Slovo o Svetome Savi

Sunce pio Srbiju opio

opio je nadom i lepotom
prah od cveta bio pred golgotom.
Molitva mu bila saputnica
Srbija mu raspevana tica
cuva gusle da ne budu neme
da im pesma nikad ne zaneme.
Srcem hteo snove da raspeva
dusom hteo ptice da natpeva
na lomaci ostao je jaci.
Na licu mu vidim Studenicu
javu pleo i snove ispleo
Sveti Save pretke vaskrsava.

Sveti Sava
Nad atonskim hramom, jos u davno vreme,
Podize se bura usred noci neme.
I dok mracnim krilom za nebo se hvata,
Neko zivo lupa u hrastova vrata.
Iguman se dize. Na ulasku samom
stajalo je momce, uvijeno tamom.
U njegovoj ruci, sto je gore dize,
S upaljena luca rujni plamen lize.
Dim se vije, mota- i koluti jure
U kapiju tvrdu i zidine sure.
Ko je ovo momce? Koji jad ga slama?
I sta trazi nocas od Bozijeg hrama?
Crn, sebarski plast mu mlada pleca krasi,
Po kome su pale kovrdzave vlasi.
A po vitkom stasu, sto ga dici tako,
Tvrdom se je likom opasao jako.
I on smerno stoji. O njegovom vratu
Samo krst treperi u suvome zlatu.
To bejase Rastko. Sin Nemanjin to je,
Sto je carske dvore ostavio svoje-

Jer ga ljubav goni, jer ga zelja slama,

Da postane slugom Bozijega hrama.
Crn, sebarski plast mu mlada pleca krasi,
Po kome su pale kovrdzave vlasi.
I nad lepom glavom, u dubini mraka,
Sjajan kolut sija od najlepseg zraka.

U vremena davna, u Raskoj drzavi,

Na tromedji Bosne, Srbije i Zete,
Vladase Nemanja u velikoj slavi.
I dizase mnoge spomenike svete.
Neke od njih vec je unistilo vreme,
Jer na svetu nista vecito ne traje.
No i same one rusevine neme
Ko kandila svetla i dan- danas sjaje.
A Hilandar divni u Atonskoj Gori,
I prekrasna lavra Studenica s njime,
Jos se drze kao svetiteljski dvori
I spominju slavno Nemanjino ime.
Ali osim ovih spomenika sviju
Sto Nemanja dize Bogu u visine,
On darova Srpstvu crkvu najsjajniju,
Jednu crkvu zivu- svog najmladjeg sina...
Jer je Sveti Sava ziva crkva bio,
Pa i to je sada kad ga nema viseSpomenik veciti, celom Srpstvu mio,
Koji nikad vreme ne moze da zbrise.

Od predaka svojih
kroz Svetoga Savu,
primili smo veru,
krst casni i slavu.
Kroz vekove mnoge
ovo divno blago
Srbinu je svakom
uvek bilo drago.
Ovo blago sto su
nama preci dali
ostavili, dajmo
i mi svojoj deci.
Hodocasce Svetom Savi

Evo u kakvom mraku ostaje svet

kad se ugasi sveta vatra!
Po hlebu hvata se budj, hvata se led
po putevima punim blata.
U ovom mraku, mnoze se omce i kuke,
svinjska kuga i medj ljude se siri.
U ovom mraku stavljaju na muke
i seku onog koji bracu miri.
Sve sto je krvlju kupljeno, glavom placeno,
u ovom mraku gubi cenu.
Sto dignete glavu, skoncace, premlaceno.
i izgorece, u katranu i senu.
Umesto da sabira, u casu
kada ni bogovi ne opstaju sami,
ono sto se, vekovima rasipano, ne rasu,
rasuce se u ovoj zimi i tami.
Pa oko cega braca da se skupe?
Oko svece? U sveci nema fitilja!
Oko lonca? U loncu nema supe!
A osim supe
nemamo drugog razloga ni cilja!
U ovom mraku mnoze se oni sto mogu
da kupe sve, a ne mogu nista da stvore.
U ovom mraku ribljih ruku i nogu
bice dobro ako ne bude gore.
Iz ovog mraka, sto trune i truje,
ne cuje se poziv oslobodioca.
Odakle ce se cuti, ako se ne cuje
sa krsta, s tocka, s Kosova, i s koca?
U ovom mraku,
iz ovog surduka,
ne vidi se dalje
od hleba i luka!
U ovom mraku, crveneci se, duvaju
vetrovi iznad otrovnih reka.
Odojcad uce, iz majke, iz majcinog mleka,
da osim smrti nema drugog leka.
Brate, koji si izmirio bracu,
sine, koji si podigao oca,
oce, ciji pepeo sinovi rasuse!
Doneo si nam seme vina, seme zita,
al nema ko u zemlju da ga baci!
Napisao si, al nema ko da cita,
znak u kome se sabiraju znaci!

Kamen temeljac dao si nam u sake,

al ne digosmo bedem nasuprot sili!
Na Tvom smo grobu ostavili stake,
al ne stigosmo, kud smo naumili!
Paljeni opet i gonjeni hajkama brzim
trazimo zaklon pod nadstresnicom Tvojom!
Ne dopusti da s groba Tvog otpuzimo
na kolenima, vezanim kozom i cojom!
Ako Ti neces, ko ce nas povesti,
zakopane s rovcima i krompirima,
putnice koji si bosim nogama dospeo
tamo dokle se ne dopire na krilima?
Ladjo s koje se vidi Jerusalim!
Pute kojim se vraca bludni sin,
ratnik iz rata,
s robije robijas!
Caso vina,
hlebe,
sveto slovo!
Sljivo kraj izvora!
Ulje maslinovo,
koje nas hranis, i koje nam sijas!
Cuvaj nas, svetioce, koji odjekujes
od zvona i klepala koji traze spas!
Kad ces nas cuti, ako nas ne cujes
danas, kad nemamo ni jezika, ni glasa?

,
.

, ,
` .


, .

` , ,
.

-







.








.







, .
-
:


.
, ,
.

:


.






.


.
-

,

,

.

.


:

!

, ,
.
,
. .
, .
, ,
.
,
.
? ?
?
, ,
.
,
.
.
.
. ,
, ,
.
,
.
, ,
.