostali dosadni insekti, neki
težak pritisak vazduha, preterano znojenje tela... Proči-
tao sam u nekim novinama, a čuo sam i od stanodavca,
da je Ameriku pogodio talas velikih vrućina, da je Čika-
go jedan od najpogođenijih gradova, da se ljudi zatvaraju
u svoje stanove, plašeći se da ih lopovi ne opljačkaju,
gde doživljavaju toplotni udar. Temperatura je već dani-
ma viša od četrdeset stepeni Celzijusa. Ceo svet se raspa-
da. Otkako je Luiđi poginuo i otkako je počelo leto ja
više ništa nisam mogao da radim. Svaki dan prolazio mi
je u besciljnim lutanjima gradom i razmišljanjima o tome
šta ću i kako ću. Jednog vrelog julskog dana sam sâm
šetao kroz prepunu pešačku zonu, kao nekad sa Luiđi-
jem, brojao korake i granitne ploče, zaustavljao se ispred
izloga pojedinih knjižara i gledao naslove novih knjiga
koje nisam mogao da kupim, jer nisam imao novca, a ni-
je ih bilo u bibliotekama. Bile su mi nedostupne. Jedna
knjiga u izlogu privukla mi je posebnu pažnju. Imala je
lepo dizajnirane korice i dug naslov, a počinjao je sa
“Anatomija...” Odmah mi je na pamet pala ideja da bih
mogao da prodam neki unutrašnji organ. Bila je to sjajna
ideja i jedina mogućnost da na pošten način zaradim no-
vac. Smesta sam krenuo prema najbližoj novinskoj agen-
ciji. Usput sam, razmišljajući o anatomiji ljudskog tela,
odlučio da to bude bubreg, levi ili desni, svejedno. Dao
sam oglas u kome sam naveo kako mlad i zdrav momak
319
Jovo Ilukić
prodaje bubreg, za njega sam tražio dosta novca, a osta-
vio sam telefon svog stanodavca. Nakon što sam dao og-
las jedno vreme sam živeo u nekoj neobičnoj euforiji
nadajući se da će mi se uskoro javiti neko zainteresovan.
Svako pre podne sam provodio kod stanodavca, išče-
kujući telefonski poziv, ili sam bio u svojoj sobi i zamo-
lio ga da me pozove ako me neko bude tražio. Njemu se
nije sviđalo to što smo se odjednom toliko zbližili i što
sam ga na neki način obavezao, a ni meni, pa sam se tru-
dio kad bismo provodili vreme zajedno da se spustim na
njegov nivo i razgovaram sa njim o penzionerskim tema-
ma. Posle podne sam sâm odlazio na najpopularnije beo-
gradsko kupalište, a uveče sam, opet sâm, izlazio u grad,
ali više nisam išao u bioskope ili restorane, ne želeći da
trošim novac, koji mi je hronično nedostajao, na nevažne
stvari. I tako mi je prolazio dan za danom, a na oglas mi
se niko nije javljao. Razmišljao sam da možda postoje
dobrovoljni davaoci, jer ljudi svakodnevno ginu u ratu,
nedaleko odavde, ili jednostavno nemaju toliko novca,
ili ih bolest pa čak i smrt njihovih bližnjih više ne pogađa
kao nekad. Ili niko nije primetio oglas. Trudio sam se da
ne padam u očaj. Nisam znao šta bih radio ako ne pro-
dam bubreg, jer to mi je jedina šansa i prilika da zaradim
novac.
Jednog prepodneva u moju sobu je bez kucanja
upao stanodavac rekavši mi da imam telefonski poziv.
Bio je začuđen, pošto je taj ko se javio tražio momka koji
prodaje bubreg. Od tada sam za njega postao pravi prav-
cati čudak. Kad sam se javio na telefon sa druge strane
čuo sam ženski glas koji mi je rekao da što pre dođem u
određenu bolnicu. Bez predstavljanja, ta osoba mi je re-
kla da će me čekati na ulazu u hirurško odeljenje. Sti-
320
 Ispovest mizantropa
gavši čim pre sreo sam je tačno tamo gde je rekla da će
biti. Njen sin, mojih godina, doživeo je saobraćajnu ne-
sreću u kojoj mu je pored nekoliko povreda nastradao i
levi bubreg, i ona, budući da ima novca, što se lako mo-
glo zaključiti po stilu njenog odevanja, želi da ga izleči
po svaku cenu i da mu priušti novi bubreg. Niz lice su
joj tekle suze, ali ja na to nisam obraćao pažnju, jer mi
je novac bio najvažniji, zbog čega sam i došao na sasta-
nak sa njom. Odmah smo prešli na stvar. Pitala me je da
li znam svoju krvnu grupu. Nisam je znao i morao sam
da vadim krv, što sam i učinio. Na njeno i moje veliko
razočarenje naše krvne grupe se nisu poklapale. A ja i
pored vađenja krvi i provere krvne grupe nisam zapamtio
svoju krvnu grupu. Njegova majka se rastužila i počela
da plače. Kroz plač je ponavljala da mora da traži drugi
bubreg. Ja tu više nisam imao šta da tražim i otišao sam
bez pozdrava. Meni je bilo mnogo teže nego njoj, jer čo-
vek može da živi bez jednog bubrega, ali bez novca ne
može. U stvari može kao pustinjak u nekoj zabiti, ali ne
može u civilizaciji. Više mi se niko nije javio na oglas.
Prvog avgustovskog dana posetio me je stano-
davac i tražio stanarinu za sledeća tri meseca. Sa crveni-
lom na licu i neopisivim stidom zamolio sam ga da me
sačeka do polovine meseca. Rekao mi je da on nije soci-
jalna ustanova, čak me je pitao i da li sam prodao bubreg.
Rekao sam mu da nisam još, ali da verovatno hoću. Za-
molio sam ga da me ipak sačeka, ali on nije pristao na
ono što sam tražio, već je od mene uzeo novac za tih pet-
naest dana i skrenuo mi pažnju da će navratiti sredinom
meseca ili će da traži nove stanare. Plativši mu pola sta-
narine ostao sam sa veoma malo novca. Jeo sam na pola
stomaka. Oglas više nisam imao čime da platim, pa je
321
Jovo Ilukić
prestao da izlazi. Novac je bilo nemoguće zaraditi, ali ni
ukrasti, jer ja to nisam umeo da uradim sâm. Bio sam
posve nemoćan, kao novorođenče.
Kako su prolazili prvi avgustovski dani bio sam
sve očajniji. Veći deo svog vremena provodio sam vani,
na vrelom avgustovskom Suncu, od koga sam nekad be-
žao podjednako koliko i od spoljnog sveta, i do mene su
stizale vesti iz tog istog sveta. Vest da je susedna Hrvat-
ska u toku jednog dana zauzela teritoriju cele srpske pa-
radržave, nazvane Krajina, koja je odolevala duge četiri
godine, potresla je Beograd i celu Srbiju, a meni stavila
do znanja da je verovatno sve dogovoreno od nekih taj-
nih društava koja tajno vladaju svetom iz senke i da će
rat ko zna koliko još dugo trajati, i ko zna kako se zavr-
šiti, a da u ovoj zemlji definitivno ne postoji budućnost.
Nije bilo nikakvog izlaza. Sedeći na klupi pored reke
razmišljao sam da li da odem u neki manastir, ludnicu,
zatvor ili pak u rat. U manastir ne mogu, jer ne pripadam
nijednoj religiji, ako odem u ludnicu ko zna da li ću ika-
da izaći iz nje, a i šta bih radio tamo, a šta ću i u zatvoru...
ali u ratu... tu bih možda i bio od neke koristi. Prelomio
sam: idem u rat čim mi istekne kirija za pola meseca.
Idem u Bosnu, zemlju iz koje potiče porodica mog oca,
koja je dosta stradala boreći se za nju i njenu slobodu
protiv svih njenih osvajača. Odlučio sam da odem u rat,
pa neka budem i ubijen, samo da ne izvršim samoubis-
tvo. Već narednog dana prijavio sam se u nekakvu kance-
lariju Republike Srpske, sa željom da što pre stupim u
oružane snage te paradržave kao dobrovoljac. Popunio
sam neke papire i rekao da sam služio vojsku, ali da ne-
mam ratnog iskustva. Nisam bio jedini koji se prijavio.
Dobio sam neki papir na kome je pisalo da se pojavim
322
 Ispovest mizantropa
osamnaestog avgustovskog dana ispred iste te zgrade,
gde će se nalaziti nekoliko autobusa za prevoz do Banja
Luke. Ugledavši datum pobunio sam se želeći da idem
što pre. Rečeno mi je da su svi polasci već zauzeti i da
nema nikakve šanse da idem ranije. Ništa nisam mogao
promeniti po tom pitanju, pa sam stavio tačku na svaku
dalju priču.
Sad je sve gotovo. Pitanje je dana kad ću da obu-
čem uniformu i uskočim u rov. Ne želim da razmišljam
ni o prošlosti ni o budućnosti. Ne želim da me niko saža-
ljeva, jer ja ni sam sebe ne sažaljevam. U meni nema više
ničega, ni ljubavi, ni želja, ni ideja, ni ideala, ni brige za
druge, pa ni za sebe, ni planova za budućnost, jer je ne-
ma, ni bola, jer je on jedini preostao, pa sam se navikao
na njega, ni očaja, jer ni od njega nema neke vajde... ma
ničega osim mržnje. Kome je potreban neko ko mrzi i
sebe i sve oko sebe? Nikome, pa ni sebi. Život koji sam
vodio bio je jedna velika laž i velika iluzija, građenje ku-
le od karata, ili još bolje od peska. Ako je sagradim pored
obale malo veći talas će je odneti, a ako je sagradim malo
dalje od obale porušiće je neko ljubomorno dete. U oba
slučaja mora da nestane. Zašto je onda toliko bitno živeti
barem sat vremena duže? Preživljavati, odlagati nemi-
novno i produžavati besmislenu patnju. Ne bih voleo da
postoji i funkcioniše karma, da se ponovo rodim, da
ponovo imam životinjsko telo i opet sve iz početka. A
siguran sam da je tako, jer se sve vrti u krug, pa i samo-
svesna energija. Nema druge. Zašto bih se bojao smrti
kad su milijarde ljudi pre mene umrle, a umreće i mili-
jarde posle mene? Ovaj svet je postojao pre mene, po-
stoji sada dok ja živim u njemu, a postojaće i posle mene.
Ja sam samo jedan mali i prolazni njegov element, živo-
323
Jovo Ilukić
tinja koja robuje svojim čulima, kojom upravljaju emo-
cije. Mislim da ipak nisam prava životinja, kao ostale ži-
votinje, jer mrzim telo i sve njegove potrebe i funkcije,
a nisam ni pravi čovek, jer ne živim i ne želim da živim
kao drugi ljudi. Smeta mi čak i to što jednu trećinu svog
života moram da provedem u krevetu, u nesvesnom sta-
nju, što moram stalno da jedem a da nikada ne budem
sit. Nerviraju me i godišnja doba, i sve promene koje ona
nose sa sobom. Smeta mi to što kad idem ulicom brojim
sopstvene korake, zatim drvorede i kandelabre, dok pro-
lazim pored automobila vršim računske operacije u gla-
vi, snimajući brojeve sa njihovih registarskih tablica,
kombinujem slova i reči sa uličnih izloga, brojim stepe-
nice dok se penjem uz njih ili silazim... pun sam tih nekih
simptoma i sindroma kojima čak ni ime ne znam. Ljudi
jedni drugima ispiraju mozak i uživaju u tome. Koriste
laži i propagandu, zavode lakoverne i maloumne ljude i
drže ih u pokornosti, a oni koji pristaju da budu moderni
robovi mnogo su gori od svojih porobljivača. Ljudska
civilizacija je satrulila, ona se raspada i počinje da smrdi.
Ljudi se tetoviraju, odnosno obeležavaju kao robovi, i
robuju tehnologiji koja destruktivno deluje na njih. Oni
naivno veruju da ih je tehnologija usrećila. Olakšala ži-
vot u dobroj meri jeste, ali nikoga nije usrećila. Naprotiv.
Samo ih je degradirala i pretvorila u neobična bića - sin-
tezu čistog animalizma, ljudskog razuma i veštačke inte-
ligencije. Istina, iako žive komotnije od svojih predaka,
nisu nimalo srećniji od njih. Stanuju u betonskim kave-
zima, u prenatrpanim gradovima, umesto da se vrate u
prirodu. Jedino po čemu su potpuno isti jesu telesni, ži-
votinjski nagoni. Ova trula civilizacija unapređuje te na-
gone, odgaja nove generacije koje su previše opterećene
324
 Ispovest mizantropa
seksom, koji je precenjen, i tako pretvara ljude-životinje
u obične životinje. I kako ja mogu da volim takve ljude?
Mislim da je onaj ko ih voli veći ludak od onoga ko ih
mrzi. Otkako postoje, ljudi žive u praznoverju, izmišljaju
sudbinu i predestinaciju, nešto što nema nikakav oslonac
u stvarnom životu, izmišljaju nekakvog đavola i pripisu-
ju mu samo jednu osobinu, naime zlo, koje je jedan od
glavnih elemenata svemira, koje ga svojim sukobom sa
dobrim održava u ravnoteži, izmišljaju greh i pakao za
nekakve zle ljude, kao da postoje potpuno dobri i potpu-
no zli ljudi, u stvari sredstvo za uterivanje straha nepo-
slušnim podanicima, izmišljaju religiju kao put ka bogu,
ne znajući da je božanstvo daleko od nas, izmišljaju za-
kone koje niko ne poštuje, pogotovo ne oni koji su ih
izmislili, pa valjda su ih zato i izmislili, izmišljaju vam-
pire (kad bi se svi ljudi koji su živeli na ovoj planeti po-
vampirili ne bi bilo mesta na njoj za sve njih), izmišljaju
mitove o Sizifu, Tantalu, Prometeju... Sve su to izmišljo-
tine mazohista i sadista iz starog i srednjeg veka, ideje
čije je vreme isteklo, ali koje su uspele da ga nadžive i
dođu do nas danas. Te laži pokušavaju da nas prate i da-
lje, i da sa nama uđu u novi vek i novi milenijum. Ljudi
se zanose prolaznim i beznačajnim stvarima, vezuju se
za nešto što ne traje dugo, brak, porodica, potomstvo, od
čega nema nikakve koristi. Sve su to stvari za koje uop-
šte ne vredi živeti, posebno potomstvo, koje se sprema
za neke nove buduće ratove, u čijem će se vođenju pri-
menjivati iskustva iz prošlih ratova. Ljudi su toliko često
vodili ratove, a i danas ih vode, jer uživaju u ubijanju.
Gori su od životinja, jer ne ubijaju iz potrebe, već iz hira
i zadovoljstva. Ne računajući prave ratove, kao oružane
sukobe dveju ili više država, vode se stalni ratovi između
325
Jovo Ilukić
supružnika, između roditelja koji se ponašaju kao robo-
vlasnici i dece koja odbijaju da budu robovi, između
muškaraca i žena, između prirode i čoveka, najzad i
između dva različita straha. A iznad celog čovečanstva
lebdi globalna pretnja - potencijalni atomski rat. Kakve
god napore ulagali u svetski mir, pojedinci koji su viso-
kosvesni nikada neće uspeti u tome, jer svetom vladaju
najgori kriminalci. Najveći humanisti i kosmopoliti ne
mogu da reše glavni problem, a to je posrnula priroda i
opšta nesavršenost na koju kao da smo osuđeni. Nisam
nikakav filozof, ali danima sam pomalo filozofirao o
svemu ovome. Poslednje dane koje provodim u civili-
zaciji ne želim da posvetim nikome i ničemu, jer ništa
nije vredno. I baš me briga što sam sâm i gladan kao pas.
Sve mi je ravno, prema svemu sam hladnokrvan i mis-
lim, kad bi neko mogao da mi otvori grudni koš i baci
pogled na srce, da bi mu se očne jabučice pretvorile u
dve zaleđene lopte. Sve vas mrzim. Najzad, ja sam ipak
mizantrop. Kad malo bolje razmislim živeo sam bolje od
Luja XIV, jer on se nikad nije vozio avionom i jeo sla-
doled.
Pretposlednjeg dana boravka u svojoj sobici spa-
kovao sam celu svoju pokretnu biblioteku, sveske, neke
svoje zabeleške i pribor za slikanje u jednu putnu torbu,
zatim seo u tramvaj i poneo tu torbu i sve preostale slike
do zgrade tetke Olivere. Pozvonio sam joj na vrata. Za-
prepastila se kad ih je otvorila i ugledala me. Htela je ne-
što da me pita, ali ja sam bacio sve stvari na pód i rekao
joj da žurim. Pitala me je gde žurim. Pokazao sam joj
vojna dokumenta rekavši joj da idem u rat u Bosnu. Pra-
tila me je pitajući me šta ću u ratu, ali ja sam bio brži od
nje i otrčao sam niz stepenice. Zadnjeg dana dogovo-
326
 Ispovest mizantropa
renog boravka u sobi obukao sam svoje prašnjavo odelo
koje sam nosio na maturi, u unutrašnje džepove stavio
sva svoja dokumenta koja su mi bila potrebna za odlazak
u rat, a sve ostale, tačnije preostale stvari, spakovao u je-
dnu putnu torbu, zaključao sobu, vratio ključ stanodavcu
bez ijedne reči i krenuo peške preko jednog savskog mo-
sta. Stao sam na polovini i bacio pogled na površinu re-
ke. Sunčevi zraci su padali na sve strane. Ukazao mi se
mali delić lepote ovog sveta. Bacio sam putnu torbu sa
mosta u reku, ne razmišljajući o tome da li bi me neko
mogao videti, i zaputio se u grad. Preostala tri dana pro-
veo sam u lutanju po celom gradu. Obilazio sam sva ona
mesta koja su mi značila dok sam bio srednjoškolac. Pre-
ma njima više ništa nisam osećao. Elegantno obučen, sa
kravatom oko vrata, šetao sam beogradskim ulicama i
znojio se, a nisam se kupao. Nisam posmatrao prolazni-
ke, a sreo sam i neke školske drugove i drugarice koji su
me pitali zašto sam tako odeven. Rekao sam im da ih ni-
je briga, da gledaju svoja posla i nisam se dugo zadrža-
vao sa njima. Bio sam gladan, a nisam imao više novca.
Nisam imao ništa i baš mi je bilo drago što je tako. Posta-
lo mi je jasno da su svi moji vršnjaci upravo sazrelili ili
bili na kraju sazrevanja i odrastanja, a ja sam već bio
satrulio, samo sam imao ljudski lik. Jedva sam čekao dan
kada ću napustiti ljudsku civilizaciju. Noći sam provo-
dio na auto otpadu gde sam prenoćio one ne tako davne,
ili pak davne noći, kako se uzme, na moj dvadeset i prvi
rođendan. Proveo sam više od dve godine u Beogradu,
bez ičije podrške, i na kraju sam propao. Zbog nehigijene
sam počeo i da smrdim. Često sam prolazio kroz centar
grada, ljudi su me zapamtili, i jednom sam čuo neke dve
devojke kako me ogovaraju: “Ovaj nema nijedno drugo
327
Jovo Ilukić
odelo.” Nasmejao sam se, jer je bilo potpuno tačno. I na-
jzad, kad je došao taj dan, zaputio sam se na zborno
mesto, gde je bilo nekoliko autobusa. Mnoštvo dobro-
voljaca sa svojim porodicama. Svirale su se trube i ljudi
su se veselili, kao da idu na neku zabavu. Jedino sam ja
bio sâm i najbolje odeven od svih. Svi su me čudno gle-
dali. U određeno vreme svi autobusi su krenuli. Tako
sam ja, jednog petka 1995. godine, bez oproštaja sa bilo
kim i sa bilo čim, otišao u rat.
Bosna. Centralna republika nekadašnje Titove
Jugoslavije, nekadašnji ponos i primer zablude koju je
on nazivao bratstvo i jedinstvo, raspadom te velike bal-
kanske i srednjoevropske države pretvorena je u depo-
niju šovinizma, mesto gde bivša braća vode rat jedni
protiv drugih, evo već nekoliko godina, zemlja na čijoj
je teritoriji kresnuta iskra Prvog svetskog rata, evropsko
bure baruta koje je odavno zapaljeno i od koga su ostale
samo olupine. Dok sam obučen u maskirnu uniformu
Vojske Republike Srpske provodio prve popodnevne sate
pod punom ratnom opremom u rovu, na prvoj liniji fron-
ta prema Bihaću i okolini, nekadašnjoj takozvanoj Bi-
haćkoj enklavi, na padinama planine Grmeč, razmišljao
sam o svemu onome što sam video kad sam prešao preko
Drine. Gradovi kroz koje sam prošao, a koji se nalaze na
koridoru, imali su gotovo isti izgled. Ruševine na sve
strane, siromaštvo i beda, naoružani vojnici po ulicama,
žene u crnini (posebno starice koje ne žale samo svoje
muževe, poginule u Drugom svetskom ratu, već i svoje
sinove, koji su poginuli, i svoje unuke koji se spremaju
za vojsku, i koji će tek poginuti), porazbijane trgovačke
radnje koje su odavno bile opljačkane, porušeni hramovi
(i crkve i džamije), sve je to bio dokaz da bratstva i je-
328
 Ispovest mizantropa
dinstva više nema, da je prošlost zauvek izgubljena, a
budućnost mračna i neizvesna. Ljudi koje sam iz autobu-
sa video na koridoru živeli su u konstantnom strahu od
granatiranja, to se svima moglo videti po izrazima lica,
ali ne samo od toga, već i od upada neprijateljskih voj-
nika i čestih pomeranja linije dodira dve sukobljene voj-
ske. Udaljavanjem od koridora ruina je bilo sve manje,
a iza jezivo razrušene Modriče su sasvim nestale. Jedini
dokaz blizine ratnih operacija bili su kamioni koji su vo-
zili topove i koji su bili puni naoružanih vojnika, a iz
Banja Luke su se kretali prema Doboju i Majevičkom
frontu. Pošto nikad do tada nisam bio u Bosni, ako ne
računam prolaske kroz Trebinje, na putu Nikšić-Dub-
rovnik, koji su bili česti u mom detinjstvu, iznenadio me
je savremeni izgled Banja Luke, jer sam bio ubeđen da
su osim Sarajeva svi bosanski gradovi naselja istoč-
njačkog tipa, nalik na turske kasabe. Moderan grad pun
zgodnih devojaka, koji je, ako se izuzmu dileri deviza i
preprodavci svega i svačega, kojih je bilo na svakom ko-
raku, vojna policija koja je patrolirala gradskim ulicama
u potrazi za dezerterima i skrivenim regrutima, kao i
mnoštvo vojnih kamiona i uniformisanih muškaraca, iz-
gledao kao grad koji je daleko od rata i koji se čak ni ne
nalazi u zemlji u kojoj se ratuje. Pri tom svom osvežava-
nju sećanja na poslednje događaje vezane za moj odlazak
na prvu borbenu liniju najžalije mi je bilo to što nisam
prošao kroz centar grada, jer su autobusi kojim smo pu-
tovali u rat, a ne na ekskurziju, ubrzo stigli u štab za pri-
hvat dobrovoljaca iz susedne Srbije. Od tog trenutka sve
se brzo odigralo: i dobrodošlica u vojničkom stilu, koju
su nam poželeli nadležni iz štaba, i večera koja me je
oslobodila polumesečne gladi, i predaja vojnih knjižica
329
Jovo Ilukić
sa relativno davno uručenim pozivima, i šišanje, i zadu-
živanje uniformi i ostale vojne opreme, i zbunjeno lice
vojnika koji nam je delio vojnu opremu kad sam mu po-
klonio svoje nošeno odelo sa mature, košulju, kravatu i
iglu za istu, sa cipelama i svim onim što sam imao kod
sebe, govoreći mu da meni neće trebati, i besana noć pro-
vedena u improvizovanoj spavaoni uz razgovor sa osta-
lim dobrovoljcima, i prozivka sledećeg dana kad su nam
vraćene vojne knjižice i svima određene čete, i saznanje
da odmah idemo u rat, i oružje sa punom ratnom opre-
mom koja nam je podeljena pre polaska, i kamioni koji
su svaku četu vodili na određenu borbenu liniju... “Je li
bolan, umjetnik”, prekinuo je moja razmišljanja jedan
sredovečni dobrovoljac, “koja uniforma je po tebi bolja,
maslinasto-zelena ili maskirna?” Odgovorio sam mu da
uniforma ne čini vojnika, ali da mi se više sviđa maskir-
na i bacio pogled na muslimanske položaje nedaleko od
nas. Dok sam ih posmatrao pitao sam se zašto sam u sva-
kom novom društvu imao neki novi nadimak. Zbog toga
što sam, dok je autobus putovao od Beograda do Banja
Luke, često ustajao sa sedišta i, iako sam bio umoran i
gladan kao vuk, svim dobrovoljcima iznosio neke svoje
mračne stavove i nervirao ih, a svakom drugom nacrtao
portret ili karikaturu, a budući da sam bio elegantno ode-
ven, a nisam imao ništa sa sobom, pa čak ni bilo šta za
jelo, nazvali su me ludi umetnik i najzad samo Umetnik,
a Srbi Bosanci Umjetnik. Ali sva ta moja napadna i na-
glo preterana komunikativnost i pričljivost je, kao uosta-
lom i u svih dobrovoljaca, prestala kad sam stigao na
front. Pretpostavljam da smo svi mi imali debele razloge
što smo se zatekli u rovu, ali to niko nije iznosio. Glavni
motiv, barem javno, bio je patriotizam. Pevale su se pat-
330
 Ispovest mizantropa
riotske pesme, ili narodne, koje su me nervirale, i pilo se
jako mnogo alkohola, tačnije pili su svi osim mene, na
čemu su mi zamerali i u autobusu i na borbenoj liniji.
Bosanci su ljudi dobri po duši, koji psuju boga i sve os-
talo, i užasno mnogo piju. I svi mi koji smo tek stigli u
rov, u poređenju sa starim, prekaljenim i iskusnim rat-
nicima, našim ratnim drugovima, bili smo kao deca, po-
sebno stariji dobrovoljci koji su poslednji put nosili
uniformu pre ko zna koliko godina ili decenija, od kojih
neki nisu čak umeli ni da rukuju automatskom puškom,
jer su u svoje vreme zaduživali obične puške sa pet meta-
ka u spremniku. Što je najgore, kad smo stigli na prvu
borbenu liniju tek tada smo shvatili da odlazak u rat nije
ništa posebno i nikakvo dokazivanje, a tek tada smo po-
čeli da osećamo pravi strah i želju za samoodržanjem,
da, strah od smrti i želju da se po svaku cenu spasi sopst-
vena koža, nešto čemu sam se kao civil smejao i rugao.
Među nama dobrovoljcima nije više bilo one neustraši-
vosti kao pred sam polazak u rat, kad je svako pred svo-
jim rođacima želeo da ispadne junak, ma kakvi junak -
heroj, i da se ponaša kao da putuje na neki izlet a ne u
rat. Bilo je i onih koji su se zapitali zašto su uopšte i došli
tu gde su došli, ali povratka nazad do daljnjeg nije bilo.
U stvari bilo je, ali samo na bolničkim nosilima ili u mrt-
vačkom kovčegu. Dezertirati je bilo apsolutno nemo-
guće, jer smo bili okruženi gustim grmečkim šumama u
kojima bi svaki begunac brzo ogladneo i ne bi imao sna-
ge da nastavi dalje, niti da nosi uniformu, i nikako se ne
bi mogao dokopati civilizacije pre nego što bi ga poku-
pila nemilosrdna vojna policija. Najgore što je moglo da
snađe bilo koga od nas bilo je to da pogine i ostavi svoje
kosti u Bosni, odnosno da ostane bez groba i obeležja.
331
Jovo Ilukić
Ali mene to nije nimalo zabrinjavalo. Ja sam na neki na-
čin i želeo da završim tako, odnosno da niko ko me po-
znaje ne zna gde sam i kako skončao. Bilo je mnogo
bolje, a najzad i časnije, poginuti, nego ne daj bože biti
nezgodno ranjen i postati invalid. Dok se moj prvi ratni
dan približavao kraju, u kome doduše nije ni bilo oruža-
nih sukoba, nemo sam posmatrao život u rovu i oko nje-
ga, a posebno vojnike koji su se ponašali slobodno, kao
da se nalaze na nekoj zabavi, i za koje sam znao da su u
rovovima širom Bosne proveli duže od godinu dana, i
trudio se da ne progovorim ni reč, osim što sam odgo-
varao na postavljena pitanja, kad sam morao ili kad bih
morao da izvršim neki vojnički zadatak. Stari ratnici,
Bosanci, znali su uz koju čašicu više da nas zadirkuju,
pitajući nas što smo im došli, te da su mogli i bez nas.
Oni malo ozbiljniji su nas uveravali da smo imali sreće
što smo došli baš ovde, gde se linija dodira dve vojske
nije pomerala od početka rata, da je sve ovo jedna velika
sprdnja, a oni najhrabriji su nam rekli da kriminalci sa
obe strane trguju jedni sa drugima kao da uopšte i nije
rat. Jedina realna opasnost, i to su nam svi rekli, mogli
su da budu snajperisti, koji bi s vremena na vreme dejs-
tvovali iz šume sa obe zaraćene strane, i kojih se ne bez
razloga plaše obe vojske. Dolaskom noći nad obe zaraće-
ne strane spustila se tama i povećala strah, ne samo kod
nas, već i kod starih ratnika. Da bi se oslobodili straha
pevali su i dovikivali se sa Bošnjacima; a i kod njih je
bilo isto. “Ćetnici-i-i!”, čulo se nekoliko glasova iz prav-
ca muslimanskih položaja. “Ajde iziđite iz rovova da
igramo šah! Vi budite i crne i bijele figure, a mine neka
budu šahovska polja!” - “O-o-o, balije-e-e, ne idemo mi
sa vama ni u ćenifu!”, uzvraćali su najgrlatiji momci iz
332
 Ispovest mizantropa
naših rovova. “A i vaša kraljica nosi dimije! Pa kako
ćemo vas onda matirati?!” Pukao sam od smeha i shvatio
svu ozbiljnost tvrdnje starih boraca da je sve ovo jedna
velika sprdnja. Verbalni rat se nastavio do kasno u noć.
U životu nisam čuo gore psovke na jednom mestu nego
te večeri, da sad ne nabrajam rodbinu i familiju, sve žen-
sko po redu, što ulazi pod kućnu gredu, od one što jedva
dohvata kvaku pa sve do one što se jedva oslanja na štap.
Vređali su jedni druge i ubijali se rečima, jer nisu smeli
da pucaju bez oficirske naredbe. Zapitao sam se kakav
je ovo rat kad vojnici na obe zaraćene strane govore is-
tim jezikom. Kakvi su to četnici i balije? Pa mi smo svi
pripadnici jednog te istog nesrećnog naroda, podeljeni
na nekoliko religija, rođena braća koja se užasno mrze,
gore nego narodi koji nemaju ništa zajedničko. Dalje, ja
ne mogu da budem nikakav četnik, pripadnik neke ko-
mitske vojne formacije, jer sam naprosto vojnik Vojske
Republike Srpske. Dok su stari i iskusni vojnici, navik-
nuti na neprospavane noći, ostajali na noćnoj straži, mi
smo pred povečerje odlazili na počinak u zemunicu u
kojoj je bilo tridesetak kreveta. Svako je legao na dušek
i pokrio se ćebetom. Prohladna avgustovska noć nas je,
bez obzira na galamu koja je dopirala spolja, brzo us-
pavala. Te prve večeri nije nam mnogo trebalo da bi nam
se san spustio na očne kapke.
Sledećeg dana imao sam prilike da od ranog jutra
osmotrim okolinu i shvatim gde se zaista nalazim. Na
padinama Grmeča, u toku 1992. godine, obe zaraćene
strane u ovom besmislenom građanskom ratu iskopale
su rovove za odbranu od neprijateljskih napada. Ali bu-
dući da se linija fronta nije pomerala, delom zbog min-
skih polja koja su nas razdvajala, delom zbog nečijeg
333
Jovo Ilukić
dogovora, jer su šverceri sa obe strane sarađivali jedni
sa drugima, sukobi su bili retki, i za sve vreme rata ti
rovovi nisu nikoga zanimali. Čak su se jedno vreme
Bošnjaci u toj okruženoj enklavi međusobno borili i ra-
tovali oko vlasti, odnosno oko toga ko će da ih vodi, cen-
tralna vlada u Sarajevu ili lokalni kriminalci. Ali kad je
nedavno pala takozvana Republika Srpska Krajina, a Bi-
haćka enklava se sastavila sa Republikom Hrvatskom,
tada su svi položaji na Grmeču naprasno dobili veoma
važan strateški značaj, kao najzapadnija tačka Republike
Srpske. Na brzinu su dograđeni i popunjeni regularnim
vojnicima, rezervistima i dobrovoljcima. Ceo odbram-
beni sistem bio je dovršen nekoliko dana pre nego što
sam ja došao ovamo, a sastojao se od više desetina za-
sebnih tranšeja. Moj rov bio je dugačak oko sto metara,
nalazio se u jednoj lepoj dolini, okružen gustim, više
hrastovim, manje bukovim, a najmanje borovim šuma-
ma, širok metar i po i isto toliko dubok. Pored rova pre-
ma muslimanskim položajima celom dužinom nalazio
se grudobran, podignut od iskopane zemlje, na kome su,
takođe celom dužinom, bile poređane vreće napunjene
peskom, tako da je prosečna dubina rova bila u skladu
sa prosečnim ljudskim rastom. Ako je neko bio visok, a
bilo je i takvih, morao je stalno da se saginje, da ga nepri-
jatelji ne bi videli. Oko jedan metar ispred rova nalazila
se razapeta bodljikava žica, visine oko jedan do jedan i
po metar. Paralelno sa grudobranom i vrećama sa pes-
kom, sa druge strane rova, nalazile su se zemunice, od
kojih je svaka imala različitu namenu: jedna je služila
kao magacin za hranu, ponajviše konzerve i neke zalihe
hrane u kutijama, druga kao magacin za municiju, sani-
tetski materijal i ostalu vojnu opremu, a najveća je bila
334
 Ispovest mizantropa
spavaona. U sve zemunice ulazilo se na mala vrata čiji
ulaz nije bio višlji od jednog metra, a zatim se zemljanim
stepenicama, poduprtim daskama, silazilo još metar i po
u dubinu. Od svih pomenutih prostorija, kao i većina voj-
nika, imao sam prilike da upoznam samo spavaonu. Bila
je to mračna prostorija od preko sto kvadratnih metara
površine, sa tridesetak kreveta, a za osvetljenje je kori-
stila struju iz agregata. Plafon je imao dobru hidroizo-
laciju, a imali smo i šahtu za skupljanje kišnice, kojom
bismo se kupali, pored vode iz buradi. Higijena je bila
na niskom nivou. Vojnici su morali biti čisti, što su i bili,
ali su svi smrdeli na znoj, a dobar broj njih i na duvan i
na alkohol. Ja sam bio jedan od retkih nepušača i jedini
koji nije konzumirao alkohol, pa čak ni pio pivo. Posada
rova imala je nešto više od četrdeset vojnika, koji nisu
spavali istovremeno, tako da u spavaoni nikada nije bilo
gužve, tri desetara, jednog starijeg vodnika, zaduženog
za oba magacina, i jednog poručnika koji nam je izdavao
naređenja, koja je dobijao od svojih pretpostavljenih. Iz-
među dva susedna rova rastojanje je bilo oko sto metara,
prostor na kome se nalazila jedino bodljikava žica. Voj-
nici su retko izlazili iz rovova, uglavnom oni koji bi išli
na stražu, ili pak kuriri koji su prenosili vesti ili usmena
obaveštenja od rova do rova. Neprijatelj je prisluškivao
sve radio-veze i ostale komunikacije, tako da je ovo bio
najpouzdaniji način. Vojnički život odvijao se u rovu i
oko njega. Ispred nas nalazilo se minsko polje dugo oko
trista do četirsto metara, iza koga su se nalazili musli-
manski položaji, iza kojih se takođe protezala gusta, više
hrastova, manje bukova i najmanje borova šuma, koja se
spuštala nizbrdo ka reci Uni, koja je od linije dodira dve
vojske bila udaljena oko deset kilometara. Bio je to ceo
335
Jovo Ilukić
naš pogled i ceo naš svet. Celog dana sam se trudio da
upoznam što više starih vojnika. Iz razgovora sa njima
saznao sam da se u šumi iza nas nalaze dobro utvrđeni
artiljerijski položaji, kojima rukovode dva kapetana i
jedan major, a još dalje iza nas, duboko u šumi, glavni
štab ovog dela fronta, čiji je komandant pukovnik po či-
nu i on radi po naređenjima direktno iz Banja Luke. Što
se tiče obroka, svaki vojnik dobijao je po jedan hleb i tri
konzerve raznih jela na dan (za doručak mesni narezak,
za ručak gotovo kuvano jelo, koje je trebalo podgrejati
na vatri, a za večeru pašteta). Dakle jako loša hrana. To
nam je svima bilo malo, ali nismo se mogli buniti, tačnije
nismo imali kome. Retko kad bi stigla neka vreća krom-
pira, pasulja, graška, boranije, ili nekog drugog povrća,
pa bismo ga skuvali u kazanu. Drugog dana svog bo-
ravka u rovu bio sam komunikativniji nego prvog, ali na
svoj način, shvativši da ako uvek budem bio sâm neću
moći dugo da izdržim. Pritisak je bio prevelik. Društveni
život je bio relativno zanimljiv za prosečnog čoveka, ali
ne i za mene kao nekakvog ekscentričnog umetnika. Slu-
šala se i pevala najgora moguća muzika, ona novokom-
ponovana, nastala kao mešavina srpske narodne muzike,
turskog melosa i moderne elektronske muzike. Išla mi
je na živce. Kad god bi neki grlati Hercegovac zapevao
neku staru srpsku pesmu to je bilo kao da nas je Sunce
obasjalo. Sem svakodnevnih glupih, uvredljivih i besmi-
slenih dovikivanja sa Bošnjacima, i tog drugog dana se
ništa bitno nije dogodilo.
Kako su dani prolazili ja sam se polako navika-
vao na rat, na rov, na društvo u tom rovu, kao i na sve
ostalo čime sam bio okružen. Bilo mi je drago što nisam
bio najmlađi i što nisam morao da obavljam najgore po-
336
 Ispovest mizantropa
slove. Neko posebno zaduženje nisam imao, uostalom
kao ni većina vojnika, sem desetak psihički najstabilni-
jih, koji su u smenama išli na stražu, i po ceo dan sam
sedeo u rovu iščekujući sukob, ali nikakvog sukoba nije
bilo, osim dovikivanja i vređanja sa Bošnjacima, u čemu
nisam učestvovao. Smetala mi je monotonija u kojoj smo
živeli i mi i naši neprijatelji, to što nisam ispalio nijedan
metak, a primetio sam da se tako osećaju i ostali vojnici,
pa sam se pitao kakav je ovo rat. Sećam se da sam kao
civil slušao svakakve priče iz Bosne, doživljaje beograd-
skih Bosanaca, veterana i dezertera, koji su se uz širenje
svojih priča bavili švercom svega i svačega, kao i pre-
prodajom deviza. Naprosto, iščekivao sam neku akciju,
nalik na one iz raznoraznih filmova. A kad sam došao na
liniju fronta prosto sam se razočarao. Možda zato što ni-
sam bio žrtva laži beogradskih Bosanaca dezertera, a
možda i zato što sam došao na relativno miran položaj.
Tesan rov, puno vojnika, vrućina, loša higijena (jedina
obaveza za sve vojnike bilo je brijanje), topao letnji vetar
koji je raznosio miris znoja, sve je to delovalo na nas,
kao i na naše neprijatelje koji su živeli u potpuno istim
uslovima kao i mi, tako da smo svi bili preterano umorni,
posebno dobrovoljci, iako su vremenom sve razlike iz-
među vojnika nestale. Svi smo bili pod punom ratnom
opremom, a većina vojnika bila je opuštena i nespremna
da odgovori na mogući napad. Ali to nije važilo za sve.
Poručnik, stariji vodnik i dva-tri najiskusnija vojnika,
među kojima je bio i Stevo, najstariji ratnik u rovu, izbe-
glica iz Bihaća, čovek kome su neki ekstremni Bošnjaci
ubili skoro celu porodicu još na početku rata, sve vreme
su bili na oprezu. Komandir mog odeljenja bio je iz Gla-
moča. Niko mu nije znao ime i svi smo ga naprosto zvali
337
Jovo Ilukić
desetaru. Bio je dobar čovek, prava dobričina, ali rat koji
mu je prekinuo mladost i u kome je proveo dosta vreme-
na kao aktivan vojnik na prvim linijama fronta, nedavno
zauzeće njegovog zavičaja od strane regularne hrvatske
vojske tokom leta, kao i strah za sudbinu njegove porodi-
ce, jer je Glamoč iznenada napadnut i brzo zauzet, sve
to ga je ispunjavalo velikom mržnjom prema Hrvatima.
Govorio je kako mu je krivo što se nalazi pod Grmečom,
da bi voleo da je negde u Hercegovini i da ratuje protiv
Hrvata. Ja nikada nisam delio ljude prema njihovoj na-
cionalnoj i verskoj pripadnosti, budući da niko od nas
nije odabrao gde će se roditi, već sam na makroplanu mr-
zeo sve ljude, dakle sve što mrda, najzad i samog sebe,
a na mikroplanu nisam imao ništa protiv bilo koga. Nisu
mi smetali nikakvi Hrvati i Bošnjaci samo zbog toga što
su se rodili kao Hrvati i Bošnjaci. Ali to sam zadržao za
sebe, kao i mnoge druge stvari, recimo to da mi je majka
Austrijanka. Hteo sam da pobegnem od ljudi i od civili-
zacije, a opet sam nekako dospeo među neke ljude sa ko-
jima takođe nisam mogao. I stalno tako. Trudio sam se
da ne razmišljam ni o čemu, koliko je to bilo moguće,
jer više nisam imao nikakve snove i ideale. Ne postoji
mesto na svetu na kome bi mi bilo dobro. Najviše mi je
smetalo to što nisam imao sa kim da razgovaram i što su
glavne teme za razgovor između vojnika bile one koje
me nisu interesovale. Bio sam u intelektualnom smislu
iznad svih i jednostavno nisam bio njihov nivo. Imao
sam prilike da slušam priče o nesrećnim ljubavima, o de-
vojkama koje su se udale za drugoga pošto su oni otišli
u rat, o ispraćajima i svadbama na kojima su jeli i pili, o
svojim omiljenim jelima, a svima nam je nedostajalo to
da se najedemo kao ljudi, o mladićkim danima i momač-
338
 Ispovest mizantropa
kim večerima, o sportu, o narodnoj muzici i nekim le-
gendarnim pevačicama bivše Jugoslavije, u koje su po-
jedinci bili zaljubljeni, o lepoj prošlosti i srećnom životu
koga je prekinuo rat, a sve se završavalo pričom da su
vremena teška i da im je takva sudbina. Nisam se slagao
sa ovim poslednjim i čim bih čuo tu reč upadao sam u
žestoku filozofsko-religioznu raspravu sa njima, iznoseći
im svoje indeterminističke stavove prema životu, objaš-
njavajući im princip slobodne volje i ubeđujući ih u to
da su sudbinu, predestinaciju, proroke i proročanstva,
kao i sve ostale gluposti, izmislili vladari u starom veku,
da bi svoje podanike držali u strahu i pokornosti, a da
oni nisu verovali u te gluposti. “Umjetnik!”, govorili bi
mi skoro svi. “Koji si ti zanesenjak!” Zamerali su mi što
ne pušim i ne pijem kafu, ili bilo kakav alkohol, pa čak
ni pivo, i pitali me za šta uopšte živim. Većina vojnika
je mislila da mi je Sunce udarilo u glavu ili jednostavno
da sam lud.
Prvi oružani sukob izbio je sasvim neočekivano.
Jednog poslepodneva, dok je Sunce polako zalazilo, voj-
nici su, osim onih koji su bili na straži, stajali u grupama
od po nekoliko ljudi i pričali viceve ili pevali na sav glas,
neki su kao ja šetali levo-desno, nervozno i unezvereno,
mimoilazeći se sa ostalim vojnicima, a neki su usamljeni
stajali naslonjeni na vreće sa peskom i umorni pogled
usmerili u šumu iza muslimanskih položaja. Najednom
je jedna grupa pijanih vojnika počela da dobacuje Boš-
njacima najgrđe uvrede, da im psuje Alaha, Muhameda,
Kuran i sve najsvetije, na šta su im oni uzvratili istom
merom, psujući im krsnu slavu, pravoslavlje, svece i sve
najsvetije. Jedan glas sa muslimanske strane pomenuo
je u najnegativnijem kontekstu svetog Savu i njegovu
339
Jovo Ilukić
bradu. Čim je to čuo, zapitavši se šta im je kriv sveti Sa-
va, Stevo je repetirao svoju automatsku pušku, i svojim
skoro staračkim glasom, punim mržnje, uz neopisive ru-
žne psovke od kojih su mi se izvrtala creva, ujednače-
nom rafalnom paljbom počeo da puca po muslimanskim
položajima. Svi vojnici kao da su jedva čekali taj trenu-
tak. Stevo je ispalio ceo šaržer, koji mu je usijao pušku,
a ostali vojnici su zapucali jedinačnom paljbom. I ja sam
što sam brže mogao skinuo pušku, repetirao je i zapucao
ka neprijateljima. Bošnjaci su uzvratili. Pucali smo tako
jedno vreme jedni na druge. Ja nisam imao ništa protiv
Muhameda i Kurana, a znao sam da reč Alah na arap-
skom jeziku znači bog, a tek protiv boga je besmisleno
imati bilo šta. Gledao sam sve to i razmišljao o tome ko-
liko su ljudi glupi. Isti narod, ovi jedni su ostali pravo-
slavni hrišćani onda kad su Turci osvojili naše krajeve,
ovi drugi su potomci nekih ljudi koji su za vreme Turaka
iz ko zna kog razloga postali muslimani, a svi potiču od
svetog Save, napiju se, a onda vređaju one druge psujući
im najveće svetinje. Totalni apsurd. Dok sam iz vojničke
torbe za municiju vadio drugi okvir za pušku osetio sam
kako iznad mene preleću zrna od metaka ispaljenih sa
druge zaraćene strane. Čuo sam i kako kiša metaka poga-
đa vreće pune peska ispred nas. Stavio sam šlem na gla-
vu, što su učinili i ostali vojnici. Nastavio sam da pucam
ispred sebe, ne znajući ni u šta pucam niti da li sam ikoga
pogodio. Samo mi je bilo važno da pucam. Još uvek ne-
zreo, osećao sam neopisivo zadovoljstvo dok sam pucao.
Počeo sam da vičem i urličem, i da tako urličući i puca-
jući izbacim iz sebe neviđeno zlo. Tačno sam osetio kako
zlo izlazi iz mene. Vojnici sa obe zaraćene strane ispu-
štali su odvratne životinjske krike i pucali kao ludi. Palj-
340
 Ispovest mizantropa
ba mi je probijala uši, kiša metaka mi je letela preko
glave i najzad je poručnik počeo da viče: “Prekini palj-
bu! Prekini paljbu!” Trčao je po rovu gurajući levom
rukom najagresivnije vojnike, dok je u desnoj držao piš-
tolj, neke je čak i šutnuo, ali nikoga nije mogao da zau-
stavi. Naprotiv. Samo nas je naterao da budemo još gori.
Čuli smo i bošnjačkog komandanta kako pokušava da
naredi svojim vojnicima da prekinu paljbu. Ni on nije
uspeo u tome. “Vrelo ljeto devedeset peto!”, vikao je je-
dan vojnik nedaleko od mene pucajući jedinačnom palj-
bom. Menjali smo okvir za okvirom, i pucali metak po
metak, da nam se puška ne usija. Primetio sam kako naj-
agresivniji vojnici prestaju da pucaju, jer više nisu imali
municije, a izgledali su kao igrači koji su zbog neke ve-
like greške eliminisani iz igre. Ali ja sam još uvek imao
municije i pucao sam jedan po jedan metak, oduševljeno
šapućući za sebe: “Ijao, kako je lepo.” Kako se broj voj-
nika koji su pucali sve više smanjivao pucnji su bivali
sve tiši i čuli su se sve manje. Dok sam pucajući trošio
municiju iz poslednjeg, petog okvira, većina vojnika je
čučala u rovu držeći pored sebe prazne puške. Da je u
pitanju Prvi svetski rat i da se sada nalazimo u rovovima
pored Verdena, a da ispred nas nema minskih polja, vero-
vatno bi nam bilo naređeno da stavimo nož na pušku, u
to vreme bajonet, i izvršimo juriš na neprijatelja, kao i
on na nas, boreći se na ničijoj zemlji prsa u prsa. Čuo
sam da je nekadašnja slavna srpska vojska, u tom ratu,
kao i u balkanskim ratovima, pre toga, najviše volela baš
takve sukobe i da su ih se njeni neprijatelji užasno plašili.
Vole Srbi i ostali Balkanci nož, pa to ti je. Kad sam i ja
najzad ostao bez municije zauzeo sam isti položaj kao i
oni. Bošnjaci više nisu pucali na nas. “Koliko smo ih
341
Jovo Ilukić
ubili?”, pitao je neko, pretpostavljam neki neiskusni do-
brovoljac. “A budale”, odgovorio mu je naš desetar.
“Kad bi svaki hiljaditi metak pogodio šlem vojnika rat
bi odavno bio gotov. Vidiš da ni kod nas niko nije ni okr-
znut?” Pucnje su zamenile psovke i dovikivanja. Poru-
čnik je šetao po rovu i galamio na sav glas. Kad smo svi
ustali prišao je Stevi i oštro mu se obratio, pitajući ga
zašto je pucao. Zatim mu je brzim potezom desne ruke
oduzeo pušku. Histerisao je govoreći kako može da iz-
gubi čin. Mlad i perspektivan oficir, baš bi bilo glupo da
opet bude potporučnik. “Srbin će da oprosti kad mu op-
suješ krsnu slavu”, rekao je Stevo, “ali ne i ako mu op-
suješ svetog Savu.” Nije mu pomoglo. “U magacin sa
njim!”, naredio je desetarima. Oni su ga razoružali, ski-
nuli sve sa njega, osim odeće, bez oprtača, kaiša i pertli,
i zatvorili ga u magacin sa hranom. Do kraja tog dana
pokupili smo čaure, sredili položaj i izvršavali sva nare-
đenja nadređenih. Zadužili smo novu municiju. Ja sam
sve vreme pokušavao da shvatim genezu ovog besmi-
slenog rata, ali nije mi uspevalo. Sa obe strane ovog min-
skog polja nalaze se ljudi koji govore isti jezik i imaju
isto poreklo, ljudi koji su do pre par godina živeli zaje-
dno i u miru, čija je jedina razlika religija. Kad bi svi pri-
padali jednoj religiji, ili nijednoj, kao ja, možda nikada
ne bi ni bili neprijatelji. Opet religija. Ona uvek isplivava
na površinu kao najagresivniji element i najveći neprija-
telj čovečanstva. Religija je probudila staru bosansku
mržnju i izazvala rat koji je po nekim zločinima preva-
zišao sve novije ratove. Masovna ubistva i proterivanje
stanovništva Evropa nije videla od kraja Drugog svet-
skog rata. Nije mi samo jasno kako je religija uspela da
natera ljude koji su do nedavno živeli u verskoj toleran-
342
 Ispovest mizantropa
ciji da se odjednom toliko zamrze i da se ubijaju gore od
najkrvoločnijih životinja. Sa druge strane, mnogo toga
što sam učio iz istorije pokazalo se kao falsifikat. Na
primer, pitao sam se gde su u bosanskom ratu partizani
i zašto Srbi sebe zovu četnici, a Hrvati sebe ustaše, kao
i to zašto Evropa zatvara oči i ne obraća pažnju na ono
što se dešava na jednom delu njene teritorije. Sve su to
stvari koje je teško razumeti. Više sam nego siguran da
je sve ovo zamesio neko iz inostranstva. A Stevo, pošto
niko iz vojske nije pokrenuo pitanje za oružani incident,
i zbog toga što je svima bio potreban, kao najiskusniji
borac, već sutradan je pušten na slobodu.
Poslednjih avgustovskih dana u rovu je zavladao
strah od NATO pakta, čiji su avioni bombardovali srpske
položaje širom Bosne. Tako nam je bilo rečeno. Čuli smo
i nekoliko detonacija u šumi iza nas. Naši položaji nala-
zili su se na najzapadnijoj tački srpske teritorije, i imali
su veliki strateški značaj, i taj naš uslovno rečeno strah
bio je posve opravdan, kao i crne slutnje velikog broja
vojnika koje su se nažalost ostvarile prvog septembar-
skog dana. Od ranog prepodneva desetine aviona su og-
romnom brzinom preletale preko nas, izazivajući paniku
u rovovima, da bi zatim svoj tovar bombi izručili na naše
artiljerijske položaje, par kilometara iza nas, u gustim
grmečkim šumama. Gromoglasne eksplozije, koje su
nam parale uši, i cinični urlici i glasan podsmeh naših
neprijatelja, izazivale su užas među vojnicima. Znajući
da na njihove artiljerijske položaje neće pasti nijedna
bomba niti raketa iz aviona stranih vojnih sila, rugali su
nam se i s vremena na vreme prvi pucali na nas. Bili smo
prinuđeni da adekvatno uzvratimo na njihovu vatru i to
smo i činili. Posmatrajući celu tu situaciju shvatio sam
343
Jovo Ilukić
kako nas neko daleko moćniji od nas pomera na daljinski
upravljač, kao lutke u pozorištu, da ne samo da igramo
kako on svira, već i da sviramo i igramo onako kako on
diriguje. Oni su izazvali rat, posvađali nas, a sad, kad
bombarduju samo jednu stranu, opet nas izazivaju da pu-
camo jedni na druge. Poručnik, komandant našeg voda,
naredio nam je da otvorimo jedinačnu paljbu na nepri-
jateljske položaje. Ispaljeno je i nekoliko projektila iz
ručnih bacača. Municija iz magacina se brzo trošila. Bila
je to jako skupa zabava. Sve je to neko morao platiti. Pu-
cali smo kao ludi i neizmerno uživali u tome. Pojedini
vojnici su u nastupu besa pucali u američke, britanske i
francuske avione, iako su znali da ne mogu da ih pogode.
Meci su zviždali iznad naših glava ili se zaustavljali u
vrećama sa peskom ispred rova. Niko nije bio pogođen,
a sumnjam da smo i mi pogodili bilo koga. Pucali smo,
menjali okvire, sanduke sa municijom, trošili municiju...
Čim je sukob počeo, stavio sam šlem na glavu, naslonio
se na vreće i osuo paljbu na neprijateljske položaje. Tre-
sao sam se od straha, koliko od straha od smrti toliko i
od same pucnjave koja mi je dopirala do ušiju, stvarajući
u njima nepodnošljivu buku, nešto što sam tada osetio
po prvi put u životu. Imao sam osećaj da ću totalno
poludeti. Svaki ispaljeni metak, a o avionskim bombama
da i ne govorim, potresao mi je mali mozak i gušio sve
moje misli. Znam da ne postoji pakao kao mesto nemira
i večnih muka, ali ovo u čemu smo se mi zatekli bilo je
gore od najgore umetničke interpretacije pakla. Svi rovo-
vi, i naši i muslimanski, bili su puni čaura. Povremeni
glasovi i dovikivanja bili su samo pokušaj da se odagna
strah, dok su avioni i dalje nadletali naše rovove, prele-
tali nas u niskom letu i zaletali se na naše artiljerijske
344
 Ispovest mizantropa
položaje. I bez obzira na to ko je od nas bio sa sela a ko
iz grada, pa čak i koje je ko bio nacionalnosti, svi smo
bili isti, vojnici, strelci i potencijalne mete za koje ne
postoji vreme. I zaista, niko nije ni bio svestan prolaska
vremena, jer su svi razmišljali samo o trenutnoj situaciji.
Neki vojnici pokušali su da vide oznake na avionima i
pored američkih videli su i britanske i francuske. “Eto
ti, bolan!”, rekao je moj desetar. “Bombarduju nas bivši
saveznici!” - “Desetaru!”, uzvratio je jedan dobrovoljac
iz susednog odeljenja. “Njihovi interesi su nam nekada
bili saveznici i ništa više!” Napadi su trajali negde do
podneva, kad su se avioni povukli. Nakon toga oficiri su
nam naredili da se u svim rovovima prekine paljba. I
Bošnjaci su prestali da pucaju. Bilans sukoba bio je
nepoznat. U našem rovu je samo jedan vojnik ranjen u
ruku, a u ostalim rovovima bilo je još nekoliko ranjenih.
Kako su prošli naši neprijatelji - to nismo znali, a nije
nas ni bilo briga. Šta je bilo sa našim vojnicima na arti-
ljerijskim položajima, to niko nije znao. Oficiri su poku-
šavali da stupe u radio-vezu sa njima, ali nisu uspeli. To
je izazvalo još veći strah, sasvim opravdan, jer posle
