Toplicki Ustanak - Pesme

ТОПЛИЧКИ УСТАНАК
У
НАРОДНИМ ПЕСМАМА
Прво издање објавило
Четничко удружење Куршумлија
Издавач новог издања:

Институт за националну историју
www.institutni.com
Штампа:
Донат Граф
Тираж:
100
Дистрибуција:
www.ordeni.rs
тел. 063/732-7738
Чист приход ове књиге био је намењен

Фонду за помагање сиромашних поро-
дица четника у Куршумлији и Помажућој
Секцији при Средишном Одбору Удру-
жења Ратних Инвалида у Београду за по-
магање сиромашних инвалнда, породица
погинулих и ратничке сирочади.
Сава Вукомановић
ТОПЛИЧКИ УСТАНАК
У
НАРОДНИМ ПЕСМАМА
(По жељи четничког војводе Косте

Пећанца у циљу васпитања и
јачања омладине.)
.
САДРЖАЈ
Неколико речи војводе Косте Пећанца . . . . 7

ПЕСМЕ
1) Коста Пећанац долази са солунског
фронта у Србију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
2) Народ одриче Аустрији . . . . . . . . . . . . . . 30
3) Говор Косте Пећанца у Бериљу
и Обилићеву . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40
4) Коста Пећанац објашњава четницима
како је проглашен за војводу . . . . . . . . . . 48
5) Смрт Вељка и Филимона у народном
устанку . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
6) Подизање народа на устанак 1917 год. . 68
7) Борба на Блацима са Аустријанцима . . . 88
8) Смрт Мије Маргитића . . . . . . . . . . . . . . 103
9) Одлазак четника на Босиљград . . . . . . . 108
10) Војиновићева борба на Драгуши . . . . 126
ДЕКЛАМАЦИЈЕ
1) Коста Пећанац у шуми . . . . . . . . . . . . . 147
2) Народ хоће Краља Петра за цара . . . . . 151
3) Бугари траже Пећанца . . . . . . . . . . . . . . 155
4) Четовођа у земуници . . . . . . . . . . . . . . . 161
.
Неколико речи војводе
Косте Пећанца
За време четовања у Топлици, Коса-
ници, Јабланици и другим местима,
један природно бистри дечко придру-
жио се војводама и четовођама - Сава
Вукомановић, и као врло даровит пао
је у очи професорима - војводама по-
чившем Радовићу и Тошку Влаховићу,
и казали су ми: „Војводо, код овог деч-
ка има талентности и чисте природне
бистрине; ако останемо живи, миш-
љења смо да га школујемо, јер ће он
моћи овековечити народни устанак.”
Школу Сава није продужио, јер су му
војводе изгинуле, али је ипак саставио
неколико песама, чисто из народа, а
које ће средњи сталеж врло добро ра-
зумети.
Стога препоручујем Саву и његове
песмице, и молим сваког родољуба,
7
хумане установе, учаснике у народном

устанку и фамилије изгинулих четни-
ка, да откупе ову малу, али чисто на-
родну књигу из народног устанка.
јуна 1932. год. Коста Пећанац

Куршумлија
8
ВОЈВОДА КОСТА ПЕЋАНАЦ
за време четовања 1916-1917-1918 године у
шуми „Соколовици” једном приликом на
спавању, поред њега верно куче Бела,
чува му стражу.
КОСТА ВОЈИНОВИЋ
прослављени војвода, пао на пољу
Части у Топличком устанку
10. децембра 1917. године.
ПЕСМЕ
.
1
Коста Пећанац долази са

солунског фронта у Србију
Знате л’ браћo, шта ми на ум паде?

Кад Србија хтеде да пропадне
И да црне запамтимo дане!
Рат објави на четири стране.
Поче свуда рат да се развија
И у црно да народ завија.
Ту држава не мoга остати,
Која нема са киме да рати
И да тражи свака своје право.
Бешс тешко, за народ рђаво:
Црни дани за свакога бише,
Крваве се борбе отворише.
Нико нема песму да отпоји:
На две стране народ се одвоји,
Ко уз Немце, који уз Французе,
Цео свет се на оружје узе,
И крваве борбе отпочеше!
За Србију тад најтеже беше:
13
Тројица га са три стране бију -

Задали се да згазе Србију.
За Србију беху прни дани,
Отаџбину не мога да брани.
Иако се јуначки борила
И крваве ратове водила,
Морала је војску да прикупи,
Из државе своје да отступи!
И што мога за собом повући,
До Француза докле се докучи.
Само жене и деца осташе,
Немачки се робови назваше!
За наш народ тешко време дође:
Нико никуд не смеде да пође.
Сав се народ у чудо завио
И закону шваоском покорио.
Па се чуде: докле ће остати
И под Швабом тужно робовати?!
Нико не зна да л’ Србина има,
Нити смеју говорит’ о њима!
Ал’ се Срби крај мора састаше,
Нову снагу полако прибраше.
Распоред се учинио свима:
Да се види колико их има,
И да ли су сви дошли по броју
14
Топлички устанак у народним песмама
И заклетву да испуне своју.

Заклетва се испунити ваља:
За крст часни и Српскога Краља!
Па за љубав његову толику,
Подносила муку оволику.
Сва господа у чуду се виде:
Нико не зна шта, ће с ким да буде!
Команданти и сви официри,
Нико не зна кад ће да се мири,
Ни рат светски када ће престати,
С породицом да л’ ће се састати,
Да се једном у слободи виде!
Ал’ се не зна ко ће жив да буде,
Ни која ће држава да суди
То је страшно замислити, људи:
Нема мајке човека да роди,
Што судбину може да погоди!
Рат крвави кад ће да престане
И шта ли ће коме да припадне?
Но зато се један јунак спрема:
Дању, ноћу свога сана нема!
Са народом везе да ухвати
И некога у народ да прати.
И да носи тамо гласе њима,
Да им каже да још Срба има,
15
Који народ и слободу штите!

А ви, браћо, немој да с’ бојите,
Већ, слободно, код свог дома стојте!
Бугарима плашит’ се немојте!
Него, треба то само да знате:
Да ће скоро Срби да се врате.
Овај предлог што је предложио,
Калафатовић Данило то је био.
Баш по чину пуковник је био;
Далеко се јунак замислио,
Те да мисли о народу своме,
Шта ће бити напослетку коме.
Како народ под Бугаре паде,
Ништа нема да се чује саде!
Ал’ Данило Калафатовић што је
Добре мисли изложио своје,
А по чину пуковник је био,
Добар план је Краљу предложио:
„Светли Краљу, господару мили,
Од како смо земљу изгубили.
И наш народ у ропству остаде,
Па о њему не чује се саде!
Ког’ се тиче, шта има да јави
За наш народ у туђој држави!
Зато треба неко да се врати,
16
Ил’ Пећанац Коста да се прати.

У Србију тамо да отиђе,
Сиротињу нашу да обиђе,
И да строге употреби мере:
Бугари ће све да их преваре,
И бугарско име да пренесу.
И да каже да Бугари јесу!
Него чујте ове моје речи:
Брзо треба то да им се спречи!
Краљ одобри, наредба изиђе:
У Србију Коста да отиђе,
И у свако село да се јави.
И од Краља редом да поздрави:
„Немој нико ништа да се плаши.
Сви су здраво, поред мора, наши!
И на броју доста Срба има.
Скоро ћемо да дођемо њима!
И бугарску разбићемо силу,
Те ћу браћу ослободит милу.
Што је пљачко Бугарин ће дати,
Свакоме ће своје да се врати.
Тако народ од Краља поздрави,
Несме ово да се дуго бави,
Но војвода, слушај ове речи:
Сад ћеш тамо, ка народу, прећи;
17
И заиста да прешао јеси,

Од војника имена понеси,
Те ћеш народ тако уверити,
И за тебе то ће добро бити!
Тако, редом, све народу кажи
И заостале војнике потражи,
Прибери их и пођи са њима.
И потражи где издајника има,
Што бугарску пропаганду шири!
Постара) се, одмах га умири.
Пред силама Бугари предлаже
Редом земљу до Топлице траже,
Гледе како да Србију криве,
По Топлици да Бугари живе.
Кобајаги: „Топлицу да врати!”
И због тога на Србију рати!
Но, да би се Срби оправдали.
Нама треба један узрок мали:
Но ти тамо поведи рачуна,
Ко народна подигне се буна
Знам жртава да ће доста бити,
Али то се мора учинити!
За ту буну цео свет ће знати,
Тако ће се народ оправдати,
Личан доказ то ће бити свима:
18
Видеће се да Бугара нема,

Већ да Срби у том крају живе,
И бугарске власти се противе.
Бугарин ће тада да с’ одбије,
И видеће да његово није.
Све ће силе тада да с’ увере,
Да Бугари лажу преко мере!“
Са Пећанцем тако удесише:
Ка народу Косту отправише
И наредбу понесе од Краља,
По којој ће Коста да с’ управља:
Наређење да изврши свако.
У наредби стојаше овако:
„Ко се много уз Бугаре дружи,
И наш народ код Бугара тужи,
Дужности су Кости да умири,
У наш народ да се то не шири!
Издајица нико не сме бити,
За издајство свакога убити!“
Кад наредбу добио у шаке,
Извио се небу под облаке:
Француски га пилоти узеше,
Преко фронта брзо га пренеше.
Авион се под небо извио
И у њему Пећанац је био
19
Пренео га здраво и весело,

У Механе спустио га село;
Авион се за Француску врати,
А Пећанац шуме се дохвати.
У шуми се мало одморио.
Сам је јунак без икога био,
Па га мисли далеко занеше,
Пред очима све му друкче беше:
Да овако никад није било!
Много му се друкче учинило:
Друкче куће, необична села,
И по њима браћа невесела:
Старци, бабе и дечаци мали,
Ко да су се мртви подизали!
Свуд тишина, ништа се не чује,
Само мајка по нека тугује,
Глас лагани по кад се откине,
Баш од срца из своје дубине.
И у гласу децу помињаше,
Јер за децу ништа се незнаше:
Војници су Краља Петра били,
Старе мајке синови су мили,
Па зато их мајка оплакује,
Јер о њима ништа се не чује,
Сузе отре, па у кућу иде,
20
Да јој сузе Бугари не виде:

Кад би сузе код Бугара лила,
Свој би стари живот изгубила!
Таквој жени живет’ не би дали,
Рекли би јој Краља Петра жали.
А Бугари у највеће силе
Преко наше отаџбине миле
Ко зверови, ко опојни, лете,
Сиротињи нашој да запрете:
Да шајкача више не сме бити,
Само качкети могу се носити!
И књижевност њину да уведу,
И да српски зборити не смеду;
Српске књиге редом погорели,
И азбуку бугарску завели;
По школама има места друга
Све војвода то гледа из луга,
Па од јада коса му се диже
И ка селу привлачи се ближе,
Те народу долазак да јави
И новости о српској држави.
Да застава још се српска вије,
Да Србија пропанула није;
Да крај мора доста Срба има,
Да ћемо се скоро виђат' с њима.
21
Но кад народ Пећанца опази

Да у селу њима наилази,
Сташе тајно по селу шаптати,
И од њега далеко бежати:
Мислили су да их неко вара,
Да се тајна у Косту претвара;
Мислили су да истина није.
Да то само Бугарин се крије,
Па ће сутра одело да свуче,
Па наш народ страшно да намуче.
Чудна мисо војводу пресече!
Зашто народ од њега утече?
Руком махну, а гласом се јави:
„Не бежите, ја сам Србин прави!
Пећанац сам, ви војводу знате,
Зар од мене, браћо, да бсжите?”
А кад народ такве гласе зачу,
Ка војводи сташе да с’ враћају.
Поче народ по селу да снује,
Још му народ тачно не верује,
А војвода то је добро знао,
Па новине код себе имао:
У новине за Србију пише,
Тад се браћа тачно уверише,
И видеше да то лажа није,
22
Да је тачно праћен из Србије.

Кад се народ уверио беше,
Брзе гласе о њему разнеше:
„Чујте, браћо, добре гласе сада,
Мир и слога свуда ће да влада!
Сад нек чује који није знао:
Пећанац је војвода дошао!”
Кад о њему гласове разнеше,
Све устаде што српско беше:
Жене, деца, све што може д’ иде,
Само Косту војводу да виде;
И да пита ко за кога има,
И шта ли ће да буде са њима.
Кад се народ код војводе слеже,
За слободу што одавно теже,
Сваком срце радо заиграло,
Скупило се велико и мало,
Ради беху за слободу знати,
Јер им беше тешко робовати:
Под Бугаре ждерљиве и лоше,
Који своје душе немадоше
Немају душе, за Бога не знаду,
Па се народ нашао у јаду,
Па да би се јада опростили,
Пред војводу руке прекрстили,
23
Да би Коста какву помоћ дао

И за тугу народну дознао.
Но Пећанац кад ово опази
Да му народ радосно долази
Лаке ноге на стол га изнеше,
Мир, тишина завладала беше;
У тишини сав народ стајаше
И војвода говор им држаше.
Красан јунак, браћо моја мила:
Благо мајци која га родила
Танак висок, прописнога става,
А погледа оштрога и права;
Црну браду дугачку пушташе
Те се јунак страшнији чињаше;
Згодна носа, а широка чела,
А говора оштрога и зрела;
Фина капа, лепога одела.
Те јунака чињаше весела;
Око врата постављено мало,
Те јунаку лепше изгледало.
Лаке чизме на ноге имаше.
Кратку пушку у руке држаше
Од Француске што беше добио
Страховит се јунак учинио,
Па народу говорити стаде:
24
„Браћо моја, ја сам дошо сада,

Српска ме је испратила влада.
Живот реших и дођох ка вама,
Да вам кажем за војнике ваше:
Поред мора сви здраво осташе,
Команданти и Управа цела
Бог и срећа здраво их превела,
Французи их ко браћу узеше,
Нову спрему за војску донеше:
Нове капе и оружје друго,
Јер овако неће бити дуго;
Нове пушке судбину решаву,
Биће добро за нашу државу;
Краљ ме Петар овамо испрати,
Зато ћу вам за све казивати:
Ви од Краља наредбу имате:
Један другог добро да чувате,
Код Бугара да се не тужите,
С Бугарима да се не дружитс,
Тајне српске њима не издајте;
Књиге њине, браћо, не читајте!
Нете, браћо, бугарски зборити,
Ак’ мислите прави Срби бити!
Под Турцима гори зулум био,
Па је народ српски говорио!
25
Вековима свој говор држаше,

Само Богу једноме се плаше.
Него, браћо, то треба да знате:
Тајну своју никад да не дате,
Да Бугари за тајну дознаду,
Јер вам после живети не даду.
Сада, браћо, који пушку има
Добро рачун да води о њима:
Да подмаже и лепо завије
И у земљу тврдо да сакрије,
Немо сутра да му буде жао.
Ил’ на кога да би посумњао,
Па да каже: ,Овај ме тужио’,
А сам крив је што није сакрио.
А ја, браћо, кад то време дође
И кад народ треба да пође,
Кад Бугарска пропадати стане
И слобода златна да осване,
Наредићу да се народ крене:
Потрчпте: и људи и жене,
Сваки пушку да извади своју
И наредбу да послуша моју.
А ко пушку нема, он шта има,
Тад је лако борити се с’ њима:
Немају се кад обрнут к нама.
26
Терајте их жене са децама!

Него, браћо, још то време није;
Добро сваки пушку нек сакрије,
За мене се вешти не чините,
Бугарске се власти покорите:
Слушате их по њихове воље,
То ће, браћо, за нас бити боље!
Бугари ће за мене да чују,
Па ће строго да вам наређују,
Да се одмах војвода ухвати,
А ви им се морате правдати.
Казаћете: ,Ми Косту не знамо,
Нити појма о њему имамо!
Код нас никад долазио није,
Нити знамо тај човек који је.’
Тако ћете себе оправдати,
Па вас више зато неће звати.
Војвода је за говор престао
И јавио све шта је имао:
Старој мајци за синове миле,
Што су мајке јунаке родиле,
У крваве ратове одоше,
За њих мајке ништа не знадоше,
И сестрица свака брата свога
Жалост беше до Бога једнога!
27
Сирочићи многи остадоше,

За очеве своје не знадоше.
Кад им отац погибе весели
Ни за душу да му се подели.
Па у толких јада и несреће,
Опет народ весело се креће.
За војводу народ кад дознао,
Радосно је к њему дотрчао:
Да што ново од војводе чује,
Јер не може народ да мирује
По селима гласове разнеше!
Цео народ у радости беше:
Барут спрема, пушке пречишћује,
На Бугаре криво погледује:
Кад ће народ ко ватра да плане
И Бугара више да нестане,
Те слобода златна да завлада.
Све се народ у Господа нада:
Шапат стоји по селима свима.
Сав се народ за устанак спрема,
А војвода када је дознао,
С четом беше по селу пошао,
Па народу поче говорити:
„Станте, браћо, нете луди бити,
Јер ко буна подигне се мала,
28
Пропашћете, браћо, није шала;

Куће ће вам редом погореги,
Па шта ћете без кућа чинити?
Жене, децу, редом ће поклати,
Грдно ћете, браћо, пострадати;
Жито, стоку, све ће вам узети,
Ко претекне од глади ће мрети.
Ја вам кажем да ће тако бити.
Ко вас, браћо, може да заштити?
Ко да росу на дрвећу чува
Када ветар са планине дува?
Ко да сретне Швабу и Бугаре,
Када с војском кроз народ ударе?
Па кад стану што је мушко клати,
Што је женско у ропство терати,
Многе ће се куће затворити,
А могло би све без тога бити.
Но вам кажем да слушате мене:
Начините се, људи, као жене,
Из памети, да будете тупи,
Из језика градите се глупи,
Те нек тако неко време прође,
Док моменат за Устанак дође!
29
2
Народ одриче Аустрији
Боже мили, на свем теби хвала!

Кад војвода од Солуна дође.
Српски народ на устанак пође:
Подигло се велико и мало,
Само да би Швабу истерало;
Неки пушку, а неки батину,
Па не жале листом да изгину,
Само д’ истеру из народа гада,
Да већ српски народ не пропада
Баш то Шваба мисли да је шала.
Фрања стари зато и не мари,
Већ почива, зато и не снива.
Где пострада тајно изненада.
Ево има година и више
Српску земљу како прегазише.
Српска војска оступи крај мора,
Преко Зете и албанских гора
И крај мора тамо се налази,
30
А Шваба јој земљу редом гази.

Још је Шваба изелица стари,
Грдне глобе на народ удари,
Су чим мисли Шваба да освети,
Свако добро народно узети:
Претседнике и кметове збира,
Жито, стоку, редом реквизира;
Одузеше вино и ракију,
Поробише листом Србадију;
Жито, сено, отимљу без пара,
Кога сретне кривицу му ствара;
Разбојници велики посташе
И бакарне лонце нам побраше;
Порезе нам ударишс тешкс,
И вешају за најмање грешке;
Редом добро народно узеше,
Још остали да нам закон реше:
Да л’ да суде као грађанима,
Да л’ ко робљу, да л' ко кривцима.
Наједаред пред народ донели
Наређење Фрањино изнели:
Да пресуда дисциплинска буде
По закону војном да нам суде.
Такви закон када нам скројише,
По вароши ветала побише.
31
Сташе народ по селу да бију.

Сваку тајну српску да открију,
Боже мили, кад стадоше бити!
Сиротињу код дома мучити.
По закону батину му режу?
Под колена руке му завежу;
Обале га на ледину црну,
У небеса табане обрну;
Да се моли ништа не помаже,
Докле тајну неку не прокаже.
Под колена руке му подвију,
Мученички стану да га бију,
Док табани крвљу подустану
И са прста сви нокти отпану,
На прстима кад нокти не стоје,
Кад се живци од душе одвоје.
Тад га баци тамо да се мучи,
А за биће други се напучи.
Код бивеног, ко ли сме да приђе,
Љуте ране његове д’ обиђе?
Да би лакше претрпео муке
И да воду дода му у руке,
Да попије, ране да угаси.
И ко живот може да си спаси,
Да претекне од љутога боја,
32
Па да каже сутра: „Браћо моја”,

Како Шваба љуто га је био,
Српски народ како је мучио;
Мало српско који штити право,
Тај код Швабе пролази рђаво;
Муницију, ил’ пушку ко каже,
Тај са Швабом одлично се слаже;
Краљевину српску који псује,
Тај са Швабом иде и тргује:
Оптужују поштене сељаке,
На муке их ударају сваке.
Тако траја од месепа више:
Редом народ мучише и бише.
А кад месец раван се наврши,
Сиротињу Шваба како руши,
Плачу мајке и дечица мала
Без одбране своје што остала;
Српске војске нема да их штити,
Само српски у шуми комити.
Још да нема у шумама браће,
Што се ноћу у село привлаче,
Пропаганду српску нам предају,
Грдне наше муке олакшају.
Боже мили, да л’ се то где чује
Како народ под Швабом робује?
33
Како народ под Швабом пострада

Од зулума и грднијих јада;
Запленише све што беше живо,
Поробише сакато и криво!
Боже мили, да л’ то Срби знају,
Старе мајке како им кукају,
Жене, сестре и дечица мала
Без одбране своје што остала?
Земљу нема ко да им обради,
Време дошло да помру од глади!...
И што мало зарађено беше,
Све то Швабе на силу узеше.
Боже мили, да л’ Срби не знају,'
Да л’ за наш се народ не сећају,
Да л’ одоше у земље богате,
Па не мисле више да се врате?
Француска их у државу прими
И за војску оружје теслими.
Док се Срби крај мора састану,
Па поново Швабу да напа’ну.
Француска им друге пушке дала,
Убојите пушке, није шала;
Француска је богата од реда:
Српску војску као браћу гледа:
Донела им ракије и вина
34
И сланине од дванест година.

Краљу Петру Французи говоре,
Српску војску мало да одморе,
Да заведу где се топ не чује,
Док албанске муке преболује.
Боже мили, баш нико не чује!
Грдно народ од како робује,
Како Швабе терају и пуде,
И вешају најспремније људе.
Мучну браћу жао нам је свема,
Ал’ Србије да удари нема,
Изгубљену земљу да поврати
Грдну муку народ да не пати.
А кад тако грдно народ страда
И последња изгуби се нада.
Грдно народ поче да се гуши
И по шуми огањ да се пуши;
Поче народ да по шуме живи.
Швабској власти поче да с’ противи:
„Иди, Швабо, своме цару кажи,
Швабски закон за Србе не важи!
Ово није сиротиња раја,
Већ јунаци огњевита змаја.
Краља Петра чувена владара,
Кога ћемо прогласит за Цара!
35
Тако цара поздрав’те од раје:

Народ порез неће да му даје,
За цара га никад не признају,
Јер још краља својега имају,
У Француској, тамо се налази,
Скоро мисли Швабску да прегази,
Изгубљену земљу да поврати,
Мора Швабо што је српско дати.
И трошкове платит’ по рачуну,
И да царску признајеш му круну,
Док се сложе Срби и Хрвати,
Нсмож' више, Швабо, царовати!
Туђу земљу до сад си држао
И са туђом круном царовао;
Српске земље док се уједине,
Немањића златна круна сине,
Краљ ће Петар круну да прихвати
И продужи даље царовати.”
Швабској власти тако народ каже
Увек Срби своју земљу траже.
Српска војска позната је свима:
Тражи своје док Србина има!
Боже мили, шта ће да се ради.
Кад се народ са Швабом завади?!
Ово, браћо, добро бити неће:
36
Биће грдне муке и несреће!...

Једно јутро, првога априла.
Народна се подигнула сила
Рано народ скупио се беше
Да о Шваби то питање реше:
Да л’ да трпе тако муке љуте,
Ко сужњеви у ропству да ћуте,
Да их Швабе пљачкају и бију.
По шумама од њих да се крију?
Српски народ то да трпи неће,
Већ на Швабу јуначки се креће:
У бој пошло велико и мало,
За страх швабски што јс разазнало.
Све до једно не жали умрети,
Што је могло батину понети,
А из групе храбар глас се чује:
„Брже да се Шваба истерује!
Јурте браћо, душманина свога,
Небојте се цара ниједнога:
Ни ћесара ни Виљема цара,
Што ће нама да учине квара!
Виљем царе грдно је пропао:
Изгубио све шта је имао.
Француз му је силу саломио,
И на фронту свуда га разбио,
37
Разбио га све се живо чуди;

Силном Немцу Француска да суди!
Силан беше, истина се каже,
Ал’ му данас сила не помаже!
Пред Француском руке је склопио
И оружје мирно положио:
Задао се да му трошак плати,
На Француску више да не рати,
Ни да рати, ни да се противи,
Са Француском у вези да живи.
Од Бугарске зашто се бојите?
Зар бугарску пропаст не видите?
Бугарин ће мир да нам потпише,
Јер не може да ратује више.
Бугарин би одавно пропао.
Силан Рус га до сада држао.
Да га Руска заштитила није,
Одавно би страдо од Србије,
Јер видите како књига пише:
Да овако неће бити више!
На други ће начин да се сврши,
И душманска сила да се сруши.
Што год има на Југу словена,
Александар Краљ ће бити свима.
Судиће им по закону право
38
Уживаће под највећом славом!

Свету славу јуначки добио:
Сву је српску земљу повратно,
Оштру сабљу напојио крви,
Нек нам живи Александар Први?”
39
3
Говор Косте Пећанца у

Бериљу и Обилићеву

С четом стиже војвода Пећанац
У Бериљу маленоме селу,
Па уфронти своју чету целу.
Кад је чету уфронтио био
Овако је чети говорио:
„Ој, четници, моја браћо мила.
Близу су нам савезничка крила,
Златна круна од Србије Краља,
Сад нам, браћо, на устанак ваља.
Ал’ ми, браћо, устати не смемо,
Док топове српске не чујемо
Да запуцу са воде Вардара,
Више Скопља, око Гостивара;
Тад ће Српска Влада да ми јави
За Устанак народ да се справља,
А кад такву наредбу добијем,
С четом више нећу да се кријем,
40
Већ ћу српско име да прославим

И народу српском да објавим
За устанак да чекања нема,
Те да сваки своју пушку спрема.
Низ Топлицу пустићу шпијуне
Топличане редом да побуне
И Копаоник до воде Расине;
Од Јастребца до Суве Планине
И Лебане до воде Мораве;
Од Тимока па до воде Саве.
Ако тако, браћо, испунимо,
Грдно ћемо Швабу да збунимо!
Зборно место, браћо, одредићу
И наредбом мојом наредићу:
Ко је Србин и Србин се зове,
Сад нек чује велике топове,
Како бију те слободу шире,
Како јека кроз гору продире,
Како талас у брда удара,
Како силу немачку обара,
Већ ни речи, браћо, не рекните,
Већ на зборно место потекните,
Чим наредбу моју прочитате.
Траж’те пушке и шта ко имате.
Ако тако, браћо, учинимо,
41
И потребна места затворимо,

Радићемо што је најглавније:
Да све редом порушим ћуприје,
Железничке да покварим пруге,
И насипе да затворим друге;
Да не може Немац да се врати,
С њим је после лако ратовати;
Још за нашу буну кад дознаду,
Сви ће лакше да нам се предаду,
Ал’ ми, браћо, то радит’ не смемо,
Док топове српске не чујемо,
Није мене оправила Влада
Да бунт дижем, па да народ страда.
За те ствари ја наредбу немам,
Већ да народ за устанак спремам,
Па са четом по селима зађем,
Да се браћи у невољи нађем,
Где год дођем, свуд да тајно прођем,
Да потражим швабске шпијунаже,
Потајнике што четнике траже,
Који српско право не признају,
Сваку тајну српску што издају,
И њих, браћо, морам да угушим
Издајника свакога да срушим,
Од таквога човечанског гада,
42
Грдно наша сиротиња страда!

Више, браћо, нећу да одлажем,
Већ наредбу хоћу да вам кажем,
Та наредба за свакога важи:
Нека сваки себи место тражи,
Од Бугара свуда да зађете,
У планини сви да се нађете,
Јер ко неко Бугарима јави,
Сиротињу нашу ће да гњави,
За нама ће претрес да изврше,
Пријатеље наше ће да сруше.”
Па Пећанац из грла повиче:
„Ђенадићу, мој тврди четниче,
Узданицо, моје десно крило,
Сад си чуо шта је овде било!
Та наредба и за тебе важи:
У Јастребац иди, заклон тражи,
Ево теби једну десетину,
Па ти иди у Јастреб планину.
У Јастребац, тамо се налази,
Сиротињу од душмана пази,
Да се слажу, да се потпомажу,
Код Бугара да се не прокажу;
Код домова нека се налазе,
Од Бугара добро да се пазе;
43
Чету пази да се не открије,

Јер за народ после добро није,
Јер Бугари ако те пронаћу,
По селима редом ће да зађу:
Насиље ће да учине свако,
За наш народ неће бити лако!
Куће ће нам редом да попале,
И намуче народе остале,
Него пази, вешто чету крећи,
Знаш шта ће нам сутра браћа рећи,
Који воде борбу на Солуну,
Дању, ноћу, што у рову труну:
,Гле Пећанца, немала га мајка,
Што прикупи застале војнике,
Па незгоде направи велике!
Мало му је што војска пропада,
Већ побуни народ да пострада,
Без наредбе, сам на своју вољу,
Жене, децу Бугари да кољу;
Жито, стоку однеће нам, брале,
Куће ће нам редом да попале!’
Па кад тако грдно народ страда,
Шта смо, браћо, урадили тада?
Начинисмо народ да пропане.
Па зар нама живот да остане?
44
Него, браћо, то не сме да буде,

Нит’ четника Бугари да виде.
Него, браћо, сад можете ићи,
Редом села и народ обићи.
Сакрите се, ко да нисте живи.
Да нас сутра влада не окриви!”
Па дозива поуздана тића,
Баш сокола Јеру Ђенадића:
„Ђенадићу, сад мож’ да продужиш
И са добром срећом да се служиш!
Ајде, брже, кроз села продири
И јунаштво њима српско шири!
Кажи да је српска војска цела
Поред мора здрава и весела;
Команданти и сви официри.
Брзо ће се Србија прошири;
Претседнике редом ми поздрави:
О доласку мојем њима јави.
Кажи да сам дошо од Солуна
Због Бугара, а и од шпијуна.
Ја Бугаре видим како раде:
Од Србије народ да одпаде,
Јер ја видим да се они муче,
Да наш народ бугарски науче;
Да језиком бугарским се служе,
45
Са Србијом да се после туже,

И да кажу народи су моји,
До Топлице редом да присвоји,
И да каже ту Србина нема,
Већ да буде Бугарска голема!
Ал’ ми, браћо, то Срби не дамо,
Српски народ мора да чувамо.
Да код њине власти се не туже
Да с језиком њиним се не руже!
Српски језик одличан имају
Све га силе велике признају.
Ко са српским језиком се служи,
Са силном се Америком дружи;
Свуд је Србин од Бугара бољи
И свакоме остао у вољи;
Србин неће за лажу да чује,
Већ с људима поштеним другује.
Него, браћо, ако Бога знате,
Од Бугара даље да бегате:
Што год кажу, све Бугари лажу;
С ким се паре, свакога покваре,
На Балкану ником нису мили,
Код сваког су веру изгубили;
Бог и свеци носе црне дане,
Кад Бугарску хтедну да сахране;
46
Србин нову преболеће рану,

Ал’ судиће на целом Балкану!...“
47
4
Коста Пећанац објашњава четни-

цима како је проглашен за војводу
Збор сагради војвода Пећанац

На главице више Растовнице,
Па позива сву господу редом:
Прво зове доброга јунака,
Чупић Бошка, из села Балчака,
И са њиме Стојовића Маше,
А што страшно Бугаре тераше;
И ту Стошић Радисаве млади,
Што несрећу од Бугара гради,
И војвода Радовић Јоване,
Што је дошо од пиротске стране;
И Беловић, потпоручник Ђорђе,
Што с војводом Радовићем дође,
Од Пирота бијелога града,
Па се јунак ословодит нада;
И Андрић је Алекса дошао,
Бугарима што је јаде задао;
И наредник, Белолинац Пера
48
Што Бугаре као стоку тера,

И Дрљевић Милан пристигао,
За слободу у шуму се диго,
Па не жали јуначки умрети,
Изгинулу браћу да освети;
Још да видиш храброга младића,
Ученика Божу Павловића,
Из Бериља, маленога села,
Породица страдала му цела:
Пусту кућу на дому остави,
На збор дође жалост да изјави;
Још да видиш јуначкога сина,
Властимира из сред Лукомира,
Лети јунак као соко сиви,
Без слободе не воли да живи;
Таман чета мало се прибрала,
Ал’ ево ти једна чета мала,
Чета мала, са мало дружине,
Њу наредник води Драгутине,
Од Лесковца из села Пуковца.
Баш се чета јуначки прибрала,
Сила беше, није брате шала!
Међу њима Пећанац је први,
Што не жали просут’ своје крви,
За крст часни и род домовине,
49
Тај не жали, брате, да погине!

Тај Пећанац милијарде вреди,
Где удари Бугаре победи!
Још Пећанац говор им држаше,
Како њега војводом назваше:
„Чујте браћо, четници остали,
Како су ме војводом назвали:
То је било од деветсто пете,
Кад комитске одредише чете
И наредба дође у Србију:
Ко ће ићи у Македонију
И да прође сву турску крајину
За крст часни и за отаџбину?
- Ја се први у комите јави,
Да бих стеко славу мојој глави,
И да прођем сву турску крајину
За крст часни и за отаџбину!
Ви видите сад по томе праву,
Ак’ мислите да стекнете славу,
Да вас народ од Бугара крије;
До слободе велике Србије;
Да се народ према вама диви
Да пред судом не будемо криви!”
А четници кад су глас разбрали,
Војводи су одмах почаст дали:
50
„Ој војводо, то је доста дара,

Ми не знамо другог гозподара,
Осим Бога и тебе једнога!?
и Краљ Петар то ће нам признати,
Српски народ што муке пропати;
Нит је било, нити ће кад бити,
Код три цара да шету комити!
За то ће нам признат цела влада,
Српски народ тако што пострада;
И Турчин је Србију држао,
Али народ није проклињао
Као сада под Бугаре што цвили.
А што су их Бугари побили,
А и то би народ опростио,
Само Срби опростити неће,
Јер спалише српске књиге свете;
Порушише и цркве и школе,
Па не даду српски да говоре,
Већ стадоше српски народ бити
И бугарским језиком учити;
Свуд бугарски језик заведоше,
Са народом поступише лоше;
Ћаху српско да укину име,
Обичаје бугарске да приме;
Са говором српским да престану
51
И Бугари тврди да постану;

Кад то српски видеше јунаци,
Сваки рало и мотику баци;
Да одбеже брате у планину,
За хришћанску веру да изгину,
Да изгину ил’ браћу да освете
И да јуре Бугаре проклете,
Што овоме досадише свету!
Бог убио ту веру проклету!
Кад су били у великој сили,
Топлицу су у црно завили!
Ако да Бог то ће Србин вратит’,
И Бугарин то ће нама платит’!”
52
5
Смрт Вељка и Филимона

у народном устанку
Полетело јато голубова

Са Гајтана, високе планине,
Па слетеше топличке долине.
То не беше јато голубова,
Већ то беше чета комитета
И пред њима војвода комитска,
По имену војвода Пећанац.
Води чету војвода Пећанац
Без месеца и без јасне звезде,
Док топличке све долине пређе,
Па кад пређе топличке долине,
Он се прими Јастребна планине;
Кад се прими Јастребца планине,
Ту засташе те се одморише
И кметове српске покупише.
Кметовима Пећанац достави:
„Претседнику сваком да се јави!”
Претседници кад позив добили
53
И војводу Косту опазили.

Сви војводи редом дотрчаше
И војводу једва дочекаше
И народу јавише по реду,
А за данак к њему доћ’ не смеду,
Већ чекају док се ноћ повуче,
Па да сиђу код нечије куће.
Тајно народ беше се прибрао
И Пећанац већ беше дошао,
За јуначко питаше се здравље:
„Шта нам ради од Србије Краље?
Шта нам раде наша браћа мила?
Да л’ су близу савезничка крила?”
Ал’ беседи војвода Пећанац:
„Здраво нам је од Србије Краљу,
И здраво су наша браћа мила,
И швабска су саломили крила!
Сад су дошли до воде Вардара,
Где је наша постојбина стара.
Но, кнезови, моја браћо мила,
Има л’ туна Бранковића сина,
Што издаје Србе Бугарима,
Па га горе од Христоса муче,
Само паре докле му извуче,
Па га, најзад, ни зашта убије,
54
Јер им паре дават вајда није?

Има ли га, да га ја ухватим,
Да му зајам за срамоту вратим?”
Па ту сташе те се одморише
И извештај Краљу начинише:
„Краљу Петре, од Србије главо,
Ево с четом стигао сам здраво!
Преко села с четом пролазим.
Тужан српски народ обилазим.
Народ Ти је пропао овамо,
Голо робље остануло само,
Дању, ноћу у невољи кука,
Два га гладна обзенула вука:
Грдни Шваба, изелица стари,
И проклети ждерљиви Бугари!
С војницима по селима зађу,
Опљачкају што у селу нађу;
Отимају што им је по вољи,
Узимају што је за њих боље.
Остаде нам сиротиња пука,
Без ичега у тешкијех мука,
Јер га грдно Шваба окупира,
Дању, ноћу, не даду им мира.
Цео народ метнуше под ноге,
Повешаше поглавице многе
55
Јеличића убише трговца,

Небројена узеше му новца;
Још Краљево нашли му одело,
Зато Српство поробише цело.
Сиротињи порез наметнуше:
Све на псето четири динара
Па дозваше Филимона стара.
Па кад су га у општину позвали,
Претседништво одмах су му дали,
А кад су му претседништво дали,
Много Срба од њега пропали,
Многе мајке у црно завио
И код Швабе народ оптужио.
За Србина неће ни да чује,
Гледа да га Шваба одликује.
Још да видиш његове несреће,
Кривице је заслужио веће:
Кад је српска војска отступила
Многи барут у земљу сакрила,
Па за барут када је дознао,
Швабској власти барут проказао;
Још се швабској обвезао трупи
Да оружје хоће да прикупи,
И ко нема мора да га купи,
Само под број мора да скупи,
56
Јер ко нема, јадан, да донесе,

У Крушевац одмах га обесе;
Ил’ на муке ударе га тешке,
Па ако је затворен без грешке!
То се чудо зачу на даљину,
До војводе Косте у планину:
Досади му сиротиња љута,
Грдне муке што од Вељка гута,
Што пропиште, све слободу иште.”
Ал’ говори војвода Пећанац:
„Небојте се, моја браћо драга,
Неће Вељко да се дуго шета,
Брзо ћу га скинути са света,
Брзо ће вам Вељка да нестане,
Сиротињи нашој да се сване;
Од невоље да се народ спаси,
Брзо ће му проћи црни гласи!”
Кад извештај Краљу начинио
И по реду све Му доставио:
Како народ овамо постоји
И на прсте своје дане броји,
Брзој пошти извештај предаше
И четници на ноге усташе,
Војвода се на ноге подиже,
Чету викну да приступи ближе:
57
„Знате л’ браћо, што сам вас позвао?

Ја сам нешто говорити хтео:
Сад ми, браћо, морамо д’ идемо,
Све потајно, да се не чујемо,
А заповест мора да се сврши
И Вељкова сила да се сруши
Што се може у најкраћем року.
Не заласте у шуму дубоку!”
Па одатле своју чету диже
И са четом у Џепницу стиже.
Како стиже, мало се одмори
И разгледа по зеленој гори:
Кол’ка му је чета одабрана,
Да л’ би чета била за мегдана,
Да л’ од њега има који бољи
Што ће поћи по његовој вољи?
Па устаде вођа од комита,
Па он редом све четнике пита:
„Ој, четници, моја браћо мила,
Тешка ми је тужба досадила,
А од наше сиротиње раје:
Деловођа Вељко их издаје!
Сад га, браћо, морам да укинем,
Нећу више о томе да бринем;
Морамо му живот одузети
58
И у шуми овде га сатрети.”

Па дозива млада Ђенадића:
„Ђенадићу, мој зелени тићу,
Ево теби Тошић Радисава
И од чете десетину друга,
Примакни се до друма и луга,
Те ухвати ону изелицу:
Извади му белу џигерицу.
Капетану џигерице вране!
Да нараним из горе гавране!
Тело ћу му бацит’ у планину,
Да нараним осталу зверињу.”
Свуд је срећа Ђенадића била;
Скочи јунак, ко да има крила,
Па он чету у врсту построји:
Десет друга за себе одвоји.
Баш се јунак за слободу бори,
Па дружини овако говори:
„Чујете ли, ви другови моји,
Нама важан један посо стоји!“
Па када је показао свима,
Радисава Стошића призива:
„Ајде, Рако, с нама се удружи,
Добра срећа нека нас послужи!
Сад можемо, браћо, да идемо,
59
За бусију место д’ изберемо.”

Па подиже десетину друга,
Овде крадом до друма из луга.
Брзо стиже Ђенадићу млади
Где се земља за црепуље вади,
Пут ухвати са обадве стране,
Повадише оштре јатагане
И бусију ухватише тврду
Под Џепницом на пребрешком брду,
Да не може тица пролетети,
А камо ли Вељко пројездати.
За тим мало време постојало,
Ал’ ево ти Виљем капетана
На његова висока зеленка,
И он води деловођу Вељка,
Али кад су код Клисуре били,
Ту четници српски искочили,
Па под Вељка коња ухватили,
Капетану узеше „Зеленка”,
Везаше га до писара Вељка
К војводи их оба поведоше,
А коњи им низ поље одоше
Но, још њима један посо квари:
Што је с њима Јова Шелма стари:
„Кој’ те ђаво, тебе, Јово, мути,
60
Те се данас са њима упути?!

Ниси требо да идеш овако,
Могао си да погинеш лако,
Него иди брже, Шваби кажи,
Немо Шваба да га више тражи,
Нит’ општина да се њима нада:
Дан је дошо капетан да страда!
Ево има већ година дана,
Како Срби траже капетана:
Да ухвате изелицу клету,
Што овоме досађује свету.
Велика се сила учинио,
Капетанство како је добио,
Све по вољи команданту ради,
Сиротињи нашој да досади:
Дању, ноћу што им не да мира,
Кога казни, кога интернира.
Ко некога на дому остави,
Дужност му је пушку да пријави,
Ил’ државно друго сретство какво,
Што трпети, браћо, није лако.
Сиротињу у црно завише,
Ред је дошо да не могу више
Ни да туже, ни да муче више:
Њима Срби право изгубише.”
61
То рекоше, па Срби одоше.

Чика Јова на путу остаде:
Гледа грдне невиђене јаде,
Па се мисли колик’ ово беше,
И са Вељком шта ли учинише!
Грдно мисли чика Јова стари
На коју ће страну да удари:
Да л’ да иде Швабама да јави,
Смрт Вељкову власти да пријави,
Да им Вељко неће доћи више
Четници га српски погубише;
Српски закон осуди га строго:
Сиротињу мучио је много.
Мисли Јова, ал' му није мило,
Мора казат’ све како је било.
Друге мисли много га занеле,
Док се јунак на једно решио,
Па до коња големога приђе,
Коња јану до у Блаце сиђе.
Како стиже, он коња одјаха,
Пред Команду швабску се заплака:
„Господине, ево једва дођо;
Кроз Клисуру једва данас прођо;
Но, чули ме, господине мили,
Код Клисуре тврде кад смо били,
62
Искочише непознати људи,

Страшан поглед, сакривене ћуди!
Такве људе нисам никад видо
Од страха се одмах с коња скидо;
Поред коња као мртвац стадо’,
За свој живот ја више не знадо’.
Кад за себе ништа нисам знао,
Дуже време тако сам стајао;
Кад се кренух из страшнога дрема,
Ал’ код мене нигде никог нема,
Већ из шуме неко проговара:
,Што не идеш, дервишино стара!’
На мене се грдно стаде драти,
Поново ме грозница ухвати
Коња јанух и побегох нагло
Сад радите шта је вама драго.
Ја вам јавих све што сам имао,
И мој живот о концу остао.”
Тако Јова од себе откиде,
По дозволи ка кући отиде;
На дозволи тако Јови пише,
Да за Вељка не зову га више.
Тако стаја за недељу дана.
Полетела два врана гаврана,
А од Бруса бијелога града,
63
Да покажу како Вељко страда.

Прелетеше брда и долине,
Па падоше Клисури планине,
Мало своја да одморе крила,
Вељкова их срећа наносила,
Те да виде како Вељко страда,
Да му чује Вељковица млада,
Да јој Вељко неће доћи више,
Нит’ донети велике бакшише.
Кад видеше два врана гаврана,
Да убише Срби капетана,
Црне тице не стајаше дуго,
Већ за Блаце одлетеше брзо
И Ђуревац прелетеше село,
Па падоше у Блаце бијело,
Баш на кулу деловође Вељка.
Један грокће, други проговара:
„Да л’ у кули нигде никог нема?!“
Ал’ излази млада Вељковица,
Па овако њима проговара:
„Ој, Бога вам, двије тице вране,
Одакле сте, од које ли стране?
Да ли нисте од Бруса бијела?
Видесте ли Виљем капетана
И са њиме мога господара.
64
По имену деловођу Вељка,

Надзорника кривичног одељка?
Ево има три бијела дана
Од како нам нема капетана
И са њиме господара мога,
Па се чудим, до јакога Бога,
Па од муке не могу да ћутим,
Све се плашим наопако слутим:
Да код Швабе нешто не покваре;
Треба данас да донесу паре
Што су њему Аустријанци дали.
Тајне српске што су проказали
Поверење велико добише.
Пара доста, не треба им више!
Сиротињу многу су појели,
И до власти велике доспели:
У општини, све што Вељко каже!
С три општине сада располаже!
Српски народ поштедио није,
Трудио се судство да добије,
Да код власти швабске се прочује
И да сваку тајну исказује;
Поштенима да кривицу ствара,
Да би дошо великих пара
Ко је Србин, свакога открива,
65
Поверење код Швабе ужива,

Да слободно код Швабе се шеће,
Јер Србије више бити неће!”
Тако збори Вељковица млада;
Још се Вељку, да јој дође, нада,
Ал’ беседе два врана гаврана:
„Сад смо стигли из Бруса бијела,
Сад ћеш чути, истина је цела:
Од времена, то, госпођо, зна се.
Да не носи гавран добре гласе;
Поред дома кад га неко чује
Са моткама брзо истерује
Ни у шуми гавран добар није,
Камо л’ да се на кућу савије!
Коме гавран на кућу долеће,
Та ти, госпо, дуго живет неће!
Али шта ћу, кад смо ми послани:
Твом су Вељку дошли црни дани!
И Филимон са њиме пострада.
Имам много да ти кажем јада:
Јуче, госпо, Срби искочише,
Код Клисуре оба ухватише,
Филимона и твојега Вељка.
Ми гдедамо, тице из пријека:
Свезаше му руке на грбину
66
И одоше сњима уз планину,

Уз планину један док запева:
„Небојте се, Вељка више нема!
Њега Срби данас изгубише,
Нема нико да вас тужи више,
Већ код куће сви слободно стојте
И од Вељка више се не бојте,
Неће Вељко да вас више дира,
Ни да хапси, ни да интернира.
Кад видесмо шта са њима беше,
Лака крила брзо нас понеше,
Те до твоје куле долетесмо
И такве ти ми гласе донесмо:
Нит’ ће доћи, нити му се надај,
Само гледај поштено се владај,
Јер поштено ако се не владаш,
И ти можеш лако да пострадаш!”
67
6
Подизање народа на
Устанак 1917. године
После српске невоље толике;

После боја и жртве велике;
После рата, мучнога живота,
И пропасти народних лепота,
Пошто српска држава пропаде,
Са њом Шваба управљати стаде;
До Прокупља Бугарин дохвати,
Обојица сташе управљати;
Српске земље делити почеше:
До Јастребца Бугари узеше,
На Јастребац ставише границу,
На Копоник, па на Митровицу;
Шваба узе редом Шумадију,
До Крушевца Северну Србију
И границу поставише тако -
Српску земљу поделише лако.
Карауле границом изнеше
И знаде се докле њино беше,
68
Па зађоше редом по крајине

Претседнике поставише њине,
И законе изменише наше:
Српску земљу бугарском назваше!
И прваке сташе српске бити,
Што би знали народ научити
Од Бугара да се не препану,
Већ и даље Срби да остану.
Такве људе убијат почеше;
То народу по вољи не беше.
Тако народ за годину ћуте
Под притиском у невоље љуте,
А кад прође од године више,
Краљ бугарски ситну књигу пише
Из престола вароши Софије,
Баш у Врање војне комисије.
У наредби овако стајаше:
По бугарски, „наборна” се зваше.
Алем плајваз ударио много,
Јер им беше наредио строго
Чим наредбу од краља добију,
Предузеће меру најстрожију:
Комисија на дужност да ступи
И војнике редом да прикупи;
Варош Врање и редом Лебане,
69
По Топлици и по Косаници,
Па да после под Јастребац врати,
Те до дичне Мораве побрати:
„Све у војску морате послати,
Сам’ д’ остану глуви и сакати,
Здрав се нико оставит’ не смије,
Само онај што за војску није.
Паз’те добро, да се сви ухвате,
Јер морају на фронт да се прате!
Дознао сам да их доста има
Фронт се мора попунити с њима,
Но кад посо свршити се хтене,
Брзо ђете известити мене!
Кад наредбу беше начинио.
До брзе је поште дотурио:
Брза пошта носити је стаде
И у Врање комисији даде:
Кад наредбу у руке добише
И на њојзи печат разломише
И видеше шта у њојзи пише,
По општинама брзо наредише:
„Суд општине списак да састави,
Комисији свакога да јави,
Да се нико заставит’ не смије,
Већ до марта приђу комисији.”
70
Но кад такву наредбу добише

И народу тако саопштише
Да се сваки мора пријавити,
Јер ће кажњен по закону бити,
Бре се народ у невољи виде
Време дође у команду д’ иде;
Бре се народ у чуду обрео,
Своју памет далеко помео:
Ко га тражи, ко ли га позива,
Да на браћу своју крв пролива;
Да син с оцем на фронту се бије!
То за народ подносило није!
Цео народ вољаше умрети,
Но на Србе оружје понети!
Све се мисли, па једанпут реши
Да од таква ропства се одреши.
Свак вољаше радо да погине,
Сам’ од себе Бугаре д’ откине.
Кад се народ у невољи виде,
Цео народ у шуму отиде;
Уста народ ко из земље трава,
Да од љута ропства се спасава!
Бре, кад народ у шуму отиде,
И наборна комисија виде,
Да за преглед младића јој нема,
71
Виде да се народ нешто спрема!

Бре се грдно уплашила беше!
Арнауте жандарме узеше:
По селима заредише свуде,
Глас дадоше да народу суде.
Арнаути крвници су били,
Још у руке кад су власт добили,
Отимају, силују и пуде,
Још је више изазвало људе.
Једне ноћи од рђавих дела
Куршумлија одрекла се цела:
Све избегло, већ што могло није,
До војводе и Ице Калајџије
У Мачковцу јавише се њему
И догађај бугарски о свему:
Да су турске жандарме довели,
И да пљачкат' поново почели.
За поштење неће ни да чују,
Отимају, пљачку, силују;
Па за њино нечовество тако,
Из вароши побегло је свако.
Но кад виде Ица Калајџија
Да је дошла цела Куршумлија,
Виде Ица да четника има
И да може ударит’ са њима,
72
Да похвата бугарске војнике

Арнауте, народне крвнике.
Од како их Бугари узеше
За жандарме и пушке понеше
И по села распоред добише
Многе мајке у црно завише.
Тако мало време постојало,
О њима се ништа није знало,
А кад сунце изгрејало беше,
Српске страже извештај донеше
Да бугарско оделење виде
И да право за Мачковац иде.
Кад је Ица извештај добио
И бугарске чете преброио,
Одмах својој чети наређује
Да у борбу брзо се раснује,
Вредна чета комитета беше,
Па положај брзо заузеше.
За то време бугарске јачине,
Дошле беху у кратке близине;
На њих Срби ватру отворише,
Изненада, страшно их побише...
За Бугаре то незгодио беше,
И бегати одмах отпочеше.
Не смедоше борити се више.
73
У ворош се одмах затворише;

Из вароши пуцати почеше,
Но их страшно Срби салетеше,
Салетеше са четири стране.
Море, страшно Бугари се бране!
Бре, нит’ могу Срби да пробију,
Нит’ Бугари Србе да одбију,
Но се тако за три дана бише,
А четврти не могоше више,
Јер им Срби варош заузеше;
Тринаестог то фебруара беше.
љљИ Бугари пушке положише
И власти се српској покорише
Шта је могло бити најмилије,
Но слобода када се добије!
Глас отиде на четири стране:
„Ко је Србин брзо да устане!”
Оде хабер по селима свима,
Брзо народ поче да се спрема;
За трен ока готов народ беше:
Виле, пушке, секире пзнеше.
То је њима ратна спрема била,
Јер слобода свакоме је мила.
Жене, људи и мали дечаци
У бој лете ко прави јунаци,
74
Па не жале крвцу да пролију,

За слободу и златну Србију.
Тако народ цео се подиже
И у варош Куршумлију стиже
У вароши четници су били
Ред и закон српски поставили:
Претседника и друге судије,
То је њима било најстарије;
Па се сила за Прокупље крену
Да избаве браћу заробљену;
Иде сила ка Прокупљу ближе,
Свуд јој помоћ у путу пристиже,
Те се сила велика чињаше,
На Бугаре слободно иђаше:
Зајекташе реке и долине.
Затутњеше брда и долине
Глас војводи у Пасјачу стиже
Да се народ на оружје диже:
„Подигло се велико и мало,
Што је живо, листом је устало;
Куршумлију варош освојише
И бугарске чете придобише,
А кад таква извршише дела,
Оде сила за Прокупље цела,
Што могаше велико и мало
75
До сад, мислим, Прокупље је пало!”

А Пећанац кад је глас добио,
Голему се чуду зачудио,
Јер о томе ништа није знао.
Српски народ много му је жао,
Па овако јунак проговара:
„Мој народе што те памет вара,
Те сте тако шашаво устали!
Моја браћо, сви сте ми пропали!
Пропашће вам што је најмилије,
Јер још време за устанак није!”
Па од земље на ноге скочио
И малену пушку дохватио;
Викну чету: „На ноге устајте,
И брзо се, браћо, опремајте!
Сад ми хабер од народа стиже
Сав се народ на оружје диже,
Па се чудим зар је народ хтео
И без мене устанути смео!
Ми, војводе, треба то да знамо
И за напад да им план издамо
Како ће их нападнути боље,
Да Бугарин народ не покоље;
Народ стручних команданта нема,
Па нам могу доскочити свима.
76
Сад ми, браћо, стајати не смемо;

За Прокупље брже да идемо!”
То рекоше, па брзо одоше.
Глас отиде на четири стране:
До Пирота и Бело Заплање;
Други оде до Сењске планине
И на Тимок, Вељкове крајине,
Српском тићу, Тошку Влаховићу
И војводи Радовић Јовану,
Професору, српскоме органу;
А четврти до Војиновића,
Што носаше срце Обилића,
До Рудника и Копаоника.
Пети оде Јастребцу планини,
Ка Клисури, крвавој крајини
До Пантића и Ђенадића;
Шести оде Врању и Лебану.
Хитри гласи брзо се пренеше.
У њих назив за војводе беше:
„Како ови гласови допану,
Са народом вође да устану!”
До војвода гласове донеше.
Опште народ да устао беше.
Све војводе на ноге усташе
И у помоћ брзо отрчаше:
77
Војиновић са четом похита.

Свуда јунак за Пећанца пита.
Но кад беше до Прокупља ближе,
Брзо јунак Пећанца сустиже;
Како стиже, одмах му се јави
И са: „Срећна слобода!” се здрави,
И упита: „Јеси ли ти знао
И наредбу за устанак дао?”
Ал’ Пећанац тачно казивао
Да о томе ништа није знао.
Мислио је да то бити неће.
Ко без њега народ да покреће?
„Ми, војводе, то треба да знамо
И за напад план да им издамо.
А у рату чешће се дешава
Да сам народ за себе решава;
Кад су сами устанули смели,
За напад су сами план донели,
Ми можемо д’ идемо што прије
Да рекнемо: „Срећно нека вам је!”
Јер је јутрос у пола пет сати
Српска труба почела свирати,
А кроз трубу пуцати почеше
Први напад на Прокупље беше;
Бугари су по улици били
78
И шанчеве тврде направили,

Па из шанца пуцати почеше.
Доста штете Србима нанеше.
Али Срби зато и не хају,
Већ на варош нагло јуришају.
Кад Бугари опазише чуда,
Улице су напустили свуда:
У начелство сви се затворили,
Из начелства четнике сузбили,
А што народ у вароши беше,
Сви из кућа брзо излетеше:
Жене, људи и дечаци мали,
Да би какву помоћ указали:
Коње поје, муницију траже,
Песме поје, четнике кураже.
Храбри беху ти дечаци мали,
Па четнике храбрити су стали,
А остале жене што су биле,
Рањенике српске су носиле,
У склонита места их носиле.
Прегледале ране и завиле.
А што беше млада Ангелина,
Храбра жена чувена Србина,
Адвоката Илије Илића,
Беше боља нег’ десет младића!
79
Велику је помоћ учинила,

Јер је срца јуначкога била!
И остале жене су трчале,
Те у боју браћу помагале.
У то доба стигоше војводе
И сав народ у сретање оде
Са сваким се поздрави војвода
И каже му: „Срећна вам слобода!”
Стаде народ масама трчати
И војводе даром даривати:
Ко кошуљу, а ко рукавице,
Ко танане, шарене тканице;
Многи дари што су њима дали,
Да су једва коњи помицали.
За то време лукави Бугари
Из начелства на њих су пуцали,
Кад војводе Срби опазили,
Поново су снагу задобили,
Па к начелству јуриш учинише...
Ту погибе попе Радивоје;
Беше јунак, брате, од како је
На митраљез бугарски скочио,
Зато јунак живот изгубио.
Три четника јуриш учинише
И на прве спратове скочише,
80
Две-три бомбе убацише к њима,

Страх завлада Бугарима свима.
На начелство горе се испеше,
С другог спрата пуцати почеше,
Ал’ их Срби свуда опколили,
Па су на њих ватру обзрили.
Но Бугари кад видеше тако,
Да не могу одбранит се лако,
Да им вајда борити се није,
Да се морају предати доцније
На све стране да се Срби виде,
И још већа помоћ да им иде
Међу собом одлуку донеше:
На прозоре оружје изнеше,
Не могоше борити се више,
Па предају брзо изјавише.
Начелство се отворило беше
И Бугари излазит’ почеше.
Рањеници и здрави војници.
Да је који погледао био,
Диван пример што се је десио!
Што су српски четници весели
Целу зиму у шуми провели,
На мукама у великом снегу,
Преноћили на свакоме брегу;
81
Без постеље на земљу је лего,

Сваки јадан с вешала побего,
Само да би живот саклонио,
Па сваку би муку опростио!
Љута мука, до Бога се чула,
Па се данас друкче обрнула:
Они што су несрећу чинили
И четнике обесити хтели.
Време дође да им Србин врати
И са главом сваки да отплати.
Ал’ су Срби рода јуначкога
И у себи срца милоснога,
Те то с њима не хтеше чинити:
Ни мучити, нити их побити,
Већ се народ прикупио беше
И рањене Бугаре узеше,
Што су тешко рањени побраше
И метнуше у болнице наше
Тако им се Срби одазваше;
Па ту сташе па се одмирише
И весело ноћцу преноћише;
Кад у јутро сунце обасјало,
Скупило се велико и мало:
На пијаци војвода стајаше
И народу своме говораше:
82
„Слушајте ме, моја браћо мила,

Данас је се слобода развила,
Ал’ шта ћемо, кад су дани такви?!
Што год могне, нек помогне сваки!”
Па народу устанак објави
И четнике ка Нишу оправи,
А војвода причекао беше,
Док му листом чете долетеше,
Па када је чете прегледао
И видео колико имао,
Тад издаде наређење њима
Да ка Нишу кренути се има,
И да друго не може ни бити,
Морамо се и даље борити
Па одатле војвода се диже
И са војском до Мрамора стиже,
Али ту им лоша срећа била,
Све бугарска притиснула сила:
Велика је сила, није шала,
Дрвингова, млада ђенерала;
Дивизију довео војника,
То је, брате, сила превелика!
И велике топове повео,
Па од Ниша пуцат’ започео,
Па он тражи топличке усташе,
83
Мислио је да се Срби плаше,

Ал’ Пећанац зато и не чује,
Већ за борбу војску уређује.
Кад је војску уредио био,
Главну силу за брдо склонио,
Кад Бугари ударити стану,
Да их Срби за леђа нападну.
Ал’ у томе сва бугарска сила
За Прокупље кренула се била.
Но кад Мерош прегазише село
И дођоше на брдо дебело,
За леђима војвода је био
На Бугаре јуриш учинио,
Те их беху заплашили строго
И беху их поробили много
Ал’ узалуд што их заробише,
Кад Бугара беше много више,
И имаду спрему много бољу.
Још се беше трефило у пољу,
Те Бугари помоћ придобише
И на Србе јуриш учинише.
Страшна сила кренула се беше
И поново брдо заузеше,
Ал’ се Срби поново састаше,
Муницију поново прибраше,
84
Јер им пушке не беху једнаке

И немаше муниције сваки,
Па и оне што доста донеше,
Кад и она неспособна беше:
Из земље је сваки ископао
Трећи метак палит није хтео!
Па на пушку ножа нико нема,
Сасвим беше српска слаба спрема,
Али опет Срби се борише,
И наново Бугаре одбише!
Но да видиш, брате, теже јаде!
Од Турака Куршумлија паде:
Арнауте Бугари прибрали.
Па наново на варош напали,
Јер од чета ниједна не беше,
Па пљачкати крвници почеше;
Друга сила од вароши Врање
Кренула се право на Лебане,
А друга је, брате, од Лесковца
Ухватила до села Пуковца;
Ал’ кад виде војвода Пећанац
Да не може ништа учинити,
Ни велику силу уставити.
Јер се сила пуковима креће.
Боже мили, добро бити неће!
85
Добро нема, нити ће да буде,

За Преполац Пећанац отиде
Арнауте љуте да одбије,
Жене, децу по шуми да крије,
Јер Устанак не мог’ да опстане,
И види се да ће да пропа‘не.
У планину четници одоше
И што мога народ одведоше,
А Бугари сташе деловати
И на муке народ ударати
Прво њино да покажем дело,
Што у једно учинише село.
Страшно дело то беше толико,
Што до сада не учини нико!
Што сељаке по селу побраше,
Мушко, женско заједно позваше,
Па у једну зграду затворише,
Око зграде ватру наложише,
А по згради жалост је постала:
Плачу жене и дечица мала!
Да је коме погледати било!
И Богу се беше ражалило!
Пиште деца, пиште сестре миле,
Јер у огњу живоме су биле;
Сви у живе ватре изгореше!
86
То им дело најстрашније беше.

Када тако учинит’ могаше,
Своје душе, брате, немадоше!
Страшна дела учинише свуда
И невоље, превелика чуда!
Ког ухвате, свакога убише,
И насиље разно учинише;
И Прокупље када заузеше
И у њему што год народ беше
Ниједноме није било лако,
Мученички мучено је свако!
А највише рањенике наше,
У болнице, јадни, што осташе!
Из вароши све их изведоше,
Повезаше, па их исекоше,
Кундацима главе им разбише,
Па их тако мртве оставише,
Да их нико сахранит не смије!
Сад реците, да то жалост није,
И са таква њина страшна дела
Бугарска ће пропанути цела!
Вишњи Господ за то ће им судит;
То ће бити, видећете људи!
А Србији Бог ће опет дати
Изгубљену земљу да поврати!
87
7
Борба на Блацима
са Аустријанцима
Боже мили на свем теби хвала,

Кад Топлица устанути хтеде
Да слободу јадама добије
И Топлицу крвљом да залије!
Пантић Вучку гласове донеше
Да Прокупље одузето беше.
А пре тога Куршумлија мала
И сва села редом су устала:
Сваки Србин устануо беше,
До велике Мораве узеше
На све стране слобода се вије,
Сам’ још Блаце што узето није.
Но му друге гласове донеше:
Да се Шваба подигао беше
И са војском к Међуане хтео,
Но га млади Ђенадићу срео
Брзо чету за борбу развио
И на њега ватру оборио.
88
Страховито погледати беше

Кад четници пуцати почеше.
Ретко пале, не хитају много,
Али сваки погодити мого,
Јер то беху све четници стари,
Што га пушка неће да превари,
Јер ниједан страшљивица није:
Где погледа са пушком убије.
Пантић Вучко кад је то дознао
Хитро јунак беше потрчао
Јастребачки командант је био
И велику силу предводио;
Крену, јунак, четнике остале
Од Суваје до Драгуше мале,
Док из села чете искочише
И брзо се за борбу развише,
Али Шваба опазио прије,
Па побего за Блаце раније.
Ђенадић га ударио лоше,
Па због тога брзо побегоше;
А четници на брду кад бише
За њим даље не идоше више,
Јер им Шваба далеко измако.
Четници се вратише полако,
У Суваји заставу побише
89
И четнике у село сместише,

А Ђенадић са четнике своје
Усред села Међухане стоје.
Но да видиш млада Ђенадића,
Радисава зове и Јеремића
И са њиме Пантић Милутина,
Харамбашу храброга Србина,
Па овако њима проговара:
„Брзо да се Клисура затвара!
Отступница да им се прекине!
Исеците телеграфе њине,
Да им везе од Крушевца нема!
Онда ће им бити јасно свима,
Да не могу с нама ратовати!
Ил’ ће бежат, ил’ ће се предати
Но припасте на швабске жандаре
Да нам кога друга не покваре.
У Џепници, тамо се налазе
Што телеграф кроз Клисуру пазе.
Прво пасте жандарме побите,
Па на жицу после ударите.
Кад је таку наредбу издао,
Беше Петра Бараћа дозвао
И чету му под управу дао;
Ту Милуна Рилака узеше,
90
И с њим Јевђа Младеновић беше

И остали по реду војници,
Па одоше брзо Јанковици,
А Ђенадић у селу остаде
И за напад спремати се стаде.
Вучко Пантић у Суваји беше,
Све му чете рапорте донеше,
Да до сада ништа нема ново
И за напад све да је готово,
Сам’ чекамо да наредба пане
И сва војска листом да устане!
Но да видиш једнога јунака,
Што га више неће родит’ мајка!
Наредник је поносити био
И јуначки браћу соколио,
Оштру сабљу о појас носаше,
Ристивоје Башић он се зваше.
Хитро јунак кроз војску иђаше
И овако војсци говораше:
„Чујте, браћо, ове речи моје:
Сутра ћемо показати своје,
Видећемо ко ће какви бити,
Кад са Швабом станемо се бити;
И знаће се први јунак ко је,
Јунаштво ће показати своје.
91
А ја мислим у милога Бога.

Да ћу сабљом посећ’ бар једнога.
Када сутра сванути се хте’не,
Бритка сабља моја ће са се’не.
У Швабу ћу јуриш учинити,
Видећете ко ће Башић бити!
Кад је чети показао тако,
У штаб Башић врати се полако.
У штабу су команданти били
И весело беху заноћили.
Још даница не помаљалица,
А од зоре ни помена нема
Сва се сила за на Блаце спрема:
Да на Блаце ударе полако,
Да би Швабу убунили како.
Ал’ је Шваба искочио прије,
Извадио шанце израније,
Кад их чета комитска напане,
Из шанчева лакше да се бране;
Топови им код Брезића били,
На четири стране укрстили;
А митраљез у цркву унеше
И на прозор црквени попеше.
Кад су Срби за распоред чули,
Куда су се Швабе убрнули
92
И топове на брдо попели,

Митраљез у цркву унели,
Брзо својој војсци потрчаше,
Јер се швабских топова не плаше,
И за напад планове донеше
И положај брзо заузеше:
Од Врбовца до сувајска пута
Храбра чета Ђенадића љута;
А од пута па наниже свуде
Пантић Вучку положај да буде;
А од Вучка Тубић ће имати
Лево крило редом да прихвати,
Под језеро војску да развије,
Јер ће Шваби доскочити прије;
Што не може Тубић да дохвати,
Брзо Милош с војском да прихвати.
Нек притисне војска са све стране,
Неће моћи Швабе да се бране,
Јер када их опколимо тако,
С њима ћемо борити се лако.
Кад положај Срби заузеше
И јуначки Швабу салетеше,
Сваки напад увек ноћу бива
Ноћ је прошла и дан освањива
И већ сунце пушта своје зраке,
93
Српска војска удари на Блаце.

Знак је био: кад засвира труба
Да се Тубић покрене од Стубла;
Други знак је кад удари бомба,
Нека знаду да с’ отвара борба.
Бомба пуче, брда зајекташе
И јуначке пушке зацикташе.
У то време, за пет шест минути,
Ништа друго ниси мого чути,
Сам’ пуцају пушке и топови
И по која бомба да разломи,
С тим четници српски сигнал дају
Кад на Швабу Срби јуришају,
Те да друга помогну их крила,
За те ствари бомба је служила.
Тако јуриш на Швабу чинише
И до подне крвнички се бише,
А кад сунце на по дана беше,
Густу маглу ветрови разнеше
И виде се на обадве стране:
Срби бију, а Швабе се бране.
Свуд је срећа Ђенадића била:
Лети јунак ко да има крила.
Те по друштву своме разгледаше,
Да л’ му друштво на броју стајаше,
94
Да л’ се неки обранио није,

Да му рану види и привије.
Ал’ му беше Бог и срећа дала,
Сва дружина здрава му остала,
Те ни један пострадао чије,
Само Швабу око себе бије.
А кад млади Ђенадићу виде
Да весело дружина му иде,
Баш му срце заиграло беше,
Па из шанца листом излетеше,
Па на Швабу јуриш учинише
Прве швабске редове разбише,
Па и друге, хтедоше на треће,
Ал се Шваба измакнути неће,
А Ђенадић чекати не хтеде,
Већ у себе три бомбе имаше:
Хитро бомбу дохватио био,
Извадио и дугме развио,
Па је брзо о пушку удари
Меко дрво капислу поквари.
Јер се беше у дрво забила
И без капсе бомба извадила,
Те не мога бомба да упали
Баш се беју Швабе приближали
Кад се Јера виде у невоље;
95
Брзо другу дохватио боље

И у кундак од пушке удари.
Ко што пропис прописује стари:
Капса прште, ватра се пренесе
И у руке бомба се затресе
Бомбу баци у швабске гомиле
И кад бомба одјекну од силе,
На све стране гласови одоше
И од страха Швабе побегоше;
Пантић Вучко четнике развио
И на Швабу јуриш учинио.
Стаде крвца потоком се лити,
Мртве Швабе колима носити
Бре се Шваба уплашио беше,
Јер му војску четници сатреше;
Командант се уплашио много,
Не зна куд би побегнути мого,
Сам’ од Срба живот да сакрије,
Јер му вајда борити се није,
Јер су Срби као горски вуци,
А четници из горе хајдуци,
Хајдучки се научили крити
И човека кроз прстен убити.
Ретко пали, ал’ погађа сваки,
Сви су здрави; куражни и лаки,
96
Свак на пушку ударити смије,

С њима лако ратовати није,
Али шта ћу кад сам се родио
И Бог душу у мени створио?
С четницима да се ја надбивам,
У Бечу ћу четнике да снивам?!
Већ ноћ тамна ухватила беше
И четници збират се почеше:
Пантић Вучко чету пребројио,
Ал два добра друга изгубио;
Погибе му Богдановић Ранко,
Кад је сунце изгрејало јарко,
И са њиме храбри Ловић паде,
Ал’ му име јуначко остаде
У капелу сакрити се хтео,
Али брзи топ му није дао,
Већ га Шваба на далеко виде
И са топом ноге му откиде,
Сам’ остави без нога трупину
Тако Ловић јуначки погину;
И Ваљевац као јунак паде,
Вредан беше пред његове јадс;
И са њима из Прокупља мила
Два четника одлична су била;
И четника још погибе много,
97
Што им име знати нисам мого.

Тако Вучко по четама свима
Виде колко четника му нема;
И Ђенадић са Пантићем пође,
Чеку да им Војиновић дође
И донесе брзе пушке двије,
Што са њима Војиновић бије,
Па ма Шваба кол’ку силу д’има,
Војиновић разбиће је с њима.
Брзо време до поноћи прође
И војвода Војиновић дође,
И донесе митраљезе своје
И упита: ,3ар још Швабе стоје?’
Ако стоје, тада му је мило
Јер до сада овако је било:
Где се млади Војиновић чује,
Ту за дуго Шваба не станује!
Па одатле сви заједно тако
Отидоше на Блаце полако,
Ал из Блаца гласове донеше,
Да већ Шваба побегао беше.
И да није смео на Клисуру,
Већ планином па на караулу,
И да ништа оставио није,
Да је синоћ побего раније.
98
То кад српске војводе дознаше,

Да од Швабе више се не плаше
И видеше да ту Швабе нема,
Наредише по четама свима:
Да слободно за Блаце се креће,
Да их Шваба уставите неће;
Кад ујутру бијел’ дан освану,
Дан освану и сунце ограну,
Те је варош Блаце обасјало
И у њему велико и мало,
Силан народ скупио се беше.
Добри дани слободу донеше,
А у томе толикоме свету,
Три војводе поносито шету,
Те гледају како народ иде
И слободу радосно да виде;
Погледају, па се на то смеше,
Јер то млади Војиновић беше.
Пантић Вучко уз њега стојаше
И Ђенадић са њима иђаше
Сви тројица иду наспореду
И весело по народу гледу.
Српски народ од кад се родио
Већу радост није запазио:
Ту девојке доносе пешкире,
99
И дарују српске официре

Ђенадића и Пантића Вучка.
Ал’ побеже она стара кучка,
Новић Вучко, она кучка стара,
Што издаде од Србије Краља
И заволе од Беча ћесара
Ако да Бог неће дуго бити
И њега ће ухватит’ комити:
Ко је српски издајица био.
Није главу за дуго носио.
Могао је мало нашкодити,
Ал’ за дуго није могло бити;
Филимон се и Вељко понеше
И са Швабом пљачкати почеше
И сеирит са српском државом,
Ал’ су брзо заплатили главом.
У том млади Војиновић стао
И велики говор одржао:
„Браћо моја и народу мили,
Ево сад сте слободу добили,
Мислим да је то познато свима,
Да од ропства ништа теже нема;
Видели сте јада и невоље,
Сад цените које вам је боље
Боље нам јс изгинути свима,
100
Јер једаред умрети се има

Сам’ слободу у боју не дајте
И јуначки чете помагајте!”
Кад је такав говор одржао
Тад је к себи војводе призвао
И распоред стаде им чинити,
Где ће који на дужности бити:
Пантић Вучко у Блацу остаде
И команду месну му предаде:
„Командант ћеш у Блацима бити
И о војсци рачуна водити;
А Ђенадић на положај д’ иде
Целом фронту командант да буде!”
Па Радоша зове Црногорца,
Из Драгуше старог ратоборца:
„Ти Радошу, са Вучком да идеш
И началник станице да будеш;
О храни ћеш рачуна водити
И извештај мени подносити.
А да би сам посо био бољи,
Претседника метите по вољи:
Што вас може послужити лако,
Наређење испунити свако.”
Тада Пантић војводи изјави
И Илију Лекића постави
101
Да претседник усред Блаца буде

И на дужност што брже да иде.
Кад су власти поставили тако,
Војиновић отиде полако
На Мораву да Бугаре јури,
А Ђенадић Клисури пожури;
Пантић Вучко у Блацу остаде
И наредбу по селима даде:
„Чујте гласе, мој народу мили,
Сад смо нашу слободу добили,
Па код куће своје мирно стојте
И од Швабе више се не бојте,
Још се надам неће дуго бити,
Фронт ће брзо Срби разломити,
Своју земљу Краљ Петар узети
Тад ће народ мирно проживети.”
102
8
Смрт Мије Маргитића
Боже мили на свем теби хвала,

Зло радити није никад шала,
К’о што Мија Маргитићу беше.
Зле нарави на зло га нанеше,
Те са Швабом јадник се удружи,
Српски народ отпоче да тужи.
Мислио је српско бити неће,
Швабску пошту отпоче носити
И за време устанка кад беше
Њега Швабе са њима узеше;
По селима с њима је он био
И велике јаде починио:
Убијао велике и мале
И куће им палио остале,
Узимао шта је коме хтео,
Тај за Бога није никад знао!
Бре се крвник осилити хтеде,
Ал’ то српски четници дознаше,
Па да видиш млада Ђенадића,
103
Брзо зове Јаблана Илића:

„О, Јаблане, побратиме мио,
Сад сам хитар извештај добио,
Па не могу огрешити душу
Да је Мија отишо ка Брусу,
Већ Огњана узми Ђорђевића
И са њиме Ђурђа Андрића
И још, побро, три - четири друга,
Иди крадом од луга до луга,
Поред друма бусију ухвати
Чекај Мију док се отуд врати!”
Наређење јунак кад добио,
Хитро Јаблан на ногс скочио,
Па дозива Ђурђа и Огњана
И четири друга одабрана.
Кад се друштво одвојило тако
Низ планину спусти се полако;
Поред друма заседу узеше,
Маргитића чекати почеше
Мало било, за дуго не прође,
Поштар Мија баш из Блаца пође
До заседа кад је дошо био,
Пред њега је Јаблан искочио
И на Мију дугу пушку пружи
Не даде му даље да продужи.
104
И четници други искочише,

Па поштара Мију ухватише,
Па му беле савезаше руке
И почеху стављати на муке
Поведоше горе уз планину,
Док дођоше врху на стублину.
Ту се Јаблан мало одморио,
Ђенадић га беше опазио,
Па пред њега брзо истрчао
И за здравље јуначко питао:
„Јестел’ здраво и весело били,
Јесте ли га лако ухватили?
Да л’ се куче противило није?
Требало га ухватит’ раније.”
Те му Јаблан по истићи каже,
Да је добро прошо у бусији
И јуначки ухватио Мију:
„Питао сам Мију да л’ се каје,
Ал’ ми Мија ни речи не даје”.
Тад Ђенадић питати престаде,
Попа проту одмах звати стаде:
„Оче прото, оди га саслуша’,
Или ће му испанути душа,
Ја не трпим издајног човека,
Жудан сам му укинути века,
105
Што не мисли за Српство да гине,

Ни за Србе што су у планине,
Што се, тужни, по шумама крију
Да слободу једанпут Добију.”
Па је сабљу повадио своју,
Маргитића приведе ка строју:
Сабљом ману, па му нос отсче,
И овако Маргитићу рече:
„Иди, Мијо, код Швабе се хвали
За одличје што ти Срби дали!”
Ал’ Мији се крв проли низ лице
И зали му обадве уснице;
Крв Маргитић са устима срче
И са главом по чети обрће
Да би томе ко жалостан био
И да би му живот оставио.
Таква мука ником мила није,
Ал’ га нико бранити не смије,
Јер је многа дела починио,
За то казну такву је добио.
И Ђенадић мучио га много
Издајице мрзео је строго:
Оштру сабљу Ђенадић подиже,
Чету зовну да приступи ближе,
Сабљом ману, отсече му уши,
106
Врела крв се низ образе пуши,

А веле му четници остали:
„Иди, Мијо, код Швабе се хвали,
Што си пошту од Блаца носио,
Што си бакшиш у Брусу добио,
Што си српске куће попалио:
Старе мајке у црно завио,
Што си пола опљачкао света;
Сад погини, неће бити штета!
Много ће се народ одморити,
Јер ће чути да жив нећеш бити,
Ни водити Швабине војнике,
Ни по села клати јаловице,
Ни пљачкати који паре има
Твоја самрт биће радост свима!”
Ту Маргитић правдати се стаде,
Ал’ Ђенадић зборит му не даде,
Ниједнога да испусти гласа,
Већ потеже сабљу од појаса
Сабљом ману, одсече му главу,
Мртва глава паде на ледину,
Остаде му тело у планини
Да га једу гаврани и змије,
Јер издаје нема у Србије:
Ко издаје, без гроба остаје,
И његова душа проклета је.
107
9
Одлазак четника на Босиљград
Повикала нагоркиња вила,

Те војводу Пећанца дозива,
Прије зоре и бијела данка,
Команданта Топличког Устанка:
„Ој Пећанче, ој, војводо стара!
Слушај шта ти вила проговара:
Пази добро шта ћу говорити,
За то ћеш се брзо уверити:
Баш си чуо шта говоре стари:
Никад неће вила да превари:
И ко нешто од виле дочује,
То јој лично Господ наређује!
Бог је реко ја да се уставим
И за народ жалост да ти јавим;
Ти си данас у шуму утеко,
Од народа твојега далеко,
А ја тамо баш сам скоро била,
У Топлици сам се задесила,
Баш Устанак кад беше пропао,
108
Мучан живот народ дочекао,

Кад насиље Бугари почеше,
Двадесет пети пук бугарски беше.
Такве јаде казат’ не умем ти!
Нит’ ко виде, нити ће видети!
Од Мероша како започеше,
Разне муке и насиље беше
И Устанак кад прођоше цео
Српска крв се потоцима лила...
Кога војска дохватила таде,
Његов живот више не остаде.
Зађе војска по селима свема,
Жива глава да остане нема;
Све поклаше и редом побише
И народне куће попалише;
Ако неко мога жив остати,
Кућу нема где ће да се врати,
Али опет то нека га „како”,
Жив ће кућу да начини лако,
А за друго шта има да брине,
Живот чува сам’ да не погине,
Но што једна већа жалост беше,
Што у ватри људи изгореше
Колико су Бугари погани,
Колико су несити тирани,
109
Те у зграде народ затворише,

Око зграде ватру наложише,
Те у згради живи изгореше!
То Бугари проклети чинише.
Насиље је свакојако било,
Од народа свашта се чинило.
Мислили су муке свакојаке,
Сам’ да муче жалосне сељаке.
И грађани у вароши где су
Страховите муке видели су.
По два и два са тканицом вежу,
Насред пута са ножем изрежу,
Па их тако исечене гледу
И оставе да гаврани једу.
Поред пута, на обадве стране,
Гомилама жртве потрпане.
Колики су крвници несити,
Мртва тела неће сахранити,
Већ пси кости да им развукују,
Па у томе да се наслађују.
То су страшни народни крвници.
Нит’ су људи, нити су војници,
Нит’ имају човечанске части,
Већ, крвници, убити и красти.
Знаш да људи причају и стари,
110
Да Бугари прави су Татари.

Сва Тракија и Бугарска Стара,
То је племе Хуна и Авара,
Што нс могу никад људи бити,
Већ крвници, насиље чинити!
Знаш још земљу кад су предузели
Прве људе бити су почели.
Ево има већ година дана
Од како су убили Милана,
Претседник је Куршумлије био,
Многа добра народу чинио;
Па и другог још убише тића,
Милентија Радивојевића;
Српско име свуда је носио
И претседник у Сварчи је био;
Грдна чуда у Топлици ствара!
Још убише Ђоку апотекара;
Све побише народ, а због новца,
И Ранђела из села Петровца;
Иде сила, по селима сече...
Још убише и Ђорђа из Девче;
Па још сива погубише тића,
Посланика Тому Ђурђевића,
Члан је био Народне Одбране
И судија у вароши Врање;
111
Такве јаде свуда што чинише,

Занфировић Тому што убише;
Тома Микић судија је био,
За Српство је живот изгубио;
Јосиповић Вучка погубише
Професор је, српски да не пише,
Ни да српски народ просвсћује,
Ни писменост српска да се чује
Све то гледе Бугари д’ угуше,
Славно име српско да поруше;
И Антића убише ко кривца,
Баш трговца из сред Власотинца;
Димитрија Антића убише,
Ту велику жалост учинише,
Трговац је у Књажевцу био,
Са Србијом свуд се поносио;
Па и Живка Петровића стара,
Баш трговца усред Зајечара;
И убише Тасић Живојина,
Свештеника, правога Србина;
Још убише једног српског тића,
Српског попа, Ђорђа Живковића;
Па још попа убише једнога,
Јасикове, среза крајинскога,
Јовановић Павле он се звао,
112
Српски народ свуда помагао,

И зато га Бугари убише,
Српско име да не шири више;
Још велике јаде починише:
Мартиновић Лазара убише,
Из Житковца, свештеник је био,
Српски народ јунаштву учио;
Ранђеловић Николу убише
И његове у црно завише,
Јер посланик народни је био
И за собом народ је водио;
И Аврама проту погубише,
Таквог мајка неће родит више;
И Лазара, из Књажевца проту,
Не знадоше за Божју грехоту;
Петар Бисић и Милија Бисић,
Из Књажевца попови су били,
И на правду живот изгубили;
И Ђукића Саву, адвоката,
Баш Србина, правога џелата;
И убише попа Владимира,
Слуга беше Божјег манастира;
И убише Симу, попа стара,
Из вароши, бела Зајечара;
И убише Живковића Ђока,
113
Српског попа из бела Тимока.

Ту побише многе свештенике
Што бијаху, брате, из Врбице,
Што сеђаху до Божја престола,
Манастира света, Сува Дола;
Све побише, свештенике многе,
Божји закон метнуше под ноге,
Српску цркву, брате, не признају,
За Господа Бога и не хају!
Бог никоме дужан не остаје,
Па и сила бугарска нека је,
Да видимо докле ће да буде,
И на силу Господа да иде.
Него слушај, ти, војводо стара,
Што ти вила речи проговара,
Брзо с четом у Топлицу иди,
Ону љуту сиротињу види,
И што можеш с четом је помажи,
Љуте ране народу ублажи!
Али немој ту много да будеш,
Но са четом у Бугарску д’ идеш.
Виш’ Бугари што насиље врше,
И што нашу сиротињу руше.
Кад се таки зајам њима врати,
Сваки зулум, сваки ће престати!
114
С четом редом по Бугарској зађи

И њин народ без одбране нађи:
Пали, сеци, несрећу учини,
Као што су по Топлици њини,
А кад такав они зулум виде
И да чета по Бугарској иде,
Друкче ће ти у народу бити -
Више зулум не смеду чинити!”
Сва је чета у планини била
И кад чуше шта говори вила,
Тад Пећанац своју чету диже
И са четом у Топлицу стиже.
Како стиже, по Топлици зађе:
Љуту жалост по селима нађе:
Све су редом куће изгореле,
Изгинули и људи и жене,
Нигде нико остануо није,
Сам’ по неки гавран што се вије!...
То Пећанцу много жао беше
И из ока сузе му почеше...
Грозне сузе стаде јунак лити
И овако поче говорити:
„Ово, браћо моја, није шала!
Ој Топлице, шта си дочекала!
Да по теби сав народ изгине
115
И од кућа буду гарежине!

Свуд где су се јадни Срби збрали
И о каквом весељу састали,
Те би пили вино и ракију -
Туд се сада гавранови вију!...”
Кад војвода такву жалост виде,
У планину са четом отиде.
Тако стаја три месеца дана,
До летњега Светога Јована.
Тад војвода не хте’ чекат више,
Већ он књигу шаровиту пише,
Ка Јастребцу Влади Трбољевцу,
Поручнику од Велике Плане:
„Чим ти књига у руке допане
И прегледаш шта ти књига пише,
Немој ништа чекат више,
Ајде к мени у Букве Шарене!”
Па је другу књигу начинио,
И на књигу печат ударно,
Нареднику, Спаси из Бреснице:
„Брже, Спасо, побери четнике,
Па је трећу књигу начинио,
Ајдановцу цркви оправио,
Пантић Вучку, прекоме судији:
116
„Ајде с четом к мени што раније!”

Па четврту књигу оправио
До Јастребца, велике планине,
До Клисуре, крваве крајине,
До војводе, млада Ђенадића,
Баш сокола поуздана тића,
Па у књизи ’вако проговара:
„Ђенадићу, четовођо стара,
У књизи ти не пишем за друго,
Већ са четом не бави се дуго,
Па је пету књигу начинио,
Сивом тићу, Божи Гушовићу
И у књизи овако стајашс,
Војвода га на састанак зваше:
„Ајде к мени у Букве Шарене!”
Па је шесту књигу начинио
Све до нога доброга јунака,
Баш до Бошка, из села Балчака,
И у књизи ‘вако проговара:
„Чујеш, Бошко, четовођо стара,
Чим ти књига допане од мене,
Ајде одма’ у Букве Шаренс!”
Па је седму књигу оправио,
Стојовића Маша поздравио:
117
„О Машане, чим ти књига пане,

Ајде к мени у Букве Шарене
Брзо ајте, соколови мили,
Топлица нам у невољи цвили!”
Кад је тако књиге начинио
И по брзе поште испратио,
Брзе поште наредбу разнеше,
Сваки вођа то дознао бише
Још наредбу када су добили,
Тада су се тачно уверили:
Свак са четом ка војводи д’ иде,
Што их зове војвода да виде.
Тако стаја неколико дана,
Док се слеже сила од мегдана;
Кад се сила прикупила беше,
Четовође долазит почеше,
Све војводе по реду дођоше
И четнике своје доведоше
Боже мили, на свем теби хвала,
Кад се сила комитска састала
У ливаде под Букве Шарене
За Бугарску спрема се да крене!
Тад Пећанац четовође броји,
Од четника кол’ко води који,
Па нареди чете да построје
118
И четнике како ће да одвоје.

Па четнике редом пребројише,
За Бугарску што ће, одвојише.
Тад војвода међу њима стао:
„Знате л’ браћо, зашто сам вас звао?
Ја сам звао све четнике моје,
Да без посла у шуми не сгоје,
Већ Бугари што нам учинише,
Да Топлицу у црно завише,
Све прваке наше погубише
И без ништа народ оставише.
Ја то чудо гледати не могу,
Вишњем сам се замолио Богу,
Да нам Господ буде у помоћи.
За Бугарску да можемо поћи;
Да се тамо осветимо њима.
Нека виде да још Срба има!
Тамо ћемо палити и бити
И Топлицу нашу осветити:
Заћи ћемо по држави њиној
И њин народ мало нека гине.
Чудо ћемо начинити свако,
Нека виде да то није лако;
Нека виде како срце боли,
Па нек опет насиље дозволи;
119
Нека виде како је кад гине,

Без одбране народ у средине;
Да им куће попалимо њине
Нек и они иму гарежине.
А кад така начинимо чуда,
Страх Бугаре предузеће свуда,
И од тога хоће се бојати
И са пљачком морају престати.
Неће смети ни бити ни клати,
За њин ће се народ побојати!”
Кад војвода то показа свима,
Тад нареди ручати се има;
Чим се руча, чекати немојте,
Већ за покрет у приправност стојте.”
А Пећанац Стошића дозива
И наредбу њему наређива:
„Радисаве, ти ћеш овде бити,
О Топлици рачуна водити:
Да се нешто не деси рђаво,
Док ја одем до Бугарске тамо;
Податке ћеш о свачем прибрати,
Кад ја дођем ти ћеш мени дати.”
Па нареди да се чета спрема
И да креће војвода са свима.
Па отиде с четницима право
120
До Ристовца весело и здраво

Код Ристовца, ту Бугара беше,
На њих Срби пуцати почеше,
Ал’ Бугари не пуцаше дуго,
Морали су побегнути брзо,
А одатле Срби заузеше,
За Бугаре то незгодно беше.
Док дођоше до Босиљаграда,
Триста Срби починише јада!
Кад четници Босиљ заузеше,
Ал’ у њему никога не беше.
Тад четници варош облетеше
И по њему пљачкати почеше,
Па га после упалише цео,
Те у живу ватру изгорео,
Таке јаде када починише,
Напред даље не идоше више;
Па одатле чета се поврати,
Да се брзо планине дохвати
Но док стиже Кукавици глетој,
Бугарске их дочекаше чете,
Те ту с њима борбу отворише...
Ал’ се Срби јуначки борише
И одатле здраво излегоше.
Бугари им ништа не могоше.
121
Сам’ што беше четниче Стојане,

Љуте беше попануо ране:
У ногу га Бугари убише,
Те не мога с четом ићи више,
Те у пусте планине остаде.
Ништа друштво за њега не знаде.
Тако стаја три бијела дана,
Нико ништа не зна за Стојана;
Кад четврто јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Стари чика у дрва пошао
И рањена Стојана нашао.
Кад рањена Стојана опази,
Поче ближе к њему да прилази:
Издалека чича га упита:
„Шта ћеш туна, рањени комита?”
А Стојан му једва проговори:
„Ја сам, стари, рањеник у гори,
Но секиру узми па уби ме,
Ил’ код твоје куће одведи ме!
Нисам, стари, ја комита права,
Зар не видиш да сам женска глава?
Јесам четник, и дичим се тиме,
А Ризна је моје право име.
Но те молим по светом Јовану,
122
Немој мене оставити саму!

Код бугарске власти ме пријави,
Сам’ ме саму више не остави:
Љута ми је рана одолела,
Власти би’ се пријавит’ волела:
Да убију, ил’ да ме излече.”
Добро чича слуша њене речи,
Па је Ризну на кола метуо
И бугарској власти пријавио.
Бугари је одатле узеше,
До болнице у Скопље однеше;
Тамо Ризну лечише лекари,
Ал’ се нога у шуми поквари:
Стајала је без завоја свога,
И зато се бронтирала нога
И шта би јој друго могли рећи,
Само ногу да ће јој одсећи.
Оде хабер по Бугарској свугде,
Сви по реду Бугари се чуде:
На коју ће да се пазе страну,
Од куда ће комите да па’ну;
Страшан хабер Бугаре заплаши,
Бре страшљиви беху бугараши.
Па Бугари решише овако:
Да то није умирити лако,
123
Већ наредбу једну да начину

У Топлицу и њину крајину
И да сваки за наредбу чује
Да ће народ Краљ да помилује:
„Краљ бугарски свима милост даје,
Ма колика кривица нека је!”
Те ће народ умирит’ се тако
И ми ћемо проживети лако.
Но кад тако решење донеше,
Краљ бугарски потписао беше,
Па наредбу народу с’општише:
„Немо нико, да чујете више,
Краљ бугарски свима милост даје.
Сваки четник нека се предаје,
Сваком живот сигуран ће бити,
Не мора се по шумама крити,
Већ код куће слободно седети,
Јер опасност више му не прети.
Зулум нема, нит’ ко пљачкат смије
Живећете као у Србији”.
Ал’завика народ на све стране:
„Хвала Богу, живот да остане,
Хвала Краљу, ал’ Пећанцу више,
Јер због њега ово одобрише;
Да Пећанац трудио се није,
124
Мучили би муку ко раније,

Но Пећанац у Бугарску згази
Љуту муку Бугарска опази,
Па невоље и насиља скиде,
Само више тамо да не иде,
И зато су Бугари питоми,
Јер Пећанац њину силу сломи!
Јунак беше кад му се дотиче,
Данас мало и велико виче:
„Бог да Косту Пећанца поживи,
Он је соко у Србији сиви!”
125
10
Војиновићева борба на Драгуши
Боже мили, што ли Шваба шеће,

Зашто војску и топове креће,
Па претреса брда и долине
Усред своје силне царевине?
Ког ли тражи; шта му претрес важи,
Што толику војску заморио,
И џебану грдну потрошио?
Колика је Јанкова Клисура
И Копаоник повише Гргура,
Од Преполца па све до Јастребца,
Од Јастребца до Гајтан планине,
Колика су брда и долине
Све је швабска војска притиснула
Силна војска голема гранула,
Све двојаке поставили .страже:
Дању, ноћу српске чете траже.
Све се труде Србе да умире
Царевину швабску да прошире,
Да им буде царевина јака,
126
Ал’ не могу од српских јунака

Да униште српску веру свету,
Да слободно по Србији шету,
Ал’ не могу, српска слава јака:
Роди мајка још једног јунака
Чувени се Војиновић јави
У Топлици што ће да с’ прослави!
Па на Швабу десном руком ману
И прикупи чету одабрану:
Све јунаке Топличане љуте,
Уз војводу ‘ко лафови ћуте,
Само чеку да моменат дође,
Да за оштро прихвате се гвожђе:
Изгинулу браћу да освете
И да јуре душмане проклете,
Таке јаде што нам учинише,
Вековима не памти се више.
Секу, пале, нечовечно суде
И вешају виђеније људе.
Обесише Тозу из Попове,
Претседнике поставише нове,
По закону швабском да поступе,
Сиротињу јадну да прикупе
И народу да изјаве таде
Да Србија за навек пропаде.
127
Ако неко има шта д’ изјави,

Швабској власти нека га достави.
Но још веће јаде учинише;
Јелачића трговца убише;
На вешала када га донеше,
Самртну му пресуду изнеше.
У пресуди страховито пише:
„Јелачићу нема живот више!
У Србији он је први био,
И велико име је носио:
С Краљем Петром решав’о о рату,
Да поништи Немачку богату,
Аустрију већ су поништили
Фердинанда када су убили
И његову госпођу Софију,
Па да после прошире Србију.”
А код Швабе још је закон стари,
Многе краљске нашли су му ствари;
То се швабском закону противи:
Такав човек не може да живи,
Ни закону швабском да поднесе,
Зато мора сад да га обесе.
Пресуда је прочитана цела,
И већ стража конопац донела;
На грло му конопац набише
128
Јелачићу живот изгубише.

Многе срлске јунаке побише
И сестрице у црно завише.
Ал’ овако дуго бити неће,
Па се млади Војиновић шеће:
Низ Топлицу оком погледује,
Ал’ се жалост на све стране чује!
Грдна жалост, моја браћо драга,
Како српски народ изнемага,
У небеса подижу таласи:
„Ко ће српску славу да угаси?
Ко ће српска да изгуби права?”
Тако швабски закон дозвољава;
Грдно Шваба са народом ради,
Све то гледа Војиновић млади;
Из ока му суза повирује,
Од жалости што народ тугује,
Па се мисли куд ће да се креће;
Лагано се поред чете шеће,
На челу је накупио боре,
Разгледује по зелене горе,
По планине, на четири стране
И размишља за радосне дане:
Да л’ ће српско опет да постане?
Да л’ ће Швабе јадном да нестане?
129
Да се народ по пољу развије;

Да се више по шуми не крије;
Да зулума једанпут нестане;
Да слобода у Србији сване;
Да Краљ Петар остане у сили,
Са Србијом свом да закрили;
Да запамти Шваба Србин ко је,
Док заузме Србин земље своје
Од Вардара па до реке Драве
Све су редом српске земље праве
И по њима свуда Србин кличе,
Непрестано за слободу виче:
„Где сте данас, Србијанци мили,
Српски народ у цевољи цвили?
Куће су нам попаљене свуда
И голема начињена чуда;
Таква чуда не памте се више
Аустријанци што нам учинише!”
Све то слуша Војиновић млади
Како народ умире од глади,
Па погледа у четнике своје,
Ко зверови у планини стоје,
Само чеку наређење како
Сви га могу извршити лако,
Па војвода поред чете стоји:
130
„Ој, четници, соколови моји!

Сад морамо за Драгушу ићи
И све редом сељаке обићи,
Да видимо како народ живи,
Српској чети да л’ се ко противи.”
Па дозива поуздана тића,
Ађутанта, Косту Вучковића.
Ађутанта када је позвао,
Наређење строго му је дао:
„За наредбу нико да не чује,
Шта војвода Коста наређује!
Војвода им наређује свима
Да се чета за покрет опрема,
Да је једном одавде нестане,
У драгушке забране да пане.
Ту наредбу војвода издаде
И одатле више га нестаде.
Нико не зна где је чета више,
Ко у воду да се утопише.
Залуд Шваба што војводу тражи,
Кад за њега потера не важи
Ко ће горског да ухвати вука,
И ако га три терају пука?!
Ко ће љуту гују да нагази?
Ко ли знати где се он налази?
131
Дуже време што Швабе идоше,

И војводу наћи не могоше.
Кад га тражит не могоше више,
Српски народ ватри изложише:
Сташе народ мучити и бити
И народно добро односити.
Ко остаде, те га не убише,
Из сумњивих села иселише;
Тако беше у несретне дане,
Пишти јадан народ без одбране,
Док завика из планине вила,
Команданта швабскога дозива:
„Грдни, Швабо, жив те Бог убио,
Зашто си се сила учинио,
Те толику сиротињу штетиш,
Што сукоба војнога се светиш?
Но ако си добар јунак стари,
Иди с војском на Србе удари!
Код Солуна, тамо Срба има,
Полагано удари се с њима;
Код Битоља ту ће Срби бити,
Веруј Бога, неће ти се крити,
Већ ће тебе једва дочекати,
Па ти тамо с њима се наплати,
Но си војску са фронта измако,
132
Сиротињу да пљачкаш полако.

Сами цара излагасте свога,
А због Косте војводе једнога,
Сам’ да нашу сиротињу квариш,
А на Косту не смеш да удариш.
Но ако ти остало у души,
Ево ти га Коста у Драгуши,
Поред пута у Драгуши сео,
Сто четника са собом повео:
Све јунаке, Топличане љуте,
Ко дивови поред пута ћуте,
Само чеку да моменат дође,
Да за оштро прихвате се гвожђе,
Да поваде сабље од бедрице,
Да полете ко јастреби тице,
Па кад стане крвца да се лије,
С њима лако ратовати није!
Сви су своје куће изгубили,
Сам’ остао један живот мали.
И за живот докле је не зна се:
Да изгину, или да се спасе.
Зато више неће да се крију
Где се сретну, са Швабом се бију,
Јер не могу да гледају јаде,
Па се труде Шваби да досаде.
133
Сви су вредни, отмени и чили,

Змајеви их горски породили:
Мајка им је из планине вила,
На муке их сваке научила,
Те јунаци да буду у боју
Када бране отаџбину своју!
Ако ћете мене веровати
Немојте их, Швабо, ни терати,
Јер ако га са војском нападнеш,
Ја ти кажем да ћеш да пропаднеш.
Но ти иди царевину брани,
Од војводе више руку мани:
Нека живи у својој Србији.
Ово швабско никад било није!
Што си дошо у туђу државу?!
Ја ти реко изгубићеш главу!”
То му рече, па вила отиде.
Командант се сад у чуду виде:
Да ли белу да послуша вилу,
Да л’ да крене на четнике силу?
Тако стаја, мислио се много,
Дуже време решит’ није мого.
Да побегне, срамота ће бити,
Да удари хоће изгубити.
Али виде да му друго нема,
134
Па нареди да се војска спрема.

С војском крену редом преко села,
Није шала, регимента цела.
Ударише бубњи и таласи,
Није шала, страховити гласи.
Пет топова, митраљеза више,
Пешадије, ко из неба кише,
И коњичка оделења била
Велика се подигнула сила,
Па на блацко брдо кад су били,
Туна су се Швабе уставили,
Па патролу одредише своју
И пођоше у стрељачком строју;
Разредише што могаше боље.
До Драгуше притискоше поље
Но кад српска патрола их спази,
Да ће Шваба на њих да нагази
И да су се за борбу развили,
Војводу су одмах известили:
Да од Блаца војни добош лупа
И да Шваба ка њима наступа,
У стрељачком строју се развили,
До Драгуше све поље покрили.
Но војвода када зачу гласе,
Умиљатим гласом насмија се:
135
Само рече, „моју пушку дај ми!”

Скочи јунак, к’о да се помами,
Па дозива млада Ђенадића
И Огњана храбра Ђорђевића
Љуба Гајић туна се десио
Од четника најмлађи је био
„Љуба Мали” назив је носио,
А у борби свуд је вредан био.
И Аца се Пипер догодио,
Храбар јунак у борби је био.
Но да видиш једнога јунака,
Вуковића Властимира, ђака!
Седми разред гимназмје беше,
Па га виле у борбу донеше.
У борби је свуда јунак био
И победу свуда је носио;
Па дозива Косту Вучковића,
Што носаше срце Обилића:
„Брже чету прегледај у строју
И прозови јесу л‘ сви на броју!”
Кад нзредбу војвода му даде,
Одмах чету прозивати стаде
Докле чету по реду прозваше,
Добро виде колико имаше;
Брзо скочи, те војводи јави,
136
И за прозив редом му достави:

„Ја сам чету прозвао у строју:
Сто четника изашло на броју!“
А војвода брзо наређује
Да се чета за борбу раснује,
На распоред добро да припазе,
У близини Швабе се налазе,
Да их, како, Шваба не опази
У заседу чета кад полази;
Да не види Шваба шта се ради,
Да га чета с ватром изненади.
Док су чету за борбу развили,
Митраљези готови су били.
Хајдучки се четници сакрише;
Гледу Швабу да напусте више,
Да се Швабе слободно испоље
За четнике биће много боље.
Мир, тишина, ништа се не чује,
Све се ближе Шваба приближује,
Таман Швабе до забрана бише,
На њих Срби ватру отворише:
Дим пушчани до неба довати,
Па се љуто сташе ударати.
Сам’ се љути рањеници чују.
Гомилом их Срби обаљују:
137
Где два српска митраљеза косе,

Ту гомилом рањенике носе.
Но је Шваба лоше среће био:
У чистом се пољу задесио,
Мислио је да он силу има,
Да досади четницима свима;
Од четника није се бојао
Па у чисто поље изашао,
Да велику он силу покаже,
Да осете где четнике траже;
И зато је наишао тако,
Мислио је то ће бити лако.
Ал’ је срећа која је и била,
Код војводе свакад се десила;
За ту срећу војвода је знао,
Зато Швабе није се бојао.
Наместио двије пушке своје
За трен ока сто метака броје.
Око себе Швабе обаљује,
За стра’ швабски неће ни да чује;
Трипут Швабе јуриш што чинише,
Сва три пут их четници одбише;
Виде Шваба да их много има,
Да не може борити се с њима;
Кад је подне превалило било,
138
Лево швабско попустило крило:

Не могоше да се боре више
Четници их из шуме побише.
Кад их Срби потераше тврдо,
Отступише на Драгушко брдо.
Код цркве се мало одморише
И поново распоред добише:
На звонару митраљез попеше
И поново пуцати почеше.
Пешадија престала је више,
Топовима пуцат оборише;
Од јуриша вајда им не беше,
Топовима пуцати почеше,
Топовима, да би их побили,
Ил’ да би се Срби поплашили.
Од четника ништа се не чује,
Далеко их зрно премашује
Срби ватру прекинуше свуде,
Па се јаду големоме чуде:
Како Швабе брзо побегоше
И на брдо драгушко одоше,
Па са брда с топовима гађу
А на мегдан не смеду д‘ изађу.
Све подскаче Војиновић млади,
Те прегледа шта му чета ради:
139
Да се који обранио није,

Да му рану види и привије.
Но је њему Бог и срећа дала,
Сва дружина здрава му остала.
Кад од друштва нико рањен није,
Шта је могло бити веселије!
Све војвода редом обилази,
Као браћу рођену их пази,
Да се који уморио није.
По цигару дувана завије:
„На, јуначе, цигару дувана.
Биће добро, милом Богу хвала!
И ово ће овако да прође
Нема смрти, док ти дан не дође!
А кад суђен данак ти наиђе,
И без пушке душа ћ’ да изиђе,
Већ од Швабе немој да се бојиш,
Већ ко јунак на мегдан да стојиш!
Око тебе зрно ћ’ да облеће,
Ал’ без дана погинут’ се неће!”
Тако збори, те дружину блажи,
И јунаке за борбу куражи.
Кад је чету обишао целу
И дружину нашао веселу,
Тад је сео те се одморио
140
И три чаше ракије попио.

Ту седоше неколико сати,
Таман ноћ ће брзо да ухвати,
Тад војвода пред чету излеже
И са дугим дурбином потеже,
Те дутачко поље прегледује:
Где је Шваба и где ли се чује.
Ал’ од Швабе нигде никог нема,
Нити Шваба за борбу се спрема,
Већ отишо јаде да покаже
И да помоћ од Бугара траже;
Да покаже како је пропао
И на чету како је напао,
Ал’ Бугари, изелице стари,
За војводу Косту су дознали:
Да његова чета куд се креће.
Никоме се уклонити неће;
И који се на њега налеће,
Бео данак више видет неће
Зато њега Бугари не траже
Вишњи Бог му са неба помаже!
Њега зрно да убије неће
Кад је борба, он се тада шеће
И пролази редом кроз дружине,
Пази да му неко не погине.
141
С њима лако ратовати није:

Са ким почне, свакога надбије.
Зато помоћ не можемо дати,
Нити ћемо њега нападати!
Једанпут се са нама побио
Умало нас није поробио.
Таква гуја, што са четом шије,
На Балкану родио се није!
Нико њега не може да смеће,
Код три цара он чету покреће!”
Кад то Швабе од Бугара чуше,
Сви од страха јадни претрнуше,
За Крушевац крадом побегоше,
Нападати више не смедоше.
Тако стаја докле мрак ухвати
И млади се Војиновић врати
И нареди да се чета спрема
Опасности да им више нема,
Па је чету прикупио своју
И прегледао јесу л’ му на броју.
Сви четници на броју су били
И вишњем се Богу замолили:
„Хвала теби, Боже милостиви,
Кад у боју остадосмо живи,
Те јуначке ране не добисмо,
142
Силу швабску велику разбисмо!

А Шваба је стотинама пало
Све се чуди велико и мало:
Колика је швабска сила била
И колико крви је пролила,
А од Срба ни један не паде,
У Драгуши име им остаде,
Те да чују наша деца мила
Силна борба како се водила;
Да прочиту наше тужне дане,
Да и они отаџбину бране
Како су се очеви борили,
Док су ову слободу добили!
Нек се сваки са јунаштво служи
Бог војводи живот нек продужи!”
143
.
ДЕКЛАМАЦИЈЕ
.
1
Коста Пећанац у шуми
Подигла се једна чета

Своју браћу да освети,
Да потражи душманина
Што Србима свуда прети.
Да учини то јунаштво
Из дубине своје моћи,
Да испуни жеље своје
И сам ће им Бог помоћи.
То је чета тог Пећанца,

Што проноси српске гласе
И да види ко је Србин,
Који Српством осећа се,
И да види ко је Србин,
Ко за српску гине славу,
Ко за Српство и слободу,
Даје своју русу главу.
147
Срце му је све од гњева,

А у себе гута јаде:
Жао му је српски народ
Од душмана што пропаде!
Пропао је српски народ,

Српско добро све пропаде!
Ово није никад било
И нити ће бити каде!
Вечито је твоје име

И српски те народ виче:
„А где ли си ти, Пећанче,
Гди си српски осветниче?!
Где си данас, да међу нас

Са слободним срцем станеш,
Да подигнеш српски народ
И ко ватра са њим планеш?
Пећанац се њима јави,

Из планина страшних дође,
Да он види српски народ
И да њега жеља прође.
148
Кад то зачу српски народ

Да војвода беше дошо,
Подиго се сваки беше
И к војводи беше пошо:
Да војводу народ види

И од њега што да чује
И да пита за слободу,
Јер не може да робује.
А Пећанац кад их виде

Први њему беху гласи:
„Не бојте се, браћо моја,
Све ће Србин да вас спаси!”
Кад Пећанца народ виде

Сви пред њега истрчаше:
Са њиме се поздравише,
Свима сузе покапаше.
Још војвода њима каже:

„Не бојте се, браћо мила,
Француска је сила јака,
Саломиће душманина!”
149
Већ народу друкче беше:

С лица му се тама скиде,
На срцу му радост беше
Кад војводу Косту виде!
Тад народу мис’о дође,

Јер их каза све војвода:
Да ће брзо српско бити
И постати свуд слобода.
Слобода је српска јака.

Чувени су српски гласи
Кад од мора топ захукти,
То су само српски спаси!
150
2
Народ хоће Краља Петра за Цара
Устала је Србија,
краљевина сва,
Да освоји српске земље
Још од цара Лазара;
Да освети ону браћу,

Што падоше на Косову,
Царску круну да поврате
И да Петра Царом зову.
Петстотина већ година

Српску круну Турчин носи,
Давно му је Србин тражи,
Ал’ је Турчин не доноси.
Устао је српски народ

Мора Турчин круну дати,
Ил’ на мегдан да изађе,
Стари зајам да се врати!
151
Сетите се старих Срба

Што јунаци прави бише,
Па Душана Немањића
Силним Царем прогласише!
Сад ми треба да по томе

Подигнемо српску круну,
Д’ извадимо српске пушке
Што под земљу нама труну,
Па кад српска војска дође

И бугарску владу скине,
Сетиће се српски народ
Што војвода Коста гине
Он је дошо од Солуна,
Српски га је Краљ послао,
Па је пошо по Србији:
Бранковиће похватао,
Па је пошо по народу,
Ширио је српске слоге:
Да се клоне рђавога
Учио је људе многе.
152
Притрпте се, мало браћо,

Добри Бог ће добро дати;
Неће дуго време проћи,
Сунце ће нас огрејати
Турског цара саломисмо

И бугарског сад нам ваља,
Јер морамо ми поново
Крунисати Српског Краља,
Три ће земље саставити,

Троимене што се зову.
Тада ће му силе признат’
Царску круну Душанову.
Још ће Срби сјединити

Државице мање неке
Царство Српско пустиће се
Од Солуна до Ријеке!
Краљ ће примит круну царску

Силни Душан што носио:
До сад су га Краљем звали,
А од сад се зацарио!
153
Сви народи сташе питат’:

„По Душану силан ко је
Са Србијом што царује?”
Александар први то је!
154
3
Бугари траже Пећанца
Почујте, браћо, то добро знамо,

Бугарско робље кад бит’ ћамо!
За мало време бугарско беше,
Ал’ грдне муке Срби поднеше!
Вешају, пале, насиље свако,

Народу српском не беше лако.
Кад љута рана до срца стиже,
Коста Пећанац чету подиже.
Подиже чету с њима да гине,

Па онда оде у српске планине
Да тамо живи и да се крије
Српски је народ, бугарски није.
Па Коста каже народу своме:

„Бугари нисте, знате о томе.”
Устајте, браћо, ој српски роду,
Из ропства бежте, траж’те слободу!
155
Бугарска се војска дигла

Српско име да укине.
Да бугарско све то буде
И примимо школе њине
Подигла се сила њина

На Србију исто тако.
Ценила је да ће Србе
Придобити врло лако;
Да заробе српску круну

И да двоглав орла скину,
Ал не даду српске вође
Што за Краља Петра гину.
Све војводе српске што су,

На Солуну бојак бију,
А Пећанац Коста што је,
Краљ га прати у Србију.
Да заштити српски парод

Од зулума и од јада;
За Пећанца тешко беше
У државу туђу тада.
156
Тешко беше, али мора

Краљску жељу да испуни,
Да не клоне народ духом
И кад треба да побуни;
Да освети српски народ

Што Бугари праве чуда,
Па са четом иде брзо
По селима редом свуда;
Да поучи српски народ

По свакоме српском селу,
Да истера Бугарина
И да проспе крвцу врелу;
Да му не да у Србију
Амо више да он дође,
Па подиже чету своју,
У планину српску пође.
Кад су били у Претрешњу,

Што се зове једно село,
Ту су стали да с’ одморе
И ручају сви весело.
157
Ал’ не даду Бранковићи,

Што Србина свуд издају,
Већ извештај о војводи
Бугарима брзо дају.
У Прокупље отидоше
И јављају тамо њима,
Да са војском брзо иду,
Да четника доста има,
А кад чули то Бугари,

Војску враћу са границе,
Да Пећанца Косту траже,
Похватају све четнике.
Већ бугарска војска стиже

И Претрешњу облетеше,
Ал у селу нико нема
Сиротиња само беше.
Свуд Бугари бесно јуре

Преко брда и долине.
Ал’ четника нигде нема
Ни у селу, ни планини.
158
Кад бугарска војска виде

Да не може да их нађе,
Из планине вратише се,
У Драгушу село зађе.
Па пођоше по Драгуши
И по сваком српском селу,
Да потраже сиротињу,
Да јој сишу крвцу врелу.
Поваташе српске старце:

Свима живот да укину,
Ил’ Пећанца да прокажу,
У коју је сад планину.
Свуд их бише и тераше,

На вешала њих вешаше,
Али храбри српски старци
За четнике не казаше.
Кад то виде српски народ

Шта ће они учинити,
Одбегоше у планине
И Бугаре сташе бити.
159
Подиже се љута буна

Кад се диже српска слава:
Затресе се Аустрија
И бугарска сва држава:
Изненадно то је било,
Нису знали где се гуши
А кад српски народ плану,
Намеру им целу сруши!
160
4
Четовођа у земуници
Већ устанак пропао јс

У највеће мере тада
Већ комитска чета хтеде
Цела листом да пострада.
И Пећанац Коста вину,

Изгуби се из Топлице.
Коштримомић храбри оста
У топличке земунице.
Њих двојица остали су,

У земљу се закопали,
Да би народ одморили
И свој живот сачували.
У те рупе, у те муке,
У тој страшној чарној гори,
Коштримовић Ника стао
Земуници сад говорит’:
161
Сачувај ме, земунице,

Докле прође ова зима!
Памтићу те, славићу те
Док племена мога има!
Па кад дoђе наша војска

И по земљи буде мира,
Лепу ћу те сазидати
Као света манастира!
Тако збори млади Ника

И на патос беше сео,
На врата му око оде
Виде јунак народ цео.
Тад Данила Ника викну:

„Види, оздо, света шта је!
Нас двојицу то терају,
Види војска колика је!
Сад ће бити, шта ће бити!

Наше јаде свак ће чути,
Дан је дошо, Бог је реко
- Оба ћемо погинути!
162
Видиш, војска колика је,

И ка нама право иде,
Једина ће срећа бити
Земуницу да не виде!”
Већ бугарска војска стиже,

Земуницу њину прође,
Враг нанесе једно дете,
Те на врата њина дође.
А кад стиже земуници,

На вратима спази лесу,
Сад повика на Бугаре:
„Потрчите, ево где су!”
Већ Бугари дотрчаше,

Земуницу озго бију,
Ал’ не могу врата наћи
Земуницу да открију.
А кад храбри Ника виде

Да му сада гинут’ треба,
Он довати своју бомбу
И у маху пушку згреба.
163
Хтеде бомбу да опали,

Побледео сав у лицу,
Да побије те Бугаре
И разруши земуницу.
Данило му јунак не да:

„Немој живот да угасиш,
Већ Бугаре клете удри,
Е да ће Бог да се спасиш!”

Да му јоште ништа није,
Од папради врата маче,
Па Бугаре с врата бије.
Борише се из мазгала (пушкарнице),

Имало је пола сата,
Ника своју бомбу трже,
Па учини јуриш с врата.
Пуче бомба, јекну гора,

Два четника подскочише
Бугари се поплашише,
Земуницу напустише!
164

Шта двојица учинише,
Грохотом се насмијаше,
Па се оба изгубише.
Отрчаше уз планину,
Искочише једном вису;
Ту се мало одморише,
Али орни јоште нису.
Тад ка небу погледаше:

Хвала тебе, Боже мили!
Од тебе нам доста дара
Кад смо живи искочили!
165
ПРЕПОРУЧУЈЕМО
Препоручујемо најбоље књиге из срп-

ске историје и копије оригиналних
српских ордена, као и ордена које су
знаменити Срби добијали од руских
царева.
Посетите сајтове:
www.ordeni.rs
www.institutni.com
www.naukaireligija.com
www.plemekuci.com

Toplicki Ustanak - Pesme

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Toplicki Ustanak - Pesme

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ТОПЛИЧКИ УСТАНАК

Издавач новог издања:

Чист приход ове књиге био је намењен

(По жељи четничког војводе Косте

Неколико речи војводе Косте Пећанца . . . . 7

хумане установе, учаснике у народном

јуна 1932. год. Коста Пећанац

Коста Пећанац долази са

Знате л’ браћo, шта ми на ум паде?

Тројица га са три стране бију -

И заклетву да испуне своју.

Који народ и слободу штите!

Ил’ Пећанац Коста да се прати.

И заиста да прешао јеси,

Видеће се да Бугара нема,

Пренео га здраво и весело,

Да јој сузе Бугари не виде:

Но кад народ Пећанца опази

Да је тачно праћен из Србије.

Да би Коста какву помоћ дао

„Браћо моја, ја сам дошо сада,

Вековима свој говор држаше,

Терајте их жене са децама!

Сирочићи многи остадоше,

Пропашћете, браћо, није шала;

Народ одриче Аустрији

Боже мили, на свем теби хвала!

А Шваба јој земљу редом гази.

Сташе народ по селу да бију.

Па да каже сутра: „Браћо моја”,

Како народ под Швабом пострада

И сланине од дванест година.

Тако цара поздрав’те од раје:

Биће грдне муке и несреће!...

Разбио га све се живо чуди;

Уживаће под највећом славом!

Говор Косте Пећанца у

Боже мили, на свем теби хвала!

Већ ћу српско име да прославим

И потребна места затворимо,

Грдно наша сиротиња страда!

Чету пази да се не открије,

Него, браћо, то не сме да буде,

Са Србијом да се после туже,

Србин нову преболеће рану,

Коста Пећанац објашњава четни-

Збор сагради војвода Пећанац

Што Бугаре као стоку тера,

Тај не жали, брате, да погине!

„Ој војводо, то је доста дара,

И Бугари тврди да постану;

Смрт Вељка и Филимона

Полетело јато голубова

И војводу Косту опазили.

Јер им паре дават вајда није?

Јеличића убише трговца,

Јер ко нема, јадан, да донесе,

„Знате л’ браћо, што сам вас позвао?

И у шуми овде га сатрети.”

За бусију место д’ изберемо.”

Те се данас са њима упути?!

То рекоше, па Срби одоше.

Искочише непознати људи,