Kosovski ciklus epskih narodnih pesama

Lik Kosovke devojke

U zavrnim stihovima ove pesme, u liku bezimene devojke, naslikana je sudbina hiljade mladih devojaka koje nee imati za koga da se udaju, jer sve to su volele ostalo je u krvi na Kosovu polju, pa ivot gubi smisao. Naravno, narodni stvaralac nije bio vidovit, ove pesme Pesme o Kosovskom boju spadaju meu su nastale mnogo kasnije poto su posledice umetniki najuspelija ostvarenja nae narodne poraza na Kosovu polju postale vidljive; kad je epike. narod srpski pod poniavajuim uslovima ropskog ivljenja zavapio: "Ustajte, mrtvi, da O emu pevaju legnemo ivi!" Pesma: Ono o emu pevaju ove malobrojne pesme potie iz tradicije o toku i ishodu sukoba turske i srpske vojske na Kosovu 28. juna 1389. godine na Vidovdan. Osnovu predanja ini herojski podvig Miloa Obilia i izdaja Vuka Brankovia. Istorijski gledano narodni peva je neopravdano krivicu za poraz svalio na Vuka Brankovia, koji je, istini za volju, bio vladar Kosova, pa neozbiljno zvui da je ovek sam sebe izdao. U oima narodnog stvaraoca njegova krivica je, valjda, jedino u injenici da je ostao iv. Ova suluda ideja da svi treba da izginemo, naalost, ivi i danas: "ginite asno da biste veno iveli"?!? Narodna poezija govori i o dogaajima koji su prethodili Kosovskom boju. U pesmi: "Zidanje Ravanice" velia se i slavi srednjovekovna prolost, navode zadubine starih vladara koje u narodnoj pesmi predstavljaju moralnu snagu za pobedu nad osvajaem. Pesma: Kneeva veera iznosi klevetom Vuka Brankovia izazvanu sumnju kneza Lazara u vernost Miloa Obilia i Obiliev zavet na podvig. Skup kneza Lazara sa srpskim velikaima i vitezovima odigrao se na tajnom mestu u Kruevcu, no uoi bitke na Kosovu polju. Svi su za stolom imali svoje mesto i bili su rasporeeni po vanosti. Na elu stola sedeo je Lazar, s njegove desne strane stari Jug Bogdan i devet Jugovia, a sa leve strane Vuk Brankovi i ostala gospoda. Na dnu stola, naspram kneza Lazara sedeo je njegov Smrt majke Jugovia slika ovu hrabru i dostojanstvenu enu iji bol za izgubljenim sinovima i muem gradacijski raste; reaju se sve stranije slike: prva slika kad svoje voljene, nae mrtve na bojitu, druga - kad snahe udovice plau, trea - kad se Damjanov konj Zelenko javi vriskom u pono, alei gospodara, i konano etvrta najstranija slika - kad vesnici nesree, gavranovi, u krilo majke bacaju Damjanovu ruku; nagomilani bol razbija tvrdo majino srce. Ustvari, bolje rei: jako srce raspuklo se od izliva nenih majinih oseanja; neizrecivi bol i tuga rastu i gue. Meutim, ba u trenucima drhtavog milovanja istrgnute sinovljeve ruke kroz seanje na divne momente detinjstva, ovu vrstu enu slama ne bol, ve ljubav. Fantastina, nerealna slika u poetku pesme ima funkciju da naglasi neverovatnu, ali istinitu sliku tragedije. Iako pesma peva o konkretnoj osobi, slino je kao i u prethodnoj pesmi u liku majke Jugovia prikazana zla sudbina desetine hiljada srpskih majki koje su na Kosovu izgubile sinove i mueve. To se u teoriji knjievnosti zove KOLEKTIVNI LIK. Pesma "Car Lazar i carica Milica" jedna je od najlepih. Veoma uspele kompozicije, obuhvata najznaajnija doivljavanja kosovskih junaka uoi boja, polazak u boj i, najzad, dolazak glasnika koji kazuje tok i posledice krvavog sukoba. Pesma

najvei i najbolji vitez, Milo Obili. U svojoj zdravici Knez Lazar nazdravlja svojim gostima po njihovoj vanosti i osobinama, prvo po staretvu, pa po gospodstvu, milosti, lepoti, visini i na kraju po junatvu. Zaplet nastaje kada knez nazdravi Milou Obiliu i svojim reima iskae sumnju u njegovu vernost. Kneeve rei prekora su pune blagosti, jer umesto pretnje kaznom on Milou nudi nagradu za dotadanju vernost. Nepravedno optuen za izdaju i osramoen pred ostalom srpskom gospodom, Milo Obili na kneeve blage rei je reagovao burno. Dolo je do sukoba izmeu dve centralne linosti kosovskog epa. Milo se zahvalio knezu na daru, ali ne i na njegovoj besedi. Za sebe je rekao da nikada nije bio, niti e biti izdajnik i upozorio je kneza da je pravi izdajnik onaj ko je njemu najblii. Milo je sumnjao da su klevete potekle od Vuka Brankovia i znao je da svoju ast moe odbraniti samo junakom borbom u boju na Kosovu. Da bi dokazao svoju ispravnost i odanost bio je spreman i da umre. Zbog toga je dao zakletvu pred svim gostima da e ubiti turskog cara Murata i da e se, ako kojim sluajem preivi, osvetiti Vuku Brankoviu zbog klevete. Analiza

ostvaruje izuzetno snane, upeatljive likove kosovskih ratnika koji borbu za slobodu oseaju kao najveu dunost i ast. Boko Jugovi odbija da ostane sestri "od zakletve", iako je od cara dobio odobrenje:

"O moj brate, Boko Jugoviu! Car je tebe mene poklonio, Da ne ide na boj na Kosovo, I tebe je blagosov kazao, Da da barjak, kome tebe drago, Da ostane sa mnom u Kruevcu, Da imadem brata od zakletve." Al' govori Boko Jugoviu: "Idi, sestro, na bijelu kulu; A ja ti se ne bih povratio, Ni iz ruke krsta barjak dao, Da mi care pokloni Kruevac; Da mi ree druina ostala: Gle straivca, Boka Jugovia! On ne smjede poi u Kosovo Za krst asni krvcu proljevati I za svoju vjeru umrijeti."