onoliko bombi i raketa teško da je iko ostao živ, a nama
je oslabljena zaleđina. Da bi održao ratni moral i disci-
plinu u rovu, poručnik nam je naredio da ga sredimo,
tako da smo kupili čaure i bacali ih preko vreća sa pes-
kom, sanduke sa municijom, kao i one prazne, vraćali
smo u magacin, i čistili garave puške. Ali sve te aktiv-
nosti prekinuo je ponovni napad aviona koji su se poja-
vili iznenada posle podne. Oficiri su nam naredili da
ponovo otvorimo vatru po neprijateljskim položajima,
na šta su oni uzvratili i tako obnovili sukob. Dok sam
pucao na položaje ispred sebe, na ljude koje u osnovi
345
Jovo Ilukić
nisam doživljavao kao neprijatelje, pokušao sam da raz-
mišljam o situaciji u kojoj smo se zatekli. Avioni zapa-
dne vojne alijanse nadleću ceo front, bombarduju samo
srpske položaje, i tako izazivaju revolt i još veću mržnju
između nekadašnje braće. Sve me je to navelo na ideju
da Titovu Jugoslaviju nisu srušili njeni građani, već neko
iz inostranstva. Nije mi jasno zašto Francuska, jedna kul-
turna, hrišćanska, evropska zemlja, koju su baš Srbi spa-
sili poraza od moćne Nemačke u Prvom svetskom ratu,
tako što su žrtvovali cvet svoje mladosti, čiji su se vite-
zovi templari u krstaškim ratovima borili protiv islama,
kao i mnogi vladari kroz njenu bogatu istoriju, koji su
uvek imali neke sukobe sa muslimanskim svetom, raču-
najući i poslednje sukobe sa Alžirom, ne bombarduje
bosanske muslimane, već bombarduje Srbe, svoje bivše
saveznike. U tom trenutku neko je počeo da viče: “Nje-
mački avion! Vidio sam njemački avion!” Ali niko mu
nije verovao. Kad se završio i drugi avionski napad, cela
okolina je smrdela na barut, a rovovi su bili puni čaura.
Jedan dobar deo šume iza naših rovova je tinjao i više
praktično nije postojao. Oficiri su ponovo pokušali da
stupe u kontakt sa našim artiljerijskim položajima, ali
nisu uspeli, jer se tamo niko nije javljao. Ostatak dana
prošao nam je u ponovnom sređivanju rova i čišćenju
pušaka, kao i povremenom dovikivanju sa muslimanima.
Sve korišćene psovke naučio sam napamet i užasno su
me nervirale. Sve se ponavljalo i vrtelo u krug, kao stara
pokvarena gramofonska ploča. Ja sam bio možda jedini
vojnik koji nije vređao neprijateljske vojnike. Sve je go-
relo od međusobne mržnje. A mržnja je bila još veća
prema zapadnoj Evropi, koja je svojim napadima na Srbe
ohrabrivala preostale dve zaraćene strane. Kontakt sa ar-
346
 Ispovest mizantropa
tiljerijskim položajima uspostavljen je sledećeg dana,
kad smo saznali da imaju poginulih i ranjenih vojnika, i
da su desetkovani, kao i to da su u napadu učestvovali i
nemački avioni, i da im je to bilo prvo vojno angažo-
vanje van svojih granica posle 1945. godine. Među voj-
nicima je zavladalo nezadovoljstvo, jer su mnogima od
njih preci nastradali u Drugom svetskom ratu upravo od
Nemaca. Glasno su razmišljali iznoseći neopisivu mr-
žnju prema Nemačkoj i celom nemačkom narodu. Naj-
glasniji je bio Stevo, govoreći kako Nemci treći put u
dvadesetom veku kidišu na srpske zemlje. To je nekoliko
dana bila jedina tema za razgovor. Kad god bi se pomi-
njali Nemci ja sam razmišljao o svom poreklu i o majci,
i bilo mi je mnogo teško. Bilo me je pomalo sramota,
zbog svog porekla, i nije mi bilo jasno ko je to iz među-
narodne zajednice dozvolio da u vojnoj intervenciji učes-
tvuju države koje su kroz istoriju imale konflikt na ovim
prostorima. A kad su neki vojnici rekli kako Austrija ho-
će da se vrati u Bosnu, morao sam da reagujem rekavši
im da je Austrija neutralna država. Niko me nije razumeo
niti uzimao za ozbiljno.
Par dana posle napada aviona NATO pakta na
naše artiljerijske položaje, u rovove je stiglo nekoliko
desetina banjalučkih studenata. U naš rov došla su osmo-
rica, a u moje odeljenje dvojica. Svi su bili preplašeni i
nekomunikativni. Izgledali su isto kao ja nekada. Njiho-
vo ponašanje smetalo je većini vojnika, mada to nisu
pokazivali, ali ne i meni. Sama činjenica da se u mojoj
blizini nalaze studenti za mene je predstavljala izvesno
olakšanje, jer bih možda imao sa kim da razgovaram o
nečemu ozbiljnom, a ne samo o glupostima. Od svih stu-
denata, novopridošlih boraca u naš rov, najveću pažnju
347
Jovo Ilukić
privukao mi je jedan momak moje visine, miran i povu-
čen. Sve vreme bio je sâm. Čitao je neke knjige, među
njima i Bibliju, trudeći se da ni sa kim ne razgovara,
osim ako i kada mora. Ostali studenti bili su komunika-
tivniji od njega, ali uglavnom su se družili između sebe.
Drugog dana nakon njihovog boravka u rovu pitao sam
ga šta čita i da li može da mi pozajmi neku knjigu. U po-
četku je mislio da mu se podsmevam, jer pretpostavljam
da je prethodnih dana primetio moje namršteno lice, pa
mi je odgovorio da ima svega par stručnih knjiga iz ob-
lasti filozofije i Bibliju. Shvativši da studira filozofiju,
pitao sam ga šta misli o religiji uopšte. Odgovorio mi je
da je religija nekada bila pokušaj potrage za bogom, ali
da je kasnije, kako je vreme odmicalo, postala oslonac
vlasti i sredstvo pomoću koga su vladari držali svoje po-
danike u strahu od greha i božje kazne, a sami nisu poš-
tovali religijska pravila koja su izmislili. Potpuno sam
se složio sa tim rekavši mu da je religija pogrešna po-
traga za bogom, jer smo svi mi daleko od božanskog bi-
ća, ali da postoji univerzalna istina koja se pored mnogo
laži pojavljuje u svim religijskim knjigama, kao i to da
je religija danas, iako živimo u eri tehnike, veoma važna,
jer da nije mi se ne bismo nalazili u rovu, a rat u Bosni
se ne bi ni vodio. “Apsolutno si u pravu”, rekao mi je iz-
vadivši iz ranca jednu staru knjigu. “Možemo da upore-
dimo Bibliju i Kuran.” Kad je pomenuo Kuran, nekoliko
vojnika je skočilo na njega, jedan mu je oteo pušku, a
drugi knjigu, rastrgao je i izbacio iz rova, a treći mu je
udario šamar pitajući ga koje je nacionalnosti. Odgovo-
rio je da je Srbin, zaklinjući se u majku i u celu familiju.
Nije vredelo. Morao je da im pokaže vrh penisa, da se
uvere da nije obrezan. Tako je i učinio. Ali tu mu se mu-
348
 Ispovest mizantropa
ke nisu završile. Rekao sam im da je on student filozofije
i zanesenjak, da je Kuran stara verska knjiga puna mud-
rih izreka i da on proučava sve religije. Oni su insistirali
na tome da ga ne branim, jer su videli da je izvadio Ku-
ran iz svog ranca. Bilo mi je krivo zbog svega ovoga.
Pretrpeo sam nekoliko verbalnih napada zbog toga što
sam ga branio, dok je on odveden na raport kod poruč-
nika, zbog “posedovanja neprijateljske literature”, gde
se zadržao dvadesetak minuta, sve dok ga nije ubedio da
je budući filozof. Pošto sam mu se izvinio za incident,
koga sam na neki način baš ja izazvao, ostatak dana smo
proveli u upoznavanju. Rekao mi je da se preziva Trkulja
i da je iz Jajca, da je početkom rata bio izbeglica, a kad
je Jajce oslobođeno da se vratio u kuću koja je bila poru-
šena i spaljena, gde se nije moglo živeti, i da je ostao kod
rođaka u Banja Luci, kod koga su svi bili smešteni, i sa
malim zakašnjenjem upisao se na fakultet. Vojsku još
nije služio, odlagajući je zbog studija, tako da je bio na-
prosto iznenađen kad je jedne večeri vojna policija po-
zvonila na njegova vrata. Bacivši uniformu pred njega,
naterali su ga da je obuče i odveli ga ispred univerziteta,
gde su se nalazili ostali studenti, takođe u uniformi. Raz-
log za njihovu iznenadnu mobilizaciju bili su napadi
aviona NATO pakta na određene srpske položaje. Bez
obzira da li su služili vojsku ili ne, skoro svima je pode-
ljeno naoružanje i ostala vojna oprema, nakon čega su
upućeni na ubrzanu pešadijsku obuku i upućeni na front.
“Kakva je to država”, znao je da se zapita Trkulja, “kad
svoju inteligenciju šalje na front, a lopove i kriminalce
ne mobiliše?” I tako se igrom slučaja našao na bojištu. I
ne samo to. Trkulja je bio moj vršnjak, baš kao i većina
pridošlih studenata iz mog odeljenja.
349
Jovo Ilukić
Septembar je bio neobično vruć mesec, bez sve-
žih dana, osim nekoliko na kraju meseca. Za mobilisane
studente to su bili jako teški dani, kao i za svakoga u po-
četku. Vreli rovovi, Sunce koje je nemilosrdno peklo i
nas i naše neprijatelje, sparna i vlažna zemunica prepuna
insekata, slaba ishrana, veoma loša higijena, mržnja ko-
jom smo bili okruženi, sve je to za mene i moje vršnja-
ke, studente i mlade dobrovoljce, bio veliki izazov. Od
svega pobrojanog najteže nam je padao nedostatak higi-
jene. Polovinom septembra navršilo se tačno mesec dana
otkako sam se zadnji put okupao i oprao kosu. Zube, no-
ge i ruke smo nekako i prali, ali okupati se nismo mogli
nikako. I to nije bilo sve. Stariji vojnici su slušali i pevali
najgoru muziku na svetu, mislim na onu kombinaciju
turskog melosa i elektronske muzike, ali im ništa nisam
mogao, jer su bili u većini, a neki od njih su se znali još
od pre rata, tako da sam mogao samo da ćutim i da se
nerviram. Da nije bilo Trkulje mislim da bih totalno po-
ludeo. Nas dvojica smo redovno, u trenucima dokolice,
vodili intelektualne razgovore, u koje bi se povremeno
uključio i Dušan, apsolvent filologije iz Banja Luke. Ali
izlaza nije bilo, osim poginuti ili sačekati kraj rata. Ro-
vovska svakodnevica bila je pretvorena u običnu melan-
holiju, koju je razbijala samo mržnja većine vojnika
prema svojim neprijateljima, ali i snabdevanje hranom i
municijom, kad je poručnik tražio dobrovoljce koji će se
prošetati do kamiona koji je stizao do tranšeje na ivici
šume. Bez obzira što sam pre dolaska na front bio više
nego odlučan u želji da umrem, u samom rovu, gde je
smrt lebdela iznad svih nas, nisam tako razmišljao. Bo-
jao sam se podjednako i života i smrti. I tako sve do kraja
septembra, kad je temperatura iz dana u dan postajala
350
 Ispovest mizantropa
sve niža, i kad je počela da pada prva kiša od kada sam
ja na frontu. “Vojnici-i-i!”, čulo bi se i u našim i u mus-
limanskim rovovima. “Kupanje-e-e!” Kiša je padala po
nama i slivala se niz naša lica i uniforme. Svi smo skidali
kapu ili šlem, u zavisnosti od toga šta bi nam se zateklo
na glavi, i trljali mokru kosu, kratku ali prljavu. Nažalost
to je kratko trajalo. Naša radost uskoro se pretvorila u
žalost kad je dno rova postalo mokro i kad je svaki naš
korak postao gaženje po živom blatu. Tek tad smo mi,
još uvek novopridošli borci, shvatili koliko je teško biti
ratnik. Tih dva-tri dana, koliko je padala kiša, protekla
su nam u odbrani spavaone i magacina od vode. Lopa-
tama smo čistili rov; ionako smo imali dosta vremena.
Preko noći nas više nisu mučili insekti, već vlaga koju
smo svi osećali. Ali već posle dva-tri dana Sunčevi zraci
su nas ponovo obasjavali. Kako je sve na svetu tako pro-
menljivo. Pitao sam se kakve koristi imam od toga što
sam došao na front, da li sam baš morao da dođem i šta
će biti sa mnom, kao i kakvu korist od mene ima Repu-
blika Srpska. Možda sam doneo naglu i ishitrenu odluku
i postao žrtva nedovoljne samospoznaje. Sad više ni na
šta ne mogu da utičem, niti išta mogu da promenim. Mo-
ram da budem u rovu i da se nerviram dok gledam i slu-
šam sve što me okružuje, i da se kajem što sam uopšte
došao u rat. Nisam imao izbora. Pa ja u civilizaciji nisam
imao čak ni šta da jedem. Ovde barem imam šta da je-
dem, a imam i nekakvo društvo. Ma kakvo društvo, osim
Trkulje i povremeno Dušana? Kakav apsurd. Ne znam
više ni o čemu da razmišljam, nemam više nikakve ideje
i nikakve planove. Znam da sam nisko pao, da sam do-
takao dno života i razmišljanja, da u ovaj rat nisam došao
iz patriotskih, već iz egzistencijalnih razloga, i znam da
351
Jovo Ilukić
je sve to neverovatno mizerno, jadno i bedno. Niko niko-
ga nije mogao čak ni da pokuša da uteši, jer su se skoro
svi osećali kao ja, a neki i gore od mene. Kad je Dušan
početkom oktobra pitao poručnika kad će se rat završiti,
da ga to zanima zato što su mu preostala još samo dva
ispita do diplome, skoro svi su se nasmejali, ali ne zbog
rata, već zbog njegove želje. Poručnik mu je odgovorio
da nisu samo njemu prekinute studije, a on je tvrdio da
je kojim slučajem imao novca da potplati vojnu policiju,
kao neki koje zna, da ne bi ni bio mobilisan. Stevo je go-
vorio da je tu od početka rata i da ako se rat ne završi do
zime - trajaće najmanje do proleća. A zašto je to tako, to
nije hteo ili umeo da nam objasni. Ja sam znao, barem
prema onome što sam video na koridoru, da ratni profi-
teri nemaju više šta da kradu po Bosni, da je već sve po-
kradeno i da će, ako oni drže u ruci rat i mir, uskoro
uspostaviti mir, mada ne znam koliko je to moguće i
kakav to mir može obuzdati bosansku mržnju. U svima
nama je vladao nemir, to se ne može poreći, ali i neizves-
nost. Svi su se bojali za sopstveni život. U tim teškim
trenucima ljudima je bila potrebna bilo kakva uteha i na-
da, pa makar bila i lažna. Primetio sam da su se neki voj-
nici redovno molili bogu i to sam uvažavao. Recitovali
su neke striktne molitve, misleći da reči mogu nešto da
promene. Neki napamet naučeni tekst završavali su pri-
čom o tome kako je ceo svet protiv nas i da žele da uđu
u nekakvu nebesku Srbiju ako to zaslužuju. Reči, reči i
samo isprazne reči... Ja nisam hteo da zavaravam samog
sebe, ali isto tako nisam hteo ni da rušim nečije ideale i
zablude. Sa druge strane minskog polja, naši neprijatelji,
takođe su se molili bogu. Pretpostavljam da im je bilo
teško kao i nama, samo što su oni bili u prednosti u odno-
352
 Ispovest mizantropa
su na nas, jer njih zapadnoevropske vojne snage nisu
bombardovale. Kako je ovo glup i besmislen rat. On ne-
ma nikakvog smisla. On nema nema strategiju, nema
cilj, u njemu je svako svakome neprijatelj. Ovo nije rat,
jer nema pravila, ovo je zločin, najveći evropski zločin
posle Drugog svetskog rata. Počeo je zbog otvorenog is-
tupa decenijama prikrivane mržnje, etničke i verske, iza-
zvan ko zna od koga, zapaljen vatrom sa strane. Religija
je ipak bila kriva za sve.
Polovinom oktobra primetili smo da su se musli-
manski rovovi uznemirili. Naime, sve češće su im dola-
zili kamioni do tranšeja na ivici šume. Njihovi vojnici bi
izlazili iz rovova i sa punim i pretpostavljam teškim san-
ducima vraćali se u rov. Bile su to neuobičajene nepri-
jateljske aktivnosti, što nas je navodilo na zaključak da
nešto spremaju. Naši bi vojnici iz obesti zapucali na njih,
a i oni bi uzvratili. Tih dana su njihovi snajperisti prvi
počeli da tuku naše položaje, a i naši su im propisno uz-
vratili. Pogodili su jednog mladog vojnika u butinu, na
nezgodno mesto, blizu arterije, ciljano, smišljeno i plan-
ski, sa predumišljajem. Obilno je krvario i zapomagao,
unosio nemir među ostale vojnike, i značajno nam rušio
borbeni moral. Iskusni Stevo nam je rekao kako pravi
snajperista retko kada ubije vojnika, već ga ili osakati,
ili na bilo koji drugi način onesposobi, da bi taj kukao i
demoralisao svoju jedinicu, i neizmerno sadistički uživa
u tome. Zato se prema njima, kao i prema špijunima, kad
budu uhvaćeni, postupa bez milosti. Ukazana mu je prva
pomoć na terenu, a krvarenje mu je zaustavljeno ni ma-
nje ni više nego onim super lepkom što smo ga nekada
kupovali na trafikama. Stevo se setio toga i tako mu ve-
rovatno spasio život. A imali smo taj lepak. U sve rovove
353
Jovo Ilukić
uvedene su posebne mere bezbednosti, a oprez nam je
svima nedostajao. Pored pune ratne opreme, po ceo dan
smo nosili i šlem, koji nam je naročito smetao. Oficiri
su obavešteni da muslimanska vojska vrši pregrupisa-
vanje svojih snaga i da priprema ofanzivu u kojoj će im
pomoći i hrvatske vojne snage, a da su oko reke Une pri-
mećeni tenkovi i odmorna pešadija. Svi su se kretali
prema nama. Znali smo da sve to nije dobar znak i pret-
postavljali da nam pravi sukob tek predstoji. Bilo je to
tek zatišje pred buru, jer već nekoliko dana nakon polo-
vine oktobra iz šume iza muslimanskih položaja oglasili
su se topovi. Granate su preletale preko nas i završavale
daleko u šumi iza naših položaja. Čuli smo i naše topove,
daleko malobrojnije, koji su im uzvratili. Mora da su
dovukli nešto što su imali posle bombardovanja od stra-
ne aviona zapadne vojne alijanse. Ali to je bila lakša arti-
ljerija od muslimanske, što smo zaključili prema zvuku.
Navijali smo kao mala deca. Zatim je nastao pravi haos.
Bošnjaci su prvi zapucali na nas iz pušaka i mi smo im
uzvratili paljbu sa pravim zadovoljstvom. Još uvek ni-
sam osećao nikakvu mržnju prema vojnicima sa druge
strane, ali pucao sam na njih zato što su i oni pucali na
mene. Naviknuti na sukobe niskog intenziteta, u kojima
smo učestvovali prethodnih mesec dana, a budući da pre
dolaska na front nisu bili u vojsci, prisilno dovedeni stu-
denti bili su preplašeni kao golubovi. Ranjeno je neko-
liko naših vojnika. Svi su bili studenti. Ukazana im je
medicinska pomoć i sanitet ih je evakuisao iz rova. Bor-
ba je trajala neprekidno. Satima smo pucali, metak po
metak, da nam se puške ne bi pregrejale. Ispaljeni su i
projektili iz ručnih bacača, od strane vojnika koji su ih
imali, a i u naše vreće sa peskom zabilo se nekoliko nji-
354
 Ispovest mizantropa
hovih projektila i raznelo ih u prah, pocepavši pri tom
bodljikavu žicu kroz koju smo pre toga gledali nebo.
Nastao je pravi pravcati pakao. Gorela je zemlja oko nas,
dok smo gazili po čaurama razbacanim po celom rovu,
a u vazduhu se osećao nametljiv miris baruta. Iznad i po-
red nas preletali su meci, a prvi vojnik koji je poginuo u
našem rovu bio je Dušan, nesrećni apsolvent filologije.
U trenutku kad je zamenio okvir na pušci i kad je nepa-
žljivo izvirio iz rova, neprijateljski metak ga je bukvalno
zaklao, prošavši mu kroz vrat. Bez ijedne izgovorene
reči srušio se nedaleko od mene. Oči su mu ostale širom
otvorene. Čuo sam od nekih istraživača duhovnosti i ezo-
terije da mrtvo telo može da vidi i čuje više časova nakon
što nastupi smrt, ali da um ništa ne razume, niti ima ika-
kve reakcije na čulne nadražaje, jer je prestala moždana
aktivnost. Ne znam da li je ovo tačno, a nisam rad da ve-
rujem u bilo šta. Brzo je poginuo, onako kako bi svako
od nas poželeo. Nije se mučio, a to je u ovakvim okol-
nostima najvažnije. Stari borci su ga brzo i iskusno zavili
u njegovo šatorsko krilo i odneli u jedan ugao rova. Voj-
nici studenti su poludeli od straha, a ni ostalima nije bilo
svejedno. Ja sam tek tada shvatio svu ozbiljnost situacije
u kojoj se nalazim, kao i to da je smrt svuda oko nas i da
uglavnom nastupa dosta brzo. Trkulja, moj najbolji ratni
drug, počeo je da se trese i da izgovara nepovezane reči.
Strah ga je potpuno obuzeo. Niko nije mogao da mu po-
mogne, pa ni nekakav intelektualni razgovor sa mnom.
A nikome nije ni bilo do razgovora, osim dovikivanja i
psovki upućenih vojnicima na drugoj strani u trenutku
kratkog zatišja u pucanju. Malo ko je čuo šta su nam oni
odgovorili, jer ako ne bismo mi pucali, zapucala bi nji-
hova artiljerija. Sukob je dugo trajao i bio toliko inten-
355
Jovo Ilukić
zivan da niko nije ni pomišljao na obroke. Ni vodu nismo
pili. Hrana nam je stajala u rancu, a municija nam je bila
konstantno deljena i trošena. Kad je palo veče već smo
svi bili toliko iscrpljeni i umorni, ali nikome nije bilo do
sna. Ja nisam mogao da razmišljam. Za mene u tom
trenutku nisu postojali ni prošlost ni budućnost, već
samo sadašnji trenutak i životinjska želja da opstanem.
Da, želja da preživim sve ovo, da ostanem živ i produžim
besmislenu patnju. Ispada da nisam ni želeo da umrem,
podsvesno, ma koliko ubeđivao sam sebe u to da jesam.
Potopio nas je strah od smrti, mislim na sve vojnike u
ovoj prelepoj dolini. Sukob je trajao skoro ceo dan, sve
do kasno u noć, kad je sve utihnulo. To je za sve nas bilo
veliko olakšanje, iako je bilans sukoba bio stravičan. Po-
red Dušana poginula su još dva vojnika, a još nekoliko
ih je bilo lakše ranjeno. Rovovi su bili puni čaura, bodlji-
kava žica na nekim mestima je bila pokidana, a vreće sa
peskom raznete. To je valjalo popraviti i na tome smo
radili. Prekid paljbe sa položaja nije bio i kraj opasnosti,
jer su snajperisti sa obe strane vrebali cele noći. Kasno
uveče smo večerali u tišini i to nam je bio tek drugi obrok
u toku dana, ne znajući šta nam donosi seledeći dan. Po-
ručnik nam je naredio da polovina vojnika ide na spa-
vanje, a pola ostane u rovu, i da se spava na smenu. Neki
vojnici su odlazili na stražu. Meni nije zapala ta obaveza,
jer sam još uvek bio neiskusan. Ja sam bio među ovima
što su ostali u rovu, a što su kasnije otišli na spavanje.
U rane jutarnje sate, baš kad je trebalo da usta-
nemo mi koji smo dežurali prvi deo noći, a ja sam ustao
malo ranije, sa muslimanskih položaja su se začuli horski
glasovi: “Ćetnici-i-i! Evo ćemo vam doć’ u posjetu!” -
“Dođ’te! Dođ’te!”, uzvraćali su vojnici iz mog rova. “Li-
356
 Ispovest mizantropa
jepo ćemo vas dočekat’. Sa hljebom i solju! Šta pijete?!
Kavu ili rakiju?!” A onda su se svi nasmejali, i kod nas i
kod njih. Zatim je počelo dovikivanje i vređanje na koje
smo već svi bili navikli, tokom čega su nam muslimanski
vojnici više puta ponovili kako će nam doći u posetu, što
niko od nas nije shvatao ozbiljno sve dok nam se sa ruč-
nog megafona nije obratio muslimanski oficir: “Ćetnici!
Slušajte me dobro! Evo vam šaljemo nekoliko krajiških
Srba! Što da sjede u hrvatskim zatvorima kad mogu kori-
stit’ i vama i nama?! Nadam se da ćete ih lijepo dočekat’,
kako i priliči ćetnicima!” Meni je strašno smetalo to što
me neko naziva četnikom, jer ja nisam bio nikakav čet-
nik. Zanemeli smo. Zavladala je grobna tišina. Iz šume
iza muslimanskih položaja izašlo je desetak ljudi u civil-
noj odeći. Među njima je bilo i muškaraca i žena, uglav-
nom, koliko smo to primetili iz daljine, starijih ljudi koji
nisu mogli izbeći. Sporo i poslušno su koračali prema
muslimanskom rovu, izvršavajući sve naredbe. Kad su
stigli u rov, muslimanski vojnici su ga premostili jednom
daskom i naterali ih da pređu preko nje i preko vreća na-
punjenih peskom. Uskoro su svi stajali ispred rova, po-
lako i sa teškom mukom prešavši preko bodljikave žice.
Niko od nas nije imao snage da progovori ni jednu jedinu
reč. Stajali smo i posmatrali ne samo muslimanski rov
preko puta nas, već i susedne rovove ispred kojih su ta-
kođe stajali ostareli srpski civili. Stajali su ispred bod-
ljikave žice ne znajući šta će biti sa njima. “Slobodni
ste!”, opet se preko ručnog megafona oglasio isti musli-
manski oficir. “Idite svojima! A vi, ćetnici, sprijemite im
hljeb i sol!” Civili su stajali pored žice, bez namere da
je pređu, sve dok muslimanski vojnici nisu počeli da pu-
caju u zemlju pored njihovih nogu. Krenuli su ka ničijoj
357
Jovo Ilukić
zemlji, odnosno liniji razgraničenja, po kojoj su bile po-
sejane mine. Jedna žena je od silnog straha prva potrčala
i posle par metara zgazila protivpešadijsku minu koja joj
je raznela noge i usmrtila je na licu mesta. Dok su ostali
civili stajali ispred rova razmišljajući šta da rade, ona je
ležala mrtva. Mi smo sve to nemo posmatrali, nemoćni
da bilo šta uradimo. Znali smo da neprijatelj planira da
očisti minsko polje, na ovaj ili onaj način, i da zauzme
naše položaje, i tek tad smo shvatili zašto su nam rekli
da će nam doći u posetu. Dok smo mi stajali u rovu i ću-
tali, muslimanski oficir, koji se predstavio kao kapetan,
još jednom se oglasio preko ručnog megafona: “Naprijed
Srbi! Idite jednom linijom! Možda će neko i ostat’ živ!”
Njihovi vojnici su se gromoglasno smejali, a kod nas su
svi ćutali. Po njihovom smehu smo zaključili da ih ima
više nego što ih je bilo do nedavno, odnosno da im se u
toku noći povećalo brojno stanje. Niko od civila se nije
ni mrdnuo, pa su jednom starcu pucali u noge, a kad je
pao milosrdno su mu ispalili jedan hitac u potiljak. Vi-
devši sve to ostali se uhvatiše za ruke i formirajući neku
neobičnu geometrijsku formaciju krenuše ka nama. Da
bi im bilo lakše pevali su staru srpsku himnu Bože prav-
de. Dok je naš pogled bio uperen ka ovim nesrećnicima,
u daljini, desno ili levo od nas, začuše se eksplozije pro-
tivpešadijskih mina na koje su nagazili civili pušteni na
minsko polje iz drugih rovova. Eksplodirala je i jedna
mina ispred nas, a jedan čovek je pao mrtav, bez obe no-
ge. Mine su na početku rata bile postavljane na brzinu,
u toku noći, a pijani podoficiri i vojnici izgubili su mape.
Niko nije ni znao gde su, a bile su na brzinu i samim tim
i nepravilno postavljene. I sada bi na svakih sedam, osam
ili devet metara eksplodirala po jedna mina. Zemlja se
358
 Ispovest mizantropa
raspršivala na sve strane, padala su mrtva i osakaćena
tela, ali oni su i dalje, zatvorenih očiju i pevajući, išli
prema nama, prkoseći tako svojim neprijateljima, pos-
lednji put, nekim karakterističnim, poznatim ali teško ra-
zumljivim srpskim inatom. Svi su izginuli a da nisu došli
ni do polovine. Počela je kanonada bošnjačkih topova iz
šume iza njihovih položaja, čije su granate preletale pre-
ko naših glava i završavale u šumi iza nas. Počeli su da
pucaju na nas iz pušaka, ali mi još uvek nismo uzvraćali.
Svaki pucanj i svaka eksplozija pogađala nas je pravo u
mali mozak. Dok sam posmatrao pogibiju starih civila,
žitelja takozvane Republike Srpske Krajine, koji nisu us-
peli da izbegnu sa svojim mlađim zemljacima, prvi put
sam osetio neopisivu mržnju prema ljudima koji su mo-
gli da urade nešto ovako nečovečno. U momentu sam
poželeo da ih sve pobijem, ali to je bilo neizvodljivo. Bio
sam nemoćan, baš kao i svi moji saborci. Svima nam je
bilo jasno da smo izgubili bitku i da je pitanje trenutka
kad će nam rovovi biti zauzeti. Naši neprijatelji su celu
ovu igru odigrali bolje od nas. To nam je svima bilo ja-
sno. Slomili su nas kao čačkalicu. Pretpostavljam da su
moji saborci osećali daleko veću mržnju nego ja, koji
sam ih ubeđivao da su ljudi samo ljudi, a da je religija
kriva za sve, jer ih je podelila na ove i one, na naše i nji-
hove. Svi smo polako gubili strpljenje, ali i dalje nismo
pucali. Stevo je prvi izgubio prisebnost i počeo da puca,
psujući im tom prilikom majku tursku, bez obzira što tu
nije bilo nijednog Turčina ili čoveka koji govori turski
jezik, već su to bili naši sunarodnici, naša braća, potomci
našeg naroda čiji su preci iz ko zna kog razloga nekada
davno prešli na islam. Bio je to samo povod da i mi ostali
pripucamo. Nismo samo pucali, već smo i urlikali i ispu-
359
Jovo Ilukić
štali još neke neljudske krike pune besa i mržnje. Naši
pogledi bili su krvavi, puni mržnje i želje za osvetom.
Trošili smo municiju kao ludi. Ubrzo nam je rov bio pun
čaura, a puščane cevi vrele. Pucali smo tako sve do pod-
neva, Bošnjaci su pucali na nas, u rovu su poginula dva
vojnika, a još trojica su bila ranjena. Preko nas su prele-
tale granate, jedini zvuk koji se za sve to vreme mogao
čuti bila je paljba, a jedini miris bio je miris baruta... Ali
jedna stvar je svima nama bila malo neobična. Sa naših
artiljerijskih položaja više se nije čula paljba. Nije se
oglasio nijedan jedini top, dok su muslimanski topovi
pucali, i to nas je sve zabrinjavalo. Nikome nije bilo ja-
sno šta se dešava sve do nešto malo iza podneva, kad naš
poručnik nije počeo da viče: “Povlačenje-e-e! Svi u šu-
mu!” Naredio nam je da prekinemo paljbu, a desetarima
da nam podele rezervne okvire sa municijom i po dve
ručne bombe, i da svi što pre napustimo rov. “Izdaja!”,
viknuo je Trkulja. “Izdani smo čovječe!” Ali ja još uvek,
kao i većina vojnika, ništa nisam razumeo. Mada sam
shvatio, otprilike, da su se vojnici sa naših artiljerijskih
položaja povukli i da samim tim ni mi ovako malobrojni
i oslabljeni ovde nemamo šta da tražimo. Pretpostavio
sam da je to isto naređenje o povlačenju do nas, namerno
ili nenamerno, stiglo sa zakašnjenjem. Naređeno nam je
da prekinemo paljbu, što smo i učinili. Desetari su nam
užurbano delili municiju i bombe, kao i sledovanje hra-
ne. Kad smo videli da iz bošnjačkog dela šume izlazi
tenk sa valjkom ispred sebe, koji je služio za čišćenje
mina, a koji je prešao preko nekih metalnih ploča, preko
neprijateljskog rova, shvatili smo da je vrag odneo šalu.
Tenk je gazio zemlju, valjak je udarao u tlo i aktivirao
minu jednu po jednu, čisteći tako put za pešadiju, koja
360
 Ispovest mizantropa
još nije krenula u juriš. “Gotovi smo!”, u panici su vikali
vojnici. Počeli su da iskaču iz rova i da beže u šumu iza
nas. “Povlačenje!”, vikao je poručnik. “To je naređenje!”
Neki vojnici, stari borci, kao recimo ostareli Stevo, su
oklevali. I ja sam bio među njima. Studenti su prvi pobe-
gli. Šuma nije bila daleko od nas, a Bošnjaci nisu pucali
u vojnike koji su bežali. Časno od njih, ako je bilo plan-
ski urađeno. To me je čudilo, s obzirom kako su postu-
pali prema civilima. Ja sam se samo vrteo levo-desno,
razmišljajući šta da radim. Prvi tenk je već bio počistio
sve mine i približavao se bodljikavoj žici koju je pokidao
kao paučinu. Počele su da padaju granate u naše rovove.
Nismo imali kuda. Poručnik je istrčao iz rova i pobegao
u šumu. Komandu, ako bi se to moglo tako nazvati, pre-
uzeo je stariji vodnik, podoficir koga niko nije hteo da
sluša. Trkulja je ispovraćao sve što je nedavno pojeo.
Desetar je vikao kako nema smisla da ostanemo u rovu,
jer nemamo šta da branimo, a i ne možemo se suprot-
staviti tenkovima. Predložio sam mu da miniramo ulaz
u magacin sa municijom, na potez, pa ko ga otvori da
pogine na mestu, jer sam to kao nekadašnji inženjerac
znao da uradim, ali on mi je rekao da ni ne pomišljam
na to, ne samo zato što nema vremena, jer je i nečovečno.
Odustao sam od toga. U tom trenutku su i stariji vodnik
i Stevo iskočili iz rova i zaputili se ka šumi. Ako je naj-
veći junak ovde napustio rov, pitao sam se, što bih se ja
junačio? “Idemo svi!”, viknuo je desetar i iskočio iz
rova, za njim Trkulja i još dva vojnika. Ja ostadoh u rovu
sa zadnja dva vojnika koja su stavila nož na pušku, odlu-
čivši da dočekaju neprijatelje i bore se do smrti, a koji
su pucali na tenkove i na muslimanske vojnike koji su
počeli da izlaze iz svojih rovova i puze ka našim. Bilo
361
Jovo Ilukić
ih je nemoguće pogoditi. Nije mi se svidela ta ideja. Bila
je ovo idealna prilika da poginem, jer, najzad, zbog toga
sam i došao ovamo. Ali želja za opstankom bila je jača.
Muslimanski vojnici fanatično su puzali ka našem rovu
tamo gde je prošao tenk. Stajao sam tako još par sekundi,
a onda sam ne razmišljajući iskočio iz rova i sa punom
ratnom opremom na sebi najbrže što sam mogao čučeći
potrčao prema šumi. Niko nije pucao na mene. Trčao
sam brzo, čini mi se nikada brže, i uskoro sam ušao u
gustu hrastovu i bukovu šumu. Po lišću je ležala razbaca-
na vojna oprema. Video sam neke vojnike u daljini, više
kao senke, kako trče, i to je bilo sve. Bio sam užasno
umoran, ali to me nije zaustavilo. Trčao sam uzbrdo ve-
likom brzinom, što dalje od rova, ne razmišljajući ni o
kome do o sebi i svojoj zadnjici. Katkad bi mi se noge
saplele o nečiji šlem, zaštitnu masku ili borbeni ranac.
Pomislih da su svi vojnici koji su odbacili pretežak šlem
ili zaštitnu masku ispali pametni, jer što će im šlem u
šumi, a bojni otrovi u evropskim sukobima nisu bili
korišćeni još od kraja Prvog svetskog rata. Skinuo sam i
šlem i masku, i odbacio ih od sebe u trku. Osećao sam
veliko olakšanje dok sam trčao sve brže i brže. Bio sam
više nego siguran da su Bošnjaci zauzeli naše položaje i
da će pre ili kasnije krenuti u šumu, u poteru za nama.
Morao sam da odem što dalje odavde. Od hrane sam
imao samo jedan hleb i dve konzerve, vodu za piće i ne-
koliko kesica za instant supu i čaj. Imao sam dve bombe
i četiri rezervna okvira sa municijom u torbici za okvire
i municiju, i jedan pun u zakočenoj pušci, dakle ukupno
sto pedeset metaka, i nož za pojasom. Imao sam i voj-
nički kompas, pomoću koga je trebalo da se dokopam
istoka što je moguće dalje. Još uvek sam trčao uzbrdo i
362
 Ispovest mizantropa
još uvek nisam video neki vrh sa koga bih mogao da os-
motrim okolinu. Znao sam da je Grmeč velika planina,
ali ovo je bilo baš preveliko.
Sunce je već bilo zašlo i nebo je počelo da tamni
kad sam nedaleko ispred sebe ugledao jednu malenu vi-
soravan sa proređenom šumom. “Stoj!”, presekao me je
meni poznat glas. “Ko ide?!” - “Topovsko meso”, odgo-
vorio sam poluglasno. Iz polumraka je izvirio Trkulja.
Stajao je pored jednog debelog hrasta, starog ko zna ko-
liko decenija. Iza drveta je ležao desetar. Trkulja je bio
sav izgubljen, a desetaru je vojnička bluza u predelu po-
jasa bila crvena od krvi. Pritrčao sam desetaru i pitao ga
kako je. “Jadno Umjetniče”, odgovorio mi je. “I nemoj
me zvati desetaru. Ime mi je Špiro, ali to više nije va-
žno... ionako nemam nikoga... i ništa...” Dok je on jedva
govorio ja sam mu desnom rukom dodirnuo čelo. Bilo
je obliveno hladnim znojem. Bio je ranjen u stomak i
creva su mu ispadala. Pitao sam Trkulju šta se dogodilo
i kad je ranjen. Rekao mi je da ne zna kad je bio pogo-
đen, a ja sam mu dao znak izrazom lica da se neće izvući,
što je bilo očigledno. Naprosto više nije mogao ni da trči
ni da hoda i tek kad je pao iza ovog drveta shvatio je da
je ranjen. Desetar je za sve to vreme sve slabije govorio.
Trkulja me je pitao ima li iza mene još naših vojnika.
Odgovorio sam da čisto sumnjam, da su “najveći junaci”
prvi pobegli iz rova, a da su samo dvojica ostala u rovu
da se bore do smrti. Desetar je prestao da govori, ali i da
diše. Dao nam je razlog da krenemo dalje bez njega. Pa-
dala je noć i vidljivost je postajala sve manja. Trkulja re-
če da do njemu poznate Dabarske pećine, reke Sane i
Sanskog Mosta imamo oko pedeset kilometara vazdušne
linije, i da moramo da pređemo preko mnoštva grmečkih
363
Jovo Ilukić
brda i kroz guste šume, pod uslovom da stignemo pre
naših neprijatelja. Krenuli smo po mraku, ka istoku, za-
kopavši desetara pored drveta, plitko, tražeći šumske sta-
ze. Nismo daleko stigli. Zaustavili smo se kod nekog
gustog žbunja i visoke paprati, gde smo se zamotali u ša-
torska krila i legli. Dogovorili smo se da spavamo na
smenu. Kratko smo se raspravljali i na kraju smo bacali
novčić, koji je odlučio da prvo spavam ja, a posle on.
Legao sam na zemlju a glavu naslonio na ranac i zaspao
što sam brže mogao. Probudio me je histerično, posle iz-
vesnog vremena, kao da nikada nije spavao. Zavalio se
na isto mesto gde sam ja spavao do malopre. Zaspao je
kao beba. I ja sam bio umoran i preplašen. Bilo mi je hla-
dno. Bilo je mračno. Nebo nad nama bilo je puno zve-
zda, koje su se videle kroz krošnje sa kojih je padalo
lišće. Trkulja je počeo da hrče, što mi je užasno smetalo,
i inače mi je smetalo kad neko hrče, ali ga nisam budio,
jer mi je njegovo hrkanje bio jedini dokaz prisutnosti ne-
kog ljudskog bića u ovoj divljini. Pored toga čuo sam
svakakve odvratne životinjske krike koji su mi više sme-
tali nego što su me plašili. Nije se videlo ništa osim tek
ponekog drveta. Dešavalo mi se da vidim neke crne sen-
ke kako se kreću između drveća, ali kad bih protrljao oči
i pogledao malo bolje ne bih video ništa. Razmišljao sam
o proteklom danu i o svemu što se dogodilo u njemu. Ni-
je mi bilo jasno kome je bilo u interesu da naredi naše
povlačenje. Neko nas je izdao. Verovatno su se krimi-
nalci iz vrha dogovorili šta i kako, a mi smo bili samo
usputna šteta. Pitao sam se gde su nestali toliki vojnici i
da li ću naići na još nekoga. Misli su mi bile haotične.
Osećao sam umor i hvatao me je san. Dremao sam a da
nisam ni shvatao da li sam budan ili nisam. Dremao sam
364
 Ispovest mizantropa
u stojećem položaju, da bih najzad seo na neki panj. Bu-
dio sam se i padao u san s vremena na vreme, i tako sve
dok nije svanulo. Nebo su počeli da pokrivaju oblaci. Tr-
kulja je i dalje spavao kao beba. Probudio sam ga kad
sam smatrao za shodno da treba da ustane. Trebalo mu
je nekoliko dugih minuta da se rasani i ustane. Pretpo-
stavljam da je bio lenj student. Obojica smo bili gladni i
doručkovali smo po jednu konzervu i polovinu hleba. To
nam nije bilo dovoljno, ali je moralo da bude. Krenuli
smo ka istoku, ovaj put nizbrdo, i izbili na neki brz po-
tok. Dosta neoprezno sa moje strane, ali usred rata oku-
pati se na brzaka, tačnije okvasiti se, u ledeno hladnom
šumskom potoku, bilo je baš glupo i neodgovorno. A bilo
mi je i hladno. Voda je bila ledena, ali mi je prijalo kupa-
nje nakon sedmica i sedmica totalne nehigijene. I Trkulja
je učinio isto što i ja. Napili smo se vode iz brzog potoka,
uzvodno od mesta gde smo zgazili u njega, i napunili
vojničke boce svežom vodom. Krenuli smo uzbrdo. Bio
sam brži od njega i uvek sam ga ostavljao iza sebe. Ni-
smo imali snage da pričamo o bilo čemu. Šaputali smo,
da nas niko ne bi čuo, i da bismo čuvali snagu. Iako me
je usput pitao šta ja iz Srbije tražim u ovom ratu, nisam
mu odgovorio, kao što nikome u napuštenom rovu nisam
izneo svoje razloge. On mi je rekao da nikada ne bi do-
šao u rat da ga nisu mobilisali. Prekinuo nas je jedan pu-
canj, koji se začuo iza nas. Ubrzali smo korak. “Sad
potrči, Trkulja”, dobacio sam mu, ne tako glasno. Nasta-
vio sam da se penjem uzbrdo. Začulo se još hitaca, a
meci su lomili polusuvo lišće iznad naših glava. Pucali
su na nas. Začuo sam šuštanje lišća i lomljenje suvih gra-
na. Okrenuo sam se i ugledao Trkulju kako se kotrlja
nizbrdo prema potoku. Nisam mogao da mu pomognem.
365
Jovo Ilukić
Došao sam do vrha brda i što sam brže mogao skotrljao
se nizbrdo sa druge strane. Sakrio sam se u jedan truli
hrast, u rupu u njemu, ne ostavljajući nikakve tragove
svog ulaska unutra. Bio sam im okrenut leđima. Začuo
sam šuštanje lišća i ljudske glasove. “Tamo negdje je još
jedan!”, neko je glasno rekao. “Kriju se po šumi k’o ’aj-
duci!” To što sam čuo u meni je probudilo nadu da ću
možda naići na još nekog srpskog vojnika koji kao i ja
tumara kroz šumu. Trkulja je poginuo i pao u potok, tu
nema dileme. Još jedan mladi život je suludo izgubljen.
Ali ostao je moj, ako ne ni iz kog drugog razloga a ono
iz inata sudbini i priči o istoj. Trkulja je nastradao igrom
slučaja, a sa sobom je u potok odneo pet okvira municije,
dve bombe i nešto hrane. Tako sam razmišljao i tako se
moralo razmišljati. Sve što je odneo sa sobom je trajno
izgubljeno. U velikoj sam prednosti u odnosu na neprija-
teljske vojnike, jer oni su pod punom ratnom opremom,
a ja nisam, i trebalo bi da mogu da trčim znatno brže od
njih. Ali oni su za razliku od mene pod komandom i mo-
gu da trče po potrebi. Iza mene su moji neprijatelji, is-
pred mene mnogo grmečkih brda i potoka koje treba
preći, kao i šuma, daleko gušća od one kroz koju sam
prošao. Nazad ne mogu i neću, napred moram. Grmeč je
ogromna planina. U turska vremena na njoj su boravili
narodni zbegovi iz okoline, nemuslimansko stanov-
ništvo se sklanjalo od turskih zuluma, a u Drugom svet-
skom ratu, pored Kozare, bio je centar ustanka protiv
nemačkih nacista, italijanskih fašista i ustaša, kao i nji-
hovih slugu. Ovaj je narod najstrašnije iskrvario i nas-
tradao, i doživeo je to da ga na samom kraju dvadesetog
veka bombarduju odabrani predstavnici međunarodne
zajednice, dakle bukvalno ceo svet. Valjda će i meni
366
 Ispovest mizantropa
pružiti bilo kakvo utočište? Muslimanski vojnici otišli
su levo od mene, ka severoistoku, ni ne videvši me. Neko
od nas je bio na pogrešnom putu. Čuo sam njihove
glasove kako se udaljavaju od mene. Gledao sam u svoj
kompas nadajući se da je ispravan. Držao sam se istoka
i odlučio sam da se krećem ka toj strani sveta čim pre
budem mogao. Kad sam procenio da sam potpuno sâm
u ovom delu šume, stegao sam zube, namrštio se i laga-
nim tempom krenuo nizbrdo, trudeći se da moji koraci
ne proizvode šuštanje suvog lišća. Malo bih hodao, malo
potrčao, kako kad. Kad bih se umorio usporavao bih ko-
rak, jer stati se nije ni moglo ni smelo. Nisam ni o čemu
razmišljao. Jedina misao bila mi je - napred, samo na-
pred.
Krajem dana počela je da pada sitna kiša. Bio
sam strašno umoran i gladan pa sam tokom sve sporijeg
hoda pojeo preostali osušeni hleb. Noć se polako spušta-
la na šumu. Duvao je hladan vetar koji je iz daljine dono-
sio zvuke prirode i krike životinja čija aktivnost počinje
nakon zalaska Sunca, koga tog dana nije ni bilo. Kako
je vreme odmicalo vidljivost je postajala sve manja a
moji koraci sve sporiji. Osećao sam potrebu za snom.
Okruživala me je beskrajna šuma. Dok sam tražio pogo-
dno mesto za prenoćište pitao sam se koliko sam kilo-
metara daleko od najbližeg čoveka i kojoj vojsci bi on
mogao pripadati. Preispitivao sam se, pitajući se zašto
sam uopšte došao u ovaj rat, i zašto se rat uopšte i vodi.
Da nije to zbog toga što je Satana zaveo Srbe i Hrvate, a
Šejtan Bošnjake? Ne. Zlo je u svim ljudima podjednako
i oni su pokrenuli rat. Pre rata se nije znalo ko je ko, jer
nikome na čelu nije pisalo koje je nacionalnosti i verois-
povesti. Srbi i Hrvati su jedan te isti narod koga dele dva
367
Jovo Ilukić
beznačajno različita pristupa jednoj te istoj religiji, dok
su Bošnjaci oni Srbi ili Hrvati koji su u vreme turske vla-
davine prešli u islam radi određenih povlastica i privile-
gija. Ostale razlike su napravljene u novije vreme, kao
što je i ovaj bosanski rat u stvari veštački rat. Kakav je
to rat kad se neprijatelji odlično poznaju, govore isti je-
zik, podjednako dobro poznaju teren i dovikuju se preko
linije razdvajanja vređajući jedni druge? To nije pravi
rat, nije čak ni građanski rat, to je zločin. Zapadni svet
je okrvavio ruke u Bosni, nakon što je bivšu Jugoslaviju,
koja ništa nije valjala, inficirao prvo nacionalizmom, za-
tim šovinizmom i najzad mržnjom i netrpeljivošću. Za-
što nismo mogli da se raziđemo mirno, mislim na bivše
jugoslovenske republike, kao Češka i Slovačka? Sve ovo
o čemu sam razmišljao oduzimalo mi je energiju. Imao
sam mnogo važnije stvari od toga i mnogo veće proble-
me. Moram da pronađem neko prenoćište, jer više i ne
vidim kuda se krećem. Nakon izvesnog vremena prove-
denog u lutanju po mračnoj šumi naišao sam na jedan
stari hrast i zavukao se u njegovu duplju. Ovakvi stari
hrastovi pokazali su se kao najbolji za ovako nešto. Re-
petirao sam pušku, ogrnuo se šatorskim krilom, pokrio
lišćem i dobro zamaskirao legavši kao da ležim u kreve-
tu. Do mojih osetljivih ušiju dopirali su zvuci šumskog
noćnog života. U daljini sam čuo čak i arlaukanje nekog
usamljenog vuka. Nisam ga se bojao, jer on je bio samo
zver koja napada isključivo svoj plen, veoma retko čove-
ka, a češće manje sisare. Bojao sam se ljudi, i mrzeo ih
s razlogom, zveri koje ubijaju iz zadovoljstva ili iz mr-
žnje. Vuk je samo vuk, ali vuk vuku nikad nije vuk, osim
ako se ne radi o borbi za vlast nad čoporom ili određe-
nom teritorijom. Nasuprot njemu, čovek je čovek, ali čo-
368
 Ispovest mizantropa
vek je čoveku gotovo uvek vuk, kako to rekoše stari
Rimljani, i niko nikoga ne podržava i ne brani (izuzeci
su veoma retki). Imao sam prilike da to osetim na sops-
tvenoj koži mnogo puta pre dolaska u ovaj besmisleni
rat u kome sam doživeo teške traume.
Probudio sam se rano ujutro. Kiša više nije pada-
la, ali nebo je i dalje bilo oblačno. Prvo što sam osetio
kad sam se pridigao bila je neverovatna studen. Telo mi
je drhtalo kao prut, protiv moje volje. U šumi nigde niko-
ga. Bio sam gladan. Vojničkim nožem sam otvorio jedi-
nu preostalu konzervu i halapljivo pojeo njen sadržaj. To
mi nije bilo dovoljno. Uzeo sam nekoliko žireva, oljuštio
ih i pojeo onako sirove. Nisu mi prijali, ali su mi utolili
glad. Osećao sam se kao svinja. Na kraju krajeva bolje
biti sita ljudska svinja nego gladan gospodin u šumi. Žir
mi je dao neverovatnu snagu. Mogao sam dobro da potr-
čim. Nastavio sam ka istoku, ja, usamljen vojnik razbi-
jene vojske. Kretao sam se dosta brzo. Nakon više od sat
vremena šuma je postajala sve ređa. Popevši se na jedno
uzvišenje bio sam iznenađen kad sam ugledao nekoliko
spaljenih kuća pored kojih je prolazio put. Nije mi bilo
ni na kraj pameti da idem ka njima. Stajao sam tako jed-
no kratko vreme, a onda krenuo nizbrdo, ka istoku, dale-
ko od sela ili zaseoka, ka putu. Našavši se nadomak puta,
zverao sam levo-desno, sve misleći da me neko gleda.
Najzad sam nekako naterao samog sebe da pretrčim pre-
ko puta i nađem se u drugom delu šume. Niko me nije
primetio, jer nikoga nije ni bilo. Stalno se osvrćući za
sobom, sve misleći kako me neko prati, nastavio sam
dalje ka istoku, Nisam imao pojma gde su Srbi a gde
Bošnjaci. Bio sam siguran da su srpski položaji ko zna
gde i da dugo neću naići na svoju vojsku. Trebalo je na-
369
Jovo Ilukić
pregnuti se i izdržati neizdrživo. Pored sve muke naj-
više me je mučila glad. Probao sam da u poluhodu jedem
ono malo preostalog zelenog hrastovog i bukovog lišća.
Bilo je bljutavo i uopšte mi nije odgovaralo. Računao
sam na to, ako mi ne bude odgovaralo i ako mi bude mu-
ka - da se ispovraćam; samo što bih u tom slučaju izgu-
bio dosta vode iz tela, a vode je u ovim šumama bilo na
pretek. Viđao sam pečurke raznih boja i oblika, ali mi
nije padalo na pamet da ih diram. Trovanje gljivama ume
da bude jako opasno, da recimo ne izazove smrt, već te-
ške muke, u smislu da se dugo vremena ne može praz-
niti mokraćna kesa iako telo ima potrebu za tim. Ma ne
smem ni da zamislim. Pred kraj dana kiša je opet počela
da pada. Vrlo brzo sam bio mokar i bilo mi je sve hlad-
nije. Morao sam da pronađem nekakvo prenoćište. Nai-
šavši na nekakvu zemljanu galeriju, nalik na ulaz u neku
malu pećinu, bez razmišljanja sam se tu sklonio. Zamo-
tao sam se u šatorsko krilo i skupio da bi mi bilo što top-
lije, ali to je izgleda bilo nemoguće. Telo mi se treslo, da
bi se zagrejalo, a donja vilica mi se pokretala protiv moje
volje. Nevoljno sam cvokotao zubima i to je bio jedini
zvuk koji sam čuo u šumi. Pošto je pao mrak, i u šumi
se ništa nije videlo, preostalo mi je samo da spavam. Ia-
ko mrtav umoran, nisam mogao da tako lako utonem u
san. Drhtavica me je potpuno obuzela, da nisam znao
kako da se zagrejem. Bio sam na javi, u polusnu i najzad
u snu, a da nisam znao niti umeo da odredim jasnu gra-
nicu između tih stanja.
Kad sam se probudio osetio sam neopisivu hlad-
noću. Oko mene mrak. Boleo me je stomak i povraćalo
mi se. Pokušao sam da ustanem, ali nisam mogao. Noge
kao da su mi bile ukočene, a stopala nisam ni osećao.
370
 Ispovest mizantropa
Podigao sam ruke, protegao se i počeo da masiram nožne
mišiće. Dok sam to radio do mene su dopirali zvuci di-
vljine. Bio sam žedan, ali ne i gladan. Bolela me je glava
i sve mi se vrtelo u krug. I dalje je padala sitna kiša. Po-
neka kap je dopirala do mene kvaseći mi lice, šatorsko
krilo i uniformu, što sam shvatio tek kad sam rukom pre-
šao preko lica... i tako, na duže staze, dosta me okvasilo.
Ponovo sam pokušao da ustanem i nekako sam jedva
uspeo u tome, a stopala sam jedva osećao. Hvatali su me
trnci u njima. Pored svega toga osećao sam i ogroman
umor. Razgrnuo sam lišće ispred sebe, gurnuo prste de-
sne ruke u usta i ispovraćao se kao svinja. Bilo mi je
mnogo lakše. Vratio sam se u svoj zaklon, zamotao u ša-
torsko krilo i pokrio lišćem. Navirale su mi, potpuno
nezvane, slike iz prošlosti. Imao sam halucinacije, što bi
mi se događalo kad god bih povraćao i kad bi me boleo
stomak, što znači da je stomak centar tela a želudac me-
sto u kome možda obitava besmrtan duh. Čuo sam gla-
sove u mraku kako me dozivaju po imenu. Nisam im se
odazivao. Bio sam toliko priseban. Promenio sam polo-
žaj tela. Okrenuo sam se na drugu stranu. Kad god bih
zatvorio oči i izgubio se u talasima sna, prikazivale bi
mi se slike iz detinjstva, puberteta, adolescencije, mla-
dosti... Kratak i neinteresantan život jednog uslovno
rečeno naivnog gubitnika. Padao sam u košmarne snove
pune nepovezanih i dovoljno jasnih zbivanja. Budio sam
se uznemiren i oznojen, mokar od kiše, sa drhtavicom i
pun straha. Povremeno sam padao u san i budio se. Čuo
sam glasove svih ljudi koje poznajem ili koje sam po-
znavao kako me zovu po imenu. Nisam više mogao da
izdržim. Repetirao sam pušku i ispalio nekoliko metaka.
Tresao sam se od zime i straha. Kad god bih okrenuo
371
Jovo Ilukić
leđa zemljanom zidu galerije i bacio pogled u šumu
viđao sam neke crne senke kako mi se približavaju; čuo
sam njihove korake i suvo lišće po kome su gazili. A kad
