Милица Стојадиновић Српкиња, У Фрушкој гори 1854,

Просвета, Баштина, Београд, 1985.

49-50. стр.

Јунија 2.

Посета са Шапчанком, чиновниковцом, сестра ученог Магазиновића у

Београду

У тим смо пред манастирска врата дошли, где је остало друшштво већ чекало. Преко
једног ђака замолимо да нам се црква отвори, и наскоро ето оца Леонтија са кључем.
Ступивши у цркву, Србијанка је била умиљена украшенијем храма тога, ког је
иконостас Аврамовић лане довршио, и вечни спомен своје вештине оставио. (део о
Доситеју). У том је и отац Леонтије ћивот светитеља отворио, ког смо целивали редом,
- целивали свету руку која је држала скиптар царства српског. На поклопцу изнутра
висиле су многе жертве од сребра и злата. Но ја мислим да је његовој блаженој души
најмилија жертва ко му ступи са чувством туге и сећања шта је Српству с њиме на
Косову пало и пропало. С тим је чувством његове свете остатке целивала та кћи оне
земље, коју је његова царска круна украшавала.

У женској преплати, отвори нам отац Леонтије други ћивот, у ком су хаљине кнеза
Лазара, у којима је он на Косову, последњег дана обучен био, и – живот свршио. Ај,
како мора Србину при том погледу бити! Но велики укор заслужују они, којима је та
драгоценост у притјажаније дошла, што ју нису оценити знали, и боље сачувати.
Хаљини се скоро форме не зна, она је парче по парче откидана, и сујеверним, од свети’
отаца, за крајцерицу, за две давана: онај дође с болесним очима, и заиште парче да
брише очи, онах да носи покрај себе, онај онако, еле, од те знатне хаљине само предњи
скутови цели су.

Захваливши оцу Леонтију на његово труду, опростивши се с њим, одемо из манастира с

великим упечатљењем у срцу.
Јунија 14. пред ноћ

Димитрије Аврамовић и његова жена Милева – живели код Милице када је он

живописао манастир светог кнеза

70. стр.

Сад идемо манастиру св. Кнеза, и ја не знам, ал’ по свој прилици да нећу у свој нашој
великој кући овог вечера моћи бити сама, нити пак времена имати да чувствовање
жалосног кнежевог навечерија перу предам. Ено у манастиру звона звоне на Бденије!
Силан народ тамо врви!

На Видовдан увече врло доцкан

Куда ме сада одвлачи чувство?

У поље тужно, у поље пусто,

Великом гробу среће и славе,

Јунака дични’, и царске главе,

Ах, свако Српче које се роди

Срце га прво Косову води

Да за сав живот кроз прошлост даљну

Осети тешку тугу и рану;

С душом се често по њему вије,

Нариче тужно и сузе лије.

Нит има жалост јошт речцу коју,

Да Србин тугу изрази своју.

Пјевци су српски туд мисли своје

Ранећи, тужне стројили споје.

И моја пјесна туда се вила,

Уз сузе које ј’ душа ми лила.

И опет тамо носи ме туга

Из садашњости тајног круга –

Да судбу нашу за данак чита:

Кад ли ће песму воскресенија

На Видовдан певат Србадија?

Јунија 16. око подне

Како је сад тихо и мирно у нашем селу!

Осим манастирских звона, која се сад разлежу на парастос умерших, ништа се не чује!
Јучерашња врева чисто ти се чини да ти је рој пчела преко главе презујао!-

Са раном зором врвио је различан свет, гомилама пешке, и на колима у непрекидном

каравану, да је од велике, силним људством подигнуте прашине, чисто помрачина била,
тако да си могао разумети ону врсту у књизи кнеза Лазара:

Од прашине облак се навуче.

А који су увече месту свога благоденствија дошли, ти су се враћали, и к манастиру

идућим сретали, те си могао уједанпут видети у путу сву масу народа, који је подигао
се к ћивоту свога „светог кнеза Лазара“!

Јеси ли пак код монастира био, то си видио како је црква од рана јутра, па до првог
звона, без престанка пуна народа улазећег целивати светитеља, тако да сваког труда
стане док се ћивот протисне! – И како старице, или болни, или мајке с болном децом,
прилажу жертве: пешкире, воштане котурове; воштанице свеће; или воштану ногу,
руку, око, нпр. шта кога боли. – Могућни и од сребра доносе жертве.

Вјера твоја спасет тја.

Видио си како свештеници обучени у црковно одјејаније болнима молитве читају. –

Видио си како је при служби црква дупком пуна народа, да ни на врата доћи не можеш,
- нити око цркве проћи, јер је сву порту богомољни народ притиснуо.
А када се литија око цркве носила, видио си како народ у свом смиренију до црне
земље приклони се, и болне понамешта да литија преко њи’ пређе.-

Видио си како је овде и онде каквог слепца, који уз гусле коју народну песму пева,
опколила гомила слушаоца обојега пола, старих и младих, па пева ли се јуначество
каквог српског јунака, то ћеш приметити изражен понос на лицу слушаоца.-

А пева ли пјевац како је кнезу Лазару анђео на сан дошао и питао хоће ли царство
небеско или хоћа царство земаљско? Ако хоће земаљско, лишиће се небескога, ако хоће
небеско, мора изгубити земаљско. Цар воле царство небеско, и сутра га погубише
Турци на пољу Косову!

И песму:

Како су полетиле шарке тице, перјем шарене, од онога бојног поља Косова, и попадале
на бијелу кулу кнеза Лазара! како је шетала верна љуба кнеза Лазара, и питала шарке
птице јесу л' вид'ле њеног господара, српског кнеза Лазара и старога Југ Богдана, и
њени' девет мили' браћа, млади' Југовића, и десетог Милош Обилића. А шарке тице
казују како су вид'ле да су Турци погубили њеног господара, српског цара Лазара итд.
То ћеш онда видети озбиљног старца и веселог младића у жалости погружена, да им се
и суза низ лице рони, а гдекоји се окрене и тужно осталима рекне: ,,Еј, тужан и
жастостан! Ми смо нашу царевину имали, па све тако пропаде”!

Тако се слави овде код нас Видовдан!

182. стр.

Августа 13. увече

Госпоја: “Кажу да је Раваница врло тренценд,1, а игуман гешихтер ман?”2

Мој сродник. ,,А заиста да је то вредан човек, тај је Раваницу тако укасио да, кад
наступиш, мислиш, идеш у Рај”.

Ја: “Заиста је истина. Манастир нема дуга, црква је изнутра сјајно украшена; собе и
покућство такво је да се може сам цар дочекати; само још да се северна страна зданија
оправи, и ћелије покрију, пак ће Раваница бити прави царски манастир”.3
1
Greanzlend - сјајан, блистав;
2
Geschickter Man - умешан, вешт човек.
3