Sestra redom zaustavlja brau i moli ih da sa njom bar jedan ostane, ali svi redom odbijaju. Na kraju iscrpljena pada. Knez Lazar nareuje slugi Golubanu da ostane:

Kad to zau sluga Golubane, Proli suze niz bijelo lice, Pa odsjede od konja labuda, Uze gospu na bijele ruke, Odnese je na tananu kulu; Al' svom srcu odoljet' ne moe, Da ne ide na boj na Kosovo, Ve se vrati do konja labuda, Posjede ga, ode u Kosovo.

Kneeva veera Klikni na sliku da je vidi u pravoj veliini Kneeva veera je predstavljena kao dramska scena. Ona podsea na tajnu veeru apostola. Zaplet poinje kada se knez Lazar obrati Milou Obiliu na vrlo neobian, za Miloa uvredljiv nain. Nazdravljanje je esto koriena situacija. Dramatizuje radnju i podstie na dalji tok. Dok nazdravlja knez Lazar nabraja

Sutradan crni gavranovi, vesnici nesree, sleu na kulu kneza Lazara i carici saoptvaju tune vesti:

Vieli smo dvije silne vojske; Vojske su se jue udarile, Obadva su cara poginula; Od Turaka neto i ostalo, A od Srba i to je ostalo, Sve ranjeno i iskrvavljeno. Istom oni tako besjeahu, Al' eto ti sluge Milutina,

kosovske junake, tako da je funkcija ove pesme kataloko nizanje junaka po njihovoj vanosti i epskoj slavi. Taj postupak prikazivanja junaka naziva se epski katalog junaka. U ovom odlomku najupeatljivije je predstavljanje Miloa Obilia i Vuka Brankovia. Oni su predstavljeni kao suprotnosti. Miloeva odrednica je junatvo, a Vukova gospodstvo. Poto je Milo poginuo na Kosovu polju, a Vuk Brankovi je izvukao ivu glavu, na toj istorijskoj injenici se izgradila legenda o izdaji, tako da su, pre nego to su istoriari dokazali suprotno, motiv izdaje i Vuk Brankovi kao negativan junak i izdajnik uli u narodnu knjievnost. Pesme "Kosovka devojka" i "Smrt majke Jugovia" kazuju posledice krvavog sukoba nagovetavajui mrane vekove srpskog naroda. Bezimena kosovka devojka dan posle bitke obilazi bojite; prevre mrtve i ranjene junake, traei verenika, kuma i devera, nailazi na groznu sliku jednog ranjenika:

Nosi desnu u lijevoj ruku, Na njemu je rana sedamnaest, Vas mu konjic u krv ogreznuo; Veli njemu gospoa Milica: to je, bolan, slugo Milutine? Zar izdade cara na Kosovu?

U cariinom obraanju slugi Milutinu, nasluuje se motiv izdaje u injenici da je neko iv, pa makar na samrti bio. Sledi zavrna scena o izdaji Vuka Brankovia:

"A to pita za prokletog Vuka, Proklet bio i ko ga rodio! Prokleto mu pleme i koljeno! On izdade cara na Kosovu I odvede dvanaest hiljada, Gospo moja! ljutog oklopnika."

Jezik i stil: Stih ovih pesama je deseterac. Narodni stvaralac je tu strogo dosledan, pa zbog toga imamo meavinu ekavice i ijekavice; opisi su bogati stalnim epitetima: koplja bojna, vita rebra, bijele ruke itd. Takoe, anonimni autor esto koristi simbol i metaforu; da bi istakao hrabrost i junatvo izginulih ratnika, on svesno bira ime i prezime. Teko ranjeni ratnik nosi biblijsko ime apostola Pavla, a prezime Orlovi asocira na neustraivu i snanu pticu koja je i zvanini grb Srbije.

Kog junaka u ivotu nae, Umiva ga hlaanom vodicom, Prieuje vinom crvenijem I zalae hlebom bijelijem. Namera je namerila bila Na junaka Orlovia Pavla, Na kneeva mlada barjaktara I njega je nala u ivotu; Desna mu je ruka odseena I lijeva noga do koljena; Vita su mu rebra izlomljena: Vide mu se digerice bele; Izmie ga iz te mnoge krvce, Umiva ga hlaanom vodicom, Prieuje vinom crvenijem I zalae hlebom bijelijem.

Od Pavla Orlovia sazna za sudbinu svojih najmilijih:

"Sestro draga, kosovko devojko! Vidi, duo, ona koplja bojna, Ponajvia, a i po najgua. Onde j' pala krvca od junaka, Ta dobrome konju do stremena, Do stremena i do uzenije, A junaku do svilena pasa. Onde su ti sva tri poginula!

Kad devojka sasluala rei, Proli suze niz bijelo lice, Onda ode svom bijelu dvoru, Kukajui iz bijela grla: "Jao, jadna, hude sam ti sree! Da se, jadna, za zelen bor 'vatim, I on bi se zelen osuio!"

Idi na vrh stranice!