ZLOČINI ARBANASA IZVRŠENI NAD SRBIMA KOSOVA I METOHIJE U RATU (1941-45.G.

UVOD
---- U priloženom izlaganju opisano je ukratko, od sreza do sreza, stradanje Srpskog naroda, a naročito srpskih
naseljenika, od strane albanskih vlasti i albanske gomile, u oblastima Metohije i Kosova, za vreme ovog rata, a poglavito
prvih godina.

Podaci su izneseni na osnovu iskaza koje su davale izbeglice, iz tih krajeva u obliku zapisničkih saslušanja pred srpskim
vlastima (pod okupacijom).. Zapisnike su prikupljali Komesarijat za Izbeglice u Beogradu i, manjim delom, Patrijaršija
Srpske Pravoslavne Crkve. 
Dobra strana tih saslušanja leži u tome da svedoci mahom kazuju stvari iz svoje neposredne okoline, donekle kao
očevidci. A slaba im je strana, prvo, u tome što se nisu prikupili iz svih dotičnih srezova u relativno jednakom broju, kao
što ih je i najveći broj iz prve godine rata, a mnogo manje docnijih, te tako ima praznina; drugo, u tome što svedoci nisu
imali nikakvu slobodu kretanja van svog sela, često ni van svoje kuće i nisu mogli videti dovoljno stvari, ili bolje proveriti
ono što čuju; a treća je slabost u tome što su svedoci davali svoje iskaze u jednoj okupiranoj i terorisanoj zemlji, pa su se
mnogi i ustezali da dosta stvari kazuju, ili su izbegavali da svedoče uopšte, bojeći se da ih od toga ne stigne kakvo novo
zlo. Mi, dakle, unapred ukazujemo na nepotpunosti kao i na moguće mestimične pogreške svedoka u sećanju. 

Čak se ni ovaj izvod nije smeo raditi javno, sa potrebnim proveravanjem i raspitivanjem. Jedno nam ipak izgleda sigurno:
da su nepotpunosti ovde veće od netačnosti; drugim rečima: da je, u celini, stradanje bilo daleko veće nego što je ovde
prikazano. Pisac ovih redaka držao se strogo iskaza kojima je raspolagao i davao je reč samim svedocima koliko god je to
mogao, izbegavajući ma kakvo ulepšavanje i doterivanje teksta. Pred nama su samo suvi dokumenti, koji su tim kraći i
realniji čim više potiču od prostih ljudi, naročito seoskih domaćina. -----------------------

---- Stradanja i nasilja opisana u ovoj knjizi potiču kako rekosmo najviše iz godine 1941., a relativno delom iz 1942. i 1943.
Jedno s toga što je najveći deo izbeglica proteran već prve godine rata. A drugo i stoga što su docnija stradanja srpskog
zaostalog stanovništva bila donekle u vezi sa narodnooslobodilačkom borbom, u obliku represalija zbog četničkih i
partizanskih akcija ili preventivnih mera protiv njih, a mi ovde nismo ulazili u to.

 Mi smo želeli izložiti albanska nasilja koja su učinjena bez ikakva povoda, naprosto po planu da se Kosovo i Metohija
očiste od Srba pod okriljem okupatora, dok je Srbima bilo nemoguće da se otvoreno brane. --------------------

----- U Kosovu i Metohiji bilo je po državnoj statistici od 1931. godine 136.537 pravoslavnih stanovnika - to su skoro sve
sami Srbi. Kroz deset godina, u početku rata, taj broj bi se prirodno popeo na više od 160.000. - On se popeo znatno više
usled jake kolonizacije Srba 30ih godina. Godine 1936. - samo dotle imamo pri ruci zvanične podatke - bilo je u srezovima
tih dveju oblasti 10.829 naseljeničkih domova, što s obzirom na jačinu familija, kakvu vidimo iz iskaza, iznosi između
180.000 duša.

 Što se tiče ovih naseljenika, može se reći da su oni praktično proterani svi. Veći deo otišao je u Crnu Goru, jer je otuda
najviše i bio rodom, a manji deo, iz svih pokrajina, u Srbiju. Pored njih izbačeno je dosta i Srba starosedelaca, naročito iz
nekih krajeva Metohije. Jedan deo srpskog stanovništva bežao je u gradove ili u nekolika najveća, čisto srpska sela, i tu
se, u pravim zbegovima, zadržavao izvesno vreme; ali su Arnauti zatim likvidirali i te zbegove po selima, kao što su
naseljenici morali bežati posle i iz gradova, osobito posle italijanske kapitulacije. 

Starosedeoce su donekle zadržavali njihovi pređašnji feudalni gospodari, muslimanske age i begovi, od kojih ih je bila
oslobodila agrarna reforma provedena prvih godina iza stvaranja Jugoslavije, a koji su sada nanovo nametnuli svoja stara
feudalna prava. -----------------------------
----- Najveći progoni Srba i najmasovnije iseljavanje odigrali su se odmah prvih nedelja iza sloma Jugoslavije. Sve se tako
nepovoljno okrenulo po Srbe da su oni bili bespomoćni. Jugoslovenska vlast izvršila je veliku mobilizaciju u Metohiji 10. i
11. marta (1941), na Kosovu 28. marta i 2. aprila. Ali je to pogodilo uglavnom Srbe, dok je od Arnauta mobilisan samo
mali procenat, oko 2%. Kad su se ti Srbi vraćali kućama iz razbijene jugoslovenske vojske, oni su dočekivani od Arnauta,
koje nije niko ni razoružavao i koji su se još više naoružali iz obijenih vojnih magacina. 

Tako su Srbi vojnici pljačkani i ubijani putem, iz zasede; a ukoliko su uspevali doći do svojih sela, oni su obično nalazili
svoja kućišta već pusta, iseljena, popaljena, obrušena. Sve je išlo po planu, neverovatnom brzinom. Na pljačku i
izbacivanje Srba diglo se celo arbanaško stanovništvo, uz pomoć mnogobrojnih kačaka, koji su zbog kriminalnih dela
ranije bili izbegli u Albaniju i sad su nagrnuli natrag. ----------------------------

----- Nemačka vojska izbila je na Kosovo već 9. aprila (1941); u Peć, glavno mesto i već graničnu varoš Metohije, stigla je
17-oga, meseca (aprila 1941). -------------------------

---- Ona je posle predala te krajeve Italiji, osim tri severna sreza na Kosovu (Kos. Mitrovica, Vučitrn, Podujevo). Italijanska
vojska ušla je u srezove Metohijske počev od 20. aprila, a u kosovske prvih dana maja. Nemci su bili sasvim ravnodušni
prema izbacivanju Srba, videlo se da su i sporazumni s tim, i jedino su osiguravali relativni red u varošima i na glavnim
drumovima. Italijani su pokazivali mnogo više simpatije. 

Oni su ispočetka ponegde naređivali da se iseljavanje obustavi, čak su zvali izbeglice natrag. Ali je albanski pokret bio
tako jak i tako organizovan da je po selima slabo mario za italijanske naredbe. Docnije, usled nepovoljnog po njih toka
rata, Italijani su postajali sve mekši. Internirali su naročito 1942., velik broj Srba. Položaj srpskog stanovništva otežavao
se sve više i usled češćih akcija iz šume, osobito od 1943. Arnauti su optuživali okupatoru mnoge i mnoge nedužne
domaćine kao pomagače četnika ili partizana. Početkom 1943. 

Italijani su pokupili i poslednje ostatke oružja od Srba; u aprilu te godine, oni su proveli i mobilizaciju Srba, godišta 1927
(valjda: 1917?) do 21, u svemu preko 1.500 ljudi, i odveli ih u Albaniju. To su se već zvala albanska odeljenja italijanske
vojske i imala su albanski znak, izvezenu kosu na kapi (jedan deo više se nije vratio).

 U leto, zatim (tj. 1943), Italijani već počinju predavati svu civilnu vlast Arnautima, spremajući se za svoju kapitulaciju, koja
je sledovala 8. septembra. Iza toga, Srbi su potpuno prepušteni besnilu Arbanasa. Nemci, i sami u teškom vojničkom
položaju, preuzimajući okupaciju od Italijana, bili su daleko od toga da se zameraju Arbanasima. I tako je od jeseni 1943.
pošao nov talas nasilja protiv Srba, osobito na Kosovu, gde je bilo zaostalo još dosta Srba kolonista. 

Jedan deo Metohije, srezovi Peć, Đakovica, Istok i Orahovac formalno su, odmah 1941, anektirani Albaniji, a time i
imperiji italijanskoj. Posle sloma Italije, Albanci su, po sporazumu s Nemcima, smatrali i ostatak Metohije i sve Kosovo
"Novom Albanijom", čak nisu priznavali ni otcepljenje triju spomenutih severnih srezova Kosovskih. U tim severnim, Srbiji
dodeljenim srezovima postojao je nečuven paradoks da je Srbija morala plaćati žandarmeriju i druge upravne organe
arbanaške, koji su mučili Srbe. Arbanasi iz Metohije i Kosova išli su u zajednički albanski parlament i zajedničku vladu u
Tirani. Ostvarena je bila "Velika Albanija". ---------------------------------------

------- Ko bi danas (=1945) prošao kroz Kosovo i Metohiju našao bi jednu tužnu sliku. Našao bi hiljade pogorelih i
obrušenih potpuno pustih kućišta, našao bi porušene neke crkve i manastire, našao bi cela sela potpuno opustela. Po
mišljenju Gavrila Kovijanića, profesora iz Peći, bilo je već 1941. uništeno 65% srpskih naseljeničkih kuća u srezu pećkom i
95% u drugim i Metohiji, tako da su ostala samo zgarišta. Voćnjaci su isečeni, oranja izgažena, pa i groblja delom
porušena.

 I zaprepastio bi se gledalac ne malo kad bi video da se još ni danas, posle opšteg oslobođenja zemlje i izgona
okupatorske vojske, Srbi naseljenici ne mogu da vraćaju na svoja sa toliko znoja i truda sagrađena ognjišta. Ne mogu
zato što se boje, kao i zato što im sama (nova) jugoslovenska vlast još uvek ne dozvoljava da se vraćaju očigledno iz
političkih razloga da se ne bi prerano zamerila Arbanasima.[2] Ni govora nema još o sudskoj istrazi i kažnjavanju onih koji
su se tako strašno ogrešili o sva pravila čoveštva i prava. Naprotiv, na zvaničnim aktima KosovskoMetohijske oblasti, koja
je sada dobila svoju autonomiju, albanski jezik stoji na prvom mestu, ačinovništvo i žandarmerija i dalje su pretežno u
albanskim rukama, čak u rukama nekih koji su služili i pod okupatorom. ------

---- Zverstva Albanaca, nadasve muslimanskih Arnauta, kako će se videti iz sledećih opisa, prevazišla su sve što ljudi
pamte čak i u tim krajevima, od starina na zlu glasu i divljini. ------------------------------- Pljačka svega i svačega, tako da su
izbeglice odlazile u najviše slučajeva gole duše, srećni da spasu glavu; ili su nešto poneli, pa im to drugi Arbanasi oduzeli
putem. ----------------------------

--- Ucene najbezobzirnije, mahom u albanskim napoleonima, koje su Srbi morali plaćati, bilo da ostanu živi, bilo za
tobožnje čuvare koje je opštinska vlast preporučivala pojedinim selima, bilo samoj službenoj žandarmeriji, bilo da se
otkupi ugrabljeno i u šumu odvedeno dete koje bi inače posle datog roka bilo zaklano, i tako dalje. -------------

--- Tuče nemilosrdne, surove, do besvesti, koje su, kako ćete dalje čitati, u više slučajeva dovodile do smrti.
---------------------------- Ubijanja na kućnom pragu, ubijanja kroz prozor dok čovek sedi za večerom; ubijanja bombom
ubačenom u kuću iz mraka; ubijanja iz zasede na svakom putu; ubijanja u samim zvaničnim prostorijama opštine ili sreza
od strane službenih organa; ubijanja u velikim frontalnim napadima ogromne rulje od više hiljada ljudi na ovo ili ono
srpsko selo; masovno ubijanje u demonstraciji usred varoši Peći, i usred Uroševca. I da su ih bar jednostavno ubijali! ------

-- Hoćete li da vidite divljačka mučenja na koja su oni pobesneli neljudi metali svoje žrtve? Pogledajte šta priča, na primer,
jedan ozbiljni 60-godišnji domaćin iz sela Pojatišta u srezu nerodimskom o nekoliko ljudi spaljenih, isečenih, raskinutih. Ili
kako su isekli na komade Dušana Vukovića usred opštinske zgrade babuške.

 Ili čujte šta vam priča sveštenik Radivoje Pimić, paroh te opštine, kako je razbojnik Amet, Bog zna zašto, ugrabio iz jedne
kuće jedno nevino dete, dečka od 12 godina, odveo ga na brdo i tu naredio svome nekakvom sinovcu da ga ubije, pa ovaj
nevešto opalio i samo teško ranio dečka. I ostavio je dečka da se muči i tek posle dva dana dozvolio zlikovac da se ode
po njega na breg i da se sahrani. -----------------

--- Možda ima nešto strašnije i od smrti, i od samog ubijanja mučenjem. To je nešto što je u našim zemljama moguće
samo među Albancima: nasilno odvođenje srpskih ženskinja, osobito vrlo mladih devojaka i njihovo prisilno uzimanje za
ženu, da i ne govorimo o običnom (kod njih) silovanju. Tih slučajeva navode svedoci na sve strane, i sigurno u
porodicama tih nesrećnica mnogo je teže misliti na doživotno tiho umiranje te njihove dece u kući druge vere i skroz
drukčijih običaja - nego da su ih videle mrtve. -------------------------

---- Nasilja su bila tako opšta, raširena svuda u isto vreme, da su Srbi potpuno napušteni od vlasti, i još razoružani, morali
malo po malo da se otkidaju (=beže), obuzeti panikom. Arnauti su i hteli paniku. Njima nije bio glavni cilj ubijanje, nego
čišćenje, izgon Srba. Ko zna koliko je istine bilo u pričanju da se za Đurđev dan 1941. sprema opšti pokolj Srba i da su ga
sprečili Italijani? ---------------------

---- Koliko je bilo slučajeva ubijanja, mučenja, odvođenja? Koliko se iselilo kolonista, a koliko starosedelaca? Mi to ne
znamo. To nije moguće proceniti po iskazima kojim raspolažemo i kod kojih je, kako rekosmo, vidik uzan. Neki govore o
dve hiljade ubijenih, i taj broj pre će biti premalen nego prevelik. Cilj ovih redaka nije, niti u današnjim prilikama još uopšte,
bez istrage na terenu, može biti, davanje ukupnih lista, nego nam je cilj samo pokazati način na koji su vršena arbanaška
zverstva. Taj način je strašan, toliko surov da nam se čini da čitamo ratnu hroniku afričkih divljaka. Što se tiče ukupnog
rezultata, dovoljno je da kažemo samo ovo: uništeni su u krvi i mučenju svi rezultati srpske oslobodilačke akcije iz ratova
1912. do 1918, i više nego to: srpski živalj na Kosovu i u Metohiji našao se u času prestanka rata slabiji no što je bio uoči
oslobođenja 1912. Onda je imao bar nešto duhovne slobode, imao svoje škole, svoju pisanu reč, svoje kulturne radnike,
svoj polet ekonomski i duhovni. --------------------------

---- Natura se pitanje: Zašto su Arnauti postupili prema Srbima tako nemilosrdno? Je li to osveta za ono što su dočekivali
otkako je tamo došla srpska i jugoslovenska vlast? -----------------

--- Nije. U Srbiji, i posle u Jugoslaviji, Arbanasi su imali svoja građanska prava i prava kao narodna manjina. Imali su čak i
specijalnu srednju školu manjinsku u Skoplju zajedno s Turcima (čije je držanje uostalom pokazalo se sto po sto drukčije,
upravo obrnuto od njihovog). Arbanaški ljudi sudelovali su u jugoslovenskoj civilnoj i vojnoj službi i u zakonodavnim
telima. Javna bezbednost je bila potpuna, ravnopravnost pred sudom bez prigovora. Ali tu dolazimo na osetljivu tačku,
koju i jedan od svedoka spominje. Već u Turskoj carevini primitivni arbanaški elemenat nije voleo državni red i stegu, hteo
je da živi na svoju ruku. Javna bezbednost nije bila tamo nikakva. 

Srbi su sa oslobođenjem doneli javnu bezbednost, onemogućili zanat drumskih odmetnika, kačaka, i režim svemoćnih
lokalnih porodica i begova. Revolt Arbanasa u ovom ratu nije samo nacionalni, to je revolt primitivca protiv državnog
poretka. Bila je to, dalje, borba starog begovata, feudalne klase, protiv demokratske sirotinje. Jer su Arnaute vodili begovi.
A srpski naseljenici bili su sirotinja, daleko siromašniji od prosečnih arbanaških domaćina, svojih suseda u selu i u opštini.
---------------------

--------- Da li je bilo mržnje na koloniste? Besumnje, bilo je, kao što se nigde doseljenici ne dočekaju raširenih ruku. Srpska
i posle jugoslovenska vlada pomagale su i vodile pokret kolonizacije na Kosovu i u Metohiji iz tri osnovna razloga: prvo,
zato da se ubacivanjem jednog pouzdanog elementa osigura javna bezbednost u tim krajevima, osiguraju saobraćajne
arterije i onemoguće pomagači kačaka. To je postignuto u punoj meri. Kačaci su izbegli u Albaniju. Drugi motiv
kolonizacije potekao je iz opšte državne politike da se iz krajeva neplodnih i prenaseljenih višak stanovništva prebaci u
krajeve rodnije i slabije naseljene - jedna pojava normalne unutrašnje kolonizacije koja se vrši u svim zemljama.

 Treći motiv je bio sentimentalne prirode: veliki deo kolonista želeo je doći baš u te krajeve, jer su oni, iako ne baš najuža
postojbina srpskog naroda i srpske države, a ono pak krajevi najviše opevani u narodnoj poeziji, toliko živi u narodnoj
svesti da su naprosto legendarni. Tamo su prestonice srpskih vladara, kao Prizren u Metohiji, Pauni na Kosovu; u Peći je
vekovno sedište Srpske Patrijaršije; Dečani kod Đakovice najveći su carski manastir, a Gračanica na Kosovu naj lepši;
Kosovsko bojište, sa ratnim spomenicima, za Srbe je mesto pokloništva. U Kosovu i Metohiji nekad je bilo gusto naseljeno
i bogato jezgro srpske srednjevekovne države. 

Posle dvoboja od jednog i po stoleća izmeću Srba i Turaka, Srbi su bili prisiljeni da odstupaju na sever i zapad. Bežali su,
slično kao u ovom ratu, naprosto od sablje, da spasu svoju glavu. Potiskivali su ih Turci i (zatim) islamizirani Arnauti, koji
su zauzimali, sve dalje i dalje, njihova naselja. To odstupanje Srba i nastupanje Arnauta išlo je sve do juče, do
oslobođenja. Kosovo i Metohija dobili su tokom ranog prisilnog procesa toga neprestanog terora i bezvlašća, jaku
arbanašku većinu. A kad je došlo oslobođenje od Turske vlasti, Srbi su se, prirodnim nagonom, stali vraćati u zemlju
svojih pradedova, na "stara ognjišta" na koja ih je narodna tradicija stalno podsećala. ---------------------------

------ Ta nova kolonizacija nije imala ničega od prisilnog metoda, kakve su pokazali totalitarni režimi. Sami su pojedinci išli
i kupovali imanja potpuno slobodnom nagodbom od Turaka među kojima se pojavio pokret,da i sami idu za turskom vlasti
u Tursku, a jednim manjim delom kupovali su zemlju i od Arbanasa. U mnogo većoj meri kolonizaciju je provodila država.
Ona je to činila eksproprisanjem suvišnih neobrađenih utrina i šuma. Na tako izdeljene parcele slala je država siromašne i
žilave koloniste koji su sami krčili šumu, orali ledinu, i većim delom dizali svoje kuće. Samo delimično država je podizala i
kuće.

 Nešto zemlje dobilo se i agrarnom reformom, tj. oduzimanjem veleposeda preko izvesnog maksimuma od begova, ali
toga je u ovim krajevima bilo malo. Poslednje dve godine, počelo se ovdeonde u maloj meri, oduzimati po nešto zemlje i
od poseda srednje veličine. Osim tih izuzetaka, onaj glavni deo zemlje dobiven od utrina i šuma, bio je slabijeg kvaliteta, i
upravo zato nenaseljen od strane Arnauta, koji su ranije sami birali najbolju zemlju da se nasele i držali najbolje krajeve. 

Naseljenička imanja stvorena su, dakle, s mukom i velikim dugogodišnjim naporom na slabijoj zemlji. Međusobni odnos
između Arbanasa i jugoslovenskih naseljenika bio je toliko korektan, da uopšte nije dolazilo nigde do sukoba iako su
negde živeli u istim selima. Uostalom, Albanci su jednako revnosno terali i one koji su zemlju uredno i slobodno preko
suda kupili i platili, kao i one koje je dovela država, a gonili su i dosta starosedeoca. -----------------------

----- Nije se dakle ovaj put radilo o nekoj osveti protiv Srba, zbog kakvog pređašnjeg terora, kao ni zbog kolonizacije.
Radilo se o jednom davno spremljenom planu, da se ti krajevi očiste od Srba, osobito kolonista, a pripoje Albaniji; radilo
se o Hitlerovom metodu drakonskog čišćenja. Nema nikakve sumnje da je već uoči rata u tome smislu radila propaganda
Hitlerove i Musolinijeve vlade, a naročito mora da su Nemci imali svojih veza. O njihovim se agentima govorilo uoči rata
uveliko. -----------

---- Oni su pripremili podzemni arnautski pokret i dali mu posle svoju trajnu pomoć. Da su hteli, oni su mogli da jednim
potezom spreče izbacivanje i zlostavljanje Srba. Ali, oni su hteli upravo protivno od toga: uništavanje Srba svuda i u svim
pokrajinama. Oni su prvi i glavni začetnici zla. --------------------
---- Ceo niz naših svedoka spominje tzv. "Kosovski Komitet" kao unutrašnje vođstvo celog albanskog pokreta u
Jugoslaviji, koje je izgleda tajno postojalo već pre rata. Sedište mu je, kažu, bilo u ovom ratu najpre u Kosovskoj Mitrovici,
a posle u Prištini. 

Teško je znati je li taj "komitet" bio i formalno organizovan i gde je granica između njihovih formalnih članova i njegovih
bliskih pomagača, odnosno između uže, izvršne sekcije i šireg odbora. Po mišljenju Boška Race, opštinskog delovođe u
Babušu, komitet je posle u svakom selu imao po jednog do četvorice članova koji bi dolazili na većanja u Prištinu; to bi,
dakle, bila neke vrste vrlo široka narodna skupština. Ne ulazeći u pitanje da li je i to još uvek bio "komitet", mi ćemo se
ovde ograničiti na to da istaknemo glavne ličnosti toga vođstva. -----------------------------

--- Da navedemo nekoliko vođa. Kao predsednika "komiteta" svedoci spominju Ferat Bega Dragu, velikog posednika iz
Kosovske Mitrovice i bivšeg narodnog poslanika u jugoslovenskoj Narodnoj Skupštini - Džafer Deva, trgovac i predsednik
opštine u Kosovskoj Mitrovici (neki ga zovu okružnim načelnikom); imao je toliko ugleda da su ga zvali "starešinom od
devet srezova" KosovskoMetohijskih. On je posle bio ministar unutrašnjih dela u albanskoj vladi. 

Po kapitulaciji Italije organizovao je novu albansku policiju čije su pripadnike zvali "balistima". Kakva je to bila policija
može se naslućivati po slučaju prizrenskog kavedžije Stevana Bačitovića, koga su izvukli iz kuće, iskasapili i bacili na
gradsko đubrište 9. decembra 1943, kao i po učestalom silovanju devojaka. Kad je Džafer Deva došao iz Albanije, stanje
Srba veoma se pogoršalo. - Sefegin beg Mahmudbegović, bivši jugoslovenski senator u stranci J.R.Z. i ministar u penziji,
iz Peći, sad za vreme rata predsednik opštine u Peći. On je kao šef policije izjavio, kažu, na primedbu o zulumima: "Ako
se srpske vlasti opet nekad i uspostave u Peći, mene tamo neće naći, i zato ću činiti što hoću. Svi Srbi, naseljeni posle
1912., moraju ići". 

"Posle mene potop". Zloglasni je ostao u Peći i rođak gornjega, Dževad beg Mahmudbegović, sreski načelnik u Peći, a
posle albanski narodni poslanik u skupštini u Tirani. Dževadbegov brat Rifat beg, bivši kraljevski senator, takođe se
isticao u zlu. - U Đakovici je žario i palio dugogodišnji predsednik opštine Sulejman beg Crnoglavić, koji je odmah izdao
formalno naređenje opštinama da se izbace svi Srbi, i da neće biti zaštite za one koji ostanu. 

Tu je dalje Iljaz Agušević, rentijer u Prištini (ili Prizrenu?), bivši narodni poslanik jugoslovenski u stranci J.R.Z., posle šef
nove albanske vlasti u mestu. Njegov pomoćnik bio je Ismail Manjuš, hotelijer u mestu, organizator "crne ruke". Tu je dalje
Ismail Goranin, predsednik opštine u Štimlju, pa prefekt (sreski načelnik) u Uroševcu, koji je postao najzad narodni
poslanik u Tirani.

 Tu je i Jusuf Gradica iz Drenice, također jedan od izvršnih članova "komiteta" i brat mu Mehmed, član komiteta, inače
predsednik opštine u Đukatovu; pa Mehmed aga Papagić, predsednik opštine becke u srezu đakovičkom. U Peći je bio
vrlo aktivan bivši jugoslovenski učitelj Pavle Ljumez, jedan od šefova tzv. "fašističke uprave", zatim narodni poslanik u
Tirani. Pa onda Adem Marmulaković, bivši narodni poslanik, rodom iz sela Kuševića, sreza istočkog; i braća mu Suljo i
Redžep; pa neki Banuš, dugogodišnji predsednik opštine gornjodreničke, u srezu gračaničkom. 

U srezu dreničkom ističu svedoci Mula Braima, hodžu iz Poljanica, Sadika Ljutana, Redžepa Vojvodića iz Lauše, (bivšeg)
predsednika opštine u Srbici, kao i Recepa Otića, i hocu Mula Iljaza iz Broćna. U srezu istočkom i đakovičkom još naročito
ističu nekoga Ganibega, da on izdaje direktive. U srezu podrimskom navode Mustafu Durgutovića, biv. narodnog
poslanika, rodom iz opštine belocrkvanske, i Murselja Alijevića, predsednika opštine u Velikoj Kruši.

 U srezu Suva Reka Sajdina Arslana "barjaktara", predsednika opštine u tom mestu, i nekog Sadika iz Pečana, kao i
Bećira Sejfulovića, biv. narodnog poslanika iz Suve Reke. U Gnjilanima su rukovodili akcijom Ranuš Osmanović,
predsednik opštine i Sejdo Salijević, obojica bivši narodni poslanici za ovaj srez i nosioci više jugoslovenskih odlikovanja.
Razume se da je i drugih duhovnih rukovodilaca bilo vrlo važnih, osim ovih koje gore navedosmo. -------------------------

--- Pored "Kosovskog Komiteta", i pored izvršnih organa redovne upravne vlasti, npr. "gradske straže" u Peći, spominje se
u iskazima više puta "Crna ruka", kao izvršni organ "komiteta". I ona je, kažu svedoci, imala svoje članove po svim
mestima. Ona je provodila u delo ubijanje i likvidiranje Srba. Drugi svedoci kažu da je "Crna ruka", ili, kako je neki zovu
"Crna Skvadra", bila nezvanični organ "fašističke albanske uprave". 

Preuzimala je odgovornost gde bi bilo nezgodno da je preuzme zvanična vlast. Kao jedan od vođa spominje se Zejnel
"barjaktar" iz Peći, koji je posle preneo svoje sedište u Prištinu, nakon što je završeno čišćenje u Metohiji i preostalo da se
dovrši čišćenje Kosova. Na čelu same "fašističke uprave" u Peći bili su Bajram Gaš iz sreza istočkog i Pavle Ljumez, bivši
učitelj iz Peći. Svega je bilo u toj upravi u Peći oko 100 ljudi, sa nekoliko Italijana fašista. Služili su se fašističkim
metodama, npr. prisilnim davanjem ricinusa, mučenjem i samim ubijanjem u zatvoru. Izgleda da su i među Italijanima bile
dve metode: jedna mnogo bolja, kod obične vojske, i druga, mnogo gora kod fašističke policije. ---------------------------

--- Nasilja izvršena nad potpuno nedužnim srpskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji vapiju za pravdom. Žrtve toga
nasilja, odrasli ljudi, žene i deca, rastureni danas svuda po Srbiji, Crnoj Gori i Vojvodini, upropašteni materijalno do kraja,
čekaju da im oslobođenje države donese najzad i povratak na svoje ognjište, te da im država pomogne materijalno
davanjem pomoći, i pomogne moralno, pozivajući krivce na odgovornost. Ovo je jedno pitanje od opšte važnosti. Jer se
budući mirni i plodni poredak može osnovati samo na zadovoljenju pravde. -------------------------- (Zločini Arnauta po
srezovima): ---------------------

--- ISTOK ---

Prvi Arnautski napadaji ---

----- Čim je izbio rat, u aprilu mesecu 1941. Arnauti su počeli sistematsko čišćenje sreza (istočkog) od svih Srba
naseljenika, a proterani su i mnogi starosedeoci. Po statistici od 1931. bilo je Srba pravoslavnih svega 9.600 duša, prema
14.836 muslimana. Među Srbima, broj naseljenika stalno je rastao, tako da je 1936. iznosio 1.027 domova. -------------------

--- Raseljavanje je vršeno svuda na sličan način. Na mesto jugoslovenske vlasti uspostavila se sama od sebe vlast
Arnauta po selima, opštinama i srezovima. Sreski načelnik jugoslovenski, Sava Aksić, bio je ustanovio 10 oružanih straža
od po 1 Srbina i 1 Arnautina da idu po selima i čuvaju red. Ali neredi iz susednih srezova brzo se prenose i u istočki. Po
noći se pale kuće, sve više čuje pucnjava, počinju i ubistva. Ubrzo po svim selima organizovane su gomile Arnauta,
naoružanih oružjem svojim ili uzetim iz državnog magacina u Istoku.

 One (bande) idu od kuće do kuće Srba naseljenika i najpre vrše premetačinu da pokupe oružje, ako ga ima, a onda
odmah pretnjama, zastrašivanjem, terorom, pljačkom, paljevinom, i samim ubistvima gone Srbe iz sreza. Nigde nema
pismenog naređenja - kaže Pajo Andrijašević iz Štupelja - nego bande naređuju usmeno govoreći da je ovo "arnautska
zemlja" i da je došao "arnautski zakon". 

Negde su seoske i opštinske vlasti glavni organizatori, u glavnom one su prividno pasivne. Žaliti se sasvim je uzaludno.
Tako se uzalud neki žale, napr. Mladen Cakić iz Novog Tučeka, arnautskom sreskom načelniku Rifatu. Ovaj je izjavio da
za tri meseca nema nikakvog suda niti odgovornosti za Arnaute koji čiste srez. Ponegde su se bande sastojale od bivših
kačaka i komita; ponegde su Arnauti jednog sela išli da čiste drugo selo: ali najobičnije oni su čistili svaki svoje selo, a kad
zatreba skupljali se u veće odrede kad se pojavi otpor. 

Takav srpski otpor pojavio se na prostoru od sela Dobruše do Pećke Banje. Organizovane Srbe vodio je Radosav
Vulević. Njegov odred pobeđen je posle trodnevne borbe polovinom oktobra 1941., uz 20 mrtvih i 50 ranjenih, pa se
povukao u selo Vitomiricu do Peći. ------------------------

---- Ponegde su i pojedinci vodili borbu iz svojih kuća braneći se neko vreme, npr. paroh Staleta Vesović iz sela Ukče,
noću 27/28. aprila 1941. ----------------------------------

---- Držanje okupatora --------

---- Okupatorska vojska nemačka i italijanska nije činila nasilja, ali je u glavnom ostajala pasivna prema zločinima Arnauta.
U oktobru 1941. spasila je italijanska vojska Srbe u selu Ljubovu i omogućila im da se iz borbe povuku prema Peći.
Zaklonila je izbeglice i u selu Klini. Plan italijanske okupacije nije bio, ispočetka bar, da se Srbi teraju. Tako su
izbeglicama iz sela Ljubova naredili da se od Peći vrate svojim kućama. Ali, posle nekoliko meseci, kad su Arnauti
ponovili svoje napadaje, italijanska vojska nije im više smetala. -------------------------

--- Kako je se vršilo isterivanje Srba -----

--- Iseljavanje je izgledalo ovako. Arnauti, i to naši domaći, odmah su se dogovorili i udarili na srpska sela i Srbe, kaže
izbeglica Spasoje Milatović iz Ljubova. U danima preokreta Arnauti su prigrabili vlast po opštinama u svoje ruke i rekli da
Jugoslavija više ne postoji i da se moramo vratiti odakle smo i došli. U sreskom mestu Istoka, priča školski nadzornik
Tihomir Ivljanin, čulo se puškaranje svako veče. Dolazili su glasovi o tučama, paljenju kuća, ubistvima. Jednog dana
došao mu je jedan prijatelj Arnaut i savetovao da odmah beži, govoreći: "Vi ste dobar čovek, nikome zla niste učinili, ali
znate da pored suvog drveta i sirovo gori".

 Upravitelju škole u Istoku, Milosavu Paveliću, pucali su kroz prozor u kuću upravo kad je palio lampu, te je iste noći
pobegao. Pavelićev tast, Mijan N., polazeći iz Istoka, hteo je ostaviti u svojoj kući jednog Arnautina da je čuva do boljih
vremena, ali je novi arnautski načelnik sreza došao sa hocom Dacićem i svojim žandarima i naredio da kuća ostaje državi
na raspolaganje.

 - Pored naseljenika morali su iz Istoka bežati i starosedeoci čiji su pradedovi tamo živeli od nezapamćenih vremena, kao
Sava Vojinović, Dule Vojinović, Miloje Krstić iz Istoka, Radičević Đorđe iz Ljubožde, itd., itd. - U selu Tučepu zašla je
banda po kućama Srba i govorila da će svakoga zaklati, ko se ne ukloni do zore. Slično su u Novom Tučepu najpre
naredili da svaki preda oružje i druge "državne stvari"; druge večeri banda od stotinjak ljudi vršila je pretres po kućama.
Uz unakrsnu pucnjavu sazvao je kmet Srbe seljane i naredio im da se svi moraju iseliti do zore.

Odmah su Arnauti skočili da skidaju s kuće vrata, prozore, crep i da izvlače namirnice i nameštaj. Ti izgoni iz mesta Istoka
i okoline vršeni su odmah u aprilu i početkom maja (1941). Svedoci iz Jošanice, Štupelja i Sušice izjavljuju da su u
njihovim selima Arnauti najpre izvršili pljačku i tuču, pa naredili da se Srbi sele ne noseći ništa. Živana Jeftić i Jelisija
Đorđević, obe iz Krnjina, pričaju da su im dali rok od svega nekoliko časova, uz pretnju da će ih iseći sve na komade ako i
dalje ostanu; stvari su im oduzeli, a kuće na njihove oči zapalili. Slično svedoči Miloje Đorđević iz istog mesta. U Malom
Dubovu pucali su i pištali pištaljkama da zastraše svet, a u tim pretnjama sudelovao je sam kmet sela. Pucalo se preko
kuća, ili kroz prozor, ili pretilo nožem i puškom.

 Na kuću paroha Vesovića iz Učke bacili su bombu. Za Radosavom Krstićem iz Istoka, dok je s familijom bežao u šumu,
pojurili su Arnauti s puškama i bombama koje su tek bili uzeli iz obijenog magazina. I tako, odvaja se od svojih mukom
sagrađenih domova masa nesrećnog sveta, i bega naročito noću, da ne bi putem izginuli od drugih Arnauta. Stanovnici
sela Drenovčića pričaju da su morali čekati mesec dana u vagonima i drugi mesec u jednom logoru (zbegu). Sem retkih
izuzetaka, izbeglice su išle bez stvari. ----

---- Tuče ---

---- Arnauti su tukli na sve strane ljude, žene i decu. Navodimo samo nekoliko primera. Tukli su Ružu, Milana i Borivoja
Savića, Vlajka Stanimirovića, Mladena Cakića i decu mu iz sela Tučepa. I stanovnike sela Klina. U selu Novom Veriću
tučeni su Stanko Nikolić, Mihailo Cvetanović, Mićan Čudić, Marko Bokan, Blagota Radonjić, Mile Marović. Sretena
Mihajlovića iz Jošanice bili su dotle dok nije umro. Namrtvo je isprebijan i Nikola Pejović iz Sušice. --------------------

--- Uništavanje naselja ----

--- Kuće izbeglica po pravilu se najpre opljačkaju, pa onda zapale ili poruše, tako da su neka srpska naselja potpuno
zatrta. Bes uništavanja hteo je da izbriše ponegde svaki trag da je tu Srba uopšte bilo. Stoga su rušene i srpske crkve i
škole, ukoliko ih ponegde nisu albanski katolici zadržali za sebe. Tako je crkve i uopšte Srbe branio pater Toma iz
Zlokućana. Na više mesta uništavano je i samo srpsko groblje. ----------------------

--- Otmice -----

--- Bilo je više slučajeva otmice devojaka. Odvodili su žene i devojke i činili s njima što je najgore, svedoči Sava Vojnović,
starosedelac iz Istoka. Tako je kolovođa zlikovaca Bajram Redžepović Gašanin oteo kćerku Vladimira Valčića iz sela
Prigode, a odmah zatim ubio i njega na njivi, i sina mu na putu iz zasede. Vidosavu, 12-godišnju kćerčicu Nove Jokića iz
sela Jablanice izvukli su Arnauti noću iz kuća, svukli je golu i odmah pred kućom preobukli u arnautsko odelo, da ne bi na
sebi donela ničega kaurskog. Za tako odvedene devojke i žene više se ništa ne zna. --------------------

--- Ubijanje ----

--- Bande Arnauta svuda su dočekivali jugoslovenske vojnike, koji su se, posle rasula jedinica, vraćali kućama. Skidali su
sa njih oružje i uniformu, a mnoge i ubijali. Tako su radili i sa žandarima. Milić Golubović iz Krnjinaca svedoči da je svojim
očima video 6 vojnika ubijenih i svučenih ukraj puta. -----------------
---- Od drugih mnogobrojnih ubistava možemo navesti samo nekoliko imena iz raznih mesta. U Ljubovu je ubijeno iz
zasede 7 Srba, među kojima: Mićo Zečević sa sinom, Vladimir Blečić sa sinom, 11godišnjim Mićom, i Rade Vulinić. U
Sinaji su ubili 8 ljudi: Rada Brajkovića, Boška Brica, Savu Zujića i sina mu, kome su isekli ruke i izvadili oči (kako priča
Radosav Krstić iz Istoka), Rada Deverdžića, Stojana Zujića, Raka Popovića, Bogosava i Vučinju Ašanina.

U Deliću ubili su Boška Boškovića i Jovana Miloševića. U Istoku: Mitra Nikolića i Rada Lepušinu. Iz Belog Polja Petra
Mirovića. Ubili su dalje: Petra Zarića iz Ljubožde, Radomira Sedlarevića iz Dragoljevca, Stanu Golubovića iz Krnjivca,
Radmila Fošića i Jovana Miloševića iz Gusašume, Novaka Radonjića iz Novog Verića, Đurka Blagojevića, Petra Milovića i
Jovana Milovića iz Štupelja. Pa dva naseljenika crnogorska iz Rekovca i dva iz Drenovčića, i tri naseljenika iz Krst Brda, i
nekoliko ljudi iz Novog Tučepa, i još mnogo drugih.

Po nekim svedocima broj pobijenih u ovom srezu penje se na stotine ubijanja bilo je i mrcvarenja. Više svedoka tvrdi da
su iz zatvora u Istoku izvađeni i kod sreske zgrade iskasapljeni sinovi Radomira Brajkovića, Stanoje i Sretko, kojima su,
naročito 23godišnjem Stanoju, živom sekli ruke i noge, vadili oči, boli ga noževima, i najzad preklali. To je radio Nezir
Bljakić iz Istoka sa svojom četom, svedoči Panta Matić iz Istoka. -------------

---- Može li se zamisliti slika jedne većma divlje sredine koja se tako oduživala svojim srpskim sugrađanima za to što je u
Jugoslaviji imala jednaka prava sa njima. Sva je krivica Srba bila u tome što su se doseljavali na ognjišta sa kojih su
nekad morali bežati njihovi pradedovi. ----------------------

----- Tako su raseljeni skoro svi Srbi sreza istočkog. Prvobitno se velik deo bio sklonio u Peć, pa odatle produžio na
Kosovo, i najzad, gubeći svaku nadu da se može vratiti na zgarišta, pošao u Srbiju. Drugi su iz Peći internirani u logor
Đafrušu u Albaniju, kao radnici na drumovima. Neki su se držali u Peći do 1943. Neki pak išli su pravo za Srbiju. Od
cvetnih i naprednih sela, od kojih su neka bila i velika sela - Poljanci sa 60 i Dobruša sa 450500 domova - ostala su samo
pusta zgarišta i ruševine. --------------------------------

--- Jedan spisak nasilnika --

--- Novi arnautski poglavar sreza Rifat N., pa Tajir Maksutović iz Kašice, bivši član opštinske uprave u Vrelu; pa hodža
istočki Jahja Dacić; pa Redžepović, "vojvoda svih Arnauta iz Đurđevika", (opštine) zlokućanske. Mulja N. "vojvoda" iz
Gornje Sušice, Tajić-Vujanac sa braćom, Rusem Veka, sa braćom, Rusem Sadrija Ljubovac sa braćom, Fazlija Junuzović
sa braćom, Afif Asanović sa braćom i sinovima, Mustafa Bajramović, Selman Arifović, žandarmerijski vodnik iz sela
Crnac. Bajram Roganović i braća Baktirović iz Jošanice, Ćasim, Murat, Radan, Feriz, Isljam i Tajir Bojić iz Krnjiša i
Štupelja, Selman Dalaverac iz Štupelja, Ram Alija i Redžep Tair iz Ukče, Atja Salić, kmet sela Malog Dubova, Meta
Bajram iz Banice, Umet Ua, Nezir Bljakić, Tair Adžović iz Istoka, Nezir Adžović i Alit Kejta iz Istoka, braća Ismail, Alil,
Braim i Selim Redžović i Sadri Bećir iz Ljubožde, Sejdi kmet sela Ljubožde i Adži Zenul, Redžep Sadiković i Šaban Niam
iz Rasnice, Selman Šaban, žand. vodnik i drug mu podnarednik Nezir Džamail, Osman Asan iz Becke, Braim Alija iz
Radonjića, Amet Dedić, Zimer Alitović, Bajram Ajrulović, Sadik i Zećir Bajramović iz Prepoštice, Idriz Šajnović i Zair
Romanović iz Prepoštice, Redžep Barleković iz Mukžine, Marko i Tomo Daunović iz Radulovca, Ajdin Zuković iz Orlina,
Nezir Ramović iz Kolića, Somija Murtezović i Tofa Idrizović iz Ragoša, Recep Otić, Sadik Ljutan, Radamanović Muarem,
Roganović Bajram s braćom, Kamberović Sadik iz Jošanice. ------------------------

--PEC--
--- N. 3. Gornji pregled sastavljen je prema 66 iskaza svedoka iz godine 1941. i 2 iz 1943, i to iz 33 razna mesta sreza
istočkog. ----------

---- U srezu pećkom bilo je po statistici od 1931. godine 13.013 pravoslavnih, prema 2.348 katolika i 29.320 muslimana.
Prvi su Srbi, a dvoji poslednji (=katolici i muslimani) Albanci. Broj Srba naseljenika povećavao se i iznosio je 1936. godine
1.460 domova. Bilo je uoči rata ok 1/3 Srba kolonista, prema 2/3 Albanaca. Prema iskazu izbeglica, već 1943. broj Srba
bio je pao na 5%. -------------------------------

--- Početak iseljavanja ------

--- Nemačka vojska stigla je u Skoplje 7. aprila 1941, a u Peć 17. aprila. Italijani su od nje preuzeli vlast između 20. aprila
do 5. maja. Albanske rulje ustale su protiv svojih sugrađana Srba odmah. -----------------------------

------ "Već pre vojničke kapitulacije Jugoslavije, priča svedok iz Peći Momčilo Dragović, čim su Arnauti videli da nam je
vojska razbijena i da odstupa, digli su se kao jedan i odmah prigrabili vlast u svoje ruke. Njihovo prvo delo bilo je da su u
času sloma na putevima presretali grupe naših vojnika i razoružavali ih, i odmah posle toga počeli su sa napadima na
srpsko stanovništvo u srezu pećkom". -----------------------------------------

--- "Na dan 7. aprila noću, iskazuje Jovan Milovanović iz sela Kupuza, Arnauti su se podigli na ustanak i tom prilikom
popalili sve naseljeničke kuće u našem mestu; pored toga počeli su vikati da se svi iselimo jer je to, vele, njihova zemlja.
Zbog toga je celo selo bilo prinuđeno da spasava što je moglo od stvari da ne izgori i da krene. Kad su pokušali da
spreme stvari i da pođu, došli su Arnauti i rekli da stvari i stoku moraju ostaviti, i samo čeljad neka ide ako hoće da spase
živu glavu". -------------------------------------

---- "Svi su Arnauti naoružani, priča Jovan Marjanović iz Drenovca, i idu tako sa oružjem u masama. Meni su odmah pred
Đurđev dan uzeli 2 krave, 1 junca, 2 konja, 10 ovaca, 10 koza, 1.000 kg pšenice, 500 kg kukuruza, 200 kg raži, tako da su
me ostavili bez ičega, pa su mi uzeli postelju i posuđe i celokupno pokućanstvo. Posle ove pljačke saopštili su mi da se
iselim odmah, inače će me ubiti, te sam morao izbeći sa porodicom bez igde ičega. Još dok sam bio u kući, stalno su
Arnauti pucali na kuću". Kuće su plamtele na sve strane, tako da su od mnogih sela ostala samo zgarišta.
--------------------------

------- Rade Saveljić, invalid iz Peći priča: "U prvoj polovini aprila (1941), naročito između 10. i 15og, arnautsko
stanovništvo Peći i okoline dobilo je velike količine oružja iz slagališta Jugoslovenske vojske... Srpsko stanovništvo,
utučeno usled poraza (vojske), ostalo je skoro potpuno nenaoružano... Pljačke, otimačine i ubistva trajali su sve do 28.
aprila, kada je u srezove pećki, istočki, đakovički i podrinski ušla italijanska vojska... Ova četiri sreza i formalno su
pripojena Albanij i i preko nje italij anskoj imperij i, u čij em su sastavu ostali sve do italijanske kapitulacije, a tada su i oni
pripali Albaniji". -----------------------------

---- Vlasti -------

---- U Peći je za srpskog načelnika izabran Dževad beg Mahmudbegović, a kad je otišao za narodnog poslanika u Tiranu,
na njegovo mesto došao je neki Boljetinac, bolji čovek. Za predsednika opštine došao je Sefedin Mahmudbegović, bivši
jugoslovenski senator i član J.R.Z. (Jugoslovenske Radikalne Zajednice). On je ustvari bio šef policije i nastojao svim
silama da grad i srez očisti od Srba. Uz bok ove dvojice Mahmudbegovića stajala je "fašistička uprava" od nekih 100 ljudi
iz Peći i okoline, s nekoliko Italijana; nju je vodio Bajram Gaš, rodom iz sreza istočkog, bivši politički emigrant u Abaniji, a
pomagao mu je Pavle Ljumez, učitelj, docnije narodni poslanik u Tirani.

 Kao organi uprave spominju se dve oružane organizacije čiji međusobni odnos nije jasan. Jedno je "gradska straža",
sastavljena od kriminalnih tipova i bivših zločinaca, sa Junuzom Belegovićem na čelu. A drugo je tzv. "Crna Ruka" ili
"Crna Skvadra", za koj u bi se nekad govorilo da j e organ fašističke uprave, a nekad opet, gde se radi o težim zločinima,
da rade na svoju ruku, neodgovorno. Izgleda nam da je ona bila organ "Kosovskog Komiteta" sa sedištem najpre u
Mitrovici, a posle prešlo je to sedište u Prištinu. U "Crnoj Ruci" isticao se ubica Zenel Bajraktari, a vođa je bio neki mlad
oficir, albanski fašista. "Kosovski Komitet", u osnovi organizacija begova, postojao je, izgleda, već u Jugoslaviji potajno, a
sada je bio glavni rukovodilac celokupne albanske akcije. Po nekima on je posle italijanske kapitulacije preuzeo sve
funkcije fašističke uprave. O njemu je bilo reči posebno. Razume se da su mu članovi bili oba Mahmudbegovića.
---------------------------

---- Svi Srbi činovnici u Peći i srezu otpušteni su odmah i zamenjeni Arnautima, domaćim i zagraničnim. Ustvari, prema
Srbima je vladalo bezvlašće, naročito po selima. Lokalne vlasti negde su slale svoje ljude srpskim domaćinima s porukom
da se odmah sele, a negde su ostavljale da taj posao iseljavanja vrše neodgovorne oružane bande.
------------------------------

---- Kako su vršeni izgoni Srba Arnauti napadaju na Srbe fizički, tuku ih, pucaju na kuće, ili u kuće kroz prozor, ili u kuću
ubacuju bombu, ili pale slame, staje i same kuće, i pljačkaju. Negde, kao u Vitomirici, služe se i pištaljkama radi
zastrašivanja. Tuku sve, tražeći oružje. Ratko Simić iz sela Jablanice izjavljuje: " Jedne noći došlo je u moje dvorište oko
20 Arnauta, misleći da sam u kući. Opljačkali su svu pokretninu što sam imao, a potom su kuću zapalili. Ja sam se bio
sakrio nedaleko u šumu i posmatrao šta se radi". Sava Luković iz sela Bokšića daje sličnu sliku: "Arnauti koji su živeli u
tome selu gde sam ja bio, napadali su me noću.

 Na mene su pucali iz pušaka da me ubiju. Usred dana Arnautin Fazli Sulja Meković razrušio mi je kuću, krov otkrio i
tišleraj i sve stvari odneo svojoj kući. Noću su mi oterali stoku i odneli živo". Svedok iz Zlopeka Nikola Ilić: "Ja sam u svom
selu naseljen sa 13 članova porodice, a zemlju sam kupio, država mi je nije dala. Arnauti Braim Tair, Jusuf Musa, Abduh
Musić, i još drugi došli su noću mojoj kući govoreći da ovo imanje nije naše već tursko i da idemo svojoj kući; izbacili su
nas napolje, govoreći: "Bežite, inače ćemo vas pobiti! Od celokupne imovine nisam mogao ništa poneti već sam preneo
golu dušu i jedva se spasao sa članovima porodice"

. - "Nisu pravili razlike između nas naseljenika i domorodaca", kaže Stevan Pejanović iz Stupa, opštine Budisavske, u
kojoj je bilo oko 340 srpskih domova, naseljeničkih i starinačkih po pola. "Već tri nedelje posle sloma Jugoslavije i Srbije
naseljenici u srezu pećkom, usled naređenja albanskih vlasti i usled terora, napustili su svoje domove; najveći deo otišao
je u Crnu Goru (otkuda je bio rodom), dok se drugi deo sklonio u srpska sela na Kosovu. Treći, najmanji deo zadržao se u
samoj varoši Peći, jer ih je tu koliko toliko štitila italijanska vlast. Neki su bili po kućama, neki napolju, izloženi nevremenu.
Arnauti su naročito hteli da izvrše demonstrativan teror u tome glavnom gradu Metohijske oblasti, da daju primer svima.
Sledeći jezoviti iskaz Gavrila Kovijanića, profesora iz Peći, daće o tome nekoliko podataka: -------------------------

----- U srezu pećkom popaljeno je 65% kuća, a u ostalim 95%, tako da sela više ne postoje, već samo zgarišta. Zločini
svake vrste i mučenje srpskog naroda ne može se rečima iskazati. Najzad, svi su voćnjaci isečeni. Bio sam očevidac kad
se čitava reka izbeglica slivala ka Peći, a odatle, ne nalazeći zaštite, tražila je spas u bekstvu preko Rudnika za Srbiju i
preko Čakora za Crnu Goru, pod najtežim okolnostima i po užasnom nevremenu.

Nepokretni starci, slabe žene sa decom, bolesnici, izgladnela stoka, sve izmešano, uz plač i vrisku, gledalo je da spase
goli život. Ove jadnike, koji su se nalazili na vrhuncu očajanja, presretali su bezdušni Arnauti i policijske gradske straže u
Peći, i sve im do kože oduzimali. U to vreme intervencija okupatorskih vlasti bila je nemoguća, te je bezvlašće Arnauta
iskorišćeno na najdrastičniji način... Mukama koje su očekivale izbeglice na putu uz Rugovsku klisuru za Čakor i kamen bi
se rastužio.

 Tako je bio slučaj sa jednom majkom, koja je u očajanju za decom, što su se na putu od mraza grčila, bacila troje dece u
Bistricu, pa i ona sama za njima u vodu skočila. To je učinila žena poštanskog činovnika Mila Dedovića, kao i bolesna
Ljubica Lopičić, čiji je muž bio u ropstvu, a ona nemoćna da pešači. Jedan deo srpskih porodica zadržao se u Peći, ali su
se Arnauti 24. maja (1941) organizovali i spremili da izvrše masovni pokolj. To je javljeno italijanskim vlastima.

 Ipak se oko 10 časova sa četiri strane pojavilo oko 5.000 raznovrsno naoružanih Arnauta sa albanskim zastavama i
raznim slikama, uz užasnu dreku. Nastala je panika. Sve što se od Srba zateklo na ulici dalo se u bekstvo praćeno kišom
kamenica i batina. Italijanska žandarmerija energično je intervenisala, ali su ipak četiri građana ubijena i tako unakažena
da su ih srodnici jedva po odelu poznali. Leš Vuka Maketića poznala je njegova mati po cipelama. Pred vratima moga
stana pao je Rako Katnić, koji je i mrtav bio meta sve daljih udaraca, tako da mu je sva lobanja bila razmrskana.

Toga dana poginuo je na ulici i jedan Hercegovac, za koga ne znam kako se zove. Talijanske vlasti branile su jedno
vreme skupljanje leševa zbog bojazni od novog napadaja. Nešto Srba vratilo se iz Peći u sela na zgarišta, po naredbi
italijanskih vlasti, ali posle njihova povratka četiri su ubijena, i to dva u Raniću, a dva u Zlokućanima, te su se ostali
ponovo vratili selima na Kosovu; drugi krenu (tj. izbegnu). Jedni su se zadržavali po srpskim selima na Kosovu, drugi opet
čekali 16 meseci u logoru u Prištini. Jedan logor bio je i u Dečanima. ---------------------------------------------

------ U najjačoj srpskoj koloniji, Vitomirici, sa nekih 600 kuća, naseljenici su se branili duže nego u drugima, pa su neki
tamo prebegli i iz drugih sela. Polovina je ipak morala da se seli u aprilu 1941., dok su se drugi držali do aprila 1942.,
kada su odvedeni u internaciju negde u Albaniju. Neki su ostali do 1943. I neki viđeni građani i zaostali činovnici
internirani su u mesta Pećinu, Prezu i Puk, blizu Tirane. Kažu da se taj broj interniraca peo na 2.000 ljudi.

Da spomenemo nekoliko imena: Velimir Lekić, starešina sreskog suda u Istoku; Vladimir Popović, sveštenik u Istoku;
Vukajlo Dević, upravitelj škole u Peći; Periša Golubović, sudija okružnog suda; Jovo Catić, krojač; Lazar Todorović, pekar;
Milan Gazikalović, Petar Hadžiristić i Miljan Stanković, trgovci, svi iz Peći; Miljan Nikolić, penzioner. -----------------------

------------ Srbi činovnici i sveštenici koji su se još nalazili u Peći molili su italijansku vlast usmeno i pismeno, da uzme u
zaštitu srpsko stanovništvo, ali je sve bilo bez uspeha. Uzalud su slate predstavke vicekralju Albanije, civilnom komesaru
za Strugu, Debar i Kosovo, lokalnim vojnim vlastima italijanskim, kao i srpskoj vladi u Beogradu. Jedino što se uspevalo to
je da su italijanske vlasti puštale iz zatvora i davale objave za putovanje mnogobrojnim uglednim ljudima koje bi Arnauti
denuncirali. -------------------------

----- Ucene, pljačke, otmice žena ------

----- Bilo je ucena od strane Arnauta. Tako je Milić Parpić, predsednik opštine goraždevačke sa 6 njegovih seljaka ucenjen
od Odavrije Mahmudbegovića, sekretara prefekture u Peći, sa po 30.000 dinara. Spasli su se time što su stvar prijavili
komandi karabinjera. -------------------------

--------- Ali se stvar nije uvek tako završavala. Juvelira u Peći Spiru Karakuševića ubio je istaknuti član "Crne ruke" Zenel
barjaktar, pošto nije hteo da plati ucenu. Teror "Crne ruke" sastojao se u tome da su, po fašističkoj praksi, svoje žrtve
naterivali da popiju po vel ike količine ricinusa. Bilo j e slučaj eva da u ricinus metnu istucano staklo, što je donosilo smrt u
mukama. -------------------------

------- Sve trgovačke i zanatske radnje u gradu Peći oduzete su Srbima. Oni nisu smeli da se bave više nikakvom
privredom. Plate i penzije, razume se, obustavljene su takođe. Srbi su u neku ruku stavljeni van zakona, kao "državljani
manje vrednosti" ili čak kao ljudi bez državljanstva. -----------------

-------------- Kako je gore navedeno, potpuno pljačkanje srpskih domova po selima pre njihova rušenja bilo je pravilo.
Obično su grabili što ko stigne, a negde je, kako svedoči pisar opštine novoselske, deobu pljačke vršio naročiti agrarni
sud arnautski. Opljačkan je stari drevni srpski manastir Patrijaršije kod Peći i jedan svedok veli da je i opusteo, kao i
crkvica Sv.Petke. ------------------------

---- I u ovom srezu spominju se otmice žena i devojaka. Jedan svedok iz Drenovca kaže da je odvedeno desetak
devojaka i žena. Bilo je i više slučajeva silovanja, tako nad ženom Sretka L. iz Crnog Vrha. Teško je isprebijan Vladimir
Pavlović u Dolovima, u odbrani svoje kćeri koju su hteli da odvedu. -----

-- Ubistva -----------------
--- Broj ubijenih Srba u srezu pećkom svedoci ne znaju da utvrde, tim manje što su većinom izbegli vrlo rano, a nije bilo
slobodnog kretanja. Profesor Kovijanić kaže da je za prva 3 meseca 1941.g. u srezovima Peć, Đakovica, Podrima i
Drenica pobijeno 162 Srbina. ---------------------

------- Navešćemo samo nekoliko imena, po mestima odakle su dotične žrtve, ili gde su izginule: -------

----- Peć: N. Vuković, činovnik i Vukadin Miketić, težak, pobegli su pred ruljom u kuću muslimana Maljevića u Peći, ali ih je
on isterao te su pobijeni pred kućom; Vuko Novaković, poručnik i Rako Katnić, trgovački pomoćnik, masakrirani noževima;
Spiro Karakušević, juvelir; Matija Škemberović, N. Mijović, N. Nikolić, Mihailo Perović, Vladimir Pavlović, lugar, N. Bogić i
N. Džemić i drugi. Svega je u Peći pobijeno prvih dana skoro 15, a u neposrednoj okolini oko 30 ljudi. Sledeće godine
1942. pobijeni su od strane vlasti: Lazar Jovanović (13. nov.) i Blažo Ćejović, učitelj; Šiljko Božović, trgovac; Živko Gašić,
kavecija i drugi; u svemu oko 25 ljudi u gradu i nešto više u okolini. Godine 1943. pobijeno je u Peći 1015 Srba, među
kojima Mladen Simić, crevar (početkom septembra) i Veljko Bulatović, težak. Veselina Dukovića ubili su arnautski
žandarmi pred samom zgradom policije. U Peći je ubijen i sveštenik Drljević iz Crne Gore. Svedok iz Peći navodi i ove
pobijene: Milutin Jeremić i brat mu Miljko, nađeni mrtvi na 3 km od grada; Miljan Jašević i sin mu Miodrag, RadosaV
Kadović, policijski pisar. ----------------------

------ U okolini Peći ubijeni su Radonja Mijović iz Zagnja i Jovan Bigić iz Raušća. U selu Pus pobijeni su: Novo Nedović,
Aleksa Vojinović i Periša Bogovac. ---------------------

--- U Zlopeku: Milorad Dabović i Milan Vuković, oba iz Crne Gore. Docnije poginulo je više Srba u borbi. Selo Rosulja,
opština Gor. Barani: Ivan Bajević, Milisav Zindović i još trojica Srba. Ram Tepsina Livara (Svrka): Milan Đurović; Jagoda
(Deič)? Marko Izgarević i žena mu Ruža (ubio ih katolik T. N. Jaskadžije). -------------------------

---- Budisavci: Dena Bogosavljević, predsednik opštine (ubio ga Leš Demirović). Novo Selo: delovođa opštine Bogić
Perović, Rako Jokić i još ogroman broj Srba. -------------------------------- Brestovik (o. Novoselska): Milutin Blagojević, žand.
narednik, Kosto Grujić, Milisav Golubović, Radosav Pešić, Milija Džavrić. Siga: Tomo Vukumirić. ------------------------

----- Vitomirica (o. Novoselska): Matija Mirković, Radoje Đuričić, Blažo Pavičević, Rado Mrkić, Milovan Jokić, Petar Jokić i
Mihajlo Protić. Dalje su ubijeni: Milija Grebanović i otac mu Jaćo, pa Miloš Bačević, Obrad Pavlović i Savo Pavlov, svi iz
Belog Polja (opšt. Streoci). Crni Vrh (o. Novoselska), 1942: Petar, Cvetko i Stojan Ašanin, Marko Živaljević, Marko
Lazović, Obrad Dašić, Ljubomir Lazović. Dragoljevac: N. Sedlarević i drugi. -----------------------------

------- Novo Pašino Selo: dva zakupca Manastira Patrijaršije. Banja kod Peći: Momčilo Zečević i dva mu rođaka. D. Petrič:
sin Anice Milenković pozvan u komandu, i iščezao; pobijeno više drugih. Klinčina: pored puta ležalo mnogo poubijanih
starosedelaca i doseljenika. Drenovac: više vojnika pobijeno i bačeno u Bistricu. ------------------------

------ Na Terzijskom mostu: Memed aga Panjedić i Sulejman Beg sa bandom zaklali su 14 Srba. Počešće (o.
Goraždevac): otac Vuka Vlahovića, upravnika pošte u Peći, slepi 90 godišnjak, nije mogao da beži, pa je ubijen. U selima
Streljaoci, Brani, Goraždevac, Vitomirica, Glavčica, Đurakovac, Lavoš, Bijelo Polje, Brestovik, Siga i Crni Vrh, ubijeno je
posle italijanske kapitulacije, od septembra do novembra 1943., oko 130 Srba. ---------------------------------

---- Okupatorske vlasti nemačke i zatim italijanske nisu direktno napadale srpsko stanovništvo; negde su ga uzimali u
zaštitu od pokolja i osiguravali mu put, a osobito Italijani. Ali u celini oni su odgovarali da nemaju vojske za taj cilj i da su
sami Srbi krivi što nisu za 25 godina uredili svoje odnose s Arnautima. Posle italijanske kapitulacije, 8. septembra 1943.,
nestalo je i poslednje zaštite, a nemačka vojska nije više htela da se zamera Arnautima, tim pre što je imala da izdržava
borbu protiv sve većih šumskih odreda. ----------------------

--- Od strane pojedinih domaćih Arnauta bilo je zaštite veoma retko. Tako retki primeri bili su: Abdul Musa u Peći, i
katolički sveštenik pater Tob u Zlokućanima. Po opštem planu i dogovoru skočio je protiv Srba ceo albanski živalj. Broj
zlikovaca koje svedoci spominju po imenu vrlo je veliki. ------------------------

----- Gornji podaci izneseni su prema iskazima 51 svedoka iz 28 raznih mesta u ovom srezu, ali je samo malo svedoka
koji su izbegli posle 1941, stoga su i podaci za 1942. i 43. sasvim nepotpuni. -----------------------------------

------- Jedan spisak nasilnika ------------

------- Peć: Ist Komorica, gradski stražar, ubica; Ali Amza, Ist Alija; jedan rimokatolički sveštenik u Peći; Fet Ukiak, vođa
bande; Zeka Arifović iz Istoka, pljačkaš. --------------------------- Pus: Sari Dina, Met Kadrija, Ćazim Vukačević, palikuća.
Kupuz: Ferba Džemović s braćom, Fazlija Met, kmet sela; Acija Ramov, zvan "Ljuma", pljačkaš. ----------------------

----- G. Petrič: Ded Iljo i Nua Dakić iz Donjeg Petriča, palikuće, vođe bande; Zeka Arifović iz Istoka, Rustem Maka, Nikola
Đušikola, Ajadim Seit sa 7 rođaka. Selim Radonja, Tair Deda, Ređ Jagoda, Brain Jagoda, Šaban Garša, Redža Fazlijan,
Tafasin Smaila, Dema - svi iz opštine glaviničke; Azlija Mustafa, bogataš iz G. Petriča; Zenul i Binak Alilovići.
-------------------------

------- Rampetsina Livada: Šaban, Veća i Acija Šui iz G. Petriča, pljačkaši. --------------------------- Jelen Potok: Adžija i Daut
Memetović iz Vidanje, pa vođi bande Đog Deda i Deda Nezećirović. ----------------------

--- Dejič: Dedo Đokin i Neres Zefov iz Poljca, vođi bande; Leš Peika i Prem Demirović iz Meta, ubice; Barda, pljačkaš;
Tomonik Paskadžije, ubica. -----------------

---------- Vitomirica: Rama, Binjak i Saldija iz tog mesta i iz Trebovića, Maneš Kulja, Imer Šabanović iz mesta, palikuće.
-------------------------

---- Zajmovo: Alil Beča, Derviš i Bajral Zeka, iz mesta, pljačkaši. ------------------ Jablanica: Ajdin Sait, Idriz Ataš, kmet
mesta i braću mu Azai i Sulja Ataš; Jusuf Saliman, Asim Abaz - svi iz mesta, palikuće i mučioci. -----------------------

----- Vidanja: Čelj i Zelj Šlaković, iz mesta; Prenik Nikol, vodio bandu, Deda Simić, Đog; Simon Simonović, iz mesta, Đorđ
Šut Miličić, Nua Prlčenjević. -------------
----- Gor. Barani: Alija Binjak, Braim i Rustem Redžep, i svi Tarakovići, iz mesta, palikuće i ubice. ------------------
--- Klinčani: Bajra Uk, braća Bokšanci i naročito Suljo Radža, starešina sela - vodili bandu, pljačkali, ubijali. -----------------
----- Bokšić: Fazli Sulja Meković. ------------------------
--- Travnik: Memed Aga Janedić i Sulejman beg, vođe bande, ubice. -------------------
-- Drenovac: Imer Tela Muaćera, starešina mesta, Abdul Muaćera, Nuš katolik, svi iz mesta. -----------

--- ĐAKOVICA -----

------Naselja
----- Ovaj srez Srbima je, kao i pećki, naročito na srcu zbog drevnih istorijskih spomenika iz vremena starog
srednjevekovnog carstva: manastira Patrijaršije, sedišta patrijarha, u srezu pećkom, i manastira Dečana najvećeg od svih,
u đakovičkom. Ovaj poslednji toliko je ugledan u narodu da su ga, posle slabljenja srpskog stanovništva pod Turcima,
kroz vekove čuvali, kao zavet, sami muslimanski Arnauti iz mesta. Usled vekovnog terora u ropstvu, Srba je bivalo sve
manje a Arnauta sve više. Po statistici od 1931. godine nalazilo se u srezu đakovičkom, okruglo govoreći, 38.600
Arbanasa, 6 puta više nego Srba, a među Arbanasima 6 puta više muslimana nego katolika.
 Ali je zatim naseljavanje Srba, po utrinama, šumama i šikarama sreza, bilo vrlo jako, više nego dva puta jače no u ma
kome drugom srezu Juga, tako da se 1936. godine tamo nalazilo 2.967 naseljeničkih domova, to jeste okruglo 15.000
duša, pored okruglo 6.000 Srba starosedelaca. Bilo je tu velikih novih sela, kao Dubrava, sa 120, ili Lumbarda sa 400
srpskih domova. A bilo je starosedelačkih čiji su tu otkako ljudi pamte, npr. Lođani ukraj Dečana, koji svoju tradiciju vuku 6
vekova, tj. od vremena zidanja Manastira. ------

--- Početak izgona ------

--- Odnosi Srba i Arbanasa u srezu bili su pred rat korektni. Ali čim je došao slom 1941. godine, izgon Srba bio je u ovom
srezu brži i radikalniji nego igde. Glavni činilac u tome bio je Sulejman beg Crnoglavić, dugogodišnji predsednik opštine
đakovičke. Odmah u času sloma, između 6. i 20. aprila, on je objavio preko svoga dobošara da se svi Srbi moraju iseliti iz
sreza za najkraće vreme, inače se nikome ne jamči za život. Organizovano nasilje Arbanasa u svim opštinama tražilo je tu
objavu, koja se sledećih dana ponavljala od sela do sela.

 Uto je već 9. aprila stigla nemačka vojska u Đakovicu, a jugoslovenski 50. pešadijski puk malo pre toga odstupio preko
granice. Svedok Lazar Otašević iz Dubrave priča: Već 8.aprila, arnautska masa razbila je vojni magazin u selu Becu,
jedan od najvećih na jugu: oko 250 mitraljeza, 6.000 revolvera, 10.000 pušaka i ogromna količina municije palo je masi u
ruke

. Od 200 jugoslovenskih vojnika u neravnoj borbi protiv više hiljada Arbanasa, spasilo se svega desetak ljudi, a ostali su
izginuli. Jugoslovenska mobilizacija bila je obuhvatila sve srpske vojne obveznike, od arbanaških samo jedan neznatan
deo, tako da se odjedanput, u času sloma države, ogromna masa Arbanasa našla na terenu i naoružala se do zuba.

Uostalom, oni su i dotle bili donekle naoružani, jer je stari arbanaški običaj čuvati negde ili nabaviti, po ma koju cenu, bar
po jednu pušku na kuću. Oni Arbanasi koji su bili u vojsci požurili su u opštem rasulu kući, pod oružjem, da se pridruže
ostalima. Albanska vlast, organizujući svoje oružane odrede, nije ispočetka ni menjala jugoslovenske uniforme osim što je
žandarmima stavljala na glavu mesto šajkače belo albansko keče, a oko ruke traku od albanske zastave. Muslimanski i
katolički živalj pokazali su se jednako revnosni u progonu Srba. Muslimanski Arnauti bili su pod direktivama svoje rečene
organizacije, koju je u poslednjoj liniji vodio "Kosovski Komitet".

Svedoci Gojko Amanović iz Beca i gorespomenuti kažu da su među katolicima naročito bili revnosni u progonima Srba
popovi (katolički) iz Novog Sela, Budisavaca i Beca, a direktive je davao, izgleda, biskup iz Šalje u Gornjoj Albaniji. Jedno
je sasvim jasno: da je postojao prethodni, pod uticajem nemačkim već ranije sklopljeni sporazum za izgon Srba, jer je
akcija započeta odmah svuda na sličan način. Albanski pokret protiv Srba u srezu đakovičkom započeo je odmah u dane
sloma; srpski elemenat zatezao je s napuštanjem svojih mukom sagrađenih domova, pa negde u jačim selima davao
izvestan otpor. Najveći deo srpskih naseljenika isteran je u poslednjoj trećini aprila meseca 1941.
--------------------------------------

---- Kako je teklo iseljavanje ----

---- U Donjem Petrovcu, opštine đakovičke, počele su paljevine i pljačke isti dan kad su stigli Nemci, a zatim je, preko
doboša, 21. aprila dat znak za iseljenje sa rokom od 3 časa. U selu Nakarade rok je bio 24 časa, u isto vreme. "Sve što
sam imao od imanja", kaže svedok iz ovoga mesta Petar Dagnubić, "opljačkano je od strane Arbanasa: kuća, štale,
zgrada za smeštaj stočne hrane, sve je popaljeno, a isto tako odneseno je pokućanstvo i oterana stoka, pošto mi uopšte
nismo imali dovoljno vremena da to spasemo i sobom ponesemo.

Vrednost moje imovine, računajući tu i zemlju, iznosila je 600.000 dinara". - Svedok iz Kraljana Miloš Rakočević: "Na dan
10. aprila 1941. došao je kod moje kuće sa 50 ljudi iz istog sela Adži Kadija, kmet, tj. starešina sela, koji je i ranije tu
dužnost vršio; mene su iz kuće isterali sa celom familijom od 5 članova, i saopštili nam da se sa imanja iselimo kud
znamo.

Kuću su odmah razrušili, druge zgrade zapalili, a sve pokućanstvo i ceo mal što sam imao u žitu i stoci, u vrednosti od
oko 50.000, ne računajući zgrade, odneli su. Od stvari za hranu ili odelo, ili postelju, nisam mogao poneti ništa". -
Poleksija Karanović iz Đakovice iskazuje: "Iz Đakovice sam pobegla 20. aprila, jer je tada u moju kuću došao arnautski
policajac i kazao mi da u roku od pola sata imam otići iz mesta, što sam je morala i da poslušam.

 U maltretiranju našeg življa najviše učešća uzeo je sam predsednik opštine, Sulejman beg Crnoglavić, koji je kazao da ni
jednog srpskog čoveka neće da vidi u Đakovici. Zatim su se istakli kao neprijatelji Selim, Recep i Daut Muacer, građani
mesta. U moju kuću došao je obućar Dulja Amrud sa nožem u ruci, i tražio je mog sina da ga zakolje, ali se on srećom bio
već sklonio". - Jedan iseljenik iz Beca svedoči: "Derviš Majruša Nimonović iz sela Beca, od koga sam bio kupio kuću sa
njivom od oko 2 hektara, došao je jednoga dana sa puškom u moju kuću, uzeo mi ugovor o izvršenoj kupovini i prodaji i
rekao mi da što pre idem.

 Molio sam ga da ostanem još koji dan da nešto prodam od pokretnih stvari, ali on nije hteo ni da čuje, već mi je rekao da
ponesem što mogu, a ono drugo da ostavim... A pre toga jednog dana došao je jedan beg s nekakvom naredbom, koju ja
nisam mogao da pročitam, jer je bila pisana latinicom, ali mi je taj beg rekao da su putevi obezbeđeni od strane nemačke
patrole i da se možemo seliti". - U selu Netici navaljuje na kuću svedoka Tome Stanojevića sam predsednik opštine sa
svojim sinom i 10 Arnauta; u borbi oko vrata jednom sinu domaćina odsekoše 3 prsta; drugom sinu skidaju odelo, u opštoj
pljački. - U selu Međi neki Srbi se brane oružjem do 23. aprila, pošto su ranije od jugoslovenske vlasti bili dobili 15 pušaka
za slučaj da ih ko napadne.

 - U selu Juniku, priča Živojin Ilić, iz tog mesta, sretaju se na pragu domaćin Miloš Damnjanović i napadač Uk Ljuša, i
ubijaju jedan drugog. U Vraniću, Arnauti pucaju na kuće i ubacuju bombe. Jedan domaćin iz tog sela natovario svoje
stvari na 3 kola (2 para volova i par krava), ali ga na putu presretaju kačačke bande njegovog predsednika opštine Mamet
age i Đok Marka iz Redine i sve mu otmu. - Svedok iz Međa kazuje kako je pokušao da potera nešto od svoje stoke, ali
mu je Arnaut, kmet sela, podneo pušku pod grlo i rekao da odmah sve ostavi. Drugom izbeglici iz Međa, Aleksandru Iliću
rekli su kmet sela i pomoćnik mu Mikelj Đoka da on i neki drugi preteraju svoju stoku i prevezu stvari kućama njih dvojice,
pa da i sami tamo dođu.

 Posle nekoliko dana, stvari su zadržali, a njih izbacili. - U Vraniću tera Srbe rulja naoružana puškama, revolverima,
motkama i na kraj sela oduzima stvari onima koji nešto ponesu. - U velikom selu Ljumbardi, po iskazu više svedoka, Srbi
su skupili u jednu kuću, oko 500 ljudi, i brane se, ali ne bi mogli odoleti da nije naišla nemačka vojska i oslobodila ih.
Arnauti su međutim palili kuće, vičući na svom jeziku: "Živela Albanija". Uništili su sve do poslednje kuće. - Izbeglice iz
Krst Rakoča nailaze u povlačenju na selo Požar i tu zakonače. Tu ih noću, 22. aprila, napadaju Arnauti. Vodi se borba do
zore. Po poruci dolaze Nemci iz Dečana i spasavaju opsednute izbeglice. -----------------------------

----- Tako u srezu đakovičkom, kaže svedok Svetomir Milosavljević iz Dublibare, i drugi s njime, nije ostalo ni jedne jedine
naseljeničke porodice. Svi su isterani. Kuće su srušene ili spaljene. Ostalo je nekih 50 kuća koje su za sebe sačuvali
katolički Arbanasi i oni se u njih uselili. U Lećanima, selu starosedelaca, kuće nisu popaljene samo zato što su bile ovde
izmešane sa arnautskim. U selu Janoš, kaže svedok, već 1941. nije ostao ni jedan starosedelac. ------------------------------

---- Pljačke i zlostavljanja ---------

---- Što se tiče pljačke, bilo je i ovakvih slučajeva. Jedan naseljenik iz Ponoševca sklonio je za prvo vreme svoju stoku kod
svog suseda i prijatelja Arnautina. Kad je krenuo, pošalje ženu po stoku; Arnaut mu stoku preda, al i ga u obližnjoj šumi
presrete i stoku mu opet oduzme. U selu Netica opštinska vlast oterala je sve Srbe muškarce u jednu kuću, pa su onda
Arnauti pljačkali srpske kuće i zlostavljali žene. Sutradan Srbi su sprovedeni do Đakovice. Na ovaj ili onaj način, izbeglice
su skoro svuda ostajale bez stvari i spasavali samo goli život. -------------------------------

---- Izgoni su praćeni zlostavljanjem svake vrste. Jedna banda Arnauta terajući Srbe iz sela Sarice gonila ih je jedno
vreme da idu niz vodu, gazeći do pojasa. Jovana Dragićevića, bivšeg činovnika sreza, gonili su iz Đakovice u Valonu, pa
u Peć i dalje za Srbiju i držali u tamnici vezanog u lance. U opštini beškoj bilo je naročito mnogo tuče. Tukli su i žene, na
primer: žene Vladimira Ranđelovića, Milutina Vukotića i Vujadina Biberdžića, a ženu Vladimira Stankovića gađali su
puškom, u Ljumbardi su jednu ženu i ubili. A već tuča muškaraca spominje se u više mesta, osobito u Becu, Netici, Sarici,
Juniki, Jakošu i dr. Silovanje se spominje u selu Neticu; kažu da je bilo i odvođenje žena i devojaka.
----------------------------------

----- Spaljene su crkve u selima Ljumbardi, Rostavici i Papaju. Jedan svedok tvrdi da su porušene i srpske škole, pa i
groblja. --
----- Izbeglice pričaju o jednom manjem logoru u Prištini. Tu su bile 53 srpske porodice iz srezova dreničkog, pećkog,
istočkog i rakovičkog. Albanske vlasti htele su da ih prebace u Srbiju, ali to nisu dozvoljavale pogranične okupatorske
vlasti. I tako su čekali u logoru 16 meseci, ne dobivajući za hranu ništa drugo no po 400 grama projinog hleba dnevno.
Umrlo je 12 osoba, osobito dece. Najzad su dobili dozvolu da pređu u Srbiju. Ubistva ------------------------------------

----- Zlata Matejić, izbeglica iz Đakovice, iskazala je da su jednom čoveku, koji je bio na vežbi i ratu, zapalili kuću i pobili
ženu i decu, tako da od familije od 11 duša nije niko ostao živ; imena im ne zna. -

-------- U Gornjem Petrovcu i Becu ubijeni su: Jovo Jakšić, Melentije Kočanović, Jovan Ostojić, Milorad Labović iz Dobrića,
Božidar Petrović, Savo Radulović iz G. Buteša i još 4 Srbina, starica Gordić; Jakšića je ubio Tair Balja iz Ždrela, a
Kočanovića Kamer Izuf, oba iz kačačke grupe predsednika opštine becke Memet age Jajagića i starešine sela Šaban
Alila. U Dubli Barama: Miloš Miočanin, Vlajko Krstić i više drugih. U Kodraliji: Stojimira Stanojevića ubio je Ramo Imerović
iz mesta Junika: na putu za Peć ubijeni su Petko Šćepanović, Risto Uljarević, Krsto Samardžić i više drugih. U Rogovu
poginuo je Živko Novaković. U selu Srinjini, priča Trifun Kojić iz Gornjeg Petriča, izgoreo je u zapaljenoj kući muž sa
ženom i 6 dece. Pored civila pobijeno je i opljačkano više vojnika. Da ne spominjemo ranjenike. Ukupan broj ubijenih nije
nam poznat. Svedoci se, govoreći u razno vreme, i odveć razilaze (između 37 i više stotina ubijenih). ------

------ Zaštita ---------

------ Okupatorska vojska nemačka i italijanska, ograničavala se na to da obezbeđuje izbeglicama puteve za iseljavanje.
Negde su svojom oružanom intervencijom spasavali opkoljene Srbe od pokolja. A negde, kao i selu Krst Rakoči, mirno su
posmatrali kako Arnauti pljačkaju Srbe i otimaju im stvari. Iz tih podataka nazire se priroda sporazuma unapred utvrđenog
između njih i arnautske ilegalne organizacije. O nekoj zaštiti od strane Arnauta nije bilo ni govora. Svedoci jedva nalaze
jedan primer, Miloša Zelja u Becu. ----------------------------------

---- Jedna lista nasilnika -----

---- U samoj Đakovici ističu se predsednik opštine Sulejman beg Crnoglavić i pomoćnik mu Šaban Koriša, a u Becu
predsednik opštine Memet aga Jajagić, pa dva katolička popa iz mesta i jedan iz Novog Sela. Arbanasi su, kažu svedoci,
obično radili tako da jedno selo pravi uslugu drugome selu u iznosu (=izgonu) Srba, ali sudelovali su i meštani u masama,
ponegde naprosto svi. - U opštini beckoj isticali su se: Kamer Isusr i Cenj Vinjak, ubice: Avdija Đerim, Suljo Sadak, Cen
Zenu, kmet sela, i Mikelj Đoka, pomoćnik mu; Đok Marko; Želj Asan iz Krstanovca; Mitvar Deva, Amil i Uzun Man, Nikola
Prenčić, Marko Ćin iz Petrovca; Cen Taja, Sokol Kanca, Mikelj Keta, Tair Abaz, Šaban Colja; iz Međe: Ćem Salija, kmet, i
Imdo Colja i Zumber Daut, vođ kačaka, iz Crnjana, Ćemo Kadripa, kmet opštine, vođ rulje; Smail Braim, svi iz Međa;
Memet Arif iz Raškovca, Uk Zumer, Muzalem Selim iz Beca, i Uzun Muslija Garan Martin Man, Petar Banjoš, Alija Rustem
iz Petrovca; Memet Šek, Seid Šek, Lazar Ljušta, iz Bardosana; Nikola Prenk, Rum Lješ, Zef Prenk, iz Vranića; Đemo
Sadrija; Tair Balja i Alili Dulja iz Ždrela, Ušin i Mik Colj, Mus Zen iz Beca; Uk Palješ iz Trakašića; Smail Dulja iz Petrovca,
Prem Doda iz Bardosana; Bub Kaćete iz Janoša. Svedoci dalje spominju: Rasima Dulju, kmeta opštine đakovičke; Aci
Kadriju, kmeta iz Crnjana; Dina Bardoša sa sinom, iz Grabovca (srez pećki); Ajdara Čupu iz Novog Sela; Ali Bajrama,
ubicu, iz Šateja; Dulju Amrula, Adema Sadriju, kmeta; Adem Rustema, Derviša Sulju, Sadika Taira, Miftar Bajrama, sve iz
Kraljana; Metuša Rustafa, iz Beca; Ademagu, predsednika opštine, iz Netice; Ram Imera, vođu bande iz Kodralije; Mila i
Petra "vodeničara", Mart Marija i 3 brata i Haciju Jetiš; iz Mrskovca: Redžep Jusein iz Žablja; Ibiša iz Pusa; Smaila Braima
i Musu Isena, iz Radonjića; Miftara Selimovića, Braim Redžu i Sadik Adžiju iz Ranića, opštine becke; Ded Đorđu Lisa,
kmeta iz Dublimare, Asana Tajira iz Raškovca, Ljuš Aliju Himića iz Loćana itd, itd. --------------------------

----- Gornji podaci sastavljeni su po 115 pojedinačnih i 2 kolektivna iskaza iz 29 mesta sreza đakovičkog, većinom iz
godine 1941. -----

------------------- ŠARPLANINSKI SREZ (PRIZREN) -------------

-------- Po spisakomuslimanskih stanovnika u srezu godine 1931., nalazilo se 1936. godine - 493 naseljeničkih srpskih
domova, okruglo 3.000 duša. Ovi poslednji isterani su (sada) do poslednjega, a njihove kuće i naselja uništeni su. To je
izvršeno već prvih nedelja po slomu Jugoslavije, a najviše u aprilu (1941). Za selo Novu Šumadiju spominju se datumom
od 9. do 24. aprila, za Koriš 16. do 30. aprila, za Hvosno 19., a za Lipovac 2021. aprila 1941

. U samoj varoši Prizrenu arnautska nasilja bila su osobito jaka 16. i 17. aprila, u dane između nemačke i italijanske
okupacije. Inače je u toj varoši, kao i u drugima, bilo nešto više sigurnosti nego po selima, pa su naseljenici mogli da
ostanu malo duže. Kad je učitelj Milovan Nikolić 30. juna te (1941) godine prošao iz Beograda za Prizren, da prihvati svoju
familiju, on je na sve strane putem video samo opustela srpska zgarišta. "Za vreme one opšte bune i meteža (u početku
rata) - izjavljuje jedan svedok iz sela Koriša - Arnauti iz ovoga sela, kako sam saznao, skupili su se na jednu svoju
sednicu i na toj sednici rešili da nam ostave rok od 3 dana da se selimo. Inače će nas sve pobiti". Starosedeoce Srbe
ispočetka Arbanasi nisu direktno gonili. Neki od njih bežali su u Šarplaninu da se sklone od terora, pa se posle iseljavali.
U toku 1941. Italijani su organizovali novu vlast. Vojnu su (vlast) oni držali sami, a upravnu su većinom popunjavali
Albancima iz Albanije ili sa našeg zemljišta. Policija se zvala "Kvestura". --------------------------------------------------
---- Glavni vođ Arnauta bio je Šani Lauš, posednik iz Prizrena, koji je kao kačak živeo u emigracij i u Albaniji, pa sada
odmah došao i sam preuzeo vlast kao predsednik opštine u Prizrenu. Među glavnim pomagačima bili su mu Tom Đon i
neki Rešad, bivši činovnik muslimanske verske zajednice. Šani organizuje od ološa oko 200 ljudi kao "civilnu policiju", pod
vođstvom kriminalnog tipa, kasapina Tom Đona. Ta banda činila je čuda u gradu i okolini. Samo jedan primer da
navedemo: upadali su u novu bivšu Banovinsku bolnicu i izvlačili otuda ranjenike kojima se zatim gubio svaki trag.

Po selima su predsednici opština i starešine sela okupljali manje ili veće bande sa zadatkom za izgone Srba, a uz njih se
digao tako reći ceo arbanaški svet da bi iskoristio priliku i napljačkao se. I ovde kao i drugde obično je banda iz jednog
sela vršila izgon u drugom selu, uzajamno. Za iseljavanje ili se davao najkraći rok, obično 24 sata, ili uopšte nije bilo roka,
te je uplašeni svet odlazio bez čekanja bežeći od napadaja. Rulja je skidala pred očima vrata, prozore i krovove sa kuća,
ili pucala u kuće kroz prozor. Ipak su se neki zlosrećni naseljenici teško rešavali da napuste svoja ognjišta, izlagali se
opasnostima, a ponegde i branili oružjem ako su ga imali. -------------------------------

------ Kako se iseljavalo -----------------------------

------ O načinu kako se izgonilo navešćemo najpre pet svedoka iz sela Nove Šumadije. Prvi svedok Desimir Arsić priča: "
Ja sam došao iz sela Nova Šumadija sa 5 članova porodice, zbog toga što su me arnautski banditi stalno napadali noću i
danju puškama, prinuđavajući me da predam oružje, i da kuću napustim odmah, u protivnom će nas pobiti. Pošto su me
prethodno pretukli motkama i prestrašili puškama zapetim na mene i porodicu, i pošto mi oteraše svu pokretnost, onda
sam bio prinuđen da napuštam svoje ognjište, bez ikakvih obrazloženja, no po volji jedne usijane bande sastavljene od
-----------------------------------------

---- Arnauta krvoloka ... iz sela Koriša. Ubili su 7 Srba, koje sam lično video bačene u Suvu Reku". Drugi svedok Svetomir
Kovačević iz istoga sela, iskazuje: "Na dan 25. aprila o. g. došla je jedna grupa Arnauta iz sela Grekovca, naoružanih
puškama i bombama, i saopštila mi da se odmah iselim iz kuće i otputujem. Ja sam ostao još da prenoćim, ali su oni te
noći dolazili i bacali bombe i pucali iz pušaka. Odmah po saopštenju ista lica su počela da skidaju vrata i prozore sa kuća i
opljačkali mi sve što sam imao, kako od stvari, tako i od stoke i žita. Kako se već celo selo bilo odselilo, i ja sam morao da
napuštam svoju kuću".

 Treći izbeglica, Tihomir Đuković kazuje slično: "Arnauti su nam saopštili da se u roku od 24 sata iselimo, inače će nas
opkoliti i sve žive popaliti. Posle ove pretnje mi nismo hteli, celo selo, da napustimo svoje domove, ali su nas noću opkolili
Arnauti, počeli su ubijati ljude, paliti kuće koje su im bile bliže, bacati bombe u kuće, pucati iz pušaka i mitraljeza, pljačkati.
Mi smo se borili protiv njih čitava 3 sata, ali smo morali posle da izbegnemo u obližnju šumu i odatle dalje".

Četvrti svedok Radojko Rakić: "Na dan 24. aprila 1941. godine došla je jedna grupa Arnauta i oterala mi 25 ovaca s
jaganjcima i jednu kravu s teletom. Pored toga obili su mi ambar i salaš i odneli sve žito. Istoga dana prizvali su moju ženu
i saopštili joj da se odmah odatle iseli, i istukli je. Kako je moja žena bila sakrila izvestan deo žita, to su ponovo došli i
istukli je, te je primorali da im kaže gde je žito, pa su i to sve odneli. Kako je dete tom prilikom plakalo i trčalo za kolima, to
je palo pod kola, koja su ga pregazila, i zato su mojoj ženi tražili da im plati 200 dinara zato što su ga dva točka
pregazila...

Zato vreme Arnauti su ubili Čedomira Đorđevića iz Vlašnje kao i rezervnog podnarednika Delića iz opštine damnjanske,
koga su svega na komade isekli, a zatim im sve opljačkali. Kako je tom prilikom vođena borba, to sam i ja pao ranjen, jer
smo bili u patroli; u to su naišli nemački vojnici, Arnauti su otišli, a ja ustao i pobegao". Peti svedok, Radisav Milojević,
priča kako je bio otišao u grad da obiđe bolesna sina u bolnici, a kad se vratio našao je punu kuću Arnauta, već useljenih,
koji su mu rekli da se odmah gubi, ako neće da ga zakolju. Oni su vikali da više nema Jugoslavije već samo "Velika
Albanija". Izbeglica iz sela Koriša, Radonja Čukić, opisuje analogan slučaj. "Došla je", veli, ,,16.aprila, grupa Arnauta
naoružanih svim vrstama oružja i rekla da se iselim u roku od 24 sata, inače će pobiti i mene i porodicu. Odmah po
saopštenju uselio mu se u kuću jedan Arnaut sa svojom porodicom i ostalim društvom.

 Dok sam ja bio tamo, ubili su Arnauti velik broj srpskih vojnika i oficira, a pored njih i neke naseljenike, među kojima
poznajem Rajka Tomića, Arsu Miletića, Milenka Ružića i Aksentija Radunčića, i mnoge druge koje ne znam. Pored toga
zapalili su ili porušili veliki broj naseljeničkih kuća i odveli neke žene i devojke, koje su za sebe zadržali". Izbeglica Risto
Tomanović iz sela Romaje: "Kada smo se ja i moj brat Marko suprotstavili, u želji da sprečimo uništenje naših domova i sa
njima (Arnautima) vodili čitav dan borbu, u ovoj borbi poginuo je taj moj brat. Ubio ga je Arnautin Kamer Feta,
zemljodelac, iz sela Romaje. Posle ovog kuću mi je zapalio Ćazim Adem iz Lukinje. Odneli su mi svu pokretnu imovinu i
stoku oterali". -----------------------

------------ Cvetko Đurković iz Koriša priča kako je kupovao redom jednog, pa drugoga konja, pa kola, i sve mu ih pokrali
Arnauti, pa je onda morao kupiti konje i kola od onog istoga Arnauta koji ga je isterivao, i tek tada krenuo je, vozeći na
kolima familiju bez stvari. ---------

------------------------------- Stanimir Arsić sa 30 drugova iz Nove Šumadije platili su 12.000 dinara Arnautima Zeki i Isemu
Beratu da ih provedu sa stokom do Kosova. Vukota Radovanović iz Koriše platio je drugima 6.000 dinara što su ga proveli
do Prištine. Isen N, komandir žandarmerijske stanice u opštini ljubiždanskoj, naplatio je od jedne velike grupe 250 dinara
na glavu što će ih provesti do Lipljana. ---------------------------------

--- Kao primer kako su bežali Srbi starosedeoci navešćemo sledeći slučaj. Đorđe Ljušić iz Nove Šumadije priča: " Ja sam
starosedelac u mom selu od mojih pradedova, i na dan 9. maja 1941. godine morao sam da izbegnem usled napadaja i
zlostavljanja od strane Arnauta. Toga dana Aliman Ukšin iz istog sela došao je i kazao da mu je moj stric pok. Radenko
ostao dužan 16 kola sena i 100 kg žita, pa je tražio da mu ja to vratim, ili će me ubiti, ili pak da se odmah gubim. Kako
nisam imao ovo da mu vratim, to sam odmah noću pobegao. Moja porodica ostala je u mestu". ---------

------ Pljačke i ucene ---

----- Eto kako je izgledalo otimanje i pljačkanje. Kakva su bila imanja jačih Srba naseljenika neka pokaže sledeća izjava
Dušana Vračevića, naseljenika iz sela Tupeca: "Ja sam se bavio zemljoradnjom kao dobrovoljac na dobrovoljačkoj
kompetenciji od 12 hektara i 5 hektara kupovine, svega 17 hektara. Imao sam kuću od tvrdog materijala, štalu, svinjarnik i
ostale nusprostorije; također sam imao podignut veliki voćnjak od 450 drveta, vinograd od 2.000 čokota i odgajenu šumu
od 3 i po hektara; od stoke 2 vola, 2 krupne krave, 1 konja, 17 ovaca i nešto živine, sve u vrednosti 38.000 dinara. Imao
sam kukuruza i pšenice oko 7.000 kg u vrednosti od 28.000 dinara po maksimiranoj ceni, i pokućstvo u vrednosti od
20.000 dinara".

 Toliko imanje je veće od prosečnoga. Ali i prosečni i siromašniji domaćin mogao je da pokaže dosta lep i dugim naporom
uređen posed. Sve je to oduzeto i samo u vrlo retkim slučajevima mogle su izbeglice da izvuku po nešto pokretnog
imanja. Svedok Branko Cucurević, arhijerejski namesnik iz Prištine (Prizrena?) kaže, da je stvorena neka arnautska
komisija, koja je po svom nahođenju delila Arnautima ta srpska imanja, a pored toga bilo je nasilnog ulaženja u posed tih
nekretnina, što su arnautske vlasti posle sankcionisale.

 Isto tako bilo je i sa trgovačkim radnjama. Bila su na dnevnom redu i obična ucenjivanja, npr. vlasnik radnje nađe cedulju
sa pozivom da ima platiti 100 ili 200 napoleona, pa će ga ostaviti u životu. Po iskazu jednog svedoka, opljačkan je neki
Čedo N. iz Nove Šumadije, usred dana, na ulici, za 70.000 dinara. Od septembra 1943. (od kapitulacije Italije) vršene su
nad Srbima sve nove i nove pljačke. Istovremeno su ucenjivani sa po više stotina napoleona, tako je Nikoli Dimitrijeviću
uzeto 300 albanskih napoleona. -------------------

---------------- Ucena je bilo i inače. Milija Savić iz Koriša, opštine ljubiždanske, priča: "Grupa naoružanih Arnauta,
predvođena od Ćen Asana i sina mu Mustafe, došla je kod moje kuće i saopštila mi da se do večeri iselim, inače ću biti
ubijen. Ovako je učinjeno i sa ostalim Srbima. Posle podne došao je kod moje kuće Avdija Sulejmanović, iz Koriše, i rekao
mi da mu dam ili 4.000 dinara ili šivaću mašinu, inače će me ubiti, kako mene tako i decu. Na protest i molbu nekih
Arnauta, on je pristao da mu dam 3.000 dinara, te sam drugi dan dao 1.500 kg kukuruza za 2.000 dinara, i jednu hiljadu
imao sam u gotovu, te sam mu dao, i tako spasio decu i sebe. Svu drugu imovinu, kao i stoku, Arnauti su mi opljačkali, te
sam došao potpuno go i bos". ------------------------

--------------- Rušenje -----------

--------------- Iza isteranih naseljenika u njihove kuće manjim delom ulazili su Arnauti, ali mnogo više, naročito u čisto
srpskim selima, kuće su spaljene i razrušene. Uništene su i neke crkve, kao u Koriši, a negde i groblja. Ne treba ni govoriti
da su uništavane druge kulturne ustanove, kao zemljoradnička zadruga i knjižnica s čitaonicom u Novoj Šumadiji.
--------------------------

---------------- Zlostavljanja -------

---------------- U ovom srezu svedoci se žale sa svih strana da su ih Arnauti mučili na razne načine. Već gore spomenuli
smo neke primere tuče, drugih primera bilo je svuda. Svuda tuče bez kraj a, žali se svedok iz L ipovca. Nikol a, Bogomir i
Vlatko Milosavljević, Čedomir Radosavljević i mnogi drugi u selu Novoj Šumadiji mučeni su najgore. U samom
prizrenskom zatvoru masa ljudi tučena je ili mučena glađu, a među njima bilo je i staraca. Evo o tome nekoliko podataka.

U Prizrenu su izvršena nekolika masovna hapšenja: prvo oko 20. aprila (1941), od kojeg su odvojili i streljali pet ljudi;
drugo u martu 1942. i treće u junu 1942. (30 lica); četvrto nešto docnije, i peto (25 lica) u novembru te godine. U aprilu
1944. godine nalazilo se u prizrenskom zatvoru oko 80 Srba, sa slabom nadom da će se izbaviti. - U tim zatvorima ljudi su
strahovito tučeni korbanima, po više dana, od strane italijanske i albanske policije. Jednome su udarili klince pod nokte,
drugom stavljali usijana jaja pod pazuhu, trećega vezanog kotrljali niz basamke - kako svedoče Branislav Lekovac i Života
Jovanović. ------------------------- Po slomu Italije, tuče su se umnožile. Tako je u februaru 1944. godine tučen i zlostavljan
trgovac Jovan Dobrosavljević. --------------------

------------ Silovanja i odvođenja ženskih bilo je i u ovom srezu. Takve slučajeve spominju svedoci iz Prizrena, Koriša,
Nove Šumadije i drugih mesta, ali ne navode imena. Gore spomenuti arhijerejski namesnik navodi slučaj kako je sin
glavnoga kolovođe, Šani Lauša, u Prizrenu pokušao silovati jednu Crnogorku i ona ga ubila. "Silovanja su, veli, bila
(stalno) na dnevnom redu". Neke devojke otimali su Arnauti i odvodili ih za sebe. Još početkom 1944. izvršeno je
silovanje na dve sestre Berzanović. -------------------------
--- Masa Srba iz Metohije odvođena je u logore po Albaniji i Italiji. O tome će biti reči u posebnom poglavlju. ----------------

----- Ubistva -------------

------------------ U brdovitom terenu ovoga sreza bilo je dosta ubistava, a naročito se spominju ubistva rasformiranih naših
vojnika, iz zasede. Aleksa Pešić, izbeglica iz sela Lipovca, ovako iskazuje: "Od kuće sam pobegao sa 11 članova
porodice bez igde ičega. Sve što sam imao ostalo mi je tamo. Pobegao sam usled zlostavljanja i ubijanja od strane
arnautskih bandita. Na prvi ili drugi dan Uskrsa došla je cela četa Arnauta, koja je išla od kuće do kuće te pljačkala, tukla,
ubijala i jurila nas od kuće do kuće. Moju 14-godišnju ćerku su ubili i ostala je nesahranjena tamo, a teško su ranili moga
16-godišnjeg sina, koji je sada ovde na lečenju u bolnici.

- Tamo je mnogo poubijano. Ja se sećam da imenujem još i ove: Brana i Bogić Zorić, Boško i brat mu Stojadin N.; Luka
Ilinkić, Radomir Mardović, sve moje komšije iz Lipovca". - Ubijen je Đorđe Jovanović, predsednik opštine damnjanske.
Ostrozub: Nikola Anđelić; Vlašnja: Čedomir i Vlajko Đorđević iz Hvosna (Kosne) i rez. podnarednik Delić iz damnjanske
opštine. Kabaš: Đuro, Marko i Mirko Berić, Jevto Malerović, Mihajlo i Luka Manojlović, Marko Tomanović, Mićo Vujičić -
svi iz Kabaša, opštine damnjanske. Koriša: 2 oficira i 4 (ili 5) vojnika; osim toga: Arso Miletić, Milenko Ružić, Aksentije
Raduničić i mnogi drugi. Nova Šumadija: 15 lica, među kojima Rajko Tomić, banovinski većnik s porodicom od 7 članova,
Milorad Tomić, Milutin Milojević, Serafima N, iz mesta, Rajo Radosavljević, sa 2 sina, odvedeni bez traga - pobili ih
Arnauti iz Grekovca i Koriša. -----------------------

------ Rogovo: mnogo lica oko puta. Smać: Radomir Merdanović; Hvosno: Radisav Jovanović, Nedeljko Fenić, Živko
Nikolić, ovaj poslednji zato jer je prikrio svoju stoku, ubijen pa bačen u Drim; i više drugih. Ubijena su i dvojica iz Široke. U
Prizrenu i okolini pobijeno je do 50 ljudi. Najviše po naređenju Šani Lauša.

 Među njima bili su: Vidosava Šibalić i sin joj Dušan, pa Velizar Miletić, sestrić joj, đak V razreda gimnazije, svi iz
Dušanova; Andrija Fišić, samardžija; Milan Stefanović, Dušan Manojlović sa 4 člana porodice iz Male Šeje o(pštine)
damnjanske; Arsu Petrovića kapetana u penziji iz Trnja ubio je Beća Sejdula, bivši narodni poslanik iz Suve Reke. Braću
Vladimira i Ljubomira Marjanovića, sinove školskog nadzornika, mladiće od 22 i 27 godina, pravnike, jednog su ubili a
drugog obesili u Prizrenu i to braća Jašara Ališanina i sin Šani Lauša iz mesta, posle mučenja i pošto su osuđenici sami
iskopali raku.

 S njima su ubili žandarske narednike u penziji, Lazara N. i Milića Popovića, koga su zaklali. Jedan svedok spominje i
nekog Manojla, lončara iz Prizrena. Jedno vreme Arnauti nisu dali da se zakopaju neki leševi kod Prizrena, te su ih, kaže
svedok, razvlačili psi. Po pričanju Boriše Damnjanovića iz Kabaša pobijeno je u opštini zjumskoj do 200 lica. Devetog
decembra 1943. iskasapljen je u Prizrenu kavedžija Stevan Bajčetović. Novi albanski žandari, kažu svedoci Branislav
Leković i Života Jovanović, sav su leš iskasapili, pa takvog izbacili na đubrište. ----------------------------- Nekoliko zločinaca
-------------------------

----- Prizren: Šani Lauš, predsednik opštine i sin mu, i braća mu Avdija i Nurija; pa Selim Imbrain, bivši predsednik opštine;
pa Isen Šaban, Bećir Said, Abdul Sulejman, Osman Alija, Mon Bajram, iz Damnjana; pa Rešad Abdula, docnije načelnik
sreza gorskog, i Beća Sejdula, bivši narodni poslanik; tri brata Omerovića Ibraim i Makijat, zatim Imer i Gani Redžep i treći
im brat, i Alija Poljak, Recep Sulja, Recep Adra i Sulja, brat mu. Sulejman Kabaš rentijer. - Kabaš: MusaPrajin, kmet sela,
Sadrija Ram, Recep Ramo, Aslan Ramo, Mata Odo, svi iz mesta. Koriš: sudelovali svi Arnauti, a isticali se među njima
Đon Asan i sin mu Mustafa, Isem Salija, Arif Ibraimović, Ahmed Rustemović, hodža, Bećir Saitov, Ćerim i Sadrida Tairov.
- Lipovac: Zef N., kmet sela, Nedolj i braća mu Marko, Đon Poc; pa Milan i Petar Doda iz mesta i vođa im Paško N.,
predsednik opštine vogovske iz sreza đakovičkog. - Nova Šumadija: Sadrija Tajfa i brat mu Zeka iz Koriša, Čarkin,
Osman, Alija iz Grekovca, Azem Velija iz Pilence, Selim Rustemović, predsednik opštine ljubiždanske i delovođa mu Bećir
Sajtar. Amet Nua iz Sušice, Nezir Bajram sa braćom, Redžep Bardetović s braćom, iz Muževine i Nimon Ukšinović, Rušid
Aligazović, Velija Zećir, Sadik Ibraim, svi iz mesta ili okolice; Zenun Suljo, vođa bande, ubica i palikuća; Kamer Feta,
ubica, i Ćazim Adem, palikuća u selu Romaju. U Rogovu vršili su zlikovci nasilja sa maskiranim licem. -----------------------

---- Veoma su retki bili ljudi koji bi se zauzeli za progonjene Srbe. Poneki svedok navede ponekog čoveka iz Prizrena, kao
Rešada Nuderina, Bajrama Ruka, Aliju Rešada i Jaka Đona. Jedan kaže da su se dobro držali i katolici ponegde u selima
(u gornjoj listi vidimo više katoličkih imena među zlikovcima). Na okupatore, osobito na Italijane svedoci se ne žale.
--------------------

------ Napomena. Rađeno po 72 pojedinačna i 1 kolektivnom iskazu izbeglica, od kojih 61 iz godine 1941., 8 iz 1942. i 4 iz
1943, a sve iz 18 raznih mesta, šarplaninskog sreza. --------------------- PODGORSKI SREZ (SUVA REKA) -----------------

----- Po državnoj statistici od 1931. godine bilo je u tom srezu 2.539 srpsko-pravoslavnih stanovnika, prema 13.558
muslimanskih Arnauta i samo 123 katolika. Novonaseljenih Srba bilo je 1936. godine 106 domova. ----------------

--- Kako je vršeno iseljavanje -------

---------- Pred nama su iskazi 75 izbeglica iz 15 mesta podgorskog sreza, svi iz godine 1941., osim jednog kratkog iz 1942.
Sudeći po tome materijalu Arnauti nisu dotle terale Srbe starosedeoce, no samo naseljenike i činovnike. Ove su izbacili
odmah po slomu Jugoslavije, mahom već u toku meseca aprila (1941). Evo nekoliko datuma: u selu Trnju jednu ženu
izbacili su silom već 8. aprila, inače je to selo evakuisano 22. i osobito 24og; Đinovac 1020og; Široko je krenulo 12-og i
dalje iseljavanje 1827-og; Topličana 12-og, Dulje 18-og, Kosančić i Semetište na Uskrs 20-og, Raštane 2027-og, Lešane
2025. aprila.

U Suvoj Reci, kao sreskom mestu, odseljavanje se moglo nešto više odužiti usled prisustva okupacionih trupa, pa se,
pored datuma 23. IV, spominje i 5. VI 1941. Isterivali su srpske koloniste svuda na isti način: kurir, ili grupe od nekoliko
čoveka ili cele rulje, dođu pred kuću, daju najkraći rok od 2 do 24 sata; gomile pište iz pištaljki, pucaju iz pušaka, bacaju
bombe, viču, pljačkaju ispred očiju stvari iz kuća i odgone stoku, negde odmah odvaljuju vrata i prozore, a negde, bogme,
tuku i ubijaju. Svuda tipična pretnja: "Ako odmah ne odete, sve ćemo vas poklati". Samo jedan svedok kazuje da mu je
naredio da se seli jedan zvanični arbanaški žandar.

Time je stvorena opšta atmosfera terora i panike. Arnauti su se naoružali oružjem iz obijenih magacina, opljačkanih
vojničkih kola ili sa samih vojnika, koje presretaju putem i ubijaju. Vlasti nikakve, osim novostvorene arnautske, koja to i
radi; zaštite niotkud - i srpski živalj odvaja se od svojih domova sav. -------------------------

---- Miloš Antonijević iz Kosančića pravilno svedoči da je za sve postojao već spremljen plan. "Arnauti su imali čitavu
organizaciju za iseljavanje Srba i glavni vođa im je bio Bećir Sejfulović, bivši narodni poslanik iz sreza, a pomagači mu
Sejdo Arslan Bajramović, predsednik opštine suvorečke, braća Sadik i Jakup Ametović, Šaib Raštana, Mula Nuri, hoca, i
Zumbar iz Đinovca, i Ćamil, predsednik opštine iz Mušutišta, bivši banski većnik. Ovo su glavna lica koja su organizovala
pokret; oni su imali svoje agente koji su kupili kačake i Arnaute iz svih krajeva i podstrekivali ih na bunt. Također su ubijale
naše vojnike i zaplenili 6 kola vojnih stvari sa hlebom i drugim potrebama i 6 mitraljeza". ------------------------

----- Evo nekoliko tipičnih slučajeva: "Na dan 19. aprila", kaže gornji svedok, "došao je kod moje kuće Avdi Gega iz
Studeničana sa svojih 17 drugova i saopštio mi da se u roku od 24 časa iselim i napustim svoju kuću, pošto je, veli,
zemlja arnautska, a Jugoslavija propala. Po dobivenom saopštenju odmah sam sutradan ujutru sa celim selom krenuo i
napustio svoju kuću, u kojoj su ostali sve stvari kao i stoka. Toga dana nisu ubili nikog, ali su ih tukli kundacima"..

. Na više mesta radilo se o zemlji koju naseljenik nije dobio od države nego je kupio za gotov novac i upravo je prodavač
dolazio da ga tera. Tako Budisavu Lazareviću u Raštanima, ili Radivoju Mariću iz Đinovca, ili Tijani Kozić iz Suve Reke, ili
Dimitriju Cvetkoviću iz Trnja, ili Mihailu Petroviću iz Pećana. Radisava Bišića iz Suve Reke čak je i ubio neki Kadrija, od
koga je bio kupio svoju zemlju, svedoči njegova udovica Novka. Negde su opet među prvim napadačima bile negdašnje
age, kojima je deo zemlje preko maksimuma oduzet po zakonu o agrarnoj reformi. Tako su ženi Vladislava Glišovića
došla dva Arnauta kao kuriri da joj kažu da se seli u roku od 24 časa, a za njima su došle bivše age koje su je odmah
isterale ne čekajući rok. --------------------------

---- Tuče -------

--- Ako se domaćin u ma čemu protivio, ili samo oklevao da se iseli, sledovale su batine i samo ubistvo. Na batine se žali
jedan svedok iz sela Semetišta. Budimira Mladenovića iz Dulje ubio je Jakub Demirović sa družinom, i dete mu ranio, u
borbi koja je nastala kad je Budimir hteo da brani svoju kuću od pljačke. - "U našem selu (Kosančiću)", kaže Tihomir
Milivojević, "tučeni su Slavko Stevanović, Vučko i Radomir Nikolić i Jezdimir Antonijević; Velimira Antonijevića tražili su da
ga ubiju, ali je pobegao u šumu i tako ostao živ.

Kažem da su s nama postupali najnečovečnije, kao s nekom marvom, iako im nismo ništa učinili, jer smo uvek dobro
živeli s njima". Slično se žalio Slavko Stefanović iz Kosančića, gde izgleda da je uopšte bilo mnogo tuče. "Dana 20. aprila
o. g. od strane Recep Šabana, Asana Alića, Ćerkina Zuna isprebijan sam teško, i nožem su me boli, i pretili da se odmah
selim, u protivnom će me ubiti sa porodicom. Zbog toga zverstva morao sam ostaviti celokupnu imovinu i sa sedam
članova porodice preseliti se bez igde ičega u ovaj kraj".

 - Da čujemo Vukoja Mladenovića iz Lešana: "Na dan 23. aprila t. g. došao je kod moje kuće Destan Azirović iz istog sela i
saopštio mi je, pošto mi je prethodno istukao unuče, da se odmah selim, jer su već popalili neke kuće, i ubili Aksentija
Radojičića zato što nije hteo da se seli. Pokušah da izvezem nešto stvari i stoku, ali mi to Destan ne dade, no je svu stoku
i stvari zadržao za sebe, govoreći da je to meni nepotrebno, i da se što pre gubim ako mislim da iznesem glavu.

 U putu su pucali na nas, jer je neka žena bila poterala ovce, pa su joj jednu tu oteli, a ostale smo joj mi nekako zadržali". -
Radomira Strakinovića iz Trnja ne nađoše kod kuće, pa mu teško isprebijaše ženu. I Sava Milojevićeva kaže da su, pored
nekoliko ubistava, Arnauti u tom selu mnogo bili kundacima. Slikovit je opis koji daje udova Grozdana Aksentijević iz
Trnja: "Po dolasku nemačke vojske u te krajeve, na treći dan Uskrsa, 23. aprila, u prvi sumrak opkolili su nas naoružani
Arnauti u velikom broju. Muža mi Aksentija ubiše iz pušaka na oči moje i ostale porodice, a nas opljačkaše do gole duše.
Pokušaše da ubiju i mog sina Vučinu, stara 21 godinu, i na naše zapomaganje jedva mu život oprostiše. Takbđer su hteli
da odvedu kćerku mi Milenu, staru 14 godina, i jedva smo je spasli našom kuknjavom. Ovom prilikom i pljačkom oštećena
sam za preko 100.000 dinara.

 Ubistvo moga muža izvršio je Redžep N., starešina sela Lešana, sa Ramadanom Ademovićem iz Lešana, koje lično
poznajem kao dotadanje komšije". - Bilo je slučajeva gde se i domaćin, videći zlo pred očima i propast svoje kuće, nije
mogao savladati nego je uzeo da se brani puškom, ako je imao. Tako iskazuje Radenko Radosavljević iz Dulja, kad su
mu noću 19. aprila, Arnauti napali na kuću da pljačkaju i da ga gone, da je on potegao iz puške i jednoga ubio, pa sutra
dan pobegao sa podosta stoke i stvari. -------------------------------------------------

------ Pljačke, ucene i rušenje ------

------ Iz više sela spominju izbeglice da su pošli "gole duše" i "bez igde ičega". Ipak pada u oči da ih ima u ovom srezu više
koji kažu da su mogli povesti kola i volove i ponešto mekih stvari. Negde opet poteraju nešto stoke ili ponesu stvari od
kuće, te im to otmu Arnauti iz drugih sela uz put. - Na dan 24. alrila, kaže Leposava Obradović iz Trnja, došli Arnauti, i
opljačkali joj od stvari i stoke što su hteli, čak su hteli da i nju vode sobom; zatim su se vratili i zapretili da će joj i decu
poklati ako se odmah ne iseli. Ona potovari nešto na kobilu koju su joj ostavili, i pođe sa decom. Na putu, u Štimlju, drugi
(Arnauti) joj i to otmu.

 - Na sve strane vladao je haos, nasilje i otimačina, veli svedok iz Topličana; Radisav Stevanović iz Topličana kazuje:
"Dine More, Arnautin iz sela Šešane, zatražio je, jednoga dana kad sam došao u to selo, da mu dam hiljadu i po dinara
inače da me neće pustiti živa, već da će me ubiti. Ja nisam imao da mu dam toliku sumu, no sam mu dao 400 dinara".
--------------

------ Po svedočanstvu Miladije Savić iz Trnja, njoj je Selim Maćuni iz Samodreže uzeo 400 kg kukuruza samo da nju i
decu ne pobije. Pustoš ------

-------------------------- I tako su opustela sela Srba kolonista. "Sva naseljenička mesta u blizini Suve Reke", kaže svedok
Vukašin Popović, učitelj iz Mušutišta, "srušena su od strane Arnauta i u njima nema nikoga. Tako, na primer: Široko,
Topličane, Šumadija, Lapovo, Dulje itd. Šteta je ogromna. Kuće su srušene, a materijal raznesen". - "Sve kuće u ovim
selima", kaže Nestor Karalić iz Đinovca, "koje su pripadale našima, porušene su i popaljene, a također i škola i
žandarmerijska stanica u našem selu, u kojoj je bila velika količina oružja i municije". - Negde su isečeni i voćnjaci i
šumski zabrani. ------------

---- Učitelj Petar Radunović iz Suve Reke priča kako se posle sloma (1941) vratio iz vojske svojoj školi i kako u njoj nije
ničega našao; sve je bilo razgrabljeno. Dakle, čak i u sreskom mestu! Milovan Karalić iz Đonovca potvrđuje: "Sve škole po
našim selima porušene su i opljačkane od Arnauta". Po rečima Pane Pjevca, predsednika finansijske kontrole iz Suve
Reke, crkve nisu dirali. Samo su, kaže, na više mesta kvarili groblja vađenjem i lomljenjem krstova. ------------

------------ Ubistva ------

---------- Radisava Višnjića, iz Suve Reke, tek što se vratio iz vojske, ubio je iz zasede u šumi 19. aprila (1941), neki
Kadrija, od koga je bio kupio imanje. U Đinovcu je ubijen Aleksandar Maksimović, a po iskazu Novice Maksimovića tako je
ubijeno 6, a ranjeno 4 lica. U Dulju je ubijen Budimir Mladenović, jer se branio da ne preda pušku rulji, a ranjen mu je
sinčić; tu je u borbi ubijen i sinčić Stanka Radovanovića, Miladin. U Trnju su Aksentija Radojića ubili pred kućom
Ramadan Voca i Redžep N. iz Lešana.

 U Topličanima su poterali od kuće staroga kmeta sela Arsenija Ilića s nožem na pušci, pa ga sa Milenkom Jevtićem iz
Široke terale dalje Arnauti iz Vranića i ubili ih najzad, posle mučenja i mrcvarenja. U Vraniću Noviću Karalji i još jedan
svedok pričaju da su Ilićevu glavu Arnauti nosili nabijenu na kolac od sela do sela, da zaplaše narod. Jevtićev sin jedva se
spasao u šumu. "Nikakvog razloga za to ne znamo", kaže familija Jevtićeva. U Širokom su smaknuti Ljubomir Bojović i
Milenko Ružić. Milunku Milojević iz Grekovca ubili su na putu za Suvu Reku. U Mušutištu poginuo je Marko Matić, a u
Kosančiću Zarija Minić, student. ----------------------

--------- Jedna lista nasilnika -----------

----------- Glavne vođe u srezu spomenuli smo gore. Svedoci još spominju ova imena: Dulje: Ćazim Ramadanović,
predsednik opštine; hoca Nuredin, Jupa Demirović, četovođa i ubica; Ćazim Fejzulović, organizator; Ajdin, Sejdo i Jašar
Šaban, Zećir i Asim Ramadanović, Osman i Šaban Šabanović, Miftar Demić. - Đinovac: Smail Dina, četovođa i ubica;
Sulja Memetović, Bajram Mamutović, organizator; Grekovac: Raca Bajramović, Zećir Kurteša, Braim Selimović i brat mu,
Zejnel aga, Dine Mustafa; ------------------

----- Lešane: Bajram N., Jakup Iljaz. - Kosančić: Redžep Šaban, vođ Šaip iz Studenčana i Sadik iz Pećana; Avdija
Ademović, Asan Amić, Ćerkin Zuna, Bejtula i Avdija Gega, Redžep Zejnel. - Pećane: Bećir Sejfunović, Sejdo Arslan,
Sadok N. - Raštani: Sajdin Barjaktar, predsednik opštine, Abdul Sail, kmet sela, Sadik N. organizovao bandu. Suva Reka:
Sadik Memetović iz Lešana, Kadrija N. - Semetište: Mula Muarem, hodža; Fejsel Sulejman, Muslim Zumber, Memed
Beća, Zejnel Fejzula, Redžep Din. - Trnje: Hoca Salem Mustafa, Selim Mećun i Aden Voca, Murem Džena s braćom iz
Samodreže, Ljata i Šaim Šabanović, Din Šurla, Usnija N., Bajram Šabanović, kmet, vođa i sin mu Alija, Dine Muarem,
Muslim Đašić, Šaban Ljatisr, Memet Ljatif, Redžep Smail, Šaič Mustafa Saić. - Topličane: Zećir Avdula, Suljo Avdula,
Smail Dina, četovođa, Šamit Sulja, svi iz Đinovca; Zumber Šešivar, Bajram Azem. - Široko: Alija Memetović, Bećir Sajdin.
-----------------

----- Svedoci navode ove Arnaute koji su im, koliko toliko, bili na ruci: Riza iz Lešaka, Bajram Šećir iz Dulja, Amet Redžep i
Ramadan Fejzula i Alija Redžep iz Suve Reke. ----------------------------

------- GNjILANE --------------

--------- Statistika 1931. godine: srpsko-pravoslavnih 30.939, katolika 2.247, muslimana 57.551. - Srba naseljenika, 1936.
godine, 679 domova. ----------------------

------ Izgoni i ubistva ------

----- "Već 9. aprila 1941. godine - priča Perko Ćilović, paroh gnjilanski - Arnauti su počeli da napadaju Srbe. Prvo su isekli
srpske zabrane, harali useve, iznuđavali ljudsku i stočnu hranu; zatim su oduzimali vojničko odelo koje su Srbi na sebi iz
vojske donosili; dalje su tražili oružje i od onih koji ga nisu imali, i ucenjivali su Srbe takozvanim arnautskim "rabošima".
Kroz kratko vreme došao je za prefekta u Gnjilanima jedan Albanac (izgleda na ilegalan način).

 Odmah je naredio arnautskoj masi da silom preuzme vlast u svim opštinama i nadleštvima. Tek tada su nastali za Srbe
najcrnji dani, naročito za naseljenike. Age i begovi gone iz kuća svoje bivše čifčije, starosedeoce i oduzimaju im sve.
Prefekt naređuje preko albanskih opština da se naseljenici u najkraćem roku proteraju". Gomile Arnauta idu kroz srpska
sela, pucaju preko kuća i na kuće, izbegavajući ispočetka ubijanje (svega su u tom početku poginule dve žene i jedno
dete). "Više je Srba ubijeno, vezivano i hapšeno. Zaštite nije bilo nigde, niti se je smela tražiti". - Ne mogući više trpeti te
zulume potajno se iseliše i pređoše preko bliske srpske granice sela: Velebinci, Vlaštica, Maleševa, Žegra, Gor. Budrica,
Žitinje, Brbica, Kmetovac i Prilepinci. ------------------

----- Sveštenik parohije vitinske, u istom srezu, Mitar Vujičić izjavljuje slično da su arnautska bezakonja protiv Srba
započela odmah, već 8. aprila, i da je sva nesreća i bila u tome što za dva i po meseca (8. aprila do 21. avgusta 1941)
nije tamo ni bilo druge vlasti do arnautske. Naoružani do zuba Arnauti su Srbe terorisali danju i noću. A Srbi im se nisu
smeli odupirati iz više razloga: bilo ih je mnogo manje, i bili su, po naređenju okupatora, razoružani. "Mase naseljenika
Srba, koji su većinom sačinjavali moju vitinsku parohiju morali su zbog arnautskog terora napuštati svoje domove, zemlju i
celokupnu imovinu. Pobegle su onamo gde nema Arnauta nasilnika, onamo gde žive Srbi, kulturni svet, gde postoji
zakonita vlast. Dana 23. maja, vozeći se kroz gudure prešao sam i ja s nekoliko parohijana preko granice prema Nišu",
završuje sveštenik. -----------------

------ Kad su došli Italijani, oni su ograničili arnautsko nasilje, čak je jedanput italijanski komesar za Kosovo naredio da se
smeni i stavi pod sud Gnjilanski prefekt (sreski načelnik). Arnauti su na to stali da optužuju Srbe kao komuniste i
buntovnike, te su Italijani mnoge zatvarali i vodili u internaciju. Malo pomalo jačali su ponovo arnautski zulumi dok, od
1943., nisu dostigli pravi bes. ------------------

----------- Svaki čas dešavaju se u raznim opštinama pljačke, ubistva, otimačine devojaka i mladih žena. Jovan Ivanović iz
Trničevca priča: " 17. marta 1943. pozvali su me naoružani Arnauti da dođem, s bratom Radom, u opštinu i da se javim
predsedniku. Pošao sam odmah i čuo da su pozvani svi kmetovi sela. Kad smo se javili predsedniku, on nam je samo
rekao da ga hitno obaveštavamo o svemu važnijem što bi se u selu dogodilo i rekao da idemo kući.

 Kad sam se vraćao sa bratom, sa kmetom sela Zebnica Kostom Jovićem i kmetom sela Manitnice Savom Stojanovićem,
nedaleko od opštine, na mestu zvano Rapsko groblje, iskočila su iza grmenja četiri oružana Arnauta, među kojima sam
prepoznao Mislima Zećirovića iz sela Marevca. Odmah bez reči pripucali su na nas i na mestu ubili moga brata Rada i
obadva kmeta, a mene teško ranili, tako da sam jedva pobegao do opštine. Na pucnjavu, italijanski vojnici koji su bili u
opštini potrčali su u pravcu zločina i oterali ubice, a mene su sutradan preveli iz opštine u bolnicu, gde sam se lečio 48
dana. Posle toga italijanska vlast mi je dala objavu i ispratila me do granice". - "Poznato mi je, nastavlja svedok, da su u
našoj opštini bostanskoj Arnauti ubili 15 Srba". --------------------

------- Među ubijenim u svojoj parohiji navodi sveštenik Vujisić sledeće: Jovan T. Anđelković iz Gušice, Aleksandar
Đorđević iz Čerkez Sadovine, Vučko Tomović učitelj iz Bimče, kod Vitina. Druge ne zna po imenu. Rade Sekulić iz
Pojatišta, srez nerodimski, spominje pogibiju Joce Pecelja iz sela Tankosića, sreza gnjilanskog. ----------------------

-------- Tuče, pljačke, otmice ---------

-------- Tuče i premlaćivanja bilo je i u ovom srezu. Gornji svedok navodi kao primer jednog siromaha, Stevu Škodrića iz
Vitine, koga su premlatili kod njegove kuće dok su mu otimali dve jedine krave. Lazara Stoiljkovića iz Požarenja Arnauti su
mučili i držali u šumi vezana, dok mu sinovi nisu doneli traženi otkup, 5.000 dinara. Takvih ucena bilo je više. O pljačkanju
i otimanju da spomenemo samo nešto, opet po istom svedoku Vujisiću: Dimitriju Jankoviću iz Žitinja oduzeli su sve
pokretne stvari i stoku, pa mu onda kuću razrušili a njega odveli u nepoznatom pravcu, pošto su ga mučili pred
porodicom. Slično se desilo Milanu Milenkoviću iz Donje Budiroge, Daki Petkoviću i Maksimovićima iz Trpeze.
------------------

---- Kao primer otmice devojaka, Jovan Ivanović navodi slučajeve Milana Jankovića iz Novog Brda i Andrije Filića iz
Bostana, kojima su silom odveli kćeri i više ih nisu vratili. Arnaut predsednik opštine bostanske govorio je da će za sebe
uzeti kćerku neke udovice Coke Milošević iz Prekovca, i da će se i inače Srbima oduzeti sve lepše žene i devojke.
Dragutin Sinadinović iz Štrbaca, sreza nerodimskog, kazuje: "Arnautin Memed iz Žilinja, sreza gnjilanskog, tukao je do
iznemoglosti Stanu Jakovljević i svekra joj Veljka iz istog sela, pa im oteo stoku i pokućanstvo. U selu Drobešu istog sreza
dvojica Arnauta najpre su silovali jednu seljanku, pa su joj onda oduzeli pokućanstvo i oterali volove". Isti svedok spominje
da je bilo i odvođenja devojaka. Boško Raca iz Suvog Dola, sreza gračaničkog, kazuje za jedan slučaj gde je odvedena
jedna devojka iz gnjilanske Slatine i zadržana od strane Arnauta. ----------------------------

---- Dva narodna poslanika --------

---- Gnjilanski paroh Ćipović kazuje kako su Arnauti u nabrojenim selima njegove parohije srušili seoski krst i ogradu oko
njega u selu Maleševu; isekli zabran na srpskom groblju u selu Prilepnici, odneli zastavu crkve gnjilanske, a spomenik
kralja Petra u Gnjilanima srušili. Ovaj spomenik vukli su zatim kroz varoš na kolima za đubre. To su radili po naređenju
predsednika gnjilanske opštine Ranuša Osmanovića i Sejde Salijević, obojica su bili narodni poslanici u Jugoslovenskoj
skupštini i nosioci raznih jugoslovenskih ordena. ----------------

------ Interniranje -------

------------------------- Sredinom jula 1941. Arnauti su optužili Italijanima kao opasne komuniste i protivnike sledeće Srbe, koji
su na to zatvoreni i posle 35 dana odvedeni u logore u Albaniju: Radomira Maksimovića, pekara, Stojana -------

--------------------- Cvetanovića, Iliju i Đuru Nešića, trgovce, Aleksandra Kamenoglavca, Tomu Marinkovića i Živojina
Stankovića, zemljoradnike, i Perka Ćipovića, sveštenika. Ovaj poslednji, mesto u Albaniju, oteran je s familijom u Srbiju.
---------

---------- Italijani su se inače dosta dobro držali. Kad su najpre došli, oni su privremeno obustavili izbacivanje Srba i zvali
Srbe da se vraćaju. U selu Velekincu stoga su čak izbacivali Arnaute iz srpskih kuća, i dosta se Srba vratilo. Ali se docnije
pokazalo, da Italijani nemaju dovoljno volje ili snage da se odupru albanskom pritisku. ------------------

------- Samo jedan čovek između neprijatelja spominje se da se zauzima za Srbe, neki domaći Nemac Janko, u selu
Slatini. Između nasilnika spominju se po imenu ovi: Atih Tetova, vođa iz Gnjilana; dva gore spomenuta narodna poslanika;
Fail Oklap, Husein Džinić, trgovci i kmetovi opštine iz Gnjilana; Ćerim N, biv. predsednik opštine pasjanske iz Vlaštnce;
Reif Šerifović, kafedžija; Mula Džaip Oklapović, šerijatski sudija; Usein N. policijski agent; Tair Trošarinac, potkivač;
Kurteš Oklapović, sudija; Esad Beriša, sekretar prefekture; Nedžat N. diplomirani pravnik, sudija okružnog suda u Prištini;
Hakija Bosanac, žand. narednik u Štimlju - svi iz Gnjilana; Mislim Zećirović, iz Marevca. -----------------

--------- N. 3. Rađen po 5 iskaza iz 3 mesta, 1941,42. i 43. god. -------

-------------- SREZ PODRIMSKI (ORAXOVAC) ---------

------------- Ovaj srez je imao 1931. godine 3.918 pravoslavnih, 31.587 muslimana i 674 katolika. Broj Srba naseljenika
iznosio je 1936. godine 870 domova. Izbacivanje ovih naseljenika izvršeno je odmah prvih dana iza sloma (1941), po
unapred učinjenom dogovoru. Svedoci navode ove datume: Lozica 7. aprila, Đinovci 8. i 9, Mlečane 1013, Perovik 13,
Velika Kruša 1322, Kijevo 14, Bobovac 15, Zrze 16, Bela Crkva 22. aprila i Lapušnik početkom maja 1941. Način izgona
bio je svuda sličan: rulja Arnauta ide od kuće do kuće i viče: "Idite odmah ili ćete biti svi pobijeni", i odmah sve pljačkaju, a
negde i ubijaju. Da čujemo iskaze nekoliko svedoka koji će nam dati tipične primere. --------

------------------- Izgoni -----------------------

------ "Osmog aprila", veli Jovan Lazić iz Đinovca, opštine sopinske, " Arnauti su napali našu žandarsku stanicu te žandare
oterali, a 9. aprila napali su na selo, te smo morali da pobegnemo s porodicama svi naseljeni Srbi, a oni su poseli kuće; a
ima veći broj kuća što su ih srušili". - Marko Bogdanović iz Zrza, opštine belocrkvenske:

 "U našem srezu vođe Arnauta bile su: Mustafa Durgutović, biv. narodni poslanik, Recep Muarem, biv. predsednik opštine
i Dželadin Aga. Arnauti su dolazili kod naših kuća i saopštavali nam sledeće: "Hitler je naredio da se svi Srbi iselite ili da
vas sve pobijemo, pa sada birajte". Prvo su pokupili sve Srbe i zatvorili nas u jedno arnautsko dvorište, gde smo ostali
petšest dana, a zatim su nas sproveli u Prizren i smestili nas u prostorije Bogoslovije, gde smo ostali 4 dana bez hrane.
Povodom naših žalba italijanskim vlastima dobili smo putne isprave i pošli smo kud je ko znao i kuda je ko hteo. Imanje mi
je sve opljačkano od Arnauta meštana, ja sam ovde došao go i bos sa ženom i petoro dece; usput sam prosio da bih sebe
i porodicu ishranio za vreme putovanja, koje je trajalo 15 dana".

 - Drugi svedok iz Zrza, Božidar Ljubić kazuje kako su Arnauti prema njegovoj partiji izbeglica bili pažljivi, pratili je od sela
do sela sve do blizu Kuršumlije, i kako su usput čak rekvirirali i kola za nemoćnu decu i stvari. Nažalost, to je izuzetak. -
Svedok iz Pločice, opštine kijevske, slično iskazuje da su njih skupili u opštinsku zgradu udarajući ih kundacima, držali ih
tamo 5 dana pa rekli: "Sad idite kud znate, samo se ne smete više ovde zadržavati!" - Kada sam se vratio iz vojske svojoj
kući - priča Božidar Popović iz Mlečana, opštine kijevske, zatekao sam u opštinskoj zgradi svoju ženu i decu bez igde
ičega. Oni su mi rekli da su ih tu doterali Arnauti i da su mog najstarijeg sina Dobrivoja tukli ušicama od sekire svuda po
telu, i da su odneli sve od kuće
. Bilo nas je u opštinskoj zgradi oko 100 srpskih duša. Rekli su nam da se odmah selimo, ako nećemo da nas pobiju. -
Mihajlo Spasić iz Lozice, iste opštine, priča da mu je Arnaut 22. aprila podneo pušku pod grlo, psujući mu srpsku majku,
te ga isterao, i da su isti dan isterani iz sela svi Srbi bez razlike. - Stana Kovač iz Goračeva: " Jedne noći navalili su
Arnauti iz sela Ponorca i počeli pucati i lupati. Ja kad sam to čula odmah sam uzela decu, bosu i golu, iz kreveta i pobegla
u selo Ponorac, kod kmeta, ne sećam se imena, on nas je neko vreme zaštitio, ali nas je docnije, kad nije bilo kmeta,
isterao njegov brat".

 - Milisav Živadinović iz Velike Kruše sa društvom sklonio se najpre u Veliku Hoču kod Srba starosedelaca, gde su čekali
20 dana u naivnoj nadi da će vlasti intervenisati i vratiti ih na kućište. - Dušan Račić iz Male Kruše: "Ja sam bio vojni
obveznik, i kad sam se vraćao kući uhvatiše me kod manastira Dečane četiri nepoznata, naoružana Arnauta, te svukoše s
mene odelo, tako da sam stigao kući u gaćama i košulji". Ali čim je stigao dođe mu kući Jazim Alijević sa sinovima iz istog
sela, treći dan po Đurđevu dne, i naredi da odmah odlazi, i odmah mu više glave stadoše rušiti kuću i pred očima raznositi
sve što j e imao. I tako j e otišao sa ženom i 7 dece, bez ičega. - Momira Ristićeva iz Male Kruše, starosedelac, mogla je
da ponese nešto posteljine i preobuku.

 "Znam, kaže, da je srpski narod sav, koji se tamo nalazio, kako starosedeoci, tako i naseljenici, zlostavljan i ubijan od
strane Turaka - Arnauta pod vođstvom Arifa Rufatovića iz Male Kruše". - Miroslav Milenić iz Velike Kruše: "Na dan 13.
aprila jedna masa Arnauta došla je kod moje kuće i saopštila mi da se odmah bez ikakvog izgovora iselim, što ako ne
učinim biću ubijen. Odmah po saopštenju naišla je ponovo ta grupa i izvršila pljačku, kako imovine tako i stoke i žita; zatim
su razrušili kuću i ponovo naredili da ih ne čekam ako se ne iselim u roku od 2 sata. Nisam imao drugog izlaza nego da
poslušam". - Grujica Ivanović iz jednog sela opštine Kijevske: "Dana 13. aprila 1941. oko ponoći, masa Arnauta
naoružanih do zuba napali su me u stanu i naredili da se odmah uklonim, jer će inače ubiti i mene i moju porodicu.
Prilikom begstva, bez igde ičega, u putu, dok su za nama puške pucale, umrlo mi je od straha muško dete i sahranjeno je
u selu Kijevu, zajedno sa Grujicom Ristićem koji je tamo poginuo".

- Vasa Marković iz Miruše, u opštini ostrozutskoj: "Odmah posle odstupanja naše vojske Ibiš N. došao mi je kući i rekao
da mu je naređeno da odmah svu svoju pokretnu imovinu prenesem, i da se i ja sa ženom i detetom sklonim, kod njega,
jer ću inače biti ubijen. Ja sam ga poslušao i preneo jedan deo stvari u njegovu avliju. U to su na moju kuću navalili
Arnauti u masi i opljačkali ono što je ostalo... Kod Ibiša sam ostao dva dana, pa mi je tada rekao da se smesta gubim i da
idem kud znam, jer će me u protivnom slučaju ubiti. Ja sam mu rekao da mu nisam ništa dužan i zamolio ga da mi bar
dozvoli da stoku poteram. On mi to nije dozvolio, i prisvojio je svu moju imovinu.

Napominjem da sam imanje na kom sam se bio naselio kupio od samog Ibiša za 54.000 dinara i platio u gotovu. Oduzeo
mi je sada "ugovor" i sve ostale dokumente o prodaji". - Isto su tako Jovanu Laziću iz Đinovca srušili kuću i oteli imanje
oni Arnauti koji su mu, a uz sudsku tapiju, bili prodali. Miloje Jugović iz Velike Kruše bio je kupio svoje imanje pre godinu
dana, 1940., a Blagoje Ilić iz Zrza izvršio je kupovinu tek pre nekoliko dana, u martu 1941.; prvoga je spasla samo
kuknjava žena da ga još ne ubiju pri izgonu, a drugom su dali da potera kola sa dva konja bez stvari. ------------------------

--------- Pljačke i ucene, otmice devojaka -----

--------- Kako se vidi iz gornjih primera, sve pokretno i nepokretno imanje oduzimali su Arnauti, negde već pred očima onih
koje su gonili. "Oni posle toga, kako veli Desanka Marković iz Pločice, zapale kuću, poskidaju prozore i vrata, pa idu
dalje".

 - Trifun Mišić iz sela Zrze ucenjen je sa 5.000 dinara. "U Orahovcu su Arnauti, veli Stanimir Nenadov iz Vel. Kruše, odveli
kćerku nekog naseljenika Milana N. iz Zrza, pa tražili za nju otkup u novcu, on im je dao traženi novac, ali mu ni kćerku
nisu vratili". Bilo je i inače više slučajeva otmice ženskinja. Živku Đorđeviću iz Kijeva udarili su Arnauti na kuću 18. aprila
oko ponoći i pucali na nju. Hteli su i kćer da mu otmu, i jedva je pobegao. Radosavu Manoviću iz Vel. Kruše jedva su
odbranili Rade Banović i neki Mamet iz Dželine. Pokušaje odvođenja spominje i Milena Čolić iz Lozica. Ali dajmo reč
jednom očevicu, Vasi Markoviću iz Miruše: "Poznato mi je da su Arnauti ubili Miću Đuranovića iz sela Paleke sreza
podrimskog, i tom prilikom oteli su njegovu najmlađu kćerku, devojčicu od 14 do 15 godina. Ovo zločinstvo izvršio je Mate
N. iz Miruše, i ja sam tu bio prisutan i očima gledao kad se sve ovo odigralo. Devojku je Meta odveo svojoj kući i nasilno je
uzeo za sebe, pored toga što ima živu još jednu ženu. Video sam kad je brat toga Mete ranio Stanoja N. iz Velike Hoče". -
Narodna škola u Kijevu sasvim je opljačkana. ----------------------

------- Tuče ---------------

--------- Ko god se usprotivio da izađe iz kuće, oni su ga udarali šamarima i kundacima, kaže Isidor Milinčić iz Vel. Kruše.
Tako su uradili sa Mihailom Todorovićem i Radisavom Silaićem iz našeg sela. - Tukli su sekirom dete Božidara Popovića.
Zlostavljanja i tuče bilo je mnogo. -----------------

----------- Ubistva -----------------------

----------- U nekim prilikama, između tuče i ubistva prelaz je vrlo lak. Glave su bile vrlo jeftine. Da navedemo nekoliko
imena: Bela Crkva: Obrad Matijević iz Batočine. - Vel. Kruša: Luka Vukovanović i Todor Grković. - Zrze: Ivan Najdanović,
Obrad Krivošijan, kao i Dane Mitrović iz Sopnića, ubijeni su kraj opštinskog rasadnika; mladić Milisav Ilić umro od
posledica uzbuđenja. Lapušnik: Dušan Vukovićsa 2 dece, Blagoje Stojković i Sima Triva ubijeni posle trodnevnog
mučenja; Rade Kustinjak, i još jedan civil iz susednog sela, i jedan vojnik. - Lozica: Grujica Ristić, razoružan i ubijen kod
same opštine, Grujo Stojanović. - Palanka: Mića Đuranović; Klipa: Mijat Matanović iz Ponorca, ubijen noću u željezničkoj
stanici jer se odupirao da da svoja 2 vola. - Kosna: Živko Nikolić iz Rogova, ubijen, opljačkan za 50.000 dinara, i bačen u
Beli Drim. Među ubijenim spominje se i Stefan Filipović. Kod Terzijskog mosta na putu za Đakovicu svedok je video 10
leševa. Među njima zaklanog Obrada Matijevića iz Zrza. -----------------

------ Jedna lista nasilnika -------

------ Najogledniji (zlikovac) u srezu bio je Mustafa Durgutović, bivši narodni poslanik. - Bleanica: Ćerim Bajram, Bartijar N.
- Bela Crkva: Bećir Popić, biv. predsednik opštine, Dželadin aga. - Brnjača: Isun Hadži Mustafović. - Velika Kruša: Murselj
Alijević, predsednik opštine; Šaban Dina, hoca, prvi počeo; Aslan Nebija, hodža i vođ bande; Bajram Liman, vođ bande;
Ćezim Alijević sa sinovima, Alit Alit, Arif Pufra, Avdija Bajramon, Šaip N, Murat Joldić, Jakup Cupa, Ćerim Kovač. -
Đinovci: Adem Hodža i sinovi, Smail Dina, Šail Sulja. - Zrze: Redžep Mizrem, predsednik opštine i sin mu Asan, Adem
Sulja, Jan Rodža, Muhamed i Šaban Sejfula, Adem i Raman Zailić, Alim Ljuša, Arif Delija. - Javor: Fejzo N., Ćerim
Limanović. - Lepušnik: Đemo N. - Lešane: Emil Ljatif. - Kijevo: Pifil Kajtazović, Aguš Tadić, Sulja Amet, Derviš Meta. -
Mlečane: Kajtaz Kajtazović, predsednik opštine, Imer Sadik i sin mu Alil, Kamer Alija. - Mala Kruša: Arif Rufatović. -
Pločice: Isen N, Recep N., Ramo N., Sokol i Sipan N, Racal i Miftar Maloković. - Skoršanja: Šaip Man, Murselj Beat.
-------------

------ Cera Maljoković branio j e Srbe u Pločicama. - Dva iseljenika spominju dvojicu Arnauta koji su im bili kolikotoliko na
pomoći. Jedan Ramana Validića, svog pobratima, a drugi Alita Demirovića iz Đinovca. -----------

------- Po iskazu svedoka za nasilja su se Arnauti ohrabrili dolaskom Nemaca, ali da su ovi posle suzbijali tamo nasilja na
putu, kao i posle njih Italijani. U kijevskoj opštini istakao se u branjenju Srba katolik Đon Kurta, ali je za to platio glavom,
Arnauti su ga ubili. N. 3. Gornji podaci sastavljeni su po 50 iskaza iz 21 mesta sreza podrimskog, dva iz godine 1942., a
svi ostali iz 1941. --------------

------ DRENICA ---------------

------ Drenica je od starine poznata kao osinje gnjezdo ljutih Arnauta. Broj Srba pravoslavnih iznosio je po statistici od
1931 godine, 4.267 prema 21.517 muslimana, Arnauta. Broj Srba naseljenika povećava se za nekoliko sledećih godina i
iznosio je 1936. godine 623 doma. Bilo je tu i većih naselja, kao što je Novo Čikatovo sa 130 domova naseljenika.
------------

-------- Početak nasilja --------

-------- U ovom srezu počela su nasilja nad Srbima odmah, negde čak pre upada neprijateljske vojske. Svedoci navode
primere ovako: U Polužju već u danima prevrata, u Prekazu od 9 aprila do sredine maja; u sreskom mestu Srbici, od 10
aprila; u Bobovcu 15 aprila; u Dubovcu beži svet 18 aprila u Srbiju, a odatle u decembru na Kosovo; u Dobroševcu narod
isteran iz svojih popaljenih kuća sklanja se najpre u školu, pa u maju odlazi dalje; u Broćnu 18 aprila.

 Istog dana bio je arnautski opšti napadaj na Novo Čikatovo. I tako dalje. - Teror je trajao neprestano dalje, i nesrećni
narod, lomeći se između želje da čuva svoja ognjišta i da ne izgubi život, otkidao se najzad i bežao tih prvih meseci kako
je mogao, obično po noći. Jedan deo od njih išao je pravo za Šumadiju, a drugi je zastao na Kosovu i tu se držao do leta
1943, pa i on, nastavio, sa tamošnjim življem, svoje bekstvo u Šumadiju. -------------------------------------

--- Arnauti su svuda silom isterali zaprepaštenu i obezglavljenu jugoslovensku vlast. Tako su već 10 aprila zorom napali
na žandarmerijsku stanicu u Prelovcu i u njoj ubili 12 žandarma i nekoliko vojnih rezervista. Odatle su krenuli na obližnje
sresko mesto Srbicu. Arnauti opkoljavaju Srbicu i u njoj, pored 62 srpske porodice, 10 žandara i 56 finansijskih
službenika, sa sreskim načelnikom Živkom Kosovićem. On podeli oružje naseljenicima, odbi arnautski poziv na predaju, i
primi borbu. Ispred ponoći nailazi nemačka vojska, usled čega se Arnauti povlače.
Nemci odmah smene načelnika Kosovića i njegove žandare u Srbici (koji se odmah isele) a za načelnika postaviše nekog
Boljetinca iz Kosovske Mitrovice. Posle 8 dana Nemci odu, a Arnauti postave sve vlasti iz svojih redova; za žandare su
uzimali naročito one koji su bili izbegli iz Jugoslavije, kao prestupnici. Ta nova albanska vlast dala je Srbima 24 sata za
iseljenje, a negde je to produženo za 3 dana. Obrazloženje je bilo prosto: ovo je naša zemlja i odsad važi naš zakon. Gde
je narod i duže ostao, terali su ga terorom.

 U samoj Srbici vladalo je neko vreme relativno zatišje, a Srbima je rečeno da privremeno mogu ostati u svojim kućama,
ali nisu više smeli izlaziti na svoju zemlju. Po selima je međutim besneo teror i Srbi se izginuli, i neki su, kako
spomenusmo, dobežavali i ovamo u Srbicu, ali su sledećeg leta, 1942, i odatle svi Srbi morali da idu, osim nekoliko
familija čiji su hranitelji radili u rudniku Trepči. Sveštenik srpski Dimitrije Šekularac morao je već 11 aprila da bega iz
Srbice, on se vraćao u Drenicu i opet morao da beži, pošto su njegove molbe kod Nemaca i Italijana da zaštite srpski
narod ostale uzaludne. "Svud po selima, izjavljuje on, anarhija je dikovala.

Naša se vojska povlači u neredu od Kačanika i drugih mesta. Žandarmerija napušta svoje stanice i takođe se povlači.
Arnauti, vojni obveznici, pobegli iz vojske, doneli oružje i presvlače se, a mnogi i u vojničkoj uniformi većsu na poslu.
Napadaju vojnike Srbe, žandare i ostale; borbe se vode na svim stranama. Kuće se pale, ubijaju se viđeniji građani. Čuje
se vriska žena i dece. Pomoći ne može niko nikome"... "Beže deca, starci, mnogi bosi i rđavo obučeni. Pešači se jer kola
nema, uzeta su zajedno s konjima i volovima (ranije, u mobilizaciji)". "Arnauti nemaju samilosti. Tuku, ubijaju, pljačkaju
srpski narod u panici. Narod se evakuiše, ali ne zna kud. Pokušavamo da dođemo u razgovor sa njihovim prvacima, a
prvenstveno sa predsednicima opština, koji su u Jugoslaviji uživali privilegiju i favorizirani od naših vlasti. Na našu žalost i
gorko iznenađenje, oni su postali opasniji za nas od ostalih". ------------------------

---- Milan Alurović iz Prekeza iskazuje kako se nekoliko puta hteo vratiti na svoje naselje, ali se nije usuđivao ići dalje od
Kosovske Mitrovice, jer su ga uvek dočekivali glasovi o strašnom teroru protiv Srba. "Situacija je, veli, bila takva da ko je
Srbin za njega tamo više nije bilo mesta, nego su se Srbi naseljenici iseljavali otuda svi od reda kao nekada kada je bila
seoba Srba pod Čarnojevićem. Njihove kuće i imovina pljačkana je od strane Arnauta. Kuće su razvaljivane i paljene,
zabrani sečeni, tako je zavladala prava pustoš".

 Navodeći zatim imena "slavnih" arnautskih nasilnika u tom teroru svedok spominje i Džafera Baramovića iz Dubovca "koji
je izvršio pljačku rudnika magnezita " Drenovac" u Dubovcu i dodaje: "Na žalost taj isti Džafer bio je dugo godina
predsednik opštine Prenaske i nosilac ordena Sv. Save". Na dan 12 aprila t. g. Džafer Amet sa Fejzom Fazlijom iz Gor.
Prelaza i još nekim mladićima Arnautima, opljačkali su u Trnavačkoj klisuri na 15om kilometru izbeglice iz Beograda koji
su išli za Peć, tako da su ih po tome skoro gole i bose vratili za Kosovsku Mitrovicu. Na 18og istog meseca, oko 7 časova,
napali su Arnauti na žandarsku stanicu u Prelovcima sreza dreničkog, opkolili je "otvorili vatru iz pušaka bacajući bombe u
nju.

Žandari su se morali povući iz stanice pred nadmoćnijim neprijateljem i spasavati se bekstvom. Tom prilikom poginulo je
12 žandara i 2 pridodata im seljaka; među njima je poginuo rezervni pešadijski kapetan I kl. Stevan Nikolić iz Trstenika
kruševačkog; pa jedan žandarski podnarednik i Gojko Obradović, zvaničnik Poreske uprave i rez. podnarednik iz Srbice; i
rez. kaplar Svetislav Vukašinović, naseljenik iz Trnovca; i rezervista Petar Žižić iz Krljice. Leševi su bačeni od strane
Arnauta u šumu, tako da su se tek posle mesec dana pronašli". -----------------

-------- Strahovi i bekstva ------------

-------------- "Kada smo bežali iz Prekaza", izjavljuje drugi svedok Vukoje Todorović, "nagazili smo na putu za Kosovsku
Mitrovicu na mine, i od ovih su meni poginule dve ćerke i jedno unuče a mome susedu Nikiti Laziću dve snahe i jedno
dete". -----------------------

------- Najjezovitiji je slučaj izbeglica iz Novog Čikatova. Iznećemo ga ovde po iskazu Gligorija Opačića iz istog mesta. Na
to veliko naselje sa 130 srpskih domova, tj. oko 750 srpskih stanovnika, napadalo je oko hiljadu Arnauta od Velikog Petka
do 4 maja 1941. Streljali su posle 11 Srba iz sela. "Fizički izvršioci ovih zločina bili su Arnauti iz okolnih sela, po naređenju
predsednika opštine Jusufa Gralice i brata mu, člana Kosovskog Komiteta, Mehmeda Gralice, koji je do rata živeo kao
emigrant u Albaniji. Pomagao im je Sadik Ćemilović. Direktive su im davali Iljaz Agušević, prefekt prištinski i Đafir Deva,
prefekt u Kos. Mitrovici.

Od intelektualaca isticali su se sin Hodže iz Vrbovca, koji je studirao u Italiji i za vreme rata došao kući kao italijanski oficir,
zatim sin Taira Bečića iz Bečiše". "Imovina je sva opljačkana od strane Arnauta. Kuće popaljene i porušene. Voćnjaci su
posečeni. Crkva u selu Nov. Čikatovu demolirana je koliko su to Arnauti mogli da učine s obzirom na solidnu gradnju.
Ikonostas je oboren i polomljen, ikone izgažene, krstovi polomljeni, i utvari od vrednosti opljačkane.

Na groblju su svi krstovi polomljeni i rastureni. Od osnovne škole i Prosvetnog doma ostali su čitavi samo zidovi. Knjižnica
u čitaonici uništena". Iz sela Nov. Čikatova morali su dakle izbeći svi Srbi, okrenuvši preko Kosova, "sedeli su na stanici
Kosovo Polje u improviziranom logoru do Krstov dana. Neki su uspeli da prebegnu u Toplicu. Transport od 36 porodica
(367 članova), svi iz N. Čikatova, krenuo je na Krstovdan vozom u pravcu Raška-Kraljevo, gde su stigli u nedelju posle
Krstovdana. Tu su u Kraljevu živeli u vagonima do 1. decembra. "Tu su Nemci izvršili poznati strašni pokolj u Kraljevu od
više hiljada ljudi. Hvatajući žrtve gde ih stignu, oni su zahvatili i pobili iz Čikatovačkog transporta za odmazdu 26 ljudi. Šta
je bilo sa ostalim izbeglicama iz Čikatova, svedoku je nepoznato... -----------------------------

------- Evo jednog tipičnog primera kako je nesreća gonila i satirala stanovnike koji su ni iz čega bili stvorili veliko i cvetno
naselje, sa crkvom, školom, prosvetnim domom i knjižnicom, i primera kako je njegovo istrebljenje vršeno i planski i
korenito. "Ako bi se danas prošlo Drenicom, ne bi se u njoj moglo naći ni traga srpskim naseljima, pa ni jednoj srpskoj
kući" kažu Milan Kovačević i drugi svedoci iz Srbice. ------------------------

------- Age i begovi -----------

---------- Jugoslovenska vlast bila je ukinula feudalne odnose. Zemlju dala dotadanjim čiftijama, a begovima i agama
isplatila odštetu. Sada pak, begovi tu zemlju nanovo preuzimlju sebi. Muški starosedeoci Srbi mahom su izbegli, ali su
ponegde ostale njihove žene i deca. Od tih familija age i begovi stali su opet naplaćivati po starome svoju četvrtinu od sve
žetve i stoke. Kao primer navodimo agu Derviša, Demu iz Gor. Prekaza i porodice čifčija: Ratka Ilića, Petra Milutinovića,
Serafima Milenkovića, Mire Ilića, Gruje Miškovića, iz Donjeg Strmca. ---------

------------ Pljačke ---------

------------ Već pre nego što je istekao rok za iseljenje, arnautske bande napadale su na sela, pljačkale iz kuća sve što su
htele, razvaljivale vrata i prozore, palile staje i hambare, pa i same kuće palile nad glavom nesrećnika ukućana.
"Pljačkano je sve", kaže svedok iz Broćana, "stoka, hrana, odelo, sa kuća su skidali krovove, grede, crep i nosili"; isto
ponavljaju i drugi svedoci. - Skoro nigde nisu izbeglice mogle poneti sobom nešto od stvari, nego su bežali bez igde ičega
samo da spasu glavu. -------------

---- Tuče i otmice ---------------

---- Tukli su ženu Obrada Valjarevića. Na sve strane Arnauti su seljake tukli, negde manje negde više, kao u Banji,
Prekazu, Čubriji, da ne spominjemo zlostavljanje druge vrste. Najčešće su po noći pucali kroz prozore u kuće te ranjavali i
ubijali ljude. Nekima su kroz prozor bacali po noći bombu u kuću, kao Miliji Jaukoviću u selu Kraljici. ---------------------

-------------- I u ovom srezu bilo je otmice devojaka. Tako je nasilno odvedena kćerka Blagote Roganovića, blagajnika
opštine poljaničke, i dve kćeri Lazara Arbutovića, naseljenika iz Bosne u selu Ćirezu; i kći jedne udovice u opštini
rudničkoj. Sve su te devojke Arnauti zadržali i za njihovu se sudbinu ništa više ne zna. Silovanje je bilo retko ali se i to
spominje: tako se navodi pokušaj Alima Zeke nad Milicom ženom I. M. u selu Broćnu. -----------

--------------------------- Stepan Topalović iz Vitaka, o. srbičke, priča: "Pre mesec dana (krajem juna 1941) odem u Vitak da
obiđem imanje. Vidim sve su uništili. Vinograde su sve isekli, svih 10 naseljeničkih kuća srušili i građu prevezli svojim
kućama (crep, kamen, drvo i dr.). Svi se naseljenici iz Vitaka razbegli"! - Eto kako su izgledala srpska naselja posle
izgona. Tužna pustinja. ----------

----- Uništavanje spomenika ---------

----- Arnautima nije bilo dosta da razruše sva srpska naselja, u srezu dreničkom. "Nije im bio cilj samo da se reše Srba i
da srpska imanja prisvoje, nego su nastojali da zatru svaki trag koji bi podsećao da su Srbi živeli u Drenici. Zato su uništili
i sve srpske svetinje, sve spomenike, sva obeležja koja podsećaju na Srpstvo. Kako tvrdi Miladin Kovačević, Drago
Božović, Nevenka Rakić iz Srbice, i drugi svedoci, u opštini omilićevskoj razrušena je žandarmerijska stanica, opštinska
zgrada i škole: svedoče Simo Damjanović iz KrstBrda i Milina Jauković iz Kraljice.

"Rušenje crkve u selu Glogovcu prekinuli su privremeno italijanski vojnici", kaže Petar Desnica iz Bajkasova. Razrušena
je crkva Ježevica u Novom Čikatovu. No najvažniji spomenik bio je starodrevni manastir Devič, jedna od čuvenih srpskih
zadužbina u Metohiji. Samih odelenja za stanovanje gostiju imao je manastir 365 i crkva i te ćelije sa stanovima zapaljeni
su i opljačkani, pa je razbijen i ćivot sa moštima Sv. Janićija, kojima je narod išao na poklonstvo; razbijeni su i stari
grobovi oko manastira - kosti iz njih razbacane. Po svedočenju Miloša Jašovića, pisara opšt. Novoselske, tom prilikom
ubijen je starešina manastira Damaskin Bošković i mrtav opljačkan, pa kaluđer Dimitrije i mesni sveštenik Đura Minačić.
Nažalost, protivno albanskoj osveštanoj tradiciji tu je sudelovao Recep Feka Vojvodić, potomak one porodice koju je
nekada sam manastir obdario imanjem i vojvodskom titulom, da bi ga ona branila. -----------------------------------

---- Držanje okupatora -------

---- Okupator je predao vlast u ruke tih albanskih rulja. Inače se nijedan iseljenik ne žali na direktni teror od strane
nemačkih a još manje italijanskih trupa, koje su najviše vremena bile i jedine, u tim krajevima. Italijanska vojska naredila je
da se srpske izbeglice vrate iz Srbice u svoja sela Krst Brdo i Kraljicu. Oni su se vratili, našli kuće i imanja opljačkane, i
još veći teror Arnauta koji nisu marili za italijansko naređenje; pa su se opet vratili u Srbicu, da odatle beže dalje.

 U Dobroševcu italijanska vlast davala je izbeglicama objave za put da im utoliko pomogne. Kad su se neki srpski
sveštenici obratili u Peći Nemcima za zaštitu, oni su im odgovorili da za to nemaju dovoljno trupa te da mogu garantovati
živote samo po varošima. U nekim selima, kao u Voćnjaku, opštine obilićevske, Nemci su naređivali Srbima da se sele. U
Broćnu su neke srpske naseljenike spasili od pokolja. ----------------------------

----- Retki prijatelji -------------

----- Retko, vrlo retko su bili primeri da se neko između samih Arnauta zauzme za Srbe u njihovu stradanju. Mi i njih ovde
spominjemo. Tako je Riza Bajramović, musliman iz Gladnog Sela inače bivši dvorski žandar, oženjen Slovenkom uspeo
da vrati Srbima stotinu opljačkanih ovaca; i inače je pomagao koliko je mogao. Bursa Redžep, Turčin u selu Jošanica,
sklonio je neke Srpske žene i decu kod sebe da ih zaštiti. Jedan Arnaut iz sela Malog Đurđevika vodio je, da ga zaštiti,
Boška Stepanovića, koji se vratio iz vojske.

 Kad sedoše pred Boškovu kuću, stigoše za njim Memed i Usup Usulovići. " Jesi li Boško došao?", rekoše oni odmah.
"Jesam", odgovori ovaj mirno. "A znaš li, Boško, da za Srbina ovde nema mesta i znaš li da ćemo da te ubijemo?" Boško
se osmehnu i odgovori: "Pa ubijte ako imate zašto". "Imamo zašto, majku ti srpsku, hoćemo da vas pobijemo sve!" -
viknuše oni i uzeše za puške. "Ne, ljudi, nemojte ga ubijati na mojim rukama, uzeo sam ga na besu!", vapio je onaj Arnaut,
ali uzalud, - oni Boška ubiše. U opštem istrebljenju više se ni besa nije respektovala. ----------------------

---- Ubistva -----

---- Računa se da je u to prvo vreme ubijeno u srezu dreničkom 90 Srba. Evo nekoliko primera, Mirko Popovac i Jovan
Perić iz Srbice; Blagota Roganović (blagajnik opštine poljaničke, ubijen na svojoj njivi); i Drago Marković iz Kraljice; Marko
Drašković iz Krst Brda; Vukoman Martinović, starosedelac, bivši predsednik o. obilićevske; Petar Rajkov; Boško
Stepanović, Petar Krstić i Petar Drašković, pobijeni u Broćnu; Petar Zelibašić iz Obilića, Jovan Kobajić iz Dobroševca,
Svetislav Vukašinović ubijen u Prekazu, Nikola Pantović iz Kline, b. delovođa o. srbičke, ubijen je posle večere na svom
krevetu kroz prozor, Stanko Popović i kćerčica mu od 8 godina, iz Rosinog, iz Novog Čikatova Rade Marević, Petar
Beneglavić, Mico Pizmarević, Dušan Vuković, svi u Gornjoj Korotici, više vojnika na prolazu u selu Banji; Petar Veković,
Mitar Stepanović, N. Vuković. Kad se Đura Munjaz vratio iz vojske u svoje selo Voćnjak, op. obilićevska, našao je svoje
stvari i stoku kod svoga komšije Arnauta; kad je krenuo od njega sa kolima i hranom, ovaj ga je presreo na putu i zaklao, i
ponovo vratio stvari svojoj kući. --------------------------

-------- Učitelj iz Srbice Milić Vujsić dobio je dozvolu da se iseli za Kos. Mitrovicu. U putu su ga napali Arnauti, ubili, skinuli
do gola, pa čak povadili i zlatne zube iz usta - sve na očigled njegove žene i troje dece. Nesrećna žena sahranila ga je
posle dva dana. ----

-------- Napomena: Za gornje podatke poslužili su iskazi 77 saslušanih svedoka iz 32 mesta sreza dreničkog. --------------

----------------- Jedan spisak zlikovaca ----

----------------- Broćno: Suljo, Avdija i Amet Duraković, Sadik Kamberović, Redžep Otić, vođa bande, sa 5 brata; Alim Zekaj,
Mulja Iljas, hodža; Muarem Abdula; Braim Biljan, Soko Otić, Šaćir Bajram, Mihmez Jusulović, ubice, Jusuf Jusulović.
-------

--------- Prekaz: Sefer Ibraimović, Dželedin Bislimović, Sulejman Alimović i Alim Alilović iz Dubovca, Zuka Rušidi, Sinan
Zonići iz Doševca, Iso Zumberović, Jetula Ibraimović iz Ljubovca, Miran Velija iz Galice, - aga Derviš Dema, Čin Alić.
Poljanac: Šaban Poluža, biv. preds. opštine; Sadik Ljutan i Mula Ibraim, hoca, Jusuf Gradica iz Banjice, biv. preds. opšt.
Čikatovačke, Zenjel iz Obrnje, barjaktar, Recep Vojvodić b. preds. opšt. u Srbici. Čikatovac: Mehmed Gralica, član Kos.
Komiteta, Sadik Džemailović, Asan Cura, Tair Bečić i sin hodže iz Dubovca. Galica: Sefer Majramon, Murat, Aman,
Nuredin - svi iz Dubovca. Drenica: Zajdem i Redžep Usuljević, odbornici o. obilićevske, Feka Sokol. G. Korotica: kmet
sela Jusuf, Zenel Aredin, Uzer i Zećir Limunović i Muslija Šabanović iz Đurašina. Banja: Braim Deić i sinovi, sinovi Ise
Baretinovića. Čubrija: Erun iz Čubrije, Redžep Muslijević, iz Kladernice. Turajni: Feriz Jašar i Raman Dobran iz o.
obilićevske. G. Klina: Đon i Adem Šaćirovići, Veratin, Usein i Alija Usein svi sa sinovima. Trnavac: Isljam Džena.
Dubovac: Šešvar Avdijević. Trstenik: Alija Alijević. Drenica: ubice Jusup Rustanović i Ćemo Vejzula. Turićevac: Džemo i
Reco Ljutan. Obilićevo: Azen Omak i Amet Džemail. Voćnjak: bakalin Sadik Ljutan zloglasni zlikovac i Adem
Mermulaković, b. narodni poslanik u Beogradu. Kradkovo: zloglasni Banuš, b. preds. opšt. dreničke. Vitak: Sian Šabanuov
i brat mu Muradif, Ajdula Jajazatović.

----SREZ GRAČANIČKI ---------------------

--- Nasilja i priprema izgona ----
---- U srezu gračaničkom našla je državna statistika od 1931. godine 21.910 Srba pravoslavnih, 3.025 katolika i 32.411
muslimana, mahom Arnauta. Za taj srez vezane su najsvetije uspomene srpskog naroda: bojište Kosovske bitke sa
grobnim spomenicima na njemu i manastir Gračanica, najlepši od svih očuvanih srpskih zadužbina iz srednjeg veka.
Usled toga je i vukla naročita želja Srbe, da se, posle oslobođenja ovih oblasti, naročito u taj srez vraćaju na ognjišta iz
kojih su morali bežati od turske sablje njihovi pradedovi.

 Do godine 1936. nalazile su se u gračaničkom srezu 1.052 naseljeničke porodice srpske. Negde su se ti kolonisti smestili
pored Srba starosedelaca, ili pored Arnauta a negde su osnovali po utrinama iz osnova svoja nova sela. Srez se nalazi
usred Kosova Polja, u ravnici oko reke Laba i Sitnice. Čisto su srpska sela, bez Arnauta, bila u srezu gračaničkom ova:
Suvi Do, Novo Rujice, Staro Gradsko, Dobratin, Livađe, Gušterica, Gračanica, Kosovo Polje, Novo Selo, Čaglavica, Laplje
Selo, Skulanovo, Radevo, Čepine, Batuse, Obilić, Orlović, Jugović, Dobro Selo, Pomazatin, Vrelo, Vrševci, Magura i
varošica Lipljan. Arnautski bes, kako ćemo videti, nije štedeo ni Srba starosedelaca; i oni su tučeni i progonjeni. Ali su
sistematski iseljeni samo Srbi kolonisti. -------------------------

------- Nemačka vojska izbila je na Kosovo već 9. aprila, i već tada počela je arnautska pobuna protiv Srba. Nemci su peti
dan Arnautima prepustili upravnu vlast, koju su ovi već dotle iskorišćavali da Kosovo što brže i što radikalnije očiste od
Srba. Bivši narodni poslanik jugoslovenski, Iljaz Agišević iz Prištine poveo je srez. Već 9. aprila spominju se arnautski
ispadi u Lipljanu i Dobrom Selu. 9og, 14. i 20. u Vranjem Dolu, 12og u Trudni, 19og u Babinu Mostu, 19. i 20og u Prezici i
Pomazatinu, početkom maja u Velikoj Slatini i Krivovu, početkom juna u Fuštini. Međutim, u maju mesecu su civilnu vlast
preuzeli Italijani, koji su obuzdali, samo u izvesnoj meri ispade Arnauta. Srbi isterani dotle iz manjih sela, bili su se zbili u
veća; oni se tamo drže do 1943. Tako su iz Dobrog Sela pobegli u rudnik Obilić u aprilu 1941, držali se tamo 4 meseca,
pa odatle prebegli u druga sela i u Prištinu. Iz Pomazatina su se preselili u Kosovo Polje; iz Vragolije u Bresje, Obilić i
Kruševac; iz Babuša u Suvi Do; i tako dalje. -------------------

--------- Licem na Novu godinu 1943. Italijani kupe oružje od Srba, onda gde su ga oni, u svojim zbegovima, bili nabavili po
skupu cenu radi odbrane života. Zatim vrše regrutaciju među Srbima i odvode veliki deo ljudi u Albaniju. Najzad,
spremajući svoju kapitulaciju, koja se desila, kako je poznato, 8.septembra, Italijani su prethodno predali Arnautima i
ostatak civilne vlasti koju su dotle sami držali. Sve je to imalo za posledicu ponovno jačanje arnautskog pokreta protiv
Srba. Novi napadaji pojedinačni i masovni, nove tuče i zatvori, novi izgoni i ubistva. Krajem 1943. godine kako veli jedan
svedok, držali su se u ovom srezu Srbi naseljenici, koliko on zna, još samo u dva sela, Suvom Dolu i Kosovu Polju.
Nemci, preuzimajući okupaciju od Italijana, i tražeći pomoć Arbanasa, daju im sve više slobode. I tako se malo po malo
gube sa Kosova i poslednji Srbi kolonisti, osim iz severna tri sreza koje su okupatori, makar to bilo i samo nominalno -
računali za Srbiju. -------------------------

--- Kako se vršilo iseljavanje -----------------------------

--- "Za vreme postojanja Jugoslavije, između nas i domaćeg arnautskog življa - priča Boško Radža, opštinski delovođa u
Babutu - "nije nikad bilo nesuglasica i sukoba. Mi smo poštovali njihove narodne i verske običaje, a oni opet nisu
pokazivali nikakvih znakova nezadovoljstva zbog našeg dolaska. Zemlja koja nam je dodeljena bila je neiskorišteno
državno zemljište, dok smo se zajednički služili utrinom za ispašu stoke. Arnautske njive i posedi nisu taknuti. Možda im je
tek negde duboko u duši bilo krivo što je nestalo staroga vremena, ili, kako kažu "vakta", kad su oni sami bili arnautski
gospodari i kad im je državna vlast vrlo malo ograničavala njihovu apsolutnu slobodu. Kolonizacijom Kosovske oblasti
osuđeno je na propast staro arnautsko odmetništvo od vlasti, jer je državna vlast u Srbima kolonistima dobila pouzdan
elemenat i oslonac za mir, red i bezbednost na Kosovu i onim ostalim delovima Stare Srbije gde žive Arnauti, npr. u
Metohiji". ----------------------

---- Svedok nastavlja: "Po slomu Jugoslavije nastaju odmah za Srbe teške prilike. Pri odstupanju naše vojske, kad je već
slom bio neizbeživ, Arnauti su u gomilama sačekivali dezorganizovane odrede naše vojske, i razoružavali ih, a njihovi
vodeći ljudi iz albanskog Komiteta odmah su se organizovali i proveli preuzimanje političke vlasti. Sva vojnička slagališta i
ustanove, a naročito vojni magacini Kosovske Divizije sa sedištem u Prištini, i mobilne Ibarske Divizije, pali su Arnautima
u ruke. Prva misao i ideja Arnauta bila je da krajeve nastanjene Srbima očiste

. Već prvih dana po slomu otvoreno su nam govorili da odmah idemo u Srbiju, jer da je ono njihova zemlja, tj. Kosovo i
Metohija, gde su oni u većini. Kad te pretnje nisu uspele, otpočeli su sa terorom. Najpre se počelo napadima na pojedine
viđenije Srbe, i to ne otvoreno u selima, nego na putevima i iz zasede. Tako su u mom selu, u julu mesecu 1941. godine,
ubili iz zasede zemljoradnike Dušana Bokića, Nikolu Runića, Radovana Vukajlovića, Rada Ognjanovića, Rajka
Paunovića, Dušana Vukovića, braću Bajat, Serafima Petrovića i još mnoge druge Srbe, iz okoline Babuške, u svemu oko
20 ljudi. Neki od njih ubijeni su upravo na zverski način.

 Tako su Radovanu Vukajloviću živom izvadili oči i živog ga derali. Presreli su ga na putu, oko 1km daleko od sela i odveli
pod brdo još jedan kilometar dalje, i tu su ga razapeli između dva stabla i tako razapetog još živom, kožu derali. Tako iz
zasede ubijali su ne samo ljude nego, npr. Stevaniju Željković iz Babuša. I sama vlast sudelovala je u ubistvu gore
spomenutog Dušana Vukovića, njega su zaklali u samoj opštinskoj zgradi i na komade ga isekli, i odatle je onako isečen
dovežen svojti u Babuš i tamo sahranjen". "Posle takvih prvih teških iskustava naš se narod nije više kretao iz svojih
domova, a ako bi kuda morali ići poslom, išli bi ljudi u grupama od 20 do 30 zajedno. ----------

---------------- Tako se išlo i na njive i druge poljske radove, te dok su jedni u grupama radili u polju, na teritoriji svakog
seoskog atara bile su u istima postavljene naše oružane straže da paze na Arnaute. Najveća nam je briga bila tada da se
što bolje naoružamo, jer smo znali i očekivali da će posle napada na pojedince doći do masovnih napadaja na srpska
sela. Ljudi su davali, na primer, najbolju svoju kravu da bi došli do puške i potrebne municije. Ono što smo očekivali to se i
dogodilo". - Svedok nastavlja: ----------------------

------- "Kad Arnauti videše da se Srbi neće nikako da uklanjaju i napuštaju svoje domove pristupili su strahovitom teroru i
očekivanim masovnim napadajima na Srbe. Ove prve akcije vršene su noću. Kosovo se tada kao upalilo. Svuda se moglo
videti kako gore stogovi sena i slame i zgrade udaljenije od sela. Arnauti su noću dolazili u blizinu sela i otvarali plotunsku
paljbu na srpske domove, a gde im je uspelo da se približe pojedinim kućama, bacali su bombe u kuće i dvorišta.

 Danju su opet, imajući potpunu slobodu i prećutno odobrenje vlasti, upadali u selo i tu vršili hapšenja, odvođenja i ucene
Srba. Svaki uhapšeni bio je redovno i pretučen. Vodili su ih u opštinu i nakon zlostavljanja traženo je od svakoga da za
puštanje na slobodu plati u novcu. Ne treba zaboraviti da u Arnautluku svaki Arnaut ima oružje i slobodno ga nosi. Oružje
koje su vlasti oduzele od pojedinih Srba predavale su Arnautima". --------------------------

-------- Gornje svedočanstvo Boška Race potvrđuju mnogi drugi. Da spomenemo Radivoja Pimića, paroha u istom mestu.
"Srbi su predali oružje", kaže on, "jer su se u svemu pokoravali nemačkoj vlasti, a Arnauti su onda popunjavali svoje
naoružanje i odatle i iz razbijenih vojnih magacina. Tako su iz ubojnog slagališta u Prištini odneli oružje i municiju i
razmestili to po pojedinim svojim selima, u prave nove magacine.

Dodajte tim iskazima činjenicu da je najveći deo Srba bio mobilisan već krajem marta u jugoslovensku vojsku, pa su se
oni otud vraćali pojedinačno, kako je ko mogao. U ovim prvim danima aprila, maja i juna meseca, arnautski teror na
Kosovu bio je jači nego u Metohiji. Nije se mnogo vremena gubilo u poruke, nego se napadalo, i naročito se vršila tuča,
strahovita tuča ljudi na sve strane, da se Srbi zaplaše. Tuča na licu mesta, tuča na putu, tuča u opštinskom i sreskom
zatvoru". -------------------------------

------ Dušan Stepić iz Vranjeg Dola opštine Devet Jugovića, priča da je grupa od 1520 Arnauta iz Donjeg Ljupča udarila 9.
aprila na njegovu kuću i pucala mu na oca da ga ubije - starac, sam kod kuće, jer se svedok s braćom nalazio u vojsci,
žurno je pobegao, a oni su opljačkali napuštenu kuću, i uništili što nisu mogli poneti. Tako su posle isekli njegovu šumu. -
Milosav i Rade Popović iz Velike Slatine svedoče da su Arnauti, njihove komšije, oko 50 ljudi, ispalili za njima oko 300
metaka, pa su napušteno naselje opljačkali i onda ga pred njihovim očima sagoreli. Radosav Kuzmanović iz Lebana
opštine Devet Jugovića kazuje:

"Svoj dom sam napustio po naredbi jedne naoružane čete Arnauta iz sela Grugovca, Vranjeg Dola i Bariljeva, i u njoj sam
prepoznao Idriza i Recepa Bajramovića, Rifata i Muarema Asanovića i Šerifa Bećirovića. Ovi naoružani Arnauti došli su u
naše selo i stali da pucaju na srpski živalj naređujući da se u roku od 3 dana iselimo, inače će sve pobiti. Mi smo se iselili,
a moj otac Mihailo ostao je da čuva našu kuću, ali su Arnauti po noći obili kuću, izveli ga, ubili i bacili u bunar Novice
Tabakovića, naseljenika iz istog sela. Isto su tako ubili Mitra Živanovića u našem selu, pa Vasilja Tomaševića i Milana
Karadžića iz Lazareva iste opštine, i Rada Mirkovića iz Miloševa opštine Devet Jugovića, a pobili su ih jedino zato što nisu
napustili svoju imovinu. Na taki način Arnauti su isterali ceo naš živalj a svu njihovu pokretnu imovinu opljačkali, te ono
našeg naroda što je umaklo ispred arnautskog noža iznelo je samo golu dušu i ništa više". ----------------------------

-------- "Godine 1941", kaže Borisav Bogićević iz Dobrog Sela, "upadali su u selo Arnauti i tukli i terorisali Srbe na razne
načine. Jednog dana uveče, kad je moj sused Ljuban Dostić sedeo za stolom i večerao, pojavio se na prozoru jedan
Arnaut i opalio na njega iz revolvera nekoliko metaka te ga ubio, a kćerku mu ranio. - Ali ni takvi pojedinačni napadaji ne
bi nas krenuli iz naših sela da nisu u letu 1943. usledili masovni napadaji Arnauta na sve Srbe, dok je i vlast od nas tražila
da bez daljega napustimo Kosovo, inače da ćemo svi biti likvidirani. (Kako smo gore rekli, iz ovog sela pobegli su Srbi u
Orlović i u druga okolna i tu čekali). Najzad, pod takim pritiskom mi smo morali poći. Pre našeg polaska, završuje svedok,
Arnauti su u Orloviću isprebijali na mrtvo ime 14 ljudi". Bilo je teško zlosrećnim seljacima da se rastaju sa svojom grudom.
---------------------

---------------- Videći da individualni teror nema onako brzog uspeha kako su želeli, Arnauti su odmah, već u aprilu mesecu
1941. pribegli velikim masovnim akcijama čišćenja. Navešćemo primere iz Breznice, Babina Mosta, Pomazatina i Krivova.
Babin Most je na legendarnom Kosovskom bojištu. ------------------------------

-------- "Po našoj kapitulaciji došao sam, veli, iz Skoplja u svoju parohiju u Babin Most, uoči Uskrsa 19. aprila 1941.
godine. Želja mi je bila da se nađem sa svojim parohijanima na dan Uskrsa, pošto sam tu živeo 11 godina s njima,
propovedajući im Sveto Evanđelje. Odmah po dolasku parohijani su mi predočavali opasnost od Arnauta, ali ja nisam
verovao da ću biti napadnut, pošto se nikome nisam lično zamerio... Prošle godine pokupio sam u kosturnicu kosti naših
neznanih junaka, poubijanih od strane divljih Arnauta 1915. godine, ne nadajući se da će ti isti Arnautizverovi, i ove
godine napuniti i Lab i Sitnicu leševima naših sinova

. Prvo me posetio jedan razbojnik, Amet N. iz Babinog Mosta. Ovaj zlikovac učinio je pre mog dolaska više zločina, ali
jedan je bio najgrozniji. Izveo je iz srpskog sela Graca 12-godišnjeg sina Alekse Gvozdenovića i zbog nekog starog
neraščišćenog računa poveo dete na gubilište, na brdo između dva srpska sela, Babinog Mosta i Graca. Tu je naredio
svome sinovcu da dete ubije. Dete je bilo smrtno ranjeno, 5 sati se u mukama mučilo, ali mu niko nije smeo pristupiti, i po
naređenju toga zlikovca sahranjeno je 48 sati posle smrti"... Svedok nastavlja: ---------------------

----------- "Tužni narod očekivao je Uskrs u Babinu Mostu, ali ga nije mogao sačekati u svojim domovima. Arnauti su gonili
Srbe iz sela Breznice i već počeli napadati moje selo, Babin Most. Napad su izvršili oko 4-5 sati posle podne... Izbegao
sam na taj način što je moj otac pucao sa prozora i napadače sprečio da me ne ubiju u dvorištu. Prebegao sam Nemcima
koji su bili udaljeni 1 kilometar. Nemci su ove večeri zaštitili selo Babin Most i Breznicu, oterali stotine Arnauta. Divlje
horde, suzbijene uoči Uskrsa, napadoše na Breznicu opet na Uskrs ujutru. Ubiše tamo Andriju i Đorđa Jovanovića i druge,
i počeše paliti selo, ali i ovoga puta Nemci spasiše selo. Decu naseljenika dovedoše u Miloševo, a Arnaute razjuriše! U
Miloševo je obično dolazio crkvi narod iz moje cele parohije. Gledao sam crkvu, ali se nije smelo prići. Arnauti su
puškarali..." ----------------

------ "Arnauti su poubijali više mojih parohijana. Arnautska bratstva Klinci i Sarači pobili su starosedeoce Srbe iz sela
Bivoljka, nekoliko Milenkovića i Markovića. Grobovi im nisu bili opojani... Savest mi je nalagala da izvršim opelo nad ovim
mučenicima". To je svedok učinio, opojao je 7 grobova. U blizini u Prilužju bila je nemačka straža, pa ga Arnauti nisu
smeli napasti. Kad je pošao da očita opelo i u selu Plemetini, presreli su ga Arnauti, stali ga biti kundacima i poveli u
zatvor. Spasio se, kaže, uz pomoć nemačke patrole. --------------------

------- U isto vreme, na Veliku Subotu, 19. aprila, izvršen je masovni napad na selo Pomazatin, udaljen 13 km od Prištine,
na pruzi Peć-Priština, sa 30 samih srpskih kuća. Protiv cele vojske Arnauta iz svih okolnih sela Srbi su se junački branili
sa nešto oružja koje je ostalo od kapitulacije. U toku napada poginula su dvojica od naseljenika: Petar Banjegalić i Rade
Marović ali se selo odbranilo. Drugi napadaj izvršili su Arnauti noću između 23. i 24. novembra iste godine. Mase od kojih
3000 ljudi zapucale su i jurnule na selo, ali su uspele zauzeti svega 6 kuća. Srba boraca bilo je svega 15 ljudi, ali su se
oni bili pripremili, jer su čuli da se napad sprema. Imali su i nekoliko mašinskih pušaka. Držali su se svu noć. Ujutru bili bi
nastradali da nije došla italijanska vojska, da vidi u čemu je stvar. Ona je uzela nešto oružja od Srba i Srbi su se tada
povukli, koristeći se time i zaklonom od nasipa železničke pruge, u selo Kosovo Polje, a Arnauti su napušteno selo
opljačkali i uništili. ------------

------------ Masovni napad na selo Krivovo, opštine goleške, izvršili su Arnauti početkom maja 1941. Udružila se neredovna
arnautska vojska, rulja, i novoformirana albanska žandarmerija, da gone srpske naseljenike. Stanovništvo je izbeglo iz
Krivova u Vrelo, Suvi Do, Bresje i Prištinu. Grupa Arnauta sačekivala je izbeglice na putevima i ubijala iz zasede. Tada su
izginuli Stanko Popović i kćer mu od 12 godina; Mićo, Mihajlo, Milivoje, Novak, Mijuško, Jevta i Radoje Savićević, sedam
sinova Novaka Savićevića; dalje: Peko Kovačević, Milun Bizmarević i otac mu Milo, i druge. ---------------------------------

-- Tuče i druga zlostavljanja ---

-- Slični masovni napadaji izvršeni su docnije, u leto 1943. godine, na preostala sela gde su se bili okupili srpski
naseljenici kao u zbegovima, npr. na selo Obilić, Orlović, Jugović itd. U tim progonima nisu više mnogo pravili razlike
između naseljenika i starosedelaca. Selo Jugović opkolili su Arnauti jedne noći sa svih strana, pa upali i stali hvatati
muškarce i biti ih batinama. Tako su, priča svedok Spasoje Lumović iz Obilića, batinama ubili Novaka Markovića, dok je
niz drugih Srba tako teško premlaćen da je u teškom stanju, prevezen u prištinsku bolnicu. Preko sela Jugovića izvršili su
sličan napad na sela Ljeskovčić i Crkvenu Vodicu, pa su i tu pokupili i na smrt isprebijali oko 30 Srba, za koje sumnjam da
je koji mogao ostati u životu.

Najvećim patnjama znam da su bili izloženi Mirko Stolić, Slavko Milosavljević, Radisav i Gligorije Mitrović, Radonja Antić i
sin mu Milunko, Milan Grujić i drugi. "U selu Matičanika, kaže svedok David Milosavljević iz Leskovića, domorodac,
Arnauti su na mrtvo premlatili 27 Srba domaćina, da li je koji od njih ostao u životu ne znam, jer je meni zatim uspelo
pobeći. Pretpostavljam da ih je većina platila glavom. Znam po imenu od tih isprebijanih sve ljude iz Matičana: Jovana,
Spasoja, Dušana i Trajka Simića, Aleksandra Ristića, Nikolu Stojanovića, braću Krsta i Mladena Tasića, Čedomira i
Slobodana Lazića, Gavrila Kostića, Apostola Joksimovića, Vasu i Nikolu Stankovića, Dušana Arsića. Ljudi su stavljani na
muke. Obično bi vezali svakome noge konopcem pa konopac vezali za tavanicu, i onda udarali motkama gde stignu, i kad
vide da je nesrećnik pri kraju snage, odvezivali bi ga i puštali". Svedok Novica Simić iz Matičana izjavljuje: ------------

---- "Moga oca Jovana i stričeve mi Trajka i Stana vezali su upravo za mošnice i kucali po ovim kamenom s jedne i druge
strane. Ja sam pobegao u tom času dok su ih tako mučili, i ne znam jesu li ostali živi". ---------------------

----- I svuda je išla ista nestrpljiva pretnja: odlazite ili vam nema žive glave! -------------- Evo još nekoliko svedoka za tuču:
"Arnauti su tukli i zlostavljali seljake" žali se Lukijan Birčanin, iguman iz manastira Gračanice. Italijani su takođe mučili one
seljake koji su bili u pritvoru. I opšta je pljačka bila". - Čujte jednu udovicu iz Krivova: "Ja Anđa Bulajić, pobegla sam s
mužem iz Krivova u Kosovo Polje gde sam živela sve do svog prelaska u Srbiju. U Kosovu Polju ubijen je kao izbeglica
moj muž Andrija Bulajić u maju 1943 godine.

 Najpre su ga uhapsili, tražili su mu oružja, odveli su ga u opštinsku zgradu opštine obilićke koja se nalazi u samom
Kosovu Polju. Ovde su ga zatvorili u podrum i tu zlostavljali sve dok nije izdahnuo. Mučen je tri dana. Ja sam videla
njegov leš prilikom sahrane. Bile su mu presečene vene na rukama, oderana koža na slepoočnicama i na čelu i prebijeni
udovi. Na kraju nožem mu je presečen grkljan". ----------------

------ Slična strašna mučenja dešavala su se i u sreskom zatvoru u Prištini. Bivši policijski pisar iz toga mesta Nikola
Petrović navodi kako se vratio u Prištinu iz Francuske u aprilu 1943. i kako su ga više puta zvali na saslušanje, i svaku put
u "kvesturi" tukli kundakom. "Na 29 maja 1943 uhapšen sam sa još oko 50 Srba iz Prištine. Bili smo u Okružnom zatvoru.

 Uzrok našega hapšenja bio je taj što je u to vreme imao da dođe vicekralj Albanije, mi smo bili određeni za taoce. Ali smo
u zatvoru ostali sve do 27. avgusta. Organi kvesture i čuvari zatvora tukli su nas i zlostavljali kroz to čitavo vreme. Meni su
skoro svu kosu s glave počupali, a obrve su mi obrijali, samo da mi napakoste, zato što sam pre bio policijski činovnik u
Prištini. S nama je tada bio zatvoren i Lenkin Mirče, kovač iz Prištine, kome su Arnauti zabijali igle pod nokte na nogama i
rukama. Slično su mučili i nekoga Mladena, krojača iz Prištine".

 - "Negde u početku meseca avgusta 1943. godine, dok sam još i ja bio u zatvoru, doveli su arnautski žandari seljaka
Krivokapića iz nekog sela sa Kosova. Posle saslušanja od strane arnautske policije nađen je ovaj Krivokapić zaklan u
ćeliji zatvora. Isti dan zatvoren je u opštinski zatvor opštine Devet Jugovića bivši predsednik te opštine Marković sa
mnogo drugih Srba. Svi su bili strahovito mučeni. Marković je umro od zadobivenih ozleda, mnogi drugi su posle izlaska iz
zatvora morali duže vremena ostati u krevetu, a neki se ni do dana današnjega (oktobra 1943) nisu oporavili.

U isto vreme su arnautski žandari vršili ovakva zlostavljanja i u ostalim srpskim selima po Kosovu", završuje svedok.
"Malo je ko ostao od Srba da nije izudaran", dodaje sveštenik Pimić. A paroh prištinski, prota Apostol Popović jadikuje u
tonu starih hroničara iz srednjeg veka, kad su zapisali godine velikih nesreća: "Prištinu sam napustio 31. maja 1941. Kako
u varoši tako i na Kosovu od strane razuzdanih i pobesnelih Turaka i Arnauta bila je velika tuča, tako da su se ljudi ispod
batine sa dušom rastavljali. Mučitelji nisu gledali na pol, uzrast i zvanje već su vršili razna zlostavljanja, zatvaranja u
tesnim i zagušljivim zatvorima. Danju i noći mirne građane izvlačili su iz njihovih stanova i odvodili.

Bilo je nesnosno gledati i trpeti pljačkanje, otimanje, zlostavljanje i druge nedozvoljene stvari". - Još jedno svedočanstvo iz
teških zatvora u Prištini. Dragutin Savatić, potpredsednik finansijske kontrole u tom gradu, izjavljuje: "Čim je naša vojska
odstupila, odmah je uzeo vlast u svoje ruke jugoslovenski narodni poslanik Iljaz Agušević iz Prištine i sa svim ljudima
Arnautima odmah je preduzeo gonjenje srpskog življa. Koga su uhvatili, prebijali su ga na mrtvo ime. Na dan 8. juna
1941., kad smo otišli sa italijanskim vojnim organima u policiju gde je bio rečeni Iljaz kao šef albanske policije, našli smo
četiri leša i to jedan ispod stepenica za II sprat i tri u apsanama. Utvrđeno je od italijanske lekarske komisije i našeg
lekara, čijeg se imena ne sećam, da su motkama isprebijani i tako umrli. U apsanama smo našli još 11 isprebijanih
motkama. Među mrtvima bili su: Mitar Pavlović iz Besunja, Karacić iz Miloševa, i dvojica čijih imena ne znam iz sela
Lazareva. A među živim tučenim bio je Rade Šević, predsednik opštine Komaranske, i druga lica iz obližnjih sela Bresja i
Ugljara". ---------------

----- Kad su tako radile same vlasti u srezu i opštini, i zvanični žandari na terenu, može se misliti koliko je koristi moglo biti
od pritužbi. Kad se Mirko Rakonjac iz Grabovca, opštine lipljanske požalio nemačkoj komandi, ona ga je uputila na
albansku vlast; a kad je došao da se požali samom Aguševiću, on mu je odgovorio - da se seli što pre. Šest svedoka iz
Kosova Polja, Pomazatina, Krivova, Bresja, - B.Šekularac, S. Krajinović, P. Brlja, J. Krivokuća, A. Bulajić i R. Jovanović
kažu u jedan glas: "Naglašavamo da za sve vreme, već od aprila 1941. godine, za nas Srbe nije bilo nikakve pravne
zaštite. Albanskim vlastima nismo se uopšte mogli ni smeli obraćati ma za kakvu intervenciju; nisu nam priznavali nikakvih
ličnih ili imovinskih prava". Italijanski okupator pokazivao je, kao i u drugim krajevima, više pažnje prema srpskom
stanovništvu, ali se on, u svojoj bedi, uvek pribojavao za svoju vlastitu sigurnost i nije se angažovao dalje od glavnih
drumova i glavnih mesta. Kako smo gore spomenuli, znala je i italijanska policija da se posluži u zatvoru divljačkim
metodama fašista. ------------

--- Kupovanje zaštitnika -----

--- Šta je preostajalo u takvim prilikama za one koji se još nisu mogli rešiti na seobu? Ostalo je to da kupuju zaštitu.
"Zaštitu smo kupovali", nastavljaju gornji svedoci, "dobijali smo domaće Arnaute kao stražare koje je plaćalo ne samo selo
već i mi pojedinci. U selu Bresje Srbi seljaci bili su prinuđeni da uzmu čuvara-poljaka, koji je imao da štiti od pljačke
srpske poljoprivredne proizvode. Vlasti su zabranile da čuvare bira samo srpsko stanovništvo.

Vlasti su same pronašle jednog razbojnika, bivšeg kačaka i ucenjivača, po imenu Kambera, koji je imao čuvati selo
Bresje. Po naređenju te vlasti selo mu je imalo plaćati 20 albanskih napoleona za 6 meseci; osim toga, dalo mu je 200
napoleona da kupi konja i još 200 za kućni nameštaj. Sem toga ovom čuvaru imala su se dodeliti dva Srbina seljaka, koji
su ga imali buditi za slučaj da se napad izvrši u vreme kad on spava. Morali smo mu kupiti i pušku, mada je on sam već
imao arsenal oružja; platili smo za nju 70 albanskih napoleona (albanski napoleon važio je oko 1000 srpskih dinara).
---------------

----- "Dok sam bio u Prilužju", priča sveštenik Pimić, "za vreme arnautskog gonjenja video sam kako jedan bogatiji trgovac
Srbin izdržava Arnautina. Služi ga najboljim jelom, a njegova mlada žena sa rukama na grudima služi divljaka i krvoloka".
------------------

----- Ucene -------

-------------- Ako sami ne nudite novac za svoju sigurnost, doći će drugi da vam ga traže. Svedoci nastavljaju svoj
zajednički iskaz: "Ucene srpskog stanovništva vršene već od aprila 1941, najveću žestinu dosegle su 1944. godine.
Najveći izgovor bio traženje oružja. Ako oružje nemamo da damo, moramo ga kupovati, ili dati novac vlastima, ne
predajući oružje.

Ja, Borivoje Šekularac iz Kosova Polja imao sam prema naređenju žandarmerije iz stanice u selu da predam jednu pušku
kragujevačkog modela, a pošto takvu pušku nije bilo moguće naći, dozvoljeno mi je da nabavim drugu pušku, ili da platim.
Mene je to stajalo 130 albanskih napoleona. Posle sam morao platiti i za revolver koji nisam imao". Pero Brlja platio je za
pušku 50 alb. napoleona, Stevan Krajinović 30. Slavko Macarević iz Kosova Polja ucenjen je za oružje sa 125
napoleona...

Bilo je i drugih izgovora za ucene. Bilo je slučajeva da su plaćene velike svote zato što je nekad nečija srpska stoka pasla
arnautsku livadu. Sin Vukadina Mitića iz Bresja, kao dete od 8 godina, opsovao je nekog Arnautina od preko 16 godina,
sada je zbog te psovke isplatio tome Arnautinu 40 alb. napoleona. Apostol Lazić koji je pre 1912. godine (dakle, pod
Turcima) platio jednom Arnautu da umesto njega služi vojsku, sada je naknadno imao da plati 80 alb. napoleona, jer je
onaj Arnautin bio tobož uvređen što je služio vojsku. Apostol Maksimović iz Bresja čiji je sin pozvan u italijansku vojsku u
aprilu 1943. godine, molio je vojne vlasti da mu ga kao jedinica oslobode: u Prištini su ga tukli pa onda ucenili. Gore
spomenuti Slavko Macarević platio je 50 alb. napoleona zbog toga što je još pre rata ispred ograde njegova vinograda
pronađen leš jednog arnautskog psa. Vlasnik toga psa, koji je ucenu naplatio, zove se Brim iz sela Kruševca". - Iguman
gračanički Birčanin kaže da je morao stoga da beži jer je ucenjen sa 100.000 dinara. Opšta pljačka je bila, veli on.
--------------------

------ Boško Raca iz Suvog Dola iskazuje da je "već po pravilu svakom premlaćenom Srbinu ponuđeno puštanje na
slobodu ako plati izvesnu sumu u napoleonima. Ta se suma kretala od 15 do 120 napoleona (ili toliko hiljada dinara), a
bilo je primera da imućniji Srbin plati i 500.000 dinara. " Ja sam, kaže, tri puta hapšen: najpre u novoj godini 1943. -
pretučen i platio 30 napoleona; drugi put o Sv. Savi - bez tuče, pušten za 15 napoleona; treći put koncem aprila - opet
pušten za 24 sata uz cenu od 15 napoleona. Kad su me i četvrti put hteli da uhvate pobegao sam ispred nosa u talijansku
žandarsku četu u Prištini, iako su me terali na konjima i pucali za mnom. S talijanskom objavom pobegao sam u Srbiju...

 Koliko znam iz samog mog sela Suvog Dola platilo je ucenu 100 domaćina". Po istom svedoku, Jovo Dželatović, bogat
naseljenik iz Hercegovine, platio je 1000 napoleona, Špiro Milićević nekoliko stotina; veće ucene platili su, kaže, i ovi:
Gojko Balabamović, Mićo Vukša, JovicaĆalić, braća Miloš, Milenko i Milivoj Pavlović, Jovan Krivokapić, Lazar Vujević,
Vaso Malićević, devet brata Krtinića iz Like, Lazar Grbušić, Mila i Pero Bujević, Petar i Radovan Paunović. ---------------

------- Pljačka ----------

------- Zaista bila je to opšta pljačka, što rekao iguman gračanički. Uostalom, iz tolikih i tolikih naprednih srpskih sela,
Arnauti su razvukli sve. Spomenuti svedok Lumović navodi kako je među pljačkama dolazilo ispočetka i do ozbiljnijih
sukoba oko deobe plena. Stoga su, kaže, ustanovljeni "mirovni sudovi" koji su imali da raspravljaju sporove, među
Arnautima, i njihove odluke bile su bez priziva. - Restorater, iz Prištine Živko Bukumirović priča kako su njega operušali
usred dana: "Na pet dana po dolasku nemačke vojske u Prištinu Arnauti su uzeli vlast u srezu i opštini. Tri dana posle
toga došao je mojoj kući njihov desetar sa tri policajca, odveli su me u policiju gde mi je taj desetar podneo revolver pod
grlo i uzviknuo, psujući mi srpsku majku. Ovo nije Jugoslavija, ovo je Albanija! Potom me je udario pendrekom. Naredio mi
je da idem kući i čekam sutra policiju. Sutradan došla su četvorica i uzeli mi: radio aparat, 100 velikih i 45 malih tanjira, 70
pari viljušaka, noževa i kašika, 40 do 50 salveta, nekoliko šerpa, mašinu za mlevenje mesa, 4 kante masti. Te policajce ne
poznajem". ------------------

---- Nove age i begovi --------

---- Ima slučajeva, i to dosta, da su pojedine familije mogle sobom poneti svojih stvari i poterati stoke. Ima ih koji su od
okupatora dobijali i vagone. A ima ih koji su bežali bez igde ičega da spasu živu glavu, pošto su Arnauti ponegde rušili ili
palili kuću čoveku više glave, ili napadali masovno u borbenom lancu. Pojavile su se stare muslimanske age i begovi
tražeći od starosedelaca svoja stara feudalna prava. Njihovi ljudi upali su u selo Bresje opštine obilićke, proterali
muškarce i zadržali žene. Tako je i stanje starosedelaca postalo u poslednje vreme tako teško da su mnogi tražili objave
za seobu u Srbiju, i teško patili čekajući na vagone. ------------------

------ Milisav Petrović iz Orlovića priča o jednom izrazitom tipu novog samozvanog bega: "Po slomu Jugoslavije Arnauti su
na nas navaljivali razne terete da pokažu da je opet došlo njihovo vreme, kad Srbi treba da im argatuju. Naročito se u
mom kraju osilio Zenel "barjaktar", te je naredio da mu mi naseljenici iz Orlovića moramo obrađivati zemlju. Jednostavno
je preko našeg seoskog kmeta poručio da 30-40 ljudi imaju tada i tada doći i obavljati sve zemljoradničke poslove na
njegovoj zemlji. Kako nismo imali nikakve zaštite, morali smo ispunjavati ovu Zenelovu samovolju. Od nekih ljudi Zenel je
naprosto uzimao poljoprivredne sprave pa čak i kola.

 Jednog dana presreo j e na putu Dobrivoj a Golubovića iz Orlovića, te mu uzeo kola a njega hteo zaklati; ostavio ga je na
životu kad je ovaj zakukao da ima šestoro sitne dece, i samo ga je izmlatio. Miloradu Miladinoviću, koji mu je orao njivu,
oduzeo je jednostavno plug rekavši mu: ovo je dobar plug za mene! Slična su nasilja vršili i drugi kosovski Arnauti nad
Srbima... Pored Zenela "barjaktara" imao je u Orloviću glavnu reč Arnautin Zumber iz sreza lapskog, na sadašnjem
srpskom teritoriju, koji je u ovom ratu prešao otuda u selo Mazgit opštine obilićke i tu se dokopao najboljih srpskih imanja.
U poslednje vreme (1943) stalno se nastanio u Obiliću izjavivši nam da neće pre izaći dok se svi Srbi iz tog sela ne isele.
Meni lično i drugim naseljenicima govorio je da nam ostavlja rok od 10 dana da se iselimo. Pod takim okolnostima, a
znajući kako je već ubijen Aleksandar Mihajlović, nije nam drugo preostalo no da se, uz italijanske propusnice, iselimo u
Srbiju. Od svih Srba ostale su posle našeg odlaska u Orloviću svega dve udovice i jedan muškarac čija je kći odbegla za
nekakva Arnauta". -------------------

----- Otmice ženskinja ----

----- Svoj divljački i zverski običaj otmice, vršili su Arnauti i u ovom srezu već od aprila 1941. U skupnom izveštaju Borivoja
Šekularca i 5 drugova čitamo: "Iz Pomazatina odvedena je u avgustu 1941. Jelena Marović, kći ubijenog Rada Marovića.
Njen brat Laza Marović, ubijenje u Suvom Dolu početkom 1943. Otmica je izvršena i nad mojom, Stevana Krajinovića,
kćerkom Dušicom Krajinović, starom 20 godina, iz Kosova Polja. Zajedno s Dušicom oteli su i njenu vršnjakinju Milenu
Umiljević, iz istog mesta. Dve devojke iz toga mesta, znajući da ih čeka otmica, pokušavale su da prebegnu u Srbiju, na
granici su ih uhvatili i oterali u Prištinu u zatvor, gde se i sada (aprila 1944) nalaze". Nikola Perović, činovnik iz Prištine
izjavljuje: "Nekoliko su puta pokušavali Arnauti da po noći odvedu moju sestru Ružicu, staru 21 godinu, da je tobož
saslušaju. Međutim, ja sam slutio zašto hoće da je vode od kuće i nisam je dao, jer sam slušao šta se priča.

 Poznato mi je da su Arnauti mlađe devojke Srpkinje, kako u selu tako i u samoj varoši, odvodili od kuća radi tobožnjeg
saslušanja pa su ih kod sebe zadržavali, i roditelji više za njih ne znaju. Baš pre no sam pošao od kuće (oktobra 1943)
čuo sam da su Arnauti iz jednog sela na Kosovu odveli 4 devojke i zadržali ih kod sebe". ------------------

----- Ubistva --------

----- Kako je izgledalo ubijanje pojedinaca po kućama neka nam ispriča paroh opštine Babuške Pimić, i to u slučaju
pogibije dveju familija Milenovića i Markovića u Prilužju, kako mu je to opisala jedna žena iz Bivoljka: "Arnauti su nas
napali. Ubiše mi na moje oči muža Anđelka i 20 godišnjeg sina. Ostade mi samo jedan mališan koga sam sakrila. Sinu su
mi kuršumima razmrskali lubanju tako da mu se mozak prosuo po dvorištu. Leševe sam unela u kuću da izbegnem navalu
drugih Arnauta koji su tu bili i pljačkali. U mome komšiluku ubili su dva druga Milenkovića, a i jedno dete, i ranili jednu
ženu. Markovići su postradali još gore. Ubili su dve žene. Ubili su Milicu Marković koja je bila u drugom stanju i jedno
dete, a svekrvu su joj ranili". ------------

----- "Godine 1943. uoči Sv. Luke, tj. 30 oktobra - priča Spasoje Ljumović i drugovi - ubijen je u Prištini istaknuti naš prvak i
odlični operator dr Nikola Radojević i to na svirep način. Na petšest dana pre toga napali su ga iz zasede pred njegovom
kućom. Dobio je dva revolverska metka i prevežen teško ranjen u prištinsku bolnicu. Međutim, kako rekoše, uoči Sv. Luke
arnautski banditi provališe u bolnicu, i tu ga iskasapiše sekirama". ------------

----- Ne ostaje nam drugo no da prekratimo strašnu hroniku i da joj samo po mestimanabrojimo nekoliko imena, od kojih
su neka već u tekstu spomenuta. ----------

-------- Babuš: Rade Marojević, udova Stevanija Željaković. U junu 1941. pobijeni su u Babunu i okolini: Dušan Đokić,
Nikola Runić, Rade Ognjanović, Rajko Paunović, braća Bajat, Serafim Petrović i drugi, svega oko 20 ljudi. - Bivoljak:
Sedam starosedelaca Markovića i Milenkovića, i među njima više žena i dece. - Brezice: Andrija i Đorđe Jovanović i njihov
služitelj. - Velika Slatina: ------

---------- Rade Marojević, Stanko Popović i kćerka mu od 12 godina. - Dušan Vuković iz Vukovca, zaklan u samoj opštini
slatinskoj. Ovranji Do: Mitar Živanović iz Besinja i Dragutin Simonović iz Donjeg Lupča, i neka žena. Vreko: oko 35 Srba. -
Devet Jugovića: Mihailo Kuzmanović ubijen i bačen u bunar, a predsednik opštine Novak Marković pretučen u toj opštini i
umro u bolnici prištinskoj. Dobro Selo: Ljuban Dotlić, ubijen za večerom kroz prozor, kći mu ranjena. - Gradac - jedan
12godišnji dečko ubijen mučenički. - Zlatari: tri čoveka. - Kosovo Polje: Andrija Bulajić iskasapljen posle mučenja; Jovan
Miković opštinski delovođa; Mirko Samarcić, težak i knjigovođa ubijen na njivi; Vukota i Milan Janković. ----------------------

----- -Komoran: Trifun Đura. - Krivovo: Sedam sinova Novaka Savićevića: Mićo, Mihailo, Milivoje, Mijuško, Jevro, Novak i
Radoje; Peko Kovačević, Mido Bizmarević i sin mu Milun. - Lazarevo: jedan mladić u maju 1943. Lužani: Spaso Milićević
ubijen pa opljačkan. - Miloševo: Rade Mirković. - Obilić: Petar Jovanović, Janko Ognjanović, Simo Matić, Jovan
Maksimović (starosedelac), Lazar Ilić i sin mu Ljubo. - Orlović: Aleksandar Mihailović (a brat mu ranjen). - Orlat: Radosav
Mićunović (ubio ga Jusuf Jusufović). - Pomazatin: Rade Marović, Petar Banjegalić, Ilija Grubešić, Miloš Surlić. Prilužje:
zaklano 8 Srba (14 juna 1941). - Priština: dr Nikola Radojević, operator, ranjen, pa iskasapljen sekirama u bolnici (30. IX
1943). Marika Vučković, Božidar, Ljubo, Zorka, Julijana, Mileva i Vukale Jovanović (Vukalo je sin predsednika opštine u
Babinu Mostu i banski većnik). Bogdan Vučinić, Mitar Pavlović iz Bosilje, Krivokapić, Milan Karadžić iz Miloševa i dva
čoveka iz Lazareva, ubijeni su na mukama u zatvoru prištinskom. U varoši je zaklano više srpskih žandara. - Sofalija: 4
starosedelaca, izbodeni nožima pa dotučen iz pušaka. --------

----- Suvi Do: Laza Marković. - Ruštica: jedan srpski vojnik ubijen, ostao nesahranjen, pa ga razvlačili psi. --------

------ Nekoliko zlikovaca -------------------------- Glavni krivac u srezu je Iljaz Agušević, rentijer iz Prištine i bivši narodni
poslanik u stranci J. R. 3. pre rata, a sada sreski načelnik u Prištini, jedan od vođa Kosovskog Komiteta. Miljuh Ismail,
vlasnik hotela "Skenderbeg" u Prištini, bio je šef izvršnog odbora i vođ "Crne Ruke". - Babuš: Đazim Bislimović, sin
Safedina dugogodišnjeg predsednika opštine, bio je vođ rulje i glavni krvolok. Babin Most: Amet N. Vel. Slatina: Smail i
Azem Šebanovići, Sait N. - Vranji Do: Luša Iljazović, s braćom i sinovima, Musa Mujović iz mesta, Tapo Rundo, Melet
Mrljak, Bajram Krljak iz V. Slatine, Salim Rudar iz Male Slatine.

 - Devet Jugovića: Idriz Bajramović, Rafat i Muarem Asanović, Šerif Begirović, Redžep Bajramović, svi iz Prugovca. -
Komoran: Zaja Zogić, Magori: Muharem Maksutović i Zumber N. Obilić: Šaban Dubnica, Zenel "barjaktar", Dželadin
Dželadinović, Bajram Dedinac, Šerif Kadrija Kadrišavić, svi iz Leskovića. Selman Ademov iz Mozgita, Famuna Kurtešević
iz Obilića. - Trudna: Šaban Molović iz Barijeva, Abdula Ajdinović iz Prugovca. - Radovo o. goleška: Đemoci Đerak iz V.
Slatine, Daut Džamailović iz Ariljače, Ismail Goranin preds. opštine, biv. prefekt u Uroševcu zatim poslanik u Tirani. -
Fuštica: Sadik Sediković, itd. -------------------- N. 3. Sastavljeno po iskazima 41 svedoka iz 28 raznih mesta sreza
gračaničkog, i to jednoga (sa 6 svedoka) od aprila 1944, pet iz godine 1943,6 iz 1942, a ostali iz 1941. -------------

----- NERODIMSKI SREZ (UROŠEVAC) ------

----- Statistika. Godine 1931., bilo je u srezu 13.090 Srba Pravoslavnih, 392 katolika i 24.894 muslimana, skoro sve
Arnauta. Srba naseljenika bilo je 1936. godine 307 domova. ------------

--- I u ovom srezu počeo je albanski teror odmah posle kapitulacije. Arnauti su smenili sve jugoslovenske vlasti u srezu
odmah po dolasku Nemaca i postavili svoje. Dolaskom italijanske vojske, "negde početkom maja", albanski teror je
donekle ublažen u samom Uroševcu i okolini, ali je ostao po udaljenijim selima. Posle italijanske kapitulacije,uleto 1943,
progoni Srba dostigli su najveću meru, obuhvatajući i domorodce. -------------------

----- Izgoni Srba ----

----- Odmah posle kapitulacije jugoslovenske vojske otpočeli su progoni srpskog stanovništva u Saziji, priča Dušan Ćuk,
naseljenik iz tog mesta. " Arnautsko stanovništvo odmah je dograbilo oružje iz magacina i od razbijenih odreda
jugoslovenske vojske. Oružje su nosila čak i deca od 10 do 12 godina. Prvih dana Srbi su živeli isključivo skriveni po
kućama. Progoni su se sastojali najpre u pljački: pljačkana je stoka, poljoprivredne sprave, pokućstvo.

 Početkom maja (1941), počela su hapšenja, koja su vršili domaći Arnauti obučeni u crno obojene jugoslovenske
uniforme. Srbi su zatvarani po školskim i opštinskim zgradama, žandarmerijskim stanicama. U prostorijama tih zgrada
vršene su tuče uhapšenika. Odmah po kapitulaciji Srbima je oduzeta zemlja koja im je bila dodeljena agrarnom reformom.
To su vršile lokalne albanske vlasti. Predsednici opština i kmetovi sela saopštavali su Srbima da više ne smeju ići na
imanja dobivena agrarnom reformom. Oduzimanje kupljene imovine počelo je u Saziji posle kapitulacije Italije. Arnauti su
tada govorili da su se tobože vratili prodavci imanja iz Turske, gde su se bili u svoje vreme iselili, a u stvari oni su uzimali
zemlju sami za sebe". ----------------

------ Svedok iz Novog Miraša Tomo Vrtikapa, svedoči slično: "Odmah po kapitulaciji došla je grupa od kojih 50 Arnauta iz
Starog Miraša, dobro naoružana, upala je u Novi Miraš i izjavila nam da su imanja koja mi obrađujemo njihova, bez obzira
na koji smo ih način stekli. Imanja dodeljena agrarnom reformom oduzeta su nam; imanja koja smo bili kupili mogli smo
načelno i dalje obrađivati, ali to nismo smeli, jer je izlaženje iz kuće bilo skopčanos opasnostimapo život... Ljudi nisu smeli
ići iz sela u selo. Jedan čovek koji se usudio otići iz Novog Miraša do Uroševca, udaljenog 12 km, ubijen je, posle
mučenja, na trećem kilometru na povratku, 1941.

 - Relju Aleksića iz sela JerpTalinovca najpre su opljačkali, uz pretnju da mora seliti, a zatim mu se Arnautin uselio u kuću
sa svojom porodicom, a njega prosto istisnuo. Dragoljubu Lukiću iz Donje Gadimlje rekao je predsednik opštine Ćasim
Sefovan da mora seliti i daće dobiti objavu; a zatim je kuću opkolilo više žandara ispred kojih je Lukić jedva pobegao da
ga ne ubiju. Vidaku Markoviću iz Talinovca takođe su se Arnauti uselili u kuću, odmah u početku, pa ga isterali i opljačkali.

 - Todor Slavković iz Uroševca kaže da su Arnauti poterali iz daljih sela najpre naseljenike, a onda i domorodce, pa su se
neki od tih izbeglica zadržali u Uroševcu, a drugi nastavili za Srbiju. Od aprila 1941. do aprila 1942. stanje je u tom kraju,
veli, bilo uopšte teško, od tada do aprila 1943. nešto se popravilo, da se zatim ponovo pogorša. - Rade Sekulić i Slavko
Jelačić iz Pojatišta izjavljuju da se kod njih teror pojavio najpre u obliku tuče; a zatim da su, od jeseni i zime 1941/42
zaredale pljačke i ubistva sa ucenama. Čak i ona zemlja koju su bili kupili oduzeta im je, kažu gornji svedoci. Na ono što
im je ostavljeno, morali su Srbi plaćati ranijim vlasnicima, bivšim agama i begovima četvrtinu od svega prihoda, pored
desetine koju su davali državi. ----------------

---- Kad je u poslednje vreme iz 1943. teror prevršio meru, te kad su i starosedeoci stali moliti za objave da se u masama
iseljavaju nekima su to sprečavali age i begovi jer im je bila potrebna njihova radna snaga. ---------------

------ Tuče i mučenja --------

------ Na tuče žale se svedoci sa svih strana. "Ima ljudi koje su isprebijali te su ostali upola mrtvi" svedoči Dragomir Lukić
iz Donje Gadimlje. Žandar Dragutin Sinadinović iz Štrbama kaže: "U selima Dogane, Zaskok, Staro Selo, Arnauti su mučili
i tukli Srbe do iznemoglosti. Tako su tukli Petra Staletovića, a u Starom Selu zatvorili su u školu i tukli 60 Srba, pa neke i
pobili, kao nekog viđenog domaćina Dragu. Isto tako znam da su Arnauti zlostavljali i mučili braću Todora, Borisa i Mihaila
Martinca iz Papde".

"U okolnim selima, iskazuje Mihajlo Dragović iz Slivova opšt. Kosinjske, ubijeno je nekoliko dece pucnjavom. Kuće su
paljene i razorene, voće su sekli i uopšte haos je bio, pošto su svi begali". Sudija i advokat u Uroševcu Živojin
Životićsvedoči: "Video sam mnogo naseljenika Srba, naseljenih u Uroševcu i okolini, kako idu kroz varoš krvavi, i vele da
su ih zlostavljali i tukli Arnauti meštani a i same arnautske vlasti, jer su hteli na taj način da ih najure s njihovih imanja".

- Da čujemo o tome još i Toma Vrtikapu iz Novog Miraša: "Novi predsednik opštine (neki Albanac iz Albanije) zajedno sa
bivšim predsednikom (Ćazimom Sefedinovićem) sazvali su muškarce iz sela u jednu kuću i tu ih pomoću žandara
zatvorili. Pojedinci su onda izvođeni odatle u polje i tamo tučeni do besvesti. Tako su između ostalih tučeni Marko Vitković
i Janko Glogovac, doneli su ih krvave i onesvešćene. Njih dvojicu sa još četvoricom tukli su motkama i vrećama peska u
polju i u opštinskoj zgradi u selu Babušu. Glogovcu su osim toga stavljali užareno ugljevlje na pokvašeni stomak. Poznato
mi je da su mučenje vršili, između drugih, opštinski panduri Nuredim Rustemović iz Babuša i Mustafa Veselović iz
Lagancije.

Da bi se ona šestorica spasila od daljeg mučenja, položilo je selo Novi Miraš 80 albanskih napoleondora. Na jedno pitanje
upućeno kmetu Starog Miraša Almetu Sefedinoviću za razloge tako besomučnog proganjanja i mučenja srpskog
stanovništva ovaj je izjavio da je to stoga što srpskoj narodnosti nema više mesta u Novom Mirašu". "Decembra 1943", -
priča Dušan Ćuk iz Sazlije - "zemljoradnika Kostu Miloševića rodom iz Bileće, pretukli su domaći Arnauti na čelu sa
Jusufom Rečicom, delovođom opštine talinovačke, inače bivšim studentom. Tukli su ga u njegovoj kući kundacima i
cevima od pušaka. Na taj način i odbili su mu jedan bubreg. Porodica ga je prenela u bolnicu ali je on tamo odmah umro".

 ----Ucene --------
---- Za produženje boravka u tome selu Srbi su plaćali albanskim vlastima velike sume, neku vrstu zakupnine za svoje
vlastite kuće, imanja - nastavlja svedok Vrtikapa. "Predsedniku opštine Babuške Giz Žerka, Arnautu iz Albanije, platili smo
150 albanskih napoleona za dobivanje propusnice za Srbiju, kad smo bili prinuđeni da napustimo selo, 15 februara 1943".
Smeli su poneti samo ponešto ličnog prtljaga. Pošto im nije bilo moguće preći granicu Srbije, ostali su u Uroševcu do
marta 1943. godine. ----------------

------ Naseljenici u Sazliji morali su od samog početka da plaćaju privatnu stražu, 15 napoleona mesečno - ustvari tu nije
bilo pravog stražarenja, nego jedna legalna pljačka. U Pojatištu su ti čuvari bili još skuplji. "Svako selo u kome je bilo Srba
- veli svedok: imalo je po nekoliko čuvara - i to po zahtevu i pretnji samih Arnauta. Pojatište je plaćalo četvorici koji su bili
stalni, po 20 i 30 napoleona mesečno svakome.

To se plaća za zaštitu sela kao celine. Ako Srbin pojedinac želi da ga čuvar odvede do imanja ili obližnje varoši, to mora
da posebno plati, napoleon za jedan dan. Osim toga selo je čuvare hranilo i svršavalo njihove poljske poslove". U
decembru 1943. saopšteno je stanovnicima Sazlije da više ne sme da bude ni tako plaćenih čuvara i da Srbima više ne
preosta drugo ništa no da se sele. Međutim su se nastavljali nebrojeni slučajevi prostih ucena. Dok je bilo novca da se
ucene plaćaju, dotle su mnogi Srbi ostajali po selima, a kad je nestalo novca, morali su ići. Ucene su se kretale od 50 do
200 albanskih napoleona.

 - Inženjeru agronomije Špiru Slijepčeviću naseljeniku iz Uroševca Arnauti su ugrabili sinčića od 12 godina i zapretili da će
ga zaklati ako im se tim i tim putem ne isplati 600 albanskih napoleona (tj. 600 hiljada dinara). Čovek nije imao da plati ni
manji deo te ogromne svote. Susedi i prijatelji skupili su dobrovoljne priloge da spasu dete, ali sve to sa očevom uplatom
nije iznelo više od polovine od tražene sume. Kad je čovek poručio da ne može više poslati u datom roku pa makar dete i
poginulo, Arnauti su uzeli novac i vratili dečka. Bilo je i slučajeva silovanja, kao u porodici Matije Kujuncića i brata mu
Save, oba iz sela Tešana. Domaćini su, kažu, vezani gledali to nasilje. To je izvršio Hamdija Jašarević, biv. jugoslovenski
žandarmerijski kaplar u Uroševcu, sa svojom bandom. ------

------ Ubistva i masakri -------------------

------ I u ovom srezu pobijena je masa nevinog sveta. U Štrpcima su ubijena dvojica. U Uroševcu: Milan Karacić, služitelj
sreskog suda, i Miloš Surla, čuvar pruge, iz Babljaka, pa Rajko Bakić, industrijalac, Dragoljub Kujuncić, sveštenik, Milan
Trajković, učitelj, i drugi. U času italijanske kapitulacije izvršen je veliki masovni pokolj Srba u Uroševcu i bližoj okolini,
kojom prilikom su pobili oko 60 Srba, domaćina.

Povod je, kažu, bio beznačajan: za vreme arnautskih demonstracija, jedan italijanski oficir sklonio se u neku srpsku kuću;
rulja je nagrnula za njim, i pod izgovorom da su Srbi saradnici Italijana, udarili za njima. - U Pojatištu prvi je poginuo Kosta
Sekulić, kome je rulja od 20 ljudi otela stoku. Dana 30. januara 1943., streljali su u Pojatištu ispred opštinske zgrade
trojicu, među njima krojača Marka N. - Vecka N., i to u toku pretresa u granju oružja koga kod njih nisu našli. U toj potrazi
za oružj em ubi li su u selu Grbole 6 osoba kod koj ih takođe nisu našli oružje.

Dva od njih bacili su žive u vatru, svedoči Rade Sekulić 60 godišnji seoski domaćin iz Pojatišta, otac 4 dece, a četvorica
su ubijena u šumi blizu sela. Jedan od njih Dušan Đajić, zemljoradnik, ubijen je tako da mu je jedna noga svezana za
visoku prečagu lestava dok su mu drugu nogu vukli na niže, sve dok je nisu iščupali iz bedara. Njegova žena Mara
gledala je mučenje. Međutim je Neđo Vidačić mučen više od svih drugih. Žandari i civili boli su ga noževima i toliko isekli
da mu se leš nije više mogao poznati. Polni organi bili su mu odrezani. Mučenje je vršio Šabija Zarić, bivši robijaš iz sela
Rakovice, opštine babuške. Zemljoradnik Jagoš Milićubijen je iz puške. Oni živi spaljeni zovu se Rade Bajat i Todor Milić.
Njih su doveli vezane pred jednu zapaljenu kuću, ubacili ih unutra i vrata spolja zaključali. Posle su nađeni samo delovi
njihovih ugljenisanih leševa. Juna 1943. ubijen je u Pojatištu Spasoje Lečić iz zasede". ------------------

---- Odvođenje --------

-------------- Izbeglica Boško Raca iz Suvog Dola, sreza gračaničkog spominje odvođenje dveju devojaka iz Starog Sela
kod Uroševca. Koliko se seća, one su iz porodice Kovačević. Jedna je, zloupotrebljena, vraćena kući po zauzimanju
Italijana, a druga se nije mogla naći. -------

------------- Što se tiče okupatora, Italijani su uzimali Srbe u zaštitu donekle u Uroševcu i bližoj okolini, a za dalja se mesta
nisu mnogo interesovali. Crkve su u svom domašaju branili i sami ih posećivali. Što se tiče Nemaca, oni su, pre i posle
talijanske vlasti, davali svu vlast Arnautima. ----------------
---- Među samim Arnautima nije bilo zaštitnika; "a u koliko bi pojedinci i pomogli, tj. uzeli u zaštitu", kaže Čedomir Bilibakić
iz sreza šarplaninskog, opštinski blagajnik u Štimlju, "nisu smeli, jer bi glavu izgubili od samih Arnauta, jer oni među
sobom prkosa ne trpe". ----

--------------- Pa ipak se, po svedočanstvu Boška Race, našao jedan čestit Arnaut zaštitnik: "Arnautin Rajim Rušitović iz
sela Crnila, sreza nerodimskog bio je za vreme Jugoslavije vrlo aktivan i borben prvak Albanskog Komiteta; a za čudo, za
vreme rata pokazao se velikim prijateljem Srba, te je sačuvao mnoge Srbe od terora i izgona u svom kraju, a potpuno je
sačuvao Srbe iz svog sela Crnila". ------------------------

---- Napomena. Rađeno po iskazu 15 svedoka iz 9 mesta sreza nerodimskog i jednoga iz gračaničkog, od kojih 1 iz god.
1942., dva iz 1943., dva od marta 1944., a ostali iz 1941. --------------------

-- SREZOVI NOMINALNO DODELjENI SRBIJI: KOSOVSKA MITROVICA, VUČITRN, PODUJEVO ------

--------- Srpske mučitelje mora da plaća Srbija ----
--------- U svojoj okupatorskoj svemoći, Nemci jedan deo Kosova nisu hteli prepustiti Albaniji, jer bi to značilo prepustiti ga
Italiji, a tamo u severnom delu Kosova nalazi se bogati rudnik Trepča, kao i važan strateški položaj, izlaz iz Sancaka i iz
Ibarske doline. Stoga su srezove mitrovački, vučitrnski i lapski (Podujevo) dodelili svojoj okupiranoj oblasti Srbiji.

 U praksi, nažalost, to je malo pomoglo tamošnjem srpskom stanovništvu. Arnauti su i tamo mučili Srbe na sve načine,
kao i u drugim srezovima. Sva je razlika bila u tome da je u tom antisrpskom radu albanske činovnike ovde morala plaćati
- Srbija! Pritužbe srpskoj vlasti bile su uzaludne, stvarni gospodari bili su Nemci, koji su se oslanjali na Arnaute, a
policijska i žandarska vlast bila je skoro samo u rukama Arnauta. ---------------------------

----- U Kosovskoj Mitrovici bilo je, po statistici od 1931. godine, 17.246 pravoslavnih Srba, 754 katolika i 12.623
muslimana, od kojih jedan deo jugoslovenske rase. U Vučitrnu, pravoslavnih je bilo 8.698, muslimana 27.174 i 174
katolika; u lapskom srezu 7.622 pravoslavna i 27.174 muslimana, bez katolika. Srba naseljenika bilo je 1936. godine u
srezu Mitrovačkom 89, vučitrnskom 553 i lapskom 604 domova. Iz tih srezova imamo premalo podataka i zato ih ovde
iznosimo zajedno. --------------

------ Arnauti i izgoni Srba -------------

---- "Odmah posle propasti Jugoslavije - izjavljuje svedok Stevka Ivanišević, naseljenik iz Svračka, opštine samodreške,
sreza vučitrnskog - Arnauti su počeli terorisati srpsko stanovništvo u celom vučitrnskom srezu. Zalazili su naoružani
vojničkim puškama u naše selo, izazivali nas Srbe i pretili nam da će nas sve pobiti ako se u najkraćem roku ne iselimo iz
onoga kraj a. Naglašavali su da srezovi vučitrnski, mitrovački, novopazarski, raški i podujevski moraju potpasti pod
Albaniju, i da oni neće trpeti Srbe u Albaniji. Isto su tako vršili teror nad Srbima i žandari albanske narodnosti. U mesecu
junu i julu 1941. godine, u roku od dva dana Arnauti su ubili u Svračku Mrkića Stevana, rodom iz Zrmanje, i Komljenovića
iz Hercegovine. Izazvali su ih po danu i ubili na kućnom pragu.

Nisu dozvolili njihovim porodicama da ih sahrane u groblje, nego su ih morali pokopati kraj svojih kuća. Pod terorom
Arnauta iselila se (do 1943) 21 srpska porodica iz Svračka (od svega 52 koliko ih je bilo naseljeničkih). Njihova imanja
odmah su zaposeli Arnauti. Tako su prošli Srbi i u ostalim selima sreza vučitrnskog. - Nekako u septembru 1941. godine,
došla je nemačka feldžandarmerija i uzela u zaštitu nas koloniste, pa je teror Arnauta malo prestao. U godini 1942. došlo
je (ovde) do sporazuma između Arnauta i srpskih državnih (=nedićevih) vlasti. Po tome sporazumu mogli su Srbi kolonisti
u onom kraju mirno opstati i uživati svoje posede.

Ali su Arnauti činili nasilja i dalje. Zlostavljali su i pljačkali. Srbi su morali njihovim ljudima davati izvesne svote novaca,
životne namirnice i druge stvari, a oni su se obavezivali da ih brane od daljih arnautskih napadaja. To su radili ne samo
obični Arnauti, već i njihovi žandari. Mi Srbi se nismo smeli nikome na to žaliti, jer nam se pretilo ubistvom. Tako stanje
potrajalo je do maja 1943". ----------------

----- Ubijanje -------

----- Tada se uvodi jedan nov način zgodan za Arnaute, da lakše tamane Srbe. Njihova vlast određuje da Srbi imaju po
noći čuvati prometne objekte, kao puteve i mostove, i vodene propuste, ali goloruki bez oružja! Ništa lakše nego ubijati ih
iz mraka i Nemcima prikazivati da to nisu učinili oni. "Tako je - nastavlja svedok - 6. juna 1943. poginuo na straži na mestu
Milan Ivanišević, otac troje dece. Istu noć ranjen je na straži Stojan Brakus. Na ovaj način poginulo je više Srba u onome
kraju". ----------

------ Posle kapitulacije Italije, Arnauti su u vučitrnskom srezu znatno povećali svoj teror, naročito njihovi žandari. Evo kako
su organizovali jedan pokolj. Po pričanju istog svedoka, na 10.septembra 1943. poručili su žandari, sa stanice Novo Selo,
Isi Lukiću u Svračak da im priredi bolju večeru. Lukić je priredio i čekao. Oko 10 sati dođe jedan žandar, zvani "Crni Alija",
s jednim naoružanim Arnautinom u civilu. On zapita je li gotova večera. Žena odgovori da jeste. A gde joj je muž Iso? -
Spava. - Neka ga odmah zove. On (domaćin) dođe i ponudi ih cigaretama.

U to poče pas da laje. Izađe žena i vide da su kuću opkolili oružani Arnauti. Ona se vrati i zapita žandara zašto je to, ali ne
dobi odgovora. Onaj Alajin pratilac istrča iz kuće. Ustade i Alija i reče da ni on neće večerati, nego da ide videti šta to ima
oko kuće. Otvarajući vrata od avlije on se okrenu i opali iz puške te pogodi Isu u stomak. Iso pade a i drugi Arnauti opališe
na njega i pogodiše ga sa po dva metka. Zatim odoše, a žena ostala kukajući nad mrtvim mužem.

"Pola sata posle toga napali su kuću braće Petra i Stojana Brakusa. Bacili su bombu na kuću. Zatim su otvorili vatru iz
pušaka i polupali prozore. Slučajno nije niko poginuo. Nastavili su s pucnjavom po celom selu sve do zore. Iste noći nalali
su naoružani Arnauti na Srbe u selima Novo Selo, Begovo, Vrnica, Svinjari, Pantina. Tu noć poginuli su: Ariton Jovanović
iz Novog Sela, Milan Milenković i njegov sinovac Miodrag iz Novog Sela - Begova, kći Krsmana Radulovića iz Vrnice i
Mile Simić iz Svinjara. Čuo sam da su tu istu noć poginuli od Arnauta dva Srbina žandara i dva finansa na željezničkoj
stanici u Vučitrnu. Posle toga - završuje svedok - nastala je panika među Srbima, te su počeli da ostavljaju svoja sela i da
beže u unutrašnjost Srbije". -------------

---- Radoje Anđelković iz sela Cicilije, sreza vučitrnskog, izjavljuje: "U našem selu bilo je oko 50 duša Srba u 6 domova,
među 50 arnautskih. Živeli smo s Arnautima u slozi. Zemlju smo bili kupili od njih. Iza sloma (1941), stali su nas odjednom
ubijati iz zasede bez razloga. Ubili su Dražu, Velju i Andriju. Čuo sam da su nekog Bogdana iz Dubice izvukli noću iz
postelje, odvukli u šumu i živog razapeli na drvetu, pretučenog i izmučenog.

 Kad smo videli da Arnauti ubijaju i po drugim mestima izreda, pobegli smo s Kosova. One koji su zaostajali, Arnauti su
terali, govoreći im: "Idite u vašu Srbiju! Kosovo nikad nije bilo vaše, niti će biti!" - Oni su opljačkali novac, otimali žito, stoku
i sve što im se dopadne. Isekli su nam šume, a kuće spalili i razrušili. Čuo sam da su ulazili u crkvu Samodrežu i pucali iz
pušaka na ikone. Video sam kako su Arnauti isterivali iz kuće ljude i žene kundacima i pretili da će ubiti svakoga ko uđe u
crkvu ili portu. Čuo sam da su Arnauti odvodili i neke devojke sebi za žene. Tako su odveli dve kćeri nekog Sofronija iz
Svračka. U nasilju protiv Srba naročito su se istakli Arnauti Bojo i Zuko Kamberović iz Cicilije". ---------------

------- Razbijena srpska vojska hoće da oslobodi poručnika -------

---------------- Radomir Čađenović iz Prilužja, sreza vučitrnskog, priča: "U mome mestu bilo je 1.500 Srba u 150 domova.
Arnauti su palili i uništavali srpske domove. Uništili su kuće Radomira Ivanovića, Petra Jovičića, Mileta Stojanovića, i
drugih. Borba je bila u selu i tom prilikom stradale su naše dve čete vojnika i više žandara, kad su hteli da oslobode nekog
poručnika iz 4. užičkog puka, kog su Arnauti zarobili, pa mu i oči iskopali.

 Sve pobij ene voj nike Arnauti su zatim bacal i u krečane i bunare. Ubijali su i mirne građane, napr. moga dedu Marka
Peranovića, koji je živeo u Žaču, sreza istočkog". Odvodili su i mlade devojke od 1416 godina nad kojima su vršili obljubu
pa ih zatim ili ubijali ili proterivali u Albaniju. "I kod nas je bilo ubistava od strane Arnauta, dodaje Dragoljub Stajić iz sela
Kola, istog sreza; imena ubica se ne sećam, a ubijena su, koliko sam ja video, 4 lica, i to: Vojin i Čedomir Raspopović i
Božidar i Luka Bešić, svi iz sela Vrnice, pobijeni su u jednoj kući bombom". --------------

------- Simeon Gojković, paroh u Babinu Mostu, Mitar Bajčetić i Spasoje Dugina, zemljoradnici iz Miloševa, sreza
vučitrnskog, zajednički izjavljuju (1942): "Srbi u srezovima Vučitrn, Kos. Mitrovica i Podujevo, bez obzira da li su
starosedeoci ili naseljenici, žive upravo u očajnim prilikama. Njihov je položaj gotovo bezizlazan, jer nemaju nikakve
zaštite od tamošnjih vlasti. To je i razlog što je mnogo naseljenika izbeglo na uži srpski teritorij, osobito iz vučitrnskog i
mitrovičkog sreza, dok ih je većina još ostala u srezu podujevskom. Srpsko stanovništvo strada od zuluma domaćeg
arnautskog elementa, ali i od samovolje obalskih vlasti, naročito od albanske žandarmerije, koja je strah i trepet za srpsko
stanovništvo.
 Iako ovu žandarmeriju plaća Beograd, ipak joj srpsko stanovništvo mora kulučiti i davati joj po selima stan i hranu.
Progoni pogađaju jednako Srbe starosedeoce i naseljenike. Smatramo, međutim, da je glavni izvor svemu zlu albanski
Komitet sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, na čelu sa Feradbegom Dragom, biv. narodnim poslanikom Džemijeta u Nar.
Skupštini u Beogradu". Svedoci zatim govore o pljačkanju, ubijanju, odvođenje devojaka, o zabrani žalbe, pa nastavljaju:

"Uprkos naredbama vlasti da se sva zemlja ima obraditi, Srbi ne smeju da je obrađuju, jer im to brane seljaci Arnauti, koji
im kažu da to mora ostati utrina kao što je nekada bila". Sveštenik Gojković kaže: "U tri sreza, napred pomenuta, ubijeno
je, po mome saznanju, 54 Srbina muškarca i 6 žena i to sve na kućnom pragu. Najveće je zlo što se jesenas zemlja nije
mogla, odnosno nije smela obrađivati, a ono što su Srbi obradili, Arnauti uništavaju stokom. Mnoge kuće, pa i sela, gde su
bili Srbi naseljenici, ostala su pusta, niti vlasti vode o tome ikakvu brigu". Hrana koja se iz Srbije šalje sirotinji, ne dolazi do
srpskih sela. ------------

------ Paroh podujevski Branislav Košutić iskazuje kako su i iz toga sreza, već 1941., "mnogi viđeniji parohijani počeli
bežati vrtoglavce, sami ili s porodicama, kako bi se spasli od nasilja i ubistva od strane Arnauta. Nemci su, samo prividno
branili mirno srpsko stanovništvo, a ustvari predali su svu vlast Arnautima, kojima je bio cilj da naš svet prisile da se iseli".
----------

------ Vladimir Paunković iz Nevoljana, sreza vučitrnskog, pričao je kako su ga noću Arnauti napali i opljačkali, naređujući
mu da se odmah seli; a sutradan kako su ga arnautski žandari tukli i nagonili da prizna kako mu stoka nije oteta nego je
slobodno prodao. Udova Petra Radovića iz Orlana, sreza lapskog, opisuje kako su je 10. juna 1941. Arnauti plašili
pucanjem pušaka i bombi, i pretnjama: da se odmah seli s decom, inače će je ubiti. -------------

----- Da čujemo, najzad, još Arsu Glomazića iz sela Ljušti, sreza Kosovske Mitrovice: "Noću između 23. i 24. aprila
napadoše mi Arnauti na kuću kamenjem i puškama, oteraše volove, odvukoše pokućanstvo i žito prosuše. Pobegao sam i
smrt izbegao, jer su me gađali puškom. Prijavio sam stvar nemačkoj vlasti, koja me je sa dvoje dece strpala u vagon i
poslala ovamo u Srbiju". ------------

--- Treba li i pominjati da je u takvim prilikama Srbima bilo nemoguće baviti se kakvim kulturnim radom, npr. školskim, po
selima, iako ih je nominalno okupator dodelio Srbiji. "Mi smo Srbi u selu Svračku, kaže tamošnji svedok, imali naš Seljački
dom, koji smo sami podigli za vreme Jugoslavije; on nam je služio za školu. Ali sada su nam taj dom oduzeli Arnauti za
svoju školu, a našoj deci ne daju da se školuju. Ministarstvo je iz Beograda slalo nekoliko puta učitelje Srbe, ali nijedan
nije sme ostati, jer su mu pretili Arnauti". Nekoliko zlikovaca ---------------------

------ Svedoci spominju samo nekoliko zlikovaca, po imenu, jer je u progonima sudelovala masa bez mnogo izuzetaka.
Evo nekoliko imena: "Crni Alija" iz Samodreže, Bajo i Zuko Kamberović iz Cicilije, Bislim Imerović "Majgored", biv.
jugoslovenski žandar u Vučitrnu; Ibrahim Veselj iz Ljušti, a glavni organizator bio je Džafer Deva iz Kosovske Mitrovice,
predsednik te opštine, koga Arnauti smatraju starešinom od 9 srezova. N. 3. Rađeno po iskazima 13 svedoka iz 9 mesta
iz godina 1941/1943. --------------------

------ DODATAK: ARNAUTSKA NASILjA U SANDžAKU

 U Sancaku je stradanje srpskog stanovništva od strane Arnauta bilo manje iz dva jasna razloga: što je tamo manje
Arnauta, i sasvim malo srpskih kolonista. Ipak je arnautski teror, pod okriljem okupacije, prešao i tamo. Naši su podaci
otuda vrlo oskudni. ---------------

---- SREZ ŠTAVINSKI ---------

------------ Prema iskazu triju svedoka iz sela Mitreva, opštine tutinske, sreza štavinskog, Savića Vukaj la, Milivoja i Anta,
prilike su tamo izgledale ovako: "Kapitulaciju jugoslovenske vojske dočekali smo svi u selu Mitrevu. Mitrevo broji oko
1.000 domova, od kojih oko 400 srpskih, a ostalo su arnautski. Kada se jugoslovenska vojska povukla, počela je osveta
Arnauta po ovim selima našega sreza, pa i u našem selu; masovnog ubijanja nije bilo, nego samo pojedinačnog.

 Koliko je nama poznato, iz naših okolnih sela poginulo je svega 25 Srba, od kojih se sećamo sledećih imena: dva brata
Radovića, Mitar Pantelić i neki Radosav; izginuli su i svi Jevreji iz sela Lukavice"... U njihovu selu nije, kažu, bilo pljačke ni
otmice ženskinja, no čuli su da je toga bilo po drugim selima, kao i to da je u Mojstiru ubijeno 20 Srba. Svedoci
nastavljaju: "Mi smo mirno živeli do 26. februara 1944. godine, kada su Arbanasi iz zasede iz pušaka ubili našega rođaka
Dragutinovića. Mi smo se uplašili da ne nastave sa ubijanjem i nas ostalih, te krenemo u prefekturu (sresko načelstvo),
gde smo tražili zaštitu.

 Međutim, prefekt nas je grubo dočekao i naredio nam da se odmah selimo u Srbiju, jer za nas nema života u našem selu,
i izdao nam je objave za Srbiju. Po čuvenju doznali smo da su u selu Ostrovici Arnauti odveli dve srpske devojke i to kćeri
Velička Petrovića i Milovana Radića. One su odvedene u arnautske kuće, gde i sada žive kao arnautske žene. Isto tako je
odvedena, upravo oteta od svojih roditelja, prilikom prelaska u Srbiju, ispred same granice, kćerka Jevta Staševića iz
Duljeba... Kad smo ulazili u Rašku doznali smo da od naših putnika Albanci uzimaju velike pare u napoleonima za vagone
koje je srpska vlada stavljala na raspoloženje izbeglicama. Mi smo, izgleda, imali sreće, jer od nas niko ništa nije tražio".
-------------

-------- SREZ SJENIČKI ----------

-------- Dragić Krunić, arhivar u Sjenici, gde je bio kupio 2 hektara zemlje i kuću, iskazuje: "Kad su Nemci ušli u zemlju,
Arnauti iz Kosovske Mitrovice postavili su na vlast sve same muslimane meštane, a nas otpustili... Iz njihova ponašanja
videli smo jasno da nam preti opasnost po život. Mene su hteli sprovesti u Novi Pazar, gde su mnogi pobijeni. Čim sam to
čuo, u kavani od prijatelja, istog dana umaknem preko Javora u srez ivanjički. Tu sačekam treći dan, oko 20. maja 1941.,
svoju porodicu, koja je stigla noću, kriomice, kolima, sa nešto mekih stvari. Sve drugo je ostalo tamo.

 Muslimani su odmah potom ušli u moju kuću... Nisam video, a čuo sam, da su nekizlostavljaniiubijeni". -
IvkaĆetanovićpriča: "Živela sam u selu Bare, 25 km od Sjenice, s mužem žandarmerijskim narednikom. Kad su meštani
muslimani, posle odlaska Nemaca, uzeli vlast u ruke, oko 5. maja 1941., odmah su počeli sa zulumima. Pljačkali su. Mog
muža vodili su na streljanje u Novi Pazar, ali ga spase jedan dobar musliman iz Sjenice, Hasan Zvizdić. Jednog
žandarmerijskog kaplara iz Bara i jednog narednika iz obližnje žandarmerijske stanice Korista ubili su u Novom Pazaru.
Tamo su vodili one koje su ubijali.

Tri puta ih provedu kroz varoš, pa ih posle streljaju. Streljaju ih Nemci, ali po nagovoru i tužbi muslimana. Mog muža nisu
tukli. Optužili su ga muslimani da je oduzeo 75 pušaka od muslimana i naoružao 75 Srba protiv Nemaca. To je sve bila
laž, da bi ga upropastili. Pretresli su nas, pa su meštani muslimani prosto došli, žandarmi i civili muslimani, i iz našeg sela
u Barama, uzeli sve što su hteli, danju, pred našim očima. Ja sam se svađala i plakala, a muž mi je govorio: "Samo ćuti!"
Bilo ih je desetak, svi iz jedne porodice, mati, kćeri i sinovi. Uzeli su i krevete, ormare, kace. Imena su im Jusuf i žena mu
Deva, sa 3 sina, koji su bili odslužili vojsku, i njene tri kćeri. Prezime im ne znam... Ostave nam nešto malo što sam
izmolila da dajem deci. To prenesemo u Rabovo kod Bijelog Polja, gde je bila italijanska vlast i gde je bio mir i red".
-------------

------- STAROSRBIJANCI U LOGORIMA ALBANIJE I ITALIJE ------

------ Opšti pogled ----------
------ Dosta uglednih Srba vođeno je, odmah od početka okupacije, u internaciju, i to po pravilu najpre u logore u Albaniju,
a odatle su većinom posle prevođeni u Italiju. Glavno interniranje izvršeno je u martu i aprilu 1942. godine, naročito iz
zbornih mesta u Prizrenu i Prištini, i potrajalo je do novembra te godine. Prevodili su ih u sledeće logore u Albaniji: Prezu
(severno od Tirane) i Puku (istočno od Skadra). Još se spominju kao logori u Albaniji: Porto Romano, u dračkoj luci,
Kavaja (južno od Tirane), Tirana, Burel (kod Tirane), i Tepe (brdo kod Skadra). Iz Preze i Puke internirci su prebačeni, u
maju i junu iste (1942) godine, preko Drača i Palerma na ostrvo Ustiku, koje leži daleko na pučini, severno od tog
sicilijanskog grada, a jedan deo i na ostrvo Poncu; zapadno od Napulja. U junu 1943. premešteni su sa Ustike u grad
Padovu, u severnoj Italiji, gde ih je zatekla kapitulacija Italije, gde su zatim pušteni na slobodu. Po iskazima svedoka,
režim u logorima i samoj Italiji bio je dosta dobar; u onima u Albaniji, gde su upravu vršili Italijani, većinom snošljiv; a vrlo
rđav onde gde su upravu dobili Arnauti. -------------

----- Preza, Puka, Porto Romano -----

----- Posle tog opšteg pregleda, da vidimo stvar malo izbliže. Internacije Srba u Albaniju, kažu Branislav Lekovac, student,
i Života Jovanović, trgovac, oba iz Prizrena, otpočele su neposredno posle dolaska italijanskihtrupa. "Najpresu internirani
VladetaRadivojević, predsednik okružnog suda; Radomir Stojković, doktorant prava; Leposava Stamenković, opštinski
činovnik; Tasa Arsić, trgovac, i Jovan Čemeriković, glutabdžija - svi bez vidnog razloga. Odvedeni su u Tiranu, i odatle u
razne logore po Albaniji. Neki su se vratili u razno vreme, a neki ostali do kapitulacije italijanske". ---------

--------- "Druga faza interniranja srpskog stanovništva iz Prizrena počela je u martu 1942. Odveli su oko 40 osoba; kao:
sveštenike Branka Cucurevića i Cvetka Kamperlića, 60godišnjeg učitelja Jetru Papića, profesora Arsenija Brkića, učitelja
Cvetka Žutakovića, nastavnika gimnastike Miloša Jovanovića, sudiju Stevana Bašića, činovnika crkvenog suda Trifuna
Patenkovića, opštinskog činovnika Miloša Dojkovića, apotekara Milovana Lalića, pitomca Vojne Akademije Milivoja
Radivojevića i studente: Žiku Manitaševića, Mirka Čemerikića, Božidara Žutakovića. Oni su odvedeni u Prezu, a posle
neki i u Puku; posle dva meseca upućeni su preko Barija na ostrva Poncu i Ustiku. Stari učitelj umro je na Ustici; za mali
deo ne zna se, a najviše ih se vratilo kući posle italijanske kapitulacije. U oku leta 1942. godine izvršeno je novo hapšenje
Srba u Prizrenu.

 Oni su teško tučeni u zatvoru "Kvesture" (Policije) u zgradi katoličke bogoslovije. Stavljali su nekima klince pod nokte i
vrela jaja pod pazuho. Posle deset dana mučenja svi su prevedeni u Tiranu, gde je jedan deo pomro; drugi deo vratio se
posle italijanske kapitulacije. U novembru 1942. uhapšeno je 25 Srba u Prizrenu, među njima i gornja dva svedoka; tučeni
su i mučeni u okružnom zatvoru od strane Italijana (kako je to ranije opisano). Držali su ih u zatvoru 4 i po meseca.

 Na 1. aprila 1943. nas 25 odvedeni smo, povezani u lance, kamionom Preko Skadra u logor Porto Romano, 7 km od
Drače. Logor je imao 6 baraka, ograđenih žicom, s privezanim psima, i sa bunkerima. U logoru je bilo oko 900 Srba, od
kojih samo iz okoline Gnjilana oko 600; ostali su bili od Prizrena, Uroševca, Prištine, Peći i Lipljana. Administracija je bila
čisto italijanska. Higijenskih uslova nikakve vrste u logoru nije bilo, vode smo imali premalo i za piće, tako da se nije
moglo ni govoriti o eventualnom kupanju ili pranju. Gamadi svake vrste, osobito vašiju, bilo je mnogo. Hrana u logoru bila
je vrlo loša: dobivali smo po 120 grama hleba dnevno, neki zatvorenici padali su u nesvest od gladi". "U tome logoru ostali
smo do 16. septembra 1943, a tada smo pušteni kućama, osim onih iz Gnjilana, kojih je, kako rekosmo, bilo oko 600. Sve
nesretnike povezli su za Prst (Trst?). Brod je, kako smo saznali, potopljen u Jadranskom moru i oni su izginuli ili se
podavili tom prilikom. Ovo smo doznali u martu 1944. u Uroševcu od nekolicine između njih koji su spašeni. ---------

------ O gorespomenutom interniranju 40rice Srba imamo iskaz jednog između njih, sveštenika Branka Cucurevića, koga
su, bolesnog, poveli iz postelje, 6. marta 1942. Odvedeni su najpre u Prezu, pa, posle dva meseca, u Puku. "Tu nas je,
kaže svedok, bilo 334. Nismo ništa radili. Logor je imao barake, u svakoj po 100 ljudi. Ispočetka smo spavali na golim
daskama poda, a kako su barake prokišnjavale, to smo ponekad ležali u vodi, i bivali smo prinuđeni da u baraki pravimo
šatore, čak smo i nuždu tamo vršili ispočetka. Dnevno smo dobivali po 150 grama hleba, za doručak šolju kafe, za ručak
makarone, za večeru parče sira". To stanje pogoršalo se kad su Italijani prepustili komandu albanskoj fašistrgčkoj miliciji,
sastavljenoj od bivših jugoslovenskih vojnika i podoficira, unapređenih u albanske oficire. Počelo je nestajati novaca i
paketa koje je slala rodbina; čuvari su stvari iz paketa često prodavali internircima. -----------

---- Logori u Italiji --------

------ Dana 15. juna prevedeni su u Bari, kao zborno mesto jugoslovenskih interniraca s raznih strana. Posle kraćeg
boravka u prljavim zatvorima prebačeni su na Ustiku. Tu je bilo najpre oko 600 Srba, Hrvata i Slovenaca i blizu 1.500
Italijana. Broj Jugoslovena povećavao se posle, naročito Slovenaca. Stanovalo se u barakama ili privatnim zgradama, a
kretanje je bilo potpuno slobodno od 7 do 19 časova. Novac od kuće mogao se primati lično na pošti, pa se razvilo i
trgovanje sa mesnim stanovništvom. - Dana 15. jula 1943. premeštaju ih u grad Padovu, u logor zvani "Kieza Nuova" -
Nova crkva. Ogromne kasarne od 6 zgrada, lepo uređene.

Tu se našlo 2.500 Jugoslovena, najviše Slovenaca, nekih 130 Srba oficira aktivnih i rezervnih, i više civila. Svedok
spominje nekoliko interniraca po imenu: kapetana bojnog broda Marušića, Zagoljuba Lajića, pomoćnog kapetana,
žandarskog majora Rosića, sanitetskog majora Babca, lekara Slepčevića, kapetane: Aleksandra Stošića, Đurića, Borivoja
Milojkovića, Dušana Vukočevića, Bauša Baušića, poručnike: Antonija Petrovića, Ranđelovića, Marka Đukanovića, i
pomorske poručnike Blagoja Išćumlića i Stipenića; pa profesore: Vinka Rusa i Vladimira Regari, urednika "Ljubljanskog
jutra". Svedok dalje sa pohvalom ističe usluge koje je internircima činio padovanski biskup Karlo August preko svojih
sveštenika, kao i vrednu pomoć vojnog sveštenika poručnika Kristijana Kocijančića, rođenog Slovenca. Dr Miloš Karović,
lekar iz Šibenika, priložio je 5.000 lira za najoskudnije iz Južne Srbije i osim toga je pomagao mnogima, osobito
sveštenicima. Po pričanju, ranije je bio režim u tom logoru dosta težak, bilo je čak i slučajeva umiranja od gladi, ali od 25.
jula 1943. postupak se popravio u svakom pogledu. Dana 10. septembra (po kapitulaciji Italije), komandu su preuzeli
Nemci i uputili internirce kućama. --------

----- Svedok Petko Rakočević, učitelj iz Prištine, priča kako su njega s grupom Srba, mahom oficira iz Prištine, u svemu 28
ljudi, zatvorili i uputili preko Kukusa kamionima u Skadar, 5. marta 1942, a sledećeg dana dovezli u logor Prezu, 15 km od
Tirane. Tamo je bilo 450 Srba iz raznih oblasti italijanske okupacije, među njima i 20 ženskih od Peći, odvojenih u
posebnoj žici. Stanovali su u velikim šatorima. Hrana je bila dobra: 400 grama hleba, ujutru crna kava, za ručak i za
večeru pirinač s makaronima ili pasuljom; postupak strog ali čovečan. Na 20. april, premešteno ih je 300 u logor Puku.
Bilo ih je tu svega oko 350 od Kosova i Metohije; žena nije bilo. Imali su drvene barake i krevete napunjene slamom. "Oko
10. maja 1942. godine - nastavlja svedok - preuzeli su upravu logora u Puku albanski fašisti, jedino je glavni komandant
bio italijanski major.

 Od tada je u logoru bilo znatno lošije. Hrana vrlo loša i nedovoljna. Dobivali smo samo 100 grama kukuruznog hleba,
osim toga neku čorbu s malo makarona ili pirinča. Trpeli smo glad. I sam postupak Arnauta prema nama bio je vrlo loš.
Na svakom su nas koraku psovali, vređali i izazivali. Tukli nas nisu, jer im to nije dozvoljavao italijanski major. Pakete,
koje su nam slale naše porodice od kuća, Arnauti su uzimali sebi, ili hranu iz njih noću prodavali internircima. Po noći smo
i nuždu morali vršiti u barakama, jer nisu dali da izlazimo".

Na 11. juni 1942. logor je ispražnjen. Kamionima su odvezeni u Drač, odatle lađom u Bari, pa posle vozom za Palermo.
Tu su smešteni u staru kaznionicu, pored mnogih zatvorenih Italijana. Spavanje na golu podu, jelo 1 put dnevno uz 400
grama hleba od izmešanog brašna. Odatle ih u partijama prebacuju na otok Ustiku, 60 km severno od Sicilije. ----

---- Ustika je suri goli masiv, sa nešto malo smokava, velik oko 5 km2, sa 1.200 stanovnika. Ovde, kaže svedok, rade
samo muškarci, dok žene po ceo dan sede pred kućom. - Tu se malo po malo iskupilo na 1.200 interniranih Jugoslovena,
od kojih oko 500 Srba; interniranih Italijana bilo je oko 1.300. - Noćivali smo, kaže svedok, u kamenim kasarnama, zvanim
"Kamerone", a danju se slobodno kretali. Hranu dobivali u podne i u veče: bob, leću, pirinač, ponekad i krompir.

 Osim toga po 150 grama hleba i po dve i po lire dnevno, za koje smo mogli kupovati hleb, sapuna i šećera kao
sledovanje. Novac i pakete redovno su dobivali preko pošte, pa su za taj novac dokupljivali hleba, sira, grožnja, ribe i vina.
- Jula meseca 1943, veli svedok, logor je rasformiran, a internirci raspoređeni na razne strane. Jedna grupa od 500
Jugoslovena upućena je za Padovu. Tu je, kaže, bilo blizu 3.000 Jugoslovena, među kojima Srba vrlo malo, i to mahom
oficira i podoficira. Hrvati su bili najviše seljaci od Gorskog Kotara i Dalmacije, Slovenci najviše od Ljubljane i okoline.
Svedok se žali da je hrana bila nedovoljna iako su dobivala 3 puta dnevno, ali i on hvali korektni postupak. Nemci su 10.
septembra razoružali italijansku stražu, a internirce potrpali u dva voza i otpremili. -----

----- Klos i drugi logori Jelena Valterović, abiturijentkinja iz Beograda, daje podatke o nekim drugim logorima. Ona je sa
svojim verenikom, dr Petrom Jovanovićem, zatvorena u Podgorici 25. aprila 1942, a 17. maja te godine opremljena sa
200 žena i devojaka odatle u Albaniju, u logor kod sela Klosa, na 18 km od varoši Burela i na 2 sata vožnje od Tirane. Taj
logor imao je 12 baraka, 6 za muškarce i 6 za Ženskih je bilo oko 600, najviše iz Crne Gore. Upravnik je bio italijanski
major Korti, a stražu su držali italijanski vojnici.

Spavalo se u drvenim barakama na slamaricama. Hrana 3 puta dnevno, sa 150 grama pšeničnog hleba, kao i italijanska
vojska. Svaki je dobio po 4 ćebeta. Radilo se nije ništa, osim držanja čistoće. Stiglo je 1942, dva puta po 300 paketa od
Međunarodnog Crvenog Krsta, sa hranom i odećom. Postupak uprave korektan. - Svedok spominje po imenu od svojih
drugarica: Kustudić Jovanku i Kosaru, Čupić Stanu, LalovićVasiliju, Kovačić Aleksandru, - sve domaćice iz Nikšića;
Vuković Zoru, dentistkinju iz Stare Kanjiže; Vujadinović Jelicu, domaćicu iz Podgorice.

 "U mesecu februaru 1943. - veli svedok - ispražnjen je logor u Klosu i mi smo premešteni u veliki logor koji se nalazi u
Baru u Crnoj Gori". Ona spominje još sledeće logore: Kavaju kod Tirane, Tepu kod Skadra, "Germaniju" kod Budve, logor
za Jevreje kod Tirane, logor za Albance kod Burela, pa već poznate logore u Prezi i Puki. (Arhiv Sinoda za 1947.g.)