bi došli tik do mene naprasno bi nestajali. Ili bih zatvorio
pa otvorio oči. To je pomagalo, jer kad bih tada i tako
pogledao u tom pravcu nikoga nije bilo. Prevrtao sam se
po mokrom lišću, okretao levo-desno, a kad bih uspeo
da zaspim upadao sam u košmarne snove. Što je najgore
bio sam svestan da sanjam, ali nemoćan da kontrolišem
snove.
Odjednom sam osetio ogromnu energiju kako
ključa u meni, kao da je u moje telo ušla čitava četa zlih
duhova. Skočio sam na noge i iskočio iz zemljane gale-
rije. Zora. U šumi tišina. Na lišću oko mene krv, kao da
je neko zaklao krdo divljih svinja. Šta je ovo? Uplašio
sam se videvši sve to, pa sam se pomerio sa tog mesta.
Ali gde god da sam stao bilo je isto, krv svuda oko mene,
na svakom listu, kao da je padala crvena kiša. Nije mi
bilo jasno šta se to dogodilo dok sam spavao. Pogledao
sam oko sebe. Sve je izgledalo nekako strašno. A u da-
ljini, nešto crno što je gutalo sve oko sebe, kao crna rupa,
polako mi se približavalo, kao da želi da me pojede. Čim
sam ga ugledao okrenuo sam mu leđa i počeo da bežim.
Trčao sam neverovatno sporo. Što sam se više trudio da
potrčim to bi mi koraci bili sve sporiji. Svaki mi je korak
bio preterano naporan. Noge sam jedva podizao, kao da
nisu bile moje. Suvo lišće se pretvorilo u sluzastu masu
koja se ponašala kao živo blato u koje sam tonuo. Iza
sebe sam začuo strahovitu huku koja mi se približavala.
Osetio sam neopisiv strah. Poželeo sam da pobegnem,
ali bio sam sasvim slab i bespomoćan, kao da sam upao
u neku bezizlaznu situaciju. Nisam mogao da razmišljam
372
 Ispovest mizantropa
ni o čemu, osim što sam imao silnu želju da pobegnem
odavde. Očajnički sam se trudio, ali nisam imao snage.
Upotrebivši poslednje atome snage, stigao sam do jed-
nog drveta srednje debljine i obgrlio ga rukama. Držao
sam se za njega dok je iza mene duvao snažan vetar. Ne-
što mnogo jako je počelo da me steže. Pokušavao sam
da se odbranim, da mu se oduprem, da ga uhvatim... U
trenutku kad sam pogledao u to nešto sledio sam se od
straha. Dvadesetak crnih ružnih spodoba, zbijeni jedni
uz druge, kao da su zavezani nekim nevidljivim lancem,
a njihov predvodnik me steže za vrat, kao da hoće da me
udavi, dok se oni okreću levo-desno oko njega. Dok sam
se nalazio u ropcu, brže-bolje sam izvadio vojnički nož
iz korica sa pojasa i zabio ga tom davitelju pravo u srce.
To nešto je vrisnulo, huk vetra se pojačao i izbio mi nož
iz ruku. U tom trenutku sam otvorio oči i pogledao oko
sebe. Jutro. Ovo je sve bio samo san. Na nebu, između
oblaka koji su se razilazili, probijali su se Sunčevi zraci
padajući na šumu i mokro lišće. Polako sam ustao ose-
tivši glavobolju i neopisiv bol u stomaku. Protegao sam
se. Sve mi je smetalo, naročito uniforma koja mi je bila
polumokra i lice koje mi je već bilo pokriveno bradom.
Bio sam i gladan i žedan. Prošetao sam u krug, kao lu-
dak, i razmišljao šta ću dalje. Potrebna mi je snaga da
bih nastavio put, jer neću da se predam i posustanem iz
čistog inata. Neću da se predam neprijateljskoj vojsci,
jer ne poštuje pravila ratovanja, kao i moja vojska, i ve-
rovatno bi me ubila, a neću da se predam životu, jer ipak
želim da opstanem. Dok sam razmišljao o tome šta bih
u šumi mogao da nađem za jelo, začuo sam ljudske gla-
sove i šuštanje lišća. Bošnjaci. Pretrnuo sam od straha.
Šta ću sad? Polako, trudeći se da ne šuštim lišćem kad
373
Jovo Ilukić
god bih koračao, vratio sam se u svoj zaklon, gde sam
prenoćio, i pokrio se lišćem. Pušku sam spremio i posta-
vio na gotovs. Dobro sam se maskirao suvim lišćem,
osim što sam ostavio mali otvor za oko, da bih mogao
da vidim šta se sve dešava oko mene. Trudio sam se da
usporeno dišem, kako se ne bih razotkrio. Ležao sam i
čekao. Uskoro sam ugledao priličan broj vojnika koji su
sa puškama u rukama slobodno šetali šumom. Bio sam
u pravu. Bili su to muslimanski vojnici. Kretali su se ka
istoku i severoistoku. Ponašali su se kao da je cela šuma
njihova. Mogao sam razgovetno da čujem njihove glaso-
ve. Niko me nije primetio. Bio sam dobro zamaskiran,
ali s razlogom sam osećao neopisiv strah, i to ne samo
od trenutne situacije, već i od same pomisli na to da više
nisam na ničijoj zemlji, već na neprijateljskoj teritoriji.
Nisam ni pokušao da ih izbrojim, jer ih je bilo previše, a
strah me je potpuno paralisao. Razmišljao sam, ako bi
me primetili, da pucam na njih i ispucam svu municiju
koju imam, a onda da se zaletim na njih sa nožem i pogi-
nem od metka. Nikako drugačije. Bilo ih je mnogo i to
mi je bilo dovoljno. Preostalo mi je jedino da sačekam
da prođu. Tako je i bilo. Proverio sam municiju u okviru
na pušci i zaključio koliko mi je metaka preostalo a ko-
liko mi nedostaje. Uzeo sam sve svoje stvari i krenuo za
njima. Bila mi je to jedina šansa da dođem do svojih.
Potpuno apsurdna situacija. Pratio sam ih u stopu, kora-
čajući iza poslednjih vojnika, krijući se iza drveća i žbu-
nova, a da oni toga nisu ni bili svesni. Često sam se
osvrtao, da bih video ima li koga iza mene, da se krijem
iza drveća, ležem na lišće, puzim... A kad bismo naišli
na neki potok, morao sam prvo da sačekam da ga oni
pređu, da bih ga ja, nakon što bih se napio vode iz njega,
374
 Ispovest mizantropa
uzvodno od prelaska, naročito ako bi bio brz i čist, pre-
šao. Jednom prilikom sam tako razmutio u vojničkoj
čuturici instant supu, koja mi se nije svidela, a drugom
prilikom instant čaj, koji nije bio loš. I ostao sam bez
ikakve vojničke hrane. Bosna je nezgodan teren za rato-
vanje. U ovakvim šumama tenk može samo da ima funk-
ciju topa, da ga staviš negde, da ga tvoji neprijatelji vide,
da ih uplašiš, a onda da pucaš na njih kao iz topa. Tako-
đe, letovi bilo kojim letelicama, i avionima i helikopteri-
ma, nakon napada NATO pakta na srpske položaje, osim
njihovih, koliko sam upoznat, bio je zabranjen svim za-
raćenim stranama, tako da im je preostala jedino dobra
stara pešadija. Često sam mogao da čujem razgovor voj-
nika iza kojih sam se kretao kao duh, držeći ih na odsto-
janju oko sto metara. Zaključio sam da su bili i zbunjeni
i iznenađeni činjenicom da su ušli toliko duboko u gr-
mečke šume a da im niko nije pružio ozbiljan otpor i da
su naišli na tek ponekog vojnika koga su ubili na licu
mesta. To me je posebno uplašilo, jer sam upravo ja bio
jedan od tih vojnika koji su se, posle povlačenja, ili bolje
rečeno bekstva sa položaja, razbežali po šumi. U svakom
slučaju, bez obzira što sam se nalazio iza svojih nepri-
jatelja, na njihovoj tek osvojenoj teritoriji, i iako sam bio
prilično bezbedan, živeo sam u strahu da mi neko ipak
može prići s leđa. Morao sam da budem lukav. I bio sam.
Žeđ sam mogao da utolim, ali glad nikako. Tek s vreme-
na na vreme bih pojeo neki hrastov ili bukov list, ako bi
bio pomalo zelen, jer je oktobarsko lišće opadalo sa dr-
veća, ili pak sirov žir. Kad su oni stali da ručaju ja sam
čučnuo u paprat i čekao da nastave dalje. Tako sam ih
pratio ceo dan. Krajem dana oni su se ulogorili na jed-
nom uzvišenju, sa koga su mogli da vide sve oko sebe,
375
Jovo Ilukić
a ja sam legao u paprat iza i ispod njih, zamotao se u ša-
torsko krilo i pokrio lišćem. Puška mi je bila spremna za
pucanje. Tama je ubrzo pokrila šumu. Oni nisu zapalili
logorsku vatru, jer su bili oprezni, nego su logorovali u
mraku. I oni su bili dovoljno lukavi. Čuo sam njihove
glasove. Pričali su viceve i ponašali se kao da su na
pikniku a ne u ratu. To me je, možda čak i previše, opus-
tilo do te mere da sam poželeo da im se pridružim i raz-
govaram sa njima. Ali kad god bih poželeo tako nešto
opomenuo bih se u kakvoj smo svi mi poziciji. Bez obzi-
ra što sam bio poprilično siguran da sam bezbedan, ipak
sam osećao užasan strah. Bio sam gladan i bilo mi je
hladno. Razmišljao sam o sebi i o tome šta će biti sa
mnom. Da li da izvršim samoubistvo, za šta realno nisam
imao hrabrosti, ali ako bi se desilo da puknem to ne bi
ni bilo važno, ili da sačekam da prođe još neki dan? Pa
nisu se svi srpski vojnici povukli sve do Drine? U tim
mislima su mi se oči same zatvarale i opsedao bi me san.
Tad bih se ponovo družio sa košmarima i halucinacija-
ma. Često sam se budio i u polusnu čuo arlaukanje vuko-
va iz daljine i povremene glasove muslimanskih vojnika.
Video sam i stražara kako se šeta u krug, i smenu straže.
Sve je bilo nekako opušteno, kao da se nalazim na od-
služenju vojnog roka. Vetar je do mene donosio šapat ne-
prijateljskih vojnika, a bio je neverovatno hladan, tako
da sam se skupio što sam više mogao, da bi mi bilo top-
lije. Kad god sam oko sebe čuo šuštanje lišća, uzimao
sam pušku u ruke, čvrsto je stezao i čekao... čekao...
čekao... ne znajući šta zapravo čekam, i u tom čekanju
padao u san. Bio sam svestan svega što se dešavalo oko
mene, a kad sam u snovima i halucinacijama viđao ljude
koje poznajem, a koji su obeležili bilo koji deo mog ži-
376
 Ispovest mizantropa
vota, zatvarao sam oči i čekao da jednostavno nestanu.
Najgore sam se osećao kad bih viđao ljude koji su umrli.
Te noći su mi se pojavljivali i Peko, u maslinasto-zelenoj
uniformi, sa petokrakom na kapi, zatim Luiđi, okićen
zlatom, i najzad Trkulja u maskirnoj uniformi. Bio sam
u ozbiljnom iskušenju da pucam, ali nisam to učinio.
Prevrtao sam se tako cele noći, padao u san, budio se...
Probudili su me pucnji. Osvrnuo sam se oko se-
be, ali se nisam pridigao. Pitao sam se da li sanjam ili se
stvarno puca. Da, to su zaista bili pucnji, a ne moj san.
Muslimanski logor se uznemirio. Bilo je rano jutro. Iz
šatora su izlazili vojnici i pucali u pravcu prema kome
su se juče kretali. Srbi, pomislio sam. Naišla je srpska
vojska. Spašen sam, pomislih, zapitavši se kako da stig-
nem do njih. Ali kako? Kako da neopaženo prođem po-
red muslimanskih vojnika a da moji suborci znaju da
sam njihov? Čučao sam u polusuvoj paprati i posmatrao
sukob, siguran da iza mene nema nikoga. I nikoga nije
ni bilo. Pucnjava je bila sve jača i sve žešća. Pitao sam
se šta da radim. Morao sam da budem pametan i lukav.
Moram po svaku cenu da pređem na srpsku stranu i to
što pre, pre nego što svane dan ili muslimanima stigne
pojačanje. Srbi su koristili faktor iznenađenja, a Bošnjaci
su bili uspaničeni i izgubljeni, i nisu bili čak ni svesni
šta se dešava. Možda je to bio pravi trenutak da neopa-
ženo prođem pored njih, ali tako da me Srbi ne dočekaju
rafalnom vatrom ne znajući ko sam. Polako i nečujno
sam krenuo prema levom kraju muslimanskog položaja,
prema tački iza koje više nije bilo vojnika. Nekoliko za-
lutalih srpskih metaka je proletelo pored mene. Pa zar
treba da poginem od vojske kojoj pripadam? Zalegao
sam i puzio prema toj zamišljenoj tački. Muslimanski
377
Jovo Ilukić
vojnici su se raštrkali i raširili na sve strane. Kako je ovo
glup rat. Puzio sam sporo i gurao gomilu lišća ispred se-
be. Dok su srpski meci preletali preko mene ja sam se
gotovo neprimetno, puzeći, peo na mali brežuljak sa leve
strane od mesta gde su se nalazili Bošnjaci. Neprimetno
se popevši na vrh, sakrio sam se iza jednog drveta i po-
gledao oko sebe. Sa moje desne strane bili su srpski voj-
nici, sa leve strane šuma, iza mene muslimanski vojnici,
a ispod mene neverovatno strma padina koja se spuštala
prema potoku. Dobro je to što me za sada ni jedni ni dru-
gi nisu primetili. Bio je to pravi trenutak da pređem na
srpsku stranu, samo ne znam kako. Kad bih samo mogao
nekako da im skrenem pažnju na sebe, da znaju da sam
ovde, da im dam neki signal... Ovako bradat mogao sam
da budem i četnik, ali isto tako i mudžahedin. Ipak, nosio
sam srpsku uniformu, sa oznakom jedinice kojoj pripa-
dam, a i znao sam sve ljude iz te jedinice koja više ne
postoji. Za sve vreme dok sam ležao pored drveta neda-
leko od mene se pucalo i ginulo, poneki zalutali metak
bi preletao preko mene, a ja sam smišljao kako da stig-
nem do srpskih položaja. Ispunjavao me je neki neobičan
osećaj straha i sreće istovremeno. Imao sam dve bombe
kod sebe. Odlučio sam, u momentu, da ih bacim. Gotovo
istovremeno izvadio sam osigurač iz obe bombe, obema
rukama ih bacio ka muslimanskim vojnicima i zalegao.
Začule su se dve eksplozije, u malom vremenskom raz-
maku od po sekundu ili dve. Čuo sam nekoliko bolnih
krika, zatim nekoliko glasova i bilo mi je žao. Ali to više
nije bilo bitno. Ne znam da li su me videli kad sam se
pridigao da bacim obe bombe, ali, tek, pripucali su na
mene, vičući kako smo im prišli s leđa i s boka. Meci su
preletali preko mene, šišali lišće i lomili grane drveća.
378
 Ispovest mizantropa
Nisam više mogao da izdržim. Zapucao sam i ja na njih.
Brzo sam ispraznio ceo jedan okvir u jedinačnoj paljbi i
zamenio ga drugim. Preostala su mi još tri u rezervi.
Razmišljao sam šta ću da radim kad ostanem bez muni-
cije, a to će se desiti pre ili kasnije. Nadao sam se da su
moji shvatili da imaju jednog usamljenog ludaka koji je
već danima bez komande. I izgleda da jesu. Pucalo se i
dalje, razmenjivale su se najpogrdnije psovke, a ja sam
ležao pored drveta i ćutao. Razmišljao sam, odnosno pi-
tao sam se, koliko sam ranio neprijateljskih vojnika, i da
li sam nekoga ubio. Nisam nikako mogao znati. Dok su
prema meni leteli meci, dopuzao sam do vrha padine i
odlučio da se skotrljam ka potoku. Tako sam i učinio.
Kotrljao sam se prema potoku kao lopta, trudeći se da se
rukama držim za kolena, a da ne izgubim pušku. Zatvo-
rio sam oči, ali u glavi mi je nastala prava zbrka. Iznad
mene su se nalazili Bošnjaci. Pucali su na mene u leže-
ćem položaju. Psovali su mi sve po spisku, ali mene to
nije nimalo pogađalo. Zašto? Pa zato što su me nazvali
“pravoslavnim krmkom”, a ja ne samo da nisam pravo-
slavac, već nisam hrišćanin uopšte. Nisu me uvredili. Ja
sam ćutao. Pao sam u potok i krenuo desno, prema Srbi-
ma, a nizvodno, jer svi potoci u ovim krajevima teku ka
reci Sani. Boleo me je svaki deo tela, što je i normalno,
s obzirom na to kako sam se spustio do potoka. Bauljao
sam po vodi koja nije bila baš plitka i koja mi je poma-
gala u kretanju. Začule su se dve eksplozije iza mene.
Bile su to dve bombe koje su Bošnjaci s punim pravom
bacili ka meni. Stresao sam se i od straha i od zime, jer
je voda bila užasno hladna. Meci su pogađali kamenje,
grane i lišće oko mene. Okrenuo sam se ka Bošnjacima
i ispalio ceo okvir rafalnom paljbom, a onda ohladio
379
Jovo Ilukić
pušku u potoku. Učinio sam to iz čistog besa. Time sam
ih zaustavio na neko vreme. Puškaranje između dve stra-
ne se nastavljalo. Trudio sam se da budem što brži dok
sam bauljao po potoku, ali koraci su mi bili sve sporiji.
Opet su meci proletali pored i iznad mene, sve više i više.
Plašili su me i nervirali istovremeno. Okrenuo sam se na
leđa, ispraznio još ceo jedan okvir pucajući ka vojnicima
koji su pucali u mene i ohladio cev puške u potoku. Baš
sam bio praktičan. Zamenio sam okvir, svestan da su mi
ostala samo još dva okvira, jedan u pušci i drugi u tor-
bici. Voda koja mi je ušla u čizme hladila mi je celo telo.
Bilo mi je jezivo hladno. I opet su pucali ka meni. Meci
su pogađali kamenčiće, vodu, paprat, lišće i granje oko
mene. U jednom trenutku osetio sam oštar bol sa desne
strane leđa, toliko jak da nisam mogao da shvatim šta
me je snašlo. Nisam bio siguran da li je dolazio iz bubre-
ga, ali jako mnogo me je bolelo. Zavrtelo mi se u glavi.
Nekakvo crnilo mi je palo na oči. Desnom rukom sam
dodirnuo mesto koje me je naglo zabolelo, pod prstima
sam osetio toplinu i rupu na uniformi. Pogođen sam. Bol
je bio nepodnošljiv. Paralisao mi je skoro celo telo. Ni-
sam imao snage ni da stojim, ni da čučim, ni da puzim,
ni da bauljam, i srušio sam se u potok. Dovukao sam se
do neke guste paprati i tu se zaustavio. Uhvatila me je
panika. Stavio sam nož na pušku, odlučan da ne dam na
sebe i da se branim ako mi se neprijatelji približe. Pucnji
su se i dalje čuli, ali više niko nije pucao na mene. Ili su
Bošnjaci mislili da su me ubili, ili su ih pak Srbi nad-
vladali. Ko je racionalnije koristio municiju on je dobio
bitku. A ja sam imao čak šezdeset metaka u dva okvira.
Osećao sam kako krvarim, a desni bubreg me je nesno-
sno boleo. Skinuo sam nož sa puške, otsekao deo šator-
380
 Ispovest mizantropa
skog krila, povukao bluzu i pokušao da previjem ranu.
Ne znam koliko sam bio uspešan u tome. Bilo mi je bitno
samo da je izolujem od spoljne sredine i infekcija, kao i
da zaustavim obilno krvarenje. Zatim sam vratio nož na
pušku. Počeo sam da osećam umor, nemoć i opštu sla-
bost tela. Nisam razmišljao ni o čemu. Ležao sam i želeo
da zaspim. Mirovao sam, jer mi je svaki pokret izazivao
nesnosan bol u desnom delu stomaka. Samo kad bih mi-
rovao osećao sam se nekako smireno. Iznad mene su se
i dalje čuli pucnji, a ja sam bespomoćno ležao, gotovo
polumrtav. Nisam bio svestan prolaska vremena. Oči su
mi se same zatvarale... Nestajale su sve boje i svi zvuci.
Sve je utihnulo.
Iz nekog polusna prenuli su me ljudski glasovi.
Otvorio sam oči. Bio je već uveliko svanuo dan. Pucnji
se više nisu čuli. Uplašivši se i ne znajući čiji su to gla-
sovi uperio sam pušku u prazan prostor, spreman da
pucam na bilo koga. Desni bubreg me je i dalje nesnosno
boleo. Pored svih ostalih muka bilo mi je i hladno. Začuo
sam šuštanje lišća nedaleko od sebe. Pokušao sam da
uperim pušku u tom pravcu, ali nisam imao snage. Jedva
sam je držao. Pred mene je iskočilo nekoliko naoružanih
vojnika. Video sam im srpske oznake na kapama i na
uniformama. “Ne pucaj!”, viknuo je neko od njih. “Naš
je!” Spustio sam pušku. “Viđajdere kolika mu je brada!”,
rekao je drugi. “Iz rova”, šaputao sam ja. “Iz rova...”
Hteo sam da im kažem da sam pobegao iz rova. Glas me
je izdavao. Uzeli su mi pušku i svu ostalu vojnu opremu.
Podigli su me i stavili na nosila. Uspeo sam da čujem
nekoliko njihovih glasova. Oči su mi se povremeno zat-
varale. Sa svakim njihovim korakom osećao sam užasan
bol u desnom bubregu, kao da me neko periodično bode
381
Jovo Ilukić
iglom. Brzo sam padao u san, ali još brže bih se i budio.
Studen me je razdirala. I onda iznenada sve nestade.
Prestaše svi bolovi. Nisam osećao apsolutno ništa. Našao
sam se u nekom mračnom prostoru, kao u tunelu, na
čijem se kraju nalazila svetlost. Krenuo sam ka njoj i dok
sam se kretao i približavao joj se osetio sam nekakvu
toplinu. Nisam ni o čemu razmišljao. Bio sam usredsre-
đen samo na mrak oko sebe i svetlost na kraju tunela.
Bilo mi je čudno to što ništa ne osećam i pokušao sam
da dodirnem ranu. Nije je bilo. U stvari ničega nije bilo,
pa ni mene. Shvatio sam da više nemam telo i bilo mi je
drago zbog toga. Ali nije mi bilo jasno gde se nalazim
niti šta sam ja zapravo. Pored mene su počele da se po-
javljuju slike iz mog života, kao ubrzan film. Gledao sam
ih, u početku s nevericom, a kasnije sa čuđenjem, u sva-
kom slučaju sa zaprepašćenjem, jer sam imao prilike da
vidim sve što sam doživeo, i sebe u majčinoj utrobi, i
svoje rođenje, i najranije detinjstvo, i sukobe između ba-
be i majke, i očeve zabrane, i prve poteze slikarskim kis-
tom, i osnovnu školu sa svim stresovima koje sam u njoj
doživeo, i srednju školu, i prvu ljubav, i vojsku, i pobunu
protiv porodice i tradicije, i bekstvo od kuće, i golgotu
životnog osamostaljenja, i pada na dno života i razmi-
šljanja, i odlazak u rat u Bosnu... Sve sam to posmatrao
i iznova preživljavao. Želeo sam da se što pre oslobodim
svega toga, jer je sve to u meni izazivalo uznemirenost i
neopisivu agresiju, tako da sam nekim svojim duhovnim
nogama hitao ka toj svetlosti na kraju tunela i gledao pra-
vo u nju. Njena svetlost nije smetala mojim duhovnim
očima i kako sam joj se sve više približavao njen izgled
podsećao me je na izduženu elipsu. U trenutku kad sam
se zatekao na izlazu iz tame, baš kad je trebalo da se pro-
382
 Ispovest mizantropa
bijem iz mraka u svetlost, sve oko mene je počelo da se
trese. Nisam shvatao šta se dešava. U surovu stvarnost
vratio me je bol u desnom bubregu. Povratili su mi se
svi ostali telesni osećaji. Čuo sam glasove i otvorio oči.
Iznad mene su se nalazile krošnje drveća sa jako malo
lišća i nebo sa vrlo malo oblaka, dok su Sunčevi zraci
padali svuda unaokolo. Ležao sam na nosilima koja su
nosila dva vojnika. Vojnik iza mene, videvši da sam
otvorio oči, rekao mi je: “Junače! Izdrži još malo!
Spašen si!” Ja sam se borio sam sa sobom. Nalazio sam
se čas u mračnom tunelu, na čijem se kraju nalazila mis-
teriozna svetlost, čas na nosilima, u šumi. “Umjetniče?”,
čuo sam poznat glas i po ko zna koji put otvorio oči. “Ti
li si?”. Iznad mene je stajao Stevo, do zadnjeg trenutka
najhrabriji vojnik iz rova, prekaljeni borac, čiju su hrab-
rost pomutila dvojica vojnika koja se nisu povukla i koja
su poginula u rovu. “Nemoj zaspati! Ne daj se!” Uopšte
me nije čudilo to što se izvukao. Zatvorio sam oči i opet
se našao u tunelu. Često sam tako prelazio iz jednog
sveta u drugi, ne znajući da odredim neku čvrstu granicu
između njih. Imao sam snage samo još toliko da pitam
vojnika koji me je nosio: “Gdje smo?” - “Kod Dabarske
pećine!”, odgovorio mi je. Poslednje što sam video bio
je Sunčev zrak koji mi je pao na lice, a poslednje što sam
čuo zvuk motora nekog prevoznog sredstva u koje su
ubacili moja nosila i mene sa njima. Nakon toga se sve
pretvorilo u tamu.
Otvorio sam oči i pogledao oko sebe. Mala pros-
torija. Sa leve strane prozor, sa desne vrata, a između
njih krevet na kome sam ležao. Prvo što sam osetio bio
je blagi bol sa desne strane stomaka i leđa, kao i neugo-
dan miris koji se širio po prostoriji. Iznad kreveta plas-
383
Jovo Ilukić
tična kesa, dugom cevčicom povezana sa mojom desnom
rukom, u čiju venu je bila zabodena igla sa njenog kraja.
U bolnici sam. Da, spasao sam se, preživeo rat u Bosni
i izvukao se iz grmečkih šuma. I još uvek sam živ. Neve-
rovatno. Kako sam dospeo u bolnicu? I u kojoj sam bol-
nici? Pogledao sam kroz prozor. Vani je padao sneg i
osim golih snegom pokrivenih grana ništa više nisam
video. Iz kreveta nisam mogao da ustanem; nisam imao
snage za tako nešto. Desnom rukom sam prešao preko
lica. Bilo je pokriveno nevelikom bradom. Bio sam sves-
tan toga da sam smrdeo, jer me niko nije kupao, osim što
su me verovatno medicinske sestre čistile mokrom kr-
pom, i to mi je smetalo. Moram da se okupam što pre,
čim se već nalazim u bolnici. Kako se samo gadim sebe
i svog životinjskog tela. Počeo sam da se nerviram što
sam neokupan, i da se tresem. Iščupao sam iglu iz ruke
i počeo da vičem koliko sam mogao: “Ja sam životinja!
Životinja-a-a!” Tečnost iz kese počela je da se prosipa
po pokrivaču. U sobu su brzo utrčali ljudi u belim man-
tilima, i muški i ženski, i uhvatili me za ruke. “Polako,
polako”, rekao je jedan od njih. “Daj mu injekciju za
smirenje.” Osetio sam ubod u levu ruku i tama mi se po-
novo spustila na oči.
Kad sam se probudio, sobu je obasjavala svetlost
lustera. Vani je bio mrak, a sa moje desne strane nalazio
se momak u belom mantilu. Sedeo je na stolici i čitao
novine. “O, dobro nam došao”, rekao je kad je primetio
da sam došao sebi. Pogledao sam ga pravo u oči i pitao
ko je on, koji je datum, gde se nalazim i šta se dogodilo
sa mnom. “Ništa ne brini”, rekao mi je sa blago-telećim
osmehom na licu. “Ja nisam doktor, već bolničar.” Rekao
mi je da je prošla trećina novembra, da se nalazim na
384
 Ispovest mizantropa
Vojno-Medicinskoj akademiji, u Beogradu, na intenziv-
noj nezi, a da nema pojma šta je bilo sa mnom pre nego
što sam došao ovamo. Zamislio sam se. Prošlo je više od
pola godine otkako sam sa Luiđijem opljačkao zlataru. I
to nas je obojicu dosta koštalo, ali njega mnogo manje
nego mene, ako ni zbog čega drugog onda stoga što je
mrtav i što ne oseća nikakav bol. Bio sam svega svestan.
Mozak mi je radio neverovatno dobro. Svega sam se se-
ćao. Samo jedna stvar mi nije bila jasna: gde se nalazila
moja svest nekoliko dana i nedelja? Imao sam rupu u
sećanju i to mi se nikako ne sviđa. Gde se sve vreme na-
lazila ta moja svest? Zašto je bila pokrivena tamom? Od-
govor mi niko nije mogao pružiti. Pitao sam bolničara
zašto sam u bolnici i da li mogu da se obrijem i okupam.
Bez ustezanja i pomalo neprofesionalno mi je rekao da
sam operisan više puta i da mi je, pošto se radilo o pros-
trelnoj rani, ekstrahovan desni bubreg. Nalazio sam se u
nekoj vrsti kome iz koje sam se na sreću probudio. A što
se tiče higijene, rekao mi je da se strpim još malo i da
mi je momentalno najvažniji odmor. Nije mi samo bilo
jasno kako je mogao da se nalazi u prostoriji sa nekim
ko se dugo nije okupao. Kad je ućutao pomislio sam na
bubreg. Nema ga više. To nema nikakvog smisla. Rekao
sam mu da bi bilo bolje da sam ga prodao na vreme, ali
on to nije razumeo.
Bilo mi je potrebno nekoliko dana da bih se ko-
liko-toliko oporavio i da bi mi se povratila minimalna
životna snaga. Za to vreme imao sam poseban tretman u
sobi sa jednim krevetom. Da li sam ga zasluživao? Po
ceo dan sam bespomoćno ležao u krevetu i jeo neku
bezukusnu kašastu hranu koju su mi donosile medicinske
sestre. S vremena na vreme posećivao me je doktor od
385
Jovo Ilukić
koga sam saznao šta se dešavalo sa mnom dok sam bio
u nesvesnom stanju. Nakon što su me našli srpski vojni-
ci, vojnim transporterom bio sam prebačen u Banja Lu-
ku, gde mi je u vojnoj bolnici zaustavljeno krvarenje.
Nisam bio jedini vojnik sa problemom, bilo je dosta ra-
njenika. Odatle su me, saznavši iz koje sam jedinice, od
ostarelog Steve, čuvši da sam iz Srbije, transportovali u
Beograd. Operisan sam odmah po dolasku u najbolju
vojnu bolnicu u državi. Izgubio sam dosta krvi i nalazio
sam se na ivici smrti, zbog čega sam pao u nesvest, i u
komu. Dobio sam transfuziju ko zna čije krvi, koja mi
je spasila život, a pošto mi je bila preko potrebna hrana
i infuziju. Posle duge borbe vojni lekari su mi spasili ži-
vot. Što se tiče rane, stvari su stajale ovako: metak, is-
paljen iz relativne blizine, pogodio me je u donji deo
leđa, prošao kroz desni bubreg i izašao na stomak. Time
je bila rešena dilema da li su me pogodili Srbi ili Boš-
njaci. Bili su to ipak Bošnjaci. Izlazna rana bila je mnogo
veća od ulazne, a zbog neblagovremeno ukazane prve
pomoći i nepažnje, previjanja otvorene rane prljavim de-
lovima još prljavijeg šatorskog krila, uz neprestano kr-
varenje, došlo je do vrlo ozbiljnih infekcija unutrašnjih
organa. Bubreg je izvađen, ulazna i izlazna rana su sani-
rane i zašivene, kao i analni otvor (kad sam čuo sve ovo
zgrozio sam se), a debelo crevo sprovedeno do stomaka
i provučeno kroz mali otvor od bivše rane, koji je izolo-
van i čiji se sadržaj izliva u kesu koja se menja dva puta
dnevno. To treba da ostane tako sve dok mi se ne saniraju
infekcije svih unutrašnjih organa, kad će debelo crevo
biti vraćeno na svoje mesto, stomak konačno zašiven, a
ja pušten iz bolnice. Osnovni problemi su mi, na neki
način, bili rešeni. Ali imao sam uslovno rečeno jedan ve-
386
 Ispovest mizantropa
liki problem: doktor je insistirao na tome da mora da se
kontaktira neko od porodice, ili iz familije, i ja sam mu
rekao da se obrati tetki Oliveri. Ne postoje nikakva čvr-
sta pravila i ništa vredno u ovom odvratnom svetu. Oso-
blje bolnice me je oslovljavalo sa “junače”, što mi se
uopšte nije svidelo, mada im to nisam rekao. Junaci su
bili i ostali samo oni vojnici koji su u rat odlazili iz pat-
riotskih razloga, koji su se borili protiv neprijatelja do
poslednjeg atoma snage i koji su poginuli, bez obzira ko-
joj vojsci pripadaju. Ja to jednostavno nisam bio. Nisam
patriota, ne pripadam nijednoj religiji, u rat sam otišao
iz egzistencijalnih razloga, u rovu sam proveo malo vre-
mena, pobegao sam iz njega, krio se po šumi, istina od
nadmoćnije vojske, podmuklo i iznenada sam napao svo-
je neprijatelje... i isto tako podmuklo bio i ranjen. Ja sam
ništa, običan gubitnik, kao i većina vojnika iz obe vojske.
Pravi junaci su poginuli u borbama, junačkom smrću,
ostali su samo ratni profiteri, dezerteri, izdajnici i kuka-
vice. Sve mi se nekako činilo da sam ja ovo poslednje. I
tako je u svakom ratu, mada je rano govoriti o ishodu
ovog bosanskog rata, jer on još uvek traje. Nije mi samo
bilo jasno kome je to bilo u interesu da se napuste polo-
žaji na Grmeču i desetkuje vojska, da bi se nakon neko-
liko dana formirala nova linija fronta u šumi. Ne znam,
nisam baš toliko pametan da bih shvatio interese sve tri
zaraćene strane u centralnoj republici nekadašnje Ju-
goslavije. Mada mi sve ukazuje na dogovor i liči na ne-
kakvu mafijašku raspodelu teritorija. Znam samo da je
za mene rat završen i da sam grdno pogrešio što sam
učestvovao u njemu. Ali, da li sam pogrešio? Šta ću da
radim kad izađem iz bolnice? Ne znam. Ništa više ne
znam. Više nije vredno ni umreti ni živeti. A ja se nala-
387
Jovo Ilukić
zim na tankoj liniji između te dve mogućnosti. Za sve
što me je snašlo sâm sam bio kriv. Svojevoljno sam oti-
šao u rat, sa željom da tamo poginem, a onda sam se pre-
domislio i učinio sve što sam mogao da bih preživeo,
sâm sam kriv što sam ranjen i što zbog tog ranjavanja
svakog dana konzumiram neke tablete. Iz sobe sam retko
kada izlazio, uglavnom kad sam morao, nisam želeo ni
sa kim da se družim, a kad mi se u dobroj meri povratila
životna snaga, obrijao sam se i okupao u prisustvu me-
dicinskih sestara, da ne bih povredio ranu. Tada je moja
bolnička soba prestala da smrdi. Konačno sam se ulju-
dio. Ali sam se neprijatno iznenadio kad sam u ogledalu
pored smeđih dlaka u svojoj kratko ošišanoj ali gustoj
kosi ugledao i nekoliko sedih vlasi. Ostario sam pre vre-
mena. Bio sam u pravu kad sam pred polazak u rat kon-
statovao da nisam samo sazrelio pre svoje generacije,
nego da sam prezrelio, pa čak i satrulio. Sad sam jedno
veliko ništa. Čekam, a ne znam šta čekam. Vreme me je
pregazilo a život zadojio mržnjom prema svemu i prema
svima. Šta me je održalo u životu? Neobična sinteza ger-
manske agresivnosti i slovenskog inata. Bio sam nezain-
teresovan za sve što me okružuje, pa čak i za ponašanje
pojedinih medicinskih sestara za koje sam primetio da
me zaljubljeno gledaju otkako sam se obrijao i sredio.
Živeo sam kao senka.
Nedelju dana nakon što sam se osvestio prebačen
sam u Vojno-medicinski centar, drugu po važnosti vojnu
bolnicu u Beogradu, na sasvim drugom delu grada. Tro-
krevetna soba, dva cimera, oba obični vojnici na redo-
vnom odsluženju vojnog roka, moj krevet do prozora,
gužva, galama po hodniku i po sobama... Posebnog tret-
mana za mene više nije bilo, jer sam se oporavio od ope-
388
 Ispovest mizantropa
racije i preostalo je još samo lečenje upala unutrašnjih
organa. Samo toliko. Morao sam da se naviknem na novi
ambijent, nove doktore i medicinske sestre, nov način
života i mnogo toga novog, što mi i nije bilo tako teško.
Nikako nisam mogao da se uklopim u ljudsko društvo.
U stvari nisam hteo da se družim sa ljudima sa kojima
nisam imao o čemu da razgovaram. Moji cimeri vojnici
bili su priprosti momci iz nekih sela iz Srbije i nisu bili
moje društvo. Razgovarao sam sa njima samo kad sam
morao. Njihova jedina tema za razgovor bila je čežnja
za civilnim životom i nostalgija za zavičajem, koju ja
nikada nisam razumevao. Eh, koliko sam samo puta po-
želeo da imam samo takve probleme. Po ceo dan su se
kartali u sobi ili odlazili u prostoriju u kojoj se gledala
televizija. Bilo im je dosadno, kao i meni, kao i svima.
Obojica su u vojnu bolnicu došla zbog iste stvari: ope-
racija nokta na palcu. Sećam se kad sam ja bio u vojsci
da su neki vojnici, kako bi izbegli tešku obuku i ostale
vojne obaveze, ili jednostavno želeli da se odmore, sekli
delove nokta i kože na palcu, ili pak zaduživali za jedan
broj manje čizme, izazvali to da im nokat uraste u meso,
da bi bili poslati na operaciju i oporavak koji dugo traje.
U pitanju su bolovi koji se mogu porediti samo sa kame-
nom u bubregu ili porođajnim bolovima, s tom razlikom
što žena nakon trudova ima radost u vidu novog života
koga je donela na svet, a od čupanja nokta nema nikakve
radosti. Mamini sinovi. Deca koja jedva čekaju da se
vrate kući. Momci bez trunke individualnosti. Nisam že-
leo mnogo da kontaktiram sa njima, niti sa bilo kim. Bio
sam usamljen i u sobi, i kad sam odlazio na obroke, ili
pak u TV salu. Negde u to vreme čuo sam za to da su se
politički lideri svih zaraćenih strana u Bosni sastali u
389
Jovo Ilukić
američkom gradu Dejtonu, u državi Ohajo, sa ciljem da
se dogovore o uslovima trajnog mira. Pričalo se da je to
bio diktat Amerike, kao jedine današnje vojno-političke
super-sile, i da ti pregovori iza zatvorenih vrata traju već
dosta dugo. I sama pomisao na mir, nakon svega onoga
što sam video na bojištu, delovala mi je iluzorno, uosta-
lom kao i svim ostalim bosanskim ranjenicima. U uspeh
pregovora i uspostavljanje nekakvog trajnog mira vero-
vali su jedino regularni vojnici, koji nisu znali šta je pra-
va muka, a za politiku i rat u susednoj Bosni nisu bili
nešto mnogo zainteresovani. Po sobama i po hodnicima
slušala se najgora muzika na svetu, što je u meni od
prvog dana izazivalo bes i agresiju, ali je nažalost nisam
ispoljavao, već sam je na svoju štetu držao u sebi. Kad
bi mi dosadilo ležanje u sobi, ili priče mojih cimera, izla-
zio sam u dvorište bolnice, odeven u bolnički ogrtač, i
šetao dok je duvao jak i hladan novembarski vetar, ili
sam se peo na potkrovlje ili neko drugo mesto gde niko
nije dolazio i tu uznemireno i unezvereno šetao od zida
do zida sve dok ne bi naišla recimo čistačica i oterala me
odatle. Razmišljao sam svakodnevno šta ću da radim kad
budem izašao iz bolnice. Te su me misli ispunjavale neo-
pisivim strahom, jer ja sam bio nejak kao novorođenče,
ranjenik iz tuđeg rata, totalni gubitnik bez ikoga i ičega,
kao mačka lutalica. U svetu u kome se nalazim minus je
uvek bio jači od plusa, zlo od dobra, smrt od života, crno
od belog, smrad od mirisa, muškarci od žena, tama od
svetlosti... Moj život ne vredi ništa više od života leptira
koji živi samo jedan dan. Za vreme vizite morao sam da
budem u krevetu. Doktori su mi svakodnevno davali og-
romnu količinu lekova, odlazio sam na preglede i redo-
vno menjao kese. Bilo je jako teško i pomalo nelagodno
390
 Ispovest mizantropa
navići se na nov rad digestivnog trakta. Ko nije doživeo
ne može znati kako je. U društvu sam se retko kad pojav-
ljivao, tako da sam se prosto iznenadio kad sam jednog
dana za vreme ručka ugledao Stevu. “Umjetniče!”, obra-
tio mi se čim me je ugledao. “Oklen ti ovdje!” Rekao
sam mu da se ne pravi blesav, da me je video na nosilima
u bosanskim šumama, i prebacio mu to da su mnogi mla-
di momci nastradali da bi se on izvukao. Posvađali smo
se bez ikakvog razloga i malo je falilo da se potučemo,
ali nekoliko ranjenika i regularnih vojnika nas je sprečilo
u tome. A kad je ustao sa stolice i kad sam video da mu
se oko cele desne noge nalaze metalne ortopedske šipke,
i da se oslonio na štake dok je hodao, bilo mi je krivo što
sam tako postupio. Od tog trenutka u bolnici sam bio
obeležen kao čudak. Svi su me zapamtili kao osobe-
njaka, koga treba izbegavati, što me nije baš nimalo po-
gađalo. Ne znam šta je Stevo rekao svojim cimerima,
takođe ranjenicima iz Bosne, ali znam da su me od tog
dana svi gledali sa nekim podozrenjem. Kako je lako po-
sejati mržnju među ljudima. Da se povučem u sebe ni-
kako nisam mogao, jer sam već bio takav kad sam došao
u bolnicu. Umesto toga postao sam agresivan. Upadao
sam u česte verbalne sukobe sa svima, pa čak i sa dok-
torima. Kad bi mi doktor, nakon što bih ga uvredio, za-
pretio kako će me izbaciti iz bolnice, i da ću morati sam
da se lečim, ja sam mu odgovarao: “Doktore, ja nisam
Bosanac, već građanin ove države.” I moja bi obično bila
zadnja. Nikada mi nije bilo jasno zašto jadni mali ljudi,
bez obzira šta su po zanimanju, prete ako nemaju hrab-
rosti da ostvare pretnje. Bio sam i ostao nezreo, kao malo
dete. Vrlo brzo sam se sukobio skoro sa svima. I ne samo
to. Počeo sam da osećam veliku prazninu u sebi. Želeo
391
Jovo Ilukić
sam nešto da radim, kako bi mi vreme brže prolazilo i
kako bih svu muku što lakše podneo. Sve teže sam spa-
vao, a kad bih zaspao sanjao sam kako jedem hladnu ins-
tant supu u šumi, a kako me kroz guste šume jure
muslimanski vojnici. Bežao sam od njih, ubijao sam ih
u snu, oko mene su na sve strane bili razbacani ljudski
leševi i prosuta ljudska krv. Budio sam se oznojen i uzne-
miren, prekidao san svojim cimerima, maltretirao ih...
Jednom sam zatekao sebe kako držim običan kuhinjski
nož za ljuštenje jabuka u desnoj ruci misleći da je ba-
jonet, a oba moja cimera su od straha iskočila iz kreveta
i pobegla vani.
Jednog dana, potpuno nenajavljeno, tetka Olivera
i teča su mi došli u posetu. Iznenadili su me, jer nikoga
nisam očekivao. Pri susretu nisu ništa mogli da mi kažu.
Ćutali smo nekoliko veoma dugih minuta, sve dok ih ja
nisam pitao zašto su došli. Tetka mi je odgovorila da su
joj vojni lekari javili da sam u bolnici i da je došla da me
vidi. S vremena na vreme su joj tekle suze. Teča je sve
vreme ćutao. Tetka mi je pričala šta se sve događalo sa
mojom porodicom otkako sam otišao od kuće. Majka i
sestra napustile su oca u junu mesecu one godine kad
sam ga i ja napustio. Otišli su u Salcburg nakon što je
sestra završila srednju muzičku školu. Upisala je Muzi-
čku akademiju u Beču, sada studira treću godinu i ima
verenika Austrijanca. Očekuje je lep, miran i pristojan
život. Bilo mi je drago zbog toga. Majka se vratila u Aus-
triju, tačnije u Beč, i tamo našla neki posao, pod stare
dane, kajući se što je tolike svoje godine provela u ovoj
zemlji. A otac i tetka Ivana ostali su u Nikšiću, sami u
velikom stanu. Majka je često pisala pisma tetki Oliveri,
raspitujući se za mene, i rekla mi da kući ima oko dvesta
392
 Ispovest mizantropa
pisama. Otac je napokon miran, pošto nas je sve rasterao,
i može da živi sa tetkom Ivanom od svoje pozamašne
penzije, a na sve što nam se dogodilo njegov komentar
je bio da je tako suđeno. Ni otac ni majka ne znaju da
sam bio u ratu, niti da sam ozbiljno ranjen. Pitala me je
da li da im javi i ja sam joj hladnokrvno odgovorio da
mi je svejedno. Odlučili smo da im ipak javi, jer ne za-
služujem da u ovakvim okolnostima budem sâm kao
vuk. Kritikovala me je što sam joj onog vrelog avgus-
tovskog dana onako upao u stan pred polazak u rat, da
je trebalo da ostanem na ručku i da bismo našli neko
rešenje, te da sigurno ne bih otišao u rat i bio ovako ga-
dno ranjen. Teča je tada rekao da je glupo što sam uopšte
išao u Bosnu, jer kako stvari stoje rat će uskoro biti za-
vršen. “Gospodine, ovaj, druže pukovniče”, rekao sam
mu prekorno, “jesi li ti ikada u životu bio u ratu? Znaš li
kakav je to osećaj? I šta radiš osim što se voziš službe-
nim kolima i što piskaraš u svojoj kancelariji?” - “Ma
šta se ti mešaš?”, umirivala je tetka teču. Ali mene nije
mogla da umiri. Galamio sam i nervirao se. Tetka se
namrštila i gotovo zaplakala. Zamolio sam je da mi do-
nese neke od mojih stvari, naročito pribor za slikanje, da
bih prekratio vreme koje provodim ovde.
U sredu 22. novembra, uveče, samo dva dana
nakon što mi je u poseti bila tetka Olivera, u bolnici je
nastala opšta euforija. Ranjenici su izašli u hodnik, pe-
vali i vikali na sav glas kako je završen rat u Bosni. Meni
je sve to smetalo. Izašao sam iz sobe, nezainteresovano
prošao pored njih i izašao u dvorište bolnice, gde sam
dugo šetao od klupe do klupe, i između klupa, po hlad-
nom novembarskom vetru, više od sat vremena. Kad
sam se vratio u sobu euforija i katarza su se malo sma-
393
Jovo Ilukić
njili. Pomislio sam kako je u Dejtonu postignut mirovni
sporazum, ali nisam mogao da poverujem u to, niti sam
verovao vestima, a naročito ne političarima. A kad me je
narednog dana ponovo posetila tetka Olivera, ovog puta
sama, umesto pozdrava pri ulasku u sobu rekla mi je sa-
mo: “Eto, Danilo, bezveze si išao u rat. Bilo bi bolje da
si se malo strpio.” Bacila je pred mene dnevne novine sa
divovskim naslovom kako je rat u Bosni konačno zavr-
šen. Donela mi je i pribor za slikanje, kao i neke knjige.
Rekla mi je da je javila mojim roditeljima gde sam i da
bi uskoro mogli da me posete. Ocu se nisam obradovao,
ali majci jesam. Tetka je nešto pričala, ja je nisam slušao,
nego sam prelistavao novine i pažljivo gledao novousta-
novljene granice u Bosni. Oni koji su izazvali ovaj krva-
vi rat i upropastili čitave države i narode, sad su ga tako
brzo i okončali. Srbi su bili najveći gubitnici, jer su izgu-
bili dobar deo teritorija koje su držali gotovo celog rata.
Izvršena je zamena mnogih teritorija, pratilo ju je tako-
zvano etničko čišćenje, naš, balkanski izum, a učinjeni
su i neki ustupci, uz kompromis sa svih zaraćenih strana.
Ono što oficiri, podoficiri i vojnici nisu mogli da reše za
tri i po duge godine rata, političari su rešili za desetak
dana. Sve je smrdelo na veoma dobro odigranu partiju
neke strateške igre. Tako je bez sumnje i bilo.
Do kraja novembra čitao sam neke knjige koje
mi je donela tetka Olivera. Bilo mi je mnogo lakše, jer
sam imao čime da se bavim. Malo sam se smirio, tako
da sam manje izlazio iz sobe i šetao po dvorištu bolnice
ili potkrovlju. Cimeri redovni vojnici su mi se menjali
na sedmicu dana, dolazili zbog sitnica i odlazili, i nije
me bilo mnogo briga za njih. I dalje sam ostao usamljen
i nezainteresovan za društvo ljudi sa kojima nisam imao
394
 Ispovest mizantropa
o čemu da razgovaram. Slušao sam klasičnu muziku sa
svog malog vokmena i to mi je u ovom opštem mraku
bila jedina svetla tačka. U trpezariji sam sretao Stevu, sa
kim nisam hteo ni da razgovaram, a sa ostalim ranje-
nicima i vojnicima sam upadao nekad u razložne a nekad
i u bezrazložne verbalne sukobe. U TV salu sam retko
odlazio, a u kantinu nikada, jer nisam imao novca za
razbacivanje. Tetka Olivera mi je dala neki džeparac, ko-
ga sam ljubomorno čuvao u čarapi desne ili leve noge,
kako kad. To nešto malo novca nisam hteo da trošim. Svi
dani su mi bili isti, monotoni, i da nije bilo knjiga koje
sam čitao i svezaka u koje sam pokušavao da crtam, mis-
lim da bih sasvim poludeo. Nisam mogao da slikam. Na-
prosto nisam imao snage za tako nešto. Bolovi su mi iz
dana u dan bili sve manji, a rana me je svrbela i bilo mi
je generalno nelagodno više nego što me je bolelo. Kese
sam menjao dva puta na dan. Organizam mi se već bio
dobro obnovio, tako da sam se relativno normalno hra-
nio. Pitao sam doktora kad će mi debelo crevo biti vra-
ćeno nazad, a rana zašivena, na šta mi je odgovorio da
će se to dogoditi onda kada se povuku sve upale unut-
rašnjih organa. Zbog svega toga sam gutao gomilu tab-
leta svaki dan i to sam nevoljno činio. Preko noći bih
uglavnom spavao, mada je bilo noći kada mi san nije bio
baš naklonjen. Imao sam košmare, sanjao hladnu voj-
ničku instant supu, Bosnu, gustu šumu, vojnike koji me
jure... Budio sam se uznemiren i agresivan. Ušli smo u
decembar mesec, cimeri su mi se menjali, jedni su odla-
zili, drugi su dolazili, zbog relativno sitnih povreda, i svi
su bili vojnici moje države na redovnom odsluženju voj-
nog roka. Dani su prolazili a ja sam doživljavao promene
raspoloženja. Bio sam čas miran, čas agresivan. Niko
395
Jovo Ilukić
nije mogao da predvidi moje ponašanje, pa čak ni ja sâm.
Bosanski ranjenici su me mrzeli, redovni vojnici su me
se plašili, a doktori i medicinske sestre su na mene
gledali kao na duševno rastrojenog dobrovoljca-ranje-
nika. Uglavnom, za sve njih bio sam čudak i osobenjak.
Bilo mi je drago zbog toga što me se ljudi plaše i što me
mrze. Ma koliko da su me mrzeli, niko nije smeo da mi
kaže u lice šta misli o meni. Počeo sam da crtam i neke
skice u blokčiće koje mi je donela tetka Olivera: svoju
sobu, bolničke enterijere, a zatim i panoramu dela grada
koju sam mogao da vidim kroz prozor. Slikarstvo je de-
finitivno bilo nešto od čega se teško moglo živeti, ali za
šta se moglo živeti i što sam neizmerno voleo. Svaki cr-
tež sam doživljavao kao rođenje deteta, koga nikada ne-
ću imati, jer ne dam potomstvo ljudskom rodu. Sve vas
mrzim.
Jednom mom cimeru, nekom mladom vojniku iz
Valjeva, momku prostom kao pasulj, jednog popodneva
u posetu je došla devojka. Ženska kao ženska, nije mi
privukla nikakvu pažnju sve dok nije počela da mu priča
kako je već mesecima putovala po Indiji, obilazeći je uz-
duž i popreko, pominjući đainizam, religiju koja propa-
gira ahimsu ili nenasilje nad bilo kojim oblikom života,
o čemu sam čitao nešto nekada davno a o čemu njen mo-
mak nije imao pojma, čime me je zaintrigirala da pažlji-
vo odslušam sve što je pričala. Pohvalila se kako je od
nekih đainističkih monaha, ljudi koji u svojoj kosi ne
trebe vaške, ne ubijaju muve koje im sleću na hranu, ko-
marce koji im piju krv i bubašvabe koje im trčkaraju po
prostorijama u kojima borave, čula za neku drevnu duho-
vnu praksu koju primenjuje već mesecima, a koju još ni-
je završila, i da je zahvaljujući njoj promenila svoj život.
396
 Ispovest mizantropa
Dok se ona duhovno uzdizala, putujući po Indiji, njen
momak je propadao u vojsci. Naime, radi se o jednoj
drevnoj duhovnoj praksi, po takozvanom Velikom Be-
lom Bratstvu, ezoterijskom Redu koji nema nikakve ve-
ze sa Indijom, tajnom društvu o kome znam dosta toga,
kao i o ezoteriji, ali za tu praksu je čula u Indiji i pohva-
lila se svom momku, ne znajući da ja gutam svaku njenu
reč, iako glumim kako spavam. Radilo se o nekakvoj
tehnici gledanja u Sunce, da, ravno u Sunce, u prvom
satu na izlasku ili zadnjem satu na zalasku, kad ga bude,
i to tako što bi se prvi dan gledalo ravno u Sunce petnaest
sekundi, drugi dan trideset, treći dan četrdeset i pet, za-
tim ceo minut, i tako sve po petnaest sekundi više svakog
dana, sve dok se ne dođe do četrdeset i dva minuta. Kad
se dođe dotle toliko se gleda u Sunce još sedam dana, a
onda se svaki dan gleda po jedan minut manje, dakle prvi
dan četrdeset i jedan, drugi četrdeset, treći trideset i de-
vet, i tako sve dok se ne siđe na šesnaest minuta, vreme
na kome se ostaje do kraja života i gleda se kad se ima
potrebe. Kad se sa četrdeset i dva minuta siđe na šesnaest
smatra se da je ta duhovna praksa završena. Cela praksa,
do dolaska na četrdeset i dva minuta, treba da traje tačno
sto šezdeset i osam dana, plus sedam dana kao finale, i
još dvadeset i šest dana silaženja na šesnaest minuta,
dakle sve skupa dvesta jedan dan. Rekla je da se po zavr-
šetku gledanja u Sunce, svaki put kad se vežba prak-
tikuje, obavezno zatvore oči i drže tako zatvorene sve
dok se u tami vide boje Sunčevog spektra, koje idu u sve
organe, što neki pravci alternativne medicine nazivaju
lečenje bojama Sunčevog spektra. On ju je onako iz spr-
dnje pitao kako ne oslepi, na šta mu je ona odgovorila
da ako hoće da oslepi obavezno gleda u Sunce tačno u
397
Jovo Ilukić
podne i da će biti slep za dva minuta, te da ona to ne radi
niti ikoga savetuje da radi. Ako neki dan ne bude Sunca,
ništa zato, sačeka se dan kad ga ima i to je to. Rekla je i
to da je obavezno hodati bos po goloj zemlji tačno četr-
deset i dva minuta dnevno, a može i više, ali minimalno
četrdeset i dva minuta, po mogućstvu svakodnevno, ali
može i kad se ima prilike, jer bolje ikad nego nikad. Ob-
jasnila je da se radi o takozvanim cirkadijalnim ritmovi-
ma, da smo mi, odnosno da su naša tela, neka vrsta
kosmičkih mašina, i da smo povezani sa univerzumom.
Četrdeset i dva minuta je vreme dovoljno da sva crvena
krvna zrnca prođu kroz beonjače na očima, i da budu
osunčana, odnosno da dođu u direktan dodir sa Sunče-
vim zracima, a da je to isto vreme dovoljno crvenim
krvnim zrncima da prođu kroz kožu na tabanima i dođu
u dodir sa zemljom. To je bilo jako bitno, jer se upija-
njem Sunčevih zraka u telo unosila pozitivna energija iz
Sunca, a bosonogim hodanjem bi se negativna energija
iz tela predavala zemlji. Ostao sam bez daha čuvši sve
ovo. A imalo je smisla, jer je priroda i sve što nas okru-
žuje matematičko delo nekog zlog genija koji uživa gle-
dajući nas kako se mučimo, jer je sve imalo razmeru.
Ona je rekla još i to da nema nameru da ovo duhovno
znanje iznese bilo kome, nesvesna da ga je upravo iznela
jednom nekadašnjem istraživaču duhovnosti, odnosno
meni, koji je ništa nije pitao, već ju je samo pažljivo slu-
šao. Rekla je svom momku da je ona došla negde do
trideset i pet minuta, da se odlično oseća, da je u među-
vremenu, polako i postepeno, prestala da jede prvo meso,
a zatim i mleko i mlečne proizvode, kao i jaja i svu in-
dustrijsku hranu, da je prvo postala vegetarijanac, a za-
tim i vegan, da sada jede samo sirovo voće i povrće, što
398
 Ispovest mizantropa
se videlo na njoj, jer je bila strašno mršava, da joj se zna-
čajno smanjio apetit, da jede manje a ima više energije,
jer pored ostalog uzima i energiju iz Sunca. Njen momak
je pravio grimase, sprdao se sa njom i njenom pričom,
jer očito ga ništa od svega ovoga nije zanimalo, a i kri-
tikovao ju je zato što ne jede meso. Rekla mu je da nika-
da u životu neće konzumirati meso, mleko i jaja, zatim
bilo kakvu hranu koju prave ljudi i pakuju je u bilo šta,
zatim kafu, duvan, alkohol, lekove i droge. To mi se sve
jako svidelo. Ležao sam u krevetu i ćutao, ali sam za-
pamtio sve što sam čuo od nje. Rekla je i to da bi ona u
slučaju da mora da preživi, negde u prirodi, ubila neku
životinju, i odmah spremila njeno meso, bez čekanja, jer
se meso brzo raspada, a da su sve ovo što se prodaje po
mesarama obični životinjski leševi, ali ako bi joj život
zavisio od mleka i mlečnih proizvoda, da bi umrla od
gladi, jer je mleko hrana za mladunce, odnosno bebe si-
sara, da ga bebe konzumiraju dok ne pređu na svoju pra-
vu, čvrstu hranu, te da je čovek jedina životinja na svetu
koja jede mleko ceo život, i to mleko neke druge vrste,
što je totalni apsurd. Kad bi mleko bilo prirodna hrana
za odrasle jedinke onda bismo imali prilike da vidimo u
prirodi odrasle životinje kako se zaleću na ženke sa mla-
duncima i piju njihovo mleko. To zaista ne radi nijedna
životinjska vrsta iz reda sisara. I još nešto. Navela je za
mene potpuno nov podatak, naime to da se jadne živo-
tinje, u ovom našem slučaju krave, drže po farmama u
neprirodnim i nehumanim uslovima, da ne mrdaju nigde
iz svog malog ograđenog prostora, uopšte ne izlaze vani,
na Sunce, i da ga mnoge životinje nikada nisu ni videle,
da se jako loše hrane, a kad se muzu na industrijski način
njihovo vime se povređuje, pa onda njihova krv i gnoj
399
Jovo Ilukić
dospevaju u mleko. Na taj način satanisti i najgori kri-
minalci, koji tajno vladaju ovim svetom, preko tajnih
društava, pretvaraju skoro sve ljude, ili ogromnu većinu,
u sataniste, smišljeno, podmuklo, planski i sa predumiš-
ljajem. Sve ovo sam čuo od jedne mršave devojke kojoj
čak ni ime nisam zapamtio. Došlo je vreme da se oprosti
sa svojim momkom, koji je po mojoj proceni nije ni za-
služivao, jer joj se sve vreme podsmevao, i njoj i ovoj
njenoj priči, i kad smo ostali sami, ne samo što sam odlu-
čio da nikada više ne konzumiram mleko, već sam odlu-
čio da gledam u Sunce, da probam, pa ako bude nekog
napretka nastaviću, a ako ne bude prestaću i nikom ništa.
Tog popodneva izašao sam vani, na jedno malo uzviše-
nje, oko sat vremena pre zalaska Sunca, i gledao u Sunce
tačno petnaest sekundi. Kad sam zatvorio oči i odžmurio
oko pet minuta bio sam pun energije, u tolikoj meri da
mi se činilo kako mogu da poletim.
Neke aktivnosti kojima sam počeo da se bavim,
recimo crtanje i gledanje u Sunce, promenili su me na
bolje. Sećam se da sam pre pljačke zlatare obećao Lui-
điju da dok god ne odem odavde neću naslikati nijednu
jedinu sliku. Ispade da nisam održao reč. Sve što mi se
događalo, od roditeljskih zabrana, odbacivanja od strane
društva i sredine u kojoj sam rođen protiv svoje volje,
selidba od jednog do drugog doma učenika, stalna pro-
mena nadimaka, društava i načina života i razmišljanja,
preterano izraženi mladalački nemiri, opsednutosti, naci-
onalno neopredeljenje, religijska lutanja, sukobi sa poro-
dicom i sredinom, promena mesta prebivališta, stalni
strahovi, nezapamćena ekonomska kriza koju sam jedva
preživeo, totalno povlačenje u sebe, zbrka u mislima i
najzad konačni životni poraz i pád koji me je odveo na
400
 Ispovest mizantropa
front... sve su to dovoljni razlozi da postanem sam svoj
neprijatelj i da mrzim i sebe i sve oko sebe. Da sam pogi-
nuo u rovu ili u šumi nikoga ne bi bilo briga. Život svih
jadnika koji ovde borave nije ništa drugo do obična si-
nusoida periodičnih uspona i padova, obična kula od
peska koju svako gradi gde on želi - neko pored obale a
neko daleko od nje. Ja odlučujem da je sagradim što da-
lje od obale, da bi što duže trajala. Što dalje od ljudi.
Potrudiću se da ih sve nadživim i da im izvršim i malu i
veliku nuždu na grobove. Na svim slikama koje sam pro-
dao stavio sam svoje ime i prezime, kao i godinu nastan-
ka, a to nije baš mala stvar. Za to vredi živeti. Možda će
one nekad vredeti, ko to zna. Možda će biti skupe i sla-
vne, ni to niko ne zna. Prevarili su se oni koji misle da
ću dići belu zastavu, stupiti u brak, zasnovati porodicu i
biti kao svi ostali ljudi. Neću. Nikada. Može mi se tako.
Kad sam rekao doktoru da neću da pijem mleko i konzu-
miram mlečne proizvode on se zgranuo. Prvo me je pitao
zašto, a kad sam mu pomenuo farme i mašinsku mužu
jadnih životinja, kao i kravlju krv i gnoj koja se uliva u
mleko, te da neću da pijem ničiju krv, jer nisam satanista,
on je samo mahinalno odmahnuo rukom. Iz tog razloga
mi je pojačao vitaminsku terapiju i često mi je davao in-
fuziju. Rekao mi je kako misli da sam svojeglav i da ni-
sam normalan, i da me treba uputiti na psihijatriju čim
se izlečim. A ja sam mu odgovorio da me je baš briga za
to šta o meni misli on ili bilo ko drugi, te da ja mislim
ono što svi mi vidimo: da ja imam lepšu kožu na zadnjici
nego on na temenu glave, i da mogu da mu doniram dla-
ke sa zašivenog analnog otvora i njegove okoline na nje-
govo teme glave, da bi imao šta da češlja. Kompletno
medicinsko osoblje bolnice je puklo od smeha i danima
401
Jovo Ilukić
je prepričavalo ovaj štos, a doktor se samo nevoljno na-
mrštio.
Decembarski dani su mi polako odmicali, a u
bolnici se ništa nije događalo, osim što su mi se cimeri
regularni vojnici stalno menjali i što sam, kad god sam
mogao, ujutro ili uveče, gledao u Sunce, svaki dan po
petnaest sekundi više, a za tako malu minutažu je bilo
Sunca. Tetka Olivera donela mi je sat sa alarmom, da bih
mogao da merim vreme, odnosno da ne bih brojao se-
kunde. Pomenuto gledanje u Sunce, odnosno solarna jo-
ga, me je potpuno preporodilo, u tolikoj meri da sam se
iz dana u dan osećao sve bolje. Snovi su mi sve manje
bili košmarni. Doživeo sam to da mi je iz dana u dan uz-
gon pozitivne energije bio sve veći. Ali mržnja prema
ljudima je i dalje ostala, zakopana negde duboko u meni.
I dalje se ni sa kim nisam družio, jer su me svi doživlja-
vali kao ludaka. Mnogo sam čitao knjige. Tetka mi je
donosila sve i svašta, a posećivala me je svaki treći dan.
Mnogo sam crtao. Slušao sam klasičnu muziku sa svog
vokmena, tako da me odvratni zvuci najgore muzike na
svetu, iz bolničkih soba, više nisu maltretirali. Osećao
sam kako mi se smanjuje apetit, i jeo sam sve manje, a
kako mi se povećava energija. I tako iz dana u dan. Ja
sam bio dobrovoljac-ranjenik, ne čak ni vojnik, čovek
bez jednog bubrega, koji nije znao šta će od sebe. Kra-
jem decembra izašao sam na pet minuta gledanja u Sun-
ce i bio veoma zadovoljan barem tim svojim duhovnim
napretkom. Barem da mogu u nečemu da napredujem.
Pred sam kraj meseca i godine, ljudi su se porasturali,
kud koji, ovaj kod ovog a onaj kod onog rođaka, tako da
nas je jako malo ostalo u bolnici. A ja nisam hteo da idem
kod tetke Olivere i sa njom i tečom čekam Novu godinu.
402
 Ispovest mizantropa
Odgovaralo mi je da budem sam, ili sa svojim demo-
nima. Baš me briga za sve.
Nova 1996. godina počela je mirno, kao prva go-
dina mira, posle višegodišnjeg građanskog rata u regi-
onu. Od prvog njenog dana, koga sam dočekao u bolnici,
sâm kao vuk, vreme mi se nekako ubrzalo, u smislu da
mi je sve bilo brzo i sve mi je bilo ravno. Nisam se više
nervirao ni zbog čega. Nisam znao zašto je to tako i nije
me ni zanimalo. A onda sam u jednoj televizijskoj emi-
siji, u bolničkoj sali gde smo je gledali, čuo neku priču
o tome kako će čovečanstvo u 1996. godini ući u neki
novi viši nivo duhovnosti i kolektivne svesti, i isprva čak
i poverovao da je tako nešto moguće. Ali pomislivši na
sve one tetovirane kretene koji puše, piju alkohol, dro-
giraju se, slušaju odvratnu muziku i gledaju još odvrat-
nije emisije na televiziji, odustao sam od toga i celu priču
odbacio kao tešku nebulozu. Pojedinci su možda mogli
da se duhovno uzdižu, ali ceo ljudski rod nikako. I tačka.
Za pravoslavni Božić većina ranjenika i vojnika
se porasturala, kud koji, pa je bolnica opet bila polu-
prazna. Moji cimeri vojnici takođe nisu bili tu. I tog da-
na, negde iza podneva, u moju sobu ušla je moja majka,
koju nisam jako dugo video, sa suzama u očima. Ona je
plakala pri susretu sa mnom, ali ja nisam. A i zašto bih?
Dugo smo sedeli u sobi i razgovarali na oba jezika. A
imali smo o čemu, jer smo svašta doživeli za vreme za
koje se nismo videli. Dala mi je i nešto novca, što niko
nije video. Sakrio sam ga u čarapu, baš kao kad sam bio
vojnik. Obećala mi je da će me finansijski podržavati sve
dok ne stanem na noge, pa i duže, da nikako ne sme da
dozvoli da doživim ono što sam doživeo, i da nikako nije
trebalo da idem u rat. Da sam samo znao da joj se obra-
403
Jovo Ilukić
tim, preko tetke Olivere, sve bi bilo drugačije. Verovatno
i bi, ali ne možemo se vratiti u prošlost, niti je možemo
promeniti. Potrudio sam se da budem pozitivan. Ispričao
sam joj vrlo detaljno kako već mesec dana upražnjavam
solarnu jogu, odnosno gledam u Sunce na izlasku ili za-
lasku, i kako se zbog toga mnogo bolje osećam. Majka
mi je obećala da će i ona početi da gleda u Sunce i da će
početi čim pre. Rekla mi je da je odsela u nekom hotelu
na tri dana i da se mora vratiti nazad, zbog posla. Sve
sam razumeo i ništa mi nije bilo teško. Pozvala me je da
čim pre dođem u Austriju. Obećao sam joj da hoću čim
budem operisan i oporavim se. Posetila me je i naredna
dva dana, zaključno sa našom porodičnom slavom, koju
su slavili moji preci sa očeve strane, po svecu po kome
jedan prelepi grad na crnogorskoj obali nosi ime. Otac
je kao komunista prekinuo tu porodičnu tradiciju, a ja je
nisam nastavio, jer nigde ne pripadam.
Januar je proticao u znaku kojekakvih verskih i
još nekih praznika, posle pravoslavnog Božića sledila je
nekakva Nova godina po starom kalendaru, pa Bogojav-
ljenje, pa neke slave, prvo neki jevrejski a onda i neki
naš nacionalni svetac, tako da je ceo januar prošao u to-
me. Negde sam čak čuo za izraz “sveti januar”, jer po
našim propalim firmama mnogi ljudi iz svih tih razloga,
i zbog svih tih verskih praznika, ne bi radili duže od pola
meseca. Tetka Olivera donosila mi je pisma od majke,
ali sve više i voće i povrće sa pijace, jer sam nakon polo-
vine meseca iz ishrane izbacio i jaja, a pojačao biljnu i
to sirovu biljnu ishranu. Cilj mi je bio da izbacim iz svog
jelovnika još i meso, što nije bilo lako. Nije joj se svidela
ta moja odluka, ali nikako nije mogla da utiče na mene.
Takođe, gledao sam u Sunce, skoro svaki dan, i počet-
404
 Ispovest mizantropa
kom februara izašao na deset minuta. Iz majčinih pisama
saznao sam da ona kasni za mnom oko pet minuta. O
svemu mi je detaljno pisala. Bila je veoma zadovoljna
ovom divnom drevnom duhovnom praksom, baš kao i
ja. Rekao sam lekarima da gledam u Sunce i da name-
ravam da postanem prvo vegetarijanac a onda i vegan, i
to vrlo brzo, mada nisam mogao da postanem prvo vege-
tarijanac, jer sam mleko i jaja izbacio pre mesa, što će
reći da kad izbacim meso iz ishrane automatski ću već
postati vegan, jer vegetarijanci konzumiraju mleko i jaja.
Nisu se slagali sa tim, ali nisu mogli da me spreče u to-
me. Obećao sam im, i kladio se sa njima, u simboličnu
novčanu sumu, da će mi se sve upale povući znatno brže
nego ostalim ranjenicima, i to zahvaljujući našem dra-
gom Suncu, jedinom prozoru ka bogu na našoj planeti.
Nismo mogli govoriti o placebo efektu, jer sam direktno
u svoje telo unosio Sunčeve zrake, a ne ubeđivao sebe u
nešto. Insistirao sam na tome da meni nikakav bogo-
hulno i bogoborno obrezani čovek, ma ko da je bio, jer
onaj ko se obreže smatra da je bog pogrešio u anatomiji,
a onda se on drznuo da tu grešku ispravi, a jeo je meso,
mleko i jaja, dakle čija je krv bila puna mesa, mleka i ja-
ja, ne može glumiti nikakvog duhovnog učitelja, proro-
ka, poslanika, božjeg sina, boga ili ne znam koga, te da
mi ni on kao obrezani gubitnik, a ni njegova krv puna
mesa, mleka i jaja, ne predstavljaju apsolutno ništa, a
Sunce i njegova svetlost i prana apsolutno sve. Odbijam
mogućnost da sledim bilo koje ljudsko biće, naročito ako
je bilo oskrnavljeno, odnosno obrezano, i odbacujem po-
stavljanje bilo kog čoveka na pijedestal boga. Za mene
niko ko ima ili je imao telo nije prozor ka bogu. To je
samo i jedino naše drago Sunce. A ono je učinilo to da
405
Jovo Ilukić
mi se smanji apetit, a poveća energija. Sve ovo je svako-
me ko bi me čuo šta govorim zvučalo kao bogohuljenje,
ali oni su se razumeli u teme o bogu kao ja u izgradnju i
održavanje podmornica. Što se tiče mesa, polovinom
februara sam definitivno izbacio iz upotrebe govedinu,
a krajem meseca i svinjetinu i piletinu. Izbacio sam iz
ishrane apsolutno sve mesne prerađevine, ali i svu drugu
hranu iz kojekakvih fabričkih pakovanja, odnosno apso-
lutno sve ono što su bilo koji ljudi proizvodili i pakovali,
jer se u svemu tome, ili barem u većini, nalazilo mleko i
jaja. Ostao sam samo na ribi i na voću i povrću. Tetka
Olivera donela mi je i neke knjige o sirovoj ishrani, da
naučim kako i šta da kombinujem, i to sam i radio. I hleb
sam jeo sve manje i manje. Nisam ga više imao sa čime
jesti. I dalje se nisam družio sa ljudima, bio sam čudak i
osobenjak. I ranjenici i redovni vojnici su me izbegavali,
i pored toga što sam ih skoro sve nacrtao krišom, u svoje
blokčiće, u trpezariji, za vreme obroka, i to njihove kari-
kature, i svakome poklonio njegovu. Većina je mislila da
im se namerno rugam i da ih na neki način progonim.
Nisam ih uopšte osuđivao zbog takvih stavova prema
meni, jer, najzad, ko zna, možda bih i ja tako nešto mislio
o nekome ko bi se ponašao ovako kao ja. Ne znam. I ne
zanima me. Sebi sam bio dobar, čak predobar. I nikoga
nisam terao da živi sa mnom. To nije važilo za vojnike
koji su mi bili cimeri. Ali nisam ih ja terao da žive sa
mnom, već njihova vojska.
Krajem februara, baš kad sam bio na petnaestak
minuta gledanja u Sunce, i kad sam postigao neki kakav-
takav duševni mir, što se inače postiže na toj minutaži, u
moju bolničku sobu ušao je moj otac. Nisam mogao da
verujem da ga vidim. Nismo mnogo razgovarali. Pro-
406
 Ispovest mizantropa
zborili smo tek nekoliko rečenica. Pohvalio sam mu se
kako gledam u Sunce, sve mu lepo i detaljno objasnio, i
rekao mu da majka takođe gleda u Sunce, i da kasni za
mnom oko pet minuta. Čuvši sve to i on mi je obećao da
će da počne da upražnjava tu praksu. Rekao mi je i nešto
pametno: predložio mi je da skupi svu potrebnu doku-
mentaciju i preko nekih ljudi koje zna u vojsci, i ovde i
preko Drine, da mi obezbedi vojnu penziju. Nisam imao
ništa protiv. Začudilo me je da uopšte tako razmišlja. I
on je bio tu na dva-tri dana, i rekao mi je da će i on pisati
tetki Oliveri i da kontaktiramo preko nje. Bio je to prvi
put u mom životu da me nije ni za šta kritikovao, a realno
imao je za šta, mislim na moj nepromišljen odlazak u rat.
Da li mu je došlo iz dupeta u glavu, ili se nešto prelomilo
u njemu, ne znam i ne zanima me, ali bio je onakav ka-
kav je trebalo da bude celog života a ne samo onda kada
sam doživeo potpuni životni kolaps. Zadnji put kad smo
se videli rekao mi je da je sve što je radio i uradio, pa
čak i nešto što mi je delovalo kao da je protiv mene, bilo
urađeno iz prevelike ljubavi prema meni. Nisam se slo-
žio sa tim i na tome se završilo.
Mart mesec bio je kišan. Danima nije bilo Sunca
i jedva sam pratio svoju minutažu u solarnoj jogi, ali sam
je ipak pratio. Mučio sam se sa ribom u ishrani. Nikako
je nisam uspevao ostaviti. Znao sam da je riba daleko
gora od recimo mesa od ovce, koja jede samo biljke, jer
ribe pretežno jedu jedne druge, a u osnovi ne treba jesti
meso životinje koja jede meso druge životinje, a naročito
ne meso neke životinje koja se hrani strvinama. Nisam
čuo da ijedno ljudsko biće jede meso orla lešinara ili re-
cimo hijene. Izuzetak bi mogli biti Kinezi, koji jedu sve
i svašta, recimo meso pasa i mačaka lutalica, što je van
407
Jovo Ilukić
pameti. A čuo sam i za neku neproverenu priču, više ur-
banu legendu, po kojoj ne samo da jedu meso mrtvih Ki-
neza, već na to teraju i sve ljude koji jedu po njihovim
restoranima. Poznato je da u mnogim zemljama Kinezi
imaju kineske četvrti, ali ne i kineska groblja. Niko nije
čuo da se negde izvan Kine Kinezi bilo gde sahranjuju,
pa je zaživela priča kako završavaju u kineskim restora-
nima, poznatim po tome, pored ostalog, da im je svo me-
so sitno seckano, pa se ne zna čije je. Drago mi je što se
nikada nisam hranio kod njih, ne samo zato što nisam
imao novca, već i zato što mi se nije sviđala njihova ne-
higijena. No svu tu priču na stranu. Riba, spremana na
bilo kakav način, pa i ona iz konzerve, koju smo doru-
čkovali ili večerali u bolnici, bila je daleko lošija za is-
hranu od mesa neke druge životinjske vrste. A ja sam je
i dalje jeo. Bilo je baš interesantno videti me u trpezariji
kako iz dana u dan jedem sve manje onoga što se nudilo
na meniju, a sve više donosim svoju biljnu hranu i za
stolom jedem sirovo voće i povrće, uz orašaste plodove.
Bio sam na dobrom putu da postanem vegan. Imao sam
neverovatno jaku volju.
April je bio neverovatno topao mesec, kao da je
stiglo leto. April u Beogradu, po ko zna koji put u mom
životu. Obeležio sam, ne i proslavio, svoj dvadeset i čet-
vrti rođendan u bolnici, pitajući se šta sam postigao za
sve to vreme i zaključio da nisam postigao ništa. Bilo je
to vreme kad sam izašao na nekih dvadeset dva-tri minu-
ta gledanja u Sunce, kad sam napokon izbacio i ribu iz
ishrane, i najzad postao sirovi vegan, ali i puta ka tome
da dobijem opkladu sa doktorom. Sve unutrašnje upale
povukle su mi se znatno brže nego ostalim ranjenicima
koji su imali slične rane i doktor mi je priznao da sam
408
 Ispovest mizantropa
pobedio. Zakazao mi je operaciju za kraj meseca i to me
je baš obradovalo, jer mi je dosadilo svo to menjanje ke-
sa i izmešten digestivni trakt. Objašnjeno mi je kako je-
dan bubreg u slučaju gubitka onog drugog preuzima
funkciju oba organa, da to nije ništa strašno, i da ima
mnogo ljudi koji tako žive celog života. Nadao sam se
da je tako. Sunčani i topli dani naterali su me da kad bih
izašao vani, u dvorište bolnice, izujem obuću i šetam bos
oko sat vremena svakog dana. I po tome su mnogi za-
ključili da sam ekscentričan.
Pre odlaska na operaciju, krajem aprila, sav svoj
novac sakrio sam na jedno tajno mesto u dvorištu bolni-
ce, siguran da ga niko neće pronaći. Nisam smeo dozvo-
liti nikome da ga nađe u mojoj čarapi i da ga uzme a da
se ne zna ko je. Nikome ne verujem i nikoga ne uvaža-
vam. Transport do najbolje bolnice u državi, tamo gde
mi je pre pet meseci izvađen desni bubreg, bolnički kre-
vet na točkićima, hodnici, neonsko svetlo sa plafona,
liftovi, medicinsko osoblje koje me je bodrilo govoreći
mi da će sve biti u redu, anestezija i operacija, sve mi je
to više smetalo nego što me je plašilo. Normalni ljudi bi
se plašili, ali ja ni po kakvim parametrima nisam mogao
biti normalan čovek. I kad sam se probudio, posle ope-
racije, prvo što sam osetio nakon skoro pola godine mu-
čenja i ispuštanja vetrova i fecesa u kesu iznad desne
strane stomaka, pored blagog bola na koga sam se navi-
kao, i na šta nisam obraćao pažnju, bilo je to da sam naj-
zad mogao da prdnem kao čovek. Sve mi je bilo vraćeno
na svoje mesto, osim desnog bubrega. Ležao sam u toj
bolnici desetak dana, na intenzivnoj nezi, gde mi je tetka
Olivera dolazila nekoliko puta donoseći mi sveže voće i
povrće sa pijace, za majčin novac, na opšti užas osoblja
409
Jovo Ilukić
koje nije moglo da shvati da neću uopšte da konzumiram
bolničku hranu, niti da jedem meso, mleko i jaja. Počet-
kom maja vraćen sam u svoju sobu, u onu malu vojnu
bolnicu na kraju grada. Novac sam zatekao u dvorištu,
tamo gde sam ga i ostavio. I to mi je bilo najvažnije. Iz
dana u dan osećao sam se sve bolje i bolje, ponajviše
zahvaljujući dragom Suncu, u koga sam gledao nešto
preko dvadeset i šest minuta. Da kucnem u drvo, bio sam
zdrav kao dren. Svi nalazi bili su mi mnogo dobri, a na-
ročito krvna slika. Već mi je sve što se tiče bolnice bilo
dozlogrdilo. Jedva sam čekao da je napustim. Doktor mi
je rekao da ću otpusnu listu dobiti prvog junskog dana i
da imam pravo da boravim u nekoj banji u Srbiji šest
meseci na račun države, i dao mi spisak nekoliko banja
zatraživši da se odlučim za neku od njih. Nije mi bilo te-
ško da odaberem jednu banju nedaleko od Beograda. Je-
dva sam čekao otpusnu listu i odlazak u banju. Tetka
Olivera mi je donosila majčina i očeva pisma. Oboje su
gledali u Sunce. Majka je bila na nekih dvadeset i dva
minuta, a otac na dvanaest. Oboje su se lepo osećali zbog
ove prakse. Recimo da su oboje ostavili sve lekove koje
su dotle uzimali, jer nisu imali čak ni glavobolju. Sunce
im je bilo sasvim dovoljno. Otac je u moje ime podneo
zahtev za penziju nekoj instituciji, nisam siguran ni kojoj
niti u kojoj državi, rekavši mi da budem strpljiv. Tako
mi je protekao skoro ceo maj mesec, u ne baš nestrplji-
vom iščekivanju odlaska iz bolnice.
Sve mi je bilo ravno i nekako potaman. Prvog
junskog dana otpušten sam iz vojne bolnice. Prošetao
sam beogradskim ulicama, sa jednim bubregom u sebi,
i shvatio da me apsolutno niko od prolaznika uopšte ne
zanima. Bio sam svet za sebe. Topao junski dan završio
410
 Ispovest mizantropa
mi se u Bukovičkoj banji, nedaleko od Beograda, do koje
sam putovao autobusom oko sat vremena. Tu je trebalo
da provedem vreme o trošku države, u jednom starom
hotelu, u neobično lepom banjskom parku, sa dva cimera
ranjenika iz Bosne, sve do početka decembra, što nije
bilo malo. Bilo mi je lepo, ako ne računam to što se ni-
sam uklopio u društvo. Devojke su ovde bile jako lepe,
ali samo dok ćute. Čim progovore, to je bio blagi užas,
jer su govorile kroz nos, kao da su progutale praznu bo-
cu. U banjskom parku sam provodio najveći deo dana.
Crtao sam portrete u parku za to zainteresovanim ljudi-
ma, kad bih hteo da bacim mozak na otavu, i tako zara-
đivao relativno pristojan džeparac, pored toga što sam
kao ranjenik dobijao neku sitnu nadoknadu od države. A
i majka mi je slala devize iz Austrije svakog meseca.
Gledao sam u Sunce na izlasku ili zalasku, nisam se hra-
nio u hotelu, već na lokalnoj pijaci, i svakodnevno pio
mineralnu vodu u parku. Hodao sam najmanje sat vre-
mena dnevno bos, gde god bih mogao, i svakog dana
sam se peo na obližnju planinu, jednu od dve, i silazio
sa nje, sve peške, osim ako bi padala kiša. Tada sam mo-
rao da budem u hotelu, da se svađam sa ranjenicima,
zbog odvratne muzike koju su slušali, i još kojekakvih
sitnica. Nisam bio omiljen u društvu ranjenika na reha-
bilitaciji. Išao sam u banjski kompleks, gde su me fizio-
terapeuti mazali svim i svačim, i gde sam se kupao u
toploj mineralnoj vodi skoro svaki dan. Znao sam da
odem do Beograda i Kragujevca, s vremena na vreme, a
obišao sam i još neke manje okolne šumadijske gradove.
I tako celog leta. Redovno sam išao na lekarske preglede.
Doktori su pratili moje stanje. Neretko bi me pitali šta
sam to uradio i kako se tako brzo oporavljam. Objasnio
411
Jovo Ilukić
sam im da je to sve zbog gledanja u Sunce. Nisu hteli to
da prihvate i baš me briga što nisu. Oni su bili na gu-
bitku, a ne ja. Nije mi bilo dosadno. I ne samo to. Na um
mi je pala ideja da nastavim školovanje, da pokušam, pa
ako uspem dobro jeste, ako ne, ni to nije loše. Raspitao
sam se šta mi je potrebno za upis studija arhitekture. Za-
tražio sam od oca da mi pošalje svu potrebnu dokumen-
taciju poštom, dobio je za nešto manje od nedelju dana,
zajedno sa nekim knjigama iz srednje škole, i bacio se
na brzu pripremu za prijemni ispit. Prelistao sam mate-
matiku koju sam nekada učio i budući da ni tada nisam
mnogo učio, jer sam imao odličnu memoriju i sve pamtio
na predavanjima, nije mi trebalo mnogo vremena da se
vratim u formu. Nisam uopšte mnogo učio. Kupio sam
neku zbirku zadataka i sve ih rešio brzo i bez greške. Po-
četkom jula polagao sam prijemni ispit, položio ga i upi-
sao se na arhitekturu kao redovan student. Bio sam u
zlatnoj sredini, osim što sam se upisao sa generacijom
pet godina mlađom od sebe. Nisam obraćao pažnju na
to. Često sam bio u Beogradu. I tada bih ovako obno-
vljen posetio i tetku Oliveru. Tražio sam i pronašao svoje
spasenje preko Sunca. Sve više mi je u glavi bila čuvena
budistička tvrdnja da je najbolje što se može dogoditi
nekome ono što mu se već dogodilo. Izgleda da ni ja sâm
nisam to definisao kako treba, a trebalo bi reći da je ono
što se nekome dogodilo najbolje što mu se uopšte moglo
dogoditi. Izgleda da je moj na prvi pogled besmislen od-
lazak u rat ipak imao barem neki smisao. Da nisam bio
u ratu ne bih spoznao pravu surovu ljudsku prirodu, ne
bih došao u vojnu bolnicu i ne bih čuo za gledanje u Su-
nce. To mi je nekako bilo najvažnije. Jurio sam četrdeset
i dva minuta. Kad sam nakon upisa na fakultet izašao na
412
 Ispovest mizantropa
trideset minuta i nakon žmurenja u tami ugledao belu
tačku, shvatio sam da sam se vratio, da se tako izrazim,
na “fabrička podešavanja”. Sam sebi sam se smejao za
ovo, ali bilo je baš tako. Svi elementi u mom telu bili su
vraćeni u normalu. Bio sam zdrav kao dren i zapravo
nikakva rehabilitacija mi nije ni bila potrebna. Ali ja sam
je ipak koristio. Od meštana u banji u kojoj sam se odma-
rao čuo sam da su ratovi u Hrvatskoj i Bosni, kao i eko-
nomska blokada, verovatno naručena od ovdašnjeg
ogavnog režima, da bi nas pljačkali i imali alibi za tako
nešto, naneli veliku štetu samoj banji, da je pre svega
ovoga pomenuti gradić imao jako mnogo posetilaca i
gostiju, i da su hoteli bili puni, a da je sada sve u rasulu
i da osim ranjenika u mom hotelu nije ni bilo gostiju.
Kuvarice iz hotela su krale sve i svašta. Jednog dana sam
video kako je jedna od njih iznela poveliku ribu u kesi i
sakrila je u žbunje, a svega pet minuta nakon toga našao
ju je neki pas lutalica i pobedonosno je prošetao po ce-
lom parku. Primetio sam da sam bio površan u kontaktu
sa ljudima, da sam gledao kroz ljude, kao kroz staklo, i
da me apsolutno niko nije zanimao. Čak me nijedna de-
vojka nije privlačila. Ne kažem da sam bio aseksualan,
već jednostavno nisam imao ni snage ni volje da se ud-
varam nekoj ženskoj osobi. Tako mi je prošlo celo bez-
brižno leto. Iako sam planirao da odem do mora, što bi
značilo da idem u Crnu Goru, davno napuštenu, nisam
se organizovao i nisam otišao. Umesto toga, početkom
avgusta izašao sam na trideset i pet, a početkom septem-
bra na četrdeset minuta gledanja u Sunce. Bio sam pun
energije. U tom trenutku moja majka bila je na trideset i
pet a otac na dvadeset i pet minuta gledanja u Sunce. To
sam saznao iz pisama koja su mi slali u hotel. Dao sam
413
Jovo Ilukić
im tu adresu. Ocu je bilo jako krivo što je toliko zaosta-
jao za svojom bivšom suprugom, i to mi je lepo napisao,
baš tim rečima, da mu je krivo što toliko zaostaje za
njom. Na četrdeset i dva minuta izašao sam polovinom
septembra i toliko sam gledao u Sunce sedam dana,
tačnije ukupno osam, ako računam i zadnji dan kad se
vreme svakodnevno povećavalo, i još sedam dana kao
finale. Bilo je to jako dugo, gledati ravno u Sunce četr-
deset i dva minuta, ali ja sam neizmerno uživao u tome.
I ne samo to. Osećao sam nečije prisustvo, kao da je neki
duhovni entitet bio sa druge strane, kad god bih gledao
u Sunce. Nakon vrhunca prakse, počeo sam da gledam
u Sunce svaki dan po jedan minut manje, kad god bi bilo
Sunca, ujutro ili uveče, i da polako silazim na šesnaest
minuta kako bih uspešno završio praksu. I dalje mi je
sve bilo ravno i nekako potaman. Život mi je bio veoma
lak i jednostavan, i nadasve bezbrižan, jer sam na neki
način živeo pod staklenim zvonom.
Početkom oktobra počela je akademska godina i
ja sam kao redovan student počeo da studiram arhitek-
turu u Beogradu. Putovao sam rano ujutro iz provincije,
u početku četiri od pet dana, a kasnije tri od pet, dakle
kad god bih mogao, pratio predavanja koliko sam mo-
gao, studirajući sa generacijom pet godina mlađom od
sebe, učio matematiku i fiziku, crtao sve što je trebalo
da se nacrta, za šta sam bio nadaren, i ništa mi nije teško
padalo. Bilo mi je lakše nego ljudima koji su došli iz
gimnazije i nisu bili talentovani za crtanje. Tamo negde
krajem oktobra završio sam praksu gledanja u Sunce i to
mi je predstavljalo veliko olakšanje. Moje kolege i kole-
ginice sa fakulteta bili su toliko daleko od mene da je to
više nego strašno. I ja sam bio daleko od njih. Ne znam
414
 Ispovest mizantropa
da li sam se svideo nekoj devojci, nisam primetio da je
neka obraćala naročitu pažnju na mene, jednostavno sam
gledao kroz sve njih. Nisam čak razumevao njihov govor
ulice, niti njihove izraze i fraze. Koristili su neke nepo-
stojeće reči i to me je užasno nerviralo. Neki studenti i
studentkinje imali su mobilne telefone, praktične uređaje
koji su u našoj zemlji tek počeli da se koriste u toku go-
dine, i oni momci koji su ih nosili bili su interesantniji
devojkama od onih koji ih nisu nosili. Najviše su se sa
njima pravili važni upravo moji Crnogorci i Hercegovci.
Koja su to glupiranja bila, pa to je nezamislivo. Čovek
izvadi mobilni telefon i bukvalno ga nabija u nos svom
sagovorniku. Sama mreža je u početku bila jako slaba,
sa veoma malo korisnika, i realno nije se imao ni ko poz-
vati, već je sam telefon služio za pokazivanje. Odbio sam
majčin predlog da mi pošalje jedan takav uređaj i da se
čujemo s vremena na vreme, jer je bio veoma skup i me-
ni potpuno nepotreban. Bio sam praktičan, nezaintere-
sovan za glupa studentska hvalisanja. Sa majkom sam
kontaktirao putem pisama i to mi je bilo sasvim do-
voljno. Negde u to vreme i majka je završila praksu
gledanja u Sunce i već neko vreme se hranila kao ja,
odnosno postala je sirovi vegan. Otac je kaskao za nama
u svakom smislu, jer je i dalje jeo meso. Meni i mojoj
majci bilo je potpuno nezamislivo to da gledamo u Sunce
a da nam želudac istovremeno vari delove životinjskih
tela. Bilo mi je nemoguće da ljudima svega pet godina
mlađim od sebe objašnjavam zašto sam toliko pauzirao
sa školovanjem i zašto sam učestvovao u ratu u Bosni.
Bili smo i ostali dva različita sveta. Uvek sam štrčao i
razlikovao se od većine, ali ovo sada se bukvalno videlo
iz aviona. Nisam išao na predavanja baš svaki dan, kad
415
Jovo Ilukić
se sve zahuktalo, već kad bih našao za shodno. Kakav
ću to arhitekta biti jednog dana i da li ću uopšte postati
arhitekta? Jedino po čemu sam bio zanimljiv studentima
bilo je to što sam skoro svima nacrtao portrete ili karika-
ture. Nadimak nisam imao, zvali su me jednostavno po
imenu. I tako je bilo najbolje.
Prvog novembarskog vikenda bili su održani ne-
ki lokalni izbori u celoj Srbiji, a dve sedmice kasnije i
drugi krug izbora. Po Beogradu se govorilo samo o tome
kako su neki političari pokrali glasove nekim drugim
političarima. Uskoro je krenuo prvo građanski, a onda i
studentski protest, ili obrnuto, ne znam, jer me nije zani-
malo, i to iz tada najslobodnijeg grada Niša, simbola slo-
bode, i preneo se na celu državu. Ja sam samo hteo da
studiram, a ne da idem u protestne šetnje. Ali avaj. Sve
manje smo išli na predavanja, a sve više na proteste pro-
tiv režima. I ja sam nevoljno učestvovao u tome, zajedno
sa studentima, čuo neku muziku, galamu, psovke, parole,
pištaljke i priče oko sebe, ali sve mi je to bilo nekako ne-
interesantno, kao drevno tursko pozorište senki. I to se
nije događalo samo u Beogradu, već i u celoj Srbiji. Kad
bih se umoran vratio u provinciju i krenuo ka banjskom
hotelu, svojoj mrskoj sobi i cimerima prostacima, sa ko-
jima nisam čak ni razgovarao, usput bih nabasao na gra-
đanski protest i u tom banjskom gradiću. Iz dana u dan
sve više ljudi je izlazilo na ulice i rugalo se režimu, a sve
je počinjalo otprilike onda kada i drugi dnevnik na naci-
onalnoj televiziji, na kojoj je režim sve učesnike protesta
nazivao najpogrdnijim mogućim imenima, od kojih sam
zapamtio dve najviše korišćene reči: strani plaćenici i
domaći izdajnici. I sve mi je to jako smetalo, jer oni koji
su izazvali i izgubili nekoliko ratova, opljačkali sopstve-
416
 Ispovest mizantropa
ne građane i raselili mnoštvo ljudi iz svojih domova sada
su se u medijskom prostoru predstavljali kao demokrate,
a vređali su studente i ostale poštene građane. Mene je
majka novčano pomagala iz inostranstva, ali to ne znači
da sam bio strani plaćenik. A budući da sam bio ranjen
u ratu nikako nisam mogao biti izdajnik. Najsimpatičnije
su mi bile neke bake koje su lupale kašikama i kutlačama
u šerpe i lonce govoreći pri tom da ako ostanu kući i gle-
daju dnevnik na državnoj televiziji onda režim nervira
njih, a ako izađu na ulicu onda oni nerviraju režim. I bilo
je tako. Najživopisnije od svega bilo mi je šetanje zasta-
va zapadnih država, od svih zastava članica Evropske
Unije, pa sve do američke i kanadske zastave. Ja bih
uvek nekako uhvatio nemačku zastavu i nosio bih je sa
ponosom. Koga je najzad bilo briga za studije kad smo
imali ovakav besplatan cirkus?
Moj boravak u banjskom hotelu približavao se
kraju. Bile su tu i poslednje lekarske kontrole na kojima
mi je rečeno da sam se neverovatno brzo i dobro opora-
vio. Doktori bi me pitali u čemu je tajna i naterali da im
propagiram gledanje u Sunce i sirovu vegansku ishranu.
Krajem novembra tražio sam stan u Beogradu i našao
malu garsonjeru gotovo na kraju grada, kod dobrih ljudi
i po povoljnoj ceni. Kad sam im rekao da studiram malo
su gunđali, govoreći sve i svašta protiv studenata, ali tada
sam im u najkraćim mogućim crtama ispričao svoju ži-
votnu priču i naveo to da su moji studiji tek nešto uspu-
tno, da nameravam da živim u tom stanu i kad se završi
akademska godina, da sam dobar stanar, pedantan samac
koji nema društvo i neće nikoga dovoditi u stan, i praviti
bilo kakve gluposti. Odavao sam takav utisak i potpisali
smo ugovor. Majka mi je slala novac iz Austrije i na neki
417
Jovo Ilukić
način me je izdržavala. Uselio sam se u garsonjeru na
vrhu zgrade prvog decembarskog dana, kad sam napu-
stio hotel u banji u kojoj sam proveo pola godine. Stano-
davci su mi bili penzioneri, pošteni ljudi, da kažem da
smo našli jedni druge kao da smo se tražili, stanovali su
u drugom delu grada, i dogovorili smo se da se viđamo
samo jednom mesečno, radi kirije, što je odgovaralo i
njima i meni. Živeo sam u meni dovoljnih, pa čak i pre-
velikih dvadeset kvadrata, u starom visokom soliteru, na
njegovom vrhu, na četrnaestom spratu, sa veličanstve-
nim pogledom na grad, na početnoj ili završnoj stanici
dve trolejbuske linije, u zavisnosti iz kog se ugla posma-
tra, blizu šume u koju sam često odlazio da se prošetam
ili trčim. Tu negde je bila i astronomska opservatorija
koja više nije radila nego što jeste. Trolejbus bi me za
veoma kratko vreme dovezao do centra grada, a na fa-
kultet bih išao tako što bih se prošetao do obližnje pijace,
jedne od većih u gradu, nedaleko od prvog doma učenika
u kome sam nekada stanovao, i tamo hvatao bilo koji
tramvaj. Sve u svemu nije mi bilo loše. Trebalo je da sas-
tavim život od rasturenih kockica, jer sve što sam imao
kao svoju pokretnu imovinu moglo je stati u svega dve
putne torbe srednje veličine. Živeo sam triput bolje nego
što zaslužujem, sâm kao vuk, bez društva i bez ljubavi
neke ženske osobe. I ništa mi nije falilo. Ljudi su mi io-
nako bili teret. Prijavio sam i položio nekoliko ispita, sa
visokim ocenama, kad god bih uspeo da uhvatim profe-
sore koji nisu išli na proteste zajedno sa studentima. Ne-
gde u to vreme i moj otac je završio praksu gledanja u
Sunce, čime mi se pohvalio u pismu, napisavši to ve-
likim slovima. Nisam više uzimao nikakve lekove, ni ja
ni moji roditelji. Nismo se mogli razboleti ni od čega.
418
 Ispovest mizantropa
Sunce i njegova energija i prana učinili su to da dok svi
oko mene kašlju i kišu, idu kod lekara i gutaju lekove, a
imaju dva bubrega, ja kao bivši čovek, sa samo jednim
bubregom, bio sam prava pravcata tvrđava za sve viruse
i bakterije. Počeo sam da osećam nekakav kompleks ve-
ličine, u smislu da sam se osećao superiorno u odnosu
na ljude koji su jeli meso, mleko i jaja, zatim konzumirali
industrijsku hranu, odnosno sve ono što bi neko proizveo
i spakovao u bilo šta, pili kafu, uživali u duvanu, konzu-
mirali alkohol, lekove, a u retkim slučajevima i droge,
nazivajući ih pogrdnim imenima kao što su svinjožderi,
crevožderi, mlekonje, jajonje, paštetonje i tome slično.
Pitao sam se, kad god bih ostao sâm, po čemu sam ja to
bolji od ovog ogavnog režima, koji je nasrnuo na sops-
tvene građane, koje svakodnevno vređa preko televizije
i ostalih medija, jer su mu se s razlogom rugali, i šta bih
sve radio ako bih ne daj bože došao na vlast. I zaista, re-
žim je nakon polovine decembra pustio besnu policiju
na građane Beograda, ne i ostalih gradova u Srbiji, jer
nije imao toliko policijske stoke, da su po Beogradu non
stop bili postavljani policijski kordoni. Sve je delovalo
kao početak građanskog rata i nije mi se sviđalo. Pred
kraj godine odvratni krepani režim je čak organizovao
kontramiting i u Beograd dovukao nepismene primitiv-
ce, svoje bezumne sledbenike, iz najzaostalijih sredina,
naoružane do zuba, koji su pucali na demonstrante po
gradu, a na nacionalnoj televiziji su prikazali kako su
demonstranti pucali na njih. Nisu umeli čak ni da lažu.
Takođe ni da kradu, jer u neuspeloj krađi glasova već ih
je uhvatio veći deo naroda. Ceo svet je, međutim, preneo
pravu sliku. Kakvi mizerni diletanti. I zar smo dozvolili
da nam takve gnjide kroje kapu i da nas kinje i vređaju
419
Jovo Ilukić
preko medija? Strašno i nedopustivo. Meni je sve to bilo
jako zanimljivo. Nekako sam imao osećaj kako učestvu-
jem u bitnim istorijskim događajima. I tako mi se za-
vršila ta 1996. godina, u kojoj sam nanizao samo uspeh
za uspehom.
Novu 1997. godinu dočekao sam na jednom
beogradskom trgu, na studentskom protestu. Bila je lede-
na noć i svi studenti, kao i građani, ljudi sa dva bubrega,
smrzli su se i skamenili od zime, jedino meni, ostarelom
studentu i čoveku sa jednim bubregom, ništa nije falilo.
Oni su pili kuvanu rakiju i kuvano vino, kako bi se za-
grejali, pušili su cigarete i marihuanu, i uopšte uzev kon-
zumirali neke lake droge, verovatno kao i policijska
stoka iz kordona, jedino ja nisam ništa koristio. One
kolege koje su me pozvale da na trgu dočekamo Novu
godinu pitale su me šta je to sa mnom i da li sam pukao
u ratu, zašto se ne opustim i ne uživam, ali moj stav je
bio jasan i čvrst: ja u svoje telo mogu da unesem samo
sirovo voće i povrće, uz nešto malo orašastih plodova, i
ništa više. Rekao sam im da sam užasno bezobrazan i
ako im smeta to što nikada neću konzumirati meso, mle-
ko i jaja, zatim bilo kakvu industrijsku hranu, kafu, du-
van, alkohol, lekove i droge, neka me tuže sudu i da ću
ja doći na suđenje. Rekao sam im da im je pametnije da
sav svoj gnev usmere ka svinjskom režimu, a ne ka meni,
i na tome se završilo. Na ulici smo dočekali i pravoslavni
Božić, i Novu godinu po starom kalendaru, i još neke
verske praznike. Jedne večeri je ostareli patrijarh pred-
vodio protest i probio policijski kordon, odnosno prošao
kroz njega. Niko od policijske stoke nije imao hrabrosti
da se ispreči pred tog ostarelog čoveka, poznatog po to-
me da je sam sebi šio odeću i pravio cipele, a na posao
420
 Ispovest mizantropa
umesto službenim automobilom išao trolejbusom, bio
omiljen u narodu i na neki način slovio kao živi svetac.
Malo ko od poznatih ljudi i generalno javnih ličnosti,
umetnika, glumaca, pisaca, pesnika, slikara, profesora,
akademika, bio je na strani režima, i to samo oni koji su
imali neke koristi od njega. Svi ostali su bili protiv. Sva-
ke večeri sam išao na proteste, iz čistog inata i hira, jer
ionako nisam imao šta da radim. Na fakultetima nije bilo
predavanja do daljnjeg, niko ništa nije učio i sve se kre-
talo ka haosu. Policijski kordoni su stalno bili raspore-
đeni po centru grada, pratili su nas u stopu i često su nas
napadali, ili bi pak ubacili svoje ljude da im nešto doba-
ce, ili ih gađaju kamenicama, pa da isprovociraju njihov
napad na nas. Nismo imali nikakve šanse da se obraču-
namo sa njima, jer su imali tešku opremu, branili se šti-
tovima, mada se nisu imali od čega braniti pošto su jadni
studenti samo bežali, a tukli studente i ostale ljude dugim
pendrecima. A imali su i vatreno oružje. Policijska stoka
iz kordona nas je užasno mrzela, videlo im se po izra-
zima lica. Ne znam ni kako ni zašto. Tukli su ljude, sops-
tvene građane, kao da udaraju u vreće na treningu, bez
trunke milosti. Tukli su momke pendrecima po glavi a
devojke pendrecima po grudima, video sam to nekoliko
puta. I jedva sam im pobegao. Budući da sam i inače
dosta trčao, kad bismo se trkali na bilo kojoj stazi ja bih
prvi stigao na cilj, a kad bi me jurili ne bi me nikad mogli
stići. Uostalom, ja sam barem malo bio u ratu, i pucao
na nekakve neprijatelje. A gde su oni bili i sa kim su se
borili? Ratovali su po beogradskim ulicama, krećući se
po kordonima, naoružani do zuba, a borili su se protiv
golorukih momaka i devojaka, i ostalih građana. Ološi
jedni. Tako nam je protekao ceo ledeno-hladni januar.
421
Jovo Ilukić
Prvih februarskih dana policijska stoka je na-
padala građane na jednom od glavnih mostova koji pove-
zuje Beograd i Novi Beograd, a svinjski režim je poslao
i neke batinaše u crnim kožnim jaknama, sa crnim ka-
pama na glavi. Atmosfera na beogradskim ulicama je po-
stala takva da je mogao da te napadne bilo ko, prebije ili
ubije, a da ne znaš ni ko je ni šta je. Na svu sreću ovo
drugo se nije događalo, a prebijanja je bilo koliko hoćeš.
Vrhunac je nastupio drugog i trećeg februarskog dana
uveče. Ja sam svake večeri na protest nosio neku paliju
nalik na palicu za bejzbol, da bih barem pokušao da se
odbranim ako me neko napadne, rizikujući da budem
priveden i optužen za nošenje opasnog oružja. Te dve
večeri policijska stoka je zatvorila most sa desne strane
reke Save, ne dozvoljavajući našim kolegama studen-
tima i građanima da ga pređu i pridruže nam se, čime je
izazvala revolt i bez ikakvog razloga napala demonst-
rante. I ne samo to. Zatvorili su jedan deo njih sa novo-
beogradske strane, kad su već bili na mostu, a i sa naše
strane, a onda ih napali i tukli oko pola sata na mostu,
sve po redu, toliko brutalno da ne verujem da je iko pro-
šao bez batina. Prebijeni su i neki politički lideri opozi-
cije. Ljudi su poliveni ledenom vodom iz vodenih topova
po užasnoj hladnoći. Temperatura je bila ispod nule.
Portparoli vladajućih svinjskih partija su čak zlurado
govorili da neće valjda da ih prskaju toplom vodom. A
na našoj strani su nas jurili po ulicama, da nas prebiju, i
to ne samo policijska stoka, koju smo lako mogli pre-
poznati, već i stoka od plaćenih batinaša bez ikakvih oz-
naka. Nekoliko nas studenata, mojih drugova i drugarica,
uslovno rečeno drugova i drugarica, koji smo zajedno
došli na protest, zajedno smo bežali i skrivali se od pobe-
422
 Ispovest mizantropa
snele stoke po uzdužnim i poprečnim ulicama, čak se i
skrivali po podrumima u nekim stambenim zgradama,
čekajući da batinaši prođu. U jednoj zgradi, neka baka,
poštena penzionerka, otvorila nam je vrata od svog stana,
nakon što smo pozvonili na više ulaza, i sakrila nas unu-
tra. Da nije to učinila dobili bismo batine, jer je polici-
jska stoka prevrnula celu zgradu, sve osim stanova. Moja
taktika iz rata spasila je moje kolege od batina. Koliko
smo mogli da shvatimo sve ovo, svinjskom režimu, poli-
cijskoj stoci i stoci od režimskih batinaša bez ikakvih oz-
naka, prepoznatljivih po crnoj odeći i kapama, nije bio
cilj da razbiju protest kao takav, već da izgaze sve nje-
gove učesnike. Drugačije ime za njih od stoke nisam
imao. I stoka je u svemu bila bolja od njih. Sve je ličilo
na svojevrstan urbani genocid. Usledilo je gađanje jajima
nekih bitnih državnih institucija narednih dana. To mi je
bilo sve što sam imao od života ove zime. Spavao bih po
danu i čekao hladnu noć, da bih išao na proteste i rugao
se režimu. Majka me je pozivala da dođem kod nje na
neko vreme, da bih izbegao svu ovu gužvu, govoreći ka-
ko smo svi mi na Balkanu totalno poludeli. Strepela je
da će izbiti građanski rat. Sve je i smrdelo na tako nešto.
Odgovorio sam joj da ću svakako doći u Austriju, ali tek
kad se prolepša vreme. U toku februara u Beograd su do-
lazili neki strani političari i vršili pritisak na svinjski re-
žim, koji je tamo negde krajem meseca posmenjivao
neke svoje ljude, tim potezom pljunuo samom sebi u
lice, po ko zna koji put, i direktno priznao izbornu krađu.
Građanski protest je samim tim splasnuo i polako se za-
vršavao, dok je studentski još uvek trajao. Ušli smo u
mart i dalje išli na proteste. Ja sam se navikao na sve to,
na sav taj cirkus, i već sam se pitao kako ću živeti kad
423
Jovo Ilukić
se sve to uskoro bude završilo. Bio sam tu prisutan, ali
kao da nisam, jer u većini slučajeva bih video ljude kako
otvaraju i zatvaraju usta, znajući da nešto govore, ali ih
uopšte nisam slušao. U toku marta meseca politička opo-
zicija preuzela je upravu nad najvećim gradovima u Srbi-
ji, kao i nad Beogradom. Nije proteklo mnogo vremena
a i sam studentski protest se završio. Vratili smo se na
fakultete i nastavili tamo gde smo stali. Izgubili smo
mnogo vremena i to je bilo apsolutno nenadoknadivo.
Ponovo smo počeli da učimo, crtamo, idemo na vežbe i
kolokvijume, prijavljujemo i polažemo ispite... Život se
nastavljao kao da nije ni bio prekidan, a bio je prekinut
toliko mnogo puta.
Vetrovit ali prijatan i nadasve podnošljiv april u
Beogradu, po ko zna koji put u mom životu. Proslavio
sam dvadeset i peti rođendan, više ga obeleživši nego
slaveći sa nekim, pitajući se gde sam bio prošle godine
a gde sada. I dalje sam bio sâm kao vuk, i ništa mi nije
falilo. Prošle godine u ovo vreme ležao sam u bolnici, a
evo me sada na studijama arhitekture, zdravog kao dren.
I dalje sam gledao u Sunce šesnaest minuta, na izlasku
ili zalasku, kad god bi ga bilo. Pristao sam da odem kod
majke u Austriju. Da bih otišao tamo bila mi je potrebna
viza, a samim tim i stajanje u redu ispred ambasade Aus-
trije u Beogradu. Teško poniženje. Išao sam nekoliko
dana i čekao u redu a da ništa nisam dočekao. Nisam ni
znao niti računao na to da treba da prođem kroz prave
pravcate porođajne muke ne bih li postigao bilo šta u
ovoj državi. Najbednije i najmizernije što sam video u
toj gužvi bilo je to što je neki momak doneo neke dve
prljave boce: u jednoj je bilo pokvareno mleko, puno
kravlje krvi i gnoja, a u drugoj obična voda, i neke stare
424
 Ispovest mizantropa
kuhinjske kantice pune prašine, sa prašnjavim šećerom
i kafom, i to smeće je prodavao blesavim ljudima u redu.
Bilo me je sramota u njegovo ime. Bilo je malo budala
kojima je uspeo da napravi i proda prljavu kafu, ili kafu
sa mlekom, ali bilo ih je za njega dovoljno. I kad se dođe
na red i uđe u ambasadu bilo je potrebno odraditi još
dosta toga, a najzad i platiti neke takse. Kad sam služ-
beniku u ambasadi rekao da mi je majka Austrijanka, i
da živi i radi u Beču, predložio mi je da kad odem tamo
podnesem zahtev za državljanstvo. Jedina pametna stvar
koju sam čuo u zadnje vreme. I kad se i sve to završi,
opet moraš čekati vizu. Dobro je što joj je rok trajanja u
mom slučaju iznosio pola godine. Što se tiče fakulteta,
profesori su otpočeli neki štrajk, nezadovoljni visinom
plata, s punim pravom, i opet nismo mogli da učimo i
polažemo ispite. Stvari su stajale ovako nekako: ili stu-
denti otpočnu višemesečni protest, ili pak profesori štraj-
kuju danima i sedmicama. Neverovatno. Kakva država.
Pa ovo je prešlo sve granice. Naprosto nedopustivo. Naj-
gore je što se nikako nije moglo znati dokle bi sve ovo
trajalo. A plate koje su ljudi zarađivali posle svih ovih
ratova bile su nedostojno male, naročito intelektualcima.
Čuo sam od nekih drugih ljudi, koji su radili u nekim
drugim sektorima, kako bi i oni vrlo rado štrajkovali i
tražili višu platu. Pa ko im je branio da štrajkuju? Neka
se svako bori za sebe. Ili neka se barem udruže na bazi
minimuma zajedničkih interesa, pa neka svi zajedno štra-
jkuju i vrše pritisak na kriminalce koji već dugo vladaju
ovom namučenom državom i vode je u ponor.
Krajem aprila dobio sam vizu za Austriju i otišao
vozom u Beč za prvomajske praznike. Prva poseta zemlji
mojih predaka nije me mnogo oduševila. Očekivao sam
425
Jovo Ilukić
da u Beču vidim više Austrijanaca, a manje doseljenika,
ali bilo je obrnuto. Glavni grad Austrije zapravo je bio
crnačko-tursko-arapsko-cigansko-muslimanski, a nikako
austrijski grad. Pored nemačkog jezika, na ulici su se
mogli čuti svakakvi jezici. Bilo je mnogo naših ljudi sa
Balkana i službeni jezik države iz koje sam došao mogao
se čuti bukvalno na svakom koraku. Zapravo, jedini beli
ljudi, pored malobrojnih Austrijanaca, bili su ponajviše
iz Bosne, i uopšte sa Balkana, a većina bečkih Cigana
govorila je srpski na javnim mestima. Grad je bio pun
Turaka, Arapa, Cigana, Kineza, crnaca i uopšte ljudi sa
svih strana. Rekao sam majci da sam se nadao da ću doći
u nemački grad, a ne u svojevrsni evropski Njujork. Ko-
liko sam shvatio, u gradskoj policiji, i u policiji uopšte,
kao i u svim ostalim bitnim državnim institucijama, radi-
li su Austrijanci, jer kad bi pustili strance verovatno bi
brzo izgubili državu. Širenje islama po Evropi bilo je je-
zivo i ako se ovako nastavi za manje od pola veka cela
Evropa će biti muslimanski kontinent. Bela rasa polako
nestaje. Belci izumiru, kao nekada Etrurci. Na kom god
javnom mestu da bih se pojavio dočekao bi me neki stra-
nac, govoreći nekim stranim jezikom. Grad mi se inače
svideo, jer su ga gradili pravi Austrijanci, i još uvek je
posedovao nemački duh. Bio je pun lepih zgrada, bule-
vara, parkova, trgova, crkava, ali bilo je i džamija u iz-
gradnji. U nekim manje bitnim državnim institucijama,
kao što su muzeji koje sam obišao, radili su raznorazni
stranci, crni i kosooki, koji su perfektno govorili nemački
jezik. Moja majka je stanovala u jednom mirnom kvartu
blizu Dunava, punom Turaka i Arapa. Prošetali smo po-
red obale reke, na međunarodni praznik rada, i gotovo
nigde nismo videli nijednog jedinog belca ili pripadnika
426
 Ispovest mizantropa
neke druge religije osim islama. Naturalizovani Austri-
janci pekli su ovčetinu na roštilju, što je nama dvoma ve-
ganima smetalo manje nego da je neko drugi pekao
svinjetinu. Gledali smo u Sunce na zalasku i hodali bosi
pored muslimana iz celog sveta. Uveče smo se sreli sa
sestrom Gordanom i njenim verenikom Karlom. Susret
nam je bio emotivan, više sa njene nego sa moje strane.
Dobro je poznavala moju priču i nije mogla da sakrije
suze. Svom vereniku me je predstavila kao svog rođenog
brata, slikara, dobrovoljca za rat u Bosni i rehabilitova-
nog ranjenika iz tog rata. Oni su živeli u još lepšem i
mirnijem kraju od moje majke. Sutradan sam se prvi put
u životu vozio metroom, celog dana, i tako dosta dobro
upoznao Beč, koristeći pored njega i tramvajski prevoz.
Prvi maj je pao na četvrtak, pa smo ga sastavili sa viken-
dom i proveli prelepa tri-četiri dana u obilasku grada.
Kažem tri-četiri dana zato što smo ceo jedan dan proveli
u obližnjoj Bratislavi, do koje se vozom putuje svega
jedan sat. Tamo nisam video nijednog crnca, Turčina,
Arapina, Kineza ili bilo koga osim belaca i ponekog lo-
kalnog Ciganina. Nekako mi je sve delovalo bezbednije.
Povratak u Beč mi je opet izazvao neko neopisivo ose-
ćanje nesigurnosti. Živeti u velikom gradu, punom ovak-
vih stranaca, bilo je u najmanju ruku rizično. Nije mi se
sviđalo. Majka je posle vikenda išla na posao u školu.
Posle toga je davala honorarne časove klavira u svom iz-
najmljenom stanu. Lepo je zarađivala i živela, i mogla
je da izdržava i mene. Meni za život u Beogradu nije bilo
potrebno mnogo deviza, jer je život u Beogradu u odno-
su na Beč mnogo jeftiniji, naročito iznajmljivanje stano-
va. Majka me je nagovorila da podnesem zahtev za
austrijsko državljanstvo i pomogla mi u tome koliko je
427
Jovo Ilukić
mogla. Bilo joj je krivo što to nismo učinili ranije. Dr-
žava u kojoj smo živeli pre rušenja Berlinskog zida bila
je zatvorena i u tom grmu je ležao zec. Rekla mi je da
mi za taj pasoš neće trebati viza za većinu zemalja u
svetu, a u Evropi ni za jednu jedinu. Učinio sam tako.
Rečeno mi je da ću dobiti rešenje na beogradsku adresu.
Kakva država, u kojoj sve funkcioniše kao sat. Ali opet
puna stranaca koje nisam voleo da vidim. Nisam video
majčin zavičaj, niti sam sreo bilo koga od rođaka sa
njene strane. Zadržao sam se u Beču oko nedelju dana,
ne više, jer nisam hteo da joj smetam. A morao sam i na
fakultet.
U Beograd i u Srbiju vratio sam se pun i pozitiv-
nih i negativnih impresija. Recimo, prvo što sam prime-
tio po povratku u Beograd i Srbiju bila je gomila smeća
na ulicama, što je u Austriji, Slovačkoj i Mađarskoj, kroz
koju sam prošao, bilo nemoguće videti. Psihički i kultu-
rološki sam bolovao čitave dve nedelje po povratku, jer
su se Beč i Beograd strahovito razlikovali. Ovde je sve
nekako bilo sporo i učmalo, i nije mi se nimalo sviđalo.
Profesori su prekinuli štrajk i opet smo išli na predavanja
i polagali ispite. Sve smo radili uz slobodno rečeno
porođajne bolove. Protesti i štrajk su nas dobro prodr-
mali i naneli nam veliku štetu. Najteže je bilo brucošima
koji su došli iz gimnazije i nisu bili talentovani za cr-
tanje. Pomagao sam nekima od njih koliko sam mogao.
I neka mi sada neko prebaci kako sam loš čovek. Jedna
od osoba kojoj sam intenzivno pomagao u crtanju bila
je izvesna Dubravka, mirna i povučena devojka, pet go-
dina mlađa od mene. Bila je jako usamljena i imala je
problem sa viškom kilograma. Rečeno bez ustezanja,
bila je izrazito debela, masivna, sa ogromnom zadnjicom
428
 Ispovest mizantropa
i velikim grudima, što joj je predstavljalo veliko psihičko
opterećenje. Pokušavala je da mi se približi na sve mogu-
će načine i ja sam je puštao do određene granice. Izgleda
da sam joj se sviđao. Bila je neverovatno uporna.
Vreme je neumitno odmicalo. Došao je jun, cve-
tala je lipa, a ja sam svoje ispite privodio kraju, kao i
prvu godinu na fakultetu. Živeo sam povučeno i mirno,
zdrav kao dren, sâm kao vuk, gledao u Sunce kad god
sam mogao, hodao bos sat vremena u toku dana i odlazio
na trčanje u obližnju šumu skoro svaki dan... Iznenadio
me je poziv iz ambasade Austrije. Otišao sam tamo i bez
ikakvih problema ušao preko reda. Dobio sam rešenje za
državljanstvo i austrijski pasoš. Obavio sam procedu-
ralne sitnice, položio zakletvu, potpisao neke papire i po-
stao Austrijanac. Osećao sam se kao građanin sveta. To
me nije mnogo ponelo, a i nisam se imao pred kim pra-
viti važan. Pohvalio sam se ocu u pismu, koji me je u
svom sledećem pismu pozvao da naiđem u Nikšić na
leto. Odbio sam njegov predlog bez razmišljanja. Rekao
sam mu da ću možda otići na more, ali da u Nikšić ni-
kako neću svraćati. I dalje mi je sve bilo ravno i pota-
man. Tu negde u toku juna meseca majka mi je rekla da
kupim prenosivi kompjuter, takozvani lap top, dosta
skup, i da uvedem Internet u stan, da bismo mogli brže
da kontaktiramo, i poslala mi novac za to. Sa Internetom
u Srbiji sreo sam se početkom studija, na fakultetu, a sâm
Internet je došao u Srbiju početkom 1996. godine. Bio
je dosta skup, a brzina mu je bila mala i nepouzdana.
Veza je često pucala i to me je nerviralo. Kupio sam
kompjuter i uveo Internet u iznajmljenu garsonjeru. To
mi nije promenilo život onoliko koliko sam mislio da ho-
će. Istini na volju, više sam koristio neke video igre i
429
Jovo Ilukić
neki program za arhitekturu nego što sam koristio sâm
Internet. Prestao sam da pišem majci klasična pisma, niti
sam ih više dobijao od nje. Kontaktirali smo preko elek-
tronske pošte i sve završavali preko Interneta. Bilo je
mnogo brže i lakše. Svaka čast onome ko je sve ovo izu-
meo i učinio dostupno običnim ljudima. Sve te aktivnosti
su me značajno udaljile od umetnosti. Skoro celu jednu
godinu nisam naslikao ni jednu jedinu sliku, niti sam je
prodao. Bio sam u naletu i naponu oko polaganja posled-
njih ispita. I sve sam ih položio na vreme i sa visokom
ocenom. Upisao sam drugu godinu studija i prestao da
budem brucoš.
Leto mi je lepo započelo. Prvo sam početkom
jula otišao do Temišvara, u Rumuniju, na jedan dan, sâm
kao vuk, da isprobam austrijski pasoš. Nekada lep grad
delovao je jako zapušteno i bedno. Generalno, čuo sam
da je cela Rumunija takva, jadnija i bednija od nas, a da
nije imala nikakve ratove i sankcije kao mi. Zatim sam
otišao u Segedin, pogranični mađarski grad, takođe na
jedan dan, koji me je oduševio svojom lepotom i kruž-
nim, prstenastim ulicama. A onda, polovinom meseca, i
u Budimpeštu na nekoliko dana, sve takođe sâm kao vuk.
Nije bilo nikakvih problema na granicama, a granična
policija me nije maltretirala i ponižavala kao građane Sr-
bije koji nisu ni imali pasoš svoje domovine, već nepo-
stojeće Titove države. Između međunarodne zajednice i
ogavnog svinjskog režima u Beogradu tinjao je izvestan
sukob oko toga da li je naša država naslednik Titove Ju-
goslavije ili je država nastala njenim raspadom, i zbog
toga nam je država praktično bila nepriznata od strane
međunarodne zajednice. Vodila se kao teritorija, ali nije
imala validna dokumenta. Teranje inata od strane svinj-
430
 Ispovest mizantropa
skog režima sa celim svetom mnogo je koštalo naše
građane, jer su ih svi granični policajci i carinici omalo-
važavali, ponižavali i rugali se njihovim pasošima nepo-
stojeće države, jedinim mogućim pasošima koje su
mogli dobiti, a koje su skupo plaćali, na njih dugo čekali,
a za prijave za njihovo podnošenje čekali po redovima,
gde su mogli da kupe prašnjavu kafu od nekog prljavog
momka, bez mleka ili sa mlekom punim kravlje krvi i
gnoja, kao da treba da dobiju nešto. Ovako nešto nije
postojalo apsolutno nigde. Bilo je tužno i žalosno sve to
posmatrati. Bilo mi je krivo, ali nisam se nikako mogao
solidarisati sa njima. Ja sam ipak bio Austrijanac, sa pri-
javljenim boravkom u Beogradu i dvojnim državljans-
tvom. Budimpešta mi se svidela više od Beča. Barem
nije bila crnačko-tursko-arapsko-kinesko-ciganski grad.
Ponosni Mađari nisu dozvolili nijednom strancu da se
trajno naseljava na njihovu teritoriju, a možda oni nisu
ni želeli, zbog relativno niskog životnog standarda drža-
ve koja se pre svega sedam godina oslobodila od komu-
nizma. Metro u Budimpešti bio je daleko lepši i bogatiji
od onog u Beču. Nije se štedelo, za razliku od preterano
štedljivih Austrijanaca. Imali su čak i tunel ispod Duna-
va, što Beč, daleko bogatiji od Budimpešte, i uzvodno
od njega, sebi ipak nije priuštio, već je prelazio Dunav
preko mostova. Grad je ličio na Beč i verovatno ga je
kopirao u svemu, ali bio mi je mnogo lepši od Beča.
Spavao sam u nekom jeftinom hotelu, uvek tražeći jed-
nokrevetnu sobu i štedeći svaki novčić. Vozio sam se
brodom po Dunavu, prešao preko svih mostova, popeo
se na brdo iznad Budima i obišao kraljevsku palatu,
vozio se iznajmljenim biciklom po celom gradu, i to sve
sâm kao vuk. A onda sam po povratku u Beograd seo u
431
Jovo Ilukić
prvi slobodan avion za Tivat i odleteo u Crnu Goru. Za
manje od sat vremena zatekao sam se u prelepoj Budvi,
gde sam našao privatni smeštaj i sve vreme takođe bio
sâm kao vuk. Išao sam sâm na pijacu, na plažu, uveče
sam izlazio sâm u grad, kao najgora budala. Neki su ljudi
primetili da sam uvek sam i ko zna šta su mislili o meni.
Svima sam bio čudan i neobičan, i baš me briga zbog
toga. Poneo sam sa sobom svoj austrijski pasoš i otišao
prvo do Herceg Novog, a onda sa njim ušao u susednu
Hrvatsku. Odnosi između naših država su se uslovno re-
čeno normalizovali, uz prisilu od strane međunarodne
zajednice, i prvi putnici, ako se ne varam, prelazili su
granicu početkom 1997. godine, ako ne i krajem pret-
hodne. Nije bilo gužve, jer nije bilo mnogo putnika. Ne-
ko je morao otvoriti sezonu. Otišao sam do Dubrovnika
i tamo proveo dve noći u nekom jeftinijem hotelu. Nije
bilo teško naći smeštaj, jer je gostiju još uvek bilo nedo-
voljno. Grad je bio prelep, kao i pre rata, samo što je
imao mnogo manje posetilaca. Obnavljao se od ratnih
razaranja, koga su izazvali političari i ostali kriminalci
sa obe strane. Prošetao sam Stradunom i obišao skoro
ceo grad za tri dana koja sam proveo tamo. Niko mi ništa
loše nije rekao, niti me je išta pitao. Uostalom u Hrvatsku
sam ušao kao Austrijanac. A uvek sam i imao austrijsku
fizionomiju. Život se na našim prostorima vraćao u nor-
malu, onoliko koliko je to bilo moguće. Moglo je sve da
prođe i bez rata, razaranja i žrtava, ali nije. Mogli su svi
da dobiju državu bez rata, ali nisu. Satanisti koji vladaju
svetom prolili su mnogo krvi da bi ostvarili svoje mračne
ciljeve. Vratio sam se u Budvu pun impresija iz Dubrov-
nika i u Crnoj Gori proveo ostatak planiranog letovanja.
U Beograd sam se vratio avionom iz Tivta, izbegavši
432
 Ispovest mizantropa
dugo kopneno putovanje. Sve je to plaćala moja ostarela
majka iz Austrije, žena kojoj sam svojevremeno opsovao
majku na dan njene sahrane, i uopšte se nije ljutila što
sam dao sebi oduška. Javio sam joj gde sam sve bio i
njoj je baš bilo drago. U Beogradu nisam imao šta da
radim. Bio sam totalno besposlen i jedva sam čekao
početak akademske godine. Nisam imao volje da nađem
neki honoraran posao, da radim bilo šta, da korisno
trošim svoje vreme, već sam postao beskorisna budala,
bez ikakvog cilja u životu. Upisao sam neku auto školu
početkom avgusta, mučeći se za neke papire od lekara i
čekajući u redu, kao i za sve ostalo u ovoj državi, sa
namerom da polažem vožnju. To je jedino što sam učio
celog leta. I dalje nisam voleo ljude. Mrzeo sam ih iz dna
duše, i to sve više i više, iz dana u dan. Nisam imao
nikakve potrebe da bilo kome dokazujem bilo šta. Ono
sam što sam i kome smeta ne mora da živi sa mnom.
Kratko i jasno. Veoma je jednostavno: nisam želeo brak,
porodicu, decu... Nisam želeo iz inata ostaviti potomstvo
ovakvom ljudskom društvu. Videvši etničku sliku Beča,
a saznavši da je tako i u Berlinu i Parizu, kao i širom Za-
padne Evrope, bilo mi je baš drago zbog toga što moji
potomci neće biti džihad ratnici, ili pak arapska raja,
kako sami odluče, jednostavno zato što ih neće ni biti.
Iskreno, likovao sam nad tim što će upravo tako proći
potomci svih onih ljudi koji su mi se zamerili. A oni, pak,
nemaju šta da se ljute na mene što likujem nad tim, jer
ja nisam uselio nijednog Afrikanca i Azijata u Evropu.
Neka napadaju one koji ih useljavaju. Šta da radim ja
koji se ne sviđam nikome? Ili mi se barem tako samo
čini? A i onoj usamljenoj debeloj devojci kojoj se sviđam
nisam dao nikakav signal da želim da joj uzvratim. Živeo
433
Jovo Ilukić
sam u celibatu godinama, kao da sam monah, i nije me
bilo briga. Ništa nisam propuštao. Bio bih najsrećniji kad
bih i ako bih mogao da živim sâm na nekom ostrvu na
kome nema ljudi. I tad mi je prvi put u životu na pamet
pala sumanuta ideja da odem na neko takvo ostrvo, da
vidim kako je, pa ako mi se svidi da ostanem tamo, a ako
ne da se vratim nazad. Čuo sam da u nekim tropskim
zemljama ima i po sto i više kilometara praznih a pre-
lepih peščanih plaža, na kojima se gotovo niko ne kupa.
U pojedinim afričkim i azijskim zemljama sve živo je
napustilo prirodu, mislim na pripadnike apsolutno naj-
gore životinjske vrste, i preselilo se u njihove ogromne
i prljave, prenaseljene gradove, ili pak došlo u ledenu
Evropu, da bi nasilno promenilo etničku sliku konti-
nenta. Oduvek sam sve što sam radio - radio iz inata. Iz
čistog inata sam terao inat celom ljudskom rodu. Niko
me nije zanimao; ili gotovo niko. Nisam hteo baš ništa
da radim i ostatak leta i početak jeseni proveo sam u
lenčarenju, ako ne računam testove iz saobraćajnih
propisa koje sam polagao i časove vožnje, ludački vozeći
auto po gradu.
Nova akademska godina počela je početkom ok-
tobra. Teško mi je pala, jer sam se navikao na nerad. Mo-
ja sestra, više od dve i po godine mlađa od mene, upisala
je magistarske studije muzike u Beču, a ja sam pohađao
tek drugu godinu studija na beogradskoj arhitekturi. Po-
sle pauze od gotovo tri meseca opet sam sreo debelu
Dubravku. Ona je bila jedina osoba koja mi se obra-
dovala. Ne i ja njoj. Razmišljao sam o tome kako nemam
svoju kuću ili stan, nemam automobil, bilo kakav posao
ili perspektivu i mogućnost da ga nađem, ovde, u Austriji
ili bilo gde drugde. Ne želim brak, ne želim porodicu, i
434
 Ispovest mizantropa
kakav bih to nečovek bio ako bih pored sebe zarobio i
bilo koju žensku osobu. Naravno da joj ništa od ovoga
nisam rekao, jer nismo ni stigli dotle. Ona je bila ozbiljno
zagrejana za mene, a ja nisam bio spreman čak ni za ta-
kozvanu neobaveznu vezu. Ja čak ne umem ni da volim.
Naprotiv. Ja mrzim ljude. Tih sam dana položio vožnju
i podneo zahtev za vozačku dozvolu, koju sam dobio sa
zakašnjenjem, kao i sve ostalo što se treba dobiti u ovoj
državi. Okreni-obrni, opet se desilo nešto što mi se nije
sviđalo: profesori su ponovo započeli štrajk, tražeći veće
plate, i opet nismo imali predavanja, niti smo mogli po-
lagati ispite. Bilo mi je već muka zbog svega toga. Javio
sam ocu preko pisama, i majci preko elektronske pošte i
Interneta, da mi je već muka oko maltretiranja u vezi be-
smislenog studiranja. Oboje su mi odgovorili da radim
šta god hoću. To me je iznenadilo, jer sam navikao na to
da mi se neko stalno meša u život. Odlučio sam da ipak
ne napustim fakultet, na kome mi više nije bilo tako do-
bro, kao na početku studija, krajem prošle godine. U dr-
žavi je skoro sve bilo trulo, raspadalo se i smrdelo na
trulež. Sve mi je smetalo. Osećao sam se kao alpinista
koji se popeo na teško osvojiv vrh, a onda stajao nad pro-
valijom. Jedina osoba kojoj nisam smetao takav kakav
sam bio bila je debela Dubravka. Naša igra mačke i miša
zamorila je i nju i mene. Mislim da bi joj bilo pametnije
da se zagledala u nekog normalnog momka sa kojim bi
imala budućnost, nego u mene, koga ništa ne zanima.
Bilo bi dovoljno samo da je zagrlim i poljubim, i sve os-
talo bi išlo samo od sebe. Ali ja sam oklevao i oklevao,
danima, nedeljama i mesecima. Realno, i ona i ja bili
smo potpuno nespremni za život. U iznajmljenom stanu
sam živeo već godinu dana i moji stanodavci su bili više
435
Jovo Ilukić
nego zadovoljni. Ugovor nam je bio važio na godinu da-
na i praktično mogao sam da napustim stan bilo kada ili
pak da budem tu na neodređeno vreme. Sa susedima ni-
sam imao nikakav kontakt, osim što sam im na ulazu u
zgradu ili u starom liftu, koji se često kvario, poželeo do-
bar dan. Znali su me kao osobenjaka, ali i kao mirnog
podstanara koji se nije ni čuo. Za godinu dana, osim sta-
nodavaca, koji bi dolazili po kiriju i račune jednom me-
sečno, nikoga nisam doveo u stan. I baš me briga što
nisam.
Negde polovinom novembra dogodilo mi se to
da sam se zbližio sa Dubravkom. Bili smo na nekoj vežbi
na fakultetu i u pauzi ona se skinula u majicu, i naslonila
svoju debelu desnu ruku na moje levo rame. Prvi put sam
mahinalno, kao da sam nevin, izvukao rame i njena de-
bela i teška ruka je pala dole. I drugi put sam izvukao
rame i njena ruka je opet pala dole. Na licu joj se videlo
da je gotova da zaplače. Ali bila je uporna. Naslonila mi
je ruku na rame i treći put, i ja sam je poljubio u ruku,
ispod lakta, trudeći se da to niko od kolega ne vidi. I
oboje smo se nasmejali. Jedva smo čekali da izađemo iz
zgrade fakulteta. Vani je bilo jako hladno. Prošli smo po-
red Univerzitetske biblioteke, šmugnuli u park ispod, ba-
cilli sve naše stvari na jednu klupu, skočili jedno drugom
u zagrljaj i poljubili se. Ljubili smo se jako dugo, sa ve-
likom količinom strasti. Ja sam iz sebe oslobađao pravi
pravcati vulkan požude usmeravajući svoju ne malu sek-
sualnu energiju pravo prema njoj. I ona mi je uzvraćala.
Otišli smo na tramvaj, da idemo kući. Čekali smo ga
držeći se za ruke. Mnogo puta smo zajedno odlazili kući
posle predavanja, kao kolege. Ona je stanovala sa rodite-
ljima dve stanice daleko od pijace gde bih ja izlazio iz
436
 Ispovest mizantropa
tramvaja, u mirnom kvartu, u jednoj komfornoj zgradi
izgrađenoj sedamdesetih godina, sa pogledom na jednu
mirnu ulicu. Ovaj put nije izašla dve stanice pre mene,
već zajedno sa mnom. Od već pomenute pijace, na kojoj
sam tog popodneva kupio sve i svašta, peške smo se za-
putili ka mojoj zgradi. Ušavši u moju garsonjeru brzo
smo skinuli sve sa sebe i još brže upražnjavali životinjski
seks. Eksplodirao sam u nju, a zatim smo otišli pod tuš,
dobro se oprali, pojeli nešto voća, a onda dugo vodili
ljubav. Ovo mi je baš trebalo i jako dobro mi je došlo.
Ona nije imala udvarača, a mene niko nije zanimao. Baš
smo se lepo našli. Dubravka je bila moja nova devojka.
Zajedno smo provodili vreme i na fakultetu i izvan njega.
Ona je dolazila kod mene, ja nisam išao kod nje. Znala
je i da prenoći kod mene, ali ne tako često, već kad bih
joj rekao da može. Objasnio sam joj kako ponekad želim
da budem sâm. Saznao sam o njoj to da malo ko želi da
se druži sa njom, pa se zato skoro celog života družila
sa knjigama. Bila je veoma inteligentna, pametna i nači-
tana devojka. A ona je od mene saznala sve i svašta o
meni, uključujući i moje besmisleno učešće u ratu. Ni-
smo imali nikakve planove. Jednostavno smo se viđali i
vodili ljubav. Ja sam je nacrtao, naslikao, i to je bila prva
slika koju sam naslikao posle dosta vremena, kuvao sam
joj i učio je kulinarskim veštinama, u čemu sam nekada
bio jako dobar, terao je da detaljno opere zube posle sva-
ke konzumacije mesa ili bilo kakve druge neveganske
hrane. Da li sam se i dalje mogao nazvati veganom, s ob-
zirom na to da sam svojoj elegantno popunjenoj devojci
s vremena na vreme kuvao klasična jela? Vegani su ljudi
koji nemaju ništa sa bilo čim životinjskog porekla. Ne
znam i ne zanima me. Pričao sam joj o gledanju u Sunce
437
Jovo Ilukić
i terao je da upražnjava tu praksu. Zajedno smo je upraž-
njavali, s tim što bih ja gledao ravno u Sunce šesnaest
minuta, a ona svaki dan po petnaest sekundi duže. Negde
u decembru počeo sam da kupujem običnu flaširanu vo-
du, koja se počela prodavati u toku godine, nakon neke
vesti o tome kako voda iz vodovoda nije dobra za piće.
I navukao sam se na tu vodu. Da mi je neko pre petnae-
stak godina rekao da ću kupovati običnu vodu u prodav-
nici ne bih mu verovao. Ali, eto, i to se dogodilo. Počeli
smo da živimo kao ljudi na zapadu, i da sve više ličimo
na njih, osim zarada, mislim na ljude koji su pošteno
radili, ne i na nas neradnike. Negde pred kraj godine pro-
fesori su opet štrajkovali tražeći veće plate. I već su nam
dozlogrdili takvim ponašanjem, i oni i njihov režim. Više
mi je bilo muka od svega. Sa tom mukom i odvratnošću
prema svemu dočekao sam i kraj godine.
Novu 1998. godinu dočekao sam u svojoj iznaj-
mljenoj garsonjeri, zajedno sa Dubravkom, u kućnoj at-
mosferi. Bilo mi je to prvi put da čekam Novu godinu sa
devojkom. Vodili smo ljubav pred sam doček, zatim smo
večerali, svako ono što je želeo, u ponoć se zagrlili i po-
ljubili, gledajući sa vrha solitera vatromet u gradu, a na-
kon ponoći opet vodili ljubav. I ona i ja bili smo željni
ljubavi. Vani je bilo jako hladno i nije nam se izlazilo. I
inače nismo mnogo izlazili. Nastavili smo da studiramo
i da živimo od danas do sutra. Ona je napredovala u
praksi gledanja u Sunce i rekla mi da oseća brojna po-
boljšanja u telu i u umu. Zainteresovala se za moj način
ishrane i izrazila želju da i ona postane vegan. Prvo je
trebalo da postane vegetarijanac. Rekao sam joj da ne
valja prenagljivati, već da treba postepeno da izbacuje
iz upotrebe određene vrste hrane. Poslušala me je i prvo
438
 Ispovest mizantropa
što je izbacila iz upotrebe bile su neke u širokim naro-
dnim masama popularne mesne prerađevine, kao što su
paštete i mesni naresci, viršle i salame, što se sve proi-
zvodi od mesnog otpada, recimo od creva i tumora sa te-
la bolesnih životinja, zatim kobasice i generalno svinjsko
i goveđe meso. Ostala je još uvek na piletini i ribi, a kon-
zumirala je i mleko i mlečne proizvode, kao i jaja. I ne
samo to. Primetio sam da je počela da mrša, čim je redu-
kovala sopstvenu ishranu, a i znoj joj je manje smrdeo.
Negde u to vreme po Beogradu i Srbiji ozbiljno se disku-
tovalo o nekom ratnom zločinu u Bosni, u gradiću po
imenu Srebrenica, odakle je bila moja bivša devojka Er-
na (o kojoj sam tada dosta razmišljao, pitajući se da li je
živa i ako jeste gde li je), koju je počinila Vojska Repu-
blike Srpske. Digla se velika prašina oko toga, ne samo
kod nas, mislim na sve ove države u regionu nastale od
velike Titove Jugoslavije, već i u svetskoj javnosti. Čuo
sam za tu priču i ranije, ali nije mi pobuđivala neku
naročitu pažnju, sve dok nisam čuo za pretpostavke o
broju ubijenih. Radilo se o hiljadama ljudi, civila, prete-
žno muških, sposobnih za rat. Bošnjaci su tvrdili da se
radilo o genocidu, Srbi da je u pitanju masakr ili zločin,
a međunarodna zajednica još uvek nije imala svoj stav
po tom pitanju. Znajući šta su sve naši ljudi po Bosni,
kad kažem naši ljudi mislim na sve tri zaraćene strane,
jer se radi o jednom te istom narodu koji govori jedan
jezik, ali nečijom pokvarenom voljom ispoveda tri re-
ligije, bili u stanju da urade jedni drugima, a videvši kako
je naša policija gazila sopstvenu decu po beogradskim
ulicama, za vreme nedavnih protesta protiv svinjskog re-
žima, uopšte nisam ni sumnjao u to da je nekakvog zlo-
čina bilo. O tome su diskutovali i studenti. I neki su me
439
Jovo Ilukić
pitali, kao nekakvog veterana iz bosanskog rata, šta mis-
lim o tome. Odgovorio sam im da se zarobljenici ne stre-
ljaju, po pravilima ratovanja, a ako ih je neko streljao,
pa makar da su bili samo muškarci, bez ijedne žene i de-
teta, ako nisu bili naoružani, da se po pravilima ratovanja
ne smeju ubijati, da sam se ja borio protiv naoružanih
vojnika, a ne protiv golorukih civila, jer za ovo drugo
nisam imao prilike, a da jesam pre bih bacio pušku nego
pucao u nenaoružanog čoveka, i izgovorio rečenicu koju
sam nakon toga mnogo puta ponovio u svakom društvu
u kome bi se poteglo ovo pitanje: “Izvršim malu i veliku
nuždu na sve ratne zločince, ma na kojoj strani da su
počinili zločine.” Neki su se na to samo nasmejali. Ali
bilo je dosta onih koji su žustro reagovali, svađali se sa
mnom, pa čak želeli i da se tuku. Bilo je ljudi koji su
ratne zločince nazivali “naši” i “njihovi”, što su im baš
lepo podmetnuli kriminalci koji vladaju svetom i koji su
sve to izazvali, na šta sam ja kategorički odgovarao da
ne postoje nikakvi moji ratni zločinci, da ja izvadim onu
stvar i prospem vegansku limunadu iz jedinog preostalog
bubrega, koji mi radi bolje od oba bubrega većine ljudi,
na sve ratne zločince, kao i na sve one degenerike koji
su im naredili da počine te ratne zločine. Nema pardona.
Onaj ko je u bilo kom ratu ubio bilo kog civila je ološ i
zaslužuje da mu se sudi za ratni zločin. Što sam više pri-
mećivao kako ovakvi moji stavovi smetaju većini od
ovog nakaradnog sistema programiranih ljudi, koji su iz
nekih sebi poznatih razloga podržavali izvesne ratne zlo-
čine i ratne zločince, to sam više namerno govorio o to-
me na ovakav način i sve više i više ih namerno nervirao.
Krajem januara i početkom februara opasno sam
se zakačio sa policijom, ne mojom krivicom, čak ni greš-
440
 Ispovest mizantropa
kom, već zbog njihovog teškog bezobrazluka. Kako i za-
što? Krajem januara u poveliki stan ispod mene uselila
su se neka dva momka, studenta, mlađa od mene. Od
prvog dana stvarali su nesnosnu galamu, pravili žurke
do iza ponoći, galamili, lupali vratima i ostajali budni
sve do ranih jutarnjih časova. Ko je hteo da spava morao
je da sačeka da oni legnu da spavaju. Istrpeo sam neko-
liko dugih besanih noći, ali kad sam video da nemaju
nameru da prestanu, sišao sam dole, skrenuo im pažnju
na kućni red i pokušao da rešim stvar na miran način.
Nisu se poneli bezobrazno prema meni, rekli su da će
prestati i da lupaju i da galame, ali nisu prestajali. Sve
pomenuto se nastavljalo iz dana u dan, još žešće i jače,
kao da su se trudili da im se čuje svaki korak i svaki glas.
Ili su samo bili ludi i histerični. Bilo me je baš briga za
njihove razloge, kao i za njih uopšte. Pitao sam se da li
treba da siđem dole, pobijem se sa njima, prebijem jed-
nog od njih ili dobijem batine, a onda nabavim sve što
mi treba za izradu nekakve priručne bombe od baruta i
eksera, koje bih nabio u praznu konzervu, sve lepo zat-
vorio i namestio fitilj na jedini otvor, jer sam u vojsci
naučio da pravim minsko-eksplozivna sredstva od čega
god stignem, da im je bacim u stan i sve ih pobijem, ili
da pozovem policiju. Žalio sam se upravniku zgrade,
koji je stanovao negde dole, nije ništa čuo i bilo ga je baš
briga. Pozvao sam policiju u dva ujutro, pitao da li sme
da se lupa i galami u stanu svake noći u ovo doba. Rekli
su da ne sme. Objasnio sam im o čemu se radi i čekao
patrolu. Pola sata kasnije dva policajca su došla na moja
vrata, besni kao risovi, govoreći mi kako su išli u
pogrešnu zgradu. Rekao sam im da me je baš briga što
su promašili ulaz, da sam im dao tačnu adresu, da sam
441
Jovo Ilukić
im rekao da je u pitanju moj četrnaesti i njihov trinaesti
sprat, da sve okolne zgrade imaju po pet ili šest spratova,
da nikako nisu mogli promašiti ulaz, i da nemaju zbog
čega da se raspravljaju sa mnom, da su prošli pored stana
u kome se galami, a bila je žurka u toku, ali oni mi rekoše
da su došli liftom, da čuju neku muziku odozdo, i da ih
je baš briga, sve vreme se raspravljajući sa mnom. Jedan
od njih, mlađi, gluplji i zadrtiji, jako bezobrazan, sa
kratkim fitiljem, nazvao me je majmunom, pošto me je
legitimisao, rekao mi da ih više ne zovem, da će sledeći
put da mi piše prekršajnu prijavu i krajnje drsko mi rekao
da neće da interveniše. Pomenuo je pogrešan put, kojim
su otišli do pogrešne zgrade, ali ja sam mu rekao da je
glupan i da u njegovom selu možda ima puteva, ali da
su ovde ulice i da nisam pominjao nikakav put. Krenuli
su ka liftu, da napuste soliter, koji se tresao od muzike i
galame iz stana ispod mene, a ja za njima, pitajući ih
zašto ne smeju da intervenišu. I taj mladi i glupi polica-
jac je pregoreo, izgoreo mu je kratak fitilj, istrčao je iz
lifta, opsovao mi majku i sestru, zaleteo se na mene,
misleći da će me tim potezom zaplašiti, ne znajući da se
ja nisam bojao mnogo opasnijih situacija, ali ja se nisam
ni mrdnuo. Bio je za glavu niži od mene, ali se zaleteo
na mene kao pevac, iznenadivši se zašto nisam pobegao
u svoj stan, što je verovatno očekivao, jer je najverovat-
nije u svojoj mizernoj karijeri imao posla sa kukavicama
kojima je mogao da radi šta god hoće, uhvatio me za
desnu ruku i nespretno je zavrnuo, a levom rukom,
tačnije nadlanicom, blago me udario u potiljak, kao neka
žena u godinama. Kao prvo, ovo uopšte nije bio polici-
jski zahvat, kao drugo, više me je ponizilo nego što me
je bilo šta zabolelo, a kao treće nije imao pravo da se
442
 Ispovest mizantropa
ovako ponaša. Ljudi koji obezbeđuju nešto, ili čuvaju
nekoga ili neki objekat, odnosno rade kao obezbeđenje,
znaju da odbrana traje onoliko dugo koliko traje i napad,
i da odbrana mora da bude adekvatna napadu, ali kad
napad prestane da mora da prestane i odbrana. Ne može
naoružani čuvar da puca u leđa nekome ko je bacio
oružje i dao se u beg, ili pak može, ali ako uradi tako
onda krši pravila službe i zakon. U mom slučaju nije bilo
nikakvog napada na policiju, a moje pitanje zašto ne
smeju da intervenišu, ma koliko da je bilo provokativno,
nije bilo napad, i uniformisano službeno lice nije imalo
nikakvog povoda za fizički atak na mene. Pored toga,
glupi i ružni policajac je smrdeo na znoj, jer se nije
kupao ko zna koliko dugo, a kad je otvorio usta i nepis-
meno izgovorio neku mizernu rečenicu, kao prvo govo-
rio je kroz nos, kao da je progutao bocu ili teglu, po čemu
sam zaključio da je iz nekog ruralnog predela Šumadije,
recimo iz okoline Valjeva, a kao drugo iz usta mu je sm-
rdelo na pržena svinjska creva, što mi je kao veganu
užasno smetalo. U tom trenutku njegov stariji i iskusniji
kolega ga je uhvatio i povukao ka liftu, govoreći mu
kako nije normalan i kako se ne sme tako ponašati. Obo-
jica su držala ruke na značkama, da ne bih mogao da za-
pamtim ili zapišem njihov broj. Odvukao ga je u lift i
napustili su soliter, bez intervencije, a ja sam ponovo
pozvao policiju i prijavio ih, odnosno požalio se na nji-
hovo postupanje. Prekinuli su mi vezu. Na nekoliko
mojih narednih poziva nisu se javljali. Sad, zamišljam
da je mogao da zove neko drugi, a ne ja, a negde u gradu
neko pokušava da prijavi neko kriminalno delo, i oni
neće da se jave. Kakvi diletanti. Kakva država i kakvo
društvo. Dubravka nije bila tu te večeri i dobro je što
443
Jovo Ilukić
nije, da se ne traumira, pa sam se odmah obukao i otišao
u lokalnu policijsku stanicu, odakle su oni došli. Obratio
sam se komandiru smene, objasnivši mu šta sam doživeo
ispred vrata od svog stana, ali on je bio još bezobrazniji
od njih, pitao me je da li sam lud i uzimam li lekove, pre-
tio mi da će me poslati na psihijatriju iz ovih stopa, na
šta sam mu odgovorio da me na psihijatriju može poslati
samo neki moj ukućanin, pod uslovom da ga maltreti-
ram, a pošto živim sâm ne može niko, te da samo fašisti
prete bilo kome lekarima, pošto je on uzeo telefon i pre-
tio mi kako će zvati hitnu pomoć i psihijatra. Na to sam
mu odgovorio da lekarska fašistička stoka, koja često
neće da izlazi na teren na ozbiljne pozive, zbog čega su
mnogi ljudi umirali, najverovatnije spava i da je is-
ključila telefon, a da u tri ujutro nigde u gradu neće pro-
naći psihijatra. Predložio sam mu da prvo sebi pozove
veterinara, pa tek onda meni psihijatra. Ako ne računam
ovu upadicu, pokušao sam kulturno i civilizovano da raz-
govaram sa njim, ali on se sve vreme ponašao kao stoka.
Utom su sa terena došla i ta dva policajca, duplo sporija
od mene. I dalje su držali jednu ruku preko značke, da
im se ne vidi broj. Onaj stariji, što je vukao onog mlađeg
kad me je napao, molio me je da idem kući i sve zabo-
ravim, nazvavši me “zemo” i rekavši mi da je on iz Be-
rana, Crnogorac kao i ja, na šta sam mu odgovorio da su
Berane do 1912. godine bile u Turskoj i da su ih u XX
veku moji preci oslobodili oružjem, ali onaj njegov ružni
i glupi mlađi kolega, što je smrdeo na znoj i što mu je
smrdelo iz usta na ispržena svinjska creva, opsovao mi
je majku i sestru, pred komandirom smene, i kreveljio
mi se krijući se iza njega. Nisam mogao da verujem šta
gledam i šta upravo doživljavam. Opsovao sam i ja nje-
444
 Ispovest mizantropa
mu i majku i sestru, i nazvao ga ćelavim majmunom, jer
je bio ošišan do glave i više je ličio na kriminalca nego
na policajca. Komandir smene je mahao pendrekom i
naredio mi da izađem iz policijske stanice, inače će mi
staviti lisice na ruke. Izašao sam i pun besa pozvao poli-
cajca razbojnika da izađe vani, da odmerimo snage, kao
pravi muškarci, ali on nije smeo. Umesto toga mi se
cerekao sa ulaza i kreveljio kao malo dete. Totalno ne-
profesionalno. Vratio sam se kući, uzeo nekoliko čistih
papira i napisao prijavu protiv policijske patrole unu-
trašnjoj kontroli policije. Čim je svanuo dan poslao sam
je poštom tamo gde je trebalo, a zatim otišao kod ko-
mandira stanice, koji me je lepo primio i saslušao. Kao
prvo, obećao mi je da će poslati drugu nezavisnu patrolu
na stan mojih suseda kad sledeći put bude bila galama i
da mi ta patrola neće dolaziti na vrata, niti me išta pitati,
jer nije tačno da običan policajac može da mi naredi da
ga ne zovem i da neće da interveniše, a kao drugo bio je
na njegovoj strani savetujući mi da se ne žalim unutraš-
njoj kontroli. Tada sam mu rekao da je pomenuti polica-
jac teška kukavica i da su takvi kao on streljali u
Srebrenici. Pitao sam komandira da li je taj policajac
oženjen i odgovorio mi je da jeste. Zvao se Dragan,
preko neke veze je došao u Beograd iz Šumadije, tačnije
iz banjskog gradića u kome sam proveo šest meseci u
toku 1996. godine na rehabilitaciji, zbog čega je govorio
kroz nos, odnosno kao da je progutao bocu ili teglu, ko-
lege su ga zvale Aške, po nekom čudnom konjušarskom
prezimenu, za koje sam prvi put čuo, i ja sam mu rekao
da ga zamišljam kao nasilnika koji redovno zlostavlja
svoju jadnu ženu, pomenuo sam mu kako mu je smrdelo
iz usta na pržena svinjska creva, kako ih garant kuva u
445
Jovo Ilukić
više voda, pa tek onda prži, kako se užasno mnogo trudi
da spremi svinjski feces za večeru, kako mu ceo stan
smrdi na svinjski izmet, pa onda samo on to jede, a žena,
jer je mlad i još nemaju decu, kao ni mačka, daleko pa-
metnija od njega, neće to da jedu, pa onda on zlostavlja
suprugu i tuče jadnu mačku, i komandir se nasmejao, ali
je ostao bez komentara. Pitao me je zašto sam toliko vul-
garan, na šta sam mu odgovorio da sam besan, jer sam
napadnut, i da bih voleo da imam pravo da se branim od
policijske kukavice, pošto sam ranjen u ratu i imam
iskustva u pucanju na ljude, a da mu nisam uzvratio
samo iz jednog razloga, naime stoga što je napad na
službeno lice krivično delo, a ja baš nisam nešto zain-
teresovan za to da budem procesuiran bez razloga, iako
je on napao mene a ne ja njega, da sam ja za razliku od
njega, kao službenog lica, službena guzica, ali da nikome
ne pretim, nikoga ne napadam kukavički, s leđa, rekavši
mu da nisam vernik, da ne pripadam nijednoj religiji, te
da ne zaboravljam i da ne praštam, govoreći komandiru
stanice u četiri oka da mu nudim da mi se izvini, a ako
ne, u suprotnom, da ću mu se osvetiti za ovaj bezobra-
zluk, za napad na mene, kreveljenje i cerekanje, za pet,
deset ili čak dvadeset godina, kad se sve zaboravi i kad
ne bude imao predstavu o tome ko mu se i zašto sveti,
ili pak kad-tad. Njegov komandir mi je rekao da će mu
preneti moju ponudu, čime je posredno priznao da sam
ja u pravu, i na tome se završilo. Javio sam majci preko
Interneta, a ocu napisao pismo, o tome šta sam doživeo.
Majka mi je odgovorila istog dana da se čuvam policije
na Balkanu, jer su balkanski policajci teški kriminalci i
razbojnici, a otac mi je par dana kasnije, dobivši moje
pismo i saznavši za sve sa zakašnjenjem, ponudio da
446
 Ispovest mizantropa
dođe u Beograd i puca u njega. Tek tada sam shvatio ko-
liko me roditelji zapravo vole i rekao ocu da ne dolazi
ovamo i ne puca ni u koga. Uglavnom, naredne večeri
opet je bila organizovana žurka u punom stanu ispod
mene, ja sam pozvao policiju, koja je poslala patrolu,
ovog puta sačinjenu od ozbiljnih ljudi, koja nije pro-
mašila jedini soliter od četrnaest spratova u kraju, došla
na moja vrata, da me legitimiše, psuje mi majku i sestru,
i maltretira me zbog toga što sam ih zvao, da se zaleće
na mene, kukavički, s leđa, i da me udara u potiljak nad-
lanicom, kao neka baba, u stanu zatekla haos i pored os-
talog pronašla drogu. Policajci su pozvali pojačanje i sve
ih priveli u policijsku stanicu. Sutradan je vlasnik stana
posetio svoju nekretninu i dao im otkaz. Ne znam šta je
dalje bilo sa njima, niti me zanima. U taj stan dva dana
kasnije uselila se mirna porodica sa malim detetom.
Uspeo sam da po visoku cenu koju sam platio vratim
sebi mir tu gde sam stanovao. Ko god se terao sa mnom
nije dobro prošao.
Bilo kako bilo, u toku februara, pa do daljnjeg,
kad god bih video policajca, ili bilo koga u bilo kakvoj
uniformi, imao sam potrebu da ga provociram. Ako bi
policajci hodali ulicom kao šerifi, recimo, šireći se, i ja
bih se raširio prolazeći pored njih i gledajući ih pravo u
oči. Često su me zaustavljali i legitimisali, iz takvih ra-
zloga, provocirali na sve moguće načine i ludeli zbog
toga što mi ne mogu naći nikakav detalj zbog koga bi
me mogli privesti. Nijedna pretnja nije im mogla upaliti,
jer ja nisam bio pravno neuk, recimo znao sam da je za
hapšenje, što nije isto što i privođenje, potreban nalog
tužioca, a za moje hapšenje nijedan tužilac ne bi potpisao
nalog, jer nema za šta i po kojoj osnovi. Sećam se da sam
447
Jovo Ilukić
se jednom širio, videći policajce kako se šire po ulici, a
da sam držao Dubravku za ruku, i da me je ona pitala šta
mi je. Tek tad sam joj ispričao, sa zakašnjenjem, šta sam
doživeo od policije i kako imam potrebu da im teram
inat. I tad mi je na pamet pala rečenica koju sam kasnije
mnogo često ponavljao: “Bojkotujem policijsku tortu-
ru!” Ta je rečenica užasno nervirala policajce, a ja sam
je namerno izgovarao kad god bih prošao pored neke
policijske patrole čiji bi se pripadnici bahato ponašali.
Bio sam mnogo puta zaustavljan i legitimisan zbog te re-
čenice, ali nisam hteo da je se odreknem. Namerno sam
je ponavljao. I uvek kad bi me legitimisali rekao bih im
kako vršim malu i veliku nuždu na sve ratne zločince i
ostale kukavice koje su streljale civile u Srebrenici, na
sve kriminalce i na sva njihova svinjska i volovska lica
sa Interpolovih poternica, jer mi se može tako. Ne znam
zbog čega, ali velikoj većini policajaca je užasno smetalo
to što sam vređao ratne zločince i kriminalce, a nisu mi
mogli ništa zbog toga, pa sam ih iz inata provocirao tak-
vim komentarima. Ubrzo je masa policajaca u ovako ve-
likom gradu čula za mene kao za verbalnog manijaka i
ludaka, i oni pametniji su me izbegavali, dok su se oni
gluplji terali sa mnom mak na konac, čime su dokazivali
da su i oni manijaci i ludaci, a ne samo ja. Nisam hteo
da se zaustavim iz inata. Krajem februara dobio sam po-
ziv iz lokalne policijske stanice i otišao tamo u zakazano
vreme. Komandir je bio besan što sam tužio njegovog
policajca za napad na mene ispred vrata od mog iznaj-
mljenog stana i rekao sam mu da me je baš briga što je
ljut. Trebalo je da se izjasnim da li ću da povučem tužbu
ili ćemo ići na komisiju. Odgovorio sam da mi ne pada
na pamet da povlačim bilo šta, jer sam napadnut i da ho-
448
 Ispovest mizantropa
ću da koristim sva svoja zakonska prava, jer mi se pome-
nuta policijska gnjida nije izvinila. Komandir mi je rekao
da oba policajca negiraju da sam bio napadnut od bilo
koga i da on smatra da ne treba da se ide na komisiju, ali
ja sam mu odgovorio da me je baš briga za to šta on sma-
tra i da ja prema tome nemam nikakvu obavezu, kao i to
da je ružni i glupi ćelavi policajac, kome smrdi iz usta
na pržena svinjska creva dirnuo u osinjak, bez ikakvog
povoda, da ću ja biti taj kamen o koji će se on spotaći i
polomiti svoje rahitične noge, da mora da nauči lekciju,
i da ne može da napada poštene ljude ispred njihovih sta-
nova bez ikakvog povoda. To što ima kratak fitilj i što je
pukao, zato što ne sme da interveniše protiv ljudi za koje
smo dokazali da su kršili zakon, da li to znači, ako bi mu
neko opsovao majku, kao što je on psovao meni, da bi
mogao da potegne pištolj na njega, i ako je odgovor da,
da je samim tim opasan po okolinu, pa da on treba da ide
kod psihijatra na veštačenje, zbog toga što me je napao
bez ikakvog razloga, a ne ja zato što sam se požalio na
noćnu buku u zgradi, jer on kao naoružan može biti opa-
san po okolinu, a ja kao nenaoružan nikako.
Dok sam čekao poziv za komisiju unutrašnje
kontrole živeo sam svoj ne mnogo interesantan život.
Dubravka je u međuvremenu postala vegetarijanac, od-
nosno izbacila svo meso iz svoje ishrane. I osetno je
mršala iz dana u dan, što ja baš i nisam primetio, jer sam
bio često sa njom. U martu je već izašla na petnaestak
minuta gledanja u Sunce i bila veoma zadovoljna postig-
nutim. Profesori su opet štrajkovali i ja sam se jednog
dana samo digao, uzeo svoj austrijski pasoš i otišao pr-
vim vozom u Prag, ne rekavši čak ni njoj gde idem. U
Češkoj sam bio oko nedelju dana, obišao Brno i Karlove
449
Jovo Ilukić
Vari, i posetio Drezden i Lajpcig u susednoj Nemačkoj.
Bilo je loše vreme, što mi je generalno pokvarilo ugođaj.
Oduševio me je Drezden, mučenički grad spaljen 1945.
godine do temelja od strane stotina američkih i britan-
skih aviona, svojim izgledom i svojom arhitekturom, kao
jedan od najlepših nemačkih gradova. Odsedao sam u
najjeftinijim hotelima i svaki dan nosio kišobran. Javio
sam se majci i ocu, sa svih tih destinacija, poslao im raz-
glednice, kao i Dubravki. Oblaci i kiša su me naprosto
izluđivali, jer su me pratili tokom celog putovanja. Maj-
ka mi je rekla da kupim neku kameru u nekoj od tih ze-
malja, jer je tehnika daleko jeftinija nego u Srbiji, da bih
mogao da snimam postupanje policije prema meni, i po-
slala mi novac preko jedne banke. Uradio sam tako. Ni-
sam se mnogo obradovao kameri, jer realno nisam imao
šta da snimam, a i malo ko ju je imao, pa je bilo glupo
nositi je sa sobom i praviti se važan. Po povratku u Srbiju
stalno sam je nosio sa sobom i znao sam da snimam poli-
ciju i njihovo postupanje prema meni. A znao sam da sni-
mam i sebe i Dubravku, ili pak prizore iz svakodnevnog
života i sve ono što bi mi se svidelo. Snimljeni materijal
se odlagao na kasetu i mogao se gledati na televizoru,
preko video rekordera, što je imala svaka policijska sta-
nica. Oni bi uvek negodovali što snimam, a ja bih prvo
snimio njihove značke, da znam sa kim imam posla, a
onda bih im rekao da oni nisu nikakvo tajno društvo, niti
su nihove akcije tajne, pa da se ne smeju snimati. Ništa
mi nisu mogli, jer sam bio u pravu. Krajem marta dobio
sam poziv za komisiju unutrašnje kontrole, ali kad sam
se pojavio tamo, policijski kriminalci i razbojnici su me
dočekali kao da sam izvršio atentat na nekog državnog
zvaničnika, sa pričom kako niko osim mene nije dobio
450
 Ispovest mizantropa
poziv i da se komisija odlaže. Podsetio sam ih na to da
se ne ponašaju tako bezobrazno prema meni, jer nisam
ja bio tužen, već sam bio tužilac. Predsednik komisije
nije hteo da mi dâ zapisnik, što je bio obavezan po zako-
nu, jer to je jedini dokaz da sam bio tu prisutan. Shvatio
sam igru, odnosno ukapirao da teški kriminalac u poli-
cijskoj uniformi i sa policijskom značkom hoće da kad
izađem vani, bez zapisnika, napiše novi u kome bi naveo
kako nisam ni došao i tako oslobodio odgovornosti poli-
cijsku kukavicu koja me je fizički napala, i nisam hteo
da učestvujem u magarčenju samog sebe. Insistirao sam
na tome da moram dobiti jedan primerak zapisnika, uk-
ljučio kameru, snimao ga i pitao ga, nakon što sam uh-
vatio u kadar broj njegove značke, imam li pravo da
dobijem zapisnik. Odgovorio mi je da nemam pravo, ja
sam ponovio pitanje nekoliko puta i on je videvši da sve
snimam onako pokunjeno ipak morao da mi ga uruči.
Bukvalno ga je bacio na pód, kao da sam stoka, i rekao
mi: “Slobodan si!” - “Ostav!”, odgovorio sam mu ja, po-
cepavši se od smeha, ni sam ne znajući kako mi je baš
to palo na pamet. “Bojkotujem policijsku torturu!” Istog
dana napisao sam pritužbu na njegovo ponašanje i poslao
je poštom u unutrašnju kontrolu. Imao sam dokaz u vidu
snimka, što sam naveo u prijavi. Te večeri, kad sam do-
šao kući, nedugo zatim, pozvonio mi je fiksni telefon,
koji inače nikada nije zvonio, osim ako bi me vlasnici
stana zvali da se dogovorimo oko preuzimanja kirije. Di-
gao sam slušalicu i sa druge strane javio se šaputavi glas:
“Danilo, pazi šta radiš. Inače će da te pojede mrak.”
Budući da nikome ništa ne dugujem, a moj broj telefona
ne može znati niko i zvati me po imenu, jer sam podsta-
nar, shvatio sam da me uznemiravaju policijski razboj-
451
Jovo Ilukić
nici, kriminalci i kukavice. Pitao sam ga da li mu možda
nešto dugujem i zaključio da me neće pojesti nikakav
mrak. Zatim sam otišao u kupatilo, rekao mu kako vršim
malu i veliku nuždu na njega i na onoga ko mu je rekao
da me zove, a onda sam zaista i izvršio malu nuždu, i
pustio vodu u klozetsku školjku. Sve sam to učinio tako
da on sve to čuje, a u međuvremenu sam uključio kame-
ru i sve snimao, da se vidi moj stan i moje kupatilo, naro-
čito se trudeći da uhvatim njegov kukavički šaputavi
glas. I uspeo sam u tome. Cepao sam se od smeha. On je
meni psovao majku i sestru šaputavim glasom, a ja nje-
mu grobove predaka i kolevke potomaka, majčino mleko
i sisu materinu, nerođene praunuke u nerođenim unuci-
ma, i sve to na sav glas. Bio sam užasan i gadio sam se
samom sebi. On jedno a ja deset. I sve tako. Najzad, kad
više nije znao šta će mi reći, rekao mi je na iskvarenom
engleskom, jedva šapućući: “Daniel, you are a little son
of the bitch.” A ja njemu, takođe na engleskom: “Hey,
ugly and mad policeman, you are a little member of the
fucken-chicken-shit-criminal-organization and I pissing
on you and on your head!” On je i dalje šaputao, a ja ga-
lamio. On je zvao mene na telefon, da bi me uznemira-
vao, i da bi mi se rugao, a uznemiravao sam ja njega i
rugao se ja njemu. Prekinuo je vezu, verovatno puknuvši
od muke i besa. Zvonio je opet, još nekoliko puta. Ja bih
se svaki put uredno javio, odlazio u kupatilo i samo puš-
tao vodu u klozetsku šolju, jer nisam mogao tako često
da mokrim, i sve uredno snimao. Posle nekoliko poziva
više nije zvao. Pogledao sam video snimke na stanodav-
čevom video plejeru i pocepao se od smeha. Bili su ma-
estralno odrađeni. Po njima se moglo zaključiti da sam
deset puta veći psihopata od onoga ko me je pozvao da
452
 Ispovest mizantropa
bi me uznemiravao. Iste večeri napisao sam tužbu unu-
trašnjoj kontroli i sutradan je poslao poštom tamo gde
treba. U toku popodneva narednog dana javio mi se sta-
nodavac rekavši mi da su ga zvali neki policajci i raspi-
tivali se za mene, u smislu ko sam, šta sam, čime se
bavim i tako to, i on im nije mogao reći ništa što već nisu
znali. Pohvalio me je da sam miran, da ne pravim nika-
kve probleme i da redovno plaćam sve svoje račune. Sa
svake strane sam bio čist. Ništa mi nisu mogli. I ja sam
mu u najkraćem objasnio, a kad je sledeći put došao po
kiriju i malo detaljnije, u kakve sam probleme sa polici-
jskom stokom upao bez ikakvih razloga. Nisam poslušao
njegov savet da sve zaboravim, nego sam se terao sa nji-
ma mak na konac. I dalje sam im terao inat, i nisam dao
na sebe, i kad bih se ikako mogao vratiti nazad učinio
bih isto.
Proleće i april u Beogradu, po ko zna koji put u
mom životu. Nije prvoaprilska šala i nije se dogodilo pr-
vog aprila, već nekog drugog dana. Koračao sam ulicom,
bez Dubravke, na svu sreću, i ugledao policijski auto-
mobil kako usporava, staje malo ispred mene, otvara se
staklo na mestu suvozača, policajac kapom pokriva lice
i viče mi: “Danilo! Majmune!” Zatim se staklo podiglo,
a automobil se brzo udaljio. Nisam mogao da verujem
šta sam doživeo, ni ja ni prolaznici koji su sve to videli.
Policijska stoka, kriminalci i razbojnici mi očito ništa
drugo nisu mogli čim su pali ovako nisko, da mi doba-
cuju iz službenog automobila. Nisam stigao da uključim
kameru i sve to snimim. Majka mi je poslala novac da
za dvadeset i šesti rođendan kupim sebi mobilni telefon.
Uradio sam tako. Bio je dosta skup, a kao što sam i pret-
postavljao nisam ni imao koga da zovem. Ali, eto, imao
453
Jovo Ilukić
sam ga među prvim studentima na fakultetu, jer to još
uvek nije postalo trend. Imao sam svega nekoliko broje-
va u imeniku, od ljudi sa kojima nisam bio nešto naročito
dobar. Dubravka je u aprilu izbacila iz ishrane i mleko,
sve mlečne proizvode, i jaja, i izašla na dvadesetak mi-
nuta solarne joge. Postala je vegan, kao i ja. Svojski se
trudila da pomogne sebi i, pored ostalog, iz sedmice u
sedmicu, i iz meseca u mesec, postajala je sve mršavija,
na njeno veoma veliko zadovoljstvo. Negde u trećoj de-
kadi meseca od policije sam dobio poziv za novu poli-
cijsku komisiju po prvoj prijavi i po prijavi protiv onog
inspektora, predsednika prethodne komisije unutrašnje
kontrole, i najzad poziv u lokalnu policijsku stanicu, po-
vodom pritužbe za telefonsko uznemiravanje od strane
policajaca psihopata u pokušaju. Otišao sam na novu
komisiju, u novu policijsku stanicu, samouveren, pustio
im snimak, dokazao da sam u pravu i da su se neki poli-
cajci poneli prema meni kao da sam terorista broj jedan
u državi, ali oni su opet bili protiv mene, a na strani svo-
jih bahatih i psihički bolesnih kolega. Pomenuti policajac
kukavica, koji me je napao u zgradi, morao je doći ovaj
put, i došao je sa svojim komandirom. Započeo sam svo-
je izlaganje pričom o tome kako bi se teoretski, ali i prak-
tično, ako bi nekog građanina u nekoj ulici ujeo nečiji
pas, a on se obratio policiji, policija ponela tako da psa
ne bi uopšte ni pomenula u policijskom zapisniku, protiv
vlasnika psa koji je pustio bolesnog i besnog kućnog lju-
bimca ne bi preduzela apsolutno ništa, a napala bi uje-
denog čoveka pitajući ga šta je tražio na tom mestu, što
je prolazio tom ulicom, zašto ovo, zašto ono, i maltreti-
rala bi ga zbog toga što im se uopšte obratio. Inspektor
predsednik komisije mi je rekao da ne govorim tako, a
454
 Ispovest mizantropa
ja sam ostao na svome zaključivši da mogu da kažem šta
god hoću. A onda sam napravio majmuna od njega, pro-
pisno ga izvređao, u svom stilu, sa takvim psovkama da
se svakom normalnom čoveku od toga dižu creva, i obe-
ćao da ću se onome ko me je napao, budući da su oni in-
sistirali na tome da on nije uradio ništa, gadno osvetiti
kad-tad. Videvši da nameravaju da odluče da nije kriv,
namerno sam pričao o stvarima koje nisu imale veze sa
samim slučajem, a imale su veze sa policijom, recimo to
da me je taj isti policajac pozivao na telefon i pokušavao
da me uznemirava, ali da sam ja uznemiravao njega i
narugao mu se kao majmunu. Oni su tvrdili da me on
nije napao i ja sam tada izgovorio sledeću rečenicu: “Ja
kažem da me je napao s leđa, vi kažete da nije, pa kako
ko od nas pravo govorio, tako imao pameti i zdravlja, i
on i njegova porodica, i on i cela njegova familija, i on i
celo njegovo potomstvo, a naročito potomstvo, i to do
poslednjeg kopileta.” Tu su svi pukli, nervirali se, pre-
znojavali se, što mi je i bio cilj, jeli se od muke, a jedan
od njih me je pitao zašto proklinjem decu. Odgovorio
sam mu da će ova moja pravedna kletva pasti na decu
samo onima koji lažu i da će njihovi potomci biti arapska
raja u muslimanskoj Evropi, te da ja likujem nad tim.
Rekao sam im i to da je ružni i glupi policajac kukavica,
koji me je napao s leđa bez ikakvog razloga, veći man-
gup od svih njih, jer niko od njih ne sme da me napadne
onako kao on, ali da je on i tako kao najveći mangup u
uniformi od svih prisutnih za mene tek mala gnjida, te
da sam ja za njega mangupčina, čim je morao da me
poziva na telefon i pokuša da me uznemirava i na taj
način, jer sam ja uznemiravao njega kad god me je pozi-
vao. Odlučili su da prekinu komisiju, i ovaj put, i da će
455
Jovo Ilukić
zasedati opet, “kad se steknu uslovi”, što sam smatrao
za svoj veliki uspeh, jer svako odugovlačenje je bilo do-
datno mučenje za njih, a naročito za tuženog policajca,
jer je u međuvremenu bio pomno praćen od strane unut-
rašnje kontrole. Zgazio sam ih, a da nisam bio ni svestan
koliko. Oni su meni rekli da sam slobodan, a ja njima:
“Ostav! Av! Av!” Pukao sam od smeha na ovo zadnje i
brutalno im pokazao gde im je mesto, kao i to da ne dam
na sebe. Ako im do tada nije bilo jasno da su dirnuli u
osinjak, sada su to zasigurno shvatili.
Početkom maja, kao grom iz vedra neba, zade-
silo me je rešenje o boračkoj penziji, koje sam dobio iz
Republike Srpske na kućnu adresu. Nije bila neka visoka
penzija, ali nije bila ni odveć mala. Sama činjenica da
sam ostareli student, koji je već u penziji, nasmejala je i
mene, i Dubravku, i sve naše kolege i malobrojne pri-
jatelje. Rekli su mi da sam pravi Crnogorac. Dubravka
je morala da kupuje novu odeću, jer više nije mogla da
stane u staru. Toliko je smršala i postala veoma lepa de-
vojka. Ali i dalje je bila zatvorena u sebe i povučena,
takva da sam mogao da je pustim među sto muškaraca i
da budem siguran da neće da se spetlja ni sa jednim. Jed-
ne tople majske večeri, držeći se za ruke, šetali smo kroz
jedan inače miran gradski park, pun penzionera, kad je
pored nas prošao policijski automobil, kroz pešačku zo-
nu, za dlaku ne okrznuvši neku šlogiranu babu koja je
jedva gurala kolica ispred sebe, i policajci iz automobila
su nam dobacili: “Ličnu kartu!” - “Šta ličnu kartu?!”,
uzvratio sam ja. Uzviknuli su: “Pripremite ličnu kartu!”
- “Ostav! Av! Av!”, odgovorio sam ja uključivši kameru.
“Kad izađeš vani! Šta nam dobacuješ iz automobila?!
Jesi li ti neki mangup ovde?!” Istrčali su vani kao besni
456
 Ispovest mizantropa
psi tražeći od nas lične karte. Dobili su ih. Nešto su pro-
veravali i provocirali su nas, pretresli nas, Dubravkine
stvari prosuli po službenom vozilu... Između ostalog, is-
pao je jedan njen uložak i jedan policajac se cerekao. Ja
sam krenuo sa svojim pričama o ratnim zločincima na
koje vršim malu i veliku nuždu, i izjavio kako bojkotu-
jem policijsku torturu, i besan policijski pas me je pitao
da li sam ja neki mangup ovde, ponavljajući moje reči.
Odgovorio sam mu da sam alfa mužjak, da sam pred
Dubravkom najveći mogući i jedini mangup, a za njega
mangupčina, i pitao ga da li je on mangup, jer vozi stari
policijski automobil, koji je zreo za otpad, kroz park,
dobacuje nam iz raspadnutog automobila u pokretu i još
ne nosi kapu. Uključio sam kameru, počeo da snimam i
viknuo: “Stavi kapu na glavu! Nisi odeven po pravilu
službe!” - “Ti ćeš da mi kažeš?!”, branio se on. Odgo-
vorio sam mu da ću ja da mu kažem, da sve snimam i da
ga mogu tužiti unutrašnjoj kontroli, rekavši mu pri tom
da nema sreće čim je naleteo na mene, najvećeg provo-
katora i verbalnog manijaka u gradu, sa namerom da me
zlostavlja. Poslušno je stavio kapu na glavu. Onaj drugi,
vidno gluplji od ovog prvog, bućkao je neku Dubravkinu
bočicu parfema uz pitanje: “Šta je ovo?! Droga?! Mari-
huana?!” - “Marihuana se puši, seljačino!”, pokopala ga
je Dubravka odgovorom, da sam pukao od smeha. “A to
je kao što vidiš tečnost!” Ako sam do tog trenutka prema
njoj osećao samo požudu, čini mi se da sam je naprasno
zavoleo. Policajac je pobesneo i pitao je: “Šta ti tako raz-
govaraš sa mnom?! Znaš li ti bre ko sam ja?!” - “Ne
znam ko si i ne zanima me! Ali da nešto vrediš policija
bi ti dala da voziš neka nova kola a ne taj krš!” Ja sam
se valjao od smeha, snimajući celu scenu. Ništa nam nisu
457
Jovo Ilukić
mogli. Iz stanice im je javljeno da nikada nismo bili osu-
đivani. I još sam im ja rekao da nikada neću ni biti osu-
đen. Kad su me pitali otkud znam da neću odgovorio
sam im: “Zato što ja tako kažem!” Podigli smo im priti-
sak i užasno ih iznervirali. Ostavili su nas na miru, jer
nisu imali ništa protiv nas. Iste večeri sam napisao pri-
tužbu na njihovo neprofesionalno ponašanje, uz navod
da imam dokaz u vidu snimka da su nam dobacivali kroz
prozor, vozili auto kroz pešačku zonu i nisu nosili kape,
i sve sutradan poslao poštom u unutrašnju kontrolu. Dva
dana kasnije opet sam išao u policijsku stanicu, ovaj put
povodom slučaja anonimnih telefonskih poziva od strane
poremećenih policajaca. Komandir stanice je insistirao
na tome da me nije zvao niko iz policije, da se neće sas-
tavljati nikakva komisija povodom tog slučaja, a ja sam
mu zapretio da ću tužiti i njega, te da i on može da me
poziva na telefon, krevelji se i preti mi, ali kad god me
neko od njih bude pozivao da ću uvek prvi put izvršiti
malu nuždu i pustiti vodu u klozetsku školjku, a svaki
naredni put samo puštati vodu, i užasno verbalno mal-
tretirati onoga ko me poziva sve dok taj neko ne prekine
vezu, jer mi se može tako. Istog dana sam napisao prija-
vu i protiv njega, i poslao je u unutrašnju kontrolu. Ja,
čovek koji se ne bavi nikakvim kriminalom, ranjenik iz
Bosne koji je položio jedan svoj bubreg za nekakvu slo-
bodu, imao sam užasne probleme sa policijom. Sve sam
javio i majci i ocu, i oni mi nisu mogli dati nikakav drugi
i korisniji savet do da se okanem teranja sa njima. Možda
bi to bilo i najpametnije, ali nije bilo moguće, jer ja sam
osica, a oni su dirnuli u osinjak, i ne samo da su jednom
dirnuli u njega, već stalno guraju u njega svoje prljave
prste i još prljavije ruke. Teraću se sa njima do kraja sve-
458
 Ispovest mizantropa
ta, jer mi se može tako. Ne dam na sebe glupljima i
ružnijima od sebe i tačka.
Krajem maja ova država, koju pod njenim ime-
nom i sa njenim znamenjima nije priznala međunarodna
zajednica, a u Njujorku ispred palate Ujedinjenih nacija
umesto naše trobojke stajala je Titova zastava sa petokra-
kom, do daljnjeg, dok su kriminalci koji su na vlasti u
Beogradu tvrdili da smo mi naslednik one velike Jugo-
slavije, a ceo svet da smo država nastala iz njenog ras-
pada, usvojila je nekakav zakon o univerzitetu. Niko od
studenata nije znao šta on predstavlja, osim studenata
prava. Pojasnili su nam da onaj ko posle donošenja ovog
zakona bude diplomirao, njegovu diplomu neće priznati
niko izvan naših granica, što je bilo jezivo. Znači, nije-
dan fakultet u inostranstvu ne bi primio nekog našeg stu-
denta, da tamo nastavi školovanje, već bi morao da kreće
od nule, niti bi taj neko mogao da se zaposli sa diplomom
odavde. Čuvši za sve to, majka mi je predložila da do-
đem kod nje i nastavim fakultet tamo. Odgovorio sam
joj da ne želim da živim u tursko-arapsko-kinesko-cigan-
sko-crnačkom gradu, kao prvo, a kao drugo morao bih
da ponovim drugu godinu u Austriji, koju još nisam ni
ovde priveo kraju, mada sam blizu, jer je zasigurno ne
bi priznali. Kriminalci i stoka na vlasti su ovaj diskrimi-
natorski zakon progurali nekako pred kraj akademske
godine, da bi onemogućili studentski protest. I uspeli su
u tome. Očito je da su kontrolisali i studente, kao što su
sve živo kontrolisali i uništavali sve pred sobom. Krajem
maja usledio je još jedan poziv iz još jedne policijske
stanice, povodom onih policajaca iz parka, ubeđivanje
da odustanem od gonjenja i apsolutno odbijanje i nervi-
ranje i njih i njihovog komandira. Ne dam na sebe. Ušli
459
Jovo Ilukić
smo u jun mesec, polagali poslednje ispite, meni su stu-
dije inače dobro išle, cvetala je lipa, ceo grad je kadio
najjači miris na severnoj hemisferi, negde iz podsvesti
javila mi se ideja da je ovo poslednji put da ga osetim i
da ću naredne godine u ovo vreme biti negde na južnoj
hemisferi, a kolege su diskutovale samo o tome. Pitali
smo se kad će nas već jednom stoka koja vlada u ovoj
zemlji i nad ovim narodom ostaviti na miru, i dokle će
se iživljavati nad nama, i zaključili da će to biti moguće
tek kad se promeni vlast, jer sa ovim režimom nema bu-
dućnosti. Imao sam neki osećaj u stomaku, najverovat-
nijem boravištu duše, da ja to neću dočekati u ovoj
zemlji. I ne samo to. Neki političar iz opozicije, pravi
pravcati klovn, je javno izneo dijagnoze svojih političkih
protivnika, takođe opozicionara, što je pre njega učinio
jedino Jozef Gebels u Hitlerovoj državi, i niko i nigde
više. On je bio čovek režima, poslat u opoziciju, da na-
pravi haos, i to je i radio. Eto sa kim smo imali posla.
Razmišljao sam da sve ovo napustim i odem u neku
daleku divlju zemlju, u neku džunglu u kojoj ću živeti
kao divljak, ili barem kao Robinson Kruso. Tu sam
misao odavno gajio u sebi, ali sada mi se nudila kao re-
alnost. Ništa me više nije zanimalo. Bilo mi je samo žao
Dubravke, da je ostavim ovde samu, i to neizmerno žao,
što je značilo da sam u dubini duše još uvek neiskvareno
dete, koja me je mnogo volela, što se videlo iz aviona, a
i ja sam prema njoj gajio neke duboke emocije, jer sam
je prihvatao onakvu kakva jeste, sa svim njenim vrli-
nama i manama, znači da nisam bio zaljubljen u nju kao
klinac, a ne samo požudu, kao na početku naše veze. Ve-
za sa njom mi je najduže trajala i to nije bila mala stvar.
Ona je prešla trideset minuta gledanja u Sunce, više se
460
 Ispovest mizantropa
nije razboljevala i išla kod lekara, i više nije bila debela.
Pomagao sam joj u svemu što se tiče studija, jer sam bio
i dobar crtač i dobar matematičar. Oboje smo dali drugu
godinu na vreme i upisali treću, nevoljno, pitajući se za-
što je uopšte upisujemo.
Leto sam proveo u putovanju po Evropi. Majka
mi je stalno slala novac i ja bih tako seo u voz, do koga
bi me otpratila Dubravka, plačući usput kao kiša zbog
toga što i ona ne ide sa mnom, jer bi sa svojim pasošem
morala da traži vize i čeka u redovima ispred ambasada,
i sa austrijskim pasošem, sad već punim pečata sa raznih
granica, početkom jula otišao u Italiju. Obišao sam celu
Severnu Italiju, od Trsta do Đenove, preko Milana i To-
rina, spustio se do Bolonje i Firence, i generalno obišao
celu Toskanu, uključujući i neke stare srednjovekovne
gradove kao što je San Điminjano, ili rimske kao što je
Luka, obišao sam i Pizu i video čuveni krivi toranj, bio
sam po jedan dan i u Ferari, Raveni i Padovi, u nezaobi-
laznoj Veroni, i naravno u Veneciji, kao kruni putovanja,
i to sve sâm kao vuk. Bilo mi je baš glupo to što sam išao
sâm. Spavao sam po najjeftinijim hotelima, na jednu noć,
gde bih i kad naišao. Bila je to najlepša zemlja u Evropi,
po mojoj proceni, svakako najlepša od svih onih koje
sam obišao. Nisam stigao da odem do Rima i malo mi je
krivo zbog toga. Fascinirali su me italijanski gradovi,
njihov mediteranski duh, ulice, trgovi, njihova arhitek-
tura generalno, njihovi krovovi, njihovi crepovi, njihov
mentalitet, to što malo rade a lepo žive, svi su nekako
opušteni, najzad i njihov jezik, jezik muzike, opera i poe-
zije... Kao da sam otišao na drugu planetu. Zaprepastilo
me je to kako ne tako daleko od nas neki ljudi tako lepo
i smireno žive. Siguran sam da niko od njih u našim ži-
461
Jovo Ilukić
votnim uslovima ne bi mogao da izdrži ni jedan jedini
dan. Svaki italijanski grad bio je celina za sebe i svaki je
bio kao glavni grad u svojoj regiji, kao i gradovi po Ne-
mačkoj, što je posledica zakasnelog ujedinjenja, a ne kao
u nekim zemljama, ili pak u većini zemalja, gde samo
glavni ili najveći grad liči na nešto, a svi ostali su ništa.
Venecija me je recimo fascinirala svojom arhitekturom,
ali nikada ne bih mogao da živim u njoj, jer se nalazi na
vodi, često se poplavljuje i oseća se vlaga na sve strane.
I u Italiji je bilo dosta doseljenika i generalno stranaca,
ali ni približno kao u Beču. Tužna sudbina zapadne civi-
lizacije i još tužnija nas sa Balkana. Po povratku u Beo-
grad zatekao sam smeće na ulicama, što me je slomilo, i
zbog čega sam se osećao nelagodno ceo dan, a u poštan-
skom sandučiću u mojoj zgradi i plavu kovertu za komi-
siju unutrašnje kontrole, u slučaju uznemiravanja na
telefon od strane policajaca psihopata, za datum koji sam
proveo u Italiji. Nisam bio došao i oni automatski sma-
traju kako sam odustao od prijave. Lepo su me izradili.
Pobesneo sam, ali nisam dozvolio da me to dugo drži.
Pokazivao sam fotografije sa putovanja Dubravki, kojoj
je bilo krivo što nije išla sa mnom, čim je došla kod me-
ne. Da ne bi bila tužna, i da je ne bih gledao bez osmeha
na licu, iste večeri smo seli u autobus za Budvu, kupivši
poslednje dve karte, i već sutradan bili na moru. Bilo mi
je to prvi put u životu, u dvadeset i šestoj godini, da idem
na more sa devojkom. Bilo mi je za nijansu lepše nego
kad sam bio sâm. Spavali smo u iznajmljenom apartma-
nu u Budvi, a obišli smo celu crnogorsku obalu i otišli
do Dubrovnika. Ona nije imala nikakvih problema na hr-
vatskoj granici zbog pasoša nepostojeće Titove Jugosla-
vije, jedinog koga je mogla imati. Bilo je to više nego
462
 Ispovest mizantropa
krajnje nepošteno od strane države. Velika žalost za
državu koja je sama sebi dozvolila tako nešto, odnosno
takvo poniženje, mislim na to da nema svoj pasoš, kao
da smo neko afričko pleme i rezervat, a ne stara evropska
država, koja je postojala u devetnaestom veku, tačnije
dve srpske države, kao Crna Gora i Srbija, i to među tri-
desetak država ukupno u to vreme. Mnogi narodi su ži-
veli bez države, samo su se Nemci i Srbi bahatili sa
nekoliko država: ovi prvi imali su Nemačku, Austriju i
kasnije Austro-Ugarsku, kao i Švajcarsku, Luksemburg
i Lihtenštajn, a ovi drugi Crnu Goru i Srbiju. A ja
potičem iz oba naroda. Bilo joj je lepo, jer inače nije
mnogo putovala pre toga. Bio sam joj dobar vodič. Bili
bismo po ceo dan na plaži, tamo gde bismo odlučili da
provedemo dan, a ne samo u jednom mestu i na jednoj
plaži, kao većina turista, jer nismo došli na more samo
zato da bismo okvasili zadnjicu, već da bismo nešto i
videli. A ja ionako nisam ni imao šta da gledam, jer odli-
čno poznajem crnogorsko primorje. Na neki način sam
bio kući, da ne kažem u zavičaju. Poslao sam razglednice
i majci i ocu. Nisam hteo da idem u Nikšić, ni sâm ni sa
njom. I njeni preci su poticali iz Crne Gore i Hercegovi-
ne. Uveče smo izlazili u grad tražeći veganske restorane
i nigde ih nismo mogli naći. Sami sebi smo spremali ve-
gansku hranu. Proveli smo prelepih deset dana na moru
i po povratku u Beograd nismo zatekli nikakve koverte.
Jedna mi je stigla dan kasnije, za neku komisiju povo-
dom policijskog napada na mene, za neki datum polovi-
nom avgusta, a par dana kasnije još jedna, zakazana za
kraj avgusta, za one policajce iz parka. Da znam kad i
gde da odem i napravim haos. Bolovao sam psihički
zbog povratka u Beograd tek kad sam se vratio sa mora,
463
Jovo Ilukić
pošto sam se morao ponovo navići na život u kavezu. A
sećam se kako sam nekad ludovao za Beogradom. Sad
me više nije toliko privlačio. Policajci su me i dalje zau-
stavljali na ulici i legitimisali, bezuspešno glumeći šerife,
jer sam izjavljivao kako bojkotujem policijsku torturu
pored svakog za koga procenim da se širi po ulici i uop-
šte uzev bahati, ili bih verbalno vršio malu i veliku nuždu
na ratne zločince i kriminalce, i njihova svinjska i volov-
ska lica sa Interpolovih poternica, ali mi ništa nisu mogli.
Sve sam ih mrzeo i bacao ogromnu negativnu energiju
na njih. Na Kosovu su počeli da se događaju neki oružani
incidenti između albanske većine i srpske manjine, što
mene nije mnogo zanimalo, jer su i jedni i drugi isti. Ovi
prvi bi napali policiju, ili srpske civile, pripucali na njih,
ovi drugi bi im uzvratili istom merom, i to bi otprilike
bilo sve. Ali se dizala velika prašina oko toga i čak preti-
lo nekim novim ratom. Ja sam svoje odslužio što se tiče
rata i ratova. A i postao sam vegan, pa me nikako ne bi
ni primili u vojsku, jer ne mogu da jedem konzerve, ma
ništa drugo osim voća i povrća. Dubravka se dosađivala
po gradu terajući me da po avgustovskom Suncu idemo
na Adu Ciganliju, i odlazili smo tamo zajedno, da se ku-
pamo, gotovo svakodnevno. Polovinom avgusta otišao
sam na komisiju unutrašnje kontrole, na kojoj sam po ko
zna koji put insistirao na tome da sam bio napadnut bez
ikakvog razloga, i pretio da ću se kad-tad osvetiti onome
što me je napao ispred vrata od stana, bacajući pravedne
kletve, govoreći im da se od najteže bolesti razbole po-
tomci onoga ko laže, užasno ih iznervirao, jer sam vre-
đao njihove kolege koje su streljale u Srebrenici, i ostale
njihove kolege, ratne zločince i kriminalce koji nose
policijske uniforme i policijske značke, pa su bili pri-
464
 Ispovest mizantropa
morani da opet prekinu komisiju i odlože je do daljnjeg,
što je bila opet moja Pirova pobeda, jer meni nije odgo-
varalo to da odluče za policajca kukavicu i psihopatu u
pokušaju kako nije kriv. Sve sam javio majci preko Inter-
neta i ocu preko pisama. Krajem avgusta otišao sam na
komisiju unutrašnje kontrole povodom iživljavanja poli-
cajaca nada mnom i Dubravkom u parku, sa velikim za-
kašnjenjem, i opet još jedna policijska podvala. Nijedan
od pomenutih policajaca nije bio prisutan, već samo nji-
hov komandir. Kako su samo bili žustri i bahati na tere-
nu, ali nisu imali hrabrosti da se suoče sa mnom. Rekao
je da su bolesni, ja sam rekao da laže, da nisu bolesni
već da nisu hteli da dođu, pomenuo porodicu, familiju i
potomke i poželeo im pameti i zdravlja onako kako pra-
vo govorili, iznervirao prisutne, pomenuo ratne zločince
na koje vršim nuždu, njihova svinjska i volovska lica sa
Interpolovih poternica i tako odložio komisiju do dalj-
njeg. Dan kasnije Dubravka me je opet sa suzama u oči-
ma pratila na put. Uzevši Austrijski pasoš, seo sam u
autobus za Marsej. Vrteo sam se po Azurnoj obali, obi-
šao Monako, Monte Karlo, La Kondaminu, zatim Nicu
i Tulon, i najzad i Marsej, i gde god bih se zatekao oku-
pao bih se u toplom Sredozemnom moru. Očekivao sam
nešto drugačije. Bio sam zgrožen svim tim arapskim,
crnačkim i generalno muslimanskim gradovima na tlu
Francuske. Pitanje je vremena kada će Arapi i crnci mus-
limani postati većina i proglasiti islamsku državu Fran-
cusku. Posetio sam i Barselonu na jedan dan, da bih se
samom sebi mogao pohvaliti kako sam bio i u Španiji.
Oduševio me je taj grad, njegove zgrade, široki bulevari
i ogromni parkovi, koji je još uvek pripadao Španiji, ali
za koga sam shvatio dok sam boravio u njemu da se za-
465
Jovo Ilukić
pravo prisilno nalazi u toj državi i da lokalno stanov-
ništvo želi da ima svoju državu Kataloniju. Oduševila
me je ona čuvena katedrala od Antonija Gaudija, koja je
još uvek ostala nezavršena. Odatle sam otišao autobu-
som za Pariz, putujući kroz celu Francusku. Pratilo me
je jako loše vreme, oblaci i studen, kao da je bila sredina
novembra a ne početak septembra. I u samom gradu ju-
tro je bilo maglovito. Obišao sam ceo grad, vozio se sta-
rim i prilično neuglednim metroom, i shvatio da su
gotovo svi belci koje sam video u tom gradu bili zapravo
turisti, ponajviše Amerikanci. Pariz je, kao i Beč, bio cr-
načko-arapsko-muslimanski grad. Neko je izgleda name-
rno vodio svetske ratove na teritoriji Evrope, ne bi li
uništio sve evropske narode i uselio gomilu tamnoputih
stranaca. Video sam crnce koji su spavali ispod mostova,
po hladnom vremenu, na kartonima, pokrivajući se tan-
kim ćebadima, a došli su iz toplih i prelepih tropskih pre-
dela. Nisam mogao da shvatim zašto su menjali takvu
lepotu za ovakav smrad i hladnoću. Bio sam na vrhu Aj-
felove kule, video panoramu grada svetlosti, popeo se na
brdo Monmartr i odatle video malo drugačiju panoramu,
obišao parisku poslovnu četvrt, koja liči na Ameriku, os-
trvo na kome se nalazi kopija njujorškog Kipa Slobode,
i sve važnije tačke koje jedan turista treba da obiđe, vo-
zio se brodom po Seni, posetio Versaj, dugo čekao u redu
da bih ušao u palatu, oduševio se enterijerima, naročito
time što su bezobrazni francuski kraljevi ložili čitava
debla u velikim kaminima, u dvorani ogledala sam ostao
bez daha, obišao ceo grad po izlasku iz dvorca, vratio se
u Pariz i jedva uhvatio red za katedralu Notr Dam, i ni-
sam ušao u Luvr, i nisam video Mona Lizu, jer nisam ni
mogao a ni hteo da čekam satima u redu, sve sâm kao
466
 Ispovest mizantropa
vuk, i jedva sam čekao da odem iz Francuske. Toliko mi
se ništa nije svidelo, počevši od lošeg vremena pa sve
do toga da mi nikako nije odgovarala demografska slika
Pariza i Francuske. Vratio sam se u Beograd u drugoj
dekadi septembra i sve to ispričao Dubravki, koja je već
bila izašla na četrdeset i dva minuta gledanja u Sunce i
postala jedna zgodna mršavica. Bilo joj je jako krivo što
nije mogla da ide sa mnom, a ja sam joj rekao da ništa
nije propustila. Bilo je glupo to što sam joj rekao da mi
je drago zbog toga što će Evropa postati muslimanski
kontinent, a da će potomci ljudi koji su se zamerili sa
mnom biti arapska raja. Bilo mi je neizmerno drago zbog
toga i likovao sam nad tim. I Dubravku i mene više je
nerviralo, i prilično nam smetalo, to što se niko od stu-
denata nije bunio protiv novog zakona o univerzitetu.
Ona je plakala razmišljajući o tome kako nema doku-
menta svoje države, već neke tamo nepostojeće komu-
nističke Jugoslavije, sa sve petokrakom, koja ne postoji
od 1991. godine, a sad treba da nastavi studije po nekom
novom diskriminacionom zakonu i da joj se možda di-
ploma ne prizna nigde izvan ove nepriznate i nepostojeće
države. Pitala se šta je ona toliko zgrešila da mora tako
da živi i ja nisam umeo da joj odgovorim. Ceo septembar
protekao nam je u ovakvim besmislenim monolozima i
preispitivanjima.
Nova akademska godina, treća za Dubravku i
mene, započela je prvog dana oktobra. Nikome od kole-
ga, koji su bez sumnje vreme bez predavanja i ispita pro-
veli najbolje što su mogli, nije bilo nešto mnogo drago
što smo se ponovo okupili. Diskutovalo se ponajviše o
tom novom diskriminacionom zakonu o univerzitetu. Ali
apsolutno niko nije ni pokušao da se pobuni. O student-
467
Jovo Ilukić
skom protestu smo mogli samo da maštamo. Nisu to više
ni bili oni studenti iz zime 1996. na 1997. godinu. Sve
je nekako palo. Dubravka je završila praksu gledanja u
Sunce, već neko vreme je bila sirovi vegan i postala je
veoma zgodna i privlačna devojka. Ne znam kako smo
došli do priče o tome zašto ja nemam automobil, koji mi
realno nije ni bio potreban, nešto mi je prebacila u smislu
da ima studenata koji voze, a pogotovo ljudi mojih go-
dina, i ja sam brže-bolje iznajmio automobil iz jedne
agencije, kao da sam turista, i provozao ga sa njom po
celom gradu. Nekoliko puta u toku dana smo točili go-
rivo, jer smo se mnogo vozili i potrošili dosta novca za
tu zabavu, odnosno ja sam ga potrošio. Nisam bio akti-
van vozač, što će reći da otkako sam položio vožnju i
dobio dozvolu nisam vozio, pa sam iz tog razloga vozio
sporije od većine vozača u gradu, nisam privlačio ničiju
pažnju, pa ni pažnju saobraćajne policije, na svu sreću.
Mogu samo da zamislim šta bi mi se dogodilo kad bi me
besni policijski psi zaustavili i da im ja sa mesta vozača
kažem sve ono što im inače govorim. A oni imaju pravo,
po zakonu, da prevrnu celo vozilo, i da traže drogu ceo
dan, ako im se može tako, kao što se meni može da iz-
javim kako bojkotujem policijsku torturu ili kako vršim
nuždu na sve ratne zločince, ili da im dam nešto novca
pa da me ostave na miru. A ja ne dam svoj novac policiji,
iz inata, pa kad bi me zaustavili neka traže drogu ceo
dan, Dubravka i ja smo ionako vegani i ne koristimo ni-
kakve opijate. I stoga mi je baš drago što i inače nisam
vozač i što me policijska stoka ne može zaustaviti dok
sam za volanom i još me i time dodatno maltretirati. Iz-
najmljivao sam automobil na jedan dan i uveče ga vraćao
agenciji. Pored svih problema i briga koje imam samo
468
 Ispovest mizantropa
mi još fali to da imam neki automobil i razmišljam gde
ću ga parkirati, u gradu i državi u kojoj se krade na
svakom koraku, u državi u kojoj me je policija napala na
vratima iznajmljenog stana, nazvala me majmunom i
psovala mi majku i sestru, zbog toga što sam ih pozvao
da intervenišu protiv lica koja su namerno remetila javni
red i mir, a njihovi nadređeni su pokušali na sve moguće
načine, baveći se čak i kriminalnim aktivnostima, da ih
oslobode odgovornosti. I još je trebalo, pod uslovom da
imam svoj automobil, da redovno plaćam sve i svašta
policiji i državi. Ma ne pada mi na pamet. Objasnio sam
sve to Dubravki i ona se složila sa mnom. Ova moja i
naša manija iznajmljivanja automobila potrajala je nekih
desetak dana, sve do polovine oktobra, možda i duže.
Vozili smo se po celom Beogradu, i na fakultet, pravili
se važni, a kad nam je to dosadilo vozili smo se i izvan
glavnog grada. Na putevima sam mogao voziti znatno
brže nego po ulicama i to sam i činio. Dubravka i ja smo
se baš lepo provodili van fakulteta i početnih studentskih
obaveza, na početku akademske godine.
Došlo je do nekog naglog zahlađenja, u toku me-
seca, i meni se dogodilo nešto neobično. Počeo sam da
osećam totalno neobjašnjivu i neopisivu jezu i hladnoću.
Rekao sam Dubravki, ali ona, kao i ja, nije htela da ide
kod lekara, niti me je savetovala da i ja idem. Nismo zna-
li šta je. Kupio sam toplomer u nekoj apoteci, izmerio
telesnu temperaturu i zgranuo se kad sam video rezultat.
Isprva sam mislio da sam pogrešio u nečemu, ponavljao
sam merenje više puta, i temperatura mi je uvek bila
34,8°C. Neverovatno. Merila je i Dubravka sama sebi i
uvek je imala oko normalnih 36°C. Nisam se zabrinuo,
ali mi je bilo krajnje neobično. Pitao sam je da li oseti
469
Jovo Ilukić
da sam hladniji nego inače. Nije osećala. Ali ja sam ose-
ćao jezivu hladnoću, kako mi drma celo telo i sliva se
niz kičmu. Pokušao sam da pronađem odgovore na Inter-
netu, no budući da je isti još uvek bio u povoju nisam
našao apsolutno ništa. Pitao sam nekog poznanika, stu-
denta medicine, o čemu bi se moglo raditi, i on mi je
onako šeretski objasnio kako je to stoga što sam već ne-
ko vreme vegan i da je to sasvim normalno za dugogo-
dišnje vegane, da im temperatura tela bude nešto ispod
normale, ali ne baš toliko ispod normale, kao meni. Pre-
poručio mi je da pojačam unos orašastih plodova, oraha,
lešnika i badema, zatim da malo više jedem suncokret i
golicu, i da obavezno jedem kokosov orah, kad god ga
nađem u nekom velikom marketu. Poslušao sam ga, a
Dubravki preneo šta je očekuje za neku godinu. Što se
tiče kokosovog oraha, njega sam već konzumirao kad
god bi ga bilo u ozbiljnoj prodaji, a bilo ga je teško kupi-
ti, iz prostog razloga što bi trgovci kokosove orahe držali
mesecima na rafovima, iako u njima nema ničega. Mo-
rao sam se svađati sa njima oko toga. Čak sam jednom
prilikom doživeo i to da mi je neka neuka trgovkinja
rekla kako nisu još zreli. Kakva glupost. Kakav atak na
inteligenciju. Objasnio sam joj to da kada je kokosov
orah mlad on u sebi sadrži izvanrednu kokosovu vodu,
koja se može piti, ali se ne može jesti njegovo biljno
meso dok je mlad, da je potrebno da prođe oko devet
meseci da bi drvo napunilo svaki kokos vodom, da je ta
voda kompatibilna sa ljudskom krvljom i krvnom plaz-
mom, zatim to da je američkim i japanskim vojnicima,
za vreme Drugog svetskog rata, u džunglama Azije, kad
bi bili ranjeni, a na terenu nije bilo infuzije u kesama,
kokosova voda ubrizgavana u venu direktno iz kokoso-
470
 Ispovest mizantropa
vog oraha, ali kad se on ubere ili pak sâm padne sa drve-
ta, i ostane bez vode, u njemu nema više ničega, i da ga
nijedan, ali nijedan jedini poznavalac voća, kao ja reci-
mo, nikada neće kupiti. Ona je pozvala svog šefa, koji
je bio užasno drzak i bezobrazan, rekavši mi ako neću
da kupim kokos u kome nema kokosove vode, a ako je
nema onda u njemu nema ničega, da ga ostavim gde je
stajao i da će ga kupiti neko drugi. Rekao sam mu da ga
niko neće kupiti, jer u njemu nema ničega, osim možda
buđi, da ga onaj ko ne zna kako se koristi neće kupiti, a
onaj ko zna nipošto neće kupiti prazan kokosov orah, ali
on je rekao da hoće i da ga ostavim tu gde sam ga za-
tekao. Zapretio sam mu da bih mu mogao dovesti ins-
pekciju i on mi je bezobrazno rekao da je slobodno
dovedem. Najzad sam pred njim, u marketu, razbio tri
prazna kokosova oraha, lupajući njima o pód, i kad sam
ih razbio u njima nije bilo ničega osim buđi, a i užasno
su smrdeli. Ništa mi nije mogao, jer sam mu uništio
nešto što nije ni bilo za prodaju, ne napravivši realno
nikakvu štetu, ali on je pozvao obezbeđenje, da me izba-
ci vani. I to je bilo sve. Iz tog razloga sam u osnovi izbe-
gavao kokosov orah po prodavnicama. Sećam se, nekom
drugom prilikom, kad smo Dubravka i ja mućkali koko-
sove orahe u jednom velikom marketu, da je jedan blen-
tavi momak uzeo mango i mućkao ga, kao da u njemu
ima neke tečnosti, i kako smo ga ismejali i narugali mu
se. Koliko su ljudi ludi i nenormalni, pa to je strašno. Na
svim nivoima, od vrha vlasti pa do radnika i seljaka, to
je sve potpuno ludo. Neverovatno. U kakvoj državi smo
živeli, pa to je više nego strašno. Krajem oktobra dobio
sam dva poziva od policije, za dve komisije unutrašnje
kontrole, jednu vezanu za policijsku kukavicu koja me
471
Jovo Ilukić
je fizički napala na vratima od stana i drugu vezanu za
one policajce iz parka što su maltretirali Dubravku i me-
ne, sa datumima za polovinu novembra. Odlučio sam da
odem na ovu prvu, ali ne i na ovu drugu, jer policijske
kukavice iz parka sam već dovoljno bio ponizio, da im
nije trebalo više. A i bio sam umoran. Na ovu prvu sam
odlučio da odem i da ne dam na sebe. Bio sam preu-
moran od svega toga. A i stanje u državi se iz dana u dan
sve više pogoršavalo. Na Kosovu su neki Albanci, koji
su se zalagali za nezavisnost te pokrajine, napadali poli-
ciju i srpsku manjinu, ovi su im uzvraćali, i iz dana u dan
se sve više pucalo. Smrdelo je na pravi pravcati rat.
Profesori su opet štrajkovali, tražeći veće plate,
u državi u kojoj se sve raspadalo, pa opet nismo imali ni
predavanja ni ispite. Ja sam bez ikakvog plana spakovao
nešto malo stvari u ranac i seo u prvi voz za Beč, i nena-
javljeno otišao kod majke u Austriju. Lepo me je doče-
kala, žena koja me voli najviše na svetu, a kojoj sam
opsovao majku onda kad joj je telegramom javljeno da
je umrla, one godine kad sam pohađao šesti razred osno-
vne škole, i to sam joj pomenuo, tražeći da mi oprosti.
Rekla mi je da se ni ne seća, a ja da me to jede kao neki
nevidljivi parazit. Tamo mi se opet ništa nije svidelo. Re-
kao sam joj da želim da odem do Salcburga na jedan dan,
da vidim Bavarsku i Minhen, i onda se vratim u Beograd.
Otišli smo zajedno u Salcburg prvog vikenda. Obišao
sam Mocartov rodni grad, po hladnom vremenu, i video
sve što sam želeo da vidim. Majka mi je pokazala muzi-
čku školu koju je pohađala, otišli smo u njeno rodno me-
sto, posetili neke rođake, koje nikad pre toga nisam sreo,
i nisam bio nešto zadovoljan svim tim, prenoćili smo kod
njih, a sutradan se vratili u Salcburg, gde smo se rastali
472
 Ispovest mizantropa
na kratko: ona se vratila u Beč, zbog posla, a ja sam nas-
tavio autobusom za Minhen, sâm kao vuk. Na pola puta
od Beča do Salcburga, kad smo zašli dublje u Alpe, i ma-
njim delom puta od Beča do Salcburga, ono što mi se
ukazalo kroz prozor bili su apsolutno najlepši pejzaži
koje sam video u svom životu. Stenovite planine proša-
rane ranim snegom, neverovatno zelena trava, daleko ze-
lenija nego kod nas na Balkanu, zimzelene borove šume,
neobično lepa i uređena sela, kao živopisni planinski
gradići, a o srednjovekovnim dvorcima i zamcima, koji
bi se pojavljivali s vremena na vreme, da i ne govorimo.
Kako lepa zemlja, zavičaj moje majke i mojih rođaka i
predaka sa njene strane. Odavde su nekada kretali u svo-
je ratne pohode po celoj Evropi. Imali smo rođake i u
Austriji i u Nemačkoj, tačnije Bavarskoj, onako kako
mnogi ljudi imaju rodbinu po Hercegevini i Crnoj Gori,
ili Crnoj Gori i Srbiji. To što je neko povukao neke za-
mišljene linije, i proglasio ih za neke državne granice,
mene nije zanimalo i ništa mi nije značilo. Minhen me
je oduševio svojim izgledom. Planinski grad, na nad-
morskoj visini od pet stotina devetnaest metara, za celih
osam metara više od Beogradu najbliže planine Avale.
Švapsko-Bavarska visoravan, po meni jedan od najlepših
predela u Evropi. Ne verujem da bi mi se toliko svideli
norveški fjordovi, jer tamo je oko pola godine mrak i
zima, a meni se ne sviđa ni jedno ni drugo. Grad je imao
više stanovnika pre rata nego danas, pošto izumiremo
kao Etrurci (mislim na celu evropsku civilizaciju), a u
Drugom svetskom ratu je strašno nastradao. Obnovljen
do sredine pedesetih godina, ali je ipak obnavljan sve do
nedavno, mislim da je tek 1995. godine potpuno zavr-
šena rekonstrukcija stare gradske kuće i katedrale. Ko-
473
Jovo Ilukić
liko je grad bio lep i koliko mi se svideo, toliko mi se
nije svidelo to što je bio pun stranaca, doseljenika iz svih
mogućih naroda i svih boja kože, svih mogućih religija,
a najviše muslimana. Obišao sam ceo grad, vozio se met-
room, trčao kroz njegove prelepe parkove u kojima je
opadalo lišće, obišao neke muzeje i likovne galerije, še-
tao pored takozvanog ledenog potoka i reke Izar, za tri
dana, koliko sam proveo tu, spavajući u najjeftinijem ho-
telu, i odatle posetio Augsburg, Ulm, Štutgart, prelepi
Nirnberg, stari grad Regensburg, i preko Linca vratio se
u Beč. Poslao sam razglednice ocu, majci i Dubravki, iz
svakog mesta. Merio sam telesnu temperaturu i u Austriji
i u Nemačkoj, i uspeo sam nekako da je podignem na
“čak” 35°C, zahvaljujući ponajviše lešniku, bademu i
orasima. U Beču se nisam dugo zadržao, već sam morao
nazad. Štrajk profesora se završio i nastavila su se i pre-
davanja i ispiti. Po povratku u Beograd opet sam imao
ozbiljnih problema kulturološke prirode, jer sam se mo-
rao navići na smeće po ulicama i ostale nenormalnosti.
Čekala me je i policijska komisija povodom onog već
dosadnog fizičkog napada na mene, na koju sam otišao
i ponovo pretio da ću se onome ko me je napao osvetiti
kad-tad, rekao im da je on veći mangup od njih, jer je
smeo da me fizički napadne, što oni ne smeju, da su svi
kukavice, a da mi on nije ni do članaka, da sam ja man-
gupčina za njega i sve njih, izjavio kako bojkotujem poli-
cijsku torturu, izvređao ratne zločince i kriminalce, na
koje sam vršio malu i veliku nuždu, jer mi se može tako,
pomenuo im grobove predaka i kolevke potomaka, nero-
đene praunuke u nerođenim unucima, majčino mleko i
sisu koja ih je podojila, likovao nad tim što će im po-
tomci biti arapska raja u muslimanskoj Evropi i usmerio
474
 Ispovest mizantropa
ih ka tome da ako im to smeta napadnu one koji use-
ljavaju Arape, Turke, crnce i ostale muslimane u Evropu.
a ne mene, jer ja nisam uselio nijednog, i rekao im da ne
dam na sebe, pa makar mi to bilo zadnje u životu, da
nisam zaposlen, da mi ne mogu doći na posao i reći mom
šefu kako sam kriminalac, a izmisliti to da se bavim kri-
minalom, namestiti mi otkaz, da nemam dete i da mi ga
ne mogu oduzeti preko neke državne institucije ili mi
pak pretiti da pazim šta radim, jer imam dete, da me ne
mogu zaustaviti dok vozim automobil i zahtevati da im
platim reket, da su probali da me ponize pred vlasnikom
stana u kome živim, da su me zvali na telefon kako bi
me uznemiravali, ali da sam ja uznemiravao njih, mal-
tretirao ih i ponizio kao najgoru stoku, te da mogu samo
da me ubiju, i želudac im se prevrnuo od moje priče. Je-
dan od njih me je pitao dokle ću se terati sa njima, a ja
mu odgovorio do kraja sveta, ili pak dotle dok mi se poli-
cijska stoka koja me je napala ne izvini, i u tom slučaju
ću sve povući, ali ako se ne izvini da ću ga zgaziti kao
bubu i igrati mu kazačok po glavi, kad-tad, i oni su
zključili da nisam normalan i da treba da se lečim. Rekao
sam im da sam ja čovek sa jednim bubregom, ranjen u
Bosni, ostareli student koji jedva živi i nikoga ne uzne-
mirava, da nisam opasan po okolinu, da nemam od čega
da se lečim, osim što treba nekako da podignem telesnu
temperaturu, da je policijska stoka koja me je napala na-
oružana i opasna po okolinu, da treba da se leči od bes-
nila, uz pomoć veterinara, i on i svi oni koji ga brane, i
oni su odložili komisiju do daljnjeg, da bi mučili polici-
jsku stoku koja me je fizički napala. Ništa nisam izgubio,
baš me briga. Na drugu komisiju, tri dana kasnije, u dru-
goj policijskoj stanici, povodom onih policajaca iz parka,
475
Jovo Ilukić
nisam otišao, što je značilo da odustajem od prijave, a
ionako sam ih već dovoljno ponizio, a oni meni nisu ni
naneli neku veću štetu. Odlučio sam da ovom policajcu
što me je napao pokažem neke stvari, odnosno naučim
ga pameti, a ostale da tužim samo ako baš budu kršili za-
kon i grubo prekoračili svoja ovlašćenja. Oprostio sam
ovima iz parka, jer sam ih dovoljno isponižavao te večeri
i time što sam ih doveo do komisije. Ispao sam veći čo-
vek od njih, bez obzira što mrzim ljude. I dalje sam se
širio po ulici kad god bih video da se neki policajci pona-
šaju kao šerifi, dobacio im kako bojkotujem policijsku
torturu i kako vršim malu i veliku nuždu na sve ratne
zločince, jer mi se može tako, i često bio zaustavljan i
legitimisan, ali sve se uglavnom završavalo na tome. Ni-
sam više imao volje da im teram totalni inat.
Početkom decembra, mada sam taj simbol viđao
po gradu i ranije, mislim na stegnutu stilizovanu pesnicu
u krugu ispod koje je pisalo “Otpor”, ne znajući šta tačno
predstavlja, bio sam zavrbovan od jednog kolege sa fa-
kulteta da se pridružim toj tajnoj studentskoj i građanskoj
organizaciji, čiji je cilj bilo smena i rušenje režima. Pri-
stao sam i učlanio se, jer sam bio svim srcem za rušenje
ovog sistema. Nosili smo crne majice sa belom pesni-
com, ili bele majice sa crnom pesnicom, kako kad, preko
džempera, a ispod zimske jakne, i onda bismo raskop-
čavali jakne i pokazivali taj simbol. Pravili smo letke,
pisali ih na pisaćoj mašini, pa fotokopirali, ili na komp-
juteru, pa štampali, kako je ko mogao, i delili ih po fakul-
tetima, kao i građanima po ulicama, javno pozivajući na
rušenje režima. Sa ovim ljudima na vlasti nije bilo bu-
dućnosti, tako smo smatrali i širili priču dalje, tvrdeći da
će nas predsednik države, njegova nenormalna supruga
476
 Ispovest mizantropa
kriminalka, i cela njihova kriminalna klika, odvesti u
teško stradanje ako ih što pre ne oteramo sa vlasti. Pri-
čalo se o tome kako će nas zapadni svet, oličen u NATO
paktu, napasti i bombardovati baš kao Republiku Srpsku
1995. godine, čime su nam pretili još od 1993. Nije tre-
balo biti neki veliki prorok, iako ne postoje ni proroci ni
proročanstva, niti neki veliki poznavalac politike, i shva-
titi kako stvari stoje. Brzo smo zapali policiji za oko. Po-
čeli su da nas progone po naredbi, po političkoj osnovi,
a režim da nas satanizuje preko sredstava informisanja.
Mrzeli su nas više nego naoružane Albance sa Kosova.
Proglasili su nas za teroriste, samo zato što smo nosili
majice sa pesnicom. Na osnovu svega zaključio sam da
se nalazim na pravoj strani, čim nas najveći otpad i poli-
tički šljam u Evropi vređa preko medija. Bili smo poisto-
većeni, u zakonskom i svakom drugom smislu, sa onim
naoružanim Albancima sa Kosova što su pucali na poli-
ciju i na srpske civile. I Dubravka se uključila u celu tu
priču, nedugo posle mene. Do kraja decembra i godine
digli smo veliku prašinu, a nas dvoje smo, pored ostalog,
ispisivali grafite, odnosno crtali stilizovanu pesnicu po
zidovima zgrada, sprejom po drvenom kalupu, držeći se
za ruke, i grleći se i ljubeći se kad god bi naišla policijska
stoka. Nijednom nismo pali, što je bilo jako neobično.
Novu 1999. godinu dočekali smo kao i pretho-
dnu, u mojoj iznamljenoj garsonjeri, Dubravka i ja, vo-
deći ljubav pred doček, zatim večerajući našu vegansku
hranu, otišli na balkon na vrhu solitera i posmatrali va-
tromet u gradu, u ponoć, grleći se i ljubeći, ne znajući
šta nam donosi budućnost, zatim vodili ljubav i posle po-
noći. Ušli smo u Novu godinu bez ikakvih manjih i većih
želja, živeći u državi bez budućnosti. Takozvani “sveti
477
Jovo Ilukić
januar”, gomila verskih i još nekih drugih praznika, te-
žak nerad, pa najzad još jedan štrajk profesora, sve nas
je to izluđivalo. Razmišljao sam da odem negde u inos-
transtvo, ali nisam se organizovao i nisam nigde išao.
Nekako me ništa više nije zanimalo i opet sam počeo da
kroz sve ljude i sve stvari gledam kao kroz staklo. Javio
sam se majci preko Interneta, tražeći da mi pošalje malo
više novca, jer planiram da otputujem negde u Aziju, u
toplije krajeve, čim položim semestar, jer mi je ovde jako
hladno. Ta se želja probudila u meni onako iznenada.
Majka nije imala ništa protiv, a Dubravki još uvek ništa
nisam rekao. Obećala je da će mi poslati dovoljno novca,
kad god mi bude bilo potrebno. Položio sam prvi seme-
star u januarskom ispitnom roku i dao pola treće godine,
što je praktično bila polovina studija, jer je do pete godi-
ne, za mene, u ovim okolnostima, bilo nemoguće dogu-
rati, jednostavno zato što me ništa više nije zanimalo.
Bilo je krajnje porazno to što godinama nisam naslikao
ni jednu jedinu sliku i što sam živeo kao parazit, na račun
majke. Ocu se dugo nisam javio i nisam ni imao želju da
mu se javim. On mi je poslao dva pisma na koja mu ni-
sam odgovorio, jer više nisam mogao da pišem rukom;
navikao sam se na elektronsku poštu.
Početkom februara dobio sam poziv za policijsku
komisiju, povodom slučaja koji me muči već godinu
dana, za neki datum polovinom meseca. Odlučio sam da
odem i da ih miniram po ko zna koji put. U međuvreme-
nu sam saznao gde stanuje i gde se kreće taj policajac
što me je napao na vratima od stana, razmišljajući kad i
kako da mu se osvetim. Sve više i više me je hvatala ne-
ka manija i ludačka želja da napustim Evropu. Nisam
imao plan za to ni kad ni gde bih otišao. Na Kosovu se
478
 Ispovest mizantropa
iz dana u dan sve više pucalo, a pretnje sa zapada da će
nas bombardovati su sve češće stizale. Polovinom febru-
ara otišao sam na policijsku komisiju i opet je minirao
svojim ponašanjem, da bi bila odložena na neodređeno
vreme. Ali naleteo sam na neke nove, užasno bezobrazne
policajce, koji su minirali mene. Toliko su mi terali inat,
odlučni da završe sa ovim i proglase napadača nevinim,
a mene krivim, da su me provocirali i isprovocirali, pita-
jući me kako se zove taj policajac što me je napao, i ja
sam rekao da ću se osvetiti policajcu koji me je napao,
izgovarajući njegovo ime, za pet, deset ili pak dvadeset
godina, kad se najmanje nada. Pitao sam ih da li ja kao
stanar treba da pozovem policiju kad me neko uznemi-
rava, da interveniše, ili da napravim bombu, budući da
sam u vojsci bio u inženjeriji i umem da napravim min-
sko-eksplozivno sredstvo od bilo čega, ali oni mi nisu
odgovorili, već su mi pobedonosno postavili pitanje da
li sam svestan da sam upravo pretio policajcu i nisu pre-
kinuli sednicu, već su odlučili da on nije kriv a mene is-
terali vani. Dva dana kasnije, rano ujutro, policijska
patrola mi je banula na vrata od stana, privela me na br-
zinu i odvela kod sudije za prekršaje, sa prekršajnom pri-
javom na moje ime, tvrdeći da sam pretio policajcu na
policijskoj komisiji. U pozivu je pisalo da sam po zani-
manju radnik. Ja sam se pobunio protiv toga, uzeo im
poziv, precrtao ono radnik i olovkom napisao dželat, uz
salve smeha, pitajući ih kad su me to i gde zaposlili, i što
lažu da sam radnik. Sudija je bila žena u godinama, po-
kvarena koliko je teška. Radila je po sistemu da svakoga
ko dođe kod nje mora da kazni, a sad da li će da mu raz-
reže minimalnu ili maksimalnu kaznu zavisilo je od nje-
gove odbrane i ponašanja. Jedini način da se neko izvuče
479
Jovo Ilukić
i prođe bez kazne bio je da priloži neka dokumenta da je
neuračunljiv, što bi mogao jedino ako je ležao na psihi-
jatriji. Ja nisam imao takva dokumenta i kako god da sam
se branio nije vredelo. U navodu je pisalo da sam rekao
kako ću se osvetiti policijskom krmku koji me je napao
za godinu, dve ili pet, da ih citiram “za ono što mi je poli-
cijski krmak uradio”. Nisu naveli šta mi je to uradio. Ja
sam ih ispravio i rekao da nisam rekao za godinu, dve ili
pet, nego za pet, deset ili dvadeset godina, što je ispalo
još i gore od originala. Pitala me je da li znam da sam
time ugrozio javni red i mir. Odgovorio sam da sam ug-
rozio samo policijske kriminalce na komisiji i pitao je
da li ona zna da policajac ne sme da me napadne ispred
vrata od stana. Nije mi odgovorila rekavši mi da se ona
ne bavi time, već se bavila komisija koja je završila sa
tim predmetom. U prijavi je pisalo da sam rekao kako je
trebalo da bacim bombu u stan ispod sebe, što nisam
rekao, mislim na ono pitanje koje sam im postavio, nai-
me da li kad me neko uznemirava u zgradi treba da po-
zovem policiju ili da im bacim bombu u stan. Bio sam
tužen i za to da sam “bacao čini” i “uputio kletve” člano-
vima kriminalne policijske komisije, na šta sam odgovo-
rio da jesam, i ponovio sam pravedne kletve, govoreći
da oni kažu kako nisam bio napadnut od strane poreme-
ćenog policajca kukavice, da ja kažem da jesam, pa kako
ko pravo govorio da tako ima pameti i zdravlja i on i nje-
gova porodica, i on i cela njegova familija, i on i celo
njegovo potomstvo, a naročito potomstvo, od prvog priz-
natog deteta pa do zadnjeg nepriznatog kopileta. Usput
sam je pitao da li su oni inkvizicija i konstatovao da se
za takve stvari od devetnaestog veka u svim zemljama
Evrope i zapadnog sveta ne može prekršajno ili krivično
480
 Ispovest mizantropa
odgovarati, već da može samo po privatnoj tužbi. Svi
smo bili bezobrazni, ja sam proglašen za krivog za nešto
što sam izgovorio i osuđen da platim kaznu za izgovo-
renu reč u veoma velikom iznosu. Rekao sam im da im
svaki dinar ode deci za lekove, svima koji su uključeni
u magarčenje mene kao građanina, od policijske svinje
koja me je napala pa sve do sudinice, baš tim rečima. Ni-
je im bilo pravo. Maksimalna kazna bila je toliko visoka
da je iznosila trećinu majčine austrijske plate. Imao sam
osam dana vremena da je platim, inače mi je zaprećeno
zatvorom od šest meseci. Javio sam majci i ona je polu-
dela kad je čula. Žena koja me voli najviše na svetu rekla
mi je da platim fašistima sve do poslednje pare, baš tim
rečima, i poslala mi novac koga je mogla i trebalo da
potroši na nešto mnogo korisnije. Platio sam kaznu i
zainatio se da bude po mome, odnosno da se pomenutom
policijskom krmku osvetim što je pre moguće, jer pla-
ćanjem fašističke kazne za ukinuti verbalni delikt ni
sudija ni policajci kriminalci neće ga moći spasiti od
mog pravednog gneva. Nije mi se više išlo na predava-
nja. Nisam uopšte odlazio na fakultet. Dubravka se za-
brinula za mene, pitala se šta mi je, šta me muči... Rekao
sam joj da sam umoran od svega i da me više ništa ne
zanima. To nije bilo pošteno prema njoj i indirektno mi
je ukazala na to. Nije mnogo pomagalo. Ostao sam na
svome, kao i uvek do sada. Naposletku, ispričao sam joj
šta sam doživeo od policijske stoke i tek tad me je ra-
zumela.
Krajem februara dogodilo se nešto što je bilo kap
koja mi je prelila čašu. Bilo je veče i bilo je jako hladno.
Dubravka, ja i još nekoliko nas studenata delili smo neke
letke prolaznicima na ulici. Ispod zimskih jakni svi smo
481
Jovo Ilukić
nosili crne majice sa belom pesnicom, ispod koje je pi-
salo “Otpor”, obučene na zimske džempere. I niotkuda
su se pojavili policijski automobili, iz njih su istrčali be-
sni policajci, rekli nam da su iz interventne jedinice, i
priveli nas sve do jednog, prvo u maricu, a onda i u naj-
bližu stanicu, i tamo nas maltretirali celu noć. Prvo su
nas pretresli, privremeno nam oduzeli sve stvari iz dže-
pova, zatim nam skinuli jakne i majice sa pesnicom, koje
su zaplenili i koristili kao dokazni materijal, za sudiju za
prekršaje, ili za sud, otkud znam šta su planirali da izmi-
sle, fotografisali nas sa nekim brojem, kao da smo kri-
minalci, a onda nas pojedinačno ispitivali u različitim
prostorijama. Nazvali su nas stranim plaćenicima i do-
maćim izdajnicima, teroristima koji podrivaju sopstvenu
državu, i zahtevali da im priznamo ko nas plaća iz inos-
transtva da se borimo protiv legalno izabrane vlasti koja
nam “obezbeđuje mir”. Nismo mogli da odgovorimo na
ove besmislice i bili smo maltretirani celu noć. Ja sam
im se suprotstavio, rekao da bojkotujem policijsku tor-
turu, da vršim malu i veliku nuždu na ratne zločince, i
oni su me vezali lisicama za radijator. Naišao je neki re-
lativno ozbiljan policajac, koji me je znao kao verbalnog
manijaka, i rekao im da me ne tuku, jer sam ranjen u
Bosni i imam samo jedan bubreg. Nisu me tukli. Ali su
me držali vezanog, bez kapi vode ili prava da idem u toa-
let. Nudili su mi da potpišem neki dokument, na kome
priznajem da sam terorista, strani plaćenik i domaći iz-
dajnik, ali ja sam sve to odbio govoreći da ništa od toga
neću potpisati taman kad bih znao da bih poginuo. I nisu
me hteli odvezati. Počeo sam da se derem, da ponavljam
kako vršim nuždu na predsednika države, na njegovu
ženu smrdulju i na obe njihove kriminalne političke par-
482
 Ispovest mizantropa
tije, i oni su me ostavili samog u prostoriji. Tek ponekad
bi naišao neki policajac ludak i “dirigovao mi”. Nisam
prestajao da se derem. Ne znam odakle mi tolika snaga,
ali galamio sam skoro celu noć. Negde pred zoru mi se
strašno išlo u toalet, ali budući da mi policijska stoka nije
dozvoljavala da se olakšam sve dok ne potpišem ponuđe-
ni dokument, napravio sam im baru na podu, pored radi-
jatora. Bilo ih je baš briga zbog toga. Samo sam napravio
dodatni posao nekoj jadnoj čistačici koja je ujutro došla
na svoje radno mesto. Rekli su mi da sam upišanko, a ja
njima da su kukavice i šonje, da sam im popišao stanicu,
i to je bilo sve. Odvezali su me, onako utrnulog, i zadnji
put mi ponudili da potpišem lažno priznanje. Ne samo
da nisam hteo da ga potpišem, već sam pocepao ponuđe-
ni papir. Po slovu zakona morali su me pustiti. I ne samo
mene, već sve nas. Niko od nas nije hteo da potpiše lažnu
izjavu i svi smo dočekali jutro u smrdljivoj policijskoj
stanici. Pustili su nas i vratili nam sve stvari... sve...
osim... osim novca iz novčanika. Policijska stoka i fašisti
oduzeli su nam sav novac, svakome onoliko koliko je
imao kod sebe, i isterali nas vani. Protestovali smo protiv
toga. Ja sam bio najgrlatiji, jer sam imao najviše novca
od svih, potegao sam kameru koju su mi vratili, i psovao
im s punim pravom majku fašističku, ali oni su vitlali
pendrecima, a kad sam počeo da ih snimam ušli su u
stanicu, zatvorili vrata i stajali kao čuvari iza njih. Takav
snimak nam nije išao u prilog i isključio sam kameru.
Od Dubravke sam saznao da su je maltretirale neke dve
policajke, na smenu, a od dva momka da su ih i tukli.
Bilo je ovo jako traumatično iskustvo za moju dragu
Dubravku. Nisam je nikako mogao utešiti. Najzad, bila
je punoletna i odgovarala je za svoje postupke. Trebalo
483
Jovo Ilukić
je da zna da režim neće svojevoljno sići sa vlasti i da me-
šanje u politiku nije pametno za nekoga ko je pošten i
ko ne ume da pliva u maloj bari punoj krokodila. To uop-
šte nije bilo ni za nju ni za mene, jer smo oboje bili po-
šteni, a ona i neiskvarena. I bilo mi je strašno žao. Kako
već rekoh bila je to kap koja je prepunila čašu. Ne želeći
da čekam poziv od sudije za prekršaje, ili pak iz suda, u
zavisnosti od toga za šta se policijska stoka bude odlu-
čila, da li za prekršajnu ili krivičnu prijavu, jer ipak smo
bili samo privedeni, zbog deljenja letaka po ulici, što nije
čak ni prekršaj, a kamoli krivično delo, a ne uhapšeni,
obišao sam neke turističke agencije i podrobno se raspi-
tao za neke turističke aranžmane za Aziju ili Afriku. Ja-
vio sam se majci preko Interneta i sve joj detaljno
ispričao, tražeći od nje poveću svotu novca. Poslala mi
je čim pre je mogla. Kupio sam povratnu avionsku kartu
na relaciji Budimpešta - Kuala Lumpur za peti dan mar-
ta, odlučivši da napustim sve ovo, a pri tom glumeći
svim ljudima kojima sam rekao kako putujem da ću se
vratiti. Povratna karta je trebalo da bude garancija za to.
Sve sam javio ocu, preko pisma, i majci, preko elektron-
ske pošte, da bih najzad sve rekao i Dubravki. Nje mi je
bilo najžalije. Mnogo me je volela, kao pretpostavljam i
ja nju, i nekako mi je bilo teško da je ostavim, ali morao
sam da uradim tako. Odluka je pala onda kad sam shva-
tio da ovde nemam više šta da tražim, kad kažem ovde
mislim na celu Evropu. Ništa me više ne zanima i ništa
mi više ne znači. Čak sam jednom prilikom rekao Dub-
ravki da je sada lepo građena, zgodna i mršava devojka,
nadasve inteligentna i pametna, i da će se svideti mno-
gima. Nije me najbolje razumela i sa izrazom lica kao
da hoće da zaplače pitala me je da li joj ja to nagovešta-
484
 Ispovest mizantropa
vam da se neću vratiti. Odgovorio sam joj da valjda ho-
ću, ali da ako avion padne u Indijski okean, ili se dogodi
bilo šta nepredviđeno, da ona još uvek ima vremena do
nekog svog zadnjeg voza. Ona mi je rekla da ako ostane
bez mene - ostala bi sama, jer može da bude samo sa ve-
ganom, a ne sa nekim ko jede meso, a većina vegana su
ženskasti, da nisu kao ja, i da je kompatibilna sa mnom
a ne sa tamo nekim. Raspitao sam se kad radi policajac
koji me je fizički napao pre više od godinu dana i odlučio
da ja njega fizički napadnem jedan dan pred putovanje.
To sam naprosto morao da uradim, da bi mi bilo lakše.
Ušli smo u mart, dani su bili sve duži, a vreme
sve lepše. Ja sam kupio sve za šta sam smatrao da će mi
tamo biti potrebno, a što mogu da prenesem preko gra-
nice. Hteo sam da zavaram trag svima koji su znali da
putujem. Tražio sam svašta po Internetu i negde naišao
na priču o tome kako vlade nekih razvijenih država save-
tuju svoje građane da se ne upuštaju u plemenske obra-
čune u Indoneziji ili Papui Novoj Gvineji. To me je
nasmejalo i oduševilo. Odlučio sam da iz Malezije pre-
đem u Indoneziju i ostanem tamo. Nikome nisam rekao
za to. Za to vreme naši politički pigmeji, i ostali ološi iz
režima, išli su o trošku sopstvenog naroda u Francusku,
na neke pregovore o Kosovu, i lagali nas kako nam za-
pad nudi to da nam okupira celu državu, iako se tako
nešto, naime okupacija, ne nudi nijednoj državi na pre-
govorima, kao i to da Amerikanci žele da razapnu vojni
šator u centru Beograda, ali da im oni to nikada neće
dozvoliti. Kakve sam sve gluposti čuo, bože dragi, pa to
ni pas s maslom ne bi pojeo. U međuvremenu sam javio
stanodavcu da napuštam stan, posle više od godinu dana
boravka u njemu, otkazao Internet, preneo sve svoje
485
Jovo Ilukić
stvari kod tetke Olivere, koju baš dugo nisam video, re-
kavši joj da putujem u daleku azijsku zemlju, gde ću os-
tati mesec ili dva, i četvrtog martovskog dana napustio
stan. Istog dana, u vreme kada me je policajac koji me
je udario ispred vrata od sada već tuđe garsonjere trebalo
da završi smenu, bio sam ispred njegove policijske stani-
ce. Strpljivo sam ga čekao, znajući kada će da izađe i ku-
da će da ide peške, jer sam ga pratio par dana pre toga.
Imao sam samo tu jednu priliku, jer za jedan dan odlazim
iz Evrope. Kukavica je izašla iz svoje policijske stanice
u civilnoj odeći i ja sam ga pratio sve dok nije zašao u
jednu mirnu uličicu, a onda sam istrčao pred njega, kao
neko malo dete koje se igra, okrenuo se licem prema
njemu i opsovao mu majku i sestru. Uplašio se, ustu-
knuo, nije znao šta se događa, nije stigao ni da reaguje,
a ja sam ga udario toliko jako obema rukama po ušima
da je pao kao sveća. Na rukama su mi bile rukavice, ali
nisu ublažile udarac. Nije se dizao. Verovatno je potpuno
izgubio ravnotežu i orijentaciju, i zaradio potres mozga.
Vratio sam mu dug. Ostavio sam ga da leži na pločniku,
da se okreće levo-desno i brzo se udaljio sa mesta na-
pada. Nisam hteo da ga išutiram, jer nisam ni navijač ni
zločinac. Ovo mu je bilo dovoljno. Računao sam na to
da dok me on eventualno prijavi za napad, a nije bio na
dužnosti i u uniformi, i to se ne može okarakterisati kao
napad na službeno lice, a nema svedoke, da će proći dva-
tri dana, a ja sam tada već daleko. Neka me traže u gar-
sonjeri gde me je napao, ili na fakultetu, baš me briga.
Završio sam sa njima. Prenoćio sam kod tetke Olivere,
ne slušajući njene priče, i popodne seo u autobus za
budimpeštanski aerodrom. Ceo moj budući život stao mi
je u veliki vojnički ranac. Dubravka me je otpratila do
486
 Ispovest mizantropa
autobusa. Zagrlili smo se i poljubili, rekli jedno drugome
da se volimo i tako se rastali. Autobus je za dva sata bio
na mađarskoj granici. Nisam brinuo o njenom prelasku,
kao većina putnika, koja je imala i vize i dokumente o
plaćenoj taksi za izlazak iz zemlje, što je fašističko-svinj-
ski režim izmislio da odere svakoga ko napušta državu,
za stalno ili privremeno, i bio sam jedini putnik koga
niko nije ponižavao, jer sam putovao sa austrijskim pa-
sošem. Tako je i bilo. Ni srpska ni mađarska granična
policija me ništa nisu pitale. Za još oko pet sati bio sam
na aerodromu pored Budimpešte. Moj put u slobodu bio
je siguran.
Ulazak u veliki, prekookeanski avion, nakon pa-
soške kontrole, i let od nekih šesnaest i po sati. Krenuli
smo negde uveče oko osam časova i trebalo je da stigne-
mo u Maleziju oko jedan sat popodne, ali zbog časovnih
zona to je sve palo na oko sedam uveče. Klimatizovan
avion, gomila putnika koji govore raznim jezicima, dosa-
da (nikad mi nije bilo dosadno u samoći, već uvek među
ljudima), mnogo vremena da se razmisli o svemu, ali ja
nisam razmišljao ni o čemu. Nisam više imao snage za
tako nešto. Ne kažem da mi ničega nije bilo žao, i da mi
ni za šta nije bilo krivo, samo nisam više želeo da trošim
svoju energiju na tako nešto. U nekom momentu sam po-
mislio na to kako sam u Beogradu imao relativno sređen
parazitski život, ali veoma rizičan; zavisio sam od majke
i njene nesebične i velikodušne pomoći. Nije to nešto na
šta bi se iko normalan oslonio. Sa sobom sam poneo ne-
ko voće koje sam polako jeo, izračunavši tačno koliko
mi je potrebno do tamo, da se apsolutno ništa ne baci,
jer sam čuo da se ne dozvoljava unos nikakve hrane i
pića u tu zemlju. Bojkotovao sam hranu koja je nuđena
487
Jovo Ilukić
putnicima od strane zgodnih stjuardesa, govoreći im da
sam vegan, na engleskom jeziku, na šta su putnici oko
mene prevrtali očima, čudeći se tome što neko ne pije
kafu ili mleko. Bilo me je baš briga i za njih i za to šta
misle o meni, neka i dalje piju mleko puno kravlje krvi
i gnoja. Ja neću nikada. I tačka. Gledao sam neke zani-
mljive i nezanimljive filmove, kako se uzme, koje su
nam puštali u avionu. Bila je noć i kroz prozor se ništa
nije moglo videti, sve do nekih jutarnjih sati, koji opet
nisu bili realni, jer smo prelazili preko nekoliko časovnih
zona, recimo kad bi bilo dva ujutro po vremenu tamo
odakle smo krenuli ovde bi bilo šest ujutro. Jutro nam je
donelo predivan pogled na beskrajan Indijski okean, iz-
nad koga smo leteli satima, ka istoku, ka izlasku Sunca,
koje se udaljavalo od nas, prividno se krećući ka zapadu.
Bio je to najkraći dan u mom životu. Nisam se ni usuđi-
vao da pogledam na ručni sat. Bilo me je baš briga za
sve. Bilo je veče kad smo ugledali kopno i ubrzo zatim
sleteli na aerodromsku pistu. Izlazak iz aviona, aero-
dromska zgrada, preuzimanje prtljaga, pasoška kontrola,
nikakvi problemi, lep doček od strane granične policije
ove muslimanske države na nemačkom jeziku, što me je
prijatno iznenadilo, podešavanje vremena na satu, a ne-
što kasnije i na lap topu, obavezna zamena deviza za nji-
hovu valutu, na aerodromskoj menjačnici, vojnički ranac
na leđa, kupovina vode za piće i izlazak vani. Visoka
temperatura udarila me je u glavu. Seo sam u taksi i za
oko pola sata bio sam u svetlima obasjanom Kuala Lum-
puru. U taksiju sam skinuo sa sebe zimski džemper i
razgaćio se u pravom smislu te reči, a prvo što sam ura-
dio kad sam izašao na vrele ulice ove azijske metropole
bilo je to da sam ostavio zimsku jaknu naslonjenu na
488
 Ispovest mizantropa
prvu klupu. Čisto sumnjam da bi ista ikome bila potre-
bna, ali, eto, meni ne treba i lako sam je se rešio. Potražio
sam neki smeštaj, za šta mi nije mnogo trebalo. Smestio
sam se u neki jeftin hotel brže nego što sam to očekivao.
Spavao sam kao beba, preko dvanaest sati. Di-
gavši se rano ujutro, poslao sam poruku majci preko
elektronske pošte sa menadžerovog kompjutera na re-
cepciji. Tamo je još uvek bila noć. Izašao sam u grad,
noseći sa sobom mobilni telefon, i praveći se važan, kao
stranac. Sa nekim australijskim šeširom na glavi više
sam ličio na Engleza nego na Srbina, Crnogorca, Nemca
ili Austrijanca. Kupio sam neko sveže i dosta jeftino vo-
će u najbližoj prodavnici i prošetao se po gradu po vru-
ćini kakvu nisam očekivao. Kupio sam razglednice, i to
jednu za majku, drugu za Dubravku, treću za oca, četvrtu
za sestru Gordanu i petu za tetku Oliveru. Najviša zgrada
na svetu, delo nekih nemačkih arhitekata, završena 1995.
godine, videla se iz mnogih delova grada i prosto me je
mamila da se popnem na nju. To sam i učinio došavši do
nje. Okolne planine i brda okruživale su ovu dolinu, a
neboder na čiji sam se vrh popeo bio je visok kao pla-
nina. Neverovatan pogled na ovaj veliki grad, koji je pre
sto godina bio tek seoce, a sad je daleko veći od Beča i
Beograda. Silaskom na ulice, i u neki obližnji park, sreo
sam dosta žena koje su bile tako pokrivene da im se
videlo samo lice i ništa više. Smrdele su na znoj i mučile
se u ime sopstvene vere. To mi se nije svidelo. Kupovao
sam i konzumirao enormne količine flaširane vode i zno-
jio se kao svinja, ma kao nikada u životu. Nisam išao da
vršim malu nuždu, već sam se samo znojio. Prelazak pre-
ko nekoliko časovnih zona me je totalno slomio. Danima
nisam mogao doći sebi. Nisam se čak navikao ni na ova-
489
Jovo Ilukić
ko jako Sunce. I za to mi je bilo potrebno nekoliko dana.
Lap top koji sam poneo sa sobom bio mi je potpuno
bespotreban. Nigde se nisam mogao zakačiti na Internet,
koji je ovde bio u povoju, već da bih ga koristio i poslao
poruku majci preko elektronske pošte morao sam pose-
ćivati neke lokale tog tipa u gradu. Jedva sam se vukao
po ulicama i nije mi bilo ni do čega. Ali onako, kao kroz
neku zavesu, primetio sam da ova država nije nešto
naročito bogata. Ljudi su generalno teško živeli. Na uli-
cama se prodavalo sve i svašta, i na ulicama se i živelo,
baš kao kod nas u Beogradu otkako nas je svinjski režim
zatvorio u kavez. Zbog toga sam i pobegao ovamo.
U glavnom gradu Malezije zadržao sam se svega
tri noći. Zaputio sam se vozom ka obali mora i izašao u
gradu po imenu Kuantan. Tu sam prvi put u životu ugle-
dao kokosove palme i kokosove orahe u njihovom priro-
dnom okruženju. Tačnije pokupio sam ih sa trave, njih
nekoliko, otvorio, popio iz njih kokosovu vodu, koja mi
je baš prijala, i najzad kamenom razbio najukusniji orah
i pojeo njegovu sadržinu. I tu se sva programiranost ljud-
skog stada videla u pravom svetlu. Ljudi su prolazili
pored pomorandži, koje su padale sa drveća, i išli u pro-
davnicu da kupe pomorandže. Kakav apsurd. Ne radi se
samo o pomorandžama, već generalno o južnom voću.
Hrane je bilo u izobilju, pa ako ste vegan bili biste budala
ako biste išli u prodavnicu i kupovali je. Nisam imao
potrebe da brinem o tome. Seo sam u neki neudoban lo-
kalni autobus za jug i obišao neke manje gradiće. U po-
velikom vojničkom rancu na leđima imao sam neke
svoje stvari, odeću, tri šatora, dva gumena ležaja na
naduvavanje, koji je trebalo da imaju funkciju kreveta,
tanku vreću za spavanje i još neke sitnice. U međuvre-
490
 Ispovest mizantropa
menu sam sve suvišne zimske stvari ostavio po gradskim
klupama. Imao sam i torbu za lap top, koga sam vukao
sa sobom gde god bih išao. Gde bi me zatekao mrak tu
bih našao prenoćište za jednu noć. A po danu sam se
kupao u neverovatno toplom moru i izležavao na nikada
toplijem Suncu. Nisam mu se naglo izlagao, već poste-
peno, u ranim jutarnjim satima, da dobijem boju, da ne
izgorim, i onda postepeno povećavao izlaganje. To je br-
zo išlo. Pocrneo sam za par dana. Pored mene su pro-
lazili ljudi čiji jezik nisam razumeo i kroz koje sam
gledao kao kroz staklo. Bilo mi je mnogo lepo. Majci
bih se javio jedino kad bih naleteo na neki lokal koji je
iznajmljivao pristup Internetu na određeno ili neodređe-
no vreme, tako da mi je lap top bio potpuno bespotreban.
Ocu i Dubravki poslao sam po pismo i razglednice iz
nekoliko lepših gradića. S vremena na vreme pratio sam
vesti i dešavanja u svetu. Pominjana je i moja država,
naročito nakon polovine marta, kao moguća meta bom-
bardovanja od strane NATO pakta. Dakle, od svoje do-
movine nikad ničeg lepog, čak i u dalekom inostranstvu.
Išao sam bos po obali, diskretno se raspitujući među lo-
kalnim ribarima ko bi me ilegalno prebacio do oko šest
stotina kilometara dalekog ostrva Bornea, u susednoj In-
doneziji, o kome sam već toliko dugo maštao. I našao
sam jednoga. Nije tražio premnogo novca, u nemačkim
markama, po mojoj proceni. Tačnije predočio mi je cenu
u američkim dolarima, ali ja sam rekao da imam samo
nemačke marke i on je pristao. U dogovoreno vreme, po
noći, plativši mu unapred, ukrcao sam se na njegovu ri-
barsku brodicu. Bio je pošten musliman, kome upravo
religija nije dozvoljavala da me prevari na bilo koji na-
čin. A to što je varao svoju državu, kao i onu susednu,
491
Jovo Ilukić
nije imalo veze. Sutradan ujutro bio sam na obali Bor-
nea. Iskrcao sam se u neki beznačajan gradić, okružen
gustom džunglom i močvarama. Prema svemu što sam
video i na šta sam naišao zaključio sam da se zaista nala-
zim na Borneu. Nisam imao nikakvo pravo na to. Prak-
tično sam bio uljez na ovoj teritoriji. To mi je i bio cilj,
da niko ne zna gde se nalazim.
Dani su prolazili, a ja sam išao od gradića do
gradića, naišavši pri tom na neke veoma velike plaže na
kojima nije bilo nikoga. Noćio sam u iznajmljenim soba-
ma, kako bih gde stigao i na koliko bih odlučio. Nigde
nije bilo Interneta i kompjuter mi je bio potpuno bespo-
treban. Poslao sam majci par razglednica i jedno pismo
u kome sam joj objasnio da se ne vraćam nazad, zamo-
livši je pri tom da me ne prijavljuje policiji i da me nipo-
što ne traži, jer je to moja konačna odluka. I tamo negde
u predzadnjoj sedmici meseca marta zatekla me je vest,
koju sam video na televiziji, na nekom poznatom tele-
vizijskom kanalu iz Amerike, da je moja država napad-
nuta od strane vojnih snaga NATO pakta i da je Beograd
na udaru bombardera zapadne vojne alijanse. Pričalo se
o zločinima obe strane u ratu na Kosovu, ali ponajviše o
zločinima srpske policije nad albanskim civilima i pro-
terivanju stotina hiljada Albanaca iz njihovih kuća i ge-
neralno sa teritorije Kosova. Znajući kako je bio vođen
rat u Bosni nisam imao nikakve dileme oko toga da li se
to dogodilo ili ne. Naravno da jeste, jer mi Balkanci smo
skloni da se svetimo, retko kada praštamo, a nikada ne
zaboravljamo. Plus, policijska stoka koja je nemilosrdno
gazila srpsku decu po beogradskim ulicama mogla je bez
milosti da počini najgore ratne zločine nad albanskim
civilima. Sve, sve, ali da bilo ko bombarduje Beograd,
492
 Ispovest mizantropa
jednu evropsku metropolu, na samom kraju dvadesetog
veka, pa to mi je bilo nezamislivo i totalno apsurdno. Na
šta li liči Beograd i šta rade ljudi koje sam ostavio tamo?
Kako mi je Dubravka? Sve me je to slomilo, do te mere
da sam odlučio da više ne iznajmljujem sobe. Baš tog
dana kad sam napustio smeštaj u jednom gradiću pozvo-
nio mi je mobilni telefon. Zvala me je majka iz Austrije,
moleći me da se vratim, rekavši mi da je nije briga za
cenu međunarodnog poziva i da ostanem na vezi koliko
je potrebno. Insistirao sam na tome da se neću vraćati u
civilizaciju, naročito ne u Beograd koji je upravo napad-
nut, na šta me je ona pozvala da dođem u Beč, što sam
odbio, nazvavši ga arapskim gradom. Izvinio sam joj se
na svom bolu koji sam priredio, i njoj i svim dobrim lju-
dima koji su uvek bili na mojoj strani, ali samo me je
ona čula, ne i ti ljudi, ili pak na strani pravde. Voleo bih
da sam mogao da tražim oproštaj od svakoga od njih.
Zamolio sam je da mi oprosti za sve, ali da se ja nikako
ne vraćam, jer se zaista nemam čemu vratiti. Razgovarali
smo nešto manje od pola sata i kad smo izgubili temu za
razgovor, odnosno počeli da ćutimo pored slušalice, ja
sam je pozdravio i prekinuo vezu. Ispraznile su mi se ba-
terije i u lap topu i u telefonu, i oba uređaja ostavio sam
na najbližoj klupi. Putujući od gradića do gradića, i spa-
vajući u šatoru pored obale mora, tražio sam svoj put u
slobodu. Kupio sam neke sitnice potrebne za boravak u
divljini, kao što su oštar lovački nož, koji je više ličio na
bajonet, sa šupljom drškom u kojoj sam mogao držati još
neke sitnice za preživljavanje, maćetu, vojnički ašovčić
na rasklapanje, kompas, zatim ručnu mašinicu za šišanje
pasa ili ljudske kose, svejedno, ni sam ne znam šta joj je
primarna funkcija, oštar brijač, oštrač za njega, makaze,
493
Jovo Ilukić
ogledalo, upaljač i još mnogo toga čime sam se opteretio.
Gradovi su se polako pretvarali u gradiće, a gradići u ri-
barska naselja, dok napokon nisam došao u neke predele
gde su se u pozadini nalazila brda obrasla gustom šu-
mom, a ispod njih beskrajne plaže na kojima nije bilo
nikoga. Ušao sam u njih krajem marta 1999. godine i od
tada računam da živim u slobodi.
Jedno vreme sam se kretao kroz džunglu i spavao
tamo gde bih razapeo šator, obično u nekom žbunu, da
se ne vidi ni sa koje strane. Naduvao bih dušek za ku-
panje koristeći ga kao krevet. Bio je to najbolji ležaj na
kome sam ikada spavao. Podigao bih šator na najskri-
venijem mestu, u rastinju, da me ne može videti nijedno
jedino ljudsko biće, i zatvorio ga da mi insekti ne ulaze
unutra. Zvuci i krici noćnih životinja nisu me ni plašili,
niti su mi smetali, niti su me uznemiravali. Samo da ne-
ma ljudi blizu mene. Spavao sam kao beba, mirno, kao
nikada u životu. Noći su bile neverovatno tople, čak
vrele. Malo mi je smetalo to što su, budući da sam bio
blizu ekvatora, dan i noć u toku cele godine bili gotovo
jednaki, uz mala odstupanja, ali to mi kasnije nije pred-
stavljalo neki naročit problem, jer sam ovde došao u
martu, onda kada u Evropi nastupa ravnodnevica. Bio je
to jedan od krucijalnih dokaza za to da je Zemlja lopta,
kao i sve ostale zvezde i planete, jer kad je na severnom
polu dan na južnom je noć, i obrnuto, dok na ekvatoru u
toku cele godine dan i noć traju skoro tačno po dvanaest
sati; mislim da je maksimalna razlika između trajanja
dana i noći negde oko četrnaest minuta, gore-dole, u toku
juna i decembra. Borneo zapravo leži na ekvatoru, koji
ga bukvalno preseca na dva gotovo jednaka dela: polo-
vina ostrva je na severnoj, a polovina na južnoj hemi-
494
 Ispovest mizantropa
sferi. Ja sam bio na južnoj, ali jako blizu ekvatora. Nije
mi bilo važno kad ću ustati, ali uvek sam se nekako bu-
dio pred izlazak Sunca i obavezno gledao u Sunce na iz-
lasku. Zatim bih odradio jutarnju gimnastiku, okupao se
na pustoj plaži i proveo dan u prirodi a da mi uopšte nije
bilo dosadno. U početku sam razmišljao šta je sa moji-
ma, kako teče rat na Kosovu i šta je sve bombardovano
po Beogradu i Srbiji i Crnoj Gori uopšte, ali sam se tru-
dio da me te i takve misli ne drže dugo. Svako je odabrao
život koji živi. Ovo ovde je moj izbor. Tragao sam za
izvorima pitke vode i uvek ih brzo i uspešno pronalazio.
Voda je bila veoma ukusna i prijatne temperature, ni
preterano hladna ni preterano mlaka. Kupao sam se u
moru, ali i u potocima i u vodopadima na koje sam nai-
šao. Bilo je dosta vodopada u džunglama, ali isto tako i
dosta močvarnog tla uz plaže, kad bi se izašlo iz džungle.
Žeđ sam znao da utolim bez problema i vodom iz koko-
sovih oraha, kojih je bilo na sve strane, i svi su bili moji.
Nigde nikoga ko bi ih konzumirao. Padali su na zemlju
i propadali. Do hrane sam dolazio veoma lako, jer sam
brao voće koje je raslo u izobilju. Bile su tu i banane, i
ananas, i mango, i papaja, i kivi, i pomorandže, i durijan,
i zmajsko voće, i još mnogo toga, nekog voća čije ime
nisam znao, a koje sam prvi put video, ali sam sâm nau-
čio kako da ga konzumiram, i nikada, ali nikada nisam
bio gladan. Nokte sam sekao noktaricom, štedeći je, bri-
jao se brijačem, tako što bih okvasio lice i “nasapunjao”
ga nekim izgnječenim voćem, recimo izgnječenom ba-
nanom ili korom od banana, ili pak pulpom od pomo-
randže, a kosu sam s vremena na vreme šišao do glave
ručnom mašinicom za šišanje pasa. Imao sam i ogledalo,
u kome sam se ogledao, i bio lep samom sebi. Ništa mi
495
Jovo Ilukić
nije falilo. Preporodio sam se za svega nekoliko dana.
Nisam imao nikakvu potrebu za bilo kakvom hranom
osim biljne. U dršci od noža, ili bajoneta, šta god da je
bio, a bio je oštar kao bajonet, imao sam pribor za peca-
nje riba, ali ga nisam koristio jer mi se nije jelo riblje
meso. Dnevnu vatru sam palio uz pomoć lupe i suvog
lišća od nekog tropskog drveta, igrajući se time, a noćnu,
što bih retko kada radio, da ne bih privlačio ničiju pa-
žnju, uz pomoć upaljača, koji je realno mogao da mi traje
godinama sve dok se ne potroši. Imao sam kod sebe i
priličnu količinu novca, u nemačkim markama, ali on mi
ovde ništa nije vredeo. Imao sam i odeću i obuću, koja
je imala svoj rok trajanja, i još uvek je bila upotrebljiva.
Jedina knjiga koju sam poneo sa sobom bio je neki
priručnik za preživljavanje u prirodi, kapitalno književno
delo za ovu priliku. Prateći neke detalje iz nje, a budući
da sam imao sve vreme ovog sveta, naučio sam kako da
napravim obuću od kore drveta, recimo, koja je bila zna-
tno udobnija od bilo koje obuće iz ljudskih fabrika u civi-
lizaciji. Pravio sam i odeću od listova banana, gaće,
majice, pa čak i pokrivače. Mada, realno, odeća mi uop-
šte nije ni bila potrebna. Uvek sam znao koji je dan i da-
tum, jer sam ga uvek urezivao nekom granom na pesku
na plaži. To mi je bilo važno samo radi toga da bih pratio
sopstveno starenje i znao koliko mi je godina.
Negde tokom aprila počela je takozvana kišna se-
zona. U toku dana bi znalo da padne dosta kiše, ali ne bi
padala baš ceo dan, ili danima bez prestanka, kao u Evro-
pi. Kiša je bila topla, za razliku od one u Evropi, i nije
hladila vazduh. Našao sam nešto što je ličilo na ulaz u
pećinu, na jednom uzvišenju, a nije bilo pećina, i tu sam
razapeo šator. Nije mi uopšte bilo dosadno. Ako bi kiša
496
 Ispovest mizantropa
bila slaba ne bi ni stigla da padne na lišće i travu u džun-
gli, jer bi isparila pre pada na tlo, a ako bi bila jaka onda
bi znala dobro da se izduva i da sve pretvori u močvaru.
Išao sam bos, ili pak u obući iz civilizacije, po džungli,
ili u obući koju sam sâm izrađivao, od kore drveta, po-
lako i detaljno, i ništa mi nije falilo. Trebalo mi je neko-
liko dana da se naviknem na kišnu sezonu. Toliko dana
nisam mrdao sa te jedne tačke. Inače sam bio nomad. Za
sve ovo vreme nisam sreo nijedno jedino ljudsko biće.
Video sam nekoliko zmija, ali ih nisam dirao, pa nisu ni
one mene. Naprosto, nisam im bio na meniju i zašto bi
me dirale ako neće da me pojedu. U prirodi nijedna živo-
tinja ne troši bespotrebno svoju energiju. Ipak, postojala
je realna opasnost da nagazim na zmiju otrovnicu, ili da
mi ona uđe u šator, kroz najmanji otvor, pa da je slučajno
zakačim, iznerviram je i da me ona stoga ujede. Nisam
mnogo brinuo o tome, jer ako bi se to dogodilo ne bih
mogao da preduzmem ništa povodom toga, već bih samo
legao i čekao da otrov počne da deluje i da nastupi smrt.
Realno. Prihvatao sam stvari onakve kakve jesu. I to je
bio moj izbor. Ličio sam samom sebi na poznatog grčkog
filozofa Diogena, kome sam se divio, i od koga sam bio
za nijansu bogatiji. On je imao samo svoje bure i jednu
togu, da se pokrije kad ide među ljude. Ja nisam išao me-
đu ljude. Nisu mi nedostajali. Niko mi nije nedostajao.
Bio sam, možda, jedan od najusamljenijih ljudi na svetu.
Jedina stvar koja me je ovde zabrinjavala bila je to da
slučajno ne naiđem na majmune i ne uđem na njihovu
teritoriju. Čuo sam njihove krike i dovikivanja, i u toku
dana i u toku noći, i držao sam se podalje od njih, iz pros-
tog razloga što su oni takvi da ne dozvoljavaju nikome,
pogotovo ne primatima, a mi ljudi smo upravo to, sisari
497
Jovo Ilukić
iz reda primata, životinje kao i sve druge životinje, da
im se približi, i u stanju su da izgaze na mrtvo ime sva-
koga ko bi ih ugrozio, svi skupa, a bilo ih je podosta u
svakoj njihovoj zajednici. Zaobilazio sam ih u najširem
luku. Kišna sezona je bila duga, sve do juna, ali nije mi
smetala, kao hladne kiše u Evropi i generalno evropsko
vreme, bolje reći nevreme. Čak i kad bi dunuo vetar on
je bio topao. Većini ljudi iz Evrope koju sam napustio
sve ovo bi smetalo, ali meni je sve bilo potaman. Na-
supila je sušna sezona, koja je trajala do septembra.
Povratna avionska karta isticala mi je početkom
septembra. Teoretski, mogao sam da se spakujem, platim
nekom ribaru da me odveze brodićem do Malezije, otpu-
tujem do Kuala Lumpura, sednem u avion, vratim se u
Budimpeštu, a zatim i u Beograd. Verovatno bih bio pri-
veden, ili čak i uhapšen, na granici, i to na srpskoj strani,
zbog napada na policijsku stoku koja me je prva napala,
i ko zna u šta bi se sve to izrodilo. Nije mi to bio motiv
da odustanem od zadnje mogućnosti za povratak. Napro-
sto mi se nije vraćalo u taj svinjac iz koga sam pobegao,
niti mi se odlazilo iz ovog svojevrsnog raja. A i ko zna
kakvo je stanje u Srbiji. Možda rat na Kosovu još traje.
To nikako nisam mogao znati, a nisam ni želeo da znam.
Zapalio sam avionsku kartu, zajedno sa ličnom kartom,
izdatom u Beogradu, i pasošem izdatim u Beču. Sav no-
vac koji sam imao bacio sam u more, neka ga talasi od-
nesu gde god hoće, možda nekome bude od koristi. Više
nije bilo nazad. Postao sam pravi apatrid, čovek bez do-
movine, slobodnjak i neko ko nigde i nikome ne pripada.
Bio je to taj moj potpuni raskid sa civilizacijom.
Avgust i septembar bili su najsušniji meseci na
ostrvu. Kiše više nisu padale, ili bi pak bile toliko retke
498
 Ispovest mizantropa
da ih ne bih mogao ni nazvati kišom, i bilo je nešto topli-
je vreme. Provodio sam više vremena vani nego u šatoru.
Obuća u kojoj sam došao ovamo već je uveliko bila po-
habana. To je prva stvar što se tiče odeće koja mi je pro-
pala. To sam i očekivao. Mogao sam samo da nosim ono
što bih sâm napravio od kore drveta i to sam i činio. Dva
rezervna šatora su mi i dalje bili rezervni šatori. Naučio
sam iz pomenute knjige o preživljavanju kako se pravi
zaklon u prirodi, što nisam naučio u vojsci, jer nisam išao
na teren dok sam bio vojnik, i tako sam i činio. Pored ša-
tora, dakle, napravio bih još i jedan zaklon, u kome bih
provodio dnevni odmor. Naišao sam na neki asfaltni put
posle više od pola godine, koji nije koristilo mnogo auto-
mobila, i sa vojničkim rancem na leđima i australijskim
šeširom na glavi prešao sam preko civilizacije i ponovo
se izgubio u nepreglednoj džungli. Kretao sam se ka
severozapadu, u nameri da obiđem celo ostrvo. A Borneo
je jedno od najvećih ostrva na svetu. Tako je za izvesno
vreme trebalo da opet uđem u Maleziju, zatim na kratko
u Brunej, pa opet u Maleziju, i opet da se vratim u Indo-
neziju. Kretao sam se u pravcu suprotnom od pravca kre-
tanja kazaljke na satu. U novembru su opet počele da
padaju kiše i usporavale su mi kretanje, ali me nisu zaus-
tavile. Po mojim preciznim proračunima uskoro se za-
vršio decembar i 1999. godina, i ušli smo u Novu 2000.
godinu, poslednju godinu dvadesetog veka. Velika stvar.
Mogu samo zamisliti sa kakvom pompom su je dočekali
ljudi u civilizaciji. Bože dragi, zapitao sam se u novo-
godišnjoj noći, pored obale mora, da li se u Srbiji još
uvek ratuje i dokle će trajati kriza. I odmah sam se opo-
menuo da ne razmišljam o tome, jer od svega toga sam
i pobegao, i najbolje je da ne znam šta je i kako je. Doga-
499
Jovo Ilukić
đalo mi se, u tom mom putovanju po obali, da naiđem i
na neke gradiće, ali bih se odmah povlačio dublje u
džunglu, dokle god ih ne bih zaobišao. Na plažama pored
tih i takvih gradića bilo bi ljudi, ali ni blizu one gužve
kakva vlada na evropskim plažama. I to mi je smetalo.
Apsolutno niko me nije zanimao. Nisam želeo ni da ih
pogledam. Po mraku, iz džungle bih video njihova svetla
i ona bi mi baš smetala. Nisam mogao da znam kad sam
izašao iz Indonezije i ušao u Maleziju, nikako, ali mislim
da jesam. Vratio sam se na neko vreme na severnu hemi-
sferu. To sam znao po tome što je voda oticala u rupu
praveći vrtlog u pravcu kretanja kazaljke na satu. Na ek-
vatoru otiče pravo. A na južnoj hemisferi otiče suprotno
kretanju kazaljke na satu. Sve su to bili nepobitni dokazi
da je Zemlja loptasta planeta. Sve to sam proveravao
tako što bih iskopao rupu koju bih zatrpao i ostavio mali
otvor do druge, donje rupe, a onda sipao vodu u nju gle-
dajući kako otiče. I tada sam upoznao prijatelje, koji su
me od tada svuda pratili, gde god bih pošao. Bila su to
dva pametna delfina u zrelim godinama, mužjak i ženka,
preciznije muž i žena, kako su mi rekli, a komunicirali
su sa mnom telepatski, čim sam se okupao zajedno sa
njima. Nazvao sam ih Herman i Hermina. Jedva su čeka-
li da im se pridružim u vodi. Plivali smo zajedno i družili
se. Rekli su mi da svesno nisu ostavili potomstvo, jer ne
žele da ga ostavljaju ovakvoj planeti koju su ljudi pretvo-
rili u deponiju. Složio sam se sa njima rekavši im da i ja
nemam potomstvo iz istog razloga, a da nemam čak ni
ženu. Pitali su me da li sam usamljen i odgovorio sam
im da nisam, jer sam nekada bio umetnik, a umetnici ne
mogu da budu usamljeni čak i da to žele. Bili su veoma
pametni, živahni i društveni. Prosto nisam mogao da
500
 Ispovest mizantropa
verujem da mi se dogodilo to što mi se dogodilo, mislim
na prijateljstvo i telepatsku komunikaciju sa delfinima.
Kad bih bio u civilizaciji i ovo rekao nekome, verovatno
bi pomislio da sam poludeo. Da, definitivno sam bio u
Maleziji, jer sam naišao na neki veliki grad i njegov ae-
rodrom. Zbog toga sam se morao povući u džunglu, ma-
lo dublje nego inače, a to je podrazumevalo i to da
budem okružen sa više slatke vode, a samim tim bih
mogao naleteti i na oblake komaraca, što mi se nikako
nije sviđalo, ili na krokodile u većim vodotokovima. Ni-
sam hteo dugo da se zadržavam na takvom terenu, tra-
žeći izlaz iz civilizacije. I kad bih se ponovo dokopao
puste obale, i dugih plaža bez ikoga na njima, tu bi me
čekali moji prijatelji delfini. Uvek bi se jako obradovali
kad bi me videli i uvek bismo se baš dugo i lepo družili
plivajući u moru.
Proteklo je godinu dana od mog odlaska iz
Evrope, a uskoro i od mog dolaska na ovo ostrvo. Kišna
sezona se završavala u januaru, pa opet počinjala u mar-
tu. To me je malo usporilo u kretanju duž obale. Bio sam
uporan u nameri da obiđem celu obalu Bornea, nađem
neko mesto gde ću se nastaniti i tu podignem barem ne-
kakvu kolibu. Ali nijedno mesto me nije držalo. Bio sam
i ostao nomad u duši. Prelazeći oko dvesta kilometara
mesečno, u proseku, polovinom poslednje godine dvade-
setog veka stigao sam u Brunej. Video sam svetla njego-
vog glavnog grada, Bandar Seri Begavana, iz džungle,
kao i njegovu aerodromsku pistu. I njega sam morao za-
obići, da bih se što pre vratio u džunglu. Nosio sam sve
što sam imao na leđima. Ceo život stao mi je u taj jedan
veliki vojnički ranac. Ne znam da li mi je bilo lakše da
se spakujem ili da se raspakujem. Stari šator me je i dalje
501
Jovo Ilukić
dobro služio. Odeća mi je već bila onako kako bi se reklo
blago pohabana, ali to mi nije nimalo smetalo. Sad sam
se kretao ka severoistoku i vrhu ostrva, i tu sam stigao,
nakon prolaska pored jednog od dva najveća malezijska
grada u ovom delu države, negde sredinom sušne sezone.
Precizno sam računao vreme, što mi nije bilo tako teško.
Za sve to vreme nisam se razboleo ni od čega, niti me je
mučilo bilo šta u zdravstvenom smislu. A moji prijatelji
delfini su me svuda pratili.
Krajem 2000. godine, otprilike, vratio sam se u
istu tačku sa koje sam krenuo, što će reći da sam obišao
celo ostrvo. Ušao sam u Novu 2001. godinu i u novi dva-
deset i prvi vek u džunglama Bornea, sâm i srećan. Ništa
mi nije falilo i niko mi nije nedostajao. Istina, sanjao sam
roditelje, sestru, rođake, ostavljenu devojku sa kojom
sam bio u velikoj ljubavi pre odlaska iz Evrope, i kad
bih se probudio nakon takvih snova zapitao bih se kako
su i šta rade, da li im nedostajem i da li uopšte razmišlja-
ju o meni. Po nekom dubokom unutarnjem osećaju, pre-
ko neke vrste telepatije, nalik na onu uz pomoć koje sam
kontaktirao sa delfinima, znao sam da su svi dobro i to
mi je bilo dovoljno. Živeo sam u skladu sa prirodom, u
novom veku, koga nisam ovako zamišljao, i u skladu sa
prirodnim zakonima. Nisam uzimao iz prirode ništa što
mi nije bilo potrebno. Izvinjavao sam se svakom drvetu
sa koga bih otkinuo list ili mu ogulio deo kore, za neke
svoje potrebe. Nisam hteo ni mrava da zgazim, namerno,
niti bilo kog insekta. Sreo sam mnogo zmija, ali nijednu
nisam dirao, pa ni one nisu dirale mene. Sve je bilo ona-
ko kako treba da bude. Na obali mora gotovo uvek bih
sreo svoje jedine prijatelje u ovoj divljini, delfinski par
Hermana i Herminu, mada bi se ponekad desilo da ne bi
502
 Ispovest mizantropa
bili u blizini obale. Nema potrebe da lažem sam sebe da
nisam imao potrebu za ženom. Jesam, i te kako, ali nigde
je nije bilo. Živeo sam u prisilnom celibatu. Da bih zado-
voljio životinjske potrebe te vrste to sam mogao da ura-
dim jedino tako što bih se približio nekom ljudskom
naselju i napastvovao neku žensku osobu. Drugačlije nije
moglo. Ili pak da racionalno nadrastem sve te porive i
budem jači od životinjske prirode u sebi. To je bilo jako
teško. Samozadovoljavao sam se s vremena na vreme,
ali ne radi užitka, misleći na neku određenu osobu, već
samo mehanički, da izbacim spermu iz sebe, radi samog
sebe, prostate i mira u telu i duši. Priroda je nama muš-
karcima podarila seme i potrebu da ga izbacujemo iz
sebe. Pa zašto bih ga zadržavao u sebi i izazivao tegobe?
Pratio sam sve zahteve sopstvenog tela i udovoljavao im
da bih imao taj unutarnji mir.
Vreme je neumitno odmicalo, sušna i kišna se-
zona su se smenjivale, onako kako je to uobičajeno u
ovom delu sveta, na po par meseci, prolazile su godine,
koje sam pratio onako kako sam mogao, da ne kažem
morao. Oko sedam godina nakon mog dolaska na ovo
ostrvo propala mi je apsolutno sva odeća koju sam poneo
sa sobom. Za sve to vreme obišao sam i unutrašnjost os-
trva, naišao na neke izolovane gradiće, povezane lošim
putevima, kao i na neka sela i nedefinisana naselja u ko-
jima su živeli poludivlji ljudi naoružani lukovima i stre-
lama. I nekako bih se uvek vraćao na obalu mora, gde
su me čekali moji dobri prijatelji delfini. Meditirao sam
boraveći u prirodi i podizao svoj nivo svesti na najveću
moguću visinu. Sve informacije o suštini života i razloga
postojanja ovog sveta, i ostalih svetova, mogle su da
budu netačne, kao i bilo koje druge informacije. Sve ono
503
Jovo Ilukić
o čemu govore religije je čista izmišljotina, čim je dos-
tupno širokim narodnim masama. Godine su prolazile,
ja sam potrošio i prvi i drugi šator koji sam poneo, i spao
sam na treći, koji je bio pri kraju. Oba dušeka na nadu-
vavanje su se odavno pohabala i završila u moru. Više
sam spavao na lišću banana, na nekakvim improvizo-
vanim ležajevima, ili na krevetu na ljuljanje, napravlje-
nom od neke ribarske mreže koju sam našao na plaži i
zavezao između dva drveta, nego što sam spavao u šato-
ru. Navikao sam se na život u prirodi i uvek sam mogao
da napravim nekakav zaklon za odmor i spavanje. I kad
mi se i treći šator totalno istroši mogao bih da napravim
i neku kolibu negde blizu obale ali opet skrivenu u gusto
rastinje. Ali još uvek nisam našao mesto koje bi mi se
svidelo. Nomadski duh u meni vodio me je u nemire i
terao da se krećem gde god poželim.
Ušao sam u osamnaestu i ulazio u devetnaestu
godinu svog boravka na ovom ostrvu. Izgubio sam dane,
ali sam pratio mesece, ponajviše prema sezonama. Pitao
sam se, kad bi mi to onako palo na pamet, šta li se doga-
đa u Srbiji i regionu, ratuje li se i dalje, gde su državne
granice, da li je izbio građanski rat između hrišćana i
muslimana u zapadnoj Evropi, na šta li liče i u šta su iz-
rasli kompjuteri, mobilni telefoni i Internet, i uopšte do-
kle je stigla tehnologija i koliko je unazadila kolektivnu
svest čovečanstva. Mene je za sve to bilo baš briga. Ži-
veo sam svoj život nezavisno od bilo koga i čega, ne na-
dajući se ničemu osim tome da dostignem takav duhovni
nivo da mogu da se pomirim sa bogom, što bi me prema
drevnim budističkim verovanjima dovelo do nirvane.
Moji bližnji i svi moji prijatelji bili su živi i zdravi, osetio
sam to nekim svojim šestim čulom, a i oni su osećali da
504
 Ispovest mizantropa
sam ja živ i zdrav, da je sa mnom sve u redu i da živim
onako kako želim. Moja velika ljubav i poslednja devoj-
ka Dubravka bila je dobro, a ne znam da li se udala i
imala decu. Ako je pametna neće ostavljati potomstvo,
baš kao i moji prijatelji delfini. Sve je zapravo bilo onako
kako treba da bude. Sve je bilo na svom mestu. Sve je
bilo idealno. Po mojim proračunima bio je jun 2018. go-
dine kad me je posle skoro dvadeset godina boravka u
džungli zaboleo stomak.

* * *

Okrenuo sam se u stranu i sklupčao. Nije vre-

delo. I dalje me je razdirao bol u stomaku. Biće da sam
najverovatnije pojeo nešto buđavo.
Ustao sam sa lišća banana, izašao iz zaklona, do-
šao do jednog drveta, gurnuo prste desne ruke u usnu du-
plju, izazvavši nasilno povraćanje, prvi put nakon skoro
dve decenije. Ispovraćao sam sve što mi je bilo u želucu.
Osetio sam ogromno olakšanje. Legao sam na
travu i bacio pogled u nebo. Preživeo sam i ovo. Bilo mi
je mnogo dobro. Bol je nestao.
Ležao sam tako malo manje od pola sata. Trava
je iz mene izvukla svu negativnu energiju. Digao sam se
i otrčao na obalu mora, na potpuno praznu plažu, bez
ičega na sebi. Uzeo sam jedan kokosov orah, najbolji od
onih koji su pali sa drveta, probio mu jedno od ona tri
okca nekom tvrdom grančicom i napio se oko pola litra
kokosove vode. Zaleteo sam se u more, kao da sam prvi
put na plaži. Plivao sam donekle, čekajući i dozivajući
505
Jovo Ilukić
svoje prijatelje delfine, koji se ovaj put nisu pojavili. Po-
lako, pojaviće se pre ili kasnije. Vratio sam se na plažu.
Sunce je bilo veoma jako, iako su ga s vremena
na vreme skrivali oblaci. Najavljivali su tropsku kišicu.
Legao sam na pesak, da se sunčam dok mogu. Zadovo-
ljan sam što sam sâm i izolovan od ljudske stoke. Nadži-
veću mnoge ljude mlađe od sebe. Krivo mi je što nekima
koji su me povredili neću moći da pišam na grob ili pak
u urnu u koju će da ih gurnu. Toliko od mene. Ja sam
Austro-Crnogorac, pripadnik nepostojećeg naroda, jedini
Austro-Crnogorac na svetu, apatrid, namerno izgubljen
u divljini. Sve vas mrzim. Ojha. Ende.

506
 BELEŠKA O PISCU

Jovo Ilukić pao je po ko zna koji put u materijalni

svet 20. aprila 1976. godine. U rodnom Aranđelovcu za-
vršio je osnovnu, a u Beogradu Građevinsku tehničku
školu. Slede neuspešne studije arhitekture, koje preki-
daju stalni protesti 90-tih godina prošlog veka i rat na
Kosovu.
Od rane mladosti družio se s tabuisanom lite-
raturom. Svoje misli je oduvek pretakao u stihove. I
danas piše poeziju.
Objavio je sledeće romane: “Lađa u boci” (Sfa-
iros, Zemun 2002); “Trostruka zavera” (Sfairos, Zemun
2003); “Ana Marija me je ludo volela” (Književna om-
ladina Srbije, Beograd 2005); “Luciferov apostol” (Knji-
ževna omladina Srbije, Beograd 2006); knjigu misaone
proze “Liber Lucis” (Omega, Beograd 2007); roman
“Manuela” (Samizdat, Beograd 2017); knjigu misaone
proze “Status quo” (Samizdat, Beograd 2018) i zbirku
priča i pesama “Kolizija” (Samizdat, Beograd 2018).
Jovo Ilukić je urbani momak, ali mnogo voli
prirodu, starine, klasičnu muziku i ekstremne sportove
kao što je alpinizam. Bavi se i slikanjem psihotičnih
kompozicija u stilu Pitera Brojgela i Vilijama Blejka.
Po njegovom prvom romanu reditelj Miloš Ra-
dović napisao je scenario i snimio film “Pad u raj”.
“Ispovest mizantropa” je njegova deveta knjiga.

507
 JOVO ILUKIĆ
ISPOVEST MIZANTROPA

Izdavač
Autor
https://www.jovoilukic.webs.com
https://www.facebook.com/Jovo.Ilukic.33

Urednik
Darija Popović

Dizajn korica
Filip Tanović i Jovo Ilukić

Kompjuterska obrada teksta

Jovo Ilukić

Tiraž
500 primeraka

Štampa
“Atila” Temerin

Beograd 2021.