Слика 1: Добровољачка бригада у Скопљу, август 1913. године.

 
У средини испред заставе војвода Вук, војвода Алимпије Марјановић ,,Овчепољски'' и Душан Секулић

Слика 2: Ракићево сведочанство о изласку са четницима на Газиместан 1912: „Дакле избисмо на

само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да
однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе… Постројише нас. У
пратњи штаба појави се командант: Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место
зове? У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче. Овде, где ми сада стојимо,
на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!… То је Газиместан, на којем је
Обилић… Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу!
Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде
пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: На
Газиместану, од Милана Ракића!
Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде
висећи као пламена застава… Исказа ме целог – планина!… Од узвика се ломило небо. Нова и млада
Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко
одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта: Господине пуковниче, тај који је испевао ову
песму овде је с нама… Ево га позади, с бомбама… у одреду Војводе Вука! И одмах одјекну командантов
глас: Добровољац Ракић, напред! Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста.
Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последњи пут тада.“

Слика 3: Српске војводе у цивилним оделима. Са десна на лево седе Богдан Максимовић, Јован
Довезенски, Глигор Соколовић и Ђорђе Скопљанче; Горњи ред, с десна на лево: Јован Бабунским, Крста
Ковачевић, Јован Долгач. Последњи у горњем реду скроз лево је Атанасије Средојевић, шеф тајне
полиције Српске четничке организације. У доњем реду између Пећанца и Довезенског седи Риста
Цветковић, али не војвода Риста Цветковић, него учитељ, један од чланова српског револуционарног
Битољског одбора.
Горњи ред, стоје са лева у десно Атанасије Средојевић, Јован Цветковић Долгач,Крста Ковачевић
Прешевски, Јован Стојковић Бабунски. Доњи ред седе Глигорије Ристић -Ђорђе Скопљанче, Глигор
Соколовић, Јован Станојковић Довезенски, Риста Цветковић-Поречки, О.Богдан Максимовић. Чини ми
се да је то то
Богдан Максимовић, први који седи са десне стране. Био је титуларни војвода кичевске области
Рабетинска река, у којој се налазе села Козичино и Патејац. Богдан је требало да поведе чету 1905. али
се напрасно разболео, па је његове четнике повео млади учитељ Бабунски, остало је историја. Иначе
Богдан, који је био свештеник, заправо никада није повео чету у свој родни крај иако се сваког пролећа
спремао да то учини.

Слика 4: Капетан Вукоје

Критикује Толстоја и Достојевскога и рецитује ми једну дугу руску војничку молитву из доба кад
се Русија пружала од мора до мора. Његов је војнички идеал Суворов. Па опет има лепу реч и за
Троцкога
Аутор: Григорије Божовићсубота, 20.02.2016. у 12:01
 Владимир Жедрински - Змај огњени Вук
Идем уз гласиту Топлицу са неуједначеним осећањима. Дан је мек, топла киша сипи, те
сељаци измилели из малих у шљиваке зараслих села на њиве. Суша је дуго трајала, јесења сетва
сасвим заостала. А Топлица је као и Прекoрупље око Злокућана: ни роднијега краја кад има
кише, ни брижнијега сељаку када тврдоглаво опали звезда. Зато су вазда као Геге вредни
Топличани похитали са плуговима, те сам радостан и готово сретан што им, опростите,
доносим кишу. Задовољан сам што видим и суру шајкачу: сва је Топлица под њоме. Људи из
Гвоздена Пука; оцеви и синови њихови не мењају ту капу, како је не би нипошто заменио ни
наш сељак који живи са Арнаутима.

Јуримо поред Крње Џамије. Узалуд тражимо крај ње три гроба. Ту су некад стрељани
Мина Келемиш, Грујо Колашинац и Тодосије Копаоничанин. Три дивна старинска хајдука са
Косова, три грозна разбојника потом из Топлице. Збунила се трагично њихова душа на
слободи, па од осветника постали страшни разбојници. Уосталом, то је једна психичка
загонетка, коју ја осећам а не смем да тумачим. Никчевић је био добар под Аустријанцима.
Келемиша пева сав Колашин. Заслужио, људи. А заслужио је и стао уз колац, на пакост баш
поред џамије, противу које се баш некад мушки борио... Окрећем се лево уз Топлицу. Све ми се
чини угледаћу остатке од кула Малића Чола и Кајтаза Дугодела. То су пре педесет година биле
силовите ћесеџије, попут Мусе и Ђема Брђанина: сваки је путник низ Топлицу и уз њу најпре
полагао откуп па пролазио. И сад једва спомен живи као и о мојем Мини Келемишу: Топлица је
поравнила њихова обележја.

