Икона Спаситеља «Плач Исуса Христа

за абортусе», Игуман Хризостом,

Јерусалим, 2002. године

Приређивач: Јереј Андреј Углов

Избор и састав матариjала: Серафим Углов
Унос текста: Људмила Кубишкина, Нина Лабутина, Људмила Печењук
Уређивање текста: Наталија Тришкина, Олга Голубкова
 Икона Спаситеља «Плач Исуса Христа
за абортусе»/ Игуман Хризостом,
Јерусалим, 2002. године

Приређивач: Јереј Андреј Углов;

Избор и састав матариjала: Серафим Углов;
Припрема за штампу, прелом књиге: Елена Милетић;
Превод са руског на српски језик: Биљана Живковић.
 Уместо предговора
Једном сам срео једну стару
молитвеницу.
- Како живиш, матушка? - питам ја.
- Шта Господ да, и шта људи дају -
одговорила је она.
- А где је твој дом? Имаш ли рођака?
- Да, били су и дом и рођаци. Али, ја
сам учинила страшан грех – убила сам
дете у утроби својој, абортус сам
учинила!
И поверила ми је молитвеница своју
историју.
- Oд тога дана нисам имала спокоја.
Тешко ми је било са бригом на души,
без икакве радости, а туга и бол
неисказани. Замолила сам нашег
баћушку: «Помоли се, баћушка, за чедо
моје у утроби убијено, не налазим
мира...» А баћушка ми говори:«Да ли
ћеш учинити све што ти ја кажем? Да ли
ћеш све испунити, то на шта ми Господ
буде указао, када се будем молио за
тебе? »
- Све, све - баћушка што кажете, све ћу
урадити - одговарала сам му.
Убрзо ми баћушка говори: «Ево,
поуке за тебе - остани у храму.
Затворићу те на три дана. Моли се.
Господ ће ти сам јавити то, што желиш
да знаш...» Затворио ме је настојатељ у
храм, нацртао је кредом круг на средини
цркве и рекао ми је да не излазим ван
њега, благословио ме и отишао,
затворивши ме у цркви. Три дана сам се
3
молила пред иконама и олтаром...
Трећег дана видим - отварају се Царске
Двери, а у светлости стоји девојка, иста
као ја у младости, а поред ње - наш
сусед, млади момак од 19 година.
Девојка ми се обраћа строго: «Мајко
дођи код мене...» Ја сам се узнемирила и
одговарам јој: «Не могу ћерко...»
Схватам, видим пред собом своју
убијену ћерку. «Не могу да ти приђем,
баћушка ми није дозволио да изађем из
круга». «Онда ћу сама да ти приђем -
говори она и прилази ми, баца ми у лице
шаку пшеничних зрна...
-Ћерко, шта то радиш? - уплашено сам
узвикнула. «То су све твоји унуци и
праунуци, које си преко мене убила. «А
ово је, показавши на момка, мој суђени.
Он је требало да буде мој, по промислу
Творца, али сада он жени другу и биће
несрећан са њом, почеће да пије, на
крају ће неславно да заврши свој
живот».
Обузео ме је ужас! «Господе, шта сам
то урадила? Господе, убила сам не једно
дете, већ цели род, цели род! Унуке и
праунуке своје нећу видети! Момак,
сусед наш, стоји испред мене, а ја
плачем - јер сам и његов живот
уништила и живот те девојке са којом се
он у животу никада неће слагати.
«Господе помилуј, узвикнула сам!
Ћерко, опрости! Шта могу да учиним за
покајање, за искупљење? Ти ми, рођена,
реци!» А она ми говори: «А ти ћеш све
учинити што ти ја кажем?» - «Све, све
ћери, завапила сам срцем.
«Само кажи шта треба, све ћу учинити!»
«Ако је тако, онда слушај...Ти ћеш
изаћи из храма, али не иди кући. Ни
мужу својему и оцу мојему, ни браћи
мојој, ни сестрама мојим... Али, пођи у
свет и свима говори, шта си учинила и
шта си сада видела. Можда ће тај твој
говор, некога удаљити од греха, који је
сличан твоме, или ће спречити грех или
ће привести људе покајању. Ако ти буду
давали хлеб, узимај, али сама не тражи.
Ако ти буду нудили кров над главом,
живи, али сама не тражи!»
4
Ето тако... Оставила сам дом. Све што
ми је било блиско, остало је без мене.
Опростите, мени грешној...
Прича ове молитвенице, дошла је и до
вас, и ко има уши да чује, нека чује!
Саздани по образу и подобију Творца,
покајте се, док још имате ово мало
времена. Зауставите се, макар, на крају
пропасти - у шта смо се претворили? - У
смрдљиве, зле, продане, лажљиве,
подле, себичне, насилне, сурове,
користољубиве, развратне, жестоке,
крадљиве, грубе, блудне, пијане убице
сопствене деце!
 Први део

Старица схимонахиња
Антонија (Кавешњикова)
Рођена - 12. децембра (25. децембра по новом календару) 1904. године
Умрла - 28. септембра (11. октобра-по новом календару) 1998. године

Схимонахиња Антонија се родила у Анастасије - монахиње Дарија,

сељачкој породици, у селу Долгоје, у
Липецкој, сада Рјазањској губернији, 12.
(25) децембра 1904. године, на дан свете
мученице Анастасије Узорешитељнице.
Благочестиви родитељи Јаков и Марија
Кавешњикови, тако су је и назвали, у
сећање на угодницу Божију, Анастасију,
што значи Васкрсење. Рођаке, тетке
Олимпијада и Леонида - подвизавале су
се у Сезоновском Јовано-Казанском
манастиру, на 10 километара од села
Долгоје.
У породици Кавешњиков је царовао
благодан духовни живот и често су
говорили на духовне теме. На Васкрс,
сваке године, родитељи Анастасије су

5
ишли на поклоничко путовање у
Тројицко Сергијеву Лавру - 70 км
пешке. Знајући из искуства за тешкоће
поклоничких путовања, они су често
сами, помагали странцима који су на
путу за Јерусалим, коначили у дому
Кавешњикових. Њихове беседе за малу
Анастасију имале су велико спаситељно
значење. У породицу је често долазио
свештеник и он је обратио пажњу на
прелепи глас девојчице, па ју је са шест
година довео за певницу, у дечији хор.
Једном је произашао такав случај,
Божијом милошћу, на Велики Четвртак,
дошле су у њихов дом три монахиње,
странкиње. Необичне су биле те
странкиње и молиле су се на неки
посебан начин. Помиловавши по глави
Анастасију, једна од њих је рекла: «Ова
девојчица ће бити наша» Мајка је
предложила гостима да се угосте. Оне
су одговориле да до Васкрса неће јести,
и изчезле су. Отац је покушао да их
нађе, сео на коња, али више није видео
монахиње. Необично предсказање тих
походница из далека, запамтила је за
цео живот.
Затим је дошло време школе, прва
љубав, и сви су говорили: «Посрећило
се Анастасијиним родитељима». Теодор
- тако су звали младожењу, био је из
богате породице. Две тетке - монахиње,
убеђивале су Анастасију да се не удаје.
После много година, она је сама
причала, поставши схимонахиња, да је
њена удаја била грешка, одступљење од
промисли Божије. А сада... свадба.
Кочије које су возиле Анастасију су се
преврнуле, коњ је побеснео, на самој
свадби, запалио јој се вео венчанице, а
после свадбе Теодор, као да је постао
други човек. Нешто «неразумљиво»,
ушло је у њихов живот. Добри односи
6
су одједном ишчезли. Муж је почео од
ње да одлази, често ју је тукао, некада и
палицом, умео је и у шуми да је остави,
или да је затвори у подрум. Људи су је
често виђали са модрицама. Недуго
поживевши са њом, муж је оставио
Анастасију, са троје деце и «оженио» је
другу.
После извесног времена Анастасија је
срела другог човека, пилота Леонида
Вишњевског, који је заволео и њу и
њену децу. Била је то 1937. година.
Кратко су поживели срећно. Зими, 1940-
1941. године Леонид је поломио обе
ноге, због пада, после неуспешног
полетања. Када је почео рат, иако је био
хром, пријавио се као добровољац. Све
је то био само почетак великих
страдања...
Неочекивано су у кућу упали сурови
људи. «Ваш муж је непријатељ народа!»
У суштини, Леонид је учинио подвиг -
однео са бојног поља рањеног друга,
Михаила Јанчура.
Анастасију су послали крајем 1941.
године, у Доњи Тагил, на каменолом,
Тамо у затвору, у тешком раду, враћала
се она Господу, молила се Мајци
Божијој: «Мајко, Царице небеска,
помози ми». Пет година је Њу молила.
После затвора - исповеднички рад и
уцрковљење. Поново је морала да се
суочи са системом, са притиском на све
оне који другачије мисле. Људи у белим
мантилима, покушавали су да пронађу
«лек» од Вере... Сав тај пакао она је
морала да прође. Спасио ју је Михаил
Јанчур, који је дао обећање свом
стрељаном другу, Леониду, да ће
пронаћи и збринути Анастасију.
Испунивши обећање Михаил убрзо
умире, а Анастасија са документима,
кућом и регистрацијом пребивалишта
постаје слободна. Она је почела
редовно да пева и диригује у
Николајевско-Архангелском храму у
Подмосковљу. Често је путовала у
Сергија Троицку Лавру, у Почајевској
Лаври била је 13 пута. Тада
прослављени, преподобни Кукша
Одески био је њен духовни отац. Она је
путовала код њега у Одесу, сретала се
са њим у Сергијевом Посаду, и у
Москви, у време његових посета
А 1967. године, у одлуци «Бог да
благослови», Патријарха Алексија
Првог, 2. фебруара 1967. године, пише
посебно означено: «Пострижење у
монаштво 28. марта 1967. године са
именом Аполинарија» (у част
преподобне Аполинарије, коју
Православна црква прославља 5.
јануара). Године 1990. монахиња
7
Аполинарија је примила схиму. По
благослову св. Патријарха Пимена
обављен је постриг у схиму са именом
Антонија (у част преподобног Антонија
Печерског, кога Православна црква
слави 10. јула). Постриг је обавио
игуман Бенедикт (Варабјов) 24. марта
1990. године.
Током свих тих година, до пострига, а
нарочито, после њега, исповеднички
подвизи матушке Антоније, били су
осведочени мноштвом људи, које је она
привела Богу. Њене речи су привеле,
стотине и хиљаде људи - вери, савести,
истини, Христу.
Господ ју је удостојио, давши јој дар
прозорљивости и прорицања, виђења
људских судбина, а матушка се трудила
усрдно, за спас људских душа.
 Јављање Мајке Божије
Највећи део живота схимонахиње
Антоније је било спасење душа људи,
који су погубили своја чеда, убиством у
утроби. Сама она, учинивши, у
младости абортус (по неким
сведочењима, имала је побачај који је
по тежини изједначила са абортусом),
са сузама се кајала због тог греха, када
јој је било 26 година. Плачући, испред
иконе Мајке Божије «Измољавање
убијених», она је јасно видела како је
Богородица окренула од ње Свој лик.
Икона «Јављање Мајке Божије
схимонахињи Антонији»
Узнемирена грешница, дошавши
следећег дана, раније, у храм
Васкресење Соловушчего у Москви,
8
затражила је од црквењака да је затвори
у храм, како би се помолила насамо
пред том иконом. У време молитве неко
јој је, како је она говорила, трипут
додирнуо леђа. Окренувши се, она је
видела Жену (Богородицу) у игуманској
одежди, која јој је рекла:«Зашто ти тако
плачеш? Постоје само три греха, који
се не праштају људима: богохулство,
гордост и самоубиство. Твоје дете
треба крстити». Рекла је какве
молитве треба да испуни. После тога
Мајка Божија и две монахиње, које су
биле са њом, су исчезле.
Ујутру, Анастасија је рекла о том чуду
црквењаку који ју је затворио у храм.
Он је одговорио: «Никога нисам пуштао
у храм, мада се, овде, и кандила сама
пале...» Тако је на чудесан начин 1931.
године, са својих 27 лета, будућа
схимонахиња Антонија, из пречистих
уста Мајке Божије, чула молитве
спаситељног Правила, које је било
дано целом људском роду, за покајање
због страшног греха детоубиства.
Испунивши молитве које јој је дала
Богородица, Анастасија је замолила
једну жену да одштампа неколико
примерака те молитве. А она је,
Божијом милошћу, учинила више од
хиљаду копија! Анастасија путује у
Почајев, поневши, молитву са собом.
Говори о томе своме духовнику - оцу
Кукши, који јој је дао благослов да се
моли за убијену децу, и да она дели те
молитве женама, које се кају због греха
детоубиства.
Правило Мајке Божије постало је
основно дело целог живота матушке.
Ви се можете с њим упознати у овој
књизи, и ако пожелите, ви ћете га
испунити као епитимију, коју је дала
Пресвета Богородица, за тешки грех
детоубиства. Матушка је говорила:
«Правило треба испунити за сваку
убијену душу».
Својој духовној деци, матушка је
говорила: «Мени је ово дала сама Мајка
Божија». Измолити младенце - није лак
дар. Прожет је страдањем. Љубав
Божија не може са стране гледати на то,
како је људи распињу убиством. Aко
верујемо да је Бог љубав, онда и сви
греси - то су греси против љубави.
Господ је на Крсту у лику светога
апостола Јована, усиновио човечанство
преко Своје Мајке. Колико мора да је
патила Пречиста, видећи како на живо
секу, пале сланим раствором Њену децу.
Како се она у ужасу труде да побегну од
неумољивог ножа, како се грче од бола.
Тугује Пречиста због своје безумне
одрасле деце, која убијају младенце.
Матушка је много плакала због
убијене деце, зато што је њиховом
крвљу, заливен цели свет и тај плач је
тако силан, немогуће га је било
утишати. Страшно страдање! А срце јој
се распукло на делове. Када је она
плакала због убијене деце, бити поред
ње, било је немогуће. Бол је физички
преживљавала. Она је била прободена
оштрицом те боли. Како је матушка бол
носила, тешко нам је да схватимо. И
чудо је како се она, при том, понашала
смирено, увек радосна и расположеног
духа?!
Смирена матушка није себи
приписивала славу Божију. Сведочила
је да су молитве љубави указане
Одозго. Нема никакве сумње у јављање
Богородице, о којем је она многима
говорила. То добро појашњава духовна
ћерка матушке Софија Алексејевна
9
Герасимова (монахиња Кира): «Ко може
узети на себе тако нешто - да превари
себе да се јавила Мајка Божија? Нико то
неће урадити! Ви бисте узели то на
себе? Нико то не би узео!» Ни један
верујући човек, а нарочито
богобојажљива матушка Антонија, не
би могла да живи са вечном
нераскајаном обманом душе, јер је
искрено и предано љубила Бога.
Матушка је имала смелост у молитви и
снагу чудесног молитвеног заступања за
многе људе. Оданост у добијеном уделу
од Богородице, да се измоли за убијену
децу се није родила у стању
раслабљености њене душе, нити у
мутном сну, како многи кажу, већ у
тренуцима њеног дубоког трезвеног
ноћног молитвеног плача - пред Богом.
Матушка је кроз сав свој дуг живот,
непрекидно, кроз хиљаде судбина, кроз
безбројна откровења, добила потврду
истинитости да јој је Богородица
поверила то служење. И ослањајући се
на живо искуство богопознања, она је
сама тврдила: «Све наше невоље ће
трајати, док се не измолите за своју
децу».
Матушка Антонија је духовно видела
раније уморену децу, а затим
избављену из смрти, сузама родитеља,
просветљену децу, која нас поново воле.
Дај Боже, да их и многи међу нама виде.
Празници будућег века. Рођени од Духа
у вечности, по посебној Божијој
милости, радосно ће нас срести, славећи
свог Спаситеља.
Једном, у храму Св. мученика Власија,
на Велики Петак, аутор једне од књига о
матушки Антонији - раб Божији
Вјачеслав Медушевски разговарао је са
простом 87-годишњом старицом
Пелагијом, нежног лика. Она му је
рекла следеће: она је живела са мужем
једнодушно и заједно су се договорили
ко ће први да умре, тај ће јавити
новост, како му је после смрти. Једном
муж неочекивано говори: «Ја сутра
умирем». Следећег дана, дошавши кући,
помолио се испред икона и легао,
прекрстивши руке на груди, а затим је
предао Богу свој дух. Кроз неко време
јавио се вољеној супрузи и рекао, да је
њему добро, али да она не може ту доћи
због свог греха абортуса. Њена душа се
лишила спокоја: ишла је, молила се,
10
кајала, не налазећи утехе, на крају у
граду Волжском (код Волгограда)
свештеник јој је дао молитве за жене
које су учиниле абортус.
Када је са великим покајањем
испунила све молитве, разлио се мир у
њеној души, и после тога почела је да
сања чудесне и светле снове. Донела је
она на Светлу седмицу те молитве. Биле
су то оне исте молитве, које је делила
матушка Антонија.
 Богородичино Правило
схимонахиње Антоније о молитви
за децу која су убијена у утроби
А сада, браћо и сестре, ми вам
предлажемо поредак читања молитви
самог Правила, које је Богородица дала
схимонахињи Антонији. Условно, то
Правило се састоји из четири дела:
Први део - то су такозване уводне
молитве. Њима се почиње свако
молитвено правило: «Царe Небески»,
«Свјати Боже», «Оче наш», «Приђите и
поклонимо се», 50. псалм и православни
Символ Вере.
Други део Правила почиње
прослављењем Пресвете Тројице.
Затим, по откровењу Мајке Божије,
детету, убијеном у утроби, треба дати
мушко име, једно од имена Угодника
Божијих. Ми дајемо мушко име детету и
радосно прослављамо Господа и
Спаситеља нашега Исуса Христа. Затим,
иде молитвено обраћање светим
угодницима Божијим. Тиме се завршава
други део Правила.
11
Трећи део Правила је најтежи.
Састоји се из читања молитава и
чињења земних поклона. Како не би
дошло до забуне у вези броја молитви,
најбоље је користити бројаницу. За
духовно немоћне или недавно
оцрковљене људе, матушка Антонија је
благословила, да се уместо
многобројног читања 50. Псалма - 48
пута прочита Исусова молитва.
Четврти део Правила - то су молитве,
којима се завршава свако молитвено
правило: «Достојно јест...», завршна
Похвала и Мали отпуст.
После прочитаног Правила
неопходно је учинити за измољено дете
потребну милостињу, и у току целог
живота, три пута на дан читати кратку
покајну молитву Господу (о томе ће
бити детаљно изложено у наставку
књиге).
 Ево самог Правила:
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога.

Господе Исусе Христе, Сине Божји, ради молитава пречисте Твоје Матере и свих
светих, помилуј нас. Амин.

Слава Теби Боже наш, слава Теби.

Царе Небески, Утешитељу, Душе истине, Који си свуда и све испуњаваш, Ризницо
Добара и Животодавче, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси
Благи душе наше.

Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас. (Три пута, с крсним
знамењем и поклоном).

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова. Амин.

Пресвета Тројице, помилуј нас; Господе, очисти грехе наше; Владико опрости
беззакоња наша; Свети, посети и исцели немоћи наше, Имена Твога ради.

Господе помилуј. (три пута)

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин.

Оче наш, Који си на Небесима, да се Свети Име Твоје, да дође Царство Твоје, да
буде Воља Твоја, и на земљи као и на Небу. Хлеб наш насушни дај нам данас и
опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим, и не уведи нас
у искушење, но избави нас од лукавога.

Господе помилуј. (12 пута)

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин.

12
 Приђите, поклонимо се Цару нашем Богу. (поклон)
Приђите, поклонимо се и припаднимо Христу, Цару нашем Богу. (поклон)
Приђите, поклонимо се и припаднимо Самоме Христу, Цару и Богу нашем. (поклон)

Псалм 50.
Помилуј ме Боже по великој милости Својој и по обиљу милосрђа Свога очисти
безакоње моје. Опери ме сасвим од безакоња мога и од греха мога очисти ме, јер
безакоње своје ја знам и грех је мој стално преда мном. Теби Јединоме сагреших и зло
пред Тобом учиних, а Ти си праведан у речима Својим и чист у суду Твоме. Гле, у
безакоњима зачет бих и у гресима роди ме мати моја. Јер гле, истину љубиш и јављаш
ми непознате и тајне премудрости Твоје. Покропи ме исопом и очистићу се, умиј ме и
бићу бељи од снега. Дај ми да чујем радост и весеље, да се прену кости потрвене.
Одврати лице Своје од грехова мојих и сва безакоња моја очисти. Срце чисто саздај у
мени, Боже, и дух прав обнови у утроби мојој. Не одбаци ме од лица Твога и Духа
Твога Светога не одузми од мене. Дај ми радост спасења Твога и духом владалачким
учврсти ме. Научићу безаконике путевима Твојим и непобожни ће се обратити Теби.
Избави ме од крви, Боже, Боже спасења мога, обрадоваће се језик мој правди Твојој.
Господе, отвори уста моја, и усне моје ће казивати славу Твоју. Јер да си хтео жртве
принео бих Ти, за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен, срце
скрушено и смирено Бог неће одбацити. По доброти Својој Господе, чини добро
Сиону, нека се подигну зидови јерусалимски. Онда ће Ти бити миле жртве правде,
приноси и жртве паљенице, тада ће метати на жртвеник Твој теоце.

13
 Символ вере
Верујем у Једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца Неба и земље, и свега видљивог и
невидљивог; И у Једног Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца
рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога Истинитог од Бога Истинитог,
рођеног, нествореног, Једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало; Који је ради нас
људи и ради нашег спасења сишао с Небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије
Дјеве и постао човек; И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био
погребен; И Који је Васкрсао у трећи дан, по Писму; И Који се Вазнео на Небеса и
седи са десне стране Оца; И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима,
Његовом Царству неће бити краја; И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од
Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио
кроз пророке. У Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Исповедам Jедно
Крштење за опроштење грехова. Чекам Васкрсење мртвих. И Живот будућег века.
Амин!
Даље: У Име Оца. Амин. И Сина. Амин. И Светог Духа. Амин.
Детету, убијеном у утроби, треба дати мушко име, једно од имена Угодника Божијих.

На пример: «Даје се детету име - Михајло».

Даље: Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли, Алилуја! (три

пута)
Затим, обраћајући се светитељима, молити се овако:

Свети Јоване Крститељу, крсти мог младенца (име), у утроби измученога, у

тамници у којој седи.
Света Великомученице Варвара, причести мог младенца (име), у утроби
измученога, у тамници у којој седи.
Свети Симеоне Богопримче, као што си узео Христа на своје руке, тако прими и
мог младенца (име), у утроби измученога, у тамници у којој седи.
Света Ана Пророчице, прими мог младенца (име), као крсна мајка, у утроби
измученога, у тамници у којој седи.

14
 И даље читати молитве са поклонима:

48 пута - Царе Небески... и 40 земних поклона;

48 пута - Оче наш... и 40 земних поклона;
48 пута - 50 Псалам или Исусову молитву и 40 земних поклона;
48 пута - Отвори нам двери милосрђа, Благословена Богородице... и 40 земних
поклона.

Разјашњење
( Уместо 50.ог Псалма, немоћни могу читати 48 пута Исусову молитву ).
За оне, који не знају молитве:
Исусова молитва - Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога
(грешну).
Отвори нам двери милосрђа, Благословена Богородице, да не погинемо ми који се у
Тебе надамо, већ да се Тобом избавимо од беда, јер си Ти спасење рода
хришћанскога.
Молитве: «Царе Небески» , «Оче наш» и 50. Псалам, стављене су више, као уводне
молитве.

Завршетак:

Достојно је, ваистину, Блаженом звати Тебе, Богородицу, увек Блажену и

Пренепорочну и Матер Бога нашега. Часнију од херувима и неупоредиво Славнију од
серафима, Тебе што непорочно Бога Реч роди, сушту Богородицу величамо. (поклон)
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин.
Господи помилуј (три пута).
Господи, благослови!
Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас.
Амин.

15
Мати Антонији је било дато
откровење, да за свако убијено дете
треба купити крстић, кошуљу,
капицу и свеће, и однети у цркву као
прилог за крштење сиромашне деце
(или деце из сиротишта). Колико
абортуса је урађено, толико пута
треба поновити ове молитве за душу
сваког младенца.
Из сећања монахиње Толгског
манастира:
«Није свакој жени било јасно, како
да се моли за убијено дете. Неке су
падале у тугу и очајање, не налазећи у
себи мира за оно што су учиниле. Многе
жене, коју су долазиле код матушке,
нису налазиле времена да бораве близу
ње, како би им она указала помоћ, а оне
добиле молитвени спокој. Матушка је
хтела да те страдалнице осете своје
покајање истински, и да проживе живот
у делима милосрђа. Она је говорила:
«Узмите такав подвиг. Ти би крстила
своје дете, нашла би за то неки динар? -
Тако помози и другима». Често су
сиромашне жене долазиле, имале су
децу и тешко је било живети у то време.
А матушка је говорила: «Ти помози
онима, који, такође, немају средстава, а
децу која се роде, треба крстити. Ти
сазнај у храму, коме требају средства за
то, или у вашем селу или близу твог
дома - ко је бедан и не може да крсти
своју децу. Ти им помози, купи крстић,
дај милостињу за Крштење. «Може се
учинити тако милостиња: купити све
што треба за Крштење, да буде тамо
крстић, пешкир, бенкица. Ви своју
нисте крстили, помозите - колико пара
треба, дајте. Ви платите све што треба,
само нека се крсте (деца)». Једној је
говорила: «Жртву твоју однеси у дом за
16
децу - гледај, колико је остављене деце,
њима такође требају пелене, бенкице,
панталонице. Ти купи и однеси». Код
друге мајке матушка види: тамо је сав
новац код мужа, и сваки динар којим
она располаже, одлази на децу. Тада је
она говорила: «А ти имаш платно?
Своме детету би сашила нешто? Па седи
и сашиј пелене и бенке и однеси за своје
дете. Тамо ће твоје дете имати пелене».
Тако је она тешила. Нека никада није
шила, говори, ја не знам како да шијем.
- Ти, иди, па купи бенкицу и по тој
бенкици, сашиј, и однеси у дом за децу.
Како се молити за убијену децу? -А
како се, ти, за живу молиш? - Она су
исто жива. Како си га назвала? Тако се и
моли. Господе, моје дете... Ја га нисам
ни крстила. - А, ти, моли св. Јована
Крститеља, да га он крсти, и да то
прими Господ и Мајка Божија. И моли
се за своје убијено дете. Једну жену
матушка је и ошинула. А та док је била
на путу, све време је говорила: «Ој, кад
би мене матушка и тукла за моје
грехове, заслужила сам то». Када је
ушла и стала на колена, почела да се
каје, матушка је овим... не бројаницом,
нешто је било у њеним рукама, не сећам
се, меко и танано, тиме ме је ошинула. -
«Матушка! Мало је то, мало за моје
грехове! Ти ме још туци, још. Само да
ми Господ опрости!»
По стању душе која се каје, по
ревности и могућностима, матушка је
процењивала - ко је шта могао поднети.
Жени из Украјине - она има четворо или
петоро деце, и сама их је подизала -
матушка Правило није дала. Само је
рекла: Кратко се моли, читај молитву
коју свештеници дају: «У мору
благодати Твојих Господе...» А ја ћу ти
помоћи да их измолиш. Нама је давала
40 дана. Не један дан, већ четрдесет
дана по четрдесет пута, чинити поклоне
сваком светом - месец и по дана... То је
да би се загрејали у молитви, јер када
смо по четрдесет пута чинили земне
поклоне сваком светом, тада смо себи
стицали те покровитеље! После тешког
радног дана у манастиру, ти добијеш
поново снагу, као да су ти крила
израсла, спреман у сваком моменту да
се радујеш животу, да све загрлиш,
изљубиш, зато јер си осећао близину
Господа, Мајке Божије, св. Јована
Претече, св. великомученице Варваре...
Коме су били тешки земни поклони,
давала је лакше Правило. Ко је имао
снагу, томе више. Уопште, строго,
никога ништа није приморавала. За
жене из света, што су долазиле њој, био
је потпуно индивидуални приступ!
Много тога сам видела, била сам
присутна на исповестима! Тада сам
размишљала - а зашто ми матушка даје
да све то слушам? Највероватније због
тога, јер нема у мени достојног
покајања. А у ствари, све је било ради
тога, да бих ја после говорила другима».
Говори православни свештеник:
«Некада људи који живе у градовима,
чак и у селима или близу манастира
тугују за то што имају проблема с
одласком да купе сва неопходна
средства за крштење. Постоје и такви
случајеви да у храму не примају
кошуљице за крштење, крстиће итд.
Шта чинити? Мислим, да се може од
17
чистог срца учинити овако: узети
одређену суму новца, по могућности
дати прилог у Храм Божији или
сиромашним људима. Може се дати
прилог не новцем, већ било каквим
милосрђем. Господ ће уразумити. Али, у
срцу треба рећи: «Господе, прими ово за
моје убијено дете». Сиромашни људи
могу све да испуне добрим делима, а
каквим, показаће им савест. Сагласно
Правилу схимонахиње Антоније, за
свако убијено (нерођено) дете, треба
купити крстић, бенкицу (кошуљицу),
капицу и свеће и однети у Храм где се
крштавају, као милостињу за крштење
сиромашне деце. Али, узевши у обзир
наше реалне могућности у вези
милостиње, благослов је такав: за свако
правило се одваја око 30 рубаља и када
се сакупи одређена сума, даје се новац
сиромашним породицама са децом. Ако
вам се укаже могућност да учините неко
добро дело, учините, обавезно. Уколико
неко нема могућности да пружи
милостињу од 30 рубаља, ништа
страшно».
Такође, матушка Антонија, саветовала
је да после читања Правила, сваки дан
до смрти треба читати молитву:
Господе, помилуј чеда моја, која су
умрла у утроби мојој. Господе Исусе
Христе, Сине Божији, ради Твога
милосрђа, за веру и сузе моје, крсти
их у мору милосрђа Твога, и не лиши
их Светлости Твоје Божанске. Амин.
(три пута на дан)
 Виђење преподобног старца Гаврила
(Ургебадзе) о абортусу
Отац Гаврило је служио храмовну
службу у Сионском сабору. Народ га је
замолио да одржи молебан за препород
и умножење грузијског народа. Отац
Гаврило је одслужио молебан Пресветој
Богородици у цркви Свете Тројице,
после којег му се десило страшно
виђење.
Из приче оца Гаврила:
- Дошлио их је двоје. Обучени су били
као стари војници. Они су показали на
мене: ево га, рекли су! Узели су ме са
обе стране под руку и повели негде.
Тешко сам видео, бела зграда преда
мном, али без крста. Повели су ме у
тамну собу, закључали врата и ту су ме
оставили. Када су се очи навикле на
таму, видео сам разбацану по каменом
поду, мртву окрвављену децу. Са
плафона, кроз отвор су се опет сипала
убијена деца, тако да је немогуће било
газити по поду. Все је било у крви. Да
не бих нагазио на нешто, ја сам се
склонио и стао на прсте. У том тренутку
врата су се отворила и чуо сам глас:
«Иде! Иде!» Ја сам се изненадио: Ко
иде? Сигурно, њихов начелник, питаћу
га, можда ме и пусти. Опет су ушла
18
двојица који су ме и довела ту. Стали су
поред врата, а ја сам се прибио уз зид.
Погледао сам горе и видео, окружену
анђелима, Пресвету Богородицу. Била је
сва у белом. Одмах сам је препознао.
«Ево њега што је тражио умножење
грузијског народа», рекоше двојица и
показаше на мене. Богомајка ме је
строго погледала, показала на крваву
децу на поду и рекла: «За то си ме ти
молио? Тако да се умножи Грузија?
Ја да множим, а они да убијају?!»
Окренула се и отишла. Та двојица су
ме узела, и вратила у моју келију.
Старац Гаврило је следећег дана
виђење испричао онима, који су
присуствовали молебану. После тога он
је све жене молио и тражио:
- Мајке, не чините абортусе, спасите
Грузију од погибељи!
Упозоравао је:
- Тако сам се уплашио, када сам видео
љуту Божију Мајку. Не желим никоме
да види такву Царицу Неба и земље.
Из књиге «Ваш живот, то је мој живот.
Поуке старца Гаврила », 2015. год.
 Сведочанства о томе,
како страдају убијена деца
У свим молитвеним правилима
схимонахиње Антоније о убијеној деци
моле се, као «у утроби измученога, у
тамници у којој седи». Да ли је баш
тако, да ли заиста они бораве у
тамници?
Од познатих сведочанстава,
поменућемо откровење једне
праведнице Ардатовског манастира,
мати Атанасије (Анастасија Логачева), у
то време, када се за њу молио
преподобни Антоније (Грошевник)
Муромски (упокојио се 1851),
савременик преподобног Серафима
Саровског. Видела је она огромни дом,
са многим отворима, без прозора, а из
сваког отвора вириле су дечије руке.
«У овом дому - рекли су јој ангели, -
19
налазе се душе деце, која су умрла
некрштена, која не осећају муке, али
су лишена светлости». Деца чекају
промену њиховог положаја, тј. стања.
Савремени Патерик
Преподобни Антоније Грошевник
Руски паломник
2002, бр. 26 стр.101
«Једне ноћи по вољи Божијој, мени је
било дано да доживим страшно виђење.
После тога разумео сам шта су то
абортуси. Била је ноћ на уторак Светле
недеље. Као и обично, упалио сам две
свеће. Постављам их за оне који
страдају душевно и телесно и оне се
односе, како на живе, тако и на мртве.
У 12 сати ноћу, док сам читао Исусову иде добровољно на абортус, убијена
молитву, угледао сам велико поље душа се налази тамо.
ограђено камењем. Прво сам угледао дечака. Он је рекао:
Поље је било засејано пшеницом која «Ми вам нисмо потребни».
тек што је почела да расте. Стојећи на Видео сам девојчицу. Показали су и
огради, палио сам свеће за мртве и последњег дечака. Од друге жене. Он је
стављао их на камену ограду. Лево је у другој соби. Те душе расту до 33
била безводна и неплодна земља, стене године. У собама се налазе по узрасту».
и камене литице. То место се тресло
Сведочење раба Божијега Андреја
непрекидно од силне буке, чуло се на
(убијеног за исповедање вере)
хиљаде крикова. Они су раздирали срце.
из филма «Сусрет с Вечношћу»
Чак и најокорелији човек, не би остао
равнодушан, ако би то чуо.
«Сада, чедо - рекао ми је Господ -
Преживљавајући те крикове и не
хајдемо. Показаћу ти, где мајка убија
схватајући шта се дешава, чуо сам глас
своје дете».
који ми говори: «Поље засејано
Дошли смо на место, где је требало
пшеницом која није почела да класа,
све да видим. То место је било тамно, и
то је гробница душа умрлих који ће
неописиво хладно, тамо је било језеро
васкрснути. У месту које се тресе и
без краја, блато, дубина велика, и из тог
дрхти од крикова који раздиру душу,
блата чују се запомагања, јауци, крици.
налазе се душе деце која су убијена
Тамо су била разна деца, жене које су
абортусом». Када сам све то доживео,
јеле људско месо, пиле крв, деца главом
нисам могао да дођем себи од велике
погружена у прљавштину, а ногама ка
боли, коју сам осећао за душе те деце».
врху. Жао ми је било тих невиних душа,
Потребно је да се држава и наша
ја сам неосетно заплакао за њима.
црква покрену, свештеници су дужни да
Господ ми је рекао: «Не треба ти да се
објашњавају народу да закон о
узнемираваш, мало је времена, ти још
абортусу, тј. закон који их легално
много треба да посетиш. Овде треба да
дозвољава, противуречи заповестима
будеш пола сата, а у аду сат и по». Тада
Јеванђеља. Ако јевангелску заповест
сам питао: «Господе, објасни ми, шта
нарушава један човек, одговорност пада
означава цело дете, шта делови и крв?»
на њега. Али, ако државни закон
Одговорио је: «Чедо, цело дете значи
противуречи заповестима Јеванђеља,
да је мајка убила њега, не пустивши га
тада гнев Божији силази на цео народ,
на свет. Ето, она ће доћи овде, а дете ће
да би га на тај начин васпитао.
бити ослобођено. Али, Мајка Моја ме је
Преподобни
молила, да Ја дам тој деци која су без
Пајсије Светогорац
имена, светлост. И Ја сам рекао Мајци
Својој: «О, Мајко Моја љубљена, ја
«Видећеш и своју децу» - рекли су
требам Тебе да послушам, јер сам се из
Анђели.
Тебе оваплотио. Али, закон налаже Оцу,
То су абортиране душе. То место није
ад, али су мучења као у аду. Ако жена
20
који ми је дао све и послао на страдање,
да бих све спасао и привео Њему».
А делови - означавају то, да је мајка
прогутала своје дете, као змија која гута
жабу. Она ће умрети и доћи ће, овде,
примораће је да једе те делове, као
храну и она ће их вечно јести. А крв -
означава то, да је мајка истребила
плодородно своје семе, свакојаким
земним лекарима и лековима. То је исто
- убити или се «штитити» преко лекара.
Мајка ће умрети и доћи ће овде, и
примораће је да пије ту крв, као да је то
благопријатно вино».
Питала сам: «Господе, постоји ли за те
грешне душе, могућност покајања?
Хоће ли опростити Бог Отац?»
Господ је одговорио: «Чедо, нема на
земљи ни једног греха, који се не може
опростити. Постоји само један
неопростиви грех - неверовање светом
пророчанству, или томе, што је речено
Духом Светим кроз уста човечија. Свака
жена треба да се моли за свој грех. У
старија времена људи су били јачи у
својој вери. Они су се молили
свакодневно, по 1000 поклона на дан, по
40 дана за сваки грех. А сада су људи
ослабили у вери, и охладила је код њих
љубав, нестала је нада, и Ја, због
њиховог немара, узео сам од њих те
поклоне. Жена треба да се моли и чини
по 40 земних поклона на дан, у току 40
дана. И тих 40 дана, док се оне моле, у
среду и петак, неке не једу ништа до 8
часова увече.
Чедо Моје, ја ћу ти објаснити, шта
означавају дан и часови. Дан се дели на
три дела. Ако се не једе храна до 12
часова, у Књизи Живота се пише,
четвртина дана. Ако се не једе храна до
15 часова, у Књизи Живота се пише
21
половина дана. Ако се не једе до 20
часова увече, у Књизи Живота се пише
цели дан. Ето шта означава цели дан -
рекао је Господ... Када се жена буде
налазила у молитви и бденију, она треба
да се удаљи од рођака и светских
разговора, и више да пребива у молитви
и бдењу. Тада се жена избавља од
грехова, а душа од страдања».
Духовно путовање слепе девојчице
(схимонахиња Сергија)
Књига издана по благослову, високо
преосвећеног Атанасија
Архиепископа Пермскога и Соликамскога
«Онда смо ушли у друго тамно место,
у коме, као да се из пода чуо плач мале
деце. Монахиња је објаснила да то
плачу мала деца, која су убијена у
утроби. Они чекају своје мајке, и када
оне дођу, заузеће њихова места, а деца
ће бити послана на Небеса (...)
Мајка Божија је била у златној ризи, и
све је благосиљала. Мени је Она рекла:
«Реци свима ко је убио младенца у
својој утроби, нека чита 70 пута на
дан Богородице Дјево, радуј се!».
Виђење загробног живота слушкиње
Божије Ане, из града Сланци,
када је имала 17 год.
(од 24. маја до 03. јуна 1937. године)
у граду Коронск, Мурмaнске области
«Показали су ми, онда, следеће место,
које је било ужасно - то је за грех
чедоморства. Нисам разумела каква је
то казна, али када сам својим очима
видела те ужасе - душа је јако
поскочила и мени је било тешко. Тамо
сам видела такву казну - ужасну казну,
за чедоморство, за абортус. Када смо
пришли близу тог места, гледам - а тамо
много народа, жене и мушкарци су били
и доктори у белим мантилима. Мене је
изненадило - демони су били од њих
недалеко, поред њих. Тамо је стојао
огроман орман - размере његове не могу
да одредим, тако велики орман,
замислите, ни почетка ни краја му није
било. И колико је људи абортусе
чинило, сва њихова деца, коју су исекли
на делове - они су били у том орману. И
демони отварају тај орман, отуда
узимају то месо, крв тече, а они све то
бацају у масу људи, то месо се лепи за
њих, и ти делови меса - некоме су се
залепили на чело, некоме на лице,
некоме на груди... Када сам то видела,
(нисам знала шта је то?) мислим, шта
они то раде? И тада ми је Матрона (која
ме је водила) рекла:
«То је таква казна за абортус, за
чедоморство. Ни у једном рату, није
било толико убијених људи, колико
родитељи убијају своју децу у
утроби».
Казне у аду за абортусе
и сведочење слушкиње Божије
Љубави Гогичајевој
«...Тамо где сам се спустила, били су
неки лавиринти и коридори, страшни и
ужасни. Било је веома тешко схватити,
где се налазим. Нисам ништа разумела,
само сам осећала, како се негде
спуштам, у нека страшна места,
незамисливо страшна. Видела сам неке
мале људске фигуре, приковане за те
лавиринте. Неки ружни људи, али то
нису били људи - они су превозили нека
колица. У колицима је било нешто
22
налик на угаљ и грозна течност. И све
то су пратили ужасни крици, са
несхватљивом боли. Мирис - одвратни и
неки дим...
И шта се десило поред мене? Огроман
зид несагледивих размера, за мене је
невидљив. Зид је био прозрачан, али сам
осетила његову дебљину. Од тог зида је
долазила жарка топлота. И како сам
осетила - зид је пекао. Тај зид као
планина се приближавао и када сам
боље погледала, зид је био од дечијих
тела - ручица, ножица, главица, утроба
и срца... Ужасни крици... све је у крви,
све је живо, све се померало. Крици
неподношљиви - још увек их чујем у
мојим ушима. Никада то не могу да
заборавим - немогуће је то заборавити.
Са ужасом и трепетом целим својим
бићем сама себи постављам питање:
«Шта је то? Шта ја видим?» Изнад тог
брда су летела страшна бића, и они као
да су се хранили тиме. Они нису били
само над планином, већ и унутар горе
која је била од делова људских тела -
дечијих. И од тога ми је било још
страшније.
Шта ја то видим? Шта је то уопште?
Како то може бити? Шта је то? И кад
сам задала то питање - уследио је
одговор Некога, Ко мене воли, Који је
поред мене стојао: «То су твоји греси...»
Схватање «греха» за мене тада није
постојало, за све то, нисам знала. Ја сам
чула о греху, али схватање греха - да је
то мој грех, нисам имала. Какав мој
грех? Нема на мени грехова, живим без
грехова. Какви моји грехови?
«То је твој грех абортуса» - уследио је
одговор.
Абортус? Да, абортуси су били, али
нисам мислила да је то грех. И
одједном, из те крваве дечије масе,
образовало се дете. Ја то дете нисам
знала. Имам троје деце, али то дете било
је - моје, с мојим очима, мојом косом.
Оно је личило на моју децу, коју знам и
посматрам сваког дана.
Оно се створило: руке и ноге су се
сјединиле, све се сјединило. То дете је
изашло, видело мене, пружило ручице
ка мени и завриштало: «Мама!» Оно је
завриштало с таквом надом на мене, са
таквом увереношћу, да мама може све,
да ће мама помоћи. У том моменту сам
осетила материнска, дубока родитељска
осећања. Такву љубав као према мојој
деци, осетила сам и према том детету,
које - не знам. Само што сам у том
моменту, разумела, да је то моје дете,
које сам убила, учинивши абортус.
Затим сам видела како лети огромна
птица са огромним кљуном, с крилама и
канџама... Она хвата моје дете на моје
очи, трза и једе. То стање се неприкидно
мења - она га хвата, он се опет
сједињује, потом опет разједињује на
делове и опет сједињује, и оно вришти:
«Мама!»
Од бола сам крикнула, завапила сам:
«Господе, помози му!» - и пружила сам
своје руке ка тој стени. А моје дете,
пружа своје ручице ка мени, али ја сам
немоћна, јер је стена дубока, и не могу
да приђем...
Чинило ми се, да ће ми се срце
разделити као и то дете, на делове. И ја
сам крикнула: «Господе, помози му,
извади га одавде!»
Тај, Који је био поред, рече: «Помоћи
ћу, само ти Мени помози» Ја говорим:
«А како?» Он ми одговара: «Иди на
Земљу и кажи све, шта си овде видела».
Крикнула сам од бола: «Господе, свима
23
ћу да испричам, све ћу да испричам, шта
сам овде видела, само изведи моју децу
одавде!»
Сведочанство рабе Божије
Људмиле из филма Галине
Цареве «Посмртно сећање»
«...Одједном видим поље. И неки канал.
Испред мене седе две жене и деца.
Испрљани. Како су они доспели овде?
Мени говоре: «То су нерођена деца...
- Како то?
- Абортуси... И твоји су овде... »
Мени се коса на глави подигла. Ја сам
чинила абортусе. Нисам размишљала о
томе да је то грех. Реч такву нисам
знала. И ја треба да одговарам за њих?
Жене се нису ни окренуле. Ћутале су.
Схватила сам да ме чека казна.
Обузела ме је туга која се словима не
може описати... »
Из сведочења рабе
Божије Валентине Романове
«...Утучена, отишла сам са тог места и
видела друго... Оно је личило на
огромни акваријум. Не могу да ћутим о
томе, јер, до дан данас, од тога што сам
видела, подиже ми се коса на глави, и
подилази ме језа. У том акваријуму су
се налазили људски ембриони. Како су
они викали! Како су плакали! То је било
ужасно. Они су викали: «Не убијај! Не
убијај мама! Не убијај ме! Не убијај
мама! Хоћу да живим! Ја ћу тебе волети,
само не убијај!» Ја сам се збунила и
осећам - као да сам у смолу стала, не
могу да идем даље. Питам Ангела:
«Шта ово значи?» А он говори: «То су
жртве абортуса, душе које су требале
да дођу на Земљу, да испуне вољу
Божију, и врате се Богу. Али су их
убили, не давши им да се роде. Они ће
сведочити за своје родитеље. Јавиће
се на Суд и сведочиће за своје
родитеље».
И ту сам видела како је један из тих
ембриона ишчезао. Затим још један, па
још један... Ја говорим: «А где су они
ишчезли? Они су се растворили?» - «Не
- одговара Ангел - то их Господ узима».
- «А зашто? Зашто ове оставља, а те
узима?» «Ако су се родитељи покајали,
греси су опроштени, и та душа неће
сведочити за њих на Суду. Она се враћа
Господу».
«Господе! Како си, Ти, велики,
Господе, зато што, Ти, и то прашташ!
Слава Теби, мој Владико!»
Из сведочења
рабе Божије Татијане Белоус
«Слушкиња Божија Вера из града
Ростова постала је удовица, а била је у
другом стању, и по наговору рођака,
учинила је абортус. Радила је као
продавац, и тамо је добијала пакет са
намирницама. Она је скупила цели џак
брашна (у то време то је било цело
богатство), и када је једна група ишла у
Тамне Буке (пустиња Теодосија
Кавкаскога), она им је то дала за оца
Теодосија. Брашно је сабирала дуго, и
страховала је да није свеже, па је
замолила да тамо не помињу њено име.
А тамо је старац одмах пришао уз џак и
питао је: «Чије је ово брашно?» Жене су
прећутале. «Ако је тако, враћајте назад,
пошто не знам, за кога да се молим». У
том трену све су викнуле: «За Веру, за
Веру!»
24
И те ноћи Вера је видела сан... Као да
стоји над провалијом, а тамо деца у
крви, која су избачена из утробе, мајки
преступника. Поред Вере, демон са
хартијом, која је пуна њених грехова, и
на провалију показује: «и твој је
тамо...». У том трену, појављује се
баћушка, узима дете из провалије и даје
га Вери: «Ево ти сина, брашно твоје га
је откупило». Демон се окренуо са
негодовањем, а баћушка је узео хартију
од њега и исцепао је».
Случај из живота преподобног
Теодосија Кавкаскога
У Македонији у једном храму,
почивале су мошти једног поштованог
свеца у том месту, и био је престолни
празник. У том храму је радила једна
богобојажљива жена. Она је помагала да
се спреми Црква за празник, чистила је,
а после ручка легла је да одмори - хтела
је да мало одлежи, а затим, да настави
посао. Заспала је и... преспавала је
неколико дана. Звали су доктора.
Доктор је погледао и рекао: «Не треба
да се трудите да је пробудите. Са њом
се нешто збива, с медицинског погледа,
немогуће је то објаснити. Пре или
касније, пробудиће се». Не знам, колико
је прошло времена, али на крају жена се
пробудила, дошла је себи и питала: «Да
ли је свеноћна почела?» Она је мислила
да је преспавала неколико сати. Њој су
одговорили: «Не није почела, ускоро ће
почети». Жена је поверовала. Када је
она у потпуности схватила ситуацију,
питала је црквењака: «Молим вас,
позовите овде све жене у нашем селу».
Сви су се скупили који су могли да
дођу и она је почела да прича:
« Послушајте шта сам видела. Са једним
светлим човеком, спустила сам се доле.
Спуштала сам се све дубље и дубље, у
срце Земље, видела сам тамо тамнице,
видела таму, видела затворенике, много
тога сам видела. Међу људима које су
ми показали, ја сам видела и жене које
су учиниле абортус, оне су се давиле у
својој крви, која је остала после
абортуса! Ја сам била ужаснута, и Анђео
ми је рекао: «Сада ћеш се вратити на
Земљу. Скупи све жене и реци им, шта
си, овде, видела, како би се уздржале од
овог злочина. Ако се оне на достојан
начин не покају, снаћи ће их, такође,
овакав удео».
Шта је неопходно знати
После упокојења старице, известан
број необавештених људи, или просто
они који нису разумели смисао, упорно
и даље се буне против Правила
матушке, и уз то, «по својој памети»,
искривљују духовни смисао молитава,
које је дала Богородица. Они своје
«ауторитетно» мишљење, покушавају
да наметну другима. Они, на пример, не
схватају - зашто убијеној деци треба
давати мушка имена, јер била су
убијена, такође, и деца женског пола.
Тим аргументом, како се то њима чини,
они лако доказују неутврђеност
покајног Правила матушке Антоније.
Она је у почетку, такође, била искушана
рекло би се, том логичком
недоследношћу, али Мајка Божија јој је
дала објашњење.
25
Ми смо сви дужни да помажемо
људима да би избегли овај злочин. Чим
сазнамо да неко хоће да учини абортус,
треба се тврдо старати да се то не
допусти, и да се обијасне последице.
Обична жена која чини абортус, не види
и не разуме шта се унутар ње у том
моменту дешава. При првој појави неке
тешкоће - а сада је то постало и модерно
- она иде доктору и чини абортус, као да
је реч о кучету или мачету.
Зауставићемо такву жену,
поразговараћемо са њом, убедићемо је,
помоћи ћемо јој да схвати на какав се
страшни злочин она припрема!
Како се молити за убијену децу:
«ембрион №1», «абортирани плод №5?»
Немогуће је установити топлу срдачну
везу душе са идентификационим
бројем!
Бројеви су искључиво за ствари! А
за душе - су имена. Без имена нема
љубави! Ступити у везу са душом без
имена или представити дете у
молитви Господу по броју, је
немогуће. Бог је образовао у утроби
не ствар, већ душу која чезне за
именом. Без имена, одбачени плод
заувек ће остати за жену нешто
спољашње, а не блиско и
богостворено осећање материнске
љубави, које се никада неће обновити.
По традицији утврђеној у Цркви,
назвање имена се чини још до Крштења,
а Господ у том Тајинству, га још
учвршћује. У пракси је било и назвање
имена до рођења (нпр. по обећању, по
благослову). По једној од верзија
традиције, име се даје на осми дан,
уколико је дете болесно или може
умрети? Зато су често болесну и слабу
децу називали именом и крстили још
првог дана. Тако су на пример, дали име
и крстили светог праведног Јована,
будућег чудотворца Кронштадскога.
Треба подсетити да се на Истоку, и до
данас, дан рођења човека сматра даном
његовог зачећа.
Ускратити име убијеном детету, да
му се не да име - равно је одбијању од
самих молитви за њега.
Зато је било дано откровење матушки
Антонији: помињати душе убијене деце
по имену, које је дано од стране мајке
или друге особе, која се моли - по
мушком имену Свеца. Који је пол
детета, у овој ситуацији нема значења,
он је потребан за земаљски живот, а
бестелесне душе, подобно ангелима,
немају разлике у половима. А и на
земљи кога ми помињемо у молитвима:
преподобнога старца Доситеја, који је
благословио на монашки подвиг
преподобног Серафима Саровскога, или
девицу Дарију која се скривала под тим
именом? Зар не, и Доситеја? Монахе и
називају «анђелима у телу». И зар није
име преподобног Антонија Кијевско
Печерског носила старица (она је и сама
говорила да је њено монашко име
мушко)? Матушка је саветовала да се
изабере име од оних, који су већ били у
роду. То је, такође, разумљиво: рођено
име умножава осећај љубави и
родбинску везу са убијеним.
26
Постоје и друге примедбе савремених
фарисеја: као да матушка «спроводи
чин крштења» убијених младенаца. У
Правилу нема никаквог чина крштења!
Где су речи: «Крштава се раб Божији
(име)...»?! У даној монашкој молитви
постоји само смирено прошење о
крштењу. Господ је установио Тајну
Крштења, да би учинио људе, чистим,
светим, достојним својега призвања -
вечнога живота, живота са Богом,
умивши првородни грех. Св. Јован
Златоусти пише о даровању крштенима,
наслеђа Царства Небескога, учешће у
неизреченим благима, живота са
Анђелима, ослобођење од пакла,
сједињење са Христом. Шта се лоше
може видети у смиреној молитви? Или
из нас говори злоба? Зашто ми не
желимо спасење младенцима? Не
верујемо љубави Божијој? Ако Господ
жели да умије пра-грех невиних
младенаца, који су саздани Љубављу
Божијом, очекујући и наш пристанак -
шта нам треба да се противимо Његовој
вољи? «Молећи се за умрле - говори
преподобни старац Пајсије Светогорац,
ми дајемо Богу «право» да дејствује».
Молитве Правила су одштампане у
том виду, у којем је Пресвета
Богородица дала будућој старици.
Питања: зашто је баш тако било речено
или другачије, нама грешним је
непотребно да судимо. Како би се
затворила уста маловерних,
подсетићемо на то да су Правило
матушке Антоније благословили
духоносни старци као што су били
преподобни Кукша Одески (Величко),
преподобни Амфилохије Почајевски,
протојереј Николај Гурјанов,
схиигуман Јероним Санаксарски,
архиепископ Инокентије
(Вениаминов - праунук светог
Инокентија митрополита
Московскога), схиигуман Алексије
Пензенски (Шумилин), јеромонах
Владимир Дивјевски. Правило
молитве за абортирану децу су,
такође, давали и схиигуман Сава
Псковско-Печерски (Остапенко),
схимонахиња Сергија, старица
Вилњускаја, схимонахиња Варвара
Како се чита Правило?
Правило схимонахиње Антоније може
се читати не само појединачно, већ и
двоје, троје, четворо, или с већим
бројем оних који се моле истовремено,
за једну убијену душу. У том случају,
број молитава се дели са бројем оних
који се моле, тј. ако двоје испуњавају
Правило, потребно је читати сваку
молитву, не по 48 пута, већ по 24 пута;
ако се моле троје - онда по 16 пута; ако
четворо - по 12 пута... Земне поклоне
може учинити, за друге онај, који се
способан (физички) да их учини, јер не
могу сви, услед лошег здравља, немоћи,
да чине земне поклоне.
Они који се моле, такође, могу да
поделе између себе поклоне, посебно
молитве, или посебно поклоне, како им
одговара. По немоћи, могу се земни
поклони чинити са колена. Правило се
може читати у било које време, на путу
на посао, у паузама у току дана, као
унутрашње молитвено правило,
27
(Третјакова), старица Вирицкаја,
блажена девица Пелагија Рјазанскаја
и схимонахиња Олга (Ложкина) -
старица Московска.
За неке од ових благослова да се
испуњује ово Правило, постоји и
видеозапис. Какви су још потребни
докази за маловерне? Остаје само да им
се каже: «Не знају, шта раде!» или «Бог
им је судија!»
читајући молитве по бројаници. Ако
нема могућности за молитву у целини,
може се читати ово Правило по
деловима, и чак га читати неколико
дана. Главно је - молити се са пажњом и
скрушеног срца.
Може се ово Правило читати и за
друге људе, које или не могу, или не
желе због маловерја да се моле за своје
абортусе. На такав начин, могу се
измолити грехови детоубиства за своје
мајке, очеве, жене, рођаке, другове, чак
и за непознате људе. Посебно је
потребно мoлити се за грехе
детоубиста умрлих рођака у своме
роду, јер за та безакоња страда цела
фамилија!
Такође, ко је употребљавао
контрацептивна средства, по речима
старице Антоније - треба пет пута да
прочита то Правило, за годину
употребе спирала и других гадости.
Зашто је то тако? Зато, јер при употреби
контрацептивних средстава, како се зачне и до пет пута годишње, тако да
мисли, не долази до убиства плода (по почини неколико убистава. При томе,
хришћанском учењу-живог човека). У Правило треба читати много пута у
ствари, то није тако. Фармацеути који зависности од укупног времена тзв.
производе та средства, и доктори који «заштите».
их предлажу, скривају право дејство тих
Говори православни свештеник:
средстава. Сам појам «контрацептивно»
«Прво треба одмах рећи да је било
има прикривени карактер. У ствари, то
каква форма «заштите» од трудноће
није средство против зачећа, већ
грех против Живота, против Промисла
средство које изазива абортус. Ниједно
Божијег. Може се отворити Библија на
од тих средстава не може у потпуности
38. глави књиге Постанка. Био је такав
да гарантује заштиту од зачећа и зато су
човек - Онан, и по његовом имену је и
она усмерена на умртвљење плода.
назван смртни грех. Онан није хтео да
Већина тих средстава уопште нема
има децу, и он је семе своје бацао на
директни утицај на зачеће, она су
земљу. То је било зло у очима
створена за директно убиство живог
Господњим. Господ га је истребио. Ето
ембриона. У већини случајева, она трују
шта је то «заштита» од трудноће. И горе
ембрион. Што се тиче тзв. спирале и ту
од тога, често «заштиту» од трудноће
је, такође, лаж. Спирала омета, не у
називају тако, а у ствари, тако се не
зачећу, већ померању ембриона -
може назвати, јер 99 процената свих
оплођене ћелије. Овде говорећи језиком
препарата, хормоналних таблета, које
хришћанске антропологије, произилази
примају жене - то су права средства за
убиство човека са бесмртном душом,
абортирање. Они убијају већ зачете
али са још увек неразвијеним телом. Он
ембрионе. Такво средство за абортус је
се лишава своје животне средине, која је
и унутарматерична спирала, коју носе
неопходна за развој и кроз неколико
многе жене, да код њих не би дошло до
дана умире. Ако се ембрион, не
трудноће. Та спирала, такође, убија
гледајући на спиралу, уводи у тело
зачети ембрион, она не му даје да се
мајке, спирала служи томе да га ишчупа
приљуби на зид материце и тај ембрион
отуда и избаци напоље. Произилази
се избацује из женског организма - то
убиство о којем жена може да не зна,
јесте убиство. И како та жена, која носи
чак и да не сумња. Живи плод се
спиралу, да иде у Храм и да се
убија механички, или хемијски, у
причешћује, ако је она унутар своје
њеном телу, затим се удаљује заједно
утробе, описно говорећи, поставила
са менструацијом. Због тога
гиљотину, где се убија зачети ембрион?
контрацептивна средства, у већини
Како она може да приступи Светој
случајева, представљају мини-
Чаши? А ако она умре, како ју је могуће
абортус, и не разликују се од обичног
опевати? Све је то страшно!
убиства. При томе, контрацептивна
Презервативи који се користе - то је
средства убијају много више живота,
исто тај «онанизам», када људи своје
него абортус. Приликом употребе тих
семе уништавају - греше против воље
средстава, жена може просечно да
28
Божије. Данас се све то рекламира и
људи на томе зарађују огроман новац -
то је прави прикривени сатанизам.
Апсолутно за то нема никаквог
оправдања! Хоћу да кажем младим
породицама, из искуства - чим у
породици почну да се «заштићују»,
благодат Божија одлази из те породице.
Тамо почињу увреде, непрекидне свађе,
скандали и... почињу да се разбољевају
деца. Божија казна за таква дела,
наступа одмах и мира у породици више
нема. «Заштита» од трудноће - то је
одвратност мрска Господу Богу - то је
грех против Живота, којим ми немамо
право да владамо.
Матушка Антонија је говорила да, ако
муж са женом, или мушкарац са
девојком, живе активним интимним
животом, и користе контрацептивна
средства и спирале, у току једне године
код тих жена може бити до пет зачећа -
до пет ембриона оне могу да убију. На
29
тај начин, код жена може бити много
више абортуса, него што она мисли.
Матушка Антонија је таквим женама,
давала благослов да читају Правило пет
пута за једну годину такве «заштите». А
таквих година је могло бити много,
значи треба се сетити, просто
израчунати, сазнати могући број, и
толико пута испунити Правило. Ако
ћемо да кажемо отворено, намножило се
цело поколења убица. Добија се
затворени круг: блудници рађају
блуднике, убице рађају убице и да би се
зауставио тај затворени круг, потребно
је покајање - свецело, дубоко покајање,
обновљење комплетног човечијег
живота, да се човек свим својим
животом обраћа Богу. Правило матушке
Антоније - јесте изражавање покајања,
које се чини и самим делом, када се
човек моли, измољава своју несрећну
убијену децу».
 За нераскајане грехове
страда цео род
Матушка Антонија је говорила
«Измолимо младенце - измолиће и
они нас». Убити једно нерођено дете
је страшније, него одраслог човека.
Јер душа младенца - иста је као
ангелска. Седам поколења по мајци и
по оцу, ће страдати за нераскајани
грех чедоморства. Разбијање, несреће,
растурање породице, лудило деце,
пијанство, блуд, наркоманија - све је
30
то последица нераскајаних
родитељских абортуса.
«За абортус ће неко у роду обавезно
да пролије крв» - упозоравала је
старица. За онога ко је искупио грех
чедоморства, покајањем, епитимијом,
које је дала Богородица, милосрђем,
заустављају се, или се ублажавају
страдања, по Божијој милости.
Говори православни свештеник:
«Хоћу да кажем како Правило
схимонахиње Антоније утиче на живот
поколења - сада већ здравих људи, на
наше породице, на наш род. Када се
моле за младенце, тада се проклетство
за тај грех скида - та тегоба се скида са
рода, у тој породици почињу позитивне
промене. Често сам био у ситуацији да
слушам о тим променама: некрштени у
породици су се крштавали, неко је
прилазио покајању, невенчана деца су
одједном добила жељу да се венчају,
болесна деца су се исцељивала. Тамна
сила бежи из породице и људи почињу
да се кају и да теже ка Богу. То и јесте
плод молитава по Правилу
схимонахиње Антоније.
Људи питају: «Шта су то греси рода?»
Греси рода - то су тешки, смртни,
нераскајани грехови, који су били у
целој фамилији. Ако је човек учинио
неки тешки грех и у том се греху
покајао, Господ прашта тај грех и скида
са његове душе. Ако се човек не каје
због греха, тај грех остаје. Овде треба
поменути разговор матушке Валентине
Атанасијевне са дечаком Вјачеславом,
који се може прочитати у књизи «Богом
послани» / глава Грехови рода 131. стр,
где је Валентина Атанасијевна
поставила питање дечаку Вјачеславу:
«Славочка, шта је то грех?» Он је
одговорио: «Грех - то је демон». Дешава
се тако да је у роду неко учинио тежак
смртни грех и ако се он у том греху не
каје, тада у човека улази демон. Човек
живи, затим умире, а демон не умире.
Они су бесмртни. И тај демон остаје и
тражи, у каквог се човека из тог рода,
може уселити (ко је слабији). Дечак
Вјачеслав је рекао: «Демони се у роду
31
сабирају». Ти нераскајани смртни
грехови, за које се људи не кају, ти
демони - они улазе у род човека и
предају се са поколења на поколење.
Када се ти смртни грехови саберу у
роду, тада је у том роду немогуће
живети: људи се муче, тамо је много
опседнутих, људи су болесни, а сами не
разумеју због чега се са њима тако
дешава? Зашто је дечак то рекао? Због
тога, јер је матушка Валентина
Атанасијевна задала такво питање:
«Како је то могуће, Славочка, многи
људи не разумеју: «Зашто тако? Ми -
верујући, крштени и венчани, идемо у
цркву, исповедамо се и причешћујемо
се, а имамо тако тешке проблеме, нпр.
деца опседнута? А код познаника нико у
цркву не иде, Богу се не моле, не
исповедају се и не причешћују, греше, а
деца њихова су тако добра и здрава.
Зашто је то тако?» Дечак Вјачеслав
одговара, да је овде проблем у роду
човека. На тај начин, ако су грехови у
роду били нераскајани, они се као
снежна лавина, скупљају и прелазе из
поколења у поколење и муче све
потомке. Ето, зашто је те нераскајане
грехове потребно измолити. Може се
навести такав пример, када су људи
почели да се споре: «Ја нисам ништа,
украо - грех крађе». Дечак Вјачеслав је
таквим људима говорио: «А можда би и
украо, ако би била таква могућност».
Можда је неко у роду учинио такав грех
крађе. Зато је потребно молити се и
тражити опроштај за грехове рода:
«Господе, опрости свим мојим умрлим
сродницима грехове крађе». Грех крађе
- то је само пример за разумевање
смисла тога шта се дешава са људима.
 Како разумемо то да се грехови отаца, је за последњих 90 година, убијених
предају до трећег и четвртог порода? младенаца више, него за све претходне
Зато ми читамо у Светом Писму, у 20. векове».
глави Књиге Исход. Ако је човек учинио
«Мени је било откривено после
грех, тада је само он у том греху крив и
молитви Пресветој Богородици да у мом
носи кривицу за тај грех, а на потомке
роду и фамилији мојега мужа, има 920
се преносе последице греха: болести,
нерођених младенаца. Срце за њих јако
невоље, опседнутост и друго. Тако
боли. Пре две недеље, сањала сам сан,
наркомани рађају болесну и опседнуту
као да ме једна жена води за руку, у
децу, деца нису крива због наркоманије,
једно тамно место. То је било нешто
они само носе последицу тих грехова.
слично вагону, веома дугачком. Ми смо
То је најпростији пример. На тај начин,
ушле унутра и великом брзином
потомци, својим болестима и
прошли смо кроз њега. А унутра је све
опседнутошћу само плаћају за
изгледало као у обичном возу са
нераскајане грехове својих родитеља и
креветима за спавање. Они су били
других предака. Ето, зашто је у нашим
тесно постављени један поред другога,
породицама много болесне и опседнуте
и на њима су била деца. Она су
деце. Они су бесни, пију, безобразни су
покушавала да ме рукама додирну.
и развратни. Зашто? Због нераскајаних
Затим ми је било објашњено, да су то
грехова својих родитеља. Родитељи су
деца мојега рода. Ми смо побегли из тог
направили абортусе, а затим, рађају
вагона, јер је особа која ме је водила
једно дете... и с тим дететом се муче
рекла, да ће сада доћи неко ко надзире,
више него да су родили петоро,
веома строго... Пробудила сам се. Тај
шесторо деце. Ето, зашто је Правило
сан је био у петак, а за викенд смо
матушке Антоније потребно читати».
пошли у манастир, мојој омиљеној
«Мој познаник, слуга Божији Сергије чудотворној Икони Богородице. Ја сам
се, такође, молио за младенце, и он је ишла са питањем, колико је тачно било
рекао да је сањао децу - трогодишњу деце у том вагону. На тај дан одговор је
светлу девојчицу, петогодишњу и дошао - 478 деце за цели мој род».
седмогодишњу... Затим су прилазила
старија деца и благодарила. Када су
Слушкиња Божија Софија, духовна ћерка
прилазила деца говорила су: «Ти си наш
схимонахиње Антоније (монахиња Кира)
тата, наш тата!» А он је сам као дете,
говори о гресима рода:
иако му је 39 год. Господ је рекао:
«Пролази болест рака, пролазе невоље
«Будите као деца». Ето, на њему се то и
у породици, наркоманија, пијанство -
испунило. Он је такав и због његове
само је потребно детаљно узети и
простоте, Господ му је и даровао таква
измољавати. У почетку матерински
виђења. Могуће је, да је за његову
абортуси, бакини, сестрини, свих - не
простоту, он имао виђење - за цели свој
само својих. Потребно је управо за сав
умрли род, да испуни Правило за 2850
род се измолити. Како је матушка
младенаца. И још му је било виђење, да
схимонахиња говорила: «За младенце
32
који су убијени страда 14 поколења-
7 од мајке и 7 од оца. Али, многи то не
разумеју. Мисле да само за своје треба
да се моле».
Схимонахиња Антонија је говорила да
су све болести рака последица абортуса.
Много је жена које су имале рак, молиле
се за абортиране душе, а затим су
оздравиле! Матушка је још говорила да
је врло добро молити се саборно (више
људи) за младенце.
Једној жени која се усрдно молила
овим Правилом, било је речено, да је
потребно макар 40 душа измолити из
свог рода и тада ће се род спасити.
Род од 7 колена броји 254 рођених.
Онај, који чита ово Правило спасава
сву своју породицу.
Да је свештенство раније давало
благослов за читање Правила
схимонахиње Антоније, свет не би
страдао. Колико се пролије крви
невиних младенаца, толико ће се
пролити и наша крв на Земљи...
Не измоливши овај грех, душе
родитеља, не могу да рачунају на
Царство Небеско, већ само на страшнo
страдање у аду - вечно. У овај грех
спадају и «побачаји», из разлога, јер они
не произилазе случајно, већ по
греховима, а такође и свесна «заштита»
од трудноће, пет душа за једну годину
заштите. Пошто су младенци убијени
некрштени, они имају у души
првородни грех и зато пребивају у аду.
Та деца, због учињеног зла, проклињу
33
своје убице - родитеље и докторе у
белим мантилима, који су исецкали
њихова тела; и у таквим породицама
практично не постоји срећа, љубав и
слога, спокој. Проливена крв младенаца
узроковаће проливање крви живих
рођака. Зато ће у таквим породицама
непрекидно да буду патње, трагедије,
трауме, смрти, прељубе, распади
породица и многи други земаљски
проблеми. Њихова жива браћа и сестре,
неће бити на радост и помоћ својим
родитељима. Они постају њихови
ругачи, гонитељи, наркомани, пијанице,
преступници и слично. То ће се
дешавати у тим породицама до оног
тренутка, док се родитељи не измоле за
свој страшни грех.
Као што сведоче многи људи, који су
испунили дано Правило, само после
тога се у породице враћа мир, спокој,
срећа, здравље, на чудесан начин се
решавају и други проблеми - посао, дом,
прекид наркоманије, пијанства и друго.
Драги, својим молитвама ми можемо
помоћи, не само младенцима, већ и
својој породици, целом нашем роду,
граду у којем живимо и чак удаљити
пожар светског рата! Да ли је још
неко дело једнако са тим?
Искористите време. Сада од нашег
труда много зависи... да нам не би
после било мучно и болно, зато што
смо могли да помогнемо невиним
душама, а нисмо то учинили.
 Други део
Чудесна сведочанства
о случајевима помоћи после читања
Правила старице Антоније за децу,
убијену у утроби мајке
Молитва за убијене младенце, у
првом реду, одражава се на њихов
загробни живот. Постоји директна
веза између снаге покајне молитвене
љубави, принете Господу за убијену
децу, и стања њихове душе. Душе
измољене деце тако се изводе из места
таме, где су они требали да буду, све
до Божјег Суда над њиховим
убицама. Онима који се буду усрдно
34
молили Правилом старице Антоније,
Господ ће послати за утеху, да у сну
виде душе измољене деце. Имена
измољених младенаца се могу записати
у свој Помјаник за упокојене, треба се
молити за њих у свакодневној молитви
у кући, цркви, равноправно, са именима
свих преминулих.
Постоји много сведочанстава о
томе, како је молитва за убијене
младенце утицала на побољшање
живота самих молитвеника.
Исправљање живота оних, који су се
измолили за душе убијених
младенаца, према Правилу матушке
Антоније, говоре о томе да су те
молитве Господу биле угодне. То
исправљање живота се дешава и у
спољашњем и у унутрашем бићу.
Побољшавају се околности: нестају
болести, смирују се односи у
породици, престају мужевљева
пијанства, затим, деца постају
послушна... Код многих се отворио
пут дубљег духовног раста. Упознајмо
се са тим сведочанствима:
Сведочи слушњкиња Божја О. :
«Моја бака је, док је била млада,
урадила један абортус. О томе сам
сасвим случајнао сазнала, али сам
запамтила. Један добар човек ме је
посаветовао да се молим за младенца
убијеног у утроби. Мада ја нисам
починила абортус, решила сам да то
Правило прочитам за моју баку. Али, за
време читања тог Правила, погрешила
сам, уместо да читам «њеног младенца»,
рекла сам «мог младенца Михаила». А,
затим, после извесног времена, наишла
сам на текст о хормоналним таблетама,
где је било речено, да таблете често
изазивају побачај, а ја сам их пила
много, много... година. Као опарена
врелом водом, питала сам се: шта сам то
учинила?! Расплакала сам се, молила
Господа за опроштај, тако сам и
заспала... И сањам сан... Доноси ми моја
бака, за коју сам се молила, детенце,
девојчицу од два-три месеца, светле
косе са увојцима, са плавим крупним
очима, осмехује ми се - прелепа
35
девојчица! Била сам запрепашћена,
говоре ми: «Она је твоја»... Нисам
ништа схватала, јер нисам до сада била
у благословеном стању... Дала сам јој
име Катењка. Решила сам да је
нахраним, а млека немам. Она само
ћути, посматра ме и смеши се... Од
одеће памтим да је имала само једну
пелену. Пробудила сам се, схвативши,
да сам се молила за своје дете, за свог
младенца».
Сведочи слуга Божји Александар:
«Жeлим да поделим са вама моја
скромна искуства о Правилу, даном
нам, милошћу Богородице. Тачније, о
плодовима испуњеног молитвеног
Правила. Читам га око годину дана, а
можда има и више. Почео сам бодро и
са ентузијазмом. Прочитао сам два
Правила за два дана, без пропуштања и
са 50. Псалмом за моју мајку (она је
имала два абортуса). Затим сам се
спотакао, сазнавши за мишљење једног
јеромонаха, који ми је путем интернета
написао да он не одобрава читање тог
Правила, иако му нисам тражио
благослов, тражио сам само његово
мишљење. После тога, извесно време
сам престао да се молим. И ево, после
кратког времна, једна сестра ми шаље
пошиљку. У њој су, између осталог,
биле и каширане фотографије матушке
Антоније и брошура са Акатистом
схимонахиње Антоније са њеним
Правилом. У почетку нисам томе
придавао посебну пажњу, ето -тек-тако
је послала. Сада схватам да је то био
знак да треба да наставим да се молим.
Затим, већ у септембру 2014. године
наиђем на радио-емисију у којој је
говорио отац Андреј о матушки и
сведочанствима православних људи,
који су се молили по том Правилу. Ја
сам све одслушао, надахнуо се, и од
тада сам се трудио да не остављам
молитву. Између осталог, охрабриле су
ме речи оца Андреја: «Нема за вас
ничега страшног у томе, што неки
свештеници не дају благослов да се
читају ове молитве. На крају сама
Богородица је благословила то Правило
– чији нам је благослов још потребан? -
говорио је отац Андреј.
А сада о плодовима молитве.
Приметио сам да, када сам појачао
молитву, те зиме, неколико пута читао
Правило за моју маму, мајка је почела
да се осећа боље. Она је просто
процветала у тим старачким годинама,
смршала је, постала је насмејана,
појавила се у њој нека лакоћа, кроз
молитву пао јој је терет са душе... А
раније, мајка је била мрачна и болесна.
Просто, код ње се те године десила
огромна промена - такву је раније
никада нисам видео. И ето, то се десило,
управо, оне године када сам читао
Правило за њу. Тек сада сам постао
свестан те узајамне повезаности
(молитве). И шта је још занимљиво -она
је почела према мени лепше да се
опходи, буквално у њој се пробудио
нови талас љубави. Са сестром су се
десиле значајне промене. Раније су се у
кући стално дешавали неки скандали,
увреде, свађе, осећало се да је, некако,
све на ивици. Живот ни у кога од нас
није био сређен.
Били смо као проклети! Очигледно да
смо били погођени гресима у породици,
њиховом тежином. Ево шта је о томе
говорио дечак Вјачеслав, цитирам према
36
књизи:« Зато што сви нераскајани греси
и пороци човека, како сам ја схватила
дечака, сакупљају се у породици, и
потомци породице, који сада живе ће за
то да испаштају. Они ће да страдају, код
њих неће моћи да се устроји живот, они
ће се сами мучити, или ће се мучити
њихова деца. Памтим, када смо
Славочка и ја о томе разговарали, још
сам га питала: «Зашто је толико несреће
код људи?» А он је рекао: «Мамице,
породични греси код људи се
сакупљају, они постају као људско
проклетство. Због тога се у тим
породицама људи бесконачно муче,
посебно, они који су најслабији. Слава
је рекао: «Ти демони који су се уселили
у фамилију, они не умиру, они су
бесмртни. И ако су се они уселили у ту
фамилију, они се преносе из нараштаја у
нараштај, и они се, по породичним
гресима, сабирају све више и више.
Када се сабере много таквих грехова,
живот постаје неподношљив, људи се
муче». Код таквих људи, по речима
отрока Славе, почиње вртоглавица, они
осећају стални умор, слабост и губитак
снаге. У стану постаје немогуће живети,
сви су раздражљиви, сви се свађају, а не
схватају, одакле и због чега је то тако?»
И тако, сада је почела да се
нормализује ситуација у нашој
породици. И ја, такође, видим директну,
узајамну повезаност између читања
молитви и духовног стања своје
породице, а то значи и наше фамилије.
Додајем још и овај моменат. Моја бака
је имала 18 абортуса (у то време није
било заштите). Она је била човек просте
душе, сав живот је проживела на селу.
Ја сам тако разумео да она уопште није
знала да је то грех, то јест она је
урадила те абортусе, не схватајући шта
чини и без размишљања. И када је она
умирала од рака, дуго времена је била
без свести. Од морфијума који су јој
давали као средство за ублажавање
болова, од сталних болова, ми смо
мислили да је изгубила способност
здравог расуђивања, због тумора у
глави. Она је стално стењала, нешто је
мрмљала, у полунесвесном стању,
уопште, тешко је умирала. И ето, пред
саму смрт, она је одједном дошла
свести, подигавши се са кревета, позива
породицу и савршено прибрано, свесне
главе, говори да ју је Бог казнио за
абортусе! Сви смо занемели од онога
што смо чули, такорећи, ми смо пре
тога мислили - да је то крај, да је
изгубила разум, да више неће долазити
свести, да ће тако и умрети... Потом се
она опростила са свом децом,
саветовала их је на растанку... и тако је
умрла. Ето, то је наша прича».
Сведочанство слушкиње Божје из Омска,
која је исцељена милошћу Пресвете
Богородице, 2009. године, десило се
откровење:
«Мајка Божија ми је казала: «Омск
ће се поново предати на клање, зато
што се нико не моли, нити чита
Правило схимонахиње Антоније».
Сведочанство слушкиње Божије Марине:
«Било је то 2008. године, пре него што
се десила предсказана несрећа. Сањала
сам овај сан. Видела сам да небом иде
много људи. Носили су барјаке и иконе.
Ја сам успела да видим само две иконе.
Прву икону сам угледала одмах, она је
била великих размера, носила су је два
37
човека. Била је то икона Богородице
Казанске. Једино што је ову икону
разликовало од осталих образа
Казанских икона, јесте то што је ова
икона била готово сва покривена
крупним капима крви. Потом сам чула
мелодични звук звона. У недоумици,
посматрајући, питала сам се одакле,
овде, звона. Појавио је старац, испред
масе људи, у белој кошуљи. У једној
руци (левој) он је држао звоно и звонио
је, а у другој руци је држао малу икону
Богородице «Несагорива Купина». Да
није било звука звона, не бих видела
старца усред народа, који је био испред
свих. Одједном се моја душа нашла брзо
у капели Богородице Казанске у нашем
граду, а затим муњевито је све било у
затвореном простору, који је подсећао
на болницу са узаним ходницима. И шта
је ту било запањујуће - то што су у
ходнику са велики плачем, са
младенцима на рукама, трчале младе
жене. Чинило се да покушавају да
побегну из те зграде, како би спасиле
своју децу. И деца су плакала.
Онда сам се поново нашла на Небу,
где се дешавао Крсни Ход. Тада ми је
неко тихо рекао да је Богородица
Казанска, крвавим сузама измолила
за Русију време за покајање и за
искупљивање младенаца, јер је чаша
блуда и дето-убиства била већ
препуна. А уколико се Русија не
покаје за тај измољени рок, тада ће да
наступи такво време, да ће тек рођену
децу узимати директно из
породилишта.
Када сам се пробудила, једно ми је,
ипак, остало нејасно. Ша значи икона
Богородице «Несагорива купина» у
рукама старца, која је предводила
Небески Крсни Ход, иако мала, док је
звоно звонило. Нисам разумела ништа
ни о капели у мом граду и зашто сам
баш ту капелу видела. Наша породица је
у то време становала у Нижњем
Новгороду.
Убрзо се десило да смо морали да
бежимо и одатле. Вративши се у град
Иваново, свесна виђеног у сну, кренула
сам у Удружење «Колевка» и одлучила
сам да им све испричам. Председница
Удружења ме је топло примила. Како
сам била изненађена кад је она рекла да
се сваке године, на дан сећања на
убијене Витлејемске младенце, ту, у
капелици, сакупљају верници и Русије, колико зависи од покајања за
свештеник и да се служи покајни
молебан, такође, деле се флајери и ЦД
дискови, позивају се жене да не чине
абортусе. Од тог времена за мене је још
само остала тајна - лик иконе
Богородице «Несагорива Купина» у
рукама старца. Време је пролазило. Сан
сам временом заборавила.
Досадна свакодневица и различити
проблеми потпуно су ми избрисали
сећање. И коме, уопште, да говорим о
том сну, да јадикујем, ако се са мном
нису људи који су спремни да у томе
виде Божију опомену и који би
прихватили Правило подарено од
Богородице, кроз схимонахињу
Антонију, за покајане мајке. Ко зна,
можда бих све то заборавила да се нису
у Русији десили велики пожари
38
(несносне врућине 2010. године). Тада
сам схватила - да није било заузимања
Богородице «Несагорива Купина» и
Казанске, да није било Крсног Хода
небеског и молитви преподобног старца
Серафима Саровског (био је то он -
савијени старац ниског раста са звоном
у рукама и белом одеждом), изгорела би
наша Руска земља. Схатила сам да сам
била дужна да казујем о том сну, да би
устали на покајање пред мајком
Русијом, док још није касно, и да би
знали да треба да се измоле за убијену,
абортирану, некрштену децу. Било је то
моје прво откровење, милошћу Мајке
Божје, колико је узано повезана судбина
грехе детоубиства, и да се морамо
измолити за душе убијених младенаца.
Ти, који говоре да су душе деце убијене
у утроби мајки, у рају, обични су
лажови. И нема међу светим старцима
ниједног, који би назвао Правило
откривено милошћу Богородице, преко
схимонахиње Антонијие - «прелешћу»
или «преваром». А, уколико савремни
свештеник тако не подучава, попут
наших светих који просијавају у вери
Православној, погледајте за чим он иде
и каквог је семена. Јер не треба служити
и молити се светима, а њихове речи
пуштати у ветар, нити радити и
говорити, онако како светитељ никада
не би говорио.
 Икона «Пресвета Богородица тугује
због убијених младенаца»
Својим виђењем постала сам сведок
да је Правило схимонахиње Антоније,
даровано од саме Богородице!
Опомена да је чаша детоубиства већ
преливена, и да је надвисила све
грехе сакупњене у целој Русији. Нека
вас чува Бог, миле жене. Позивам вас да
се вратите материнском светом правилу,
ви сте на земљи, пре свега - мајке, све
остало је мање важно.
»Откровење Богородичино преко
Правила молитве Схимонахиње Антоније
из 2014. године:
«Тихо ћу вам казати, онако како могу,
јер изгледа да треба да сакупим снагу.
Наш ум не може да схвати, шта нам је
подарила Пресвета Богородица.
Наравно, жене су у обавези да устану у
одбрану положаја мајки и рађања, свака
у свом граду. Све ово ми се пројавило,
39
када сам прештампавала Правило
схимонахиње Антоније за друге људе (у
целости, без скраћивања), како би могли
да читају и они, који нису упознати са
читањем и значајем молитве. Никада
нисам могла да помислим да ће само
због тога да ме својом милошћу посети
Пресвета Богородица и да открије свој
Лик «Неуништив зид» у свој пуноћи.
После штампања књиге Правило
схимонахиње Антоније, већ је
свањавало, задремала сам и заспавши,
угледала сам беличасту, нежну
светлост, која као да ми се
приближавала, и тада ми је много
речено... Богородица је издала заповест
да у сваком граду устану на покајање
све мајке и девојке - како би се
измолиле за убијене младенце.
Богородица је рекла да ће Материнско
саборно молитвено Бденије објединити
све градове у нашој (великој) Русији,
коју је непријатељ разјединио. Због тога
сваки град треба да буде спреман на
саборно уједињење кроз Материнско
бденије на молитви. Нека сваки град,
уместо свог досадашњег грба, узме Њен
лик, који ће се појавити у тим земљама
у којима Она ступи својом ногом.
Заповедила је да симболи са називима
присаједињујућих, у Материнском
молитвеном Бденију, треба да се
распореде око Њеног Светог лика
«Неуништиви зид». Затим је речено да
долази велики рат и колико деце успемо
да измолимо - толико ће успети да се
допуни Небеска војска, а уколико не
успемо - толико ће крви бити
проливено. Још је Она рекла да ће, ти
градови, који ће се уздићи око
Материнског бденија, бити под Њеним
Покровом и заштитом и много ће лакше
да преброде несрећу рата, а тешко оним
градовима који се буду поуздали у своју
снагу и памет, зато што, како је
Богородица пројавила, то сада није рат
за руске земље и није то само још један
рат - него је аждаја дошла да се бори
против мајки и девојака».
Мајке једног града нека се договоре о
почетку молитви Материнског бденија,
да се у граду сакупи макар десеторо
људи, спремних да устану и испуне
Правило молитве о убијеној деци.
Да би сви знали и видели поновно
уједињење руских градова под ликом
Покрова «Неуништив зид», у кругу
треба поставити ликове Богородице у
тим градовима, мислим да је могуће
кроз отварање сајтова са информацијом
о томе, јер не знам како би другачије то
било могуће. И сваки град који је
40
спреман на Материнско молитвено
бденије, нека, онда, пошаље лик
Богородице из тог града.
Над Русијом ће се подићи велики
Богородичин иконостас, са једног до
другог краја Русије, «Неуништив зид».
И мајке ће постати пук изабран
Војсковођом Неба - Победницом.
Русија, Украјина, Белорусија, ће се
поново ујединити под Покровом
Пречисте, покајним Материнским
бденијем».
За оне који са спремају да читају
Правило, написаћу о свом искуству. У
почетку нисам имала снаге да прочитам
два Правила заредом. Нисам имала
животне снаге. Али, како је време
пролазило, што сам више читала
Правило, то ми се појављивала већа
снага. Једном сам се разболела, а морала
сам да прочитам неколико Правила,
обећавши да ћу испунити завет према
пријатељици, која није могла да га
испуни. И док сам читала Правило,
оздравила сам!
Између осталог, желим да појасним да
Правило може да се чита и према
завету, ако је то за спасење другог
човека. (али, пре него што се преузме
такав завет на себе, потребно је да се
добро размисли и да се, ни у ком
случају, не узима више од својих
могућности). Тако, на пример, десило
се, да када је једна наша сестра читала
Правило... престала је поплава. Такође,
још једна наша сестра је читала
Правило, јер је обећала заветом, да би
Богородица спасила њеног познаника од
несреће. И Богородица га је спасила!
Много је било чудесних помоћи од
читања Правила.
 Али, да се вратимо главној теми. Што
сам више читала Правило, то ми се
више обнављала снага. Заиста, 100
правила је као нека прелазна граница.
Чудесна граница!
И ево, шта хоћу да вам напишем из
мог искуства. Неким учесницима
читања Правила било је много тога
откривено, чак и за колико младенаца
они треба да се измоле. Али, већина нас
то не зна. Због тога, за почетак,
покушајте да прочитате 100 Правила,
при том, молите Господа, да се заузме
за оне, који имају милост Господа, или
за конкретне људе, који, како ви
осећате, требају вашу молитву, да бисте
ви измоли њихов грех. Затим,
продужите да читате Правило. Молите
Господа, како би Он примио њих и оне -
на којима је Милост Божија. Запамтите,
драги моји, ти младенци су ваша деца.
То су драгоцене душе, које не желе да
вас оставе унесрећене. Свака измољена
дечја душа, то је ваш непроцењив улог у
Вечност, оно што никада не можете
изгубити. Као у песми:«То је све што ће
остати после мене. То је све што ћу
понети са собом!»
Мили моји, стражарите и молитвено
користите своје време. Измолите се за
душе младенаца, то је много више, него
што ми сада можемо да учинимо за
најближе (за наше живе или за
упокојене) за нашу фамилију, род и на
крају - за цео свет! Читајте сами или
заједно са другима! Помажите слабима.
То је веома велика духовна милостиња.
Стражарите сваким даном. Како ћемо
се оправдати пред Господом, зато што
смо могли да помогнемо убијеним
младенцима, али то нисмо урадили због
наше непослушности, лењости или по
41
неким нашим - самооправдањима. Још
једно прочитано Правило - то је живот
за још једно дете.
Напомињем, да ако је некоме од вас
тешко, Правило може да подели на
делове и да га прочита током наредних
неколико дана. Чак се можете молити
Господу да вам да снагу и здравље, да
бисте испунили Правило. Али, то ни
случајно не треба да буде неискрена
молитва, јер може да се деси да човек
добије здравље и да заборави на
Правило.
Драги моји, ако је већ веома стара
жена са уграђеним стентом на срцу,
прочитала више од 100 Правила...
(следеће сведочење), тим више, ми
треба обавезно га да читамо.
Већина од нас је сасвим способна да
испуни најмање једно до два Правила
дневно и то самостално!»
Дивна прича (са видео-сведочења) о
томе како је Господ укрепио жену да
би читала Правило:
«Слушкиња Божја, која је патила од
тешке болести срца, и са вештачким
срчаним залиском, није могла да рађа
због свог здравственог стања. Када је
прочитала книгу о матушки Антонији,
она је преклињала Мајку Божју:« Мајко
Божја, нисам родила ниједно дете због
своје болести, и због греха мојих...
Господе и Мајко Божја, и матушка
Антонија, благословите ме да читам ово
Правило, научите ме како да га
испуним, да измолим деце колико
могу». И она је почела да преклиње.
Заиста, не знам како је у почетку
испуњавала Правило, делимично,
седећи или стојећи. У сваком случају,
ниједан земни поклон није могла да
уради. Затим је осетила да јој се враћа
снага. Она је молила за младенце у
фамилији, од блиских, не знам тачно за
чије се све младенце молила. У сваком
случају, почела је и молила се. Схватила
је да се окрепљује више него што је
могла да очекује, и чак је рекла себи:
«Хајде да покушам да урадим једну
метанију». И урадила је један земни
поклон, у почетку, потом два, три... И
тако је она повећавала број земних
поклона до тог степена, да је могла
касније сасвим правилно да уради све
земне поклоне. Затим ме је позвала
телефоном и казала ми: «Вера, ја сада
савршено правилно радим земне
поклоне. Господ ме је укрепио. Сада
имам снаге и у храм сам почела да идем,
а код куће радим све послове, које пре
нисам могла да обављам».
После годину дана, она ме је назвала
и рекла: «Ја сам већ испунила 117
Правила и измолила сам 117 деце. И сву
ту децу сам сањала у овој или оној
варијанти. Она је све то записала,
испунила је целу свеску!»
«Јуче сам легла, после Правила око
пола два, а будилник сам подесила да
звони у шест сати ујутру. Мислила сам,
да ли ћу моћи да устанем, али
пробудила сам се одморна, са
невероватно топлим осећањем у
грудима, у души. Таква благодатна
радост ретко се дешава. Продужило се
то благодатно расположење целог јутра.
Пробала сам да се сетим шта ли сам
сањала. Све снове сам заборавила, али
суштину сам запамтила. Сви који се
моле заједнички, као да су у духовној
вези, и читање Правила их штити од
антихристових гоњења. Ти људи су
42
под посебном Божјом заштитом и
Покровом! Сањала сам људе који су
читали Правило, иако их никада нисам
видела. Били су и неки прогони
православних, људи су покушавали да
се склоне и њих нико није видео. Сви
они су били заштићени и налазили су се
на сигурном».
«Тамо је тамно и топло место, како су
ми казали. Нашао сам се пред неким
речним коритом, обложеним
плочицама. По врху, када би вода
струјала, изгледало је као да се одводи
канализациона вода. Неугодног мириса
у сну није било, али се могла осетити
топлота, влажност и прљавштина. Затим
ме је нешто избацило на врх. Тамо сам
видео моју жену и двоје њене малене
деце. Затим сам пажњу обратио на
другу страну те прозирне таме... и видео
сам... своју децу. Они су моји - мени је
било савршено јасно, иако су они били
абортирани, али ја сам их по нечему
препознао, мада су они бежали од мене.
Речи нису изговаране - али, као да је
нешто говорило: «Они су, овде, због
тебе». Све то у стварности прошло је
без моје воље и учешћа. То јест - то је
лична одговорност оца за урађене
абортусе. Тада ми је било непојмљиво
тешко што се деца тамо налазе. У
духовном свету савест је обнажена, чак
и најбездушнији човек осећа тугу и
покајање, што се и мени десило. Када су
ми показали играчку локомотиву, сузе
су ми се из очију сливале као из
фонтане, а када сам се разбудио, јастук
ми је био мокар од суза».
«Нећу вам детаљно причати, када и
како. Ја сам се једном молила, не
знајући ни како се то Правилно чита. И
већ ту ноћ сањала сам сан. Много,
много деце је на нашем језеру. Деца су
трчала. Њих је било толико око језера,
да сам била чак збуњена. Када сам се
приближила језеру, посматрала сам шта
се налази испод површине воде, тамо је
било небројено много деце. Одмах сам
схватила да су то била абортирана деца.
Била су модра и са пупчаном врпцом.
Била су као смрзнута. У дубини их је
било на милионе, и сви су били
притиснути једно уз друго. Они су као у
банкама резерве -припијени, са
пупчаним врпцама, и у положају
ембриона. Више се ничега не сећам».
Још једно сведочанство горе
поменуте жене, којој је Богородица
рекла, да ће град Омск бити
препуштен касапљењу, зато што се
тамо не моле, не читају Правило
матушке Антоније. Само не треба
мислити да је у осталим градовима
ситуација много боља!
«Казаћу вам како сам провела задњи
месец. Нешто сам се била разболела
(код мене је јетра болесна) и решила сам
да се обратим за помоћ Господу и
светим - они увек својим добром
помогну.
Био је празник светих Зосиме,
Саватија и Германа. Ја сам им
прочитала Акатист и у сну сам добила
помоћ, такође, и велику опомену и
упозорење, свакога дана сам била у
цркви и изјутра и увече, тако да нисам
осећала ноге. Ти моји одласци нису
били узалудни. Једном сам у сну видела
икону, живу икону, на њој је била жива
Пресвета Богородица. Била је одевена
као схи-монахиња. Она је седела на
43
Трону, а супротно од ње је седео човек
са којим је Она разговарала. Све се
дешавало у тами, али у Њеним рукама је
била земаљска кугла, која је светлела
јаком, заслепљујућом светлошћу. Тај
сан ме је запањио, да сам га чак
испричала једној верујућој жени на
послу.
У глави сам стално мислила, зашто је
Пресвета Богородица била тако
одевена? И уопште, да ли је то Она?
Тражила са одговор и по интернету, али
ништа нисам нашла. Дошао је празник
св. Архангела Михаила, решила сам да
се помолим за моју неверујућу децу.
Узела сам икону и стала на усамљено
место, да се молим, плачем, спустила
сам се на колена. И ту сам чула строги
глас: «Устани! Иди да се молиш за своју
нерођену децу!»
Одмах сам схватила (уразимили су
ме), да је духовно стање моје живе и
убијене деце, уско и узајамно
повезано. Сетила сам се да се код мене
налази Правило схимонахиње Антоније,
и да сам га раније и прештампавала, али
да сам се до овог момента неозбиљно
понашала и да сам Правило затурила у
неку од небитних кутија... Правило сам
нашла, затим сам на интернету тражила
и пронашла ту тему и прочитала
текстове о томе, и на крају све је дошло
до мог срца. Била сам обливена сузама и
осетила сам сав тај ужас, тело ми је
прожела дрхтавица. Тог дана нисам
почела са читањем Правила, али сам у
сну видела неко ружно дете... Следећег
дана сам почела да читам Правило. И
прочитала сам све што сам о томе
успела да нађем, да не бих направила
неку грешку, написала сам цео списак
имена, и изабрала једно име, од којег
сам решила да почнем да се молим.
Урадила сам све како је требало, узела
једно име и читала сам моливе са
бројаницом (имам бројаницу коју сам
купила у једном манастиру, са 100
перли, и поделила сам је једном
траком). Испоставило се да нисам баш
пуно молитви прочитала, али исто
толико сам и поклона урадила!
На половини Правила, када сам
прочитала два пута по 48 (или 50),
осетила сам нешто необично! Моје
бројанице су замирисале прелепим
мирисом. Обичне дрвене бројанице!
Завршила сам Правило до краја, а
бројанице... и данас миришу миром
попут нежног мириса тамјана. А по
ноћи сам имала сновиђење. Чак и не
знам како да вам то испричам,
покушаћу... Видела сам неку
заслепљућују, скоро неподношљиву
светлост, страшну светлост - била је то
Божја светлост, у коју не можете да
гледате. У сну сам ја погледала у ту
светлост - и ослепела сам. Тако ми је
било показано да све у вези матушке
Анатоније, Правила, отпадништва,
покајања, електронских конц-логора,
бројева, стараца, и тако даље - да су све
то поруке од Бога, чисте поруке.
Узвишена је то и тешка порука: «Бога
човек не може да види, чак се не усуђују
ни ангели да га гледају!» А матушка
Антонија - она је у великој милости код
Бога!
Недавно сам била на некој
православној изложби, где су
присуствовали учесници и из других
градова, дошли су из храмова,
манастира, донели су нашу црквену
икону Божије Мајке «Архтирске».
Пришла сам икони, целивала је, и као да
44
сам чула тихи глас:« Ја се од тебе нисам
одрекла, али, ти ниси испоштовала
Правило! Ти мораш да га читаш сваког
дана!» Лик Мајке Божије је био веома
тужан. Ми смо сви веома грешни.
Господе, прими наше покајање!»
«Желим да поделим са вама
сведочанство о молитвеном Правилу за
младенце. Имам пријатељицу, којој је,
пре неколико година, када је била у
благословеном стању, умрло дете у
утроби. Она је то тешко поднела, јер је
много желела децу. Ја сам узела да се
молим за њу по Правилу схимонахиње
Антоније. И тачно кроз недељу дана,
моја пријатељица је уснила сан, како се
она налази у цркви, а тамо се дешава
крштење једног детета, и она ми каже да
је дете било моје - односно, његова
мајка сам била ја - јер сам се ја молила
за њега».
Испричаћу вам још једну причу, у
славу Божију, на наше уразумљење и
укрепљење. Када сам пришла Господу и
сазнала о свим мојим гнусобним
сагрешењима, и свим ужасима које сам
починила, ја сам преклињала:« Господе,
спаси моју децу, изведи их из Ада». И ја
сам осетила да је Бог услишио моју
молитву. Буквално, кроз неколико дана
долази у Храм једна жена, и пружа ми
одштампане странице Правила. Облило
ме је хладан зној и сузе радости су ми
текле - схватила сам да је Бог одговорио
на моје молитве. Прошао је дан, и
дошла је ноћ и ја сам почела да се
молим, a по мом неискуству и ревности,
почела сам да читам одмах неколико
Правила... При крају читања, била сам
изморена, молитве су ми се збркале у
глави... али ја сам и поред тога испунила
Правило и легла спокојнија. После
извесног времена сањала сам један сан;
стоје на светлу дечица, светлих глава,
деца узрата од 9 - 10 година, у рукама
им зелене јабуке, и они ме тако воле,
осећају велику љубав према мени. У сну
сам сазнала да су то моја деца, а ја сам
била зачуђена како они могу мене да
воле, када сам са њима тако поступила,
а они мене, ипак - воле. И говоре
ми:«Мама, ти се за једног од нас, ниси
измолила!»
Пробудила сам се, и зачудила сам се
том сну и некако сам временом на то
заборавила. После месец дана, код мене
долазе моји познаници из Дивјеева и
казују ми: «Татјана, нама је о теби
говорила монахиња, говорила је да се:
«С твојом Татјаном десило чудо!
Слушајте, реците јој да се она није
измолила за још једног младенца!» Тада
сам почела да размишљам - за ког
младенца? Пошла сам на православни
сабор, а тамо једна монахиња из скита
свима дели Правило. Дошла сам до ње,
и испричала сам јој своју причу, а она
мени говори:«Ја нећу преузети да се
сама молим за тебе, али ме Господ
упозорава да ти је потребна помоћ.
Хајде да се заједно помолимо!» Ја сам
се сложила, ноћу сам устала на молитву,
испињавајући Правило, и потом,
кренула да спавам. Молила сам Мајку
Божју да ми да неки знак, да ли сам се
измолила за младенца?
Ту ноћ, сањам, где лежим у некој јами
и са собом извлачим једног дечака.
Тачније, ја сам га у почетку ставила да
седи, а он се врпољи, потом излази
напоље. И ја за њим. Тако сам схатила
да је Бог услишио Правилo. После тог
45
догађаја, родила сам троје деце и још
једно дете смо усвојили из Дечјег дома.
Када ми је монахиња на сабору дала
Правило матушке Антоније, рекла ми је
да се морамо молити по том Правилу за
цео наш род. Мени се то тада чинило
као немогућа мисија. Излазећи тада из
изложбене сале, мислила сам: «да ли је
то могуће, како смем да се усудим, да
ли ја то могу? Очи подигнем према
небу, а на небу дуга... Не дуга, онаква,
каква је уобичајена на небу, него у
облику траке... тада сам постала сигурна
да треба да се молим... При том, то је
било чудно, небо је било облачно, сиво,
јесење, сунца уопште није било, само
дуга! Ето, то је моја прича. Да вас све
Господ спасе! Господе, дај снагу да
можемо да се молимо, не штедећи себе,
мислећи само о душама убијене деце. И
још нешто, имена младенаца, увек ми
сама долазе - у мислима. Видим да се
њихова имена увек подударају са
именима светих отаца. Ево, таква су то
чудеса. Да вас Господ чува!
Да ли сте разумели у чему је била
Ваша грешка - зашто први пут
један младенац није био измољен?
Мислим да се просто нисам снашла
прстима са бројаницом, а на крају,
молитве су ми се у глави помутиле.
Када сам ове године решила да читам
Правило, као да ме је одмах нешто
погодило у леђа. Тада сам почела да се
молим и обратила сам се Господу с
молитвом - «Можда не треба да се
молим, јер немам благослов, можда то,
теби Господе, није угодно?» У том
моменту осетим како је прошла бол у
леђима. Тако сам разумела да се треба
молити, чак и без посебног благослова,
јер је то Правило благословила сама
Мајка Божија. Када је била татина
годишњица упокојења, пожурила сам да
прочитам Правило за моју маму, и за
спасење татине душе. И када сам била
на литији, као мирјанин, на дан сећања
на мог оца... осетила сам присуство свог
оца, као да је он ту, заједно са мном.
Надам се да је Господ олакшао оцу,
овим његовим посмртним учешћем.
Има и добрих промена у мојој
породици. Посебно, са старијим сином.
Он је постао спокојнији, према мени се
односи са пуно нежности. Много се
изменио. И још нешто, када је изгубио
Крст са крштења, постала сам
узнемирена, али у глави су ми се
појавиле ове мисли:«Не тугуј, не жали,
он сада има бољи Крст, него што је био
тај».
Тако сам схватила да ми молитвама
помажемо и својим живим рођацима.
Све добро вам желим. Да Господ спасе
све вас!
«Ја сам, такође, читала Правило
матушке Антоније. И кад бих читала
Правило код мене су се дешавала
виђења. У почетку читања молитвеног
Правила, видела сам дечачића, који се
држао за моју ногу. У току читања
молитви приметила сам да дечак расте,
мења изглед, узраст. Када се видело да
му је већ 5-6 година, он се узнемирено
врпољио, вртео се боковима, све је
посматрао. Затим је израстао и постао
одрастао и озбиљан. Када је очигледно
њему било већ 16-17 година, тог
тренутка на молитви «Двери милосрђа,
отвори нам, благословена
Богородице»... видела сам преко понора
огроман зид, а на њему веома висока
врата. У нашој близини стајала је Жена,
46
одећом њеном била је заогрнута од
главе до пете, као да је велом
покривена. Њено лице нисам видела,
Она је била превише далеко од мене,
само сам видела Њену силуету. Чак у
почетку нисам схватила ко је Она!
После сам сазнала да је то била
Богородица, јер сам је, молећи се -
призвала. Мој син је стајао заједно са
Њом. Врата су се отворила и они су
заједно туда прошли.
Даље сам Правило сама ишчитавала.
Дуго сам себе убеђивала да је то виђење
било плод моје маште, да сам све то
измислила. Али, толико сам желела да
верујем да је мој синчић спасен.
Прошло је око три месеца после читања
Правила. Изненада моја свекрва поштом
шаље фотографије мог супруга када је
био дечак и младић. Када сам то видела,
као да сам видела лице мог сина. Тако је
личио на мог мужа. Разумела сам тада
да је Господ желео да ми поручи да све
то нисам измислила.
И још, поново једно виђење у сну.
Видела сам поље, и неку врсту препреке
у виду баријере, или просто неки
балван. Иза баријере видела сам много
дечака. Управо дечаке, а не девојчице.
Сваки од њих нешто је викао. И не,
како сам схватила, само на мене. Неко је
стајао заједно са мном, али ко је то био -
нисам видела. Сви дечаци су нам нешто
викали. Рекло би се да им је 5-6 година.
Дечаци који су били старији, стајали су
иза млађих. Али, они су ћутали. Било их
је много. На стотине, на хиљаде. И ја
сам се пробудила. Схватила сам да нас
они моле да читамо молитвено Правило
за њих. То Правило сам дала и двема
мојим познаницама. Оне су, такође, у
сну виделе ту децу. Сви ти снови су
били после прочитаног Правила. После
прочитаног Правила моји односи са
супругом су се, такође, постепено
нормализовали».
«Читам Правило свакога дана, по
могућности, некада једном, некада више
пута. Сама, без помоћи са стране,
прочитала сам 77 пута, а заједнички,
када би ми неко помагао, још осам пута
и 15 пута, онда када сам ја некоме
помагала у читању Правила. Данас сам
сањала сан, како да сам допутовала у
неко непознато место, седим у светлом
аутобусу. Врата аутобуса су отворена и
као да ми неки мушкарац помаже и
моли да се сачека: «Сада ће их извести».
Он прилази огради. Гледам за њим и
не могу да схватим кога чекам и због
кога сам дошла. Али, осећам да је ово за
мене важно... Чекам и посматрам
ограду, а ограда обична, дрвена и
дотрајала. Дрвеће, жбунови и кућица су
обични, сеоски. Одједном се отвара
капија и уз ограду полако долазе дечаци
(иду у пару, двоје по двоје). У кавезу, на
сваком детету је дебели капут из
совјетског периода, тамно смеђи или
сиви, а на глави сви имају капе са
заштитом за уши. Њих је тако много и
они само карачају, корачају... У
дворишту, испред трема, више нема
места, они долазе, долазе, малени... А ја
мислим: како је могуће те малишане
мучити и држати их заточене?! И још
мислим: слава Богу што ће се они
вратити кући, својим родитељима! Био
је то такав сан, да су се деца ослободила
од тог неког - ко их је мучио и заточио,
и било им је потребно да се врате кући,
ходали су у тишини, тужни, и ја
размишљам да је сада још преостало да
47
се малишани врате родитељима.
Аутобус у којем сам седела, био је
намењен њима. Пробудила сам се са
мислима: како су могли мелене да држе
утамничене? Иначе, скоро никада нисам
сањала снове. Крајње ретко.
Ујутру, када сам се пробудила, просто
су ми сузе навирале на очи, одмах сам
кренула да читам Правило. До тада,
када сам читала Правило, молила сам
Бога да ми опрости, срце ми је било
хладно, нисам могла ни да плачем.
Данас ми сузе саме крену, када год се
сетим тог сна. Сматрам да сам,
заједнички читајући, прочитала
Правило тачно 100 пута. Слава Богу!»
«Имам невенчаног мужа, иако смо
само регистровани, сада не живимо
заједно, он је био гневан на живот, јер
су му родитељи умрли сувише рано.
Његова рођена тетка је - опака врачара и
зла. Желела сам да их изведем из
накупљених грехова у њиховој
породици. Слава Богу, и са Божјом
помоћи, по мери прочитаних Правила,
муж се много променио. Слава Богу,
почео је сам да иде у цркву. Престао је
да пије и да ропће на живот! Код
његових најближих, такође се,
очигледно, побољшало здравље, али
потребно је да се још читају молитве!
Појавили су се зраци вере и код маме,
хвала Богу. Прочитала сам 100 Правила
за мог мужа и још 100 за неколико
његових најрођенијих».
«Код мене је била таква ситуација, да
више није било могуће побољшати
односе са човеком, да буду онако како
је благословено. И до данашњег дана он
се не налази у добром духовном стању.
Али, после прочитаног Правила, мени је
дато да видим, да се његово стање
изменило на боље. Чак и да то нисам
видела сада, после извесног времена, то
стање само би се пројавило. Само не
знам, где, да ли у земаљском животу,
или ће у митарствима добити ту
помоћ?»
«За Правило матушке Антоније,
сазнала сам 2014. године и тада сам
почела да га читам. За годину дана сам
прочитала 12 Правила (за породицу и за
пријатеље). А, ево због чега сам ја
сањала децу... и то неколико година пре
тога. У почетку са сањала осморо деце.
У сну, они су ме посетили у
родитељској кући, и ја сам сигурно
знала да су то моја деца, а не од мог
мужа. Они нису слични мојој рођеној
ћерки. Били су дугачији. Али, ја се не
сећам да сам их родила. Они су се сваки
пут појављивали, прилазили су ми и
кажу ми: «Ти си наша мама». Ја сам се
тада много узнемирила, јер нисам знала
шта ћу да радим са њима. Мислила сам,
посао треба да оставим, иначе, како ћу
са осморо дечице, треба их васпитавати.
Уз то, сва деца су била различитог
узраста, одрасла деца од 14-16 година, а
младенци су били још у пеленама. Сви
они су изгледали различито, светлокоси,
тамнокоси, девојчице, дечаци...
За два младенца, од тих 12-ро (које
сам на почетку поменула), читала сам
Правило, те 2014. године. А када сам се
2013. године, спремала за посао, сањала
сам да на мом радном месту стоје два
прелепа одрасла детета - дечак и
девојчица. Они су тако лепи да не могу
поглед да одвојим од њих. Дуго сам о
њима размишљала: «Господе, како је
48
уопште могуће да постоје тако лепа
деца?» Показало се да су, управо, то та
деца, за које сам, управо, те године
читала Правило. Чудно је, наравно, све
то - али, што је истина, истина је!
Још једног дечака сам сањала, кога
сам побацила, а тако сам га желела и
чекала, измолила сам га Правилом међу
првим, жалила сам, јер ми није био
показан. Тако сам се једном за њега
молила, како бих сазнала - како је он и
шта је са њим. Треба ли још који пут да
га помињем у молитви или можда, да за
његову душу поделим милостињу? И
ето, ту ноћ мој муж је сањао прелепог
новорођеног дечака у пеленама. Слава
Богу, одмах сам се смирила. За њега се
молим сваког дана, и сада сам спокојна.
Ето, то су моја сведочанства.
Праштајте!»
Такође, сам читала Правило и због
спирале. А онда сам сањала, језера - као
локве, прелепа ливада као у парку,
мекана и свилена и прекрасна језера.
Загледала сам се у њих, а по језерцима
пливају мали, малени, живи, пливају.
Има их много... Сањала сам два пута та
језера. И ето, младенци који су били
убијени у заметку, као ембриони, они су
живи, слава Богу.
Та деца, за које смо се заједнички
молили у другој групи, и њих сам,
такође, сањала: то су била нека места
врло слична дечјим санаторијумима,
дечјим камповима. У сну је све било
тако лепо и светло, а кућа као казнена.
И то све још није било на небу. Просто,
они су се сакупљали повремено, на том
месту. Деце је било много, на стотине и
више... ја сам служила на том месту,
имала сам неку обавезу, везану за ту
децу. Тамо су били и други људи који
су радили са децом. Сва деца су лепа и
различитог узраста, велики и мали,
светли и тамни, сви су били разнолико
одевени. Код њих је био празник, као
нека матура, врста преласка у неки
други живот. Какав живот - нисам
знала. Они су били веома узбуђени,
чекали су тај догађај. Затим се одозго
зачуо озбиљан глас, као наређење: «Сви
се попењите!» После тога, место се
испразнило. Сва деца су нестала. Сви
они су били подигнути на врх. То сам
сањала уочи Богојављења, после моје
молитве да ми се покаже каква је
судбина мојих умрлих сродника, за које
сам се, много, много, молила. Ето, зато
сам уснила сан о деци!? Слава Богу!
Сличан сан сањала је и једна наша
сестра из молитвене групе, скоро
истовремено смо сањале сан. И, ето,
мени се поново, уснио аутобус, један
светао и прелеп дан. Требало је да идем
на неку сасвим другу страну, али тај
аутобус се кретао према парку, а тамо је
требало да се одржи нека свечаност за
децу. Дошли смо у парк, а сунце је
златом златило. Трава, растиње, и опет
талас распршене воде, видим кристалну
воду. У аутобусу је седело још неколико
мајки, али нисам им видела лица.
Аутобус је почео полако да се пуни
децом, узраста од пет година. Биле су то
девојчице са лепим хаљиницама розе и
резедо боје са белим туфнама, са белим
машнама, као лептири. Оне су биле тако
лепе, лепршаве, миле. Такође, и дечаци
су били лепи. Каква лепота!
Затим, када смо почели Правило заједно
да читамо, десило се тако да смо могли
да измолимо и по троје младенаца
одједном. И никога од сестара, мајки -
нисам видела. А у групи, уместо
49
учесника, свугде је цвеће и срца, све као
у сну... а деца су, један по један,
молила... и улазила су у аутобус.
И ево, последњи и прелеп сан о
младенцима, који је за мене - за сва
времена. И сада мислим, на ту
атмосферу љубави и доброте за време
молитве - што је лепше осећање, тиме се
лепше и деца осећају. Надам се да не
грешим».
«То је био, памтим, камп, или
санаторијум за децу. Ја, такође, желим
са вама да поделим своју причу. После
прочитаног Правила успавала сам се.
Сањала сам да се налазим у неком
дечјем кампу. На софи, крај зида седи
један дечак, веома тужан, од четири или
пет година. Његова бака која је лепо
одевена (не пуно стара дама), нешто га
грди. Не сећам се зашто! Међутим,
сећам се, да је она била прилично
незадовљна, што дечак живи и постоји.
Својом душом осећам да је дечак сам и
да никоме није потребан. Ја сам га
загрлила и почела да га милујем по
глави и леђима. Дечак има пегице на
лицу и сузе у очима. И он је мене
загрлио. Говорим му да ће све бити
добро, иако ни сама не знам како све
може бити добро, када он није потребан
ни својим најближим. Удаљујем се од
дечака, са несносном жељом да њега
треба да поведем са собом. Одлазим...
Увече тог дана срела сам се са једном
мојим познаницом, разговарале смо.
Она је јадиковала на живот и некако се
десило да ми је испричала да је имала
неколико абортуса. Испоставило се да је
њен муж имао пеге на лицу. А абортусе
је захтевала - бака тог дечака. Наравно,
ја сам се молила за те јадне дечаке, али
они ми се више нису приказивали у
сну».
«После испуњења Правила
схимонахиње Антоније, уснила сам
такав сан: дечачић ми је говорио да се
не увредим и да се не љутим, да свима
све опростим, а онда сам чула кључне
речи: «Остало је мало времена!» Тај
сан сам сањала пре неколико недеља.
Још сам видела у сну, како стоји
аутомобил и ја треба да кренем, али не
могу, јер остају моја деца, сви су
одрасли и са мојим малим унуцима, а ја
се бринем за њих. И слушам глас:
«Предај своју децу Господу!» После
извесног времена, опет сам чула исте
речи, управо онако, како ми је било
указано. «Када будеш одлазила, кажи:
Сву наду за децу полажем на
Господа!» Пробудила сам се и одмах
сам почела да се молим».
«Л.: Трудила сам се да читам Правило,
а после молитви, десило се чудо. Имала
сам неких проблема са ћерком. Она се
виђала са једним муслиманом. Сада су
се они растали, она је дошла памети, а у
то време је чак престала да иде у
цркву... Слава Богу за све!
М.: Драга, кажите, молим вас - како
сте се ви молили за ћерку?
Код још једне наше сесрте је
сличан проблем и њена ћерка се
виђала са сличном мушкарцем.
Л.: Када сам почела да читам Правило
матушке Антоније, код мене су одмах
почела да се дешавају чудеса. Ћерка се
час састајала... час растајала са тим
муслиманом. И тако је било током два -
три месеца. Све ју је то много ломило и
мучило, a онда су јој се одједном
50
отвориле очи. (Испоставило се да је он
њу све време користио, чак јој је то
отворено признао, да се са њом виђао из
интереса). Ја, такође, нисам тако нешто
очекивала од њега. Моја сестра и мајка,
такође, су се молиле, по истом Правилу.
Ето, таква је моја прича!
Још нешто желим да кажем, моја
ћерка је са тим муслиманом живела
више од годину и по дана, и чак се
спремала да се уда за њега... Ништа
нисам могла да учиним. По нашим
молитвама, Господ ју је ишчупао из
руку муслимана!»
«Љуљала сам маленог сина да би
заспао и за то време сам читала
Правило. И ево, читам Правило и «Оче
наш...» 47 пута са затвореним очима и
почињем да казујем 48. пут, и при
(заклопљним) очима све је обасијала
нека јарка светлост. Појављивале су се
силуете са ореолом, али јака светлост
није дозвољавала да их видим. Ја сам се
тресла од страха, и молила сам се даље.
Тада се пројавило јасно виђење, да се
молитва преузноси пред самим
Престолом Божијим, да овога момента
мене слуша Небо, Свети (то су биле
њихове силуете) и Господ Бог. Успела
сам да прочитам и «Сви свети молите се
за нас грешне», и «Оче наш» молитву,
отворила сам очи, прекрстила сам се,
потом, опет затворила, и онда је све
ишчезло... Слава Богу за све!»
«Одавно сам сазнала за Правило
схимонахиње Антоније, али нисам се
усуђивала да га прочитам, као да је
постојала нека сумња у све то.
Захваљујући мојој познаници, која је
причала о чудесним сведочењима,
истинитим, због читања Правила, ипак
сам решила да покушам да га читам.
Било ми је помало страшно, пред
читање Правила, прочитала сам ноћну
молитву св. Архангелу Михаилу, и
потом, почела да читам Правило. За
време читања Правила, схватила сам
како је тежак грех убијати плод у
утроби (таблетама), сазнала сам да су то
жива деца, да су она личности. Пре тога,
нисам уопште размишљала да је грех
користити таблете против зачећа, мада,
нисам починила никакав абортус. И
тако, после прочитаног Правила,
замолила сам матушку Антонију да ми
покаже да ли сам се измолила за дете, да
ли је Правило било прихваћено. Ноћу...
видим на рукама девојчицу, од две
године, симпатичну: држим је на рукама
и љуљам. А она се смеши и срећна је. И
ја схатам да је то моја ћерка. То је ћерка
коју нисам родила. Дала сам јој име,
како је препоручено, преко мушких
имена - Пајсија, у част св. старца
Пајсија Светогорца. Верујем да је сада
на Небу моја ћерка - Пајсија».
«Једна наша сестра је после
прочитаних Правила, две ноћи, редом у
сну, превијала децу у беле пелене. До
тада је у сну сањала да се са њима
налази у Аду».
«Знаш, ја мислим да, када читамо
Правило са другим људима, помажемо
нашим најближим, својој фамилији,
породици. Испричаћу вам јучерашњи
догађај; Маша и ја, заједно смо читале
Правило за њену фамилију. И данас сам
сањала сан, у сну размишљам о деци (не
сећам се тачно свих речи). Затим видим
породицу моје старије сестре и схватам
51
да је то њено дете. Они ми говоре:
«Хајде, узми свога Иљушку».
«Десило се то, да се у танком
јутарњем сну мојој сестри јавила
девојчица, која јој је рекла: «Сада ћу ја
да будем са вама».
«У том сну сам сањала два дечака,
један је био сасвим мален, а други је био
старији. Они су обујмили моје ноге и
смешили су се, старији ми је рекао како
ме они много воле, а ја сам њима
одговорила да их волим највише на
свету. Као да су то били моји рођаци -
прелепи дечаци...»
«Ћеркица моје сестре је током
Правила принела четири земна поклона.
Ту ноћ је она са својом мамом ишла
како би узела свог брата - као да треба
да га отпусте! Још је она добила и
поклончић, и још је видела и лептире
(њој је свега четири године). Чак је и
она учествовала у спасењу младенаца.»
«Једној нашој сестри се уснило, после
прочитаног Правила, да храни детенце -
девојчицу. Она зна да је њен умрли
младенац - девојчица».
«Мојој познаници дат је знак у сну -
да се моли за једног младенца. У сну јој
се јавила њена покојна мајка, која јој је
у руке предала девојчицу. Та девојчица
има изразито плаве очи. Мајка јој је чак
рекла како треба да да име девојчици.
Ујутру, када се пробудила, моја
познаница се сетила да је изразито
плаве очи имала њена мајка. Очигледно
је да је девојчица - било нерођено дете
њене мајке, за коју су је замолили да се
помоли».
«Зовем се слушкиња Божја Јулија.
Размишљала сам да ли треба о овом
говорити и мало се прибојавам. Ево,
моје сведочанство о Правилу
схимонахиње Антоније:
Код мене се крајем 2012, почетком
2013. године, појавила страшна
неуралгија (у почетку је моја начелница
психолошки провоцирала моју болест).
Спаси Боже. Јадна је та жена! Моја
неуралгија се испољавала тако, што сам
током целог дана ћутала на послу и
«трпела», али није то било истинско
трпљење, а увече, стигавши кући, после
посла, код мене је наступило - како да
обијасним, снажно стезање мишића
кичме, неконтролисано сам се тресла.
Ишла сам код неуропатолога, он ми је
преписао средства за смирење, на тим
лековима сам живела као у магли, иако
са њима нисам имала конвулзије, али
после престанка узимања лекова, све се
враћало. Затим, после неколико година
(тај спазам се продужавао), други лекар
ми је преписао друге лекове. Коначно,
за свих тих пет година, моја неуралгија
постајала је све тежа, и најмање нервно
напрезање - стрес, тачније ди-стрес
ноћу, пред сан, код мене је настајало
нервно грчење тела, дошло је чак и до
подрхтавања главе (све се дешавао
током ноћи). Чак сам хтела да се
обратим и психотерапеуту, према
препоруци једног познаника, али некако
се моје унутрашње биће силно борило
против тога, јер нисам желела да се
разоткривам и отварам (у суштини то је
као да огољујете своју душу). Одлучила
сам тако, јер знам ни тамо неће моћи да
ми помогну, а можда ће све проширити
и разгласити. Данас је тешко било коме
веровати. Коначно, урадивши за себе
100 Правила, моје стање се није
побољшало, али после Правила за моје
родитеље, конвулзије су престале да ме
52
муче. Њих више нема. Мени ништа није
помогло: ни масаже, ни спорт, ни
таблете... ништа. После Правила за моје
родитеље, све је прошло. Највећа
благодарност Господу нашем! Само Он
може да нас излечи од свега, само Он
може да нас заштити! Поклоњење само
Њему! Он је Све наше! Такво олакшање
за толико дуго година патњи нисам
осетила. Само Бог, само Бог и још
једном једино Бог. Речима то не могу да
вам опишем. Нико, осим Њега, то није
могао да учини! Господ је наш живот.
Молите се и молите се по Правилу
схимонахиње Антоније, коју је
благословила Пресвета Богородица.
Непрекидно се молите. Због свих
младенаца.
И још једно моје сведочанство! Синоћ
смо се мој муж и ја молили по Правилу
за моју маму: ја сам се молила, он је
радио поклоне. Сањала сам (можда је
био полусан, све се брзо дешавало), али
сам добро запамтила, дечака од десет
година са крупним плавим очима,
црвеним уснама, лепим носићем -веома
је леп, као анђео. Он се пење према врху
степеница, на њему је мека постављена
јакна, топла, капуљача је навучена, тако
да се види само лице. Он се и даље
пење... окреће се и гледа ме очима
пуним радости, смеши ми се, и пење се
даље степеницама... Куда је он кренуо,
није ми било показано, али сам схватила
да је сада њему добро! Тако сам била
радосна због њега.
Када сам урадила једно Правило за
маму, одмах ми је било лакше и
невероватну радост сам осетила, до
суза. Ноћу, само на трен, у полусну,
видела сам дечака од десет година, био
је у војничкој униформи (рекло би се из
царских времена, као за јутарњу
смотру). Он држи за руку једног дечака,
а том дечаку, уместо очију, носића, уста
- су црне пруге, има и капу на глави. Ја
сам схватила да тамо чекају када ћемо
да се помолимо за тог дечака. Осетила
сам велику унутрашњу снагу, депресија
и апатија су прошли. Мени је било
много лакше. Ето, то су таква
сведочанства. Требало је раније да
почнем да се молим за маму и тату.
Слава Богу за све!»
«Било је још откровења, после
испуњавања Правила матушке
Антоније за младенце. Сведочанства о
откровењима је много, хоћу неке да
поделим са вама:
Априла 2015. године исповедила сам
се и покајала се за троје изгубљење деце
(два побачаја и један абортус) али није
ми било лакше, чак – напротив.
Тако се десило, стигла сам раније са
посла, осетила сам неодољиву потребу
да се исплачем. Стајала сам поред иконе
Спаситељеве, и попут детета из дубине
срца сам се кајала за своја дела. Више
нисам могла у себи да трпим тугу.
Испоставило се да је то била неутешна
туга попут Васељене, сузе су лиле у
рекама, то чак више није био плач, било
је то грцање. Осетивши да више немам
снаге да стојим на ногама, решила сам
мало да прилегнем, проценивши да је
преостало још око три сата времена, да
узмем ћерку из обданишта.
Продуживши да плачем, легла сам на
кауч и затворила сам очи... У сну се
појавио неки округли и дугачак ходник,
а ја сам се налазила у неком
бесконачном простору, около су
пловили облаци (чудно је било то што
се на облацима могло стајати), било је
53
много светлости. Тамо је стајао један
човек у дугачкој белој одежди, поред
њега сам стајала ја, као дете од 3-5
година. Мада мој положај ништа није
угрожавало, нисам имала снаге да
подигнем главу и погледам Њега у лице.
Стојећи поред Њега, осетила сам сву
своју недостојност, коју не могу речима
да искажем. Он је о мени знао све.
Колико је времена прошло... не могу да
знам... јер време тамо не постоји.
Онда сам била у стању, као да ме
љуљају, као у детињству када мајка
љуља своје дете. Ја сам постала мало
спокојнија, у мојој души је било лакше.
И на крају, подигла сам главу и видела
Његове ноге до висине колена. А оне су
биле изранављене, кожа је била
испуцала, као шибана кожа, крви није
било, не могу да вам опишем своје
осећање, срце моје се стегло, каква је
патња због нас...!
Присетила сам се да је дошло време да
треба да узем ћерку из дечјег вртића, а
колико времена је прошло, нисам знала.
Помислила сам: време ми је!
Ослободивши руке, почела сам брзо да
се спуштам, поново, тим ходником, и
када сам стигла до краја ходника, као -
неким шамаром, упала сам у своје тело,
још грцајући од суза. Чудан је то осећај
себе посматрати одвојено од тела. Као
да се одједном у мени појавио страх, као
да тело своје не осећам и да не могу да
се вратим у њега. Са великим напором
сам успела да отворим очи.
Следеће ноћи, као седим за својим
столом, а испред мене папир и перо. И
слушам однекуд одозго мушки глас,
који каже: «Седам!» «Добро, разумем»,
и записујем на папир -«седам».
Разбудивши се, помислила сам - шта
седам? Да ли још седморо деце, поред
оних троје, за које сам се покајала, или
још додатних седам?
После тих догађаја, мени је почелао да
се «приближава» Правило матушке
Антоније. Први пут сам га одбацила,
чак и не схватавши шта је то. Други пут,
после читања коментара о Правилу на
интернету, благо речено, нису били
ласкави - одбацила сам га. Али, када ми
је дошло у руке трећи пут, схватила сам
да у духовном животу ништа није
случајно. Почела сам да га проучавам,
удубљујући се срцем и душом,
приближила сам се матушки Антонији.
Јер, треба се само на секунд замислити:
уместо те дечице, могли смо се и ми
наћи! И ко би нама помогао?
Испунила сам свих седам Правила,
још ми је остало да поделим комплете
за крштење. Посматрајући по
продавницама избор, дошла сам на
помисао да све то сама сашијем. Лепи и
квалитени комплети за крштење
коштали су много, јефтине нисам хтела
да узимам. Купивши материјал, чипку, и
све што је било неопходно из мог
предрачуна за 20 комплета, почела сам
да шијем. У том послу ми се
придружила моја пријатељица
Маргарита, са којом сам поделила и
читање Правила матушке Антоније.
У то време, док сам још шила
комплете, сањала сам један сан.
Спуштам се степеницама у подрум -
ишла сам напред, а иза мојих леђа,
држећи се за моја рамена, прикрадала се
Маргарита. Мени су у рукама била
медицинска колица, каква су у
породилиштима, на којима разносе
дечицу мајкама по собама. Кретале смо
се полако, трудећи се да не правимо
54
буку. У ходнику је било тамно, али
видно на око 10 метара, можда и више,
даље је био мркли мрак, ништа се није
видело. Изненада је Маргарита некога
видела и страшно је заврискала. Држећи
ме за леђа, она је појурила, натраг ка
излазу, вукући ме за собом, после тога
сам остала сама на степеницама код
излаза. Срце моје се стегло због
сажаљена према деци, чезнуло је за
њима. Ја сам знала да су они у тој тами,
а да се на самој дубини налазе - демони.
Стајавши мало неодлучно, поново сам
решила да се спустим у тај ходник, али
само што сам се тамо нашла, приметила
сам да ме стреља нека тамна фигура.
Уплашивши се појурила сам према
излазу и пробудила сам се.
Продужила сам да читам и даље
Правило матуше Антоније, не само за
себе, него и за моју упокојену мајку.
Сашила сам кошуљице за крштење,
докупила сам крстиће и свеће, однела
сам све то у један православни
манастир. После тога, сањала сам још
један сан. Видим себе са мојом ћерком у
приватној кући. Кућа је стара и
оштећена брвнара, без намештаја, голих
зидова.
Имала сам вишедимензионалне визије,
као да сам у телу, али у исто то време
као да гледам себе и своје тело, и са
стране и са висине, и све то,
истовремено. У суштини ја могу да
посматрам и кроз зидове. Видим на
улици два млада пара, који су одевени у
униформу из времена Отаџбинског рата,
на леђима свакога од њих налази се
аутоматска пушка из тих времена. А ко
су они мени - не зна се, али ја знам да
они мене траже. Дошли су они код баке
која је одевена у мантију схимонахиње
и почели да се распитују о мени. Као
одговор - она је показала у мом правцу.
Видећи да су кренули према мени, ја
сам ћерку чврсто поставила иза мојих
леђа, схвативши да немам са њом где да
се сакријем, зажмурила сам. Када сам
отворила очи видела сам ову слику:
један од тих младих људи стоји испред
мене на једном колену и узевши ме за
руку, и приносећи је свом образу са
неописивом љубављу и благодарношћу
ми каже: «Од сада ћу све своје победе
теби посвећивати».
Пробудила сам се са великом радошћу
у срцу, са недоумицом - шта значи тај
сан, и ко је тај млади човек? Јер, осећала
сам да ми је он веома близак. Али, ипак
сам се дистанцирала од онога што сам
видела у сну, трудећи се да више о томе
не мислим, схватајући да сновима не
треба веровати. Али, после неколико
дана, као да ми је синула мисао и јасно
сам се сетила свог покојног деде
(маминог оца), којег сам видела само на
старим породичним фотографијама,
војника Василија, који је погинуо првог
месеца у Великом Отаџбинском рату.
Деду сам видела у свом сну, тако
блиског, срећног - зато што је његов
потомак почео да се моли за њега.
Октобар 2015. године, настављам да
читам Правило матушке Антоније, мада
сам за себе и маму (која се упокојила)
већ прочитала 10 Правила, а 11.
Правило, због недостатка времена,
нисам стигла да прочитам. И, тако, за
време викенда, док сам се спремала да
успавам ћерку, прилегла сам са њом,
бринући се да ја не заспим, јер сам
намеравала да завршим са читањем
Правила за моју маму, које нисам
успела да завршим (направила сам
55
паузу око пет дана). Прочитала сам пред
сан Правило Св. Серафима Саровског, а
онда сам заспала са ћеркицом. И одмах
у сну ми се приказао тамни подрум, са
узаним и дугим ходницима, а мене је
пратила Жена, висока и снажно грађена,
одевена у монашку ризу. Тачније, Она је
мене водила, а ја сам ишла иза Ње.
Корачајући заједно са Њом, све је било
светло, није било таме, и ја сам се веома
бојала да заостанем иједан корак или да
останем сама, без Ње, на том језивом
месту. Дуго смо ишле тим тамним
ходником, све док се Она није
зауставила испред једних врата, кроз
која сам прошла. Иза врата је била
узана, веома мрачна соба, са прљавим и
лепљивим подом. Иза зида је била
затворена просторија, без прозора и
врата, просторија је била огромна без
краја. У тој просторији, до самих врата,
кроз која сам прошла, стајала је
девочица на први поглед јој је могло
бити 10 година, била је у белој дугачкој
кошуљи и са распуштеном дугом косом.
Лице нисам могла да јој видим, јер је
било погнуто, али сам, не знам како,
осећала да је та девојчица мени некако
блиска. Зид те собе, делећи затворену
просторију, одједном као да је постао
прозиран... и пред мојим очима,
отворила се језива слика. Та просторија
је била препуна различитих младих,
различитог узраста, они су стајали
сабијени једно уз друго, прилепљени уз
тај зид, из пуне таме, они су сви хтели
да изађу одатле, али нису могли, јер
тамо није било врата. Вратила сам се
натраг у ходник и Жена ме је повела ка
излазу из тог страшног места.
Изашавши из подрума, нашла сам се на
улици. Био је ведри летњи дан, људи су
безбрижно журили својим послом, била
је то обична градска врева. Нико од њих
није могао ни да претпостави да се доле
налази тако језиво место, које се свакога
дана увећава новом и новом децом.
Децом која никоме ништа нису
скривила. Стајала сам, са ужасом сам
посматрала на своје босе ноге, чланака
упрљаних слепљном крвљу.
Пробудила сам се, срце ми је безумно
лупало, било је око три сата после
поноћи. Спремала сам се да завршим са
читањем Правила. Ћерка је спавала,
покрила сам је ћебетом, у глави ми
мисао: колико сам до сада прочитала
Правила? Да ли су сва прихваћена? И
слушам, како ћерка у сну говори:
«Десет»! Она поново, снено каже -
«прихваћено»! (односно, десет правила
је већ испуњено, а још једно сам
прочитала после призора виђеног у
сну)».
«Сањала сам децу моје сестре, са
којом сам се заједно молила за нашу
фамилију. А сањала сам: приказују нам
школу и ми тамо идемо као инспекција
жена, да бисмо проверили децу.
Улазимо и седимо у огромном кабинету.
Затим, улази учитељица којој је између
50 и 60 година, сва је у белом и хаљина,
марама прозрачно бела, ципеле су јој
беле, и коса јој светла, лагано је прошла
између нас и окренула се према зиду,
где су се налазиле мердевине које су
водиле према врху, такође, беле.
Учитељица се успињала према врху
лествица лагано, иако је била темељно
грађена, а пењати се тим лествама
уопште није било лако. Одједном смо
видели децу школског узраста, из
млађих разреда, она су почела да се
56
пењу за њом уз те мердевине. Сви су
били весели и срећни, одевени у
школске униформе. Они су се веома
лако пели према врху, а ми смо стрепеле
да неко од деце не падне. Затим сам се
окренула према другом зиду, тамо се
такође, указала бела лествица, и по њој
су се деца почела пењати према врху
весели и насмејани. Дечице је било
много! Затим смо нас две изашле из
школе, неко нам је рекао да треба да
одемо у интернат и да нас после тога
чекају награде - смарагди и дијаманти.
Ја сам одговорила да ми помажемо
децу, не због награде и смарагда, то је
пепео, ми треба децу да спасемо!
Сањала сам још сан - кућа од дрвета,
као бојарска, веома богата, светла, лепа.
Улазим у кућу, и тада сам - искоса,
угледала Жену у дугачкој, белој
хаљини. Она је руком показала и рекла:
«Погледај, оно су твоја деца.Ти си се за
своје измолила». Пратећи покрет њене
руке угледала сам децу, малишане, у
белим поткошуљама и капицама, који
су седели на прозору. Они су били
прелепи и пуначки. Тако сам се
обрадовала (пребројала сам их осморо
или деветоро). И ја говорим тој Жени да
сам имала седам абортуса, и да је ту
више деце, на шта се Она насмејала и
рекла добродушно: «Сви, сви твоји су
измољени!» Моја радост је била
неизрецива.
И моја сестра је сањала децу, која су
се, такође, пењала уз мердевине, али она
је видела те лестве на улици, а деца се
испињу према... Небу... А до тог сна,
пре него што ми је речено да су деца
измољена, често сам их сањала у
ружним оделцима, а ја сам их налазила,
одводила и спасавала. И била сам
зачуђена како су у нечијим сновима
деца била лепа, чиста, а код мене тужна
и прљава. Сада сам схватила, да деца
чекају наше молитве, и ми их заиста
спасавамо, изводимо. Тек онда их
Господ узима Себи, у рајска светла
места.
Молите се према Правилу матушке
Антоније, имаћете награду у Царству
Небеском. Измолите се за свој род,
фамилију, док још има времена.
Слушкиња Божија Љубав
«Журим са вама да поделим, шта ми се
данас десило. Јуче, после прочитаног
Правила, молила сам Богородицу да ми
открије, да ли се моје молитве
прихватају. Да није штетно моје
мољење, јер молим се својевољно - без
благослова, можда је то грех? Уопште,
помолила сам се лако, али почела је код
мене да се ствара сумња, да ли ја
исправно радим што се молим према
Правилу? И ево, данас сам мало
прилегла са маленом да се одморим, и
сањам да се у мојој кући налази велики,
овални сто, а за њим седи много деце, а
они су сви узраста до 10 година.
Главице су њихове светле, а очи чисте и
плаве. У мојој глави се појавила мисао:
«Шта, то су све моји? Чиме ћу их
хранити?» На зачељу стола седи Жена и
одговара ми: «Да, они су твоји». А
видела сам веома много... деце, и ја је
питам: «Одакле?» А Она мени одговара:
«Како одакле? Ево, ово двоје - Јегора (и
показује руком на дечаке који стоје
заједно), а ово двоје, Глеба (показује на
децу, која стоје са друге стране)». Затим
57
Она умаче парче белог хлеба у посуду и
даје дечаку... Пробудила сам се.
Треба да кажем да сам одмах у сну
схватила да су то моја деца, али сам
била зачуђена када сам видела да их је
много и уплашена, како ћу их хранити.
Дечица су седела за празним столом и
знала сам да чекају када ћу их
нахранити. Када се молим према
Правилу, пре него што почнем, увек се
молим да молитве буду прихваћене за
спасење душе моје деце. Тако по
редоследу молим данас:« За спасење
душе мојег сина Глеба, сутра за спасење
мог младенца Ђорђа, и тако по реду за
сву децу и мужа. Зато је било очигледно
и мени било показано да се молитве,
управо, прихватају за спасење
деце:«Ова је за Јегоркињу, ова је за
Глеба». Тако ми је драго. Сада ћу се
смирити и продужићу да се молим.
Више од свега, ја се тако радујем што је
Мајка Божија, услишила моје молитве,
видела моју пометеност и оснажила ме.
Слава Богу, тако се радујем!
Још једном хоћу да скренем пажњу,
спомињући сан, желим да унесем
исправку, када сам питала
Жену:«Откуда?!»
Она ми је одговорила: Но, како,
откуда»!? Ево, за ово двоје, ЗА Јегора (а
при том је показавала на дечаке који су
били десно од Ње), а ово двоје, ЗА
Глеба (показала је на двоје са друге
стране)». Никако нисам могла да
разумем шта значи то - ЗА? Сада
разумем! Код мене је у почетку
постојало двоумљење да ли је то у мом
роду, фамилији, да ли је моја заслуга за
Јегора и Глеба. Када сам схатила смисао
реченог (поново у сну), тада сам се
пробудила. Када се сада молим ја
кажем:«Господе, прими молитву моју
ЗА сина мога и слугу Твога,
младенца...».
Слушкиња Божја Татјана
Слушкиња Божија, Вера В. додајем овај
текст са дозволом аутора:
«Зовем се С. Б. Маргарита, испунила
сам Правило матушке Антоније, зато
што више нисам имала снаге да живим
са мислима да сам убила троје деце у
утроби својој, што нисам дозволила да
се моја деца роде и угледају свет. Како
да живим даље? Шта је сада са њима,
где су они и како им је? Никада и
никоме нисам о томе причала, шта се
десило када сам се молила. Али, сада
сигурно знам шта значи за мене то што
сам испунила молитве према Правилу
матушке Антоније о убијеним
младенцима у утроби мајке.
Писати претерано не желим, нити ћу
икога да позивам. Нећу ништа никоме
да намећем. Написаћу вам без сувишних
детаља. Молила сам се током Великог
поста. Правило је тешко, молила сам се
ноћу.
По дану, испуњујићи Правило,
промироточиле су у неколико млазева
иконе: Мајке Божије, царевића
Алексија, и појавиле су се «капљице»
мира на портрету свете мученице
царице Александре Фјодоровне.
Једном, када сам испунила Правило
матушке Антоније, имала сам посебно
искушења, када сам читала 50. Псалм,
који је требало прочитати 48 пута. На
очима су ми се појавиле линије (зашто
то раније приликом читања нисам
видела) прочитала сам у загради да
уместо 50. Псалма, слаби могу да читају
58
Исусову молитву». И почела је
саблазан, у глави сам размишњала да
сам немоћна? Поново сам продужила да
читам 50. Псалм. Било ме је срамота
пред Мајком Божјим, читајући на њеној
икони натпис: «Стоји за Христа до
мученичког Крста», видевши блистави
траг мира, раније истеченог.
Поново ми долазе помисли: «Ако не
будем могла да читам 50. Псалм,
заменићу га неколико пута Исусовом
молитвом». Али, онда ми се у очима
појавила слика капљице мира на икони
св царевића Алексеја, и молитва испред
иконе: «Боже, погледај на твој
изгубљени народ, и пружи му руку
избављења. Боже Свемилостиви, прими
моју чисту крв, за спасење невине деце,
у нашој земљи искварених и палих, сузе
моје прими за њих...» Господе, спаси!
Мајко Божја, помози! Свети Царевићу,
млади и смирени, опрости...!
Све непотребне мисли су нестале.
Кнедла у грлу и сузе.
«Жртва је Богу дух скрушен, срце
скрушено и смерно, Бог неће
одбацити». Две прозирне капљице
блистале су на врату св. царице
Александре, господарице и мајке св.
царевића Алексија, као утеха и
укрепљење, стоје за род, народ... као
што су и Они...
Имала сам осећај да, ако се молимо за
убијене младенце, бранимо у боју и свој
народ. Помислила сам: «ако би сви
Руси, и сав наш народ, устао у ту
духовну битку, како би се изменила
наша Русија».
«Преживела сам клиничку смрт, пре
тачно две године, и видела сам сав ужас,
који гута нашу нерођену децу, убијену у
утроби. О томе ћу писати, касније, да
почнем по реду. Имала сам абортус,
када ми је било 20 година... Учинила
сам то по договору, за новац се све
радило. Учинила сам то и отишла. Нико
ме чак није питао ни како се зовем.
Исцрпљеној на лежаљци, преписали су
ми антибиотике, са крвоточењем сам
напустила зидове те болнице. И
престала сам да мислим о смрти свог
детета...
Прошло је пет година и срела сам у
животу свог јединог. Остала сам у
другом стању и током порођаја... ја сам
умрла. Једноставно и глупо - стало ми је
срце! Зашто? Није било никаквог
разлога! За четири минута клиничке
смрти - видела сам много... Када су ме
анђели довели до Ада, видела сам
велики и крвави зид од ручица и ногу...
из зида је испао мој младенац
(девојчица). Имала је тамну косу и моје
очи. Она је викала: «Мама, зашто?»
«Спаси ме, не убијај ме»! Ја те волим и
чекаћу те!» Затим су се окомиле вране,
тргајући је и тако 1000 пута. И хиљаду
пута се ломило моје срце. Ја сам
врискала тада, како никада нисам
врискала. Молила сам Бога само једно -
да то заустави! И чула сам глас:«То си
ти... Ти је убијаш...».
Затим су ме вратили... Али, мој живот
се окренуо наопако. Само мој малени
син ми је уносио ведрину, спасио ме је
од очајања. Жене, станите! То је
страшан грех, ми смо убице своје деце.
Ми смо џелати! Вас све очекује да
видите њихове муке. А страшније од тог
виђења, не постоји! Сва ваша
преживљавања, у смислу «немам новца,
немам мужа, немам кућу» - то је нула у
59
односу на поређење онога што вас чека,
када то будете виделе и схватиле...»
Сада имам сина и још смо усвојили
једног дечака. Тог другог, усвојеног
сина сам узела из породилишта, одмах
после порођаја. Они су врсници, један
дан разлике је између њих. Хвала
његовој мајци, што је родила тако
дивног дечака и што ми га је подарила.
Сада су њих двојица тако блиски. Да,
мени је било тешко... али то су ситнице
у поређењу са срећом, када угледам
њихове очи.
Непознати аутор
Казивање слушкиње, Светлане, из села
Кулевчи, из Одетске области, објављено у
православним новинама «Спасите нашу
душу», о томе како је њој и њеним
најближим помогло читање Правила
схимонахиње Антоније, измоливши се за
душе умрлих и убијених младенаца и о
другим чудима, која су им се дешавала,
после испуњења Правила.
Светлана пише: «Нисам никако могла
да се измолим за дете, и молила сам
Бога, да ми укаже како да се измолим за
мог некрштеног младенца, за живот
вечни. По милости Божијој, до мене је
дошло неколико видео касета и о
схимонахињи Антонији и чудима која
су се дешавала у оним породицама, у
којима се читало и испунило Правило
матушке. Почела сам са читањем
Правила схимонахиње Антоније под
утицајем тих филмова. Испунила сам
Правило једном и ништа нисам осетила.
Покушала сам још једном, молећи Бога
да ми прво да дар покајања и дар суза.
Када сам после тога почела да читам
Правило била сам обливена сузама, као
никада у свом животу.
Затим сам прилегла са мојом
трогодишњом ћеркицом, Настјушом и
заспала сам. Сањала сам да на грудима
држим и дојим младенца. Сан је био
толико снажан, да сам скоро осетила
када сам се пробудила, да ми надолази
млеко у грудима.
А онда је почела моја Настјуша да
прича.
- А мама је хранила Машку!
- Какву Машку?
-Моју сестру!
-Како сам хранила?
Ћеркића је кренула у спаваћу собу и
управо је села на онај део кревета, где
сам ја хранила младенца у сну.
Почеле смо моја мама и ја да се
молимо за друге наше младенце или за
децу, која нису из наше фамилије. И
сваки пут, када бисмо се измолиле за
неког младенца, сањала сам радосну и
благодарну децу.
Десило се и да је муж, мамине
пријатељице, која је урадила два
60
абортуса, добио тежак мождани удар.
Човек није неколико дана долазио
свести. Прогнозе лекарске су биле
крајње неповољне. Мама је сазнала од
своје пријатељице, да је починила
абортусе, и да је говорила своме
супругу:
«Пред Богом ћемо заједно одговарати».
Мама је предложила пријатељици да
прочита Правило матушке Антоније,
али она је све време дежурала у
болници поред свога мужа, и замолила
је маму да мама уместо ње прочита
Правило. Мама је прочитала Правило за
своју пријатељицу... ту исту ноћ је
сањала два мала детета, дечака и
девојчицу. Били су задовољни и
насмејани. Другог дана сазнали смо да
је муж мамине пријатељице отворио очи
и брзо је почео да се опоравља. Лекари
су били у неверици.
Правило матушке Антоније буквално
људе враћа у живот! Два моја рођака су
оставила пиће (један од њих је био
безнадежан алкохоличар) ето, таква
чуда ствара то молитвено Правило».
 Сведочанства из видеозаписа о
Правилу матушке Антоније на
јутјубу

«Сва моја измољена деца долазила су
ми у сан! Свакога дана се молим према
Правилу, преко ноћи ми се указују на
разне начине: или их облачим, или се
играм са неким од младенаца, и тд. Све
је то истина! Молите се! Молите се! Да
вас Господ благослови! Слава Теби,
Господе, Слава Теби!»
«Молила сам се, према Правилу
матушке Антоније, за брата или сестру
које је моја мајка абортирала. После
испуњеног Правила у срцу сам осетила
олакшање, као и после исповести са
сузама покајања, тако је души мојој
било лакше. Нажалост, нисам наставила
да се молим за другу децу,
свакодневица, обавезе или нешто друго,
као да одлаже ту молитву, за касније».
«Молила сам се по Правилу матушке
Антоније и кажем: «Господе, ја не знам
да ли је то истина или није! Затим сам
заспала и видим... као да сам дошла у
шуму, а тамо плодови као дечије главе -
цела гомила у шуми, као да су печурке,
али знам да је то плод. Још сам
разумела да сам их сабрала толико,
колико сам учинила абортуса. И још ми
је било речено: «Молите се док још

61
постоји та благодат, зато што је она
ту данас, али сутра је неће бити».
А благодат је била у виду кише, било ми
је речено: «да ће ускоро да наступи
суша». Ето, такав је био тај сан».
«Ишла сам јуче код лекара и уградила
сам ВМС (спиралу). Пре него што ћу да
уградим спиралу, о тако нечему нисам
ни размишљала. Стајала је у мени
спирала скоро три године. Значи, да још
треба да се измолим за 15 деце. А
колико их је у мојој фамилији? Ухватио
ме је ужас. Само у мојој фамилији
накупиће се неколико десетина дечјих
душа. У почетку ћу се молити за мамине
убијене младенце, пре свега, за моју
сестру, и она је имала сприралу, а
недавно је и супруга мог рођака урадила
абортус».
«Рећи ћу вам о мом искуству, како
сам се измолила по Правилу матушке
Антоније за мој почињени абортус.
Када сам почела да читам Правило
осетила сам ужасну слабост и
несвестицу, испред очију ми је било
тамно, тешко је да опишем то стање.
Тек, када сам прочитала 50. Псалм,
постало ми је лакше. Посебно ми је
било тешко, када сам читала 50. Псалм,
48 пута, хтела сам да побегнем, у главу
су ми долазиле свакакве помисли.
Трудила сам се да наставим да се
молим, и да не обраћам пажњу на то. На
половини читања 50. Псалма, постало је
веома тешко, поред тога што сам имала
истинску малаксалост, још је почело и
грло да ме боли. Направила сам паузу,
чак сам решила да мало прилегнем, да
мало одахнем. Чак се појавио оштар бол
у пределу испод бубрега. И кад сам
62
упала у сан, врло јасно сам видела
(затворених очију), дечака који седи у
жутом комбинезону, са црвеним
натписом на грудима. Јасно сам видела
његово малено лице, смеђе очи и црте
лица - тако лепо и добро лице.
Ја се чак нисам ни зачудила, него сам
брзо устала и продужила да читам
Правило. На моје изненађење умор је
прошао и брзо сам дочитала псалм и пре
него што је слабост прошла. Чак на
молитви Мајци Божијој, као да су на
мене наваљивали периодично приливи
несхватљиве вртоглавице, после тога ме
је све прошло. Не могу тачно да опишем
то стање - као да негде пропадам. После
прочитаног Правила, постало ми је
лакше, иако сам остатак дана била у
некој «магли». Али, следећег дана
осећала сам лакоћу. Увече, тог дана,
када сам прочитала Правило, решила
сам да се присетим и поново сагледам
дечака којег сам видела. Али, сада већ
нисам могла јасно да га видим, но
општи утисак је остао у мом сећању.
Због тога сам закључила да моје виђење
није било плод моје маште.
Чак ми се родила мисао, ако би нашла
неког верујућег човека, који има талента
да напише, да сакупи, систематизује и
представи искуства жена које су се
молиле по Правилу матушке Антоније.
Стотине жена се моле за своје младенце
и свака од њих има своје непоновљиво
искуство».
«На почетку да вам кажем да је моје
дете било веома болесно, а и ја сам
имала неколико дијагноза. За време
читања Правила са мојим дететом, за
убијене младенце у мојој фамилии, кроз
сан сина ми је било показано да је у
нашем роду било убијено 60 младенаца.
Све смо их ишчитали и измолили. Кроз
неколико месеци наше стање је почело
да се мења из корена. И тако дијагноза
мог сина, захтевала је озбиљно лечење и
непојмљиво много новца. Све вам то
пишем на основу искуства мог и мога
сина, ми смо од добрих људи добијали
новац за лечење, ја сам плакала и
разболела због тог новца, тако да је све
то остављало тешке последице.
Не рачунајте на добродушност својих
суграђана. Покајте се сами за своје
грехе. Нико, осим мајке тог детета и
њеног покајања неће спасити то дете.
Никакав новац, никакве клинике не
могу да спасу од ада. Колико има
случајева да су сакупили велики новац
за лечење и излечили се, али су умрли
од сасвим другог, или је дете, када
одрасте постало дете ада. Узмите
непроцењиви дар од схимонахиње
Антоније, Богородичино Правило о
абортусима, Акатист и књигу о њој, у
којој старица стално, упорно говори, да
се рак добија, пре свега, због абортуса.
Не треба тражити новац! А у цркву
треба ићи на исповест и за све женске
грехе треба се измолити по Правилу
матушке Антоније!»
«Бог ме је, грешну, удостојио да
учествујем у молитвама за спасење
душа убијене деце у утроби. Већ давно
сам читала то Правило, и за утешење
сам сањала Богородицу са измољеном
децом, који су били тако радосни. Она
их је испраћала у Рај! Недавно је и моја
мајка сањала измољену децу... и
честитали су ми рођендан. То је тако
радосно, када Бог услиши и прими твоје
молитве, и кроз њих Он спасава својом
63
Великом Милошћу душе невине деце,
анђела. Слава Богу во вјеки!»
«Правило матуше Антоније, просто је
чудо! Ја сам са ћерком испунила то
Правило, после њеног спонтаног
побачаја. Потребно је у цркву
приложити одећу за крштење младенца
и крст, али неће то увек да прихвате. И
ево, прво чудо, после извесног времена,
узели су са великом радошћу наше
комплете за крштење. Ту ноћ смо још
једно Правило испуниле. Али, онда су
се родиле сумње, где су та наша деца.
После три дана, ћерка сања сан: бака
која је умрла води за руку, лепо одевене,
девојчицу и дечака. У нашој породици
све се именило на боље - и односи у
породици и благостање. Не треба да
сумњате, обавезно испуните то
Правило, колико пута треба, показаће
вам сам Бог!»
«Ја сам, такође, туговала због моје
убијене деце, много пута сам на
коленима молила Бога да ми опрости,
ваљала се по поду, скоро да сам губила
разум. На једном од мојих путовања,
срела сам жену, која ми је причала о
Правилу, и обећала је да ће ми послати
Правило. Нека Бог да здравља тој жени!
Послала ми је Правило и почела сам да
га испуњавам. Мени је Бог, такође, у
сну показао моју измољену децу. Они
су лежали на кревету... било их је
много. Зачудила сам се. А онда сам
решила, по ноћи да се молим за њих.
Дуго сам их измољавала. Онда су ме
силе таме почеле искушавати. Правило
матуше Антоније, то је таква милост
Господа према нама. Измолите се за
своју децу и не само за своју и Бог ће
ценити ваш труд. Тиме ће се Русија
спасити».
«Молила сам се према Правилу, и
знате, била сам пренеражена, од тога
шта сам видела после молитве. Молила
сам се... и одједном ми је постало лоше.
Замолила сам мужа да ме поведе у
мушки манастир и тамо сам тихо
стајала, молила се и плакала, од Господа
сам молила опроштај. Нећете веровати!
Око мене су почела да се сакупљају
деца, шесторо дечице. Муж то посматра
и каже да он ту ништа не може! Затим
сам пошла на исповест и казала сам
баћушки: «Баћушка, десило се то и то...
молила сам се по Правилу матушке и
ево, то се... десило». А он ми одговара:
«Ето, Господ ти је показао за колико си
се деце измолила». И сада себи то не
могу да обијасним, али то чудо се заиста
десило».
«Измолила сам се за дванаесторо деце.
Сваке ноћи сањам да доводе код мене у
продавницу децу. Ми, жене, их
облачимо и они излазе задовољни. Али,
Господ у сну ми не показује да су то
моја деца, јер бих их ја узела и не бих
више пустила. Слава Теби, Господе.
Слава Теби! Нека вас Бог спасе!»
«После прочитаног Правила, одмах
сам почела са сањам: деца су различита,
оно што је занимљиво, у сну осећам
какав је карактер детета. До тада,
колико знам, никада нисам сањала децу.
Уопште, читала сам о многим чудесима
у Православљу, али да имате такву
везаност за душе нерођене деце! То је,
просто, несхватљиво!»
64
«Молите се за децу према том
Правилу! Испричаћу вам своју причу.
Сви ми, у нашој породици, молили смо
се према Правилу матушке Антоније.
Молило се нас троје и измолили смо
децу, и тако више пута! Када смо се
измолили за троје деце из наше
фамилије, моја жена је сањала један сан:
соба а на поду црви, она пролази даље,
види полицу, на полици лежи троје
деце, која су потпуно завијена у пелене.
Она их је узела у руке и изашла са
њима...
Даље, ми смо се, поново, молили за
душе убијене деце - али не своје. И
супруга је поново сањала сан: видела је
у сну кућу у којој је живела нека жена
(ми смо је пре знали, али она је после
умрла) и та жена излази из куће и
одједном је моја супруга чула веома
радосне гласове деце и видела је веселу
дечју трку. После тога, дуго нисмо
могли да се саберемо за Правило (око
пола године), све док нисам сањао сан у
којем видим двоје деце - дечака и
девојчицу. Ја знам да су то моја деца. И
они изгледају као тинејџри. Ујутро сам
рекао да треба да се молим за још двоје
деце. Док смо се ми сакупили, прошло
је још месец дана. И на крају - ми смо се
сабрали. Почели смо да читамо заједно
Правило, из својих различитих соба.
После прочитаног Правила жена ме
пита: «Ти, ништа ниси чуо?» - Ни ја, ни
син, нисмо ништа чули. А супруга
каже, да само што је почела да чита
«Царе Небесни» - одмах је чула
предивно певање - женски хор је певао,
као да у храму пева. Она је два пута,
остављала читање, за све то време она
је слушала пој. Затим је певање
престало. Написао сам све како се
десило, молим вас да не осуђујете - то је
моје сведочанство о Правилу матушке
Антоније».
«Треба обавезно читати то Правило за
све. Лично сам га читала за неког другог
човека и потом сам сањала, да ми је
непознато дете рекло: «Тетка Алина (то
је моје име) ви сте моја најбоља мама!»
Од тих речи - сузе и благодат, иако
немам своју децу».
«Молите се, жене миле. Све је истина!
Деца сваку ноћ, после молитви за
њихове душе, долазе у сан. Слава Теби,
Господе! Слава Теби!»
«Читала са 14 пута Правило, али
ништа нисам сањала. Тада сам својим
речима молила Господа да ми да неки
знак. И одједном звони телефон, моја
рођака - она живи у Немачкој, ми
говори : «Сањала сам да купам мелену,
тек рођену девојчицу, у купатилу». А ја
само што сам се спремила да читам
Правило за њен абортус! Моја ћерка ми
говори: «Мама, не остављај то
Правило».
«Сведочим о том Правилу. Мој
духовник (почивши Василиј Швец) ми
је благословио Правило. Такође, то
Правило благословио је и старац
Николај Гурјанов. Деца, заиста, после
ишчитаног Правила се јављају у сну,
или на јави, назвали су се својим
именима.То је истина, а ко не верује
нека се помоли - Бог ће вам открити
истину. Читајте Правило, сами ћете се
уверити у његову истинитост. Мени се у
сну јавило дете у инвалидским
65
колицима, рекло је своје име, а детету је
била одабрана жена у монашкој ризи.
Никада не радите абортус!»
«Читам Правило схимонахиње
Антоније за своју фамилију. Сањала сам
младенце, сасвим малене, као луткице,
које из воде вадим живе».
«То Правило је велика радост и
искупљење за све, који су починили тај
грех. Осетила сам то на сопственом
искуству. Браћо и сестре, читајте то
Правило, не само за себе, него и за своје
блиске, и Господ ће да помилује нашу
Русију. Колико ће деце да оде у Рај!?
Спасите себе и своје блиске - молитвом!
Кад су ме саветовали да прочитам
Правило матушке Антоније, одговорила
сам да тог греха нема на мојој души, али
за баку ћу да прочитам. И ево, шта се
десило! Решила сам да се измолим за
младенца којег је моја бака убила у
утроби својој. О томе сам сасвим
случајно сазнала, али сам запамтила и
почела сам да читам Правило. Да вам
кажем, поштено, било ми је веома
тешко да читам то Правило, и мој мали
син је стално трчао, и одвлачио ми
пажњу, те дај ми воде, те сипај ми у
лонче, те «дај да те пољубим», и слично.
Речју, нисам могла у потпуности да се
посветим молитви, а и муж је био
против мојих молитви.
Чекала сам сан о младенцу, а њега
нема. Мислила сам да сам негде
погрешила. После неколико месеци,
дође до мене текст о контрацепцији, где
је било речено да они нису превентива
против зачећа, него да изазивају
самовољни абортус (спонтани побачај),
и од тог момента као да ме је нешто
опарило врелом водом. Ја сам скоро 10
година на такав начин губила своју
децу... Расплакала сам се, молила Бога
да ми опрости и легла сам да спавам.
И сањала сам сан, доноси ми моја
покојна бака, за коју сам се молила,
детенце. Ја не разумем, одакле то дете!
А бака ми говори: «То је твоја ћерка!»
А девојчица је тако лепа, коврџаве косе
и плавих очију. Дала сам јој име
Катењка. Решила сам да је нахраним,
али уопште нисам имала млека. А
детенце је тако спокојно, само ме гледа
и смеши се...
Пробудила сам се и схватила сам да сам
се измолила за своје дете и да ми је Бог
опростио за једног младенца, због
искреног покајања».
«Слуга Божији Александар, молио се
по Правилу матушке Антоније заједно
са својом породицом (он има жену и
петоро деце, млађој је 7 или 8 година, а
најстаријем је око 14 година). Сва деца
су устајала на молитву за младенце,
заједно са оцем, а најмлађа (колико се
сећам његове приче) помагала је више
од свих. На такав начин су се они
молили целу седмицу, а у петак су
завршили читање Правила. Затим ми је
Александар рекао да су код задњег
Правила били изнемогли од напора,
поред тога, нису остављали Правило, и
молили су се како је и требало, читајући
50. Псалм. Затим ми је Александар
рекао: «Да ли може то да се деси - да
нас Господ не оставља без милости и да
нам јавља неко чудо или своје милосрђе
да пројављује - да наши напори не
остају непримећени код Бога (како ми је
телефоном казао, када је звао да јави да
су завршили читање Правила).
66
Изненада, после неколико часова,
Александар ме поново зове и говори:
«Сада ћу да вам испричам, код нас се
десило велико чудо! У петак, када смо
завршили молитву, кажем својој жени
Наталији:« Наталија, како ће сутра (у
суботу) чудо да се деси код нас?» Зар
не би требало да се деси чудо, после
прочитаних Правила за тако много
младенаца? После свега, требало би да
се деси, али какво, шта ти мислиш?»
А сада прилажем Александрову причу о
чуду:
«Дошла је субота и позвао нас је мој
отац преко скајпа».
(Његов отац је био Јеврејин и као
јудејац није намерао да мења своју веру.
Овде треба истаћи и ту чињенцу да је
Александар, у детињству, такође,
припадао јудеизму, ишао је у синагогу
заједно са својим оцем. Али, код
Александра је увек постојала жеља за
Православљем и на крају је примио
православну веру, и одвојио се од оца,
због различитих религиозних погледа.
Чак је било тренутака, када су се свако
за себе молили, својим правилом, и он
није покушао да убеди оца да је једина
истинска вера Православна, утолико,
што отац ништа о томе није желео да
чује. А уколико би му Александар и
говорио о томе, све је било безнадежно).
«Када је од оца стигао позив преко
скајпа, чак сам помислио и да му се не
јавим, јер ионако ускоро долази пост, а
он је неверујући, о чему ја могу са њим
да причам? Али сам, ипак, решио да му
одговорим.
Отац и његова жена били су заједно на
скајпу, а татина жена ме пита, каква је
моја велика жеља везана за тату? А ја
сам маштао о томе да мој тата постане
Православац, да прихвати распетог
Христа и да постане верујући. Али, у
том тренутку сам заборавио на ту моју
велику жељу и уопште о томе нисам
више размишљао, јер се нисам томе
надао. Једноставно сам одговорио да не
знам каква је била моја жеља, мој сан. И
одједном татина жена говори:« А, тата
се јуче крстио!» Моја жена и ја смо
почели од изненађења да муцамо, не
верујући изреченим речима, нисмо
просто могли да схватимо - како је то
могуће? Тата јудеј, а крстио се! За нас је
то био шок!
Испричаћу вам детаљно о томе, како
се све десило. Мој отац је живео у граду
Н (читаоцима молим да ми опросте,
намерно сам уклонио назив града, да тај
човек не би био прогањан), ради у
војној болници. И њему, изненада
доводе свештеника рањеног у Доњецку,
он је био свештеник за нашу полицију у
Новорисији, молио се и благословио
нашу децу-војнике, био је са њима
заједно на фронту и тамо је и рањен. Тај
свештеник, када је стигао у болницу, на
такав начин је говорио са мојим оцем,
тако да је то било од пресудног утицаја
на мог оца. Треба рећи и да се тата из
неког разлога са поштовањем односио
према херојству тог свешетеника, који
није освојио мог оца речима, јер је
свештеник дошао код њега директно са
бојног поља, јер се није уплашио, није
се предао, био је заједно са младим
полицајцима. Свештеник је директно
говорио мом оцу: « Хајде да те крстим,
овде, у болници!» И тата, из неког
разлога није одбио, него је послушао.
Свештеник га је одмах у болници
67
крстио! Тата мој, бивши јудејац - се
крстио».
Александар је био ошамућен, тим
догађајем - великом Божијим чудом. Он
је увек говорио како му је једном у
фамилији тешко привући породицу у
хришћанство, када је он једини
православни у његовој јудејској
породици. Јудејаца, који су разапели
Исуса Христа на Крст, и да он сада за
све њих носи на леђима тај терет греха и
како би било добро када би се отац
крстио. Но, отац се није предавао, још је
покушавао да наговори Александра да
напусти хришћанство. Сам отац,
вероватно никада не би пришао цркви, и
ето, онда му Господ шаље право у
болницу свештеника. Очева жена се,
такође, крстила у православној цркви и
она је дуго о томе маштала.
После крштења, Александров отац је
предложио свештенику да се обави и
Света тајна венчања у цркви, са
његовом православном женом.
Свештеник му је одговорио да ће ускоро
почети пост и да у то време не треба да
се венчавају.
А онда је Александров отац рекао:
«Добро, ја ћу вас задржати у болници до
краја поста и ви ћете ме венчати са
мојом женом».
Александар је касније причао: «Ако се
мој отац венча са својом православном
женом, то ће бити двоструко чудо.
Чекаћемо крај поста!»
На крштењу Александров отац је
добио име Георгије, у част св.
Великомученика и Победоносца
Георгија. Александар је говорио:
«Крстити тату, толико је велико чудо,
да је, уистину, то био победоноси
догађај!»
Александар и ја смо се тако радовали и
веселили и све нас је надахњивало, јер
је то истинско чудо од Господа Бога.
Сви смо добили одговор да је то
Правило дано милошћу Богородице за
нас грешне и да је велико милосрђе од
Господа Бога, јер је то Правило примио
и да није био узалудан наш молитвени
труд, како бисмо се измолили за
младенце, које смо убили ми, или наши
преци. Слава Богу за све!
П.С. Александар је позвао телефоном
свештеника који је крстио његовог оца и
са њим је разговарао, захваливши му на
свему!»
«Да сте здрави, драга браћо и сестре у
Христу. Желим да вам напишем сан
једног мог брата у Господу Исусу
Христу, који је он описао. Сан је везан
за Правило матушке Антоније. Тај брат
и његова познаница испунили су
Правило матуше Антоније о убијеним
младенцима. После тога он је у сну
видео следеће:
«Видим у сну како на улицама стоји
много контејнера. Они су разбацани
свуда. Знам да у контејнерима седе
деца. И други људи то знају. Али, њима
није до деце. Народ иде за својим
послом и нико не обраћа пажњу на ту,
заточену децу. Маса људи све то зна, но
они више воле да не мисле о тој јадној
деци. Ја сам решио да приђем и
погледам у један од контејнера и онда
да сам се нашао у непознатој соби
заједно са мојом пријатељицом са којом
сам читао Правило. У тој соби сам
видео много деце која су седела на
полицама, у различитим угловима.
Видело се да су деца била тужна и пуно
су подсећала на сирочиће. Како сам
схватио - они су били гладни,
68
неупућени, мало су шта знали и тамо
ништа нису радили. Нису се играли,
нису се смејали, као друга деца. Само
седе и тугују, чезну. Код њих, тамо, у
том контејнеру нема књига, нема
играчака, нема ни хране. Како сам
схватио, добијају неке мрвице и они се
њима хране и тако живе.
Моја познаница је пришла једном
детету, нахранила га је и каже мени:
«Хајде да га узмемо одавде, да га
васпитавамо и да бринемо о њему».
Али, ја сам казао, да то не треба тако.
Не може се узети једно дете, а да се
друга деца оставе. Ако већ хоћеш да
узмеш дете, узми сву децу. После тога
сам се пробудио. Сада тек схватам, шта
значи: «Не треба узети једно дете, већ
све».
То значи, ако си узео на себе да читаш
Правило матушке Антоније, буди
добар, па га онда читај цео живот или
када и како умеш и можеш, по својим
силама и могућностима. Не треба у
потпуности остављати Правило. Није
добро знати за Правило, а не
испуњавати га. Такође сам схватио да
није добро измолити се за своје дете
убијено у утроби и престати. Своје си
измолио, али не престани да се молиш
за осталу децу, ти макар, знаш шта то
значи! Немојте да будете као они, у
маси, незаинтересованих људи у
пролазу».
 Молила сам Бога за сина
Сведочанство слушкиње Божје Љубави (Уљановска обл.)
«Шта је то абортус, ја знам, авај, не по
туђој причи. Имала сам већ две
девојчице, између њих је година дана
разлике. Мој муж и ја смо тако желели
сина. Бога сам молила, плакала сам.
Посматрала на друге породице, на туђе
синчиће малене. Срце ми је од туге
клонуло - како би било да и ја имам
таквог сина.
Дошла је и дугочекана трудноћа.
Мислила сам да ће бити дечак. Слатко
нисам могла да окусим, чак ми се и
кромпир чинио слатким, а уместо чаја,
пила сам слану воду. Онда су почеле
моје невоље са здрављем, температура
69
је била висока, притисак се веома
снизио, без икаквог разлога, код мене се
појавила нетрпељивост и агресивност
према једној познаници. Много ме је
коштало и када сам код ње ишла у
госте. Код куће сам искрено жалила
због тога, нисам знала како то да
схватим. Да, јасно је да ме је Анђео
Господњи упозоравао на опасност,
трудио се да ме заштити од лошег
утицаја. Та познаница и моји родитељи
су почели да ме наговарју на
детоубиство. Сада схватам: није требало
да потпадам под њихове наговоре, али
ја сам погрешно протумачила читање
Библије, да је жена дужна да у свему
слуша свога мужа, и поштућуји своје
родитеље, одлучила сам да им се
покорим. Мајка ме је, ипак,
посаветовала да одем у цркву и да
разговарам са баћушком. Храм је од нас
удаљен 15 километара, можда и више.
Служба је тамо суботом, недељом и за
празнике. До тада сам била само једном,
можда, два пута. Ништа нисам знала,
ни молитве никакве нисам знала. Само
сам децу долазила да крстим - и то је
све. Једноствано, формално сам
испуњавала црквене обреде, на моју
несрећу и стид.
Решила сам да идем у цркву, у недељу
изјутра, а у суботу у нашој школи је
било вече посвећено сусрету наше
генерације матураната. После вечере,
састали смо се, ми, из наше генерације,
сели смо за сто. Кући смо стигли касно,
а изјутра нисам ишла у цркву. Имала
сам веома верујућу баку, а прабака је
чак певала у црквеном хору. Почела сам
да се молим, да ми бака (тада је већ
била покојна) у сну да прави одговор.
Већ сам вам рекла да нисам имала појма
ни о чему. Жалећи ме, Господ је
одговорио на моју молитву. Сањам,
како са баком седим у њеној кући и
перем под. Седи моја бака, а преко пута
ње, седи друга старица, сва у тамном. Ја
је не познајем. И једна од њих две, не
знам која, каже:« Не ради то, биће ти
празник!» А ја, све једно, перем
подове...
До урађеног абортуса, сањала сам
пророчке снове, који су се скоро сви
остваривали. Истина, Господ се трудио
да мене неразумну уразуми. Уочи
абортуса, два, три, четири дана, сањам,
видим поново, гробље, гроб дечака, од
десет или једанаест година, судећи по
70
фотографији на споменику. Здепаст, са
црном косом. И тај дечак улази у
ограду... уочи самог абортуса сањала
сам још један сан. Као да ја са мамом
идем на гробље, и на рамену носим
голог дечака.
Уочи абортуса сам много плакала,
бринула сам, нисам то желела, али сам
се, ипак, повиновала вољи породице.
Они су ми стално говорили:« Да родиш,
а ми имамо толико пуно посла, башта,
повртњак, кромпир, косидба...» На путу
до болнице, у аутобусу, поред мене су
седеле мајка са ћерком. Причале су,
једна се звала Надежда, друга Вера. А ја
- Љубов. Као да су се састали наши
свети заступници, како би ме довели
памети. Дошла сам у болницу. На
пријемном одељењу су ми рекли да су
моји налази веома лоши и да не бих
смела да радим абортус. А ја се радујем:
сам Господ те одвраћа да не починиш
зло! Но, шта ти хоћеш, шта ће казати
породица, зашто ниси урадила абортус.
Идем код лекара и дајем му 50 рубаља
(то је тада био велики новац)!
Ставили су ме на одељење, а тамо једна
жена плаче, због тога што није могла да
изнесе трудоћу и роди дете, изгубила је
дете, није га родила. А како је мени
било када сам се ја спремала да убијем
своје нерођено дете?!
Вратила сам се кући после абортуса. У
почетку ништа посебно нисам осећала,
чак као да ми је било лакше и чак је
ишчезла и токсикоза. А затим је настала
таква туга - није се смиривала.
Имала сам осећај да је заједно са
дететом нешто из мене ишчезло,
откинуто, као да су ми неки животно
важан орган извадили. Плакала сам
ноћима, чинило ми се да је дете заједно
са мном, слушала сам његов плач.
Рамишљала сам: ћеркама све пружам,
топлину, нежност, игру, крстила сам их,
а маленог сам убила, искасапили су га
на делове. Како је он плакао, звао у
помоћ! А ја - без срца, мајка детоубица,
ћутала сам! Када ме моје ћерке зову, на
први плач се одазивам, јурим, а ако би
им се нешто озбиљније десило (ако би
пале, или се уплашиле, или се разболеле
) - од бриге за њима не могу да нађем
мир. Дечака којег сам убила сањала сам
сваке вечери. А на 40-ту ноћ од
абортуса, сањала сам ужасан сан, како
стављам у уста ембрион, трудим се да га
поједем, мајка његова њега чупа, а
ембрион плаче: «Мама, то ме боли!
Мама, много ме боле очи, и руке ме
много боле!» Његов глас је био као на
јави. Пробудила сам се обливена
хладним знојем. Не издрживши те муке,
кренула сам у цркву и све сам
испричала свештенику. Стајала сам на
коленима, када је свештеник читао
молитву изнад моје главе, и тај тренутак
ми се учино понижавајућим. Још нисам
била способна да схватим, заправо,
каква је то била велика Божија милост
за мене, што је Бог допустио мени
таквој грешници да уђем у цркву. Али
не - ја сам се још увредила што ми је
свештеник дао епитимију и што ми је
забранио Свето Причешће. Нисам одмах
схватила тежину свог злочина. Убила
сам човека, који свет није угледао, није
успео ни да се роди, нити да се крсти. И
где је сада његова душа, у аду, или се
Господ на њега сажалио? Убрзо после
абортуса почеле су физичке тегобе и то,
какве! Имала сам јаке болове у леђима,
пробадале су ме кости, лежала сам,
лежала. Ни на косидбу, ни у башту, ни
71
око животиња нисам ишла... ништа
нисам могла. Ни код мужа није било
добро на послу, новца није било. Са
мужем сам се стално свађала, у души су
били туга и пустош. Као да нас је
Господ напустио. Само што смо се
преселили у другу кућу, требало је
амбар средити, ограду поставити, много
послова... Кромпир није родио, воде у
резервоару најчешће није било, башта
није била заливана и туга ме је
притискала. А, ја сам, пре свега, молила
Бога за дете, убила сам га. И већ ми се
родила таква помисао, да ако урадим
абортус, наредно дете које будем
родила, биће болесно. Опет сам почела
да молим Бога за дете, и муж и ја смо
желели још деце. Дала сам Богу завет да
никада више у животу нећу урадити
абортус.
Трудноћа је била тешка, претио је
спонтани побачај, иако, када сам носила
другу ћерку, са мужем сам се преврнула
на мотоциклу, мене је одбацило, далеко
у страну, ја сам прошла без последица, а
девојчицу сам родила нормално. Слава
Богу! Сада се родио веома слабашан
дечак, у породилишту је лежао још
недељу дана, пустили су га у још горем
стању него што је био. Због мог
растројеног стања, млека више нисам
имала, а син никако није хтео флашицу
са цуцлом. Млеко ми је, милошћу
Божјом, поново почело да надолази и ја
сада храним мога Аљошенку, иако је
њему већ годину и седам месеци.
Аљоша има више од осам килограма.
Мали је не по годинама, још не прича, а
има свега осам зуба. Почели смо чешће
са децом да идемо у цркву, да се
причешћујемо, а Аљошки је било мало
боље. Девојчице знају молитве «Оче
наш», «Богородице Дјево», «Вјерујем» и
молитве које треба читати пред јело, и
после јела. Учићу и сина. Опрости,
помилуј, мене, грешну слушкињу твоју -
Љубав. Молим и вас, помолите се за
слуге Божије: Александра, болесну
Лидију, младенце Веру и Надежду,
Алексија и мене, недостојну, Љубов из
Уљановске области.
«А сада ћу вам казати моје
сведочанство.
После тога, када сам почела да читам
Правило матушке Антоније, у сну сам
видела, а затим схватила, да за ту децу,
иако нису била моја, чак ни мојих
рођака, уопште била су деца мени
непознатих људи - да сам дужна да се
измолим за те младенце. Сањала сам тај
сан лети, пред Петровски пост. Вртела
сам се, радећи домаће послове, лети
може све да се уради одмах и брзо. За
време свакодневног рада, била сам
принуђена да одложим молитве за
младенце на недељу дана. Пре тога сам
сваког дана ишчитала по једно Правило.
Тих дана ме је мучила савест, у себи сам
говорила: «Мајко Божија, опрости ми.
Само мало да одморим и одмах ћу
наставити».
Обично у време поста се трудим да
редовно читам Правило. И, ево, долази
нам Петров пост и следећег дана
додајем на све молитве још и Правило.
Легла сам да спавам и сањам младенце,
летњи је дан, сунчано. Прозори су
отворени, ветар њише завесe и некако је
тихо. Ја скидам уличну обућу,
преобувам се, стављам торбу у ходник,
крећем се, посматрам да ли је неко код
куће. Никога нема. Спуштам се у
подрум, који има око 20 квадратних
метара, тамо се налази прозорчић испод
72
пода, стакла су прљава, тамна и нема
светлости, као да пробија нека
светлосна мрља. И ту, иза зида, деца
истрчавају, слична су деци из
совјетских времена, у мајицама и
шорцевима. Деца се гурају, журе да
заузму ормар за одећу. Ормарића има
двадесет, постављени су доле у два зида
(мада их код мене нема). Веома сам
зачуђена, што уопште у мојем подруму
постоје такви ормари, и са толиким
бројем деце. Враћајући се назад видела
сам, тамо људе у тами зида, иза стакла,
како посматрају ту децу, и узбуђено
показују деци, где је слободан ормарић.
У том моменту они вичу деци, машу,
показују прстом, хоће да управо њихово
дете заузме ормарић са гардеробом.
Деце је више него ормарића.
Како сам касније схватила, у
ормарићима леже кошуљице за
крштење и остало... што прилажемо
после прочитаног Правила. Затим,
нестаје стакло, почињем да слушам све
те родитеље који су ме молили и
постављали непрестално питања и који
су покушавали да дођу до мене, али
нешто невидљиво их није пуштало. Ја
их опомињем: «Тишина! Говорите један
по један. Не разумем вас!»
Они који су испред мене, објашњавају
ми да су то њихова деца и да су они
сада сви ту. А ја им говорим:« Тако, а
зашто су они у подруму? Како ће се сви
они разместити?»
Схватам да ће бити још више деце, и да
томе неће бити краја, а ако их све
будемо пустили, то значи да ћемо
морати да искористимо и остале
просторије. Посматрам на неке од њих и
схватам да су ми они непознати,
ниједну од тих жена нисам познавала.
Једна жена која је била најближа, била
је одевена у бели куварски огртач, са
опраном кецељом, пуначка као сви
кувари. И сви ме они молећиво
посматрају, а руке су им молећиво
стиснуте длановима на прсима, и ми
смо окренути један према другоме. Они
ме и даље моле: «Нама је све једно где
ће деца бити и кући или у вашем
подруму, макар да буду у вашој кући, а
не тамо где су сада (а тамо где су -
сигурно је горе од подрума). Само их
све сместите код себе у кућу, слажемо
се да их сместите где желите, само да не
буду тамо». И смањио се њихов страх.
Одједном, ја их одбијам. Те жене које су
показивале својој деци који ормарић да
заузму, знале су, да ако за њих буде
измољен младенац (измољен ће бити
онај младенац, којем буде додељен
ормарић), деци ће бити лакше, тамо се
они муче.
То се осећало по њиховој радости, који
год је пришао и стао близу ормарића.
73
Код њих је постојала нада да ћу се ја,
можда, измолити за њихове младнце.
Уопште, било је тешко - то њихово
тегобно осећање, које је прожимало и
децу и мајке, који су се налазили
«тамо».
У том делу сна, мени је било показано
да док сам се «одмарала» (односно,
нисам читала Правило монахиње
Антоније), у међувремену, они коју су
умрли нераскајани због грехова
абортуса, они су тамо чекали, када ћу
поново почети да читам Правило.
Када сам нормално ишчитавала
Правило, то је за мене постало нешто
свакодневно, а понекад пожелите мало
да се опустите, спавате или попричате
са неким. Али, после оваквих снова, ја
сам себе прекоревала да сам
самољубива и себична. Лица оних који
су ме молили, памтим, тугу у очима,
руке скупљене на грудима, од свега тога
нешто ме стеже у грудима, морам да
нађем снаге и да ишчитавам даље».
 Сведочанства о Правилу матушке Антоније,
текстови преведени са видео записа
постављених на Јутјубу

Сведочи слушкиња Божија Надежда:
«Неколико жена из Уљановска, после
свете службе у Храму су остале и
испуниле су заједно Правило матушке
Антоније. Тако су наставиле целе
године. Онда је једна жена почела да
говори, да можда, треба да се престане
са испуњавањем Правила. И ту ноћ
једној од жена десило се виђење. Њој се
јавила Мајка Божија и рекла јој је:
«Само ви испуњавајте Правило, а Ја
ћу сама да га распоређујем!»
Испоставило се да Правило није
сувишно. Такође, била сам на гробу
Блажене Матроне на Даниловском
гробљу, и тамо сам једној жени дала
Правило матушке Антоније. После
извесног времена та жена ми је рекла да,
када је почела да се моли по Правилу
матушке Антоније, имала је виђење.
Била јој је показана јама... у њој много
дечијих главица, она је слушала њихове
гласове: «Наша мама је дошла памети».
Затим је прошло извесно време и ја и
она смо се поново среле, и та жена ми
говори, да су јој се поново јавила она
деца и да су јој са прекором рекли: «Ти
си на нас заборавила и на оца свога си
заборавила». А то је било у то време

74
када је она престала да се моли по
Правилу матушке Антоније.
Једна жена је посведочила на Крсном
ходу у Алапајевску:
«Када сам почела да се молим по
Правилу матушке Антоније, нисам
имала деце. После пола године у једној
породици дете је остало без родитеља и
ту јадну трогодишњу девојчицу... дали
су мени!» Свако зло Господ преобраћа
на добро и те молитве за децу,
измољавање, постају наши Анђели
Чувари. У Крсном ходу се десило и
сведочанство Преподобног Теодосија
кавкаског - тамо се једном схимонаху
пројавило да сваком заједничком
молитвом, на свака три минута на
Небо се подижу ти младенци. Такође,
било је речено да ће се сви ти
измољени младенци, за све време
митарстава молити за своју мајку. А
мајком ће се сматрати она жена која
се, овде, на земљи за њих моли по
Правилу матушке Антоније. И још је
било речено да ће се сва Набеска
војска заузимати за ту територију, где
та мама буде живела.
Друга жена је одлучила да испуни
Правило матушке Антоније за
комшиницу (са њеним допуштњем).
Сама комшиница није желела да се
моли. После извесног времена тој
суседки се приказао сан, како мимо ње
трче деца и одлазе ка оној жени која се
молила за њих, и деца говоре:«То је
наша мама!То је наша мама!»
Та суседка се у паници пробудила...
оптужила је ту жену да је наводно она
украла њену децу! То је јавна потврда
да је права мајка, она која се моли за
своју децу, овде - на Земљи.
75
Једна Божија слушкиња се целог
живота молила по Правилу матушке
Антоније. После смрти се она јавила и
казала да су јој на митарствима
помогла сва деца за коју се она
измолила по Правилу.
Још једна жена је почела да се моли
према Правилу матушке Антоније за
своју фамилију, а њен брат, који је
лежао парализован јој је говорио:« У
ћошку седи детенце, оно је голо и треба
га оденути, иако у стану није било
деце.»
Такође, једна жена је добила Правило
и почела је да га испуњава. Имала је два
абортуса. Молила се, али је осећала да
у њој нема покајања. Почела је да се
моли Господу и Мајци Божијој: «Можда
још нешто треба да учиним?»
И чула је један нежан и тихи глас:
«Шездесет!» И она је схватила да је
дужна да испуни 60 Правила матушке
Антоније. Затим су у сну, овој жени
били показани њени умрли родитељи
и «отворио се коридор за фамилију» -
односно, она је морала да се помоли
за убијене младенце у њеној
фамилији!
Тако је и један млад човек, доспео у
непријатну ситуацију и њему је због
једног чланка претила робија од осам
година.
Једна слушкиња Божија је почела да
испуњава Правило матушке Антоније за
њега и његове сроднике, и тај млади
човек је добио свега пола године и то -
условно!
«Сада ћу рећи своје сведочење. Када
сам испунила сто правила матушке
Антоније, мени се јавио мој убијени
брат. Дечак се окренуо ка мени и
осмехнуо, лице му је светлело (он
подсећа на мог живог брата). А ја сам
знала, да је моја мама имала абортусе. И
разумела сам да се дуго треба молити
Правилом матушке Антоније за род.
Друго виђење. Ја пливам узводно из
последње снаге по води, из воде узимам
младенца, поред стоји св. Јован
Крститељ, и он узима од мене то дете.
Господ ми је показао сву измољену
децу. Још ми је од Господа било
уразумљење: «Спашавај моју децу, а
Ја ћу спасити твоју». Такође ми је
било речено да је потребно испунити по
100 Правила матушке Антоније, за
свако моје живо дете. Имам четворо
деце и они живе са оцем. Још сам
видела... свакодневно и сваке године,
убиство младенаца - то је као поље:
мали ембриони леже лицем на доле, они
су сви сиве боје... Заиста се много деце
убије за годину дана - а то су деца
Господа!
Сведочење слушкиње Божије Вере:
«Мени су дали Правило схимонахиње
Антоније. Ја сам га прочитала једном
без учешћа срца и пошла свом духовном
оцу, да кажем за Правило. Он ме није
благословио да читам ово Правило. На
листу од Правила, био је телефон
матушке Софије, ја сам позвонила и
договорила се са њом да се сретнемо.
Беседа са матушком Софијом ме је
коначно убедила у то, да Правило треба
испуњавати. Биле смо заједно и на
гробу матушке Антоније. Али, мени је
било неопходно духовно укрепљење, и
ја сам почела да тражим од Господа и
Божије Мајке, потврду тога, да ли
исправно поступам, молећи се
Правилом матушке Антоније, јер ме мој
баћушка није благословио? Испунивши
76
Правило за једно дете, пошла сам на
службу. У црквеном дворишту било је
много голубова и обично их ја храним,
и на дани момент код себе нисам ништа
имала, осим једне пирошке. Из велике
групе голубова издвојило се 5-6
голубава, који су полетели право на
мене. Али, тако су полетели, да сам ја
скочила: ка лицу су летели, на рамена.
Ја сам им измрвила пирошку и сви су
почели да кљуцају по земљи, један
голуб је стао на моју десну руку и
кљуцкао остатак пирошке из шаке.
Мени је дошла јасна мисао - да је то, то
дете, које сам измолила. Сузе су саме
пошле. Ја га милујем а он не одлази од
мене. Појео је све од пирошке и даље
стоји код мене. Затим сам га пустила.
После тога, тврдо сам решила, да ћу и
даље да испуњавам Правило матушке
Антоније, да сведочим о овом Правилу.
Рећи ћу неколико сведочења жена које
су се молиле овим Правилом. Једна моја
познаница, која се молила овим
Правилом је видела децу како се играју,
у розе кошуљицама, радосне и светле.
Две моје духовне сестре су, такође,
почеле да се моле по Правилу матушке
Антоније. Почеле су оне да се моле у
исто време, али свака код себе кући. И
било им је исто виђење! Пред њих
дубоки бунар, он се отвара и на дну
бунара они виде делове скелета деце.
Оне су се јако уплашиле. По мери тога,
колико су се оне молиле Правилом,
њима се овај страшни бунар повремено
показивао, и делови скелета су почели
да се померају и сједињују. Када су
завршиле молитву, једној од њих, дете
је као свећа из бунара полетело на небо!
А другој - дете су извадили и положили
поред бунара. Кроз неко време, једна је
сањала, да њена измољена деца лете на испунила око 117 Правила и сву децу
небо и вичу: «Мамице, мамице, ми ћемо коју је измолила је сањала».
се сада за тебе молити!» Друга сестра је
Сведочење инокиње Марте:
желела да се измоли за децу своје мајке.
«Када сам била мирјанка, чинила сам
Њена мајка је била жива, али већ дуго
абортусе. Затим сам се много кајала
времена лежала је парализована. Узела
због тог греха, али ми је душа, свеједно,
је благослов од баћушке да испуњава
страдала. Дошло је до мене Правило
Правило матушке Антоније за мајку, и
схимонахиње Антоније. Ја сам почела
он је рекао: «Ако можеш». Та жена је
да се молим по том Правилу и када сам
рекла, да је било лако испунити
измолила сву своју децу, имала сам
Правило за своју децу, али је било
виђење. Сву своју децу сам видела
много тешко почети Правило за своју
поред мене. То је било на молитви. Она
мајку. Били су веома јаки демонски
су била сва радосна и једног узраста. На
напади, осећала се таква слабост, и није
души ми је била радост и лакоћа. Затим
само да било тешко испунити земни
сам са својом мамом почела да се молим
поклон, већ је сасвим била лишена
за децу по роду. Једном сам се молила
снаге. Никако није могла да почне да се
за младенца Јосифа - не по роду. И у
моли и одједном... чује јасно дечији
време Правила... видела сам тог
шапат: «Сестрице, помози, измоли».
младенца - чиним поклоне, а он поред,
Њој се обратила њена убијена сестра.
и поскакује и радује се томе, што се
Овај пут баћушка је благословио да
његова душа ослобађа, што он иде ка
испуни Правило, да не гледа на физичку
Господу, у Царство Небеско. Увек сам
немоћ. Она је приступила Правилу, и
просила помоћи од матушке Антоније, у
испунила неопходни број.
испуњивању Правила и осећала сам
Навешћу сведочење још једне
њену помоћ.
слушкиње Божије. Она је страдала
Рећу ћу о још неколико сведочанстава
тешком болешћу срца, имала је
својих духовних сестара:
вештачке коморе и услед тога није
Слушкиња Божија Антонина
могла да рађа. Када је прочитала књигу
говорила је са сузама у очима, да је у
матушке Антоније, она је замолила
време испуњења Правила матушке
Божију Мајку, да је Господ, Мајка
Антоније, она слушала радосни дечији
Божија и матушка Антонија, благослове
глас: «Мама, ја те волим!»
на то Правило и да јој помогну да почне
Још један случај. Једна млада жена је
да га испуњава. Али, она ни један земни
умирала и доктори су јој рекли да она
поклон, у то време, није могла да учини.
неће преживети. Ја сам се помолила за
Истовремено, по мери испуњења
њу и мени је било откривено, да она има
Правила она је осетила, да добија снагу,
четири убијена детета. Хтела сам да
да је ојачала физички. Затим је пробала
помогнем тој жени и решила сам да
да учини земне поклоне и дошла је до
измолим ту децу, просећи помоћи од
тога, да је цело Правило могла да
матушке Антоније. За две ноћи сам
испуни са земним поклонима! Почела је
испунила неопходни број Правила за ту
да посећује храм. Кроз годину она је
77
децу и тој жени се поправило стање и је било неколико гласова. И још је било
сада живи!» виђење иконе. Појавио се такав осећај,
као да је ту икона, на којој је било
Сведочанство монахиње Домнике:
изображено, како убијени младенци
«Молим се по Правилу матушке
излазе из ада. Ја сам дуго имала такве
Антоније. Једне ноћи сањам - као
мисли, у почетку их нисам прихватала.
огромни гроб, који се продужује до
Затим сам својим очима видела - као
хоризонта, и у њему тесно, тесно,
висока гора, и иде Господ сав у белом, а
лицима у земљу, леже младенци, сви
поред јама, и отуда излазе младенци и
врло тесно један уз другог. Видела сам
иду за Господом. Младенаца је било
руке које чупају младенце из те јаме и
много и били су веома срећни. И то
високо бацају. За много младенаца сам
виђење, као и иконе, све је било
се молила. Много ми је било показано.
предамном.
Када у мом роду неко чини грех
После испуњења Правила матушке
абортуса, одмах сам то видела и почела
Антоније за сва своја четири убијена
да се молим за тог младенца. Затим сам
детета, опет видим сан: испред мене
га видела, на другом месту.
огромна стена, и у њој велика, велика
Сва убијена деца, леже на нашој
соба. У тој соби стоји веома лепа Жена,
живој деци.
сва у белом и велики сто, а около стола
Још је био овакав случај. Долази у
три младића, веома лепа. Жена говори:
храм жена са ћерком - коју сам ја
«То су твоја деца!» А четврто моје дете
крстила. Та жена ми говори да сваке
је видела ћерка у сну: она је возила
ноћи сања, као да њену ћерку јури неко
дечија колица, а у њој мала девојчица
страшан, сав у крви, са секиром.
која јој је рекла: «Ја сам твоја сестра!»
Девојчици је осам година. Ја сам питала
После тих молитви мени је било лоше,
жену: «Да ли сте имали абортусе?» Она
као да сам поново рађала децу».
је одговорила: «дванаест». - «Ето њу
требају да убију, због твојих грехова.
Сведочанство слушкиње Божије
Брзо се моли за своју убијену децу,
Светлане:
иначе се нешто може догодити са
«Ја сам имала четири абортуса. После
ћерком!» Ја сам јој рекла како се треба
првог измољеног детета сањам сан,
молити Правилом матушке Антоније,
видим собицу, у њој бака сва у црном,
она је почела да се моли, и ти снови су
са камилавком. Та бака служи мене и
престали».
моју ћерку, ми лежимо на кревету.
Рекла сам за тај сан једном брату у
Сведочење слушкиње Божије Људмиле: Христу, рабу Божијему Михаилу. Он
«Када сам почела да се молим по узима фотографију и показује ми и
Правилу матушке Антоније, имала сам пита: «Ова бака?» Десило се да је на
виђење - држала сам на рукама фотографији била бака, коју сам видела
младенца који се смејао. Када сам се у сну. На фотографији је била
молила други пут - из далека, као да схимонахиња Антонија (до тада је
чујем дечији зов: «Мама, мама!» - тамо никада нисам видела)! Сањала сам и
78
другу измољену моју децу. Молим се
сада за маму, која је имала шест или
седам абортуса. Приметила сам, да када
се молиш за децу, са временом, живот
почиње да се обнавља, тешкоће нестају,
на души бива лакше».
Сведочење раба Божијега Вјачеслава:
«Једна слушкиња Божија се молила
Правилом матушке Антоније. Она се
молила за своју децу и у време молитве,
њој се јавио светитељ Николај, даје јој
дете, а дете сија. Затим је та жена рекла
да јој се на срце, таква радост спустила,
јер тај молитвени труд није узалудан. Те
молитве су дејствујуће, истините и од
Бога. То је такво стање човечије душе,
када Господ показује човеку да је
његова молитва достигла циљ. Деца су
измољена и послана у рајске обитељи».
Сведочење слушкиње Божије Наталије:
«Једна слушкиња Божија, испунивши
Правило матушке Антоније, надала се
да види сан или има виђење. Али, ничег
није било, она је помислила да по
својим гресима, она није достојна, и да
је то дете остало неизмољено. Тада је
она решила да за то дете још једном
испуни Правило и поново га је назвала
Николај. На другу ноћ, после испуњења
Правила, Господ јој је послао утеху,
како не би више сумњала. Сањала је она
сан. Као да се налази у дому своје мајке,
а поред ње два мала детета, око три
година - дечак и девојчица. Та жена је
разумела да је Господ примио оба
Правила, и да су измољена два детета.
Та слушкиња Божија је даље наставила
да чита Правило матушке Антоније.
Још од слушкиње Божије Ане, било је
такво сведочење. Када је она сазнала о
79
Правилу матушке Антоније, она га је с
радошћу примила и почела да чита,
пошто је она имала абортусе. Затим су
код ње почеле сумње о Правилу, као да
оно није истинито и није од Бога.
Измолила је она само два своја
младенца, још два су била остала
(неизмољена). Након извесног времена,
њен муж сања сан, после којег се
пробудио у сузама. Ево тог сна: у
дворишту свога дома, он је срео два
своја детета - дечака. Он их је загрлио,
али био је врло тужан, јер не може да
остане са децом и они су се растали...
И слушкиња Божија Ана, први пут за 35
године брака, видела је мужа у таквом
стању - са сузама. Он је следећег целог
дана плакао, и није могао ништа да једе.
То је био разлог да та жена настави да
чита Правило матушке Антоније».
Сведечење слушкиње Божије Јулије:
«Године 2017, сањам сан, улазим у
зграду болнице, идем ходником и видим
огромни ред, на пријемном код доктора.
У том реду - одрасла деца, гледају ме и
врло су тужна. Ја разумем, да такође,
идем у кабинет, седим и чекам свој ред,
а сви они и даље на мене гледају. Било
ми је врло непријатно у том тренутку,
отворила су се врата, позвали су ме да
уђем. Ушла сам и видим све црно, около
пламен, у средини пријемнице огромна
стена од човечијих тела, тамо су руке,
ноге, све у крви. На тој гори, стоји Крст,
на њему је распети Исус Христос. По
Његовом телу тече крв од главе и право
на ту гору од човечијих тела. Пробудила
сам се и разумела, да су мени била
показана абортирана деца у целом роду.
Учинила сам абортус кад сам била
млада. Сазнавши за Правило матушке
Антоније, почела сам да га читам, и
хтела сам да сазнам да ли сам измолила
своје дете или не. Када сам легла да
спавам, узела сам своју вољену играчку,
плишаног зеку, и ставила га поред себе
са речима: «Драго моје вољено дете,
опрости ми. Хоћу да овај зека, буде
твој». И сањам исте ноћи сан. Улазим у
тамни подрум и видим девојчицу од пет
година. Она иде по подруму и тражи
излаз, у рукама држи тог зеку. Ја јој
говорим: «Девојчице, хајде, ја ћу те
извести. Ти овде не смеш да будеш».
Она је пошла са мном на улицу, и
почела је да се смањује, све мања, мања
и... стала је мени на руку, већ гола. Ја у
сну размишљам, како је обући. Та
девојчица као да се истопила и ушла
кроз моју руку. После тог сна, купила
сам опрему за крштење и поклонила је
сиромашној породици. Затим сам
почела да се молим за младенце по
роду, и почела сам и њих да сањам.
Изводила сам их из разних тамних
места.
После извесног времена, престала сам
да се молим Правилом, и сањам сан.
Улазим у собу а унутра кавези, којих је
било много, били су затворени. У
кавезима су животиње, мале веверице,
зечеви - и сви они моле да их пустим, а
кључеве од кавеза- немам. Затим идем у
другу собу, и тамо - кавези, али пусти.
Пробудивши се, разумела сам да сам
само половину младенаца измолила за
свој род, још је било потребно да се
молим Правилом матушке Антоније».
Сведочење слушкиње Божије Валерије:
«У нашем Храму су се служили
покајни молебани за грехе абортуса.
Једне суботе, нисам ишла на тај
80
молебан, решила сам да продужим да
спавам. И сањам сан. Идем у храм, а
поред храма стоје запрежна кола са
коњима. Поред кола, стоје деца. Затим
су деца потрчала у храм, и ја сам за
њима пошла. У храму стоје жене,
преклониле главе, и све оне, као да су
одсутне, а деца су обучена веома лоше,
сва су била прљава. Деца нешто траже,
вуку жене за руке, и траже: «Дајте нам,
ми смо гладни, хоћемо да једемо. Ми
ништа немамо, сами живимо». Говорим
тим женама: «Хајде, тој деци да
помогнемо», а оне не реагују. Одједном
из олтара излази наш свештеник и
говори: «Хајде да помогнемо деци». Из
олтара су почели да износе тамјан и
кутијице. Кутијица је било много. Деца
узимају те кутијице и носе на запрежна
кола. Узевши сав тамјан, деца су поново
затражила помоћ и свештеник је скинуо
свој Крст, изнео Свето Еванђеље из
олтара и узео Крст са престола. Све то
деца су однела на кола, и почела су да
се спремају да крену. Ја идем ка излазу,
а код нас у храму, с десне стране,
постоји олтар светог Николаја
Чудотворца. Гледам, а тамо на поду,
висине метар и по... крв - тако густа,
као желе, или стена. И ја, са једном
женом, почињем да чистим крв, да је
износимо на улицу. После чишћења,
изашле смо на улицу, а деца су села на
кола и пошла. Деца нам машу рукама и
вичу: «Не заборављајте нас, ми сами
живимо, без маме и тате!» Та кола су
пошла даље и полетела ка Небу.
Пробудила сам се, трчећи одјурила у
храм на молебан».
 Сведочења о помоћи умрлим после
читања Правила матушке Антоније
«После читања сто Правила
схимонахиње Антоније за моју умрлу
баку, негде на 95-ом правилу, моја мама
(ми смо заједно читале) на чудесан
начин, осетила је на јави, присуство
баке. То је сложено да се објасни, како
је то било, али она је нешто осетила, и
разумела да смо се баку измолили! Са
баком је био тежак случај (много
грехова).
И још, по мери читања Правила,
«пројављују се», сви врачари који су
«радили» с нашом породицом, по
нашим и родитељским гресима,
постепено све лоше као да је нестало. Ја
сам у почетку сумњала: да ли је уопште
81
потребно читати то Правило за
упокојене? Сада немам сумње. Веома је
потребно».
Непознати аутор
«Када сам око датума очеве смрти,
прочитала за мамина (мама је жива)
четири детета, на тај датум, на очев
парастос... осетила сам његову душу.
Знала сам, да он сада стоји поред мене.
Једноставно знала сам - и то је то. Сви
који имају духовно искуство, знају како
се то осећа.
Сада је за мене Правило постала
потреба, без њега постаје тешко. Са
Правилом, као да сам у другој
димензији, другој реалности. Када сам
ове године почела да читам Правило,
Господ је мени недостојној, даровао
много благодати. Затим, како се то
обично дешава, осећај благодати се
осетно смањио, али свеједно, уколико
неколико дана пропустиш, душа је
малаксала, али постоји жеља да се чита
Правило. Ипак, благодат нам се даје.
Свима желим спасење од Господа!
Потрудимо се за Њега, док још увек
можемо. Слава Богу за све!»
Непознати аутор
«Једној жени социјална служба узела је
четири детета. Када се она из дубине
душе помолила: «Господе, спаси моју
децу!» било јој је пројављено и речено -
«Спасавај Моју, а Ја ћу спасити
твоју!» И још јој је било речено да
прочита по 100 Правила за свако од
своје живе деце. Божијом милошћу, ја
сам разговарала са том прекрасном
женом. Она је рекла да је недавно
отишла ка Господу њена ћерка. После
смрти она је била показана својој мајци
у светлом сну заједно са измољеним
младенцима и радосно рекла: «Мама,
сада ја знам, за шта ти живиш».
Слушкиња Божија Марија
«Ја, слушкиња Божија, Надежда,
сведочим о молитвеној помоћи умрлим
рођацима, по Правилу схимонахиње
Антоније. Када ноћу (на дан упокојења
рођака) читам Правило схимонахиње
Антоније, обавезно добијам утеху,
радост духовну и мир. Тако, на гробу
брата, на дан његове смрти, дошла су
три голуба (они никада нису долетали,
за свих пет година)! Послушавши диск
са сведочењем о Правилу рабе Божије
82
Галине из Волгоградске области, ја сам
почела са другарицом да читам Правило
и видала сам у сну, како стојимо и
гледамо у такву слику - веома много
деце корача у једном смеру! На души је
била радост. Моја другарица није могла
да одлучи - за кога прво да чита
Правило: за умрлог оца или за живу
маму? Решавала се за маму, а за оца,
касније. Одмах је сањала сан у коме
отац моли:«Прво за мене, ћерко!»
Када су боловали моји унуци, ја сам се
обратила за молитвену помоћ мојим
духовним сестрама. Две духовне сестре
су се молиле: једна је читала Правило
схимонахиње Антоније, друга Псалтир.
У виђењу је било откривено сестри која
је читала Псалтир, како друга духовна
сестра, носи младенца по лествици на
горе. Младенац је био, као у округлом
балону. Она је чак боју његових очију
запамтила - кестењасте. Запамтила је и
његове речи: «Хоћу Богу!» Следећег
дана, код унука је наступио преокрет у
болести - било му је све боље и боље!
Слава Богу - што нам је матушка
Антонија, оставила на утеху Правило
мољења за убијене младенце. Раније сам
знала за то Правило, али нисам
прочитала много (око десет пута). Тек
после слушања диска са сведочењем
рабе Божије Галине разумела сам да
треба испуњавати то Правило до краја
живота - и сада је то јединствена утеха
за мене. Шта више, могу учинити нешто
за свој род, за рођаке, за блиске. После
читања тог Правила сви блиски постају
рођени. За сваког ми је жао».
 Откровења и сведочанства
о Правилу матушке Антоније и о праведном
oтроку Вјачеславу
Прича маме Отрока Вјачеслава,
Валентине Афанасијевне
Крашениникове (град Чебаркуљ):
«Постоји посебно Правило матушке
схимонахиње Антоније. На гроб
Славочке људи су раније доносили
разне брошуре и листиће са
православном тематиком. Ја сам им
рекла, да деле где хоће, само не, овде,
83
код Славочке. Први пут су донели (било
је то давно, пре много година) гомилу
листића са Правилом матушке
Антоније. Само што сам хтела да кажем
људима: «Склоните то и сами делите –
не треба, овде, ни ја нећу делити» –
привукао ме је изглед матушке
Антоније са њене фотографије на
листићу. Узела сам у руке Правило и
посматрала сам га.
Неко и није имао абортусе, али без
обзира на то, у роду човека их је много.
Мислила сам да, очигледно, у том
Правилу нешто има. После извесног
времена поклонили су ми књигу о
матушки Антонији. Почела сам да је
читам, изненадила ме је историја њеног
живота: њена страдања и муке. Док сам
читала садржај књиге, прочитавши је до
краја, осетила сам мир и затворивши је,
открила сам да се омот на врху обновио!
Сад су ме посматрале апсолутно живе
очи матушке Антоније, све боје су биле
другачије – богатије и свежије. Делила
сам Правило често људима, са великим
задовољством.
У потпуности верујем у то Правило,
оно је живо и потребно је добро
промислити, пре него што се говори
против њега. Мислим да човек који
испуњава то Правило осећа покајање.
Па зар неће Господ да испуни његове
молитве и Анђео чувар, који стоји близу
и све види?!
Једном ме је посетио отац Аристарх –
схимник из Дивјејева. Он са матушком
измољава убијене младенце по Правилу
матушке Антоније. Он је рекао, да се
због тога дешавају јаки напади, болести,
демони нападају. Кад крену да
ишчитавају то Правило, на њих навали
велика хладноћа. То правило живи,
треба га читати, матушка Антонија је
предивна!»
(Ову причу Валентине Афанасјевне
можете такође преслушати на аудио
снимку, који се налази на YouTube под
називом «Праведный Отрок Вячеслав. Пасха
2019 г.» (02:20:08–02:23:18).
84
«Добар дан, Валентина Афанасјевна!
Срећан вам Божићни пост и Божић! Кад
сам чула за Отрока Вјачеслава, из нашег
села је кренула ка њему једна жена, ја
сам јој рекла: «Помоли се за мене
отроку, измоли од њега молитве за
мене». Кад је она стигла и на гробу се
молила отроку, ја сам, овде, чула његове
речи: «Чујем, чујем, чујем!» Тако сам се
и упознала са отроком. Била сам код
њега један пут, али вас нисам видела,
рекли су ми да сте негде били отишли.
Сад сте ми послали две књиге, једна од
њих је јубиларна. Хвала вам за све, и за
каменчиће које је убацила Нина
Анатољевна у пошиљку. Често, скоро
сваки дан се обраћам отроку и он ме
духовно укрепљује. Дошла бих још који
пут, некако све не успевам: летом
башта, зими хладно – остављати пећ и
путовати. Генерално, једни те исти
проблеми... Мени је већ девета деценија,
живим сама, измољавам абортирану
децу. Људи су као зомбирани, ничега се
не боје и мисле да могу да живе како
хоће. Како је то страшно! Рећи ћу вам
шта се мени десило. Боловала сам око
40 дана, мислила да више нећу устати,
но Господ ме је подигао са постеље.
Прво сам ходала… (више не памтим све
подробности…). Уморих се и сретох
преподобног Теодосија Кавкаског, који
ми је каже: «Сад ћу да те поткрепим», –
и дао ми је од векне белог хлеба два
залогаја. И пођох даље. Попех се на
степенице, гледам плаво небо, прелепо,
и Господ стоји!
Сусрео ме и говори: «Ево твоје деце
коју си измолила». А њих је тако
много… све малишани, са анђелским
лицима, у плавим кошуљицама и сивим
панталоницама. Господ ми је рекао:
«Опростио сам ти за све, сад иди и
говори свим људима, да не узимају
нове пасоше и друге документе, и
нека измољавају децу – за то ће им
бити опроштени греси. Иди, не бој се!
Иди и говори те речи». Пробудила сам
се у таквом стању… које није прошло
без суза…
Таква је била Љубав од Господа, како
ниједна мајка не љуби своје дете, како
нас љуби Господ!
Он хоће да се сви спасу, а ми живимо
безбрижно, не знамо шта нас чека…
Тако ми је Господ рекао: «Све је
решено». Ја сад свима говорим, и чак
бих хтела да викнем: «Људи, дођите
себи!» Али, кад свештенство о томе
ћути… Они чак, као глупи, гледају на
све то и не знају, да постоји такво
Правило схимонахиње Антоније. И још,
када је Господ рекао: «Иди!», – и ја
кренула да се враћам, тада сам се
окренула назад, а Он ме благословио. У
мени је била таква љубав према Њему,
какве љубави нема на земљи. Ето, како
нас Он воли!
Пробудила сам се рано ујутру, у 4:45,
плакала сам цео дан, због тога што
издајемо Бога сваког минута… Колико
стрпљења Он треба да има са нама…
Вероватно је време да Он нешто учини
са нама. Матушка Валентина, тужна
сам. Ви стојите на гробљу и слушате те
масоне, како их је Ваш син назвао. Они
њега страшно мрзе! А већ све
свештенство – издало је Русију. Гледам
све то и мислим: «Како они мисле да
одговарају пред Господом? Зар они не
желе да се спасу!» Већ дуго их Господ
гледа, али ће их казнити тако да ће они
све запамтити. Гледам филм. Још мало
је остало, скоро ће доћи Господ и свако
85
ће добити по својим делима. Дошло је
до такве смутње да се патријарх љуби с
папом и узима од њега благослов!
Ја сам монахиња, носим послушање
своје духовне мајке, која је приписана
лику светих Грчке православне цркве.
Она је сахрањена у храму Св. Јована
Златоустог у граду Воскресењск,
Московске области, у капели. Она ми
није благословила да живим у
манастиру, рекла је: «Спасаваћеш се у
свету». Осим тога, неговала сам старца,
који лежи 7 година (парализовани јеро-
схимонах). Они су ме васпитали и
молили се за мене. Сад са страхом
гледам на људе, како се не боје Бога.
Валентина Афанасјевна, желим Вам
много радости, молим се за Вас и молим
славног Отрока, да нас не остави и да
нас укрепи у Вери, како је укрепио Вас.
До виђења. Да Господ све нас спасе.»
Чудесна помоћ Отрока Вјачеслава:
«Велики пост је почео 27. марта 2017.
У те дане Великог поста неопходно је
удубити се у молитвено правило и
покајање због својих грехова. На мени
је смртни грех детоубиства – имала сам
абортус. Пре 20 година извршила сам
тај тешки грех. Више од 10 година
нисам могла «наћи» пут према Храму
Божијем, иако сам покушавала. Своје
прво дете – сина – смогла сам снаге да
приведем Богу и крстим, тек прошле
године на Пресвету Тројицу, пред
његов 20-и рођендан. Пут у Храм иде
кроз невоље… Сад схватам, да је то
била епитимија за грех. Душа се мучила
и тражила одговор на питање: «Зашто?»
Тек сада покушавам да схватим због
чега?
 У нашем малом граду (Чељабинска
област, у близини града Киштима) није
никад било Храма. Тек септембра 2012.
године освећен је храм Покрова
Пресвете Богородице, чија сам
парохијанка. Свој тешки грех сам
исповедала пре 10 година, али душа
није налазила спокоја. Налазећи се у
храму, видим младе породице са
маленом децом. Моје се срце стегло.
Обливена сам сузама за нерођеном
децом. Јадно моје вољено дете мучи се у
аду - бездану. Оно нема име, нема
Анђела-чувара.
Прве недеље Великог поста, на
страницама YouTube-а, гледала сам
видео о глобализацији, екуменизму,
пасошима, УЕК. Тамо су излазили
линкови са пророчанствима Светих
отаца о последњим временима.
«Случајно» сам обратила пажњу на
видео о казивању маме Отрока
Вјачеслава – Валентине Афанасјевне о
пророчанствима њеног сина. То је било
6. и 7. марта 2017. године, на другу
седмицу Великог поста. Нисам ни знала,
да је у нашој чељабинској области био
такав Отрок. Била сам потресена.
Намеравала сам да посетим гроб Отрока
Вјачеслава. Али поткрала се сумња, т.ј.
било је других снимака, чак програм
централне ТВ о «раскринкавању»
Отрока. Дуго сам размишљала и
мислено замолила Отрока Вјачеслава да
ми да одговор на моје сумње…
Прве Родитељске суботе Великог
поста заказала сам отроку Вјачеславу
панихиду. Дошла ми је мисао, да ако
одмах сазнам датум рођења и датум
представљења у вечни живот Отрока, да
ћу поћи. Раније сам хтела да пођем 11.
марта, али је датум смрти Отрока
86
Вјачеслава – 17. март. Реших да
померим полазак на другу Родитељску
суботу – 18. марта. Да бих растерала све
своје сумње, постојано сам се молила
Отроку Вјачеславу. Нашла сам аудио
запис «Русский ангел Отрок Вячеслав».
Молила сам Отрока – ангела Вјачеслава
за помоћ мом нерођеном детету.
Молила сам Господа Бога, да Он
разреши ангелу Славику да узме моје
дете из ада и спасе га од вечних мука.
Одговора на моје молитве није било.
Остале су само сумње.
У понедељак (13. марта 2017.)
«случајно» сам видела видео о
потврђивању светости Отрока, од
стране Афонског монаха, који је
посећивао гроб светог Отрока. Датум
објаве датог видеа – 30. март, (датум
мог рођења). Случајности нема. То је
знак био за мене. Следећи видео, после
потврђивања светости Отрока
Вјачеслава, био је видео о молитви за
нерођену децу по Богородичином
Правилу, преко схимонахиње Антоније
(Кавенишникове). Правило било је дано
схимонахињи Антонији лично од
Богородице (нашла у «Яндексу»).
Била сам у неверици. Молим се други
дан. Данас, 17. марта 2017, је датум
блаженог упокојења Отрока Вјачеслава.
Господе, прослави Твог светог Отрока
Вјачеслава, чијим молитвама ми грешне
слуге Твоје, добијамо утеху и опроштај
грехова наших. Амин.
Сутра је друга Родитељска субота
Великог поста. После парастоса идем
светоме отроку Вјачеславу. Ако буде
Божја Воља – стићи ћу. Свети Отроче
Вјачеславе, моли Бога за нас грешне!
Слава Богу! Слава Богу за све!» Именујеш младенца и дајеш им имена
Слушкиња Божија Ксенија, петак за помен.
17. март, 2017. г. Сен Отрока Сад у мени више нема никаквих сумњи
Вјачеслава у истинитост Правила. Такође, питала
сам за Правило свог духовника -
«Мени је то Правило случајно дошло схимника. Он је рекао, да могу да се
у руке 2008. године, када сам (после молим по Правилу. Помени Господе,
многих година упорних покушаја да верну слушкињу Твоју, схимонахињу
затрудним и свакодневних молитава за Антонију и дај јој вечни помен. Све нас
даровање чеда) затруднела, и у седмој који је помињемо, спаси и помилуј
недељи сам имала спонтани побачај. њеним молитвама. Амин».
Нисам могла да схватим разлог – зашто
Слушкиња Божија Вера
после толиких молитава такав резултат?
«Била сам на гробу Отрока
Била сам очајна! И тада ми је дошло под
Вјачеслава и молила се за поуку: која је
руку то Правило. Почела сам да
сада најдрагоценија молитва или
претражујем по интернету и, видевши
доброчинство? На јави ми је неколико
негативне оцене, одложила га на страну.
пута било речено – «Правило матушке
Затим сам, опет наилазила на њега, или
Антоније!»
ми је неко о њему говорио, али ја нисам
Слушкиња Божија Марија
реаговала. Други пут, када ме је
непозната жена на гробу Отрока
«Другој нашој сестрици је Валентина
Вјачеслава Крашениникова (на дан
Афанасјевна (мама Отрока) казала, да
његовог помена – 17. марта) те године,
од свега, што остављају на гробу, само
почела убеђивати, да то Правило треба
Правило матушке Антоније увек са
читати, измољавајући се за сав свој род,
радошћу дели».
схватила сам, да ми се то обраћа лично
«Отрок Вјачеслав сваком човеку може
сам Отрок.
да јави ту пуноћу благодати Духа
Стигавши кући, одмах сам прочитала
Светог, која је била јављена у времена
то Правило једанпут за побачај, т. ј. то
светих апостола и првих хришћана.
се, такође, рачуна као абортус. И сањала
После обраћања молитвом, чак и врло
сам сан у којем видим погребну
кратком молитвом отроку Вјачеславу,
поворку, где носе плави (тј. дечак)
осети се духовна радост, која исцељује
ковчег са дететом, а ја гледам суморна
и тело и душу. Штавише, после молитви
лица људe који мисле да је он мртав. А
или Акатиста Отроку, а такође и личних
ја видим да је дете живо и мрда ногама!
мољења њему, па и питања – понекад
Ето, такво је било уразумљење.
долази стање радости, благодатне
На Васкрс сам ишла у Свету Земљу. У
лакоће, и добијају се одговори на
Витлејему, у пећини убијених
питања, која одавно муче човекову
младенаца, грчки јеромонаси примају
душу. Бројни људи, колико сам
записке и моле се за абортиране
схватила, такође су преживели слична
младенце! У суштини, то је исто!
стања.

87
 Отрок Вјачеслав је постојано говорио,
да је врло важно молити се за свој род,
зато што ће у супротном људе мучити
пали духови. Отрок је стварно спреман
да помогне свакоме ко је искрен. Стање
душевне искрености, које се јавља после
молитве, једном ми је помогло да чујем
одговор Отрока Вјачеслава на питање:
шта да радим, пре свега, како бих
помогла свом роду?
88
Отрок ми је одговорио, да треба
испуњавати правило схимонахиње
Антоније, зато што развија трпљење,
учи састрадавању, даје душевну
доброту. Све добро у мом роду је
страшно истрошено због грехова
абортуса мојих предака у време СССР,
нажалост».
Непознати аутор
 «Нема веће радости, овде, на земљи,
него спасити нечију душу...»
Писмо рабе Божије Галине, мами св. Отрока –
Валентини Афанасјевној – са сведочанством отрока
Вјачеслава о Правилу матушке Антоније

«Поздрављам вас, драга Валентина многодетна мама и живим у

Афанасјевна. Хтела бих прво да Вам Волгоградској области.
заблагодарим на Вашем великом сину – Хтела бих да вам кажем о Правилу
светом отроку Вјачеславу. Зовем се р. Б. измољавања младенаца убијених у
Галина, по милости Божијој, ја сам утроби мајки, које је Пресвета

89
Богородица дала схимонахињи
Антонији (Кавенишниковој). По том
Правилу смо почели да се молимо, тек
недавно. Кад су ми послали Правило, у
почетку «нешто» ми није дало да га
читам. Дуго је лежало. Једног дана, када
сам остала код куће сама са две ћерке,
решила сам да са њима заједно
прочитам Правило. Помолила сам се
Богородици и замолила је да прими
молитве за дете моје мајке (она је умрла
од инфекције крви после тога, кад је
сама себи урадила абортус). Ко и кад је
томе научио не знам, но знам како се то
десило – добро сам запамтила, иако ми
је било тек 10 година. Кад сам почела да
читам Правило за то дете, плакала сам.
Име детета – Андреј – као ниоткуда је
прозвучало у мом срцу и тако сам га и
назвала. Такође сам дала имена и свој
следећој деци. Молили смо се за првог,
другог, трећег малишана, и почела сам
да молим Богородицу, да ми бар некако
буде дано да знам, да ли заиста
измољавамо децу. Те ноћи сам сањала,
да се налазим на тамном месту, слично
ноћном небу, само што тамо нема
звезда. И видим: мало тамо, мало овде,
на невеликом растојању једни од других
- полако се пењу на врх мала деца. Сва
деца су била у белом, притом су се сва
осмехивала. Необична радост ми се
појавила у срцу, и пробудих се. После
тога сам рекла о Правилу својој старијој
ћерки. И она је почела да се моли
Правилом матушке Антоније (ћерка
живи у Москви).
Пролазили су дани. Ми смо се молили
по Правилу. И моје млађе ћерке су већ
самостално почеле да измољавају децу,
наравно, не без моје помоћи. Када је
90
требало, устајала сам са њима на
поклоне.
Једне ноћи смо се молили утроје
заједно: мој духовни отац Зосима, моја
старија ћерка и ја, свако у свом дому. У
време молитве осећала се велика
благодат! После тога зове ме ћерка
телефоном и пита: «Мама, ја не знам –
да ли сам се измолила за децу за коју
читам Правило? Може бити, да не
радим нешто како треба?» У гласу се
осећала нека туга и растројеност. Ноћу,
после молитве, помолила сам се Мајци
Божијој: «Пресвета Богородице, покажи
ћерки дечицу, коју је измолила». Ту је
ноћ она имала сан како седи на клупи да
храни голубове. Гледа, уместо голубова
њој долећу анђелчићи разних узраста, са
белим пуфнастим крилима. Један јој сео
на руку, и загледао јој се у очи. Очи су
му биле чисте - чисте. Осмехивао се. Из
њега је излазила неизрецива срећа.
Анђелчићи су летели око ње, спуштали
се и грлили је… Ћерка се пробудила,
најсрећнија на свету.
Једна од мојих кћери је дошла до мене
и рекла ми је: «Мама, када измољавамо
децу по Правилу схимонахиње
Антоније, са сваким поклоном, деца из
ада почињу по мало да се пењу на горе.
Затим, када већ читамо закључну
молитву: «Господе, помилуј децу нашу,
убијену у утроби, за које се молимо.
Господе Исусе Христе, Сине Божији,
ради Твог милосрђа, због наше вере и
суза, крсти их у мору Твоје милости и
не лиши их Светлости Твоје
Божанствене. Амин» – ад се отвара, и
Сама Богородица узима децу. У рају им
се већ дају крила. Нема веће радости
овде, на земљи, од тога него спасити
нечију душу. Испуњавајући то Правило,
ми спасавамо невине душе деце, коју
смо загубили».
О рату са Кином Отрок Вјачеслав је
рекао да ће «рат бити и врло скоро…
гореће сви градови, но тамо, где се
чита Правило схимонахиње Антоније
– тамо ће бити ослабљење за те људе
који се налазе у истинитој вери».
Посебан покров ће бити тим људима,
Сам Господ Исус Христос ће их
покривати. Богородица – Заступница
наша велика ће се молити Творцу за те
људе. Они, испуњавајући то Правило,
спасавају не само душе убијене деце,
него и душе својих блиских, свој род и
велику нашу државу – нашу Отаџбину –
Русију (Србију). Те молитве имају
огромну силу у спасењу Русије
(Србије).
Кад сам почињала да се молим по
Правилу матушке Антоније, са децом
сам се много молила за једног младенца,
и дању смо испуњавали то Правило.
Питали смо отрока Вјачеслава: «Колико
може да се измоли младенаца, ако се
моли ноћу, на празник?» Кроз неко
време отрок Вјачеслав нам је открио:
десет младенаца, можемо да
измолимо једним Правилом матушке
Антоније, испуњавајући га ноћу.
Испуњавали смо Правило за једно дете,
на пример за Андреја, и измољавали
десет Андреја. Сваки пут ноћу после
испуњења правила матушке Антоније ја
молим: «Господе, Исусе Христе,
Пресвета Богородице, ја не радим све
како треба: и поклоне, мисли моје
одлазе, не произносим речи молитве, но
по милости Вашој узмите из ада данас
десет младенцаца по имену (назвати
91
име). Амин». У то време мене је
обливала хладноћа, врагу се то не свиђа,
па тако покушава да ме уплаши. Људи
који испуњавају то Правило, имаће
силна искушења, јер се то ђаволу не
свиђа: како то ми од њега узимамо оно
што је он већ себи узео. А ми од њега
односимо душе младенаца из ада,
сваком молитвом, и због тога нас он све
више и више мрзи, са сваким
прочитаним Правилом.
Желим да спасем што више душа
младенаца и отрок Вјачеслав је открио
време, у ком се испуњавајући једно
Правило, измољава десет младенаца.
То су ноћни часови: од 23.00 увече до
4.00 ујутру – у то време је отворено
Небо и ми можемо да измолимо десет
младенаца.
Питали смо отрока Вјачеслава о
поклонима, и он је кроз неко време дао
одговор. То је Господ био рекао отроку
Вјчеславу. Одговор је био такав, да
немоћним људима (бакама, које много
желе да спасу своју децу и род, или
онима, који за некога испуњавају
Правило матушке Антоније, али не могу
да стану на колена и ураде 160 поклона)
– рачуна им се два поклона за десет
поклона. Али не и оним људима, који
су здрави, а због заузетости или умора,
хоће да скрате количину поклона. То
лукавство иде од лукавог. Ако сте
здрави, радите како је наложено – 160
поклона. Боље уопште не почињати
Правило, него варати, јер Господ
лукавство не прима. Кад сам тек
почињала да се молим по Правилу
матушке Антоније, схватила сам да ћу
земне поклоне радити с колена (како се
молио преподобни Серафим Саровски),
јер нећу моћи у потпуности да устанем
у своју пуну висину, као што то чине
многи други. Неважно, како ви радите
поклоне, оно што је главно да поклон
буде земни (из усправног става или из
положаја стојећи на коленима). Сви смо
ми различити: има старијих жена,
немоћних старица – оне не могу
потпуно да ураде земни поклон из
усправног става, због тога не треба са
поклонима себи наметати неке немогуће
границе (бити реалан – прим. прев.) и
Господ ће примити све онако како ви
можете да урадите (по својим снагама –
прим. прев.). Ми на почетку
ишчитавамо цело Правило, а затим
стајемо на колена и са колена радимо
све поклоне. Сваки пут кад испуњавам
то Правило, палим свећу и говорим:
«Слава Теби, Боже наш, слава Теби!
Господе, прими ову упаљену свећу за
младенце, за које се ми молимо».
Хоћу да испричам и за 50-ти Псалм и
Исусову молитву. Питали су ме: шта
читам, 50-ти Псалам, или Исусову
молитву? Када сам почињала да
испуњавам Правило матушке Антоније,
то су били моји први кораци Богу.
Осмотривши то Правило, схватила сам
да не могу да читам 50. Псалм (не могу
физички то да изведем) и почела сам да
читам Исусову молитву. Кроз извесно
време ми је било много показано – моја
измољена деца. Поново сам молила
уразумљење од отрока Вјачеслава:
«Отроче Вјачеславе, откриј нам шта
треба да се чита: 50-ти псалм, или
Исусова молитва?» Отрок Вјачеслав је
практично одмах одговорио да је
потребно читати Исусову молитву. Зато
драга браћо и сестре, читајте Исусову
92
молитву – спашћете више дечице, и
нећете имати унинија (очајања). Многи
су престали да испуњавају то Правило
баш због 50-ог Псалма, т. ј. многима је
тешко да га прочитају 48 пута, немају
сви снаге за то.
Још хоћу да кажем о милостињи за
одмољене младенце. Нисам богат човек
– слава Богу за то! Зато, што имам, то и
дајем: могу да дам млеко (имам краву)
или лепињу... Кад дајем, тада говорим:
«Узмите Христа ради за младенце, за
које се ми молимо». Највећи део нас
нису богати људи, зато дајете, то што
имате.
Причају и о томе, да на Васкрс и
Васкршњу недељу треба да наставимо
да извршавамо Правило матушке
Антоније, зато што је то келијно
Правило – ми ништа не мењамо у
молитвама: исто тако радимо поклоне са
колена и читамо 48 пута «Царе
Небесни» на одређеном месту. Само на
самом почетку Правила читамо
«Христос Воскресе…», три пута уместо
«Царе Небесни», и «Ангел вопијаше…»
уместо «Достојно јест» на крају. Отрок
Вјачеслав је рекао девојчицама, да ту
нема никаквог греха и не треба се
смућивати. Говорим о томе, зато што
знам да се многи узнемире у вези са
земним поклонима и сасвим престану да
измољавају младенце у Васкршње дане.
А они страдају и чекају нашу помоћ.
Ја не могу, браћо и сестре, све да
објасним шта осећам због Правила,
према Богу. Хтела сам да вам кажем
главно – молите се Правилом матушке
Антоније, спасавајте изгубљене душе
деце! Та деца одлазе у Рај и много су
вам захвална. Ви не представљате какву
радост они осећају према вама, кад их
измолите. После сваког испуњеног
Правила Милост Божија осењује, све
нас. Ми нисмо достојни Његове
Милости, због свега што људи чине:
абортусе, пијанство, пушење, туче – и
нико да се замисли над тим. Посебно
сада, неки од нас, тако понижавају
отрока Вјачеслава и његову мајку
Валентину! Уосталом, Господ се одриче
оних, који Га хуле, а хули се Господ и
кроз хуљење отрока Вјачеслава!
Једном је моја ћерка силно плакала и
питала:«Мама, зашто мајке убијају своју
децу? Зашто оне то раде? Тако ми је жао
младенаца, они имају мале ручице и
ножице!» Дуго нисам могла да је
смирим, али сам јој затим објаснила «ти
си данас измолила једног младенца и он
је отишао у Рај». Али сву децу, којих је
много, ми не можемо да измолимо
чисто физички, немамо такве
могућности, јер тако убијају на милионе
деце.
Драге жене, маме, девојке, ако се већ
десило да вам је Господ дао срећу да
постанете мајке, било да је то прво или
седмо дете – то је дар од Бога и брините
о њему.
Једног дана смо деца и ја испунили
три Правила, а затим смо заједно легли
да спавамо. Читала сам по бројаницама
молитву «Богородице Дјево, радујсја…»
Заспала сам и у сну су ми показали
Мајку Божију! Она је толико лепа, у
свету нема таквих Жена – то је Божија
лепота. Затим чујем глас, који ми
говори да се Богородици, такође, треба
молити. Пробудила сам се са великом
радошћу и схватила да се веома мало
молим Мајци Божијој. Мислим да ми је
93
то било показано зато што смо
измолили три детета за дан.
Хоћу, такође, да кажем и о томе, како
сам видела људе у аду. Срце ми је
несносно куцало, мислила сам да ћу
умрети. То је било тако страшно. Људи
добри, то је толико и тако страшно!
Овде, не земљи такав страх никад нисам
доживела. Кад сам се пробудила,
схватила сам да сам све то видела
својим духом.
Пре извесног времена и мене су
водили у Рај. Видела сам децу коју ми
измољавамо Правилом матушке
Антоније, и рођаке за које се молимо.
Они су тамо сви срећни и осмехују се. У
Рају сам препознала људе, али је Господ
тако учинио да их нисам запамтила.
Била сам у благодатном стању духа, и
не могу да пренесем сва та осећања.
Желим да кажем људима:«Молите се,
Правилом матушке Антоније, спасавате
младенце сваком молитвом и Господ ће
вас за то наградити!»
Сама Пресвета Богородица је дала
Правило матушки Антонији. Дала га је
зато да бисмо се ми, грешни, уразумили
и престали да чинимо безакоња, и да
бисмо измољавали децу. И то је Воља
Господа.
Господ ће се заступати за те људе,
који се моле Правилом матушке
Антоније. На крају крајева, Он је дао
свој живот за нас на Крсту, за све
људе.
На томе ћу завршити своје казивање.
Да нас све спасе Бог. Слава Њему!»
Слушкиња Божија Галина са чедима,
Волгоградска област, 2018. г.
 Још сведочанстава

Призив нерођеног детета својој мајци

Ја сам исти као и сви, као пупољак у роси,
Хтео сам да процветам и животом да корачам.
Мама, мама, зашто си ме одбацила?
Мама, мама, зашто си мој живот узела?

Ја сам молио: не убиј ме

Ја сам молио: заволи ме
И само чуо одговор: Не! Не! Не!

Цветају воћњаци и дарују плодове,

Зар, за мене не би било хране?
Како у пролеће прелепо певају славуји...
Зар за мене није било љубави?

Како би било да сам се родио као птица или звер?

Ни звери ни птице не убијају децу своју...
Ја бих као зечић сиви, скакао по луговима
Или као лабуд бели пловио бих по облацима...

94
 Прича слушкиње Божије Лидије
(г.Владимир):
«У младости сам учинила грех-
убијала сам своју децу. Исповедала сам
се неколико пута, али сва тежина греха
остала је у мени. Годиние 2005, до мене
је дошло Правило схимонахиње
Антоније. Прихватила сам га свим
срцем, ухватила се за њега и почела сам
да се молим за своју децу. Мало после
тога сањам своју умрлу мајку, у старој
кући, где сам провела детињство.
Отварају се врата и она улази са децом -
сва светла, радосна и деца весела!
Питам је: «Мама, чија су то деца?» Она
одговара: «То су моји унуци!» И док
излази из собе, окренула се, а лице њено
постало је тужно, и каже: «А тамо су
још и моји остали!» Када сам се
пробудила јасно ми је било да су «тамо
остали» - то значи остали су у аду.
Колико је абортуса учинила мама, ја не
знам. Биле су још баке, прабаке. Када
сам израчунала колико је у мом роду, са
мамине стране, са очеве и са мужевљеве
стране, могло да буде такве деце и
спонтаних побачаја, запрепастила сам
се. Значи последице тога греха падају на
моје унуке?! Ја сам пала пред Царицом
Небеском и говорим јој: «Не знам
колико је абортуса било у мојем роду,
Пресвета Богородице, изведи их сама из
ада! Ја ћу читати Правило матушке
Антоније, прво за мој род, затим за род
мужа, за познанике. Ти сама, боље знаш
кога треба извести из ада». После тога ја
сам у смирењу почела да се молим за
дечицу.
Прошло је време, ревност према
Правилу у мени се смањила, било је
тешко. Са временом сам га све мање
95
читала и мислила сам да сам сигурно
сву децу измолила. Затим сам потпуно
престала да га читам. После неког
времена сањам такав сан: стојим на
пољу, узан пут, са моје десне стране
прилази ми Жена у монашкој ризи. Она
ми прилази сасвим близу и говори: «Ти,
зашто не читаш Правило матушке
Антоније?» А ја одговарам: «Знате, ја
читам јутарње, вечерње молитве и
Псалтир». Она ме је погледала и рекла:
«Најважније је читати Правило
матушке Антоније!» Пробудила сам
се, било ме је стид, то је било строго
речено.
Поново сам почела да читам Правило.
После извесног времена ревност према
Правилу се опет умањила. Разлог је био
да сам чула од познатог свештеника да
Правило матушке Антоније не треба
читати, јер је Правило «неканонско» и
слично... Затим сам још од неких
свештеника чула слично негативно
мишљење о Правилу, али... унутар душе
сам осећала да Правило треба да читам.
И опет сањам сан. Људи излазе на бину
и говоре, ја разумем речи, али не и
њихов смисао. И питам: «Да ли ће ми
неко рећи о чему говоре ти људи?»
Долази до мене старица у белој марами
и каже: «Они само празнослове, видиш.
А ти читај Правило матушке Антоније!»
Са великом тугом у очима је то било
речено, и ја сам се пробудила. Опет сам
почела да читам Правило.
Пролази неко време, опет губим
ревност према Правилу, не остављам га,
али га ретко читам. И сањам сан, којег
ћу се сећати и на самртном одру -
схватила сам да ћу Правило
схимонахиње Антоније да читам до
краја живота. Видим собу, у соби је Мами је, такође, прва девојчица која се
шпорет на гас, на рингли лонац. Чујем родила-умрла, напунивши годину и
шум, прилазим ближе лонцу и шум се осам месеци. Друга је, такође, била
појачава. Чујем крике и гледам према девојчица- то је моја рођена сестра. Код
лонцу. Крици су све јачи, разарају душу моје сестре прво рођено дете, такође,
и видим како кипи вода. Гледам унутар умире, а друго дете-то је моја
лонца и видим младенце који се кувају, сестричина. У то време сам већ читала
све то са страшним крицима. То је био Правило матушке Антоније. Када је
страшни тренутак. Пробудила сам се. дошло време да моја сестричина роди,
Како сам провела дан на послу, не знам, знала сам да све треба да буде добро.
одмах трком у храм, и баћушки сам Заиста, она је родила девојчицу, она је
испричала за сан. А он одговара: «То ти одрасла и све је било добро у нашој
је упозорење» После тога Правило породици. Слава Богу за све!»
матушке Антоније нисам остављала,
Говори слуга Божији Николај (г.
разумела сам, да га је до краја живота
Владимир):
потребно читати. И сада, када се
«О Правилу старице Антоније чуо сам
појављује нека чамотиња и лењост, тај
од једне монахиње, коју сам срео испед
сан ми не да - да оставим Правило
Успенске Цркве. Било је то пре
матушке Антоније.
петнаестак година. Она је делила мале
После кратког времена Господ ми је
штампане листове са фотографијом
дао утеху. То није био сан. Затворила
матушке Антоније. Монахиња је рекла
сам очи и видим децу, имају нежно розе
да је то њено послушање.
одећу, у сунчаној светлости. Та деца су
Грех абортуса је на мени и мојој жени
радосна, срећна, имају од две до пет
и зато сам узео тај лист. Сазнао сам, да
година. Они иду поред мене. Ја мислим:
за Правило матушке Антоније многи
«то су твоја деца!» Отворила сам очи, а
свештеници не дају благослов, па сам у
код мене мирно и спокојно стање. У том
почетку био опрезан у вези Правила.
моменту разум ми каже: то не могу бити
Али у души, нешто се преокренуло у
твоја деца, јер ти младенцима мушка
мени, решио сам да то Правило
имена дајеш, и треба да су дечаци, а ти
прочитам. Прочитао сам цело Правило
си видела само девојчице... Ја сам опет
са свим поклонима. У браку сам по
пошла код баћушке и осећам, да то нису
други пут. У другом браку смо венчани
биле моје мисли. А баћушка одговара:
у цркви, а имао сам још и први брак у
«Не преживљавај то виђење, али не
коме је, такође, било абортуса. Решио
одбацуј». И ја сам разумела тада да је
сам да прво прочитам Правило за
Господ то виђење дао мени као утеху и
нерођену децу из првог брака.
подстицај да и даље читам.
Прошло је неко време од како сам
У нашој фамилији дешавали су се
почео да читам Правило матушке
свакакви догађаји. Бака је родила прву
Антоније, и приметио сам, без неких
девојчицу, која је умрла. Затим се
снова или виђења, промену у мом
родила друга девојчица-то је моја мама.
породичном животу - на боље. У другом
96
браку имамо усвојеног сина и једно заборављамо на то, веселимо се, а наша
време, он је почео да пије и да скита. деца су у аду!То је духовно слепило!
Пошто живимо заједно, врло нам је Ми смо дужни да се тог греха сећамо
тешко било да то гледамо. Ипак, после целога живота».
читања Правила матушке Антоније, он
Уз дозволу слушкиње Божије Лидије
је престао са тим и запослио се! То је
(с.Дивјево) преносим њено сведочење о
било тако неочекивано. Уверен сам да је
Правилу матушке Антоније:
то дејство Правила матушке Антоније.
У животу Лидије био је период када је
О том Правилу рекао сам старијој ћерки
пред њом стојало питање: молити се за
из првог брака, и она је, такође, почела
дете њене мајке, које је убијено
да га чита. Моја жена је, исто, почела да
абортусом или не? И ево, Господ јој је
чита Правило, колико је могла. У току
дао знак. У манастирској порти била је
тих година Правило сам прочитао око
у друштву сестара, и једна другој
50 пута, што је мало, ако узмемо своје
говори: «Код мојих родитеља било је 25
грехе и грехе свог рода. Још много
абортуса. Јавили су ми се умрли
треба да читамо.
родитељи и жалили су се, да су они
Желим да се обратим мушкарцима. У
дубоко у аду и да их тамо муче. Узела
главном, ми се старамо да пренесемо на
сам да се молим за те младенце - за све
жене сву тежину тог греха, а сами
њих испунила сам Правило
желимо да останемо са стране. Зато, ако
схимонахиње Антоније. Затим су ми се
је мушкарац крштен и православац, он
родитељи јавили у сну и рекли, да они
је дужан да остане мушкарац и да
више нису у аду и топло су ми
такође, носи тај крст: да се стара да се
захваљивали за то.» То је био знак за
чита то Правило, ако супруга по немоћи
Лидију да својим рођацима и убијеној
или из здравствених разлога не може да
деци може помоћи.
га чита. Ми смо обавезни да га
Слушкиња Божија Лидија испунила је,
испуњавамо. Уверен сам да ће се за то
у време Божићног поста, четири
100 пута више нама дати, нашим
Правила. На ноћној служби стајала је
породицама и нашим рођацима.
пред отвореним кивотом преподобног
Сматрам да је још потребно, да се
Серафима Саровскога у Дивијеву, и
боримо са својим страстима. Старати се
молила преподобног: «Оче, рођени, дај
да се ослободимо од страсти, ради наше
ми знак, да сам се измолила, барем, за
убијене деце. Мислим да ће Господ дати
некога од абортиране деце. Јесам ли,
снаге и за то.
макар, неком олакшала?» Затим сам се
Људи ропћу на серијске убице, а ми,
вратила кући и заспала. И јасно је чула
шта смо ми, учинили? Ми, који смо
«Мама, мама, мама, мама!» - четири
одговорни за абортусе, гори смо од
пута су је позвала деца, а њеног детета
серијских убица. Те убице убијају живе
кући није било. Затим је Лидија устала,
људе и преузимају њихове грехе на
и благодарила Господа за утеху.
себе. А ми убијамо сопствену децу, а
Још је у сну видела маленог,
затим са мирном савешћу живимо и чак
помодрелог младенца. Помислила је да
97
га треба загрејати. Дисала је на њега,
масирала га, трљала га, и он је вакрсао,
оживео! Други пут види у сну, иде
трака, и она... сва крвава, са деловима
тела, и Лидија кога је успела, тога је
узимала са траке, и ти делови тела,
подсећали су на децу. Много деце је
Лидија скинула са те траке и они су,
такође, оживели.
Други сан. Сања слушкиња Божија
Лидија, да је она своју ћерку послала да
спава код комшинице. Излази из куће а
за њом иде син (она је разумела да је то
њен син), он има три - четири године.
Пита га Лидија: «Ти си све урадио,
кревет си поспремио?» А он је тако
радостан, тако радостан! Осмехује се
Лидији и одговара: «Мамице, ја сам све
урадио!» Лидија је јасно видела његово
лице. Он је веома личио на њену
садашњу децу: светла коса, а сам дечак
пуначак, високо чело, врло мало се
разликовао од њене деце.
Једном се Лидија молила тако:
«Опрости ми, Господе, али ја не знам
тачно број својих абортуса и побачаја, и
зато сам испунила Правило матушке
Антоније и више. Боже мој, ако сам све
своје измолила, дај ми знак! Ако сам
више Правила испунила, нека то буде за
мамино дете, за њене абортусе или
побачаје». Затим Лидија види у сну
следеће: види мамину стару кућу, а у
кухињи... нема пода, већ је само отворен
подрум. У том подруму рођаци седе за
столом и нешто славе. Али Лидија их не
познаје. Да им не би сметала она је,
отпевавши песму, отишла од њих. У
дворишту куће иде јој у сусрет мама и...
нерођени брат. Отац га вуче за руку а
Лидија говори: «Зашто га вучеш, остави
98
га на миру». И отац га је пустио.
Лидијин брат је био високи и риђи, са
косом до рамена, узраста као и Лидија.
То је био знак Лидији, да се она за своју
децу измолила, такође и за мамино дете.
Једном је Лидија, седећи за тезгом,
продавала иконе и црквене ствари.
Поред ње било је још 15 тезги. Није
било купаца. Прилази јој жена и тражи
крстић, капицу и кошуљу за крштење,
са свећом, тражећи да се све то однесе у
Казански храм, у крстионицу. Лидија је
пита: «Да ли сте Ви испунили Правило
схимонахиње Антоније?» Она одговара:
«Да, али то није моје дете. Али ја све
време мислим о њему и решила сам да
прочитам Правило за њега». То је био
знак за Лидију да она испуни Правило
не само за себе, већ и за своје блиске.
Једном је пробала Лидија да не једе
месо недељу дана. Затим га и даље није
јела. Благослов код баћушке није узела.
Тако она пола године није јела месо.
Тражила је од Бога доброг мужа или да
јој се деца ослободе. И види сан. Види
свој дом и 8 младенаца. Једном је било
око 7 месеци, а остали сасвим мали, по
20 - 25 см. Тај дом је био у торнаду и
морали су да беже. У том тренутку
појавила се жена, била је у црној
одежди, маленог раста, добра, са жељом
да помогне. Лидија јој говори: «Хајде,
узмимо по четири младенца и бежимо!»
Држи Лидија на једној руци четири
младенаца, бојећи се да их не повреди.
Побегли су у другу кућу а тамо поново
налеће ураган, и опет хоће да подигне
кућу. Поново Лидија говори тој жени:
«Хајдемо, да децу покријемо својим
телима». Оне су их покриле и одмах је
ураган ишчезао. Пробудила се Лидија и
разумела је да је сањала схимонахињу
Антонију. Помислила је како је велики
и милостив Господ, по молитвима
њеним, ослободио је још 8 младенаца».
Слушкиња Божија Лидија свом душом
благодари Богу, јер јој је Он помогао да
сазна за Правило схимонахиње
Антоније. Дословно преносимо речи
слушкиње Божије Лидије: «Имамо
могућност да помогнемо тим Правилом
својој деци и деци нашега рода. Када се
молиш за дете, бивају искушења -
појављује се проблем са здрављем,
материјални проблеми, али све се то
допушта по сили. Све муке допушта
Бог, по нашој сили, али главно је да та
деца више нису у аду!»
Говори слушкиња Божија Ксенија (г.
Волгоград):
«Ишла сам у цркву, када сам сазнала
за Правило схимонахиње Антоније. У
то време похађала сам вечерњу школу и
тамо је радила једна жена, која је била
задужена за гардеробу. Једном ме је она
видела у цркви и дошла код мене,
саветовајући се са мном, као са човеком
који је у вери. У то време била сам
почетник у вери. Она ми је рекла да има
удату ћерку, која је трудна, али да се
она разводи од мужа. Питала ме је,
може ли да се учини абортус - неће ли
он да нашкоди, јер њена ћерка хоће то
да уради. Одговорила сам тој жени да
највероватније, абортус неће нашкодити
њеној ћерки. Она је још убедљивије
почела да ми говори, да ће се њена
ћерка све једно развести и... да не може
она сама да подиже дете, а ја сам јој
одговорила: «Нека онда учини абортус».
99
Знала сам да постоје молитве за абортус
и да у храму прилажу дечије ствари... тј.
ја као човек који ништа не зна, узела
сам на себе ту одговорност и дала такав
савет.
После извесног времена, поново сам
срела ту жену и она ми говори: «Моја
ћерка је учинила абортус и много плаче
јер је убила своје дете». Схватила сам да
сам постала саучесник у том убиству,
тада су до мене почеле да долазе праве
информације о абортусу. Што сам више
разумела, више сам била у ужасу. Ја сам
се покајала на исповести, али дете је
немогуће вратити. Како помоћи том
детету? Где је оно, шта је са њим? А,
душа је вечна! Питала сам свештенике:
«Како да се молим за то дете? Оно је
некрштено». Дали су ми епитимију да
радим 12 поклона за то дете до краја
живота. Када сам сазнала за Правило
матушке Антоније, хтела сам да нађем
ту жену и да јој дам Правило. Али,
нисам успела да је нађем. Решила сам да
се сама молим за то дете и десило се
следеће, преселила сам се у друго место
и била сам код једног духовног оца.
Сањам да тај свештеник стоји пред
огромном стеном у молитви, са
подигнутим рукама. Он је стао на
пешачком прелазу, и ја, заједно са њим.
Испред нас је пут и тим путем иду деца
нама у сусрет. Њих је много, неко
млађи, неко старији. Зауставили су се
око нас, пружајући ка свештенику руке
и траже од њега да ме он благослови. Ја
сам хтела да тај свештеник буде мој
духовни отац а ја његово духовно чедо.
Затим сам са том децом почела да
певам. Изашла сам на пут и мени су
пришли дечак и девојчица. Дечак је
личио на мене, а девојчица на моју
маму. Ја сам питала девојчицу: «Како се
зовеш?» Она је одговорила: «Гаља»
«Колико имаш година?» Девојчица је
одговорила: «Двадесет девет».
Изгледала је као да има 9 или 11 година!
Када сам тај сан испричала баћушки он
је рекао да су то абортирана деца из
мога рода и благословио ме да читам
Правило матушке Антоније за свој род.
Почела сам да читам Правило. Моја
тетка је имала пуно побачаја и ми нисмо
биле у добрим односима. Прво
измољено дете назвала сам Николај.
Када сам пошла у храм на службу, мени
неко даје листић у коме је било
написано: «Раб Божији Николај је
записан на вечни помен у Јерусалиму -
за вас се моле». Нисам знала одакле се
појавио тај листић, он се појавио
сутрадан, после прочитаног Правила
матушке Антоније. Душу моју је
преплавила велика радост».
Прича слушкиње Божије Нине (г.
Владимир):
«Хоћу да кажем о случају о помоћи
Правила матушке Антоније једној жени.
Срела сам је на улици, продавала је
поврће и воће на тезги и била је врло
тужна. Очигледно је много бринула. Ја
сам је посматрала и другог дана сам је
питала: «Да ли се нешто десило? Треба
вам помоћ?» Она је одговорила: «Мени
је син умро. Имао је 7 година. Он није
крштен и пред смрт је тражио да му дају
крстић. Ми смо му дали крстић, он га је
држао у рукама и тако је умро. После
сахране, сваке ноћи га сањам. Отвара
преда мном неку књигу, показује ми
нешто, очима тражи нешто, али ја не
разумем шта хоће. Већ сам се измучила,
100
не знам шта да радим». Помислила сам
да ће јој, можда, помоћи Правило
матушке Антоније и дала сам јој књигу
о матушки и Правило. После извесног
времена срела сам ту жену - она је била
радосна, јер јој је то Правило помогло и
њеном умрлом некрштеном сину. Она је
то Правило читала ноћима, благоверно,
чинила је поклоне, молила од Бога
опроштај, због тога што није крстила
сина, и што је тако умро. Када је
испунила Правило, она је сањала сина
који је био радостан. Он је затворио ту
књигу, загрлио је, захвалио јој и више га
није сањала. Затим је она однела у храм
све неопходно за крштење детета по
Правилу матушке Антоније».
Говори слушкиња Божија Љубав (град
Владимир):
«Ја сам одавно почела да читам
Правило схимонахиње Антоније. Када
сам прочитала Правило за прву бебу,
сањала сам такав сан: иде човек и носи
голу шестомесечну бебу. Та беба је била
тако прљава. Човек долази код мене и
даје ми је у руке, а она постаје чиста,
чиста! Други сан је био такав - ми
седимо у кафеу, и ја седим са мужем за
столом а нама долази девојчица у белој
одећи - плавуша са коврџама, она личи
на мога мужа. И мени постаје јасно да је
то моја девојчица!
Читајући Правило матушке Антоније
ја сам га делила на неколико делова.
Био је случај када се читање следећег
дела одужило. Тог дана лежала сам на
кревету и код куће није било никога.
Задремала сам и чујем глас - чисти,
јасни, који иде од висине: «Мама!»
Пробудила сам се и почела да
дочитавам Правило, разумела сам да од
мене траже да то учиним. Када сам
следећи пут поново читала Правило,
једне вечери сам легла и чујем буквално
у уво: «Мама, мама!» Стала сам на
колена и почела да читам остатак
правила».
Сведочење слушкиње Божије Људмиле
(Владимирска обл.):
«За матушку Антонију сазнала сам,
прочитавши књигу о њој, о њеном
животу. После су ми дали молитвено
Правило. У мом роду су почињени
абортуси и ја сам знала - ко је чинио и
када. Тада сам помислила да ћу се некад
за њих молити. И сањам сан. Ја долазим
у кућу мога оца и желим да га видим. У
кући је земљани под. У дому су биле
прелепе женске особе, ја их не знам.
Одједном ми говоре да је мом оцу данас
свадба?! Изненадила сам се, и чекам.
Почела сам да стављам на сто иконе
које су биле у мојим рукама. Затим сам
погледала напоље и видим да је дошло
много људи које никада нисам видела.
Угледала сам једну девојчицу и питам:
«А ко је то?» Мени одговарају: «То је
твоја сестра». Врло сам се обрадовала и
од радости сам хтела да је загрлим и
пољубим. Питам девојчицу: «Ко је ова
жена?» Она одговара: «Ово је моја
мама». Ја размишљам: «Каква моја
сестра?» Ја имам две сестре и више
немам? Још ми девојчица говори:
«Мене све боли». Жали ми се на своје
болести. Пробудивши се, и сетивши се
сна, схватила сам да је то била прва
очева жена и њено дете, које није било
рођено. Они су се венчали, али је она од
њега отишла и починила абортус, због
чега је и умрла. Чак је и документ отац
имао да је његова прва жена умрла од
101
криминалног абортуса. Тај докуменат
сам видела, и знала сам да ја никада
нећу чинити абортус. Разумела сам да
треба да се молим за ту девојчицу и
почела сам да читам Правило матушке
Антоније».
Говори монахиња Херувима (г.
Јекатеринбург):
«Господ је моју децу показао на
следећи начин. То је био сан. Идем
путем. Била је зима, месец фебруар. На
другој страни пута пролеће, свуда
неописиво лепа природа. Такву лепоту
никада нисам видела. Тамо стоји бели
мермерни храм, неописиве лепоте, а
поред њега стоје беле колевке и у њима
дечица у плаво-белој одећи, прекрасна.
Биле су ту и неговатељице, такође, у
таквој одећи. Оне говоре: «Тој деци је
овде добро, ти, не брини». Пришла сам
реци и чујем жубор воде, видим
кристални мост. Када сам се пробудила
и отишла својој матушки, рекавши за тај
сан, она је казала: «То је Господ теби
твоју децу показао!» Правило матушке
Антоније је велико дело. Имам куму,
монахињу Теофилакту, она је кума мог
унука, и она је матушку Антонију знала
лично. Матушка Антонија је измолила
њену децу и после је Бог показао
монахињи Теофилакти њено двоје деце!
До мене су од једне слушкиње Божије
дошле фотографије матушке Антоније.
Тој раби Божијој матушка Антонија је
говорила: «Вера, ја ћу умрети, али ти
мене не заборављај, ја ћу ти помагати».
Ја, такође, молим матушку Антонију за
помоћ и она ми помаже! Молити се њој
треба, помињати је у молитвама, и биће
вам велика помоћ».
 Говори слуга Господњи Александар (г.
Москва):
«У 2006. години видео сам књигу о
матушки Антонији и Правилу. Мени се
срце одмах загрејало да се молим по том
Правилу. Ја се још нисам био учврстио
у вери и мало сам знао о матушки
Антонији. И тако нисам ни почео да се
молим по Правилу, иако сам имао
намеру.
У јесен 2006. године полетео сам код
рођака у Грузију. И милошћу Божијом,
десило се да су моје две тетке биле
духовна деца старца Василија у
Тбилисију. Ја сам га, такође, питао да
ми буде духовни отац и он ме је
прихватио. Када су старцу Василију
дали Правило матушке Антоније, он ме
је благословио да се молим по том
Правилу. Рекао је да је то Правило од
Бога! Имао сам жељу да помогнем
убијеним младенцима из мога рода, и
почео сам да се молим за њих. Кроз
четири месеца сам у свом срцу осетио
промену у односима између мене и мог
оца. Ако је раније у мени била нека
хладноћа, сада сам имао потребу да га
загрлим и пољубим као оца. Обновила
су се она осећања, која су била у
детињству. Такве промене су се десиле
са мном.
Затим је настао један интересантан
моменат. Када сам се молио по том
Правилу, појавила се јасна мисао:
помолити се за младенце, чији је отац
био мој брат Николај. Ја сам се помолио
за његова три детета, затим још четири
и разумем да су то деца Николајева.
После неког времена зове ме мајка из
Москве и говори ми да је Николај
враћајући се са посла, мало више попио
102
и у моменту када је зауставио ауто и
кренуо кући, добио је ударац по глави и
био је опљачкан. Он је одвежен на
реанимацију. Слава Богу да су га нашли
и да се опоравио, затим је изашао из
болнице. Мене је веома поразио тај
моменат, када се у мени појавила
намера да се молим, управо, за његову
децу. Можда, да се нисам молио за ту
децу, Николај не би преживео. Слава
Богу да ме је Господ уразумио да се
молим, да се измолим ту Николајеву
абортирану децу, да скинем део тих
грехова са њега.
Молим се Божијој Мајци да Она Сама
распореди децу у роду оца и мајке, за
коју се треба молити. Немогуће је
питати све рођаке које имам, да ли су
имали абортусе?»
Раб Божији Николај говори о
сведочанствима жена:
«Слушкиња Божија Људмила се много
молила по Правилу матушке Антоније.
Она је сањала да се налази у концертној
сали, а око ње су била деца, од пет до
седам година, дечаци и девојчице и сви
су били пристојно обучени. Још је рекла
да се она упознала са једном верујућом
женом и она јој се пожалила да њена
ћерка која је 8 година у браку, нема
деце. Људмила је рекла тој жени да су
највероватније у њеном роду били
абортуси. Тако је и било. Људмила је
решила да ту децу измоли Правилом
матушке Антоније и прочитала је
неопходан број Правила. Кроз годину,
она среће ту жену која је била радосна-
њена ћерка родила је унука! Ево тако
чудо је јавио Господ. Када је Људмилу
болела нога она је тражила од унуке да
уместо ње чини поклоне. Следећег дана
унука Маша долази и говори: «Бако,
данас сам сањала три анђела!»
Једна слушкиња Божија из Сергијевог
Посада је читала Правило матушке
Антоније за свој абортус. Исту ноћ сања
да у шаци држи малено детенце дужине
8-10 цм. Дете није било живо. Она је
почела њега да храни и оно је оживело!
Једна слушкиња Божија је рекла да јој
се после читања Правила матушке
Антоније, у сну јавио син, од 18 година.
Он је звао: «Мама, мама!» Пробудивши
се она се сетила, да је тачно пре 18
година учинила абортус.
Слушкиња Божија Вера је говорила да
је она са мамом, читала молитве за
абортирану децу из својег рода.
Измолили су они око 100 деце. А рођена
сестра њене мајке је удата за Јерменина,
и они немају децу. Одједном мама Вера
је почела да сања... јерменску децу!
Слушкиња Божија Јелена је говорила
да се молила по Правилу схимонахиње
Антоније за абортусе у своме роду. Она
је хтела да јој Господ да сан или виђење,
али се то није десило. Она је, ипак,
продужила да се моли. После неког
времена она долази у госте својој мами
која јој је рекла о свом недавном сну. И
тај сан јој је помогао да се сети свога
давног сна од пре 12 година. Давни сан
је био такав: Јеленина мама се вози
запрежним колима, а поред је блато, и у
блату тону мала деца! Сада је Јеленина
мама сањала сан да се она вози на
запрежним колима а поред ње није више
блато, већ зелени пропланак, на којем се
103
играју мала деца. Али најчудније је то,
што су то иста деца која су раније
тонула у блато! Јелена је рекла мами, да
је она измолила младенце из свог рода и
Господ јој је послао такав сан утехе.
Још једно сведочанство једне
слушкиње Божије. Она је рекла да јој је
Господ показао како се њена душа
спушта у мрачно и влажно место, и
тамо стоји велики котао. У њему је била
хладна вода непријатног мириса, и ту...
мала гола деца - сва жива! Један дечак
се хвата за врх тог котла, подиже се
ручицама, окреће се према другој деци и
говори:«Ускоро ће и вас мамица да
измоли!» Господ је показао тој жени на
каквом месту се налазе абортирана деца.
После испуњења неопходног броја
Правила матушке Антоније, Господ јој
је поново показао ту децу, али сада
радосне и прекрасне!
И још један случај. Једна жена ми је
рекла да је одмах после тога како је
испунила Правило матушке Антоније
900 пута, у њеном животу је коначно
дошло до промене - деца су се венчала.
И још сведочанстава. Једна слушкиња
Божијa је рекла да јој је промислом
Божијим у руке дошло Правило
схимонахиње Антоније. Она је ревносно
почела да се моли, а имала је старог оца
који је лежао у постељи и тражио је
непрекидну пажњу. Измолила се она за
много младенаца и једном чује дечије
гласове (тераса је била отворена):
«Коначно је наша мама почела да се
моли, а на деду је заборавила». Тако
Господ укрепљује».
 Говори слушкиња Божија Татијана (г.
Владимир):
«Правило матушке Антоније сам са
великом радошћу прихватила, и што је
најважније, дубоко у души је постојала
увереност, да ће се испунити моја нада,
не само на опрост мојих личних грехова
(греху детоубиства), већ и нада да ће се
деца коју сам убила, избавити од адских
мука.
Почела сам да читам Правило и после
првог читања већ сањам сан. На једној
обали је воћњак а на другој обали иде
висока Жена у белом платну, уредна и
прекрасна, и око ње мала деца, њих је
око десеторо. Они су радосни и срећни!
Осећам, некако, да су та деца мени род.
Разумела сам да су то моја деца. Читам
и даље Правило, а на души лакоћа, нада
да ће ми Господ опростити, а деца моја
бити спасена. Познато је да деца која су
умрла некрштена, трпе страдања, а
Правило схимонахиње Антоније
помаже да се измоле наша деца и
младенци нашега рода. То је велика
милост Божија!
У почетку сам ревносно испуњавала
Правило. Имала сам снаге. Затим су
ревност и снага опали. Тражила сам од
својих блиских, супруга и деце, да ми
помогну.
Децу сам сањала често: у кући, на
туђим рукама. Али на мојим рукама
никада их није било, и ја сам разумела
читавши то Правило, да је потребно да
се молим дуже по том Правилу.
Због мојих грехова живот ми је такав
да су биле и болести и патње и
породични проблеми, и са децом је било
много проблема. Мој живот се очевидно
изменио, одмах, када сам почела да
104
читам Правило матушке Антоније. А
ранији живот је био као у вулкану.
Постепено су се смирили односи са
супругом. Господ га је привео у храм и
он се исповедао и причешћивао и било
му је лакше. Царство му небеско!
Видела сам и разумела да је враг за те
страшне грехе абортуса, не само мене,
већ целу породицу - мучио. Код деце на
послу није било добро: слажу их, не
плаћају им, све узалуд, или фирма
банкротира. После испуњења Правила
било је све како треба. Слава Богу! Да
ме Господ није привео у храм, не знам
како би се све завршило. Враг би све
уништио и претворио у прах и пепео.
По нашим греховима, ми заслужено
добијамо. Грех детоубиства је врло
тежак и уништава животе данашњих
људи. Осим испуњења Правила
матушке Антоније, ја сам ишла сваке
године на покајни Крсни ход тројици
светитеља... Наравно, наша физичка
страдања од поклона, крсних ходова су
ништа у односу на оно, што смо ми
учинили. Можда ће малу лепту за
страшни грех абортуса Господ примити
од мене и неће ме грешну одбацити.
Онима који не верују да Правило
матушке Антоније помаже убијеној
деци - нека им буде доказ моје искуство,
и искуство многе браће и сестара, који
читају ово Правило. Ако људи не верују
Правилу, нека поверују томе што ми
говоримо, томе што је нама било
откривено, и што смо видели и осетили
сами. Нека помогне свима Господ да се
спасу!
Желим да кажем женама да наш
духовни живот поред нас пролази. Ако
смо ми духовно блиски међу собом,
значи да то постоји и у загробном свету.
У нама остаје духовна веза са онима
који више нису живи. Нека се жена која
је имала абортусе, замисли над тим,
како је сада тамо њеној убијеној деци.
Управо ће се онда појавити и време и
сила на испуњење Правила матушке
Антоније. Потребно је да та мисао
проникне. Ако ви читате Правило
матушке Антоније (неважно колико вам
је то било тешко), помоћи ћете својој
убијеној деци, а кроз то, помоћи ћете
своме мужу и живој деци. Ту духовна
веза постоји и не можемо је прекинути.
Ту духовну везу можемо осетити у
души: то може бити стање тегобе, као
да тонеш или гориш... Треба приступити
том Правилу. Треба почети, а после ће
помагати Мајка Божија и угодници
Божији. Не треба се бојати Правила
матушке Антоније!
То Правило могу испуњавати, не само
жене која су учиниле абортус, већ и
мушкарци. Јер, ми смо у томе заједно
криви. Може се тражити и помоћ деце,
унука, за чињење молитава Правила и
поклона. И то ће им се рачунати као
милостиња. Најважније је молити се,
молити се, надати се на милост Божију,
за опрост овог страшног греха. Кроз
Правило, схватање да је абортус
страшан грех, долази касније. Ако не
будемо помагали тој убијеној деци, ко
ће онда помоћи нама и деци која живе
поред нас. Како се можемо надати да ће
овде, све бити у реду, када је учињено
нешто страшно - а тамо деца трпе
мучења. Ми се молимо за наше умрле
сроднике, како се не молити за убијену
децу. Потребно је све претрпети и
испунити Правило матушке Антоније,
105
само да се спасу младенци. То враг
плаши људе, да неће успети, да све то
није потребно и слично. То Правило
обавезно треба испуњавати.
Они људи, који саветују да се учини
абортус или помажу у његовом чињењу,
виновници су, такође, страшног греха
као и мајке које чине абортус. Када сам
студирала, са мном је, такође, студирала
девојка Бугарка. Она је затруднела и већ
јој се видео стомак. Она се са сузама
обратила нама: ко би могао да јој
помогне, да се ослободи те трудноће.
Ако она роди, из земље ће је протерати
(времена СССР) и учење неће завршити,
а тамо је родитељи неће примити са
дететом. Ја сам преко маме, хтела да јој
«помогнем», како сам, тада, мислила...
Договорила сам се са доктором, иако се
доктор у почетку није слагао. Она је
после тога на нас викала, када је све
било готово, јер је то већ било
формирано дете: имало је главу, ручице,
ногице. Чак за своје абортусе, ја нисам
толико бринула као за тај. И до сада се
свега тога сећам, то је веома тешко.
Недавно су од нас тражили да
помогнемо у крштењу деце у Дому за
напуштену децу. Деце је било много и
ми смо седели у великој сали. Теткице
су свакоме од нас донеле по дете. Мени
су донеле црнокосог дечака са великим
окицама. Био је старији од остале деце.
Он је седео ћутећи на мојим рукама и
гледао ме право у очи... Завршила се
Света Тајна Крштења и нас су замолили
да децу понесемо по групама. Пошла
сам да дам тог дечака, а у групи вичу:
«Иванова су донели!» И моје презиме је
Иванов. Ја сам мислила да ће ми срце
искочити. У мени се родила мисао да је
то моје убијено дете. У животу нема
никаквих случајности. Даруј, Господе,
свима, нама, покајање и избави нас од
немилосрдности».
Сведочанство многрешне слушкиње
Божије Елене (Владимирска обл.):
«Рећу ћу вам о мом првом виђењу у
сну после прочитаног Правила о
убијеној деци. Сањам да журим, трчим,
а мене на станици чека муж са дететом.
Муж држи дете на рукама. Дете је
прекрасно, сво у белом. Додирујем
његово чело, оно је помало влажно и
бринем се да му није врућина. Дете на
мене као да не реагује. Његов поглед је
усмерен на Небо, као да је он Ангел и
хоће да се одвоји од нас.
Затим је дошао и други сан. Сањам да
се налазим у кући мојих родитеља.
Улази нам света блажена Евдокија
Чудиновскаја, на њеним рукама је двоје
моје деце. Њихова тела, као да су
изрезана - црвени и крвави ожиљци. Ја
сам пала на колена пред матушком
Евдокијом, ридајући. Она је строго
гледала на мене, не рекавши ништа, али
како сам разумела, она је примила моју
децу».
Сведочи слушкиња Божија Валентина (г.
Владимир):
«Сетила сам се таквог случаја. Увече
сам се припремала за храм, тамо ће бити
служба Јована Претече. Знала сам да ће
баћушка служити и помињати убијене
младенце. Размишљала сам, да ли сам
све успела да измолим?
И ноћу... видим у сну младенца,
његово тело је сво искасапљено, у
гнојној течности, чак и у сну било је
врло тешко то посматрати. Ужас ме је
106
обузео! То значи да се још нисам за све
измолила. Опростите, Христа ради».
Сведочанство рабе Божије Евдокије (г.
Суздаљ):
«Одавно читам Правило матушке
Антоније и често у сну видим децу.
Први сан сам запамтила: као да се
деветоспратна зграда руши, а у згради
деца... Ја трчим да их спасавам, извела
сам их... и пробудила се. Затим, често
сам у разним сновима видела: деца су
гладна - ја их храним, деца су гола - ја
их облачим, и тако често у сну видим
децу. Ја грешна, учинила сам седам
абортуса. За њих се морам молити до
краја живота. Матушка Антонија,
помоли се за, мене, грешну и за моја
чеда, која су убијена у мојој утроби»
Слушкиња Божија Фотинија (град
Владимир):
«Сањам, да у колевци плаче беба.
Родитељи никако нису могли да је
смире. Тада сам позвала бебу: «Дођи
код мене малени». Беба се пружила ка
мени, и приљубила свим својим телом, а
мене је обузела таква радост!
Ујутру сам се сетила тог сна, и да сам
се пре тога, молила за децу убијену од
стране мојих рођака. Господе! Како си,
Ти, милостив! Ти нам дајеш могућност
да молитвама матушке Антоније
принесемо покајање за наше тешке
грехе. То је јединствени сан, који ми је
дао да разумем да још није све
изгубљено, да има још времена за
плачне молитве и искрено покајање,
како бисмо искупили тај грех. На томе
се не треба заустављати, јер покајање
требамо да приносимо до краја наших «У младости, док још нисам почела да
дана. То је веома тежак грех, треба идем у Цркву, починила сам абортусе.
спасавати своје душе и душе своје деце. После тога, како сам ушла у веру,
Помози свима Господе!» сазнала сам да је абортус грех. Божијом
помоћи, до мене је дошло Правило
Слушкиња Божија Лариса (град
матушке Антоније, које сам почела да
Владимир):
испуњавам. За утеху, Господ ми је
«Пишем, тако, списак имена за
показао у сну, моје измољене младенце.
упокојене, за суботу и недељу, како бих
Сањала сам да улазим у неку стару,
их предала у храм за помињање, а
разрушену шупу. Била је јесен. Видим
мислим у глави - о младенцима. И у ноћ
да на поду, леже четири дечака,
уочи петка, видим сан: на летњој
отприлике, истог узраста. Сви дечаци
тераси, трче три дечака, узраста од три-
као један, личе на мојег сина, када је он
четири године, у кругу се врте, радосни.
био у том узрасту. Лежали су они голи,
Затим се појављује и четврти дечак.
на слами или покривени сламом одозго.
Гледам на врата терасе и питам их:
Кроз сламу су се јасно видели. Мене је
«Одакле сте ви?» Испред мене
мучило питање: колико је младенаца,
одједном, дубока јама и висока ограда,
мојом кривицом било убијено? Мислим
иза ње је много, много деце. Мислим да
да сам кроз тај сан, добила одговор на
је био вртић. Како су побегли из њега. И
моје питање. Затим ми је један баћушка,
видим још једно дете у јами, узраста око
такође, потврдио да су на мојој савести
годину и по дана. Узимам га, подижем и
четири душе.
предајем у нечије руке, до којих се не
Рећи ћу вам о још једном случају
могу пружити и будим се.
помоћи Божије у нашој породици, после
Касније сам разумела тај сан: три
читања Правила матушке Антоније.
младенца, које сам видела су били
Било је време, када сам врло бринула за
измољени још крајем новембра -
своју братаницу. Она се удала за
почетком децембра, четврти је био
некрштеног човека. Када сам се молила
измољен, али без поклона, а за пети,
за младенце, ја сам молила Господа, да
молитва није прочитана до краја, без
Он све уреди по Својој вољи. Само што
поклона. У петак увече учинила сам
сам испунила Правило, буквално кроз
поклоне који су остали, затим сам
неколико дана, зове ме сестра и говори
дочитала Правило за петог младенца и
да се муж братанице крстио. Слава
дала у суботу имена за помињање у
Богу!
олтару (наш баћушка помиње измољене
Још један случај. После читања
младенце).
Правила видим такав сан. Као да улазим
Опрости мени, Господе, за такву
у собу, а тамо мушкарац и мали дечак.
неозбиљност!»
(узраста око три-четити године). Дечак
Сведочанство рабе Божије Људмиле је леп, уредан, таласасте, тамне косе, и
(Владимирска област): ја сам хтела да га узмем у наручје.
Говорим му: «Дечаче, дођи, код мене,

107
на руке». А он бежи од мене. Мушкарац
(највероватније, његов отац) ми говори :
«Он туђима, не прилази». Тада сам села
за сто и почела нешто да радим. Тај
дечак се подвукао под сто, пузи до мене
и пружа своје ручице. Ја га узимам на
руке, грлим, а он ми говори: «Ти си моја
мама!»
И још један сан сам сањала, такође,
после прочитаног Правила. Сањам, како
долазим у породилиште и медицинска
сестра ми доноси бебу у пеленама и
пружа ми је. Ја је узимам и с таквом
љубављу грлим, љуљам, гледам на њу,
радујем се, волим је. Она је тако добра,
мила! Слава Теби Боже за све!»
Сведочанство слушкиње Божије
Људмиле (град Владимир):
«О Правилу схимонахиње Антоније
сам сазнала у храму, село Бородино, у
који сам ишла на Божић 2003. године.
Тамо је била слушкиња Божија Марија,
која ми је помагала и учила ме. Једном
ме је она питала, да ли је било код мене
абортуса. После мог потврдног одговора
она је обећала да ће се са својим
братанцима, помолити за моју убијену
децу.
Од 2010. године, ми живимо у граду
Владимиру. И опет су ме неки
подсетили на Правило. Дали су ми
књижицу, да бих се молила. Правило ми
је било тешко, нисам желела да га
читам. Једном смо били у гостима код
свештеника у Бородину, питала сам га о
Правилу. Он је одговорио да се по том
Правилу можемо молити. Слава Богу.
Почела сам да га читам, није било
лако. Молитва је била хладна, без
пажње, сумње су се појављивале: да ли,
заиста, Господ прима моју молитву?
108
Једном, тако, стојим, читам Правило,
и видим како на небу лети мала група
птица, врло малених, али високо. И
одједном: једна од њих се одвојила и
полетела још више ка небу. То ме је
утешило.
Десило се једном, да када сам
прочитала пола Правила, после сам
сањала да је у мојој соби дечак од три-
четири године, стојим на вратима и
чувам га да му не приђе зао човек.
Моја снаја у то време није била
крштена (она је јединица). Живела је са
мојим сином око пет година, деце нису
имали. Испоставило се да је њена мама
носила спиралу 10 година и да је имала
абортусе. Решила сам да за њу да читам
Правило. Била сам уверена да ће то
помоћи. Хтела сам до Божића све да
прочитам. На ходочасном путовању, чак
су ми и монахиње помагале да испуним
Правило. Прочитала сам и ништа.
Изненадила сам се. После неког
времена неочекивано ме зове снаја и
говори да хоће да се крсти! Рекла је да
је то повезано са празником иконе
Божије Мајке «Изненадна радост».
Крстила се и десило се да је она у време
крштења већ била трудна. Затим је
родитељима рекла на Божић о жељи да
се крсти, саопштила је прво мами, а
после извесног времена и оцу. (Отац
није православац). Они нису били
против. Сада имају два сина, они су
крштени.
Затим сам читала Правило са лакоћом.
Размишљала сам, има ли много у нашем
роду убијених младенаца. Можда их
више и нема. И сањам сан. У рукама
држим пластичну флашу од литар.
Флаша је напуњена, као пасуљ малим,
ембрионима. Они су живи и померају
се. Ближе грлу су крупнији, а ниже,
сасвим мали. Ја сам ту флашу привила
уз груди, и старам се да је загрејем. Ето,
такав одговор сам добила.
Преко лета сам била код маме у
гостима. Братаница ми је испричала да
су давно код њене баке умрли близанци.
Они нису били крштени. И да она не
може да их измоли. Тада сам ја почела
за њих да читам Правило. Дочитала сам
до половине и чујем како је у соби на
прозору, где сам се молила, покуцала на
стакло сеница. Изненадила сам се. Када
сам дочитала цело Правило, на други
прозор, у истој соби је куцнула још
једна сеница.
Још је био један случај. Мама се
тешко разболела и ја сам тражила од
свештеника да је редовно причешћује.
Болест се продужила, и свештеник се
већ уморио. У мени се родила мисао да
му помогнем - да измолим младенце из
његовог рода. Следећи пут он је дошао
са жељом и рекао: «Ја знам да се ви за
мене молите».
Знам да је велика помоћ, ако се чита
Правило за болесника.
После неког времена било ми је тешко
да читам Правило, са 50-тим Псалмом,
времена није било, а ни снаге, изгубила
сам ревност. Прелазак на Исусову
молитву није био по мојој савести, то је
за немоћне, а ја уопште нисам немоћна.
Расудила сам тако, да је боље да читам
Правило са Исусовом молитвом чешће,
него да не читам уопште 50. Псалм. Али
за столом једна од сестара ми је
одговорила да то није правилно. Опет
смутња. Али, после неког времена
стигао ми је одговор - у Волгоградској
109
области, деци се јавио свети дечак
Вјачеслав, а њихова мама - слушкиња
Божија Галина је говорила да је
правилно да се чита Правило са
Исусовом молитвом, јер многи због
тешкоће читања 50. Псалма, остављају
Правило. Још је она рекла да је ноћу (од
23:00 до 04:00) по милости Божијој,
могуће једним Правилом измолити
одмах 10 младенаца. Како је милостив
Господ!
Наредног поста ја сам решила сваке
ноћи да читам Правило, како бих
помогла свом супругу, деци и рођацима.
Прошлог поста нисам успела. Са таквом
ревношћу сам приступила и за недељу
сам се разболела. У разговору са
сестром преко телефона, рекла сам јој
да сам болесна - не знам од чега. Она је
одмах одговорила: «Ти се молиш за
младенце, а враг смета и чини пакости».
За неколико година много тога се
изменило и у нашој породици и у
фамилији. У породици су се страсти
стишале. Два брата са женама су се
венчали, и некако смо сви постали међу
собом блискији. Слава Богу за све!»
П.С. - Још једно сведочанство слушкиње
Божије Људмиле (град Владимир):
«Дошло је време мог покајања због
абортуса. Одувек сам знала да је
абортус грех. Али сам се држала, као за
сламку, за мисао: «Можда је медицина у
праву и душа се даје детету на рођењу?»
Веровала сам у Бога од малена, у Бога
који кажњава, плашила сам га се, а
грешила сам. Било је време, када сам
мислила: «Ако Њега не би било, не
бисмо се плашили казне». Сасвим сам
била наразумна, од очајања сам мислила
да за мене нема опроштаја, ни пута у
храм.
Милостиви Господ, помиловао ме је.
Преда мном је била операција и страх да
могу умрети без исповести. Пошла сам
на исповест - стид и сузе, реч не могу да
изговорим, али баћушка је благословио
да се причестим. Нисам се спремала,
нисам разумела скоро ништа. После
операције почело је оцрковљење и
кајање. Плакала сам и молила сам се,
научила сам да казујем пред исповест
50. Псалм. У кући се појавило кандило,
тамјан, свеће, још више икона, много
православних књига и јака жеља -
очистити се. Са сваком исповешћу све
детаљније сам се исповедала, откривали
су се греси.
Почео је нов живот, ја сам хтела дете,
иако сам већ имала 40 година.
Размишљала сам, ако ми је Господ
опростио, даће ми дете. Остала сам
трудна, али се нисам пазила, скривала
сам на послу. Помогла сам, једном, да
се две канте воде однесу на други спрат.
Била сам трудна тек неколико седмица
и нисам се плашила. Кроз неко време,
појавила се опасност побачаја, и пошла
сам у болницу. Оставили су ме да
лежим. Следећег дана почео је побачај:
грчеви и болови. Мучила сам се,
крстила стомак, молила се. После
извесног времена дошао је доктор и
говори: «Идем на операцију, дуго ће
трајати, за замену немам никога,
решавај то брзо»! И ја сам малодушна,
решила, опет абортус, одбијајући лекове
против болова. Они су журили, хтели су
одмах да ураде абортус.
После ми је било много тешко. Као да
се срушио цео свет, мада сам у почетку
110
медицинске раднике кривила за грубост.
Био је груб сам гинеколошки преглед и
ја сам мислила да је то испровоцирало
контракције. Када сам после тога била
код маме, тамо сам разговарала са
једном шнајдерком. Она је била из неке
секте, и сама ми је рекла, да када је она
имала побачај (крварила је, а била је
сама у кући) она је почела да се моли -
душа је викала, молила је Господа за
помоћ. И Господ је није оставио - сада
је она пресрећна због свог синчића.
Како сам после страдала због своје
издаје. Страшно је када ништа више не
може да се врати.
Сетила сам се својих абортуса. Колико
их је било, нисам знала. Хтела сам да се
сетим тачно дана, када сам их учинила.
Пошла сам на одељење, где су учињени
абортуси и питала их да провере у
евиденцији. Рекли су да нису записали,
да абортуси нису регистровани. За мене
је то био шок. Ја сам медицински
радник, сећам се како су од нас тражили
да сваку инјекцију запишемо, а сада -
таква неодговорност. Била сам
огорчена, али убрзо сањам сан. Код
мене у болницу, где сам радила, доводе
моју децу. Једног су повели у једно
одељење, а петоро у друго. Ја сам тај
сан схватила као уразумљење, зато што
нисам могла да се сетим, да ли сам
имала пет или шест абортуса. Опрости
ми Господе!»
Сведочанство рабе Божије Татијане
(село Кременец, Валинска област,
Украјина):
«Пре неколико година, упознала сам
се са слушкињом Божијом Људмилом
из Русије, која ми је дала Правило
схимонахиње Антоније. Почела сам да
се молим за младенце. Откровења
никаквих није било и почела сам да
мислим да моја молитва није угодна
Богу. Ја сам много грешна, и зато сам
помислила да не треба да читам то
Правило. И престала сам. Кроз месец
дана, уочи празника Ваведења Пресвете
Богородице, сањам сан. Много деце
лежи по ширини великог кревета. Деца
су већ велика, била су у пеленама као
бебе. Гледам у децу - а она су почела да
се пењу, једно за другим, на небо. Затим
видим пут, а по њему иде девојчица од
пет година и осмехује ми се. А ја
мислим: «Куда она сама иде, нигде
никога нема». Она окреће главу преко
левог рамена, осмехује се и прстићем
десне руке показује на Небо. Гледа горе
и осмехује се».
Сведочанство слушкиње Божије
Фотиније (село Порецкоје, Владимирска
област):
«Родила сам се 1961. године. Нашу
кућу често су посећивали познаници и
рођаци. Била сам навикла у детињству,
да слушам беседе одраслих. Ставе ме да
спавам, а они сами, уз чашу чаја, воде
разговоре. На тим седељкама чула сам,
како сабеседнице јадна другој причају,
да су са њима десила нека чудна (мени
непозната) мучења, да су то херојски
истрпеле, и то не само једанпут. Мени
се чинило да су се оне чак хвалиле
својим страдањима, једна пред другом.
Ко је више страдао, тај је био «херој».
Прошло је детињство. Ја сам порасла.
Удала сам се и пошла истим путем, као
и моје рођаке. Оне очигледно, немајући
никаквог појма о греху абортуса, и мене
су васпитале у том духу. У једном
111
критичном животном моменту, њихов
савет је био - абортус.
Ја сам се противила, али њихови
убеђујући наговори су увек побеђивали.
Децу сам сањала, наравно, чак су то
били страшни снови, где трудне жене у
прљавој кући на поду секирама секу
месо, и свуда око њих је крв. У души
сам осећала неку тежину, али женске
консултације су ме смиривале: «Зашто
се секирати, тамо нема ништа, као да си
само једну ћелију удаљила!»
У веру сам ушла у 39. години. Душа
моја је дрхтала због почињених грехова,
а посебно због греха абортуса. Ишла
сам на света места, на молебане,
исповедала сам се, али туга и нечиста
савест нису одлазиле.
Предлажу ми Правило матушке
Антоније. Почела сам да се молим,
ноћима. У то време сам имала петоро
деце, а троје од њих били су малолетни
(осам, три године и бебу од 10 месеци).
Да не би правила буку по ноћи, ја сам
расклопила кревет, молила се на њему, а
затим бих заспала. Била сам духовно
неискусна, благослов за читање нисам
узела. Помоливши се неколико ноћи,
једног јутра сам на другом спрату
полетела са степеништа... Као да ми је
неко нешто поставио под ноге. Моја
кичма од повреда била је сва црна.
После неколико дана, ноћу после
молитава и земних поклона, заспала сам
на свом кревету, и осећам да на мени,
нешто невидљиво лежи, целом мојом
дужином и притиска ме својом
тежином. Ја сам хтела да крикнем:
«Господе помилуј!» Као да сам се
окаменила, нисам могла да прозборим
ни реч. Чак сам свест изгубила од
страха. Затим сам ујутру са мужем
пошла у манастир по благослов, како
бих до краја завршила Правило
матушке. Завршила сам Правило,
купила сам опрему за крштење, свеће,
оставила прилог у манастиру - брашно и
Кагор (вино). Сву моју опрему за
крштење су осветили у олтару. Са свим
тим излазим после службе испред храма
и видим моју пријатељицу. Питам је:
«Шта, ти, ту радиш?» Она ми одговара:
«Дошла је једна сиромашна жена да
крсти дете, а за крштење нема ништа».
Сузе из очију су ми пошле и говорим
јој: «Држи, узми ову опрему за крштење
(бенкица, капица, крстић, свеће), тек
што је освећено!» Разумела сам да ми је
Господ послао Своју милост.
Затим сам почела да сањам децу и
моју и од мојих рођака. Сви су тако
уредни и весели. Чак сам сањала и две
девојке од 17 година, као две капљице,
личе једна на другу, и на мојег мужа.
Абортус је био учињен пре 20 година -
близнакиње.
Наравно, ја сам разумела да сам за
своја зла дела заслужила најстрашније
казне. У грудима, топло, огањ наде, да
ће по великом милосрђу Господ спасити
моју децу и децу мојих рођака, и дати
им Живот вечни, пун љубави и добра.
Сада бих хтела да кажем нешто о томе
како се људи кажњавају у животу, за
своје учињено зло. Завршила сам
медицинску школу, заједно са својом
старијом ћерком. У нашој групи је била
Лена К. - жена од 26 година, врло
надмена. Када је дошло време да
изабере смер у медицини, ћерка је
пошла на реанимацију новорођенчади, а
Лена на гинекологију које се налази
112
преко пута одељења за реанимацију.
Ћерка ми је једном узнемирено
говорила: «Мама да ли верујеш, Лена
ради на «дављењу», ставља женама
таблету у материцу, провоцира побачај
и дете се у поодмаклој трудноћи рађа
живо, а она га дави... топи га у лавору, а
затим то мртво дете показује мајци,
говорећи: «Узми, твоје»! Ћерка је то
причала са кнедлом у грлу. Ћерка ми је
још казала:«Ево, ја пазим бебе на
реанимацији, и били су случајеви када
деца са тешким симптомима умиру. А ја
не могу дуго да искључим апарат,
колико ме је жао. А Лена дави децу, која
би могла код нас да преживе». Али,
«смрт грешника је љута». За такву
окрутност, казна је стигла убицу, још на
земљи. Неколико дана пред смрт, Лена
је празновала свој рођендан. Једног од
гостију је замолила да јој «уреди лице».
Гошћа је приметила, да је превише
попила и да говори глупости. Можда је
Господ на неки начин, уразумљивао ту
грешницу. Кроз неколико дана после
рођендана Лена је прелазила улицу и њу
изненада удара аутомобил, унаказивши
јој главу и лице... Ето, тако тужно се
завршио, прекинуо живот те жене, која
је немилосрдно прекидала животе,
беспомоћних и невиних младенаца.
Рећи ћу вам још једну тужну историју
из моје младости. Живели смо са мамом
у лепо уређеном стану, и узели код себе
нашу баку из дома за старе. Бака је
после тога изнајмљивала своју кућу.
Једном је код нас дошла једна стара
жена са молбом нашој баки да живи у
њеном дому. Док је она говорила ја сам
је са пажњом посматрала: малена,
мршава, кратке косе - на јуриш, без
зуба, уместо уста - јама, и та жена
непрекидно се подсмехује. Када је она
отишла, питала сам баку: «Ко је то? Она
личи на баба Јагу из бајке». Тада ми је
бака рекла о њој... Ја сам сазнала да је та
Лида, некада била акушерка. Имала је
породицу, мужа, сина... Она је чинила
абортусе по кућама, имала је чак
смртоносне случајеве - смрт самих
жена. Једном је та Лида порађала, и она
се договорила са мајком детета, да
умртви новорођенче. У моменту рођења
детета и првог плача, у дому је ушао
муж жене, која се породила. Али, Лида
је успела да угуши дете јастуком. Муж
је увидевши све то, истрчао из дома,
вичући:«Убице!» Много је страшних
дела она учинила, та Лида. Прошло је
време, породица јој се распала, изгубила
је стан, а њен син је се одрекао. У старе
дана она је скитала од једне куће до
друге. Мало поживевши у нашем дому
Лида је умрла. Дошло је по њу возило за
бескућнике и говоре мојој баки да ће од
њеног тела направити скелет за
студенте анатомије. Покрили су је
чаршавом, бацили у возило као дрво и
одвезли. Ето, тако се завршио живот те
жене - чак ни земља је није прихватила.
Моја бака је васпитала две сестричине
(децу своје рођене сестре, која је умрла
са 27 година, због криминалног
абортуса код куће). Када сам сазнала за
молитвено Правило за убијене
младенце, које је дала Пресвета
Богородица схимонахињи Антонији,
решила сам да се помолим. Молила сам
се за убијеног младенца, а истовремено,
тражила опрост у Господа, за грехе
чедоморства од бакине сестре, и од саме
баке. Помислила сам да је могла да буде
113
на баки кривица за тај абортус - шта ако
је она посаветовала своју сестру да га
учини, или је није одвратила, или ко зна
шта још? Речју - молила сам Господа за
опрост грехова и једној и другој.
Испунила сам Правило и сањам сан: на
пољу покривеном снегом стоји кућа.
Улазим у ту кућу а тамо је топло,
сређено и светло. У средини собе седи
моја бака на столици, држи испод руку,
једногодишњу девојчицу и љуља је.
Дете је радосно, смеје се, златна косица,
таласаста, лепршава сукњица, као да је
од лабудовог перја. Ја сам се са таквим
радосним осећањем пробудила! Можда
је Господ опростио баки и њеној сестри
и младенчића узео у Своје Рајско
Насеље?! Слава Богу за све!
Још бих хтела да кажем за један
страшан случај, који се десио са мојом
познаницом. Она се налазила на лечењу,
на гинеколошком оделењу. Поред
кабинета, налазило се оделење за
абортусе. Моја познаница, изашавши из
кабинета видела је у ходнику поред
оделења за абортусе - лепог мушкарца у
скупом костиму. Она је помислила: шта
он ту ради, тако уређен? И, погледавши
га пажљиво, видела му је на глави...
рогове! Она је пожурила на пријемници
да каже то што је видела, али су је
«смирили» медицински радници:
«Нисте га само ви ту видели... ». Када
би свака жена, која иде на абортус,
схватала - «кога» она радује и коме
наноси бол и неподношљиве муке!
Господе, помилуј нас грешне!»
Говори слушкиња Божија Екатерина
(Ивановска обл.):
«Од 2016. године почела сам да
ишчитавам Правило схимонахиње
Антоније и слушала сам, да се
измољена деца скоро свима јављају у
сну и благодаре за молитве. Ја сам
имала два таква сна. Први сан је био
овакав: стојим на балкону
вишеспратнице, гледам доле и видим
дивно здање, а над њим светло и јарко
сунце. Са леве стране од мене - тамна
шума и на небу - огроман црни облак.
Из те шуме у правцу здања трче радосна
деца и покушавају да побегну од кише,
која само што није пала. Сва деца су
успела да стигну до здања, угледала су
ме и почела су да ми машу.
Дуго сам размишљала о томе: како
читати правилно Правило матушке
Антоније - читати 50. Псалм или уместо
њега, Исусову молитву? До тог
момента, већ сам ишчитала 10 Правила
са 50. Псалмом, а потом сам наставила
ишчитавње са Исусовом молитвом - и
још ишчитала око 12 Правила. Но, и
даље ме је мучило: како је правилно да
се молим? И поново ми се приснио сан.
Као радим посао васпитачице у вртићу
и у мојој групи - малишани, сви истог
узраста. Ја их постројила у ред и нешто
им говорим, а они сви тужни и ружно
одевени, у прљавој и подераној одећи.
Пребројала сам их - 22 малишана. Од
њих, 12-ро малишана је кренуло са
дадиљом у другу собу, а осталих
десеторо су се распоредили око мене.
Из тог сна сам извела закључак, да се
деца једнако измољавају кад читаш
Правило матушке Антоније и са 50-им
Псалмом, или са Исусовом молитвом. У
114
сну, од деце сам осећала само љубав и
радост. Замислила сам се, зашто су деца
била у прљавој и подераној одећи?
Вероватно зато што нисам приложила
потребну милостињу за измољене
младенце».
Прича слушкиње Божије Људмиле (град
Владимир):
«У брачном животу са мужем је био
код нас период, када смо користили
контрацепцију. Када се родило дете,
током времена се у мени утемељило
осећање, да су време и труд утрошени
на васпитање мог детета, једнаки труду
као да сам васпитавала неколико деце
одједном. Прошло је неко време, ушла
сам у веру, прешла праг Храма, и по
милости Божијој, до руку ми је допало
Правило матушке Антоније.
Мене је то заинтересовало, почела сам
да тражим информације, почела да
слушам и читам сведочења људи, који
су испуњавали Правило. Тако сам се
уживела у страдања тих убијених
младенаца! Било ми их је много жао - и
то ме је довело до схватања колико је
неопходно испуњавати Правило
схимонахиње Антоније.
Када имам времена, трудим се да
испуњавам Правило, али делим га на
делове. Нисам до тада имала снове о
измољеним младенцима, и једном се у
мени појавила мисао: да ли су уопште
измољени младенци? Била сам заузета
свакодневницом и заборавила сам на ту
помисао. Господ је милостив према,
нама, грешнима, и те ноћи сањам сан.
Сан је био бљештав и упечатљив. Као,
налазим се у својој кући, а мене тражи
малишан, коме је било око три године.
Отворила су се врата собе, он утрчава
радостан и срећан, пружа ми ручице и
виче: «Мама!» То ми је било на радост и
утешење. Када сам се пробудила,
схватила сам да је то нерођено дете из
мог рода. Размишљам како нас Господ
таквим сновима укрепљује да бисмо
наставили да испуњавамо Правило
матушке Антоније, да га не остављамо!
Слава Богу за Његово безгранично
Милосрђе!»
Сведочење слушкиње Божије Нине (град
Јарослав):
«Моја мама (сада већ покојна р. Б.
Јелисавета) усрдно је испуњавала
Правило матушке Антоније за убијене
младенце. Она није оставила читање тог
правила чак ни тада, кад је већ била
тешко болесна и молила се чак и у
постељи.
Једном, лежећи на болесничком одру,
она је по бројаницама ишчитавала
Правило за младенца Павла и
посумњала је у силу своје молитве.
Само што је то помислила - у исти
моменат је видела како поред ње
пролази малишан од 7-8 година, у белој
хаљини до пода. То духовно виђење ју
је укрепило и развејало све сумње.
Слава Богу за све!»
Прича слушкиње Божије Надежде (град
Јарослав):
«Имам комшиницу, којој сам
напомињала да је неопходно читати
Правило схимонахиње Антоније. Она је
са муком измолила пет младенаца, а да
започне измољавање следећег било јој
је ужасно тешко. Кад је испунила шесто
Правило матушке Антоније, приснио јој
115
се сан. Она, као са млађим дечкићем
вози бицикл и они сустижу аутобус,
претрпан људима, углавном, децом. Тај
дечак говори:«Успели смо» - јер се
аутобус зауставио. Она је посадила тог
дечкића у аутобус и аутобус је отишао.
Тај дечак је био њен син - шесто дете,
убијено у стомаку.
Сада ћу вам рећи своју историју. На
јединог младенца, кога сам са Божјом
помоћу изнела, бојала сам се да
погледам у време порођаја, зато што је
страдао девет месеци у мојој утроби. За
време целе трудноће, имала сам велики
ризик од побачаја, токсикозу, узимање
лекова за одржавање плода, живела сам
студентским животом, преживљавала
притисак медицинског особља да
извршим абортус (сумњали су да ће се
родити дефектно дете), притиске од
стране професора, због тога што сам
пропушала предавања... итд. Дуго
очекивано дете се родило кад сам имала
21 годину. Много пута сам се питала:
зашто немам више деце? Сад могу да
одговорим на то питање - то је због
мојих, и грехова мог рода.
Крвава дешавања почетком 20. века -
издаја и убиство Светог Цара Николаја
II и целе Свете Царске породице -
обрушила се та беда на нас, на мноштво
абортуса у нашем народу. Браћо и
сестре, устајте на молитву за убијене
младенце у утроби по Правилу матушке
Антоније, које јој је дала Сама
Богородица! Дајте, да помогнемо
душама младенаца да изађу из ада и да
самим тим продужимо време за
покајање себи и својој деци и унуцима!
Био је такав случај. Једна познаница
ми је рекла да су Правило матушке
Антоније 90-их година одштампали у
једном православном часопису. После
тога, када је та жена урадила абортус,
имала је кошмарне и тешке снове,
бесане ноћи и сузе, и неуређен, тежак
живот. Али, једном јој је у руке допао
часопис са Правилом матушке
Антоније. Она се измолила за свог
убијеног младенца… следеће ноћи је
већ спавала спокојно, и живот је почео
да јој се сређује. Слава Богу за све!
Сестра р. Б. Зоја, Царство јој Небесно,
до последњег дана свог земног живота
је ишчитавала Правило матушке
Антоније, молила се Мајци Божијој и
Свим Светим за опроштај грехова свог
рода. Потом је имала јак инфаркт. По
њеним молитвама на дан Св. Николаја
Чудотворца њој су дошла три мушкарца
у белим хаљинама. Један од њих
положио јој је на срце руку, и она је
осетила бол. Ујутру се већ осећала
боље, а када је помазивала срце светим
маслом, угледала је Живи Крст! Господ
јој је дао времена за покајање и
измољавање убијених у утроби
младенаца - не само својих, него и
младенаца свог рода. Слава Богу за све!
Послала сам рођеној сестри Правило
матушке Антоније. Она га је ишчитала.
После неког времена уснила сам сан.
Ми као седимо за столом са рођацима, а
поред малишан, који веома личи на
маму - риђи са шишкама, али он силно
вришти. Ја сам се пробудила од тог
крика и почела да размишљам: шта то
значи? Затим сам се срела са сестром, и
решисмо да заједно ишчитамо Правило
матушке Антоније. Када сам узела
сестрин одштампани примерак Правила,
пронашла сам грешку - тамо је писало
116
да се 50. Псалм чита само једанпут.
Десило се тако да сестра није потпуно
ишчитавала Правило, можда је због тога
младенац у сну вриштао. Са сестром
смо заједно ишчитали Правило матушке
Антоније.
Хоћу, такође, да додам, да кад ме је
савладало униније, подсетила сам се на
сан једне од сестара. Сан је био такав: та
сестра је пешачила по широком путу и
њој у сусрет је ишло много, много
младенаца! Слава Богу за све!
Неколико дана пре смрти р. Б.
Фотиније, разговарајући са њом,
испоставило се, да се она спрема да
ишчитава Правило матушке Антоније за
недавно умрлог мужа и за рођаке. По
нашој кривици нисмо јој стигли на
сахрану и питали смо се: да ли је успела
да ишчита Правило матушке Антоније
за мужа и за рођаке? Од првог до
четрдесетог дана прочитали смо
Правило за два младенца, којима смо
дали имена Владимир и Димитрије. До
одласка на гробље интересовала сам се:
да ли се њени блиски рођаци зову
Владимир и Димитрије? Одговор нисам
добила. Каква је била моја радост кад
сам на гробљу, на гробу прочитала, да
јој се отац зове Димитрије, а њен муж
Владимир! Радост и благодат ми беху у
души. Слава Богу за све!
Десио је такав случај: једној од наших
сестара разболео се малишан. Болест се
погоршавала са високом температуром
и повраћањем. Сестра је замолила да се
молимо. Почеле смо да се молимо
Правилом у један час по ноћи за два
младенца. Кроз један дан разбољева се и
друго дете - са високом температуром и
грчевима. Сестра је поново молила да се
помолимо. И ноћу смо опет прочитали крштењу. Како се касније испоставило...
Правило матушке Антоније за младенца тог дечака су звали Сашењка. Слава
са именом Андреј (тако зову раније Богу. Верујем да код Бога нема
оболело дете). А једна од сестара је за случајности! Нека вас Господ чува!»
оболелу децу читала Псалтир. Сањала
Прича слушкиње Божије Наталије
је, како се она, заједно са једном од
(Белорусија):
сестара, која чита Правило матушке
«Правило матушке Антоније сам већ
Антоније, пење степеништем ка некој
одавно испунила. Два или три месеца
светлости. Сестра носи на рукама
пре него што ћу да почнем са
младенца. Видевши сан схвата да је то
молитвеним Правилом матушке
Андреј. Младенац громко виче: «Хоћу
Антоније, зове ме сестра: «Ти си
Богу!» На висини сестра предаје
променила посао?» Она је сањала да
младенца сестри чија су деца болесна и
радим на реанимацији. Онда сам почела
њеном мужу. Они су радосни и срећни.
да читам молитве за убијене младенце,
А ми, пратећи их, утешили смо се са
све сам прочитала, али нисам радила
сузама. Слава Богу за све! Молитвама
коленопоклонењија. И сањам, како ми
Богородице, схимонахиње Антоније,
родитељи доносе једно дете на
Св. праведног отрока Вјачеслава и свих
реанимацију. Изјутра, када сам се
Светих младенци су оздравили!
пробудила, схватила сам значај сна, јер
Људи добри! Спасавајте и Русију и
нисам урадила поклоне, дете није
Србију великим трудом, ишчитавањем
измољено у потпуности, зато је
Правила матушке схимонахиње
приказано да је на реанимацији. Затим
Антоније. Ослобађајући из ада душе
сам урадила потребан број поклона.
младенаца убијених у утроби, ми тако
Правило матуше Антоније је веома
ослобађамо од грехова свој род».
битно. Потребно је да га испуни што
више људи на земљи. Ако се буду
«После ишчитавања Правила
измолили за што више убијених
матушке Антоније видим сан: сама
младенаца, и живот тих људи на земљи
лежим на кревету, а са стране, према
ће се продужити».
мени, пузи дете од четири-пет година.
Гледам у њега, а он тако нежан, сав Прича слушкиње Божије Марије
болестан и хладан. Попео се код мене и (Белорусија):
ја га покрих јорганом». «Радила сам у породилишту као
Слушкиња Божија Евгенија, г. Хабаровск медицинска сестра. Пре пет година сам
почела да читам Правило матушке
Прича слушкиње Божије Анастасије Антоније за убијене бебе. Када сам све
(Белорусија): прочитала и урадила све поклоне,
«Када сам почела да читам Правило за следеће ноћи су ми дошли у сан сви
своју децу, прво измољено дете назвала измољени младенци».
сам - Александар. Затим, после извесног
времена, изабрали су ме за куму на

117
Говори слушкиња Божја Валентина
(Белорусија):
«Господе помилиј и опрости мојој
грешној фамилији. Иако, потичем из
вишедетне прородице, било ми је веома
тешко, када сам сазнала да је моја мајка,
која је родила нас, сву децу, до своје
тридесете године, нажалост, починила
много абортуса, и то у последнњих 12
година, проведених у браку са мојим
оцем. Када је мајци било 42 године, она
се развела од мог оца и сада живи сама.
Новембра 2018. године напокон сам
сазнала колико је тачно моја мајка
урадила абортуса. То је било деликатно
питање, које дуго нисам смела да јој
поставим. У разговору са мојом
сестром, мама је признала да је имала 20
абортуса. Била сам у неверици. Нисам
желела у то да поверујем, али то је била
горка истина.
Пре десет година, када сам сазнала за
Правило матушке Антоније, почели смо
муж и ја да га испуњавамо. Измолили
смо шест младенаца од моје маме и
четири бебе из мужевљеве фамилије.
Затим сам прекинула да читам Правило,
јер нисам тада знала колико је тачно
имала абортуса моја мама. Размишљала
сам да престанем са читањем Правила, а
ако буде Богу угодно, Он ће ми открити
преко најближих да ли још треба да
читам Правило да бих се измолила за
још младенаца.
Настао је Божићни пост и дошло је
време да се молим за убијене младенце
моје фамилије. Замоливши од Господа и
матушке Антоније помоћ и благослов,
почела сам да читам Правило за двоје -
троје убијених беба током недеље.
118
Сећајући се завета светих, схватила
сам да, ако су Богу угодне наше
молитве и труд, обавезно треба да се
појаве и искушења. Дешавало се да је на
дане испуњења Правила матушке
Антоније између мене и супруга увек
долазило до свађе. Понекад, чак и до
врло озбиљних препирки, али следећег
дана све је било спокојно и мирно.
Мужу нисам рекла да сам тих дана
читала Правило.
Једном у зору сањала сам сан, који сам
одлично запамтила, и касније сам га
испричала мојим верујућим
познаницима. Као ја путујем возом.
Видим на другом крају вагона, иду две
жене и носе две девојчице, бебе су истог
узраста (око две године). Схватам да су
те жене само дадиље. Дотрчавам до њих
посматрам дечицу и некако осећам да су
ми обе девојчице веома блиске. А
девојчице плачу, одевене су у прљаву,
исцепану, избледелу летњу одећу.
Посматрам их и видим да једној
девојчици треба променити пелену.
Мењам јој пелену, узимам је у наручје и
смирујем је. И другој девојчици успавам
да се осмехнем. У возу слушам дечији
плач, буку. Из неког разлога сам срећна
што сам са дечицом и што могу да им
помогнем. Стигли смо на станицу,
дадиље са девојчицама излазе, а ја се
будим. Када сам отворила очи,
погледала сам на иконе у црквеном углу
и схватила сам да сам, заправо, видела
четири девојице, за које сам прочитала
Правило. Решила сам да продужим да се
измолим за убијене бебе. Са Божјом
помоћи, до краја јануара измолила сам
се за све бебе, које је абортусом убила
моја мајка.
 Желим још да додам, да када ми је
остало да се измолим за још две
неизмољене бебе, решилаа сам да
испуним Правило одмах за обе бебе, и
то онда, када будем имала слободног
времена. Прочитавши Правило за обе
бебе, мени је постало лакше, али ми се
учинило да је остало још неко
неизмољено дете. Кроз неколико дана
сам сазнала од млађе сестре, да је мама
имала један абортус, убивши близанце.
Тако сам схватила да је абортуса било
20, а убијених 21 беба. Следећег дана
сам са радошћу приступила испуњавању
Правила матушке Антоније за 21. дете.
Када сам све завршила, решила сам да
кажем мужу да сам испунила Правило
матушке Антоније за своју маму, на шта
је он одговорио: «Слава Богу! Можда ће
се на крају и сва наша искушења
завршити». Та искушења су трајала
тачно онолико дана, колико је трајало
испуњење Правила матушке Антоније у
нашој кући».
Говори слушкиња Божја Олга
(Белорусија):
«Желим да вам испричам, како је моја
мајка, сада побожна, испунила Правило
матушке Антоније, измоливши се за
своје младенце убијене у утроби. Било
је то пре четири или пет година.
Предложила сам својој мајци, још док
није била црквена, није била ни пуно
верујућа, да узме благослов да се
измоли за децу, коју је убила у утроби
својој. Како год, она се сложила.
Није прошло много времена и са
породицом, враћајући се из Дивијева,
ми смо се довезли до нашег баћушке у
граду Иванову (сада већ почившем схи-
игуману Николају). Када сам га
119
замолила за благослов да бисмо се
молили за убијену децу, баћушка је
рекао да је најважније покајање.
Благословио је три Правила читања
молитве за децу, убијену у утроби мајке.
Сетила сам се само Правила матушке
Антоније. Почела сам то Правило да
тражим по интернету и наилазила сам
на велики број добрих утисака код
људи, који су испунили Правило
матушке Антоније. Такође сам нашла и
неколико позитивних коментара, оних
свештеника који су извесно време
омаловажавали Правило матушке
Антоније. Ја сам веровала оцу Николају,
и одштампала сам себи Правило
матушке Антоније.
Моја мајка, упознавши се са
Правилом, решила је да га се придржава
у време посних дана. Испунила је све
онако, како је било назначено.
Испунивши Правило први пут, кренула
је у свој храм, и тамо је после службе
читала Акатист, управо том светитељу,
по којем је моја мајка давала
измољеном детету име. Исто се то
десило и после другог прочитаног
Правила. Затим је моја мајка почела да
размишља за колико своје убијене деце
још треба да се моли. Мајка је, потом,
сањала сан. Као да посматра кроз
прозор у двориште, и усред таме она
види, на стази четири малена бела,
пахуљаста мачета и једно маче са
стране. Онда је мама видела још
неколико разнобојних мачића на песку.
Одједном је наишао неки аутомобил
који је хтео да их размрска. Мама је
завриштала из страха због њих, и ауто
се зауставаио.
 Мама је испунила потребан број
молитвених Правила матушке, и купила
толико оделцади за крштење у току
кратког времена. Са благословом о.
Николаја мајка је заказала парастос у
свом храму за измољене бебе. Имена
других умрлих рођака она није записала
за молитву. То је било на празник
Усековања главе светог Јована
Крститеља. На том парастосу је била
још само једна жена. Свештеник који је
служио парастос, добро је знао моју
маму, збуњено је читао, али се молио и
ништа није питао. Парастос је
одслужен. Слава Богу».
Прича слушкиње Божје Наталије
(Белорусија):
«Желим да сведочим о Правилу
матушке Антоније и о искушењима која
су се дешавала у време читања Правила.
Читала сам Правило за своју децу и
децу моје мајке. После испуњења
Правила матушке Антоније, читала сам
још 40 дана «Покајни акатист за жене,
које су изгубиле младенце у својој
утроби». Ускушења су се дешавала и за
време читања Правила и за време
читања Акатиста. Рећи ћу вам шта се
мени дешавало у време док сам се
молила за своју убијену дечицу.
Радим у породилишту у Слуцку као
бабица. Када сам била у првом браку,
муж и ја, имајући већ сина, одлучили
смо да нам је рано да добијемо и друго
дете. Отишла сам на абортус - кроз
месец дана, брак нам се распао. Онда су
ми се десила још два абортуса. Ја сам се
покајала и исповедила сам те своје
грехе. После извесног времена, удала
сам се по други пут. Регистровали смо
се после рођења наше ћерке.
120
Рана због мојих грехова је временом
отупела, али ипак сам све време осећала
тугу и бол: шта сам то учинила! Где су
сада душе те моје деце? Како ћу се са
њима срести после смрти? Како могу
сада да им помогнем? Моја верујућа
пријатељица Олга дала ми је Правило
матушке Антоније. Када сам почела да
се молим за своју децу, пословођа на
послу, без неког посебног разлога, због
ситнице, веома је викао на мене и
претио ми је отказом. После његових
претњи, плакала сам, све док ми
пријатељица Олга није обијаснила да,
по правилу, када се чита Правило мати
Антоније, дешавају се искушења.
Када сам испунила Правило, почела
сам да читам Акатист о којем сам вам
већ говорила. После 15 дана од читања
Акатиста, увече сам била веома уморна
и заспала сам не прочитавши ни
Акатист, ни вечерње молитве. Јутро сам
скоро преспавала, и закаснила на посао,
не прочитавши јутарње молитве, и
стигла сам у породилиште око осам
сати. Било је то 6. јула 2015. године, на
дан Иконе Богородице Владимирске. У
осам сати и десет минута стигла је
Хитна помоћ, довезла је трудницу, која
само што се није породила. Почела сам
да јој одевам стерилну одећу, и само
што је села, одједном је новорођенче
испало право на под. Због тога су бебу
одмах пребацили на реанимацију.
Породиља је написала тужбу против
мене. Затим су почели да ме испитују из
Хитне помоћи, испитивала ме је и наша
Управа породилишта, а потом су стигли
иследник и чланови комисије из
Минска. Завршно испитивање је било 8.
септембра на Дан мученице Наталије и
поново на празник иконе Богородице
Владимирске. На крају, са дететом је
све било у реду, али је медицински
персонал за све тражио неки изговор. За
мене је све то била велика траума, и још
око годину дана, сваки пут када су
пристизала у породилиште кола Хитне
помоћи, осећала сам ужас и панику.
Када је требало да преобучем породиљу
или да је прегладам, одједном ме је
спопадала нека малаксалост, у тим
минутима сам осећала да уопште нисам
бабица, и нисам имала појма шта треба
да радим, иако сам имала више од десет
година искуства.
Међутим, када се све то издешавало,
сви ти страхови, бриге и преживљавања,
који су ми се десили на послу,
изазивали су у мени неки осећај
радости, као да сам платила за своје
грехе. Слава Богу за све!»
Сведочанство слушкиње Бојиже,
Људмиле:
«Читала сам Правило мати Антоније у
току неколико година, за то време сам
видела сведочанства о много
измољених младенаца. Сада ћу вам
испричати о неколико њих. Једног дана
сам именовала пет младенаца и почела
да читам Правило. Када сам завршила
читање Правила мати Антоније, тада
сам у сну видела пет беба које висе у
ваздуху. Једна од њих се кретала, друге
нису. А онда сам помислила, можда сам
непажљиво прочитала молитве за тих
преосталих четворо младенаца.
Једном, после прочитаног Правила
уснила сам сан. Као да нисам била у
благословеном стању, када ме одједном
без икаквог разлога, заболео стомак и
121
родила сам девојчицу. Здраву девојчицу
и тако лепу.
Некако се десило да сам са старијом
ћерком читала Правило. После тога,
видим у сну, како лежим под белим,
прозрачно-нежним ћебетом, а старија
ћерка ми доноси новорођенче, полаже
га на моје груди. Тако се сан завршио».
Сведочанство слушкиње Божије Н:
«Читала сам Правило матушке
Антоније за своју породицу, фамилију,
али у неко време сам престала да читам.
Чак сам се осећала увређеном што
нисам видела измољену новорођенчад.
И ево, видим овакав сан. Налазим се у
великој светлој просторији, на поду
тепих, а на тепиху су деца различитог
узраста. И сва деца су тако лепа. Сви
они имају изразите прелепе плаве очи и
мила лица. Чак сам рагорачила очи од
неверице. А онда сам помислила да их
треба понети и ставити на спавање.
Кренула сам од најмлађег. Узимам га на
руке, стављам га на стомак, милујући му
леђа, а он спава. И тако са свом децом.
Између осталог, приметила сам да су
код неке деце образи црвени, као нека
алергија. И тако ми их је било жао, тако
лепа деца са тако великим осипом.
После сам помислила, како је могуће да
се то десило? И схватила сам да сам
четири или пет Правила прочитала
веома брзо, у покрету, док сам шетала.
Очигледно су због тога образи дечији
били тако црвени».
Сведочења слуге Божјег Вјачеслава:
«Ствар је у томе што сам се дуго
година мучио у свом греху, који сам
некада себи допусто. Поступио сам
веома подло, био сам ожењен а имао
сам љубавницу и када сам схватио да
она чека наше дете, рекао сам јој да она
реши сама шта ће да ради са дететом. И
она је урадила абортус. Ја тада нисам ни
знао какав сам грех починио, нити сам
имао свест о томе да је то грех. То да
сам ја подлац - истина је, али да је
абортус грех - није. Али, када сам почео
да читам духовну литературу, дошла је
тема која се односи на грех абортуса,
савест је почела да ме мучи и нисам
знао шта да радим, како да живим са
тим. Разумом сам схватао да прошлост
не може да се врати, нити може да се
исправи, али шта радити како би се то
заборавило - нисам знао. Молио сам се,
али ништа није помогло. Мисли су
непромењене и поново су испливала
сећања на мој грех. Много сам жалио
што сам починио такав грех. Чак су се у
мојој глави рађале мисли да се због тога
налазим међу тамним зидовима и да се
не зна када ће бити крај мојим мукама.
И тако, по милости Божијој, добио сам
од Вас, матушка, тако за мене грешног,
драгоцено писмо, са молитвеним
Правилом старице Антоније. Хвала Вам
још једном и велико дивљење и
поштовање за Ваш труд који указујете
таквим и заблуделим, као што сам ја.
Молим драгог Бога да Вам подари
хиљаду пута више душевне радости са
олакшањем, од оне коју сам ја доживео,
после прочитаног молитвеног Правила.
Осећам се веома добро и одавно нисам
осетио такво олакшање, као што је то
сада».
Сведочанство слушкиње Божије Љубави:
«Правило матушке Антоније и диск,
довезли су нам са Климовског Крсног
хода, посвећеног младенцима убијеним
122
у утроби мајки, из града Бели
Холимници, у Коровској области, 2006,
или 2007. године, више се не сећам. То
Правило смо читали и молили се због
почињених абортуса, ја сам, такође,
имала спиралу. Господ Бог ми је
показао све моје убијене младенце...
убијене при коришћену спирале,
показао ми је њихов пол и узраст и у
каквом су они стању. Од тада је прошло
пет година, и мени се и даље, као и онда
показују у сну и на јави моја убијена
деца. Ја се пред њима кајем и стидим...
Они, после прочитаног Правила за њих,
прилазе ми срећнији и задовољнији,
добро одевени и налазе се у Рајском
насељу. Ја већ 19 година плачем, за
својим бебама, које сам убила у својој
утроби».
Сведочанство слушкиње Божије
Фотине:
«После два дана читања Правила,
видела сам у сну двоје дечице, дечака и
девојчицу. Два дана сам се молила за
једно име - Николај, а ја сам сањала и
дечака и девојчицу. Сваког дана сам
читала, и то до ноћи. Поклоне сам
радила по 40 пута и изјутра сам једва
могла да стојим на ногама. Молила сам
се са сузама. И сада сузе теку,
очигледно је да се душа моја није
очистила. За моју маму још се нисам
довољно молила, али продужавам да се
молим. Људи који су читали Правило
матушке Антоније сведоче, да је могуће
измолити се чак за целу своју фамилију,
что је највероватније мени недостајало,
иако сам много пута читала Правило
матушке Антоније. Хвала вам за све!»
Сведочанство слушкиње Божије Н:
«Читам и изненађена сам, како људи
који се измољавају за своју децу, сањају
сне са таквим детаљима. А мени, када
сам се молила за своје убијене бебе,
такође се јавило у сну, да ја као на
рукама држим дојенче и љубећи га
узимам га, стежем и грлим. Када сам се
пробудила, схватила сам да је то била
моја убијена беба, а оне које сам убила
контрацепцијом, о њима нисам имала
никаквих снова. Код мене је присутан
осећај, као да сам се увек недовољно
молила за своје убијене младенце, да се
нисам молила усрдно, онако како треба.
Дешавало се, наравно, да будем расејана
током молитве. Молићу се и даље».
Сведочанство слушкиње Божије Олге:
«Само што сам се измолила за првог
младенца (деца су за мене радила
коленопоклоњенија), уснила сам дечака,
као да га водим за ручицу по путу, а на
мени марама од перли (ушивала сам
перле на иконе, вероватно сам због тога
сањала мараму са перлама). После тога
сам сањала још један сан, после
молитви за више младенаца. Сан је био
овакав, стојим као пред неким вратима,
деца улазе са стрaне, а над вратима виси
дуга грана винове лозе, а на грани седе
пилићи и пијучу. Дечица су стала,
посматрала пилиће и осмехивала се. И
једно пиленце-сеница је полетео према
мојим ногама, и ја сам разумела, да га
нико не би згазио, молићу се и за њега
Правилом мати Антоније».
«...Знате, ја сам била планирана за
абортус, али срећом, рођена сам. Када је
мама остала у другом стању са мном,
123
мом брату је било свега седам месеци.
Отац се свађао, знао је да се напије и да
истуче и маму, чак и своју рођену мајку,
моју баку. При том, моја мајка није
имала посао. Због тога су јој сви у један
глас говорили: «Шта ћеш са другим
дететом! Уради абортус! Чиме мислиш
да га храниш!» Чак је заказан датум за
абортус. При томе, моја мајка је била
труднa пуна три месеца, тада су већ у
детету формиране ручице и ноге и уши
и очи... све је у детету формирано! А
њега би на делове да касапе! Изгледало
је да су мајку већ били убедили... Али,
тога дана мајка је устала и рекла: »Нећу
да идем. Где има места за једно дете -
биће и за друго! Зар да не нађем тањир
супе и за друго.» И родила ме је.
Порођај је био лак, без контракција,
без болова, просто сам изашла и то је
све! Само се мало напрегла. Расла сам,
била сам здраво дете, оштроумно и
веома хитро.
Код све деце је писало ОБ, или здраво,
код мене, модрице, огреботине, угануће,
прелом... Са седам месеци сам тражила
да једем из шерпе, са годину дана већ
сам разговарала, била сам одличан ђак.
Уопште, за тугу нисам знала. Са мамом
сам постала другарица када сам мало
поодрасла. Мама је увек говорила да
никада није пожалила што ме је родила.
Маме нема на овом свету већ пуних
девет година...
Ето, то је мој пут према вери
православној, према Господу молитвом,
постом, причешћем. Почела сам да се
молим за наш род, за породицу. Срећна
сам што живим, што постојим, што
верујем. Ето, због чега нам се дарују
деца - да бисмо живели срећно!
 Нека те Господ спасе мајко, што си ме нежности и пажње. Сада на овом свету,
родила!» мајке нема, није она успела да се покаје.
Непознати аутор Када сам сазнала за Правило
схимонахиње Антоније, веома сам се
«Знате, нису сви снови од злога, такође,
обрадовала, јер сам могла да изменим
има их и од Бога, како би нас уразумио.
мајчину судбину, молећи се за своју
Када сам се молила за децу из моје
браћу и сестре.
фамилије (нисам имала грех абортуса,
(Мало о себи. Ја сам удата и имам
како сам мислила), али по великој
двоје деце - сина и ћерку. После ћерке,
милости Божијој, откривено ми је (и то
сам уградила спиралу, у том моменту
чак није сан, него јава) као да сам била у
сам решила да нам је деце довољно.
таквом духовном стању да сам све
Абортуса нисам имала).
осећала, све памтила, све разумела...
Продужавам своју причу. Прочитала
била сам таква, каква јесам. То је тешко
сам Правило. Затим сам почела да се
речима објаснити. Све осећаш својом
молим и за друге, а онда сам решила да
душом. Али, започињем своју причу од
се се измолим за сву фамилију. Када сам
почетка:
по реду завршила Правило, решила сам
Моја мајка је погинула неочекивано.
мало да прилегнем. Заспала сам и
Један трен - и ње је нестало. Била је то
угледала - сновиђење: налазим се у
велика туга за целу породицу, за нас.
дечјем вртићу, око мене је много
Често мислим на њу, недостаје ми њена
дечице, добре, миле, паметнице... И
нежност, њене руке, љубав, пажња.
одједном угледах птицу неземаљске
Молим се за мајку. Њен живот није био
лепоте, са оштрим кљуном, која зрачи.
једноставан, мој отац је био пијаница,
Хтела је да излети напоље, али се
тукао је и мајку и нас, децу. Ми смо,
заглавила у рам прозора. Са љубављу
просто побегли од њега, спасли смо се,
сам је узела у руке и пустила је са
Божијом помоћу. Мајка нас је сама
стотинама истих таквих птица, али све
васпитавала. Није јој било лако, али она
једно, оне су право у душу гледале, сав
се није предавала. Срела је мушкарца,
су прозор прекриле и као да су нешто
остала је трудна, али се испоставило да
ишчекивале. Решила сам да их
је он кукавица. Мама, бојећи се да неће
нахраним. Узела сам хлеб, кренула
моћи да се снађе, опет сама са децом,
према птицама, попела сам се на неки
урадила је абортус. Мајку нити
плави трг и чекала сам да оне долете.
оправдавам, нити осуђујем - али,
Али, код мене се попела једна девојчица
расуђујем, ако јој је Бог послао дете,
између четири и по или пет година.
значи да ће јој послати све и за дете. То
Посматрам је, некако знам да је то моја
су биле њене речи. Али, тада је она
ћерка. Али не ћерка коју сам родила.
одступила од својих речи, жељна
Много личи на моју Ању, али није она.
подршке и помоћи јаких плећа, али тај
Девојчица је била веома лоше одевена,
човек је био кукавица.
као уличарка, прљава, у ритама, одмах
Много тада зависи од тога ко је са
се види да се налази на неком лошем
вама, од њихове подршке, од њихове
124
месту. Ја сам у таквом шоку, говорим:
«Не разумем, ја имам само Костју и
Ањуту!!! А ти, ко си ти, мени?» Стигао
ми је одговор! Спирала!
Села сам, нисам могла да саберем
мисли, а она ми говори, са таквом
љубављу, коју на јави никада и ни од
кога нисам доживела, ни осетила. Била
је то апсолутна љубав, без и једне ноте
осуђивања или прекора. «Знаш ли,
мама, шта ти, заборављаш да радиш
преко ноћи?» А ја сам одговор већ
знала: «Молити се!» Она ми са
љубављу: «Kада се ти не молиш, мени је
много тешко!» Њена љубав ме је просто
сву прожела, схватила сам какав сам
људски отпад. Ми на овом свету децу
убијамо, уништавамо их, а они не
гледајући нинашта, нас тамо, толико
воле!
То просто не могу да опишем речима.
Пала сам на колена и молила сам да ми
опрости, плакала сам и јецала тронуто.
«Нисам знала да постојиш, да си моја»
Рекла сам јој да нећу да је пустим.
Схватила сам да она постоји за мене и
на овом свету, као и моја деца коју сам
родила, апсолутно иста, као и они. Само
што мојој рођеној деци дарујем љубав,
нежност, пажњу, а она је тамо без моје
љубави и нежности. Њену апсолутну
љубав, дуго сам осећала.
Пробудила сам се, и наставила сам да
плачем. Да и оно најбитније што сам
125
хтела да вам кажем, због чега то није
био сан, него виђење! Као да сам била у
том свету, у свету духова. Тамо сам
знала све, поставим питање и одмах
долази одговор, знала сам све своје
грехове, сав живот, све. Чак и оно што
сам већ на јави давно заборавила.
О овоме сам причала мојој
пријатељици и она ми није поверовала.
Говорила ми је да се то све просто
наслагало у подсвести. Али, обијасните
ви мени, како је у подсвести могло да
се накупи, нешто што никада нисам
доживела, ни осетила у стварности? Ту,
апсолутну, Божанску љубав, коју
тражимо целог живота! Како сам могла
да сањам нешто што никада нисам
доживела у стварности? Да, и зашто,
управо, девојчица? И управо у том
узрасту, када сам ја има спиралу?
Просто знам да је, по милости
Божијој, то било откровење. Те вечери
сам поново читала Правило мати
Антоније, измоливши се за моју
нерођену ћерку. Сада знам, да ја немам
двоје, него троје деце.
Девојке, миле, чак ако код вас није
било абортуса, него сте имале спиралу,
молите се за своју нерођену децу. Чак и
да није било зачећа, Пресвета
Богородица ће молитве да усмери и
распореди ваше молитве на другу децу.
Молите се за ваш род по крви! Да вас
благослови Господ!»
Слушкиња Божја Олга
 «Са сестром сам се молила, по молби
наше пријатељице, која је била веома
болесна. Она је замолила да се
помолимо за њене убијене младенце,
којих је било, по њеним речима
једанаесторо. Њена болест је била веома
тешка, њој је било тешко не само да се
моли, него и да ради поклоне.
Она се кајала и схватила је да је према
својим гресима била кажњена. Сестра
се сложила и почеле смо заједно да се
молимо по Правилу, једно за другим, да
измољавамо младенце.
И ето, када је дошло време да се
измолимо последњи пут Правилом
матушке Антоније, а Правило је већ
било испуњено, само је остало још
неколико поклона, снаге нам је већ
понестало. Љуба је прекинула, и легла је
да спава, мислећи да већ сутра настави
са молитвом. Заспала је танким сном и
пред својим лицем, сасвим близу,
видела је лице новорођенчета, које је
молећиво посматрало и молило је:»
Молим те тето, хајде тето» Због тога се
она брзо разбудила, скочила је нагло и
почела да ради поленопоклоњењија за
тог дечака, и још док није испунила
цело молитвено Правило, њој је почела
да се враћа огромна физичка снага! То
је видела њена сестра и била је
пренеражена таквом променом. Љуба јој
је касније све објаснила и казала да јој је
било веома жао дечачића, који ју је
силно молио да се за њега до краја
помоли.
Слушкиња Божја Љубав
«Дуго сам се спремала да почнем да
читам Правило матушке Антоније.
Тамне силе су ме све више и више
удаљавале... а више од једног месеца
126
сам се спремала. Када се пре месец дана
мој најмлађи син разболео и добио
високу температуру (два пута у току
месеца, и антибиотике сам му већ од
почетка давала) мислила сам како да
излечим дете. Трећег дана температура
се није спуштала. Тада сам обећала
Господу да ћу почети да читам Правило.
Ту ноћ сам села поред свог синчића и
почела да читам Правило, да испуњавам
своје обећање. Већ ујутро, температура
синовљева је била нормална. То је
велико чудо! До данас сам потресена
тим Бoжијим промислом!»
Непознати аутор
«Дуго нисам могла да започнем са
читањем Правила схимонахиње, мати
Антоније. Била сам веома сумњичава,
али после сведочанства једне моје
познанице, решила сам да покушам. У
почетку ми је било страшно тешко да
читам Правило. Осећала сам да се то
црном непријатељу пуно не свиђа.
Читала сам Правило и током
Новогодишње ноћи и веома сам се
уморила. Ја нисам имала абортусе, нити
сам користила заштиту, али нисам баш
много знала о греховности коришћења
средстава-таблета против зачећа. После
прочитаног Правила, замолила сам
Богородицу и матушку Антонију да ми
све покажу кроз сан, због тога што сам
се све време преиспитивала да ли је код
мене икада било зачећа, или није?
И уснила сам девојчицу са тамним
коврџама и локнама, било јој је око три-
четири године. Држала сам је у наручју
и љуљала, а она се тако радовала. У сну
сам постала свесна да је то моја ћерка,
иако је нисам ја родила, и у мом животу
у том тренутку није било мушкарца. У
сну ми је било јасно показано да видим
да код мене није било никаквог зачећа,
али да је та девојчицa, очигледно, била
некако везана за мене, моју фамилију.
После прочитаног Правила постала
сам свесна ужаса и греховности
употребљавања средстава - таблета
против зачећа. Чак и да је дошло до
зачећа, због коришћења таблета, и то је
абортус. Просто не би била убијена
само једна «ћелија», него и душа, јер то
је већ дете. То је убиство! Не пијте
таблете, не користите спиралу! То је
тако велики грех убиства. Душа је већ
Богом дана при зачећу, чак и ако је то
унутар вас само малена «ћелија» ».
Слушкиња Божија Марија
«Код једне верујуће многодетне мајке,
рођено је дете са очигледним
деформацијама, са недостатком ануса.
Лекари су одредили веома сложену
операцију за следеће јутро. Мајка, не
налазећи нигде мира од туге, са сузама
се молила за помоћ. И ту јој се јавља
схимонахиња Антонија, која јој је
говорила да јој је то допуштено, због
грехова абортуса у њеној фамилији и
изговорила број абортиране деце, њих-
41, и да је потребно да се моли за њих
по Правилу. Али, ујутро, спремајући се
за операцију, лекари су саопштили
необично чудо - дечак је био потпуно
здрав, без икаквог трага од телесне
деформације. Лекари су морали у
историји болести да напишу: «Бога
има!» А број историје болести био је
41».
Непознати аутор
127
«Мојој мами је у стварности дошла
девојчица, повела је и показала јој
дугачки воз без краја и почетка. Цео воз
је био препун распарчаних
новорођенчади, и сви они су звали своје
мајке и молили молитве од мајки. Мама
је девојчицу изгубила на порођају,
родила се мртва! Она је моју мајку
водила у стварности, а не у сну. Рекла је
мојој мајци да је она њена ћерка (док су
деца тамо упорно звала своје мајке и
молила за молитве!) Моја мајка је
плакала и причала о њима. Та деца су у
аду. Сада је воз био претрпан убијеном
децом, до крајњих мера, а онда ће бити
рат - то ће бити казна за убијене
младенце. Сада ће нас истребити, као
мучене младенце!
Данас је говорила са мојом мамом.
Мама је, како сам већ рекла, измолила
ћеркицу, коју је изгубила у време
порођаја (о виђењу које је мама имала,
већ сам написала). Данас јој је нерођана
беба, коју је изгубила спонтаним
побачајем, рекла какво име да јој да.
Мама се, једноствано, према мом савету
обраћала Богородици, са питањем, како
назвати младенца? Она је јасно,
распевом, као ангелским појем чула, не
једном Си-ме-о-не. То је био одговор:«У
част светог праведног Симеона
Богопримца».
Непознати аутор
Сведочи слушкиња Божија Надежда:
«За свог младенца сам се измолила,
(плод је угинуо у трећој-четвртој
недељи трудноће). Молитва је текла
лагано. Када сам молила да се прихвати
мој младенац, сузе су текле у потоцима.
Али, када сам почела да читам 50.
Псалм, био је то такав осећај, као да ми
је неко секао очи ножем и трљало
луком, управо тако, али све једно,
одлучила сам и читала сам. У молитви
ми је прошло три сата и још 20 минута,
читала сам Правило матушке Антоније,
молила сам од ње благослов. Хоћу да
вам испричам један сан, који сам сањала
један дан после тога што сам се
измолила за мог младенца. Сањам, како
идем некуда, и одједном крик:»
Бомбардују». Подижем главу према
небу и видим да лете авиони и бацају
бомбе, около све почиње да гори, људи
беже, сакривају се и ја бежим и побегла
сам у неку зграду. Тамо је било много,
много деце. Узимам једну девојчицу за
руку, стављам јој капу и облачим
капутић, и ми брзо бежимо. Сакривам је
а људи беже на разне стране, около
бомбардују и ја са девојчицом бежим у
велики Храм, а Храм је цео и неоштећен
- њега да не могу да погоде бомбе. У
њему се, такође, сакривају људи.
Почињем да скидам са девојчице капу, а
она ми се смеје. Подижем очи, а тамо,
недалеко од нас, стоји мој бивши муж и
посматра нас».
Сведочи слишкиња Божија Анастасија
(град Барноул):
«Само што сам сазнала о Правилу
схимонахиње Антоније (гледала сам
видео, и све ме је то веома потресло),
одмах сам почела да читам Правило,
сузе су лиле као град. Затим сам видела
и други видео, где је било речи о томе
да се многи свештеници супротстављају
том Правилу и ја као да сам почела да
сумњам. И ето, по ноћи у сну видим,
стоји велики ред, а на клупи седи једна
128
монахиња, која ме зове. Прилазим јој и
она ми даје торбицу са каменчићима и
говори ми: »То је благодатно камење».
Посматрам камичке, они прозирни и као
да су унутра ембриони. Ја јој говорим:
«Онда ћу људима да их поделим».
Пробудила сам се и схватила сам да
морам људима да говорим о том
Правилу, како би се они измолили за
своју децу. Само сам три пута
прочитала Правило и одмах сам сањала
три дојенчета, који су били одевени у
снежно-бела оделца. Значи, моје
молитве су примљене. Слава Богу за
све! Када сам сањала три бебе, у мени је
био неки осећај да су то моја деца.
Сасвим недавно пронашла сам видео,
где говоре о томе, да када се молиш за
туђе младенце, они те касније сматрају
својом мајком. Ето, како нам Господ
пружа одговоре.
То што сам постала верница, сматрам
чудом Божијим. До тада сам живела као
и сви други и веровала у Бога и ишла у
храм, али сада схватам, да сам све то
радила за представу. Пре шест месеци
сањала сам св. Серафима Саровског.
Стајао је као на икони, држим ћеркицу
за руку, ми гледамо у небо, па онда у
Мајку Божију. Говорим: «Ово је рај и
ми ћемо тамо да будемо». После тог
сна, као случајно, налетела сам на
снимке о сакривеним документима,
уопште о свему - што се сада дешава.
Раније бих, можда и примила
електронски документ, пасош, али сада
не! Почела сам чешће да идем у цркву,
више није као пре, много сам сазнала,
мој супруг мене, наравно, не разуме.
Рекао ми је да сам се веома изменила.
 Сањала сам још један сан у време
Великог поста (није ми се ни спавало,
не могу да обијасним такво стање):
«Идем са неком девојчицом по планини,
а испред нас корача нека Жена, тако
висока и витка. А ја мислим: «Где сам
то?» Она ми одговара: «То је четврти
удел, Стуб Пресвете Богородице».
Идемо даље, видим једног старца - он се
моли на коленима, а и ми смо пред њим
на коленима, он нас благосиља. А какав
је тамо био мирис? То је немогуће
описати речима, то је предивни,
неземаљски мирис. У сну сам имала
шест година, и кренули смо даље, према
Логору Солочиј, у време прогона
верујућих (на том месту су закопавали
живе људе) тамо је био један запуштени
извор. Сви ми, дечица, смо стали око
извора и почели смо да певамо молитве,
на извору се појавила... икона Распетог
Господа нашег. Ето, и то је било чудо!
Што се тиче мојих одбијања нових
докумената (цифрованог пасоша) ја сам
и за моју покојну прабаку написала
одбијеницу од тих докумената са
шестицама, после сам сањала прабаку
светлу и прозрачну. Раније сам је
сањала онакву каква је била у животу, а
сада је видим младу и светлу.
Већ месец дана нисам могла да нађем
посао, имали смо хипотеку и брдо
дугова и почела сам да молим помоћ у
отрока Вјачеслава и шта мислите?
Прошло је само два часа и звони
телефон мог старог познаника - он је
сазнао да сам остала без посла и жели
да отвори једну линију, како би ме
запослио. Диван је Бог у светима
својим. Слава Богу за све!
129
Ето, тако сам дошла до вере и низашта
је не бих променила. За утеху онима,
који током читања Правила матушке
Антоније нису ништа видели у сновима,
могу да кажем да снове не виде сви,
али главно је знати, снови - то је
милост Божија за немоћне, за
укрепљење у вери и « блажени су они
које не видеше, а повероваше» (Јн,
21. 29).
Желим да вам Бог увек буде на
помоћи и заштиту Покрова Пресвете
Богородице и Свих светих, у сваком
покајничком делу. Нека вас Бог спаси».
Сведочанство слушкиње Божије
Наталије:
«Ја сам, такође, доживела откровење.
Било је то почетком септембра 2018.
Била је ноћ, када сам завршавала
молитве и помислила сам: «Господе,
никада Те нисам молила, да ми нешто
откријеш у сну, сада те молим. Помози
ми, за макар једно дете, које сам
измолила, зато што не знам колико их је
у мојим молитвама!» Само што сам
заспала, видим да стојим поред једне
старе зграде, а испред мене лествица од
ливеног гвожђа није усправна, него
спирална и широка. Пењем се по тој
лествици, улазим у велику просторију
отварам вратa, a тамо је много деце.
Осећам велико узбуђење. Одмах сам
схватила да ме је Господ услишио и да
одговара на моју молитву. То је било
као сан, али у то време то није био само
сан. Усред деце је стајала одрасла Жена,
као нека васпитачица. Хтела сам да их
пребројим, али то није било могуће. Ту
се налазио и један тужан дечак.
Посматрам га, али он ћути, а одговара
једна девојчица (на мисленом нивоу):
«Мама не љути се, он је једноставно
увређен због тебе. Повређен је».
Сада размишљам да вероватно нисам
Правило испунила ревносно, или сам
читала површно, или сам заспала.
Пробудила сам се сва у сузама. Како је
Господ близу нас и како он испуњава
наше молитве».
Сведочанство слушкиње Божије Ане:
«Пoчeла сам прошле године да се
молим и читам Правило мати Антоније
за абортирану децу, мајке и мајчине
фамилије. Ујутру ме мајка зове
телефоном и каже ми да је сањала чудан
сан, како јој два дечака од три године
куцају на врата, као да од некога беже,
мама отвара врата, а они: «Moja мама,
моја мама». Она им одговара: «Нисам ја
ваша мајка». Затим их мајка скрива код
себе и посматра их. А на врату њиховом
она види ланце, као код свештеника.
Мама их пита: «Oдакле код вас ланци?»
А они јој одговарају: «То су ланци
порода. Ми ћемо да вам помажамо и да
се молимо за вас. Само немојте да нас
одате». И неки зли човек упада у стан и
тржи их. Мама га је на силу истерала. У
животу моја мајка је урадила више
абортуса, били су код мајке и близанци.
Касније сам сазнала, да се та деца моле
за нас и помажу нам.
Читање Правила матушке Антоније,
благословено и Богом, није само због
спасења младенаца, него да се кроз
испуњење Правила спасава сав наш
нарoд у овим последњим
предантихристовим временима».
Казивање слушкиње Божије Марије
(Ивановска област):
130
«Хоћу да вам испричам како Правило
матушке Антоније помаже да се
изолимо за наш род, и како је променио
живот мојих блиских, водећи их ка
спасењу.
Године 2014, када сам у породици већ
имала четворо деце, десио се пожар.
После пожара, позвали су нас да
живимо при Храму Спаса
Нерукотвореног (село Клубоково,
Шјолковски рејон) и да тамо радимо.
Свирала сам на клавиру, пекла сам
нафоре, помагала у црквеној
продавници, надгледали смо територију
храма. До тада је наша породица ишла у
храм Светитеља Алексија митрополита
Московског, када смо живели у
Московској области и недељом и
празничним данима. Учествовали смо у
црквеним обредима. Кајала сам се за
детоубиство, али дубоко у себи нисам
имала осећај искреног и дубоког
покајања и некако сам осећала да ми
Бог није опростио тај грех.
Када сам слушала о абортусима, у
мени се стварао осећај да желим од тога
некуда да побегнем, осећајући да ме
савест прогања. На исповести,
свештеник ми није допунски постављао
никаква питања о абортусу, ћутећи
ставио би епитрахиљ изнад моје главе, и
прочитао би разрешну молитву. Питала
сам га: «Баћушка, зашто код мене нема
душевног спокоја, после разрешне
молитве?» Он ми је одговорио: «Ти
немаш потребну веру у Тајну исповести.
Ако је грех изречен, то је сасвим
довољно». Али, срце ми је говорило, да
је обична исповест, у овом случају,
недовољна. Да би било разумљивије,
цитираћу вам сећања игумана Романа
(Загребнева): «Присећам се једне
јуродиве жене, која је била украс града
Печори. Звали су је Теодосија. Била је
велика молитвеница и чувена
подвижница, умела је да прикрије своје
духовне дарове од света. У тешком
периоду живота Псково-Печарског
манастира, матушка Теодосија је
спасила манастир од неочекиваних
догађаја, од невоља, од страха (...).
Блажена је често разобличавала због
абортуса непријатеље Православља,
говорећи: «Шта чините, што убијате
сопствену децу у својој утроби?!
Уосталом, од Бога, ви никуда не можете
побећи, овде, на земљи ви уживате у
својим задовољствима, а тамо, у гробу,
чека вас гнев Божји. Коме је дата
заповест Божија - не убиј!? А ви, само
то радите и друге учите и храбрите их у
томе! Не заборавите, вас чека гнев
Божији!»1
Радећи у храму Спаса
Нерукотвореног, све време сам
пролазила поред гроба једне малене
девојчице Викторије. Трагедија се
догодила када је девојчица имала три
године. Према причама житеља -
девојчица се отела из руку мајке,
побегла на пут, где ју је ударио аутобус.
Неутешна мајка доносила је на њен гроб
играчке, разне слаткише, и моја деца су
се са задовољством сећала Викторије.
Када сам следећи пут пролазила,
зауставила сам се код њеног гроба. Бол
због свега што се догодило, при погледу
на њену фотографију на споменику,
1
Светлана Девјатова «Православни подвижници
двадесетог века / 70 биографија, мемоари савременика,
песме, поуке, подвизи и чуда, молитве«. Ед.«Артос-
Медиа», М., 2008, стр.157.
131
пробо је моје срце. Почела сам да
плачем, да молим малену Викторију да
се помоли Господу за мене и младенаце
које сам убила у утроби својој. После те
молбе са сузама, приметила сам да ми је
постало лакше. Божијим промислом,
морали смо, нажалост, да напустимо ово
свето место, због духовног неслагања са
парохијским свештеником, па смо
привремено остајали без хране. Али,
нисмо очајавали и силно смо се молили
Господу, Богородици, праведном отроку
Вјачеславу и Блаженој девици Пелагији
Рјазањској. Негде после пола године
(2016. године), ми смо дошли због
исхране код свештеника у граду
Владимиру. Од баћушке смо чули за
матушку Антонију.
Читајући књижицу о матушки
Антонији и њено Правило, ми смо
осетили благодатну утеху, код нас се
родила жеља да испунимо то Правило.
Први пут сам прочитала Правило,
заједно са мужем. Затим сам почела да
испуњаваам Правило - сама. Већ три
године молим се по Правилу матушке
Антоније, ноћу, молећи помоћ од
Господа и Свих Светих, при томе сам
разделила Правило, по својој немоћи, на
неколико дана (благослов од баћушке).
Појавили су се и плодови испуњења
Правила матушке Антоније, много
дубље схватање о греховности абортуса,
кајање са сузама, које не престаје, а све
више се продубљује и схватање да то
покајање не сме да буде привремено,
него до последњег дана живота.
Захваљујући Правилу матушке
Антоније, свим срцем сам се удубила у
трагедију цареубиства и схватању о
искупитељској жртви целе Царске
породице. Поштовање светих Царских
Мученика постало је силније и
осмишљеније. Постало је јасно, одакле
расте корен греха детоубиства.
Сматрам да нам је Правилом матушке
Антоније дата могућност покајања, а
одбацивање и занемаривање овог
Правила, доживљавам као
занемаривање свог спасења.
Недавно је и мој муж решио да испуни
Правило матушке Антоније. Мој муж је
постао инвалид 2013. године. Имао је
неколико можданих удара на левој
страни, и компликације са руком и
ногом. После наше молбе, баћушка је
благословио мужу да чита Правило,
схватајући његову болест - без
коленопоклоњенија. Ми смо сјединили
нашу молитву, муж је читао Правило, а
ја сам радила поклоне. Слава Богу за
све!
Слушала сам различита размишљања
о абортусу, чак и таква, како ми нисмо
сасвим криве, причају како ми нисмо ни
знале - шта је то абортус, да - ми нисмо
схватале тежину тог греха и 70 година
безбожја учинили су своје, вероватно
због тога, како ја мислим, милостиви
Господ, по молитвама Мајке Божије -
наше Заступнице, благословио је да нам
се открије тај пут покајања.
Читајући књигу о животу матушке
Антоније, схватила сам да је она заиста
попут злата у огњу, да се припремила,
окрепљена тугом Пресвете Богородице,
за најважнију службу - призвати нас,
грешне, кроз дато нам Правило
(епитимију) и упутити нас ка покајању.
132
Те, 2017. године, успели смо да
отпутујемо у град Малојарославец, у
Николајевски Црноострвски женски
манастир. Са захвалношћу смо се
поклонили матушки Антонији, на
њеном гробу. У манастирској
продавници, показала сам књижицу о
матушки Антонији и рекла сам да ми
веома поштујемо матушку Антонију.
Монахиња, тај наш разговор, на моје
чуђење није одобравала и хтела је на све
начине да се удаљи од разговора. Само
је говорила: «Дајте за њу парастос...».
Осећао се неки страх - значи уплашени,
и нечастиви је стигао, управо, овде на
«плодно тло», где за нечастивог постоји
опасност да људи сазнају о
спаситељском молитвеном Правилу
матушке Антоније.
Читајући духовну литературу, сазнала
сам да је Правило молитви за убијену
децу у утроби мајки, дала Богородица
многим њеним верним чедима, таквима,
каква је матушка Антонија. Многи од
тих праведника чак нису знали један за
другога, али су сведочили о истом.
Схимонахиња Варвара (Третјакова),
село Вирица, 1907 - 1999. године) - она
је била духовно чедо преподобног св.
Серафима Вирицког. Када је матушка
Варвара из Вирице, у послушању уз
свог духовног оца, духовно узрасла,
примила је монашки постриг. Постриг
је обавио отац Теодосије Јерусалимски.
Када је примила схиму, јавила јој се
Богородица која јој је рекла: «Сада ћеш
Варвара, ти, да се молиш за
младенце».
«Пречиста Мајка Божија ју је руком
водила - тако нам је причала матушка
Варвара. »Нашла сам се у другом свету. бити св. Јован Крститељ и Анђео Чувар.
Нашу земљу сам видела као један Кога будеш звала себи, тај ће и бити
огроман океан. У средини тих таласа - заједно са тобом и помагаће ти.
много је људи. Изгледало је да су то Изграђуј и опомињи оне, који ти буду
дечије главице... Пливају они, несрећни долазили».
и са последњим снагама, покушавају да
Клонула је матушка од тежине Крста,
се дохвате за неке плутајуће комаде, али
припремљеног за њу и када је подигла
таласи их прекривају и потапају. Затим
главу, виђење је ишчезло. Само су јој
сам видела много веселих и дотераних
нежни, суптилни мирис и сладост
људи, који ходају у маси... Ти људи не
срдачна говорили да јој се то није
обраћају пажњу на своја чеда,
учинило. И понела је од тог времена,
сопственим рукама бацили су их у
матушка тај тешки крст»2.
таласе пучине. Деца су тонула и викала:
»Мама, тата, зашто сте ме овде, бацили? О том послушању схимонахиње
Због чега? Нећу да умрем! Мамице, Варваре опширније пише у књизи Е.А.
помози ми. Мени је страшно...». Удаљцова «Послушница Мајке Божије.
Родитељи су ишли својим путем, весели Вирицка молитвеница матушка
и задовољни. Њиховим окамењеним Варвара», СПб, 2018. стр. 41-44, и у
срцима, нису чули предсмртне крике књизи Игора и Нине Вјазовских
своје деце. «Молитвеници земље руске», СПб,
2003. 85 стр. и даље). Из ових
Када сам то видела, пала сам пред
преклапајућих, један са другим,
ноге Мајке Божије и замолила сам је:
Небеских сведочанстава, који су
«Матушка, шта је то? Зашто се то
даровани схимонахињи Варвари и
ради?» Богородица ми је одговорила:
Антонији, видимо да је могуће
«Због људских грехова, доћи ће такав
измолити се за изгубљену децу, не само
живот и то што ти сада видиш, десиће
живих, него и умрлих родитеља, после
се свуда по свету. Родитељи ће
испуњених молитава за децу,
добровољно на очи да поставе то
успокојени, јављају се они у сну
слепило, и неће разумети своју децу. Ум
молитеља у њиховој светлој одећи.
и срце ће им бити заузети угађањем
Измоливши се за душе убијене
себи и телесним хировима. И децу своју
дечице, добијамо наду да ће нам бити
они ће истребити. Деца им сметају у
опроштено, и да ће тако бити скинуто
њиховом греховном животу. Jа ћу,
проклетство са наше фамилије.
Варвара, теби послати људе, по наредби
Сада су потпуно јасне пророчке речи
Оца Нашег Небеског и ти ћеш се
праведног отрока Вјачеслава:
молити за душе младенаца, невиних».
«Како ја могу да се измолим за њих? Ја
сам, такође, дашчица у том мору».
2
Светлана Девјатова "Православни подвижници двадесетог
Повела ме Мајка Божија руком и на тим
века / 70 биографија, мемоари савременика, учења, подвизи и
таласима се појавио сплав: » И ево теби, чуда, молитве", ур.«Артос-Медиа», М., 2008, стр.114.
Варварушка, сплав. Увек ће са тобом
133
 «Наступа бројање родова и сада
свако може или да се измоли или да
уништи свој род!»
Испуњавајући Правило матушке
Антоније, својим покајањем и напором
и сузама, умивамо свој, родитељски и
прародитељски грех!
У руке Твоје, Господе Исусе Христе,
Боже мој, предајем дух свој: Ти ме
благослови, Ти ме помилуј, у даруј ми
живот вечни. Амин».
Завршна реч православног свештеника:
«Драга браћо и сестре, не очајавајте,
да вам Господ помогне. Ако вас је
збунило то, што неки свештеници нису
благословили да се чита Правило
схимонахиње Антоније, не осуђујте их,
они још нису то разумели, али време ће
све да постави на своје место. Довољно
је то што смо ми сазнали, да је
благослов за Правило дала сама Царица
Небеска.
Мајка Божија је дала благослов
матушки Антонији да она чита то
Правило и даље, кроз њу и старце,
којима се матушка Антонија обраћала,
на пример, кроз преподобног старца
Кушке Одеског и других стараца, тај
благослов се раширио на све. Због тога,
не очајавајте, браћо и сестре! Господ и
Мајка Божија са свим светим, вас
благосиљају на испуњење тог Правила.
Са Господом, испуњавајте, то Правило.
134
Ми само морамо да схватимо, да су
наши покојни из рода (скоро код свих),
слободно можемо да кажемо, да су
буквално прелили крвљу младенце, ако
се ми за њих не молимо, ко ће се за њих
молити? Јер, то је Правило - а не
једноставна молитва за децу, