Сахране

Смрт је саставни део живота, и по хришћанском веровању, она је прелазак из

овоземаљског, привременог живота у небески вечни живот. Прелазак у вечни живот није
нешто неприродно. Смрћу почиње пут у вечност, али кроз Васкрсење.
Кад се догоди смртни случај, родбина умрлог нађе се пред многим проблемима. Осим
разумљивог, емоционалног шока, стреса, појави се и мноштво недоумица које су тим веће
ако је смрт наступила изненада. Зато ће овде бити речи само о неким општим назнакама –
нпр, што треба урадити у складу са хришћанском и народном традицијом.
О смрти најпре треба обавестити родбину и најближе пријатеље, а затим ће они
обавештавати друге познанике. На тај начин се вест веома брзо шири међу познаницима.
Најближи, по правилу, одмах долазе у кућу покојника како би се нашли при руци
породици умрлог. Негде, посебно на селима, тада људи доносе кафу, пиће и намирнице
јер се може догодити, посебно ако је смрт неочекивана, да тога нема довољно у кући. Ко је
у могућности, треба породици одмах понудити и новац, као позајмицу или бесповратну
помоћ, док сахрана не прође. Смрт не бира време и зато је пријатељска и породична
солидарност веома неопходна

Важно је запамтити да надлежног свештеника треба на време, односно што пре,

обавестити о дану, месту и времену сахране.
 
Црнина – одећа коју обично породица родбина носи.
Црна боја је знак жалости и она се облачи што пре, а обавезно се мора имати за сахрану.
Црнину облаче најближи сродници (деца, снаје, унуци, браћа, сестре).
Црнина не мора бити новокупљена, већ се из постојеће гардеробе издвоје одговарајуће
ствари.
Изјаве саучешћа
Блиски пријатељи, колеге с посла и они који су доста времена проводили са покојником
долазе пре сахране кући да породици изјаве саучешће.
Ако неко не може доћи кући, као и они који се не убрајају у шири круг пријатеља, долази
на сахрану и ту, пре почетка опела, изјављују саучешће породици. Ако се неко налази
изван места становања, или је на путу, па није у стању лично да изјави саучешће, обичај је
послати телеграм.
Породица
Породица треба да буде у капели, поред ковчега са покојником један сат пре почетка
опела. Породица је у црнини и стоји са десне стране, посматрано од улазних врата капеле.
Изнад главе покојника налази се сталак за свеће. Ту требају Гоет свеће чланова породице.
Они који долазе, прићи ће сваком члану породице изјавити саучешће. По православном
обичају, покојнику се носи само свећа. Данас је уобичајено доносити и венце, сузе и
остало цвеће. То православна црква не прописује, чак и је против тога.
Обред сахрањивања
За обред сахрањивања треба припремити Пана (кувана пшеница), флашу вина и флашу
помешаног вина и уља. По народном обичају панаија се не спрема у кући покојника, већ
ван ње и њу спрема нека старија жена, односно жена која нема намеру да рађа децу.
Свештеник ће доћи у заказано време одржати опело. Негде се опело врши над отвореним,
а негде над затвореним ковчегом. Негде у цркви, негде у дворишту где је покојник живео,
али у новије време то обично бива у капелама на гробљу. По завршетку опела, свештеник
ће позвати све присутне на последње целивања (опраштање). Том приликом се може
отворити ковчег, али и не мора. У другом случају целива (љуби) се крст који се налази на
ковчегу и место на ковчегу где се налази глава покојника. Последње целивање покојника
најпре обаве чланови породице, а затим сви присутни на опелу. У градовима се поступа
сходно прописима који владају на гробљима.
Сахрањивање
Сахрањивање се обавља на за то одређеним местима – гробљима. На гробу, по правилу,
изврши се мали помен (молитва коју свештеник обавља) понегде неко од најближих
пријатеља изговори неколико пригодних речи о покојнику, а затим се ковчег спушта у
гроб. Обичај је да се том приликом прекрсти, баци прегршт земље у гроб и каже: “Лака му
земља!”
У неким крајевима човек (обично буде младић) који је носио у поворци крст (иде на
почетку поворке) први одмах иде са гробља јер се верује да је смрт остала на гробљу, а
радост поново долази у дом покојникове породице.
Одлазак са гробља (махом важи за села)
Негде се на самом гробу послужи пиће и панаија, а у већим градовима то се ради пре
изласка са гробља. Обичај је да се свако послужи припремљеном панаијом. То се ради за
покој душе умрлог.
Долазак кући
Код Срба је обичај да се после сахране одлази у кућу покојника. Тај обичај се задржао и
до данас. Породица позива све присутне да сврате кући (по градском обичају у ресторан),
а позиву се требају одазвати кумови и најближи пријатељи. Од осталих – како ко може.
У кући се, по правилу, спрема храна и њом се требају послужити сви који су дошли.
Понегде се на челу стола оставља празан тањир и једно празно место на које нико не седа.
То је намењено покојнику. Потребно је нагласити да Православна црква не прописује и не
захтева служење хране после сахране и да је то обичај из народне традиције. У сваком
случају, треба избегавати претеривање и напијање.
Изласци на гробље после сахране
Сутрадан по сахрани, на гробље одлази најближа покојникова родбина. Тада се не носи
ништа од хране, него се само пале свеће и кандило те се мало уреди гроб. У неким
крајевима се на гроб излази сваки дан до четрдесет дана. То раде најближи чланови
породице.
Четрдесет дана
На четрдесети дан од смрти покојника даје се парастос или помен који се обавља у цркви
или на гробу покојника.Тада на гробље излазе чланови породице и пријатељи који су били
на сахрани. Они који нису могли доћи на сахрану требали би доћи на четрдесет дана.
Парастос
Парастос се одржава у четрдесети дан или у прву суботу пред четрдесет дана. Није у реду
држати помен ни један дан касније. За помен се позива свештеник, спрема вино и кољиво
као за сахрану, и купује 40 свећица које ће присутни држати упаљене у рукама за вриеме
парастоса. Ако има више присутних, купиће се више свећица. За 40 дана не спрема се
помешано вино и уље.
Народни обичај је да се мале количине хране и пића износе на гробље. То треба да буду
симболичне количине. Познато је да се у многим крајевима на гробовима приређују гозбе,
али то није православни обичај. После помена могу се позвати присутни да дођу бившој
покојниковој кући, али се позиву одазивају кумови и најинтимнији пријатељи. Ако се
помен одржава у храму, све се припрема као и за помен на гробу. Осим панаије у храму се
још може послужити и по чаша алкохолног пића. Храна се не уноси у храм. Кад је у
питању спремање хране, потребно је нагласити да јела, ако се већ спремају у време мрса,
морају бити мрсна, ау време поста – посна. То се односи на храну која се припрема за
сахрану и парастосе.
Годишњица
Годишњица или годишњи парастос даје се годину дана после смрти или у суботу која пада
пре годишњице. До тада треба подићи гробно обележје или споменик. На годишњицу се
позивају свештеник, родбина и пријатељи. Тад се такође спремају панаија и вино, а
свештеник ће одржати парастос. Обичај је понегде да се и тада износи храна на гробље
или се спрема ручак код куће. Протекле године од дана смрти завршава се циклус
појединачних смртних обреда. Касније се покојнику дају само општа подушја, односно
задушнице.
Потребно је напоменути да се у многим крајевима даје и полугодишњица, односно
шестомесечни парастос. То је у народном обичају, а црква га не прописује. Нормално,
свештеник ће изаћи и на шестомесечни помен ако га породица позове.
Обичаји се примењују тамо где су изводљиви, много зависило од материјалног стања
породице ожалошћених. Црква је у том погледу заузела став да су приликом погреба
молитва и црквени обред неизоставни, а народни обичаји се примењују тамо где су
могући.
Кремирање и донирање органа
Кремирање није хришћански обичај и православна црква га не одобрава.
Одобрава се у посебним случајевима ненамерног спаљивања. У случају донирања органа,
црква прихвата даривање органа уколико они помажу побољшању здравља и спречавању
болести. Поклањање читавог тела за експерименте и истраживања, као и свака друга
злоупотреба није у складу с традицијом и црква је не одобрава. Воља онога који
самовољно даје органе је неприкосновена.