Капетан Вукоје стојећи у старој кавани читаше новине. Прав као бор,
висок као сваки Лабљанин по пореклу, оштар у прилици као његов Олимп –
Остро Копље, зураше он својим очима у редове „Политике“, мучећи се да
схвати данашњи политички положај
Од Плочника, првога Милошева огледа са Муратом, сутеска се све више сужава.
Пролазим кроз мала села, позната и често некад обилажена кад је граница била на Преполцу и
када се по њима крило оружје за тајни пренос кроз турске карауле. Приближујем се
Куршумлији. Немањина црква још се добро држи, али од Анина манастира ни трага. Сама
Куршумлија нешто похабанија него пре рата. На њеном тржишту све непознати људи. Нема
Трајка Превлачанина, ни Косте Вучитрнца; нема Милосава Чкаја ни Николе Костића: остао
Капетан Вукоје, Поп Богосав и... војвода Пећанац, колико да се спомене стари значај овог
градића и његова велика заслуга.

Капетан Вукоје у старој кавани стојећи читаше новине. Прав као бор, висок као сваки
Лабљанин по пореклу, оштар у прилици као његов Олимп – Остро Копље, зураше он својим
очима у редове „Политике“, мучећи се да схвати данашњи политички положај. Властиту
мукобитну „ситуацију“. У војничком оделу без знакова, официрској капи без кокарде, овај
најзаслужнији син Копаоника, овај некадањи миљеник војводе Путника, војник и ратник,
национални борац и јунак, официр са највише ратих одликовања и доста рана – личаше на
какву рујину од града, на пример, на Јелеч или Звечан. Док су требали, били су јаке и китњасте
тврђаве: сад су рујине. Оборени су им крепки бедеми као и еполете са рамена пешадијскога
потпуковника у пензији Вукоја Тодоровића.

Једва ме је старац познао, па посадио уз колено и весело почео своју реч, задовољан као
да је војвода, иако има педесет година војничке службе а прима месечно равно 1250 динара
пензије!... А ево кратке белешке о његову пореклу и животу. Не заборавите да га све живо
називље „Капетан Вукоје“, иако је потпуковник. Пореклом и сојем је Косовац. У Бабушју и сад
се могу наћи сличне прилике: високе, црномањасте, кракате, танке у пасу а широких плећа,
дуголике, орловских носева, а питома погледа. Једна дивна расна потврда српска. Његови
прадедови, браћа Степан и Стеван живели су у селу Дворишту, испред Острога Копља. Тада су
први пут дошли у Лаб Арбанаси да се настане. Види се да су били католици, јер су собом
дојавили и свиње. Није то било право Степану и Стевану. Мрштили су се мало на Арбанасе па
се преселили у Мургулу. Одатле једнога дана пошли у Двориште и рекли Арбанасима да се
селе. Ови се успротивили и позвали на пашу који их је доселио.

– Не знамо ми за то!

– Е, вала нећемо да знамо ни ми за то што ви тражите!

И пукла пушка. Прва и сретна. Степан и Стеван убили равно седам Арбанаса, па одмах
пребегли дубље у Копаоник, у село Кричиће. Тад је то било као преко белога света. У том устао
Карађорђе. Из ове куће отишло у његову војску равно тринаест људи. Један од њих, Андрија,
био је и барјактар. Његова застава чувана је у породици до последњега рата. По слому
Арбанаси су се истурчили и у једном налету убили деветорицу из породице. За време
Садриазема (1830. г. Босанска Буна) установљен је дем-комсијон (одбор за крв) који је
принудно мирио, те се тако и ове две породице, српска и арнаутска, измириле. Тад је Вукојев
дед прешао у село Судимљу, док се Вукојева браћа по рату 1879. нису зауставила у селу
Гргурима испод Јастрепца.

Први кораци Капетана Вукоја слични су Доситејевим и Ломоносовљевим. Код попа ујака
изучио је, чувајући козе, азбуку и часловац. Тад је на Копаонику чуо да у Прокупљу има нова
школа где се друкчије учи. Равно са једним грошем побегао је из Судимље у Прокупље. Уз пут
се крио и довијао као некад Ломоносов. То је било 1869, а рођен је по свој прилици 1858. У
граду га срео познаник његова оца неки Милан Ера и сутрадан одвео учитељу Стојанчи Перићу,
Прокупчанину. Тај просветитељ у џубету био је средина између даскала и учитеља. Предавао је
по ћирилским уџбеницима са јеровима. Посадио га на последње место у учионици, дао му
књигу и задао два листа. Вукоје је то  сутрадан прочитао тако звонко и са таквим нагласком да
су се задивили и учитељ и ученици. Док су прокупачка деца ћокала мало на шопски. Па га
одмах прозвала „Ерче“, зато што говори као Ера, а не онако ситно старински „шопски“,
„нашки“.

–Тако сам ја још тада осетио потребу широкога народнога јединства: у Прокупљу „Ерче“,
код куће на Копаонику „Шопче“ – вели Капетан Вукоје, задовољан што је један сан остварен.

Пред Видином је добио још једну рану, а у Светском Рату нове подвиге и
чин потпуковника, да би сад, без ропота примио свега 1250 динара месечно, кад
обични сељаци из Топлице узимљу, двојно више
За три године довршио је своје школовање, прелазећи своје другове и узимљући
постепено једно по једно место њихово, док није дошао на прво до даскала. То су му били и
испити. Тек при свршетку нови школски учитељ Крста Маринковић 1872. избацио је јерове и
све књиге са њима, а дао им Вукове збирке и ове читанке.

Те, 1872, године постао је писар код кмета и спахије. Рат 1876. направио је у његову
животу глави проблем. Ушао је у рат као добровољац и јако се одликовао да је из рата изашао
као батаљонски ађутант. 1879 образовано је Крстареће Одељење за чување нове границе и јавне
безбедности у пустој и ускомешаној Топлици и он му је био постављен за командира. Тукући се
по границама с Арнаутима и гонећи разбојнике, тај човек је по шуми читао Тактику и
Стратегију, а особито Ратну Историју и положио официрски испит са похвалом, због чега је и
произведен за официра. 1885 у рату са Бугаријом командовао је четом и био запажен и
произведен за поручника. До 1894 остао је у војсци и положио капетански испит, кад га је
запазио војвода Путник. Тада је установљена Гранична Трупа, а он постављен за командира
Моравскога Одсека.

Од тада је почела његова националне служба, тако дискретна и везана за све покрете у
Старој Србији, да се његово име и данас помиње са највећим поштовањем. Балканскога Рата
постао је мајор и командовао батаљоном иако већ стар и скрхан ранама и болешћу. Управ тад је
одједном за чудо оздравио. Срео сам се са њим у рату и дивио његову полету. Пред Видином је
добио још једну рану, а у Светском Рату нове подвиге и чин потпуковника, да би сад, без ропота
примио свега 1250 динара месечно, кад обични сељаци из Топлице узимљу, двојно више!...

Дуго сам остао увече са Капетаном Вукојем. И слушао га. Некад је веома мрзео Турску, а
волео Русију. Русију воли и данас и још верује у њу. И гледа на то чудо сасвим паметно,
младићски, савремено. Критикује Толстоја и Достојевскога и рецитује ми једну дугу руску
војничку молитву из доба кад се Русија пружала од мора до мора. Његов је војнички идеал
Суворов. Па опет има лепу реч и за Троцкога. Јер, вели, и он опет скупља руске земље као
Грозни, као Романови. Најзад  ми рече да је за време окупације био у Италији. О Петровој
Цркви у Риму ја ништа лепше нисам ни читао ни слушао. Био сам у пуној забуни: како то један
сељак са Копаоника може имати толико тананих осећања и толико примчивости за једну
професорску шетњу по вечном граду. Поп Богосав нам приђе:

–Знаш!... Иако смо остарели, опет нас занима све велико и знатно. Не дамо се ми још. 

Чечево, 14. децембра Гр. Божовић

Слика 5: Свети Прокопије, који се прославља 21. 7. био је до краја Првог светског рата светац
патрон добровољаца и четника. Домаћин четничке славе 1914, неколико дана пред рат 1914. био је мајор
Војислав Танкосић.

Слика 6: Песма из Метохије о последицама погибије чете Лазара Кујунџића и Саватија

Милошевића у Великој Хочи јула 1905. године. Чету је водио као војвода Лазар Кујунџић преко Хоче за
Пореч. У Хочи је чету на бесу примио Албанац Љама Укин, а затим позвао војску која је чету опколила.
Сви четници су узгинули, а последњи Кујунџић. Албанци су тражили да се наплати крв од
Кујунџићевих рођака у селу, па су позвали мајку да га препозна. Схвативши да ће уколико закука за
сином Албанци као одмазду побити све Кујунџиће, Лазарова мајка није показала да жали сина, то јест
није признала да је то њен син. Милан Ракић, који је тада био конзул у Приштини инспирисан овим
догађајем спевао је песму На Газиместану.
 Слика 7: Са лева на десно : Петар Маричић, четник, др. Ђура Кустудић, војвода Јован
Довезенски, Петар Кушаковић, апотекар и члан извршног одбора и војвода Ђорђе Ристић Скопљанче

Слика 8: Уверење о учешћу у Топличком устанку, за Јована Раденковића из Доње Јошанице, које
је издао Коста Пећанац (1933)

Слика 9: Фотографија војводе Ђорђа Скопљанчета са његовим својеручним потписом

Слика 10: Српске војводе 1908. Горњи ред, четврти са десна Петко Илић, до њега Живко Гвоздић
са кечетом, Василије Трбић са скадарским фесом десно, До њега Стеван Недић Ћела, до њега на десно
Јосиф Јовановић из Брода, затим Јован Долгач и Јован Бабунски, Глигор Соколовић и Тренко Рујановић.

Слика 11: Ово најбоље описује шта се заправо догађало на Космету од 1878 године до
ослобођења.

Слика 12: Вице Конзул Тодор Станковић, упутио 8. септембра 1891. године, министру
иностраних дела М. Кр.Ђорђевићу извештај са путовања по Косову. Наводећи како је посетио
Самодрежу, село око пет километара удаљено од главног пута Приштина – Вучитрн, Станковић је
забележио-

"Наредих једном заптији-жандарму, да позове једног домаћина из оне четири српске куће да ми
покаже место Цркве Самодреже. Оде жандарм и дође након неколико минута са Живом Лазаревићем,
Србином из истог села, коме беше кућа на крају села.
Жива, човек око 50-60 година старости, у оделу подераном и састављеном све од самих крпа, које се
држе на по једном кончићу, приђе к мени и пошто се поздрависмо, питах га овим речима: ''Је ли брате,
где је Црква Самодрежа?'' Е мој господине, нема цркве Самодреже, она је неге постојала, а сада је од ње
начињена воденица, но 'ајде да ти је покажем', одговори Жива.Идући тако путем на цркви Самодрежи,
полагано питах Живу овим речима ''Како живите овде међу овим Арнаутима?''
''Само што смо живи, али оваквог живота боље да га није'', одговори Жива.Тако у разговору са Живом
дођосмо до чувене цркве Самодреже, од које се сада држи само један зид у дебљини један и по а у
висини само један метар, преко кога тече вода у воденици, која је направљена од камена исте цркве, а
испод саме цркве.
Свуда по селу расејано је тесано камење са цркве Самодреже и нема онде арнаутске куће која није
подизана каменом скинутог са цркве Самодреже. Поред црквеног зида прокопала је вода једну јаругу у
дужини 35, а у дубини два и по метра, у којој се на један и по до два и по метра у земљи, на десној обали
исте јаруге види врло много костију одраслих људи, а ни једне дечије. Кости ове показују да није сваки
гроб засебан, јер се костију од више људи налази на једном месту. А преко тих гробова поређано је
тесано камење и по свој прилици, гробови се простиру још даље преко којих су сада засејане њиве. Ја
као насигурно држим да су онде закопани српски јунаци који су у косовској борби изгинули...''

Слика тек обновљене цркве Самодреже 1932 године.

Слика 13: Војвода Лазар Кујунџић из Ораховца. Текст Надежде Петровић о њему. Њих двоје су
основали први четнички одбор у Поречу 1903. "Ja, evo ovde, u tvome susedstvu, vojvodo Lazare, prema
tvojoj humci u Hoči, sedim u tvome Prizrenu gde me je oslobodilački rat doveo, i negujem junačke i viteške
ranjenike, oslobodioce i pobedioce. I sa prozora mojih bolničkih soba često posmatram tvoju humku koja još i
sad tamo stoji kao carski presto. Osam godina je kako ti tamo ležiš čuvajući Dušanov Prizren. I sačuvao si ga, i
predao ga narodu svome slobodna. Sada, otuda, sa svojega okomka ti vidiš, na onoj zelenoj livadi, dvesta-trista
zakrštenih paralelnih humki kraj Bistrice, na čijim sam belim krstovima sama crnilom ispisala njihova imena i
suđeni smrtni čas. U tim humkama leže borci i vitezovi iz Srbije, krila polomljenih u Ljumi, u Miriditima i
Dukađinu. Tu se odmaraju, kao i ti, slavni osvetnici tvoji i tvojih drugova za vašu mučeničku i časnu junačku
smrt.

Ti nisi mrtav, Lazare…

Takvi su to ljudi bili, takvi Srbi!

Слика 14: