Младеновац, 2022.

ДЕСПОТОВА РИЗНИЦА

Издавач
Зоран Антонијевић
Младеновац

Уредник и аутор корица књиге

Зоран Антонијевић

Илустрација
Душан Антонијевић

Штампа
Пресинг издаваштво
Младеновац

Тираж
100

ISBN
ДЕСПОТОВА РИЗНИЦА
Приредио Зоран Антонијевић
Copyright © 2022. Зоран Антонијевић и аутори
 Деспот Стефан Лазаревић рођен је у Кру-
шевцу 1377., умро је у Црквинама код Младе-
новца 1427.Био је син светог кнеза Лазара
Хребељановића, који је погинуо у бици са Тур-
цима на Косову 1389. године, и кнегиње Ми-
лице.
Српска православна црква слави Светог
Стефана Лазаревића, деспота српског, на
дан 1. августа (19. јула по јулијанском кален-
дару), заједно са његовом мајком, Светом
кнегињом Милицом, монахињом Евгенијом
(великосхимницом Јефросинијом).

Зборник “Деспотова ризница” сабрао је

поезију песника инспирисаних ликом и делом
овог знаменитог владара и светитеља.
Песникиње и песници су својом поети-
ком обухватили све аспекте из живота срп-
ког деспота и показали да је он велики извор
инспирације за песничку реч, одајући му тако
почаст као личности која је оставила дубок
траг у развоју и очувању културе и духовно-
сти.

5
 Широк је круг инспирације коју је код по-
ета евоцирао деспот Стефан Лазаревић.
Сама есенција његовог живота јесте пра-
вославље из чега се као из семена родило дрво
чији су плодови витештво, праведно владар-
ство, поезија, родољубље.
Деспот Стефан евоцира и слике о анђелу
који је за живота земљом ходио, о ловцу,
ратнику, песнику, сањару, змајоликом мит-
ском витезу. Његов храм јесте црква Бо-
жија, али је његов храм и шума. Његове заду-
жбине јесу манастири али ништа мање то
нису и наше душе а посебно оне песничке из
којих исијава траг светитеља, траг непро-
лазног човека.

6
СВЕТИ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ ДЕСПОТ СРПСКИ

СЛОВО ЉУБВЕ

Стефан деспот,
најслађему и најљубазнијему,
и од срца мога нераздвојноме,
и много, двоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојега искреноме,
(име рекавши),
у Господу љубазан целив,
уједно и милости наше,
неоскудно даровање.

Лето и пролеће Господ сазда,

као што и псалмопевац рече,
и у њима красоте многе:
птицама брзо, весеља брзо прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
и ваздуха тананог
дивним неким таласима брујање:
и земаљске дароносе
од мирисних цветова, и травносне;
али и саме човекове природе
обнављање и веселост
достојно ко да искаже?

7
Ово све, ипак,
и друга чудна дела Божја,
која ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав превазилази.
И није чудо,
јер Бог је љубав,
као што рече Јован син громов.

Варање никакво у љубави места нема.

Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
„Изиђимо у поље“.

Оштро некако и бистротечно

љубави је дело,
врлину сваку превазилази.

Љубав Давид лепо украшава,

рекавши: „Као миро на главу,
што силази на браду Аронову,
и као роса аермонска,
што на горе силази Сионске“.

Узљубите љубав,
младићи и девојке,
за љубав прикладни;
али право и незазорно,
да младићство и девство не повредите,

8
којим се природа наша
Божанској присаједињује,
да Божанство не узнегодује.
Јер апостол рече:
„Духа Светога Божјега не растужујте,
Којим се запечатисте
јавно у крштењу“.

Бејасмо заједно и један другом близу,

било телом или духом,
но да ли горе, да ли реке
раздвојише нас,
Давид да рече: „Горе Гелвујске,
да не сиђе на вас ни дажд, ни роса,
јер не сачувасте Саула,
ни Јонатана!“
О безлобља Давидова,
чујте, цареви, чујте!
Саула ли оплакујеш, нађени?
Јер нађох, рече Бог,
човека по срцу моме.

Ветрови да се с рекама сукобе,

и да исуше,
као за Мојсија море,
као за Исуса судије,
ћивота ради Јордан.

9
Еда би се опет саставили,
и видели се опет,
љубављу се опет сјединили
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем
и са Светим Духом
у бескрајне векове, АМИН.

10
ОВЕ РЕЧИ НАПИСАНЕ БИШЕ
НА МРАМОРНОМ СТУБУ НА КОСОВУ

Човече који српском земљом ступаш,

Било да си дошљак или овдашњи,
Ма ко да си и ма шта да си,
Када дођеш на поље ово,
Које се зове Косово,
По свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
Те са њима и камену природу,
Мене крстозначног као стег,
Видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
Као нешто залудно и ништавно,
Но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
И размотри речи које ти преносим,
И из тога ћеш разумети због ког узрока
И како и зашто ја стојим овде,
Јер истину ти говорим,
Ништа мање од живога,
Да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
Чудо земаљско и рига српски,
Звани Лазар, кнез велики,
Побожности непоколебими стуб,
Доброразумља пучина и мудрости дубина,
Огњени ум и заштитник странаца,
Хранитељ гладних и миловање ништих,

11
Скрбних миловање и утешитељ,
Који воли све што хоће Христос,
Коме иде сам по својој вољи
И са свима својим безбројним мноштвом,
Колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
Мужеви, ваистину, у речи и у делу
Који се блистају као звезде светле,
Као земља цветовима шареним,
Одевени златом и камењем драгим украшени,
Многи коњи изабрани и златоседлани,
Сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
Као какав добри пастир и заштитник,
Мудро приводи духовне јагањце
Да у Христу добро скончају
И приме мучења венац
И вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
Скупа с добрим и великим господином,
Добром душом и вером најтврђом,
Као на красну дворану и многомирисану храну
На непријатеља се устремише
И праву змију згазише
И умртвише дивљу звер и великог противника
И неситога ада свејадца,
Велим Амурата и сина његова,
Аспидин и гујин пород,
Штене лавово и василисково,

12
Па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
Ухваћен би храбри страдалац
Безаконим агаренским рукама
И крај страдању добро сам прима
И мученик Христов постаје
Велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
До сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
Лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
А час је био шести или седми,
Не знам, Бог зна.

13
РИЗНИЦА
Богдан Богдановић
КАПИЈА

Твоје су куле злочинци рушили,

на те се црни демони обрушили,
капије твоје чували ангели,
војници, у слави, на небо се вазнели.

Епохе су многе темељ нагризале,

дивљаштва, похаре, хорде азијатске.
Зидине твоје храбро одбијале
најезде варвара, нападе исламске.

И данас напада аждаја троглава

ал' даве је воде Саве и Дунава.
Врх двери небеских заклетва клесана:
‒ Бранимо наслеђе деспота Стефана!

На капији Истока гвоздени ратници,

чувају образ Града вечитог.
Ако се дрзну, нек знају грабљивци –
чврсти су бедеми, оштро је сечиво!

17
Дејан Богојевић
ПЕСМА И МОЛИТВА
Деспоту Стефану

Теби се молим витеже

За све српско и небеско у мени
И у сваком најдражем
Обличју моје душе на овој земљи

Ратниче и
Књижевниче Велики
Унео си мир у срца наших предака
У нашу црну земљу
Ослободио тињајући бес
Очистио животе од великог жара
Велике ватре су као велике заблуде
Зауздају мисао
Усталасају воду
Растрзају крилати лепет
И доносе тмаста јутра

(У зло доба удари гром

И наступи мрак
...............)

И у овом лудом трену

Што постаде исходиште
Над песмама нашим
И даље се теби молим
Витеже

18
Јован Н. Бундало
ДЕСПОТУ СТЕФАНУ

Славни Лазар име ти је дао,

Милица те мајка отхранила,
у Крушевцу ти си проходао,
мудрост твоја Српство је бранила.

Лазар паде, Српство отад пати,

теби младом западнула круна,
уз те била твоја умна мати
у времену битака и буна.

Око тебе побеснели вуци

вазда жедни пљачкања и крви.
Претише ти Мађари и Турци,
не знаш ко ће напасти те први.

Војев'о си кад је било снаге,

према робљу ниси био зао.
По савету своје мајке драге,
султану си Оливеру дао.

Освај'о си мудрошћу и мачем

предводио војску оклопника,
у невољи приклањ'о се јачем,
јуришао на челу ратника.

19
Љубав траје, кад похлепа ћути,
мало било година без рата,
завист силна и разум помути,
страдао си од рођеног брата.

Утир'о си путеве култури

Слово љубве, твог је ума дело.
Напред глед'о као ор'о сури,
у свем први био си за цело.

Београд ти престоница поста,

са зидина гледао си Саву.
У књигама записано оста
симбол змаја красио ти главу.

Време дође да те судба куша,

кап те стрефи у седлу на коњу,
у Марковцу остаде ти душа,
тело даше у Ресаву доњу.

Европа је увек иста била,

кад им требаш, оките те златом,
над слабим су безобзирна сила
с мачом туђим под нејаким вратом.

20
СЛОВО ЉУБВЕ О ДЕСПОТУ

Деспот Стефан, син Лазаров, ратовао и освај'о,

песме пи'со, цркве диз'о, српске земље мудро спај'о.
Био владар у недоба, био добар дипломата,
нападао изненада, преговар'о у сред рата.

Предводио своју војску, кроз беспућа злих времена,

а у часу кратког мира, био ктитор и мецена.

Манасија свето сија, још је зову и Ресава,

градио је моћни Стефан, да вечито у њој спава.
Моравског је складног стила, са звоником на три
спрата,
од ње само виша била црква светог Пантократа.

Не би тако лепе цркве ни у неком већем граду

красио јој глачан мермер, и подове и фасаду.
Црвене су фине плоче, низале се на белину
па носиле нежно душе, уз звук звона кроз милину.

Ваведењску цркву диже, па Кастаљан и Никоље

и Копорин и Тресије, уз наклоност Божје воље.
И манастир у Горњаку, затим цркву у Марковцу,
диже цркву Три Јерарха и манастир у Павловцу.

Слутио је ренесансу, од странаца знање крао,

књижевности и свом роду, многа дела он ја дао.

21
Оставио видног трага, пишућ приче и повеље
а у песми, „Слову љубве“, брату Вуку шаље жеље.
На косовском мермер стубу, свом је оцу помен диз'о
с грчког, турског и латинског, преводити деспот стиз'о.

И сам закон о рударству песничка је реторика,

манастири и све цркве препуне су лепих слика.

22
Никола Благојевић
МОЈЕ СИ, О КОСОВО

Крвави божури крвавим трагом

и снагом дедова одолевају времену
и људима који својатају
оно што њихово није.
Крије ми душу Косово.
Моје си, о Косово.

Мој је Газиместан,
моја глава сија у торби
и моје ране вида Косовка Девојка.
Ни поносне, ни понизне,
већ захвалне, у небо упрте су очи.

Моје си, о Косово,

као што су очи моје
осликане на лицу Симониде
и као што крв моја тече крвавим божурима.
Моје си, о Косово!

23
Милан П. Видаковић
РОМАН СЛАТКОПОЈАЦ САЛИ АКАТИСТ...

Роман слаткопојац сали акатист

„Радуј се Невесто, неневеснаја“
Што ми у ушима стално бди.
О, Света мудрости, дај ми стрпљење,
Нека је и оно врхунско,
Стрпљење сковано у ропцу,
Јуродиви су ми сни.
Оловној киши припиши ране,
Танад и слова од истог су соја.
Из справе која слаже редове писмена.
Неки за књигу, а већина за оруђа боја.
Док хитам ка Гори
Сваки ми завеслај нем иза завеса
Безимених таласа.
Трозубац ми под грлом таласа,
Док бдим над пергаментом у тмуши.
Надничих смирен мирисом свежим,
Тамјаном и миртом.
А жудех за сакраментом,
Покајања бар у гуши.
Мрмљам:
„... Пошкропи ме исопом
И бићу бељи од снега“.
Цвили барка,
Док шушти душа

24
Под ветром искушења над искушењима.
„О Милости Дигитрије,
Благослови да будем постриган
И скончам са твојим именом, Господе,
У неком скиту, док те славим“.

25
Милосав Б. Влајић
СМРТ ДЕСПОТА СТЕФАНА ВИСОКОГ

На Косову пољу пострада му отац Лазар кнез

и док Јефимија му дарује чудесан златан вез
у његовом „Слову Љубве“ чрте и резе моле
да Сербске јуноше и деве се воле

Планина је муком занемела

утихнуо пој коса птице
на кулашу велможа рањенога тела
бледило му освојило лице

Манастира Тресије звона брује

седи монах јеванђеље листа
крај извор студенца где жубор се чује
уплаканој царици Милици лице не блиста

Гором космајском деспот језди

на брзом путоногом ату
све је ближи бледој звезди
и судњем самртном сату

Остале су куће неме далеко

и камена вилина корита
на рамену му лакокрили соко
а за њим властелинска свита

26
У црквеначкој Дрвенглави
док се јутро још плави
с коња Стефан деспот паде
по милог му сестрића Ђурђа
витезови одоше без имало наде

27
Марија Вранић
УЗОР

У 21. веку гледах децу на игралишту,

Беху ту и неки младићи из крагујевачког Радничког,
рекла бих по дресовима,
Сви старији но што си ти био када живот ти даде
државу у руке.
Гледам те „спортисте“ како уништавају мрежасту
љуљашку
У паркићу за најмлађе,
И размишљам шта нам то ово време носи
Уместо да бољи смо, ученијии напреднији
А ми из генерације у генерацију
Све самољубивији, глупљи и некултурнији.
Ти си тако млад државу сачувао,
Развој рударства побољшао,
Властелу умирио,
А ови момци не да не би умели са властелом
преговарати
И о земљи бринути,
Они ни дечји паркић не умеју сачувати.
Срам ме је данашњих спортиста, иако нису деца крива,
Ми одрасли више не умемо их правоме путу усмерити,
Јер немамо ни ми у садашњости узоре праве,
Но срећом историја Србије обилује великим људима,
И ко жели има где своје узоре тражити.

28
Знам да не можеш нас чути али један од узора си и ти,
Стефане,
Да чули су за твоје подвиге можда би и они исправили
своје мане,
Но телевизија места нема за праве теме,
Срећом још увек има појединаца попут мене,
Да учимо и опомињемо младе,
И док нас има, за Србију можда ипак има наде.

29
Јелена Грујић
СТЕФАН

Косовски бој је небу узнео јунаке,

Оставивши доле жене, старчад и нејаке,
Но, Лазар је оставио и способног сина,
Презрелог за својих дванаест година!

Почео је владати уз мати му Милицу,

У којој је имао добру саветницу,
Па и поред улоге турскога вазала,
Србија под њим је просто процветала!

Беше добар војсковођа и одличан стратег,

Кнежевину малу спретно гурао је напред,
Мудри, храбри витез, члан дружине Змаја,
Довео је земљу до деспотскога сјаја!

Видео је моћ у култури, науци, рударству,

Писао је о љубави – највећем богатству,
За собом је оставио неизбрисив траг,
И, први пут српски – наш лепи Београд!

За њиме су остали и бројни манастири,

Настојао тако је да хришћанство шири,
Јер беху то врло незгодна времена,
А он их је покушао прећи без проблема!

30
Косово је донело велика страдања,
И после је мудрост била баш владање,
Ипак, није за Српство било бољих дана,
Као тада – за времена Високог Стефана!

31
Славица Д. Дамњановић
ЗМАЈЕВИТИ ВИТЕЗ

На коњу језди витез змајевити

Плећа нејака терет престола су изнела
Душа песничка оклоп витеза је навукла
И пред браћом јунацима у битке пошла
Наклон и дивљење и страшног
Татарина освајача Тимура је задобила
Сестра мила залог миру требало је да буде
Велики терет младост уздигнуте главе је носила
До харема Бајазита
Стихови незаборавни младог Змаја јунака
И данас су звезда на Небу сјајна
Вешт на мачу мудар на престолу у лову први
Вичан перу и стиху задојен чашћу
Никао на коренима јунака образ осветлао
Кроз живот усправно ходио
Бели град престоницом прогласио
Богу се молио
Без порода путовао
Пуно тога душа млада је понела
Као јунак и очи склопио
У лову на коњу срце му је стало
Непоражена душа Небу се узнела
За живота често је говорио
И ти можеш и коњ ти може
Али ти Бог не да

32
Још пуно тога млади краљ и деспот
Јунак Змајевити песник и владар
Дати је могао земљи вољеној
И народу из кога је потекао
Али Бог му није дао
У миру и спокоју душа његова нека спава

7528. година

33
Весна Ђукановић
ЗА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА

Погни се човече
клекни пред сином ученим
поглед свој небу подари
где борави син синова славних
где мисао љубави душевне царује
где се над родом суза пушта и моли.

Потом мален на колена падни

духом својим Манасију и Каленић дотакни
удахни за сина високог
који испред свога времена беше
што остави Слово љубве народу своме
што мислен и учен беше
надвијен над понором страшним.

Удахни ваздух резак који удисаше он

па до последњег даха одан буди
роду
на служби
у временима злим.

Дуго ћутећи очисти душу.

Господа моли да
свет међу светима
благословен буде.

34
СТЕФАНУ

Јуче
Данас
Сутра

Као некада
у данима сивим, тешким
ипак осунчаним знањем, лепотом,
словом написаним.

Време је ту, непролазно, неутихло

глас твој шапуће стихове љубве
давно испеване.

Као некада када су речи живеле,

када је поглед говорио,
када је лахор имао снагу олује.

Као кап росе

Обећање
Испуњена реч
Као глас прекора и подршке
Глас ослобођеног
Последњи удах пред одлазак
Нераскидиво трајање времена.

35
С тобом
Јуче
Данас
Сутра.

36
Тања Ђурђевић
ЧОВЕК ПО СРЦУ МОМ*

Гледам у границе изгубљеног царства

и сапутника тражим човека по срцу мом
не бих ли да га сколим, да поделимо крст часни
и страшни, на путу који није друм.

Нема те оче, нема те брате, и сине

да уситнимо сузе пред аветима слома
близаначких крила, да ничице скупа
поникнемо откупом пред тугом, крвљу скупом.

И вазнесемо. Понизно и бешумно ал' јасно,

један другом крај образа чуваркућа свет
и сват, барјакодржац непосустао што смртан
над светињом бди, у успињању бескрвни брат.

Ја слутим дуго човека по срцу мом.

У притајеном царству свем, тих је и снен
као зимска звер, док сам тако посвемашње
истурен и сȃм, он зна свога буђења дан.

Доћи ћеш, оче, доћи ћеш, брате, и сине

из тмине, зауздав' злу студен са стопе господара,
мањкаће царства за поход тај без копља драг,
ласно ће крст мој понети глас твој утешан.

*стих из Словo љубве Деспота Стефана

37
Драгиша Ераковић
ОПОМЕНА

Не рушите светиње
Оне су нас надом храниле
Не убијајте душе
Оне су вам љубав дале
Не ћутите молитву
Вера вам је путоказ

Ко се осмели
Светиње да руши
Клетва људи
И анђела
Брзо ће га стићи

Неће ни прашина
Никада га помињати
Споменик стида
Потомство ће градит
Кајање никад
Нико неће опростити.

38
Бранка Јајић
ВИТЕЗУ ДЕСПОТУ СТЕФАНУ ЛАЗАРЕВИЋУ

Само пола века си живео

а дела нам велика оставио,
да вечно живе са потомцима,
да подвиге твоје причају свима.

Само педесет лета на земљи,

а вечно живиш на небесима,
у царству праведника, витеже
славни, заувек међу анђелима.

Тек је требало да живиш, јуначе,

живот у срећи, миру и благостању.
Био си позван за живот земаљски,
а светлиш вечност ноћу и дању.

Од Београда и Баната, до мора,

славолук си градио, бранио и водио,
мирио и љубављу хранио, уточиште
пружао избеглицама, волео, храбрио.

И „Слово љубве” излио за навек Србији

понос, за пример братске љубави
и сведочанство танане душе у телу
војсковође, милошћу Божјом славни.

39
И наша је лоза од Немањића древних,
од Богуновића који пут мора кренуше,
и у нас су Стефан и Јелена имена љубави
на деспота Стефана Лазаревића поносни.

И нимало случајно, већ ваљда, природно,

у граду којим је деспот Стефан живео,
живимо и ми, његови потомци, сигурно
чувајућ' наслеђе деспотско, бечкеречко.

40
Славица Јовановић
ДЕСПОТОВА РИЗНИЦА

Песниче Слово-Љубља, Лазарев сине,

сребром исклесаним тестаментим риме,
у рудницима пронађе жице руде танане,
километарске калеме и навоје из Сребренице,
написа песму сребром из Сребренице,
док Лазар Раваницу и Лазарицу а матер Љубостињу,
ти руком светитеља ћирилицу, у аманет Константину
Филозофу.

Песниче Слово-Љубља, ризничару мудрости,

Свети Стефане, Деспоте Српски,
Светионичару поезије, струно од лире,
створио си београдску престоницу,
око паса носећи калем од сребра да се размоташ,
док будеш исписивао песмарицу
с брда на брдо да се дозивају гуслари,
носећи у недрима Ресавске школе, манастира Манасије.

Црква канонизова ризничара, тај калем од сребра,

што окити високе борове гране, да сви слушају
птице распеване, стиховима од сребра
и сребрном косом, седих глава у рудницима чађи
али ти их претвори у храмове одјека,
где су људска стопала ко сребрна звона,
рудник под земљом звоно ливница је,

41
ти рударе претвори у песнике тајне,
а богато награди златно ћутање.

Песниче Слово-Љубља, задужбина твоја

та ресавска школа владара, светаца,
књижевниче српски и по перу брате,
сребрне ти речи хоће да позлате.

Метал са металом никад иш'о није,

само док су прах њих руда тад спаја,
светлуцају као камење из мрака,
неком рудару што остаје без даха.

Песниче Слово-Љубља, ти си прстен калем одбелога

злата
и твој је тај покретни калем што прстење оставља
и сребрне жице за букете песме од којих гнезда
праве ластавице изнад београдске престонице.
Сребрне жице све те легуре, прошле пљускове и олује
никад се сребро са златом не кали,
ћирилицом намагнетисани.

42
Милош Јовић
ДУШЕ

Бисери су росили с небеса у сваком њеном покрету,

плесала је кораком срне док се земља вртела око тог
осмеха,
И тај чили дух престаде да спава,
па све дубоке зиме пустише светлост,
настаде она.
Као затворен у боци, ослобођен и разигран,
дао је своје најлепше боје да засени то ново, најсјајније
доба
И прекрасне речи, још неизговорене,
носио је у себи док је вила на рамену шаптала,
и будио сваки дан за нови разлог да га заволи,
јер њен глас замени слух,
усне говор,
осмех поглед,
чула су живела само с њом.

Учила је о њему док је рукама тражи по звезданој коси.

У тој нежности осећа све боли и тајне,
зна да ће их чути,
прва и последња.
Видела је кроз тај мир непокорну снагу живота,
спремна да му верује и пружи оно што њој фали.
Градове и планине померила би
и куле прастаре срушила,
43
да зове се посебном
као један сасвим нови свет,
да зна да вреди у својим манама,
да лепота њене ауре не копни ни са стотину пролећа,
јер сада дели ону најближу нит до божанског,
Љубав.

44
Стојана Магделинић

ПЛАЧ ОЛИВЕРЕ, СЕСТРЕ ДЕСПОТОВЕ

Станите,
Птице у лету
И рибе у води
И мрави у трави...
И ви војници
И стражари
И витезови
И трговци
И дворјани.

Зуставите се
Облаци на небу
И немирни таласи Дунава и Саве
И чамци и галије!

Утихни,
Ветре, брате,
Ушуњај се
Међ' гране дрхтаве брезе,
Сестре моје
И сачекај.

Склопите крила,
Лептири,
Пријатељи моји

45
Што се над
Шареним вртом рајским
Капљицама росе
Поигравате.

Затворите се
Латице ружиног цвета
И јасминовог
И криновог
И багремовог.

Спустите гране
Ви, јаворови
И јасенови
И кестенови
И ви, храстови,
И поносни борови,
Витезови прави.
И ви липе,
И тополе
И вите јеле
Принцезе,
Другарице моје миле.
Саслушајте ме!
Хоћу мир!

Да ја, Оливера,
Сестра деспотова,
Кћи Лазарева

46
И Миличина,
После четири сестре
Из љубави рођена,
Несрећница,
Бездетница
И безбратница,
Усамљеница,
Тугом опхрвана
И болом испуњена
Као свећа сагорела
Напола мртва
У свом безумљу,
И безнађу,
Закукам
И зајечим
И крик испустим!

О, жене српске
И мајке
И ћерке и снајке!
И монахиње богобојажљиве!
И властелинке христољубиве!
Отворите дланове
И зажмурите
И Господа замолите
Да молбе ваше услиши
И спокој
Души брата мога
Подари.

47
Отворите се
Двери небеске
И царске!
И пропустите
Анђеле Господње
Да на крилима својим
Душу мога брата узнесу.

И пустите,
Да ја, Оливера,
Кћер Лазарева
И Миличина,
На миру
Срца скамењена
И залеђена,
Закукам
Залелечем
И крик испустим
За братом мојим
За сунцем мојим
За очним видом
За деспотом српским
За Стефаном.

И, леле мене,
И, леле мене,
И лелееее!

48
Брате једини, Стефане,

Животе мој,
Сунце и звездо
Виде очни
Сапутниче и заштитниче
Снаго моја
И узданице
Поносу мој,
Топлино
И радости.

Најлепши сну мојих снова

И највећа жељо мојих жеља!

Научи ме
Куда да идем
И шта да радим
И на коју страну да се окренем
И како памет да сачувам
И како усправна да останем
Ја, Оливера,
Сиња кукавица
Безбратница.

Јави ми се,
Знак ми дај
Реч
Или поглед.

49
Помози, брате мили
Мени грешној
И беспомоћној
И скамењеној.
Помози ми
Да смрт твоју,
Ненадану
Преболим!

50
Никола Александар Марић
ВИСОКИ СТЕФАН, МАНАСИЈА, ИСИХАСТИ
+Ани Ракочевић

Запиши још и ово

Ма како ти изгледала
Ова привидна суноврат
И пад мој усред лова
Смрт је побеђена, умрла је

И као што живот хрли

Ка световима обећаним
Смрт се занела у трку
Није препознала ту жртву
И пасху у телу обећаноме

Запиши слободно у Манасији

Јер каиш окамењене речи
Потрајаће преко постојећег плана
А сокола дочекаће жива рука
Која преко мора већ чека

Господар у своме одречењу

У мраку слободом изабраном
Зрна уплетена и брушена баца
У небо и ваби јата светлости
Да сиђу бар надомак срца

А ти узми све за свитак

51
И недовршени лов и бројанице
Манастире опасане и згарене
Па светлост нетварну, исихију
Сокола оног за облаке одасланог

И запамти смрт је побеђена

Само се заљубљена твар
У свет и коначност његову
Занела у ноћи душе
Само се занела и ништа више

Из збирке „Византијски вишебој“ (2015)

52
ЛОВ ДЕСПОТА СТЕФАНА

То не био соко тица сива

Веће био светитељ Илија
Народна песма

Црни оклопи
Као мрачине
Изнесене
На сунце Азије
И коњи
Бојни, гојни
Али то беше

Лутам
Још витак
Са сребрним
Луком*
По пустошним
Ловиштима
Зверова
Од црквине
До црквине
Од градине
До градине
За утвом
Златокрилом
За песмом

53
Дан хода, век
Потребан је
Да се следећи
Камен ходочасти
И кађени целивају
Олтари
По шумама
Позлаћеним
Храстовим лишћем
И конак нађе
У донжон кули
Последњој одбрани
Сна

Црни оклопи
Као мрачине
Изнесене на сунце
Заслепеше очи Азије
Али то беше
А ја започех
Лов вечности
Непрекидно
За соколом
Трагајући

*Милош Црњански

Из збирке „Јуначко тиховање“ (2020)

54
Милош Марјановић

ДЕСПОТ

Рођен си под угашеном звездом царства на три мора

да на главу ставиш трнову круну обезглављеног оца.
Силни су видели крај Србије
пад крста са вековних задужбина
чули глас мујезина и неми вапај православних појаца,
пожелели тамно царство са истока и
брисање немањићких трагова.
Дечак се претворио у принца,
освојио срца освајача,
изградио деспотовину,
Словом Љубве ућуткао мржњу.
Србија је сачувана!
Србија је васкрсла!
Бели град на ушћу Саве у Дунав даровао си свом роду.
Рушен, гажен и понижаван престони град је
постајао све лепши и победоноснији
као витез са соколом и мачем што данас
поносно стоји испред твојих двора.
Падали смо и после тебе
и увек дизали главу, пркосно гледали непријатеље
срца пуног слободе.
Сећањем на тебе ишли смо у нове победе,
стварали и рушили нова царства,
опстајали и када није било наде.

55
Поново се чује лелек нашег рода,
бришу се наши вековни трагови.
Ћутимо...
Заборављамо ко смо,
понижавамо сопствене победе и победнике,
додворавамо се побеђенима,
трчимо у загрљај убицама.
Нестајемо...
Морамо васкрснути,
али немамо Деспота Стефана.

56
Младен Марјановић
ИКОНА ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА

Времена нису ни тешка ни лака,

У њима само јунака има или нема,
За јуначким дјелом вапи душа свака
А у српској души један уснули витез дријема.

Захваљујући Деспоту
Ми пред Копорином живимо
И Манасији се дивимо,
У Голупцу граду своја крила ширимо.

У данашње вријеме
Деспота оваквога код нас Срба нема,
Ми смо само рушевина спољна
А он унутра олтар и икона,
Те због тога:

Славимо и слàвимо
Нашег витеза реда змаја,
Једног од многих за које знамо
Кад су рођени и кад постарадали,
А ипак немају ни почетка ни краја.

57
Радојка Никић Милиновић
ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

Под Покровом Пресвете Богородице

престоницу узноси
поносни град
буди се
слово о љубави
неизбрисиво
вековно
тражење
и
враћа
се поново
да чува душе
моштима целебним дивљење.

58
Драган Митић
СЛАВА ЉУБАВИ ПРАВЕ

Стефана деспота глас рече

Премудри
Брату своме Вуку
Нераздвојном и најслађем
Иако на њега једном
Стварно диже руку
И тад Морава, мутна, крвава
За тренутак узводно крену
Надошла од деспотових суза
Суза жалости
А кад се браћа помирише
И суза среће
Тад Стефана деспота глас рече
Премудри
Да је братска љубав јача
И од мача
А помирење братско је Господов целив
Вредан задужбина сто
И очева Раваница
И прелепа Лазарица
И његова најмилија Манасија
Љубави је дело
По срцу његовом
И ослободи он српски град за градом

59
На Јадрану плавом
Нису само победе деспота храброг
Тријумф љутих битки и ратова
Љубави су дело
Најбољи витез реда Змајевог
Водио је српске витезове
У најтеже битке и ратове
За славу што Срби славе
За славу љубави праве.

60
НОЋАС СЕ УМОРИШЕ ЗВОНАРИ

Ноћас се уморише звонари

Читаву ноћ су села будили
Да спреме кола сви возари
Да би сељани на време устали

Ваља кренут' у рану зору

На тугом покривене путе
Пољубити ту часну одору
Целивати те деспотске скуте

Туга пала по српским брдима

У те црне дане, још црније ноћи
Кад срце храбро заста у грудима
Деспота што ту на лову заноћи

Доћи ће и цареви и царевићи

И сви једнако склонуте главе
И сви Бранковићи и Лазаревићи
У част деспота вредног славе

Из Белог Поља црна поворка креће

Ка Марковачким Црквинама
У рукама храбрих Себара горе свеће
Уз јецај иду тихо у црним хаљинама

61
Александра Мишић
МЕТАЛ

Деспоту Стефану Лазаревићу

Пуни злата још су твоји рудници

Тешко, жуто злато што у сепетима носе
Мршави коњи на путу ка мору.
И нежна душа, треперава, слушаше
Ноћима, како струне певају
И птице у гранама, птице небеске.
Али, коњи у ноздрвама нањушише зло
Тамно и дубоко и пси се узнемирише.
Камо злато, кад се сила већ вртложи
Над моћне зидине Манасије?
Злато ти не треба, велиш,
Затегните само струне, али не превише.
Последњи дани у слободи...
Ова ноћ је озвездана. Шуме над Ресавом
Опасни ветрови увијени у плашт чедности.
Долази ноћ, мрачнија од најцрње
И најдуже ноћи над зидинама.
Властела одлази на починак
И нежне властелинке свилених
Скута и бедара. За њима, Себри,
Уморни, одлазе у мртви сан до јутра.
Тешки уздаси играју dance macabre
Испод таванице. Деспот гледа у мрак.

62
Метал звечи под прозором.
Пакују се каравани да у зору крену.
Метал звони из даљина, дуге сабље
Савијеног врата секу таму над понором.
Снови су сада сувишни. Ваздух мирише
На недостајање. Само метал, тврд и горд,
Подсећа на живот и на смрт,
Шта смо били и шта ћемо бити.
И да нема злата до оног
Да је душа чиста и сан миран.
Најлепши звек је, ипак, звонки глас оне
Коју си волео том чистом душом
И са којом си отпочинуо сном без страха
Сањајући златно јутро у слободи.
И нема неспокоја, до сазнања
Да не можеш спасити вољено и драго.
Зидине се каткад не могу одбранити.
Није до тебе.

63
Снежана Марко Мусинов
СТАРИЈИ СИН КНЕГИЊЕ МИЛИЦЕ

У Деспотовцу, манастиру Манасији,

кажу, деспот Стефан Лазаревић костима живи,
кнеза Лазара Хребељановића син,
средњовековној српској књижевности
донео пером позитиван немир,
да се не учмали, да се усправи;
идентификованог несумњивог дара
он о својим моћима мит ствара,
за живота у њему истрајава
док као војсковођа стасава
и земљом, вештом способношћу,
још малолетан, уз помоћ мајке,
с титулом кнеза, мудро управља,
та несвакидашња владарска глава,
стреми, гази деспотовски,
све до судњега дана
изненадног можданог удара
кад се вечним миром скраси
лепотом и висином обдарено тело
царским путем и побожношћу вођено,
достојанством благословено
обиљем животних дарова надарено.
Као о предзнаку смрти, вичног коњаника,
о грому се прича и неочекиваној
подневној јулској тами у којој
64
безмало педесетогодишњак биће остави
да неко други српски, грчки и латински настави
и покровитељсво уметности делом објави,
уточиште култури да није на нули.
Слово љубље, песничка посланица
израз књижевног талента познатог лица
брату Вукану, највероватније,
због несугласица, посвећеница.

65
КО ГОД ПРОЂЕ – СТАНЕ, НЕ МОЖЕ ДА ОМАНЕ

Шапат врелине дана пријао је,

човек пријемчив за лепоту,
у овом свету, подесан је.

Сенка самотног дрвета у цвету

на сувој земљи се пресликава
док упорна жега не јењава.

Могао би уморан да легне

у хлад и ту се од рада одмара,
али сан вреба да га завара.

Довољна је мисао да га одмара,

у њој вечна промаја опстајава
а нова, пуном снагом, у мозгу обитава.

Води га у магловиту давнину,

у средњевековних дана оставину
да с лагодног владарског трона
послушамо звонка црквена звона.

Из одежде деспота Стефана

поглед на борбу, на манастире,
лов и књигу, јасноћа за радост,
бол и земаљску тињајућу бригу.

66
Храброст, заслуга и доказиво умеће
памћење вековно о владару траг оставиће,
да у мисли савременика ипак дође
кад му време физичког присуства прође.

Наук за бивале: ко год прође – стане,

док дела, не сме да горко омане
јер у наслеђе и немаштина и богатсво
равноправно стане, гране, или не гране.

Да шапат врелине дана свима прија,

пријемчивим за лепоту људима,
нуди доброту у врхунским делима
кључних превирања и откривања.

Сенка самотног дрвета у пуном цвету

пресликана на беспородног владара,
сваком новом подиже вредносну ноту
јер с његовим моштима дело не спава.

Кад је вишезначно добро,

дело још дуго у народу исијава,
ни умор, од кога се у хладу радо одмара,
чињеницу такву у заборав не затвара.

Довољна је мисао на њега укупног,

да вечно генерацијама историјски опстајава
и пуном снагом, у вијугама многих обитава,
с пажњом и разумевањем за трајања.

67
На прагу педесете, стао си Високи Стефане,
о теби ће још да роморе, и бајке говоре,
нека их, нек’ врата спознаје себи отворе
нека се истраживачки осоколе, знање бокоре.

Општи мир је унутрашњи очекивани свемир сваком

са људском ознаком, ко се за њега залаже
славу не може да откаже, она гори, сама се покаже,
унутрашњи план личности ведрином подмаже.

Војно-политички, економски и културни план

није свима у крви вештином и умењем загарантован,
зато оног кога краси воле следбеници на животној
траци,
уредити живот тешко је себи, камоли другом, њему,
теби.

Привреда: производња, размена, потрошња,

рударство,
и архитектура, и стваралачко умеће кадгод закува
па покровитељ уметности и писац, рукописа:
песме у прози Слова љубве постане књижевни лисац.

Траје успомена на канонизовано име

достојанственог,
на фрескама у владарској одори с жезлом осликаног
коврџавосветлог човека, преводиоца
и књижевног мецене кога и данас цене.

68
Живот су нагађања и успомене, кроз свако време,
тако ће деспот српски и даље бити на истраживачкој
листи
административне области заједно са стабилношћу
централне власти,
организационих реформи и свега што на памет још
може пасти.

Филигранским умећем животни пут се не одвија,

разне, и нежељене путање на испиту добија,
човек је ту да их избегне, да се довија,
напредује, уздигне се и кад се од тегоба повија.

Стефан, православни хришћанин,

носаше замајац натпросечног стимуланса,
Београду широкогрудо даде главна крила,
а библиотека је његово уточиште радо била.

За кости његове, где су, вазда се споре,

никако да се дефинитивно договоре
и нагађања одморе, ни ДНК анализа,
до краја, је ли брат, или он – не показа.

О сваком, мит је популарни хит,

за филмско платно подстицај,
споменике, називе улица и школа
као добра покретачка, за акцију, основа.

69
Зоран Недељковић
КИВОТ

У овај се кивот преселио живот,

То клупко костију, лобање и ребра,
Ко у цркву уђе, севнуће тада плот,
Мошти не спавају, дозивају Себра,

Чујеш ли, витеже, кораке у мраку

Како ти прилазе, осети близину,
И преци се твоји скривају у зраку,
Мириси тамјана, очекуј милину,

Додир твоје душе се не заборавља,

Сија као сунце духом православља,
Деспоте Стефане,Змајевога срца,

Сада поред тебе учим се вештини

Да избегнем смрти, страху и хитрини,
У саркофагу тих, у мом телу грца.

II

У саркофагу тих, у мом телу грца,

Видех мач исукан, заслепљује очи
Под сунцем на вранцу, копито већ пуца,
Кроз визир на шлему, поглед му се кочи,

70
Чека га на белцу, скамењен у страху,
У оклопу спреман, шапуће свом коњу
Да га сад не изда, милује му длаку
Јер Стефан је силан за њега млакоњу,

Србин на тевтонца у пуном налету,

Ветар пун прашине сакрива им мету,
Публика се зноји, наслања се на плот

Да чује дисање и ропац на крају,

Турнир је завршен у земаљском рају,
Слава најјачему, живео наш деспот.

III

Слава најјачему, живео наш деспот,

Пружила ми сенка, сија као свитац,
Чашу пуну ватре, светлуцави чокот,
Да испијем одмах и осетим хитац

Копља његовога, ко коцем прободен

Падам крај олтара а и даље стојим,
Нечујни гром тада муње ослобођен,
Искушавао ме да ли га се бојим,

О свети песниче, моћниче немоћних,

Јунаку нејаких, ћутање је твој стих,
Проговори сада ти речима жреца,

71
Кажи да ли могу победити злобу,
Ево сад се молим, ту на твојем гробу,
Клањам се моштима владара и свеца.

IV

Клањам се моштима владара и свеца

Високог Стефана,читао сам списе,
Које је за столом, док му перо клеца,
Исписивао тад као после мисе,

Сав блажен, у трансу, у пламен претворен,

Сенка му на зиду бивољих рогова,
Даноноћно пише, никада преморен,
Саставља напитак против свих отрова,

Свако слово љуби, грли се у стиху,

Ко себе изгуби, чуће песму тиху
Словољубва тога за брата једнога,

Са именом вука, још му чује урлик,

Да га припитоми и промени му лик
Може само монах са пута ратнога.

Може само монах са пута ратнога

Да нас благосиља својим неспокојством,

72
Јер његов је немир мир за пропалога,
Неустрашивост та, шириће се братством,

О двоглави орлу, моћна птицо српска,

Што спаваш на грбу младога велможе,
Наслоњена на штит, туђинима мрска,
Испусти свој кликтај, када ти се може,

Пробуди потомке, ускрсни из коже,

Још се вере стиде, наопако множе,
Спаси их од Злога и слепе јарости,

Ђавоље језике, као глувонеми

Слушају у тами, солитерској стени,
Исушеног ока злоћудне живости.

VI

Исушеног ока злоћудне живости

И ја сам пред тобом-Вазнесењској цркви,
Зачудих се твојој, реткој маленкости
Од кости камичак, сличан хлебној мрви,

Учини се велик, огроман у храму,

Звезда која тиња у малом кивоту,
Фреске засветлеше, ја наслутих драму
Свега што ће бити, косовску голготу,

73
Ти скрштених руку стојиш поред мене,
Близу жртвеника, где клечаху сене
Коњаника твојих, преклињаше Бога,

Света вода са њих, зној им капље с лица,

Свак даје заклетву, постаће убица,
Да савлада први анђела палога.

VII

Да савлада први анђела палога

Може само смирен ко под капом соко,
Смеран да истера из вражјег брлога
И сваку анђаму опали жестоко,

Металним сечивом да га располути,

И заувек врати у паклу да прати
Црног, што их учи вечно се бринути,
За свој скелет везан док с њим не зарати,

И ја виђам многе који лажно плачу,

Од подземног дима, двојници гутачу
Ватре и сумпора, до обамрлости,

Стефане, позови соколара свога,

Да растераш гамад, дуни ти из рога,
Помоћу Михајла и Божје милости.
VIII

74
Помоћу Михајла и Божје милости,
Сети се Ангоре, својих оклопника,
Јахаше за тобом сви у покорности,
У поретку строгом чете копљаника,

Неколико пута, ти си наваљиво

Да пробијеш обруч и спасиш султана,
Татара је много, клало се и било,
Привуко си пажњу Хромог, Тамерлана,

Да ти ода почаст победник у боју,

Поносан са војском, у храбром спокоју
Са бојишта оде да ти се сви диве,

То се само теби може догодити,

Добри духови те воле уходити,
Владар си и морске и небеске њиве.

IX

Владар си и морске и небеске њиве,

Слуга си Господа и господар слуге,
Обучаваш птице, соколове сиве
Да преносе писма и прелећу дуге,

Рат је твој посао и томе си вичан,

Борбен и окретан, не знаш за предају,

75
За војводу царства био би одличан,
Тела противника пред тобом падају,

И душе им склоне да ти се поклоне,

Једна иза друге, недоглед колоне,
Сишли су са коња, држе се за гриве,

Гледају у правцу куда си нестао,

Ка месту за које тек сад си пристао,
Тамо где анђели са смртнима живе

Тамо где анђели са смртнима живе,

Између зидина манастирског круга,
Ту си се склонио од стрепње језиве,
Усред Манасије до монашког друга,

Повеље печатиш, и певаш о Богу,

Подижеш градове, Србију обнављаш,
Сањаш Немањиће, зидао си слогу,
За поданике сад законе постављаш,

Теби нема равног све до Црног мора,

Нити неког вишег подно Дурмитора,
Никнућеш из жиле попут младог кедра,

76
Крша непроходног, са неба си пао,
Као српско семе, никад заплакао,
Човек тих, од сребра, Адамовог ребра.

XI

Човек тих, од сребра, Адамовог ребра,

Ноћни чувар међа, иза наших леђа,
Кренуо сам за њим, раширио једра,
Мисао је скрио испод густих веђа

Поглед му је мио, али га не скреће,

Као јаки ветар, брод вида ми љуља,
Да се предомисли, он никада неће
Звездане је воље, светлост што мрак жуља,

Пожелех да будем, ко он за тренутак,

И стресох се цео, ко од воде кучак,
Знам у овој цркви, Спасовдан се слави,

Београд је био њему престоница

Ту сад и почива,витез луталица
Моћан да потпали пожар ми у глави.

XII

Моћан да потпали пожар ми у глави,

И рашири зене и замути очи,

77
Тада и помислих да је он тај прави
Који се не боји змаја да заскочи,

Са два мача секо истовремено је,

На мегдан му слабо ко је излазио,
Око њега студен, нико да се бије,
Своју реч никада није погазио,

Љути бојовниче, не знаш да се љутиш

Кротки громовниче што умеш да ћутиш,
Иду сви за тобом, мали су ко мрави,

Диви се лепоти, то се већ не учи,

Подсећа да храброст није сва у тучи,
Волим када ми се као гласник јави.

XIII

Волим када ми се као гласник јави,

За мене је шаптач, месечар што хода,
И сури орао на Дунаву, Сави,
Чујем како ноћу шкрипе даске пода,

У соби крај мене, добри демон стоји,

Са њиме сам био од ранога јутра,
За мене он сада ко стваран постоји,
Што је било јуче, знај, биће и сутра,

78
Историја кружна за неке је тужна,
За њих се распада као да је кужна,
Они само желе да је прича ведра,

Истина је вишак спреман за мистрију,

Цемент ће да баце само да прикрију,
Опет ће да дође време старог Себра.

XIV

Опет ће да дође време старог Себра,

Сунце ће се вратит на стару путању,
Планете ће пући, очешаће бедра,
На тераси пићу кафу, још јутарњу,

Све ће испочетка кренути изнова,

Читаћу новине, и слушати вести,
На екрану слике, бомбастих наслова,
Преносе се мошти, гужва је на цести,

Високог Стефана у Београд носе

У ковчегу тешком, њиме се поносе,
Литија верника, на рукама деспот,

И ја сам у храму и слушам појање,

Удар бата звона и тихо брујање,
У овај се кивот, преселио живот.

79
МАГИСТРАЛ

У овај се кивот преселио живот,

У саркофагу тих, у мом телу грца,
Слава најјачему, живео наш деспот,
Клањам се моштима владара и свеца,

Може само монах са пута ратнога,

Исушеног ока злоћудне живости,
Да савлада први анђела палога,
Помоћу Михајла и Божје милости,

Владар си и морске и небеске њиве,

Тамо где анђели са смртнима живе,
Човек тих, од сребра, Адамовог ребра,

Моћан да потпали пожар ми у глави,

Волим када ми се као гласник јави,
Опет ће да дође време старог Себра.

„Соколарев прстен“, Уметнички хоризонт, Крагујевац, 2019.

80
Драгош Павић
СВАКА ЛАЖА ПРИСТУПА К ЉУБАВИ НЕМА

Твоја ће порука, витеже врли,

што кроз векове к братству хрли
донети плодове ускрснућа
у све векове и нова сванућа.

Ако је љубав духом блиска

премудрост грлом напаја од неба,
тако ће олуја донети светло
да сачува плахост дажда вечнога.

Ал' свака лажа приступа нема

ка срцу брата кроз времена
јер Каин рече Авељу своме
да ће на пољу нудити плодове.

Шта ће окрепити брзотечно

и оплеменити наше јуноштво
ако су светом завладала
мржња и пакосна злодела.

Ко нам поруке шаље кроз нити сунчане

ако се не рађа ново васкрсење,
силом небеском оплођење
или наставља у ново искушење.

81
Разиграност светлости душе
оплођава силом небеском оплођено
да пастир у нама лето и пролеће
расцвета и умножи узвитлано.

82
Соња Пендић
СВЕТИ ДЕСПОТ СТЕФАН

Утабану стазу хришћанских врлина

храбро си пратио од младости ране
славних родитеља још славније чедо
наставку заклетве нама Богом дане.

Чувару православља и небеска надо

лествицом доброте ка небу се вину
у најтежим данима Богом вођен радо
достиг'о си лако небеску висину.

Деспоте Стефане, дивни светитељу

нејаких, убогих славни бранитељу!

Владар над владарима, витез међ светима

бездетним, болесним увек наду дајеш
стубе и тврђаво, народа пастиру
чудотворче свети кроз векове трајеш.

Мошти твоје свете из времена давног

мирисном лепотом лече душу српску
воштанице горе, молитвом ти кличу
монахиње смерне Копорина славног:

83
Деспоте Стефане, дивни светитељу
нејаких, убогих славни бранитељу!

Ктиторе преславни, белог града творче

речју као мачем ти пресецаш таму
хитри браниоче још хитријег пера
твојом светом молитвом јача наша вера!

84
Милован Мићо Петровић
ЖУБОР КОПОРИНСКЕ ВОДЕ

Небеска плавет
Милује валовиту Шумадију,
Нитима земаљског раја
Манастир Копорин
Духовно гнездо свио,
Крстом златним обасјао
Мира души дао.
Манастирска звона звоне,
У радости свете иконе.
Славом Исуса Христа
Благодарећи свете мошти
Ћивот Деспота Стефана
Сина Лазара, српског цара.
Светог духа, оца сина,
За пород и здравље
Богом дано православље.
Жубором Копоринске воде,
Очима пламсаји живота
Заблистале духовне слободе.
Манастиру Копорин верно походе
У миру поколења да се рађају
Деспота Стефана Лазаревића,
Свете мошти да целивају.
Душу своју вером дарују

85
Са колена на колено,
Браћи и сестрама за род и здравље
У славу светог Стефана
Жубори Копорин и вечно православље.

86
Душица Радосављевић
ПО СТАРИМ ЛОВИШТИМА

Деспоту Стевану Високом

првенцу Светог Кнеза Лазара

Стара ловишта још чувају престрашеност

и нелагоду испрекиданих снова кошута
Давно је утихнула рика јелена
Многа изворишта и појилишта пресушила су од тада
и у коров зарасли многи путеви и стазе
Коритима усахлих речица и потока
њихају се пресамићене траве
попут боли у аветно празним колевкама
Само су шуме наизглед остале исте
пуне мрачних тајни и опасних крошњи
Одувек је овде било тако шумовито
брдовито скровито и непрегледно
Ловина си или ловац
Добродушност и кроткост не помажу
Иако рељеф печати сен крста
понад мноштва других сенки
и манастири уз Божије и Твоје име славе
залуд је некад тражити истину
јер она уме да промакне и Богу Истинитоме
Ловац си или ловина
занемари преостале могућности
Нема их
87
Превари или буди преварен
Предухитри да те не предухитре
Отимај или буди похаран
Пресуди да ти не би судили
Не размишљај о нанетим
и учињеним неправдама
И не питај колико стаје
да се задржи стечено
Тешко је носити се са сазнањем
о обезвређености људског живота
патњама живог створа
Тешко и мучно...али не сваком
Нема места под сунцем
ненатопљеног крвљу
Само су нека крвавија од других
Земљу не брине чијом крвљу толи жеђ
и шта у себе прима
Једино у клетвама избацује кости
Земља не пита ко јој
и са којим правом поставља међе
Њени сведоци су векови
као и Твоји
зато не обраћа пажњу на коров
који ниче међу запарложеним истинама
Ти најбоље знаш
моћ је дар
који владалац мора истргнути
из колебљивих руку судбине
Моћ није нужно и победа

88
Величанствена је рика
и тек устрељеног јелена
Ти најбоље знаш
ништа на овом трусном тлу
сачувати није лако
и слобода избора не даје се
тек тако
Кога је још од силе спасила безазленост?
Ако је слово о љубави
једини пут искупљења који се рачва
до исходишта у срцу тајне
где поклоници посвећеношћу
својственој ходочасницима
уз кандила и догореле свеће
утихнула звона и једва чујно
сашаптаване молитве Свевидећем Богу
покушавају надљудском снагом
изнова и изнова
да одрже у животу најскупљу српску реч
Зашто онда никога нема од јуначког рода
да животворну бранећи разумом и чашћу
наглас без страха обећа
Дајем реч!

89
ГЛАСНИК

Ти си храст-гласник из прастаре шуме

Преносилац заборављених знања ветровима
када се од корења и жила нису видели пути
а од големих олисталих грана небеса
Знао си шапат влажне земље да уденеш
у паперјаста гнезда птичјих крила
и проследиш ка осунчаним врлетима
Прострелиш погледом јаловост надања
и развејеш неустрашивошћу самоникло семење
опстанка
да бујицом одлазећег живота опалог лишћа
пренесеш титрајем поруке пут треперавих звезда
И тако свакој понаособ саопштиш да смрт не постоји
Иако оне то одувек знају
Одшелник-чувар тајанствених порука
прећуткиваних од давнина
Жила куцавица на хоризонту изгубљених дана
размеђа у зениту
анђео чувар у гори прозрака
Угаони камен у жиру сачуваних наших дворова
саздан од јуначке громаде давно настале
заборављане и откриване скриване и прећуткиване
и никад до краја изговорене праречи сведржитељице.

90
Јелена Станојевић
ОРЕОЛ МАНАСИЈСКОГ ЗМАЈА

Збор небески благочасног шаље,

свете лозе изданак засија,
млађан витез са кондиром златним,
убогу нам земљу васкрсава.
Васељена вазалство проклиње,
муком јунак пупољак предаје,
зарад спаса Христовога стада,
премудрошћу својом пастир влада.
Божански се закон успостави,
па Амира код Ангоре сатра,
Византија дарива га вечно,
са Лезбоса епиталам свира.
Домавија сребром се окити,
Ново Брдо сред Косова сија,
десет страна Сингидунум краси,
сред Дунава Голубац процвета.
Словом Христа брата обгрљава,
с Божијом Мајком у сну разговара,
Логос светог ерудиту рађа,
сред Ресаве нов Лицеум ствара.
Облак црни над душом се надви,
змај витеза смртним копљем рани,
ружа трња без цвета умире,
нерођеног сина у сну виде.
Манасијска звона запојише,
91
сва лепота зографа одјекну,
по ризници сакралног ковчега,
са дивљењем серафими слећу.
На божанска кола деспот седа,
у крилу му света глава сија,
песме Творцу сад су испеване,
путуј небом Високи Стеване!

92
КРАЈЕГРАНЕСИЈЕ ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА

Дах Косова небеско отвара,

Евгенија кротко Србљем влада,
Света глава над Призреном сија,
Па свом змају раширује крила.
Окити га даром Соломона,
Тежак оклоп Самсон му дарова,
Сину јунак у деспотству своме,
Те Србију из пепела рађа.
Едемском се песмом овенчава,
Феникс-земљу из кошмара буди,
Ангорским мачем вазалство сече,
На Спасовдан престоницу диже.
Лазарев син на њега устаде,
Авељска бол на деспота паде,
Запис свети на мрамор уклеше,
Апостоле косовске опева.
Ресавска звона тропаре поје,
Ево на длану славуј му збори,
Вечити сан милује дух свети,
И Словољубве херувим пева...
Ћивотски сјај у векове крочи!
Амин.

93
Татјана Стефановић
ОПОМЕНА

Несрећна је грумен земље наше што се одвећ мрви

Под челичним корацима оних који су је немилосрдно
газили.
Мајка божија у сузама окупана моли се за нас, за тебе
И не слутећи да је овај свет већ одавно пао
Недостојан сваке борбе и проливене крви
И свих мртваца који су бранили своје окриље
Под овим хладним, оловним небом!
Птице челичне разарају нам гњиле умове.
Услиши, Боже, моје молитве.
Туку те ветрови, знам и осећам
И кунеш нас и трпиш и мириш и проклињеш!
И мртви се полако буде из својих гробова
Недостојно и премало оплаканих.
Опомена њихова шири се ваздухом као петрихор
Притиска умне нерве, стреља очне немире
Испушта крике и јауке, дубоке као јама.
Ослободите патње, ослободите громове!
Ослободите земљу која се мрви под Божијим прстима!
Божур се распршио негде између пепела и страха
И не буја више на Газиместану.
Зар не помислиш о опомени некада?
Зла коб корача попут Темплара, добујући по шупљи-
нама срца
Где су некад живеле слободне птице.
94
Одбијајући Бога, људи ће као разапети крстови
На хладним брдима покушавати да врате веру
А зазидане лобање зваће у крајњу победу добра над
злом!

95
ЗАСПАЛИ

Дуж улица заспалих птица

црни се киша од крика и јаука
И док богови оплакују распето Косово
Тамо негде, на дну света
леже посута тела ливреја и витеза.

Испуцала земља чежњу храни крвљу

и опет изнова ничу божури
из костију јунака који су узалуд пали.
Свету крв њихову упија маховина
и лишће које мирише на трулеж.

Негде на бојишту и њихови су снови

Догоревали стилом српа
А сада уистину истина стоји затрпана, сама.
И урличе из јаме на нас посрнуле
Отупеле, празне.

„Пробудите се, синови!“

Громко зајеца она.
„Пробудите се у огњу светлости,
И пођите путем којим се неретко иде!
Пођите путем истине!“

И док блудни Месец скрива своје груди

под окриљем свог тела, грлим руду.
Додирују се прсти као полови
И раздвајају коре бајатог хлеба
Котећи се међу прстима, као црви.

96
Саша Тодоровић

О РИБИ И ПРЕОБРАЖЕЊУ

Уочи празника Преображења

Отац и ја спуштамо се ка Расини
И проводимо време ловећи клена у реци
Госпојински је пост
Кућа добро мирише на речну рибу
Сунчан август ослобађа од лоших мисли
Само је отац забринут
Бригу му прекидам
Подижући клена у руци
Говорим да ће данас улова бити
Стари ми осмехом на трен одмахује
Али се брига на његовом лицу наставља
Знам да нас је година тесно притисла
Не иде нам најбоље у ово време
Чини се да је то урок у кући
Сада се клен из очеве руке
Беспомоћно спушта у кесу
Улов нам се увећава
Отац је безбрижнији

97
II

Чим се прекрстим
Прича о простодушним рибарима
Блиска ми је и ту у Горњанику
Док реком ловимо
Срећан сам поред оца
Испод брзог речног тока
Налазимо први тишак
Исти је ко у детињству
Само су тополе над њим
Далеке у висини
У тишаку пуних шака
Завршавамо августовски улов

III

Тог дана урок је ослабио

Преображење ћемо успешно дочекати
Док се отац и ја враћамо
Сеоским друмом
Причам оцу простодушну причу
О далеком веку
Као дечак никада је нисам слушао
Преображеног Господа молим, не сумњам
Да нам бриге дома хоће заклонити.

98
Бисерка Томић
СЛОВО О ДЕСПОТУ СТЕФАНУ

Као што сунце сине, засијаше Твоје

младе године, Љубљени сине честитога Кнеза,
да Тобом зарасте дубока рана Косовскога реза.
Младости Ти процвали цвет на престо принет,
кад под окриљем Благочестиве кнегиње Милице и
Њеног
мајчинског скута пође за одредницама Владарскога
пута и у раној младости свога живота удостоји се звања
Српскога Деспота.
Свети Стефане,Српски Деспоте, кад зрно истине од
Тебе се оте,
тад крену путем голготе Косовскога Боја, што га на
мраморном
стубу исписа десница Твоја, да сви они који на ово
свето место
дођу, познају Прослављеног вођу, кад тога суђенога
сата дотаче
га стрела Амурата, а за Царство Небеско реч дата, засија
јаче од земаљског злата.
И све што се овде збило и у крви умило,венац непро-
лазне
Славе је свило.

Твоје Слово о љубави њену снагу и силу објави и у

песму над
99
песмама стави, да Божју Премудрост свега створеног
Слави, од које се Небеско пространство плави, цвет
расте у трави.
Лед мржње она открави, кад окићена јој хаљина беше
упрљана мржњом
Каина, док поиграваше од весеља у души Авеља.
Јуноше и дјеве,тог чистог извора водоноше
неувели цвет јој заливају и плеве.
Смисао је живота, са њеног чокота роди се чистота што
својим
именом овенча тебе Деспота, да слашћу тога плода
будеш крунисан
Високом чашћу свога народа.
Твога узвишеног лика красота, нашег је ума неисказана
дивота,
док се поклањамо испредТвога кивота и молитвом
призивамо Тебе,
Славнога Српскога Деспота!

100
Милан М. Тривунчић
ДЕСПОТУ СТЕФАНУ

Кога Господ учини светим,

Од њега је све свето.
Имао је свету руку,
Која исписа свету похвалу,
Оцу своме Светоме Лазару.

И на мраморноме стубу,
Високи Стефан исписује
Небеска зрнца,
Са којима се воздиже у висине.

Потече умилно Слово Љубве

И радосно услишено
Писмо помирења брату од брата.

Сузом радосницом
Дочекао је Оливеру Новорођену,
Сестру и монахињу.
Копорин се засија,

Ореолом Лазаревим.
Био је висок,
Али само Стефан.
Не умни Птолемеј,
Нити милостиви нови Кир,
101
Ни слаткорјечиви Манасија,
Ни премудри Соломун...

Он само бијаше Стефан,

Високи, Свети.
Такав је и остао. Амин !

102
Саша М. Угринић
МАНАСТИР КАСТАЉАН

Усуд откри рушевине старе,

појави се суза у камену,
оног што побеже ножу Каурина
и у потаји исповеди своју бригу.

Маховином, роса показа се,

за душу која хода боса. У времена
кужна где се руши људскост,
усуд откри рушевине старе.

У нова руха оденуше се боје,

од многих ктитора
и раскошних храмова –
А на прсте се молитељи броје.

Материја – крхка чаша је за форме;

Безбожна душа на пучини брод је
који тоне.
Крај Космајске шуме усуд откри
сузу у камену,
сачувану као опомену.

Из влажне земље живопис исплива,

неми сведок векова, ратова,
да позове неког новог боготражитеља
и Христове вере обновитеља.

103
Снежана Чкојић
СВЕТ СЕ ЗАТВАРА

До даљњег
До ближњег свог (у идилу)
На силу
Утвара је страх
Што као мачка задовољно преде
Чекајући глад

На небу збуњено јато птица

Нигде човека
Чиста је река

Робот спава
Играчка плеше
Мрак је постао зрак

Болесна душа чека своје оздрављење

пехар вина
се винуо
за Земљу

104
Невена Шћеловић
ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

Кад живот падне у далеком боју,

не знаш да л' боли рана или страх.
Све буде у реду кад напокон дође
човек без мане, да сачува дах.

Био је дете са стрелом у руци,

огромним болом, а поносан сав,
није ни знао да доћиће Турци,
сестрину љубав у тишини даде
к'о покорни лав.

С година девет борио се сам,

уз мајчину руку, да прегура дан,
често је личило на нестварни сан,
с Турцима и муку истераше ван.

Змајевог реда први је био,

добио част и огроман мач.
На Ангори крв место вина пио,
док и небо не пусти за њим горки плач.

Док тама гута оно што следи,

на Манасији крст остаје сам,
ни слутили нису шта ће донети
муком обојен сваки следећи дан.
105
На последњој задужбини осликао лик,
да се запамти како треба да буде,
од свега оста само болни крик,
јер долазе они, да поново суде.

106
САДРЖАЈ

Увод .............................................................................................................. 5

Свети Стефан Лазаревић деспот српски

СЛОВО ЉУБВЕ ........................................................................................ 7
ОВЕ РЕЧИ НАПИСАНЕ БИШЕ НА МРАМОРНОМ СТУБУ
НА КОСОВУ .............................................................................................11

Богдан Богдановић
КАПИЈА .....................................................................................................17
Дејан Богојевић
ПЕСМА И МОЛИТВА ..........................................................................18
Јован Н. Бундало
ДЕСПОТУ СТЕФАНУ ...........................................................................19
СЛОВО ЉУБВЕ О ДЕСПОТУ ...........................................................21
Никола Благојевић
МОЈЕ СИ, О КОСОВО ...........................................................................23
Милан П. Видаковић
РОМАН СЛАТКОПОЈАЦ САЛИ АКАТИСТ... ..............................24
Милосав Б. Влајић
СМРТ ДЕСПОТА СТЕФАНА ВИСОКОГ .......................................26
Марија Вранић
УЗОР ...........................................................................................................28
Јелена Грујић
СТЕФАН ....................................................................................................30
Славица Д. Дамњановић
ЗМАЈЕВИТИ ВИТЕЗ ............................................................................32
Весна Ђукановић
ЗА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА ..........................................................34
СТЕФАНУ .................................................................................................35
107
Тања Ђурђевић
ЧОВЕК ПО СРЦУ МОМ .......................................................................37
Драгиша Ераковић
ОПОМЕНА................................................................................................38
Бранка Јајић
ВИТЕЗУ ДЕСПОТУ СТЕФАНУ ЛАЗАРЕВИЋУ ........................39
Славица Јовановић
ДЕСПОТОВА РИЗНИЦА ....................................................................41
Милош Јовић
ДУШЕ .........................................................................................................43
Стојана Магделинић
ПЛАЧ ОЛИВЕРЕ, СЕСТРЕ ДЕСПОТОВЕ ....................................45
Никола Александар Марић
ВИСОКИ СТЕФАН, МАНАСИЈА, ИСИХАСТИ ...........................51
ЛОВ ДЕСПОТА СТЕФАНА ................................................................53
Милош Марјановић
ДЕСПОТ ....................................................................................................55
Младен Марјановић
ИКОНА ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА..........................57
Радојка Никић Милиновић
ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ ....................................................58
Драган Митић
СЛАВА ЉУБАВИ ПРАВЕ...................................................................59
НОЋАС СЕ УМОРИШЕ ЗВОНАРИ .................................................61
Александра Мишић
МЕТАЛ ......................................................................................................62
Снежана Марко Мусинов
СТАРИЈИ СИН КНЕГИЊЕ МИЛИЦЕ ...........................................64
КО ГОД ПРОЂЕ – СТАНЕ, НЕ МОЖЕ ДА ОМАНЕ .................66
Зоран Недељковић
КИВОТ .......................................................................................................70
108
МАГИСТРАЛ ...........................................................................................80
Драгош Павић
СВАКА ЛАЖА ПРИСТУПА К ЉУБАВИ НЕМА ........................81
Соња Пендић
СВЕТИ ДЕСПОТ СТЕФАН .................................................................83
Милован Мићо Петровић
ЖУБОР КОПОРИНСКЕ ВОДЕ .........................................................85
Душица Радосављевић
ПО СТАРИМ ЛОВИШТИМА ............................................................87
ГЛАСНИК .................................................................................................90
Јелена Станојевић
ОРЕОЛ МАНАСИЈСКОГ ЗМАЈА ......................................................91
КРАЈЕГРАНЕСИЈЕ ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА ...93
Татјана Стефановић
ОПОМЕНА................................................................................................94
ЗАСПАЛИ .................................................................................................96
Саша Тодоровић
О РИБИ И ПРЕОБРАЖЕЊУ .............................................................97
Бисерка Томић
СЛОВО О ДЕСПОТУ СТЕФАНУ ......................................................99
Милан М. Тривунчић
ДЕСПОТУ СТЕФАНУ ........................................................................ 101
Саша М. Угринић
МАНАСТИР КАСТАЉАН ............................................................... 103
Снежана Чкојић
СВЕТ СЕ ЗАТВАРА ............................................................................ 104
Невена Шћеловић
ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ ................................................. 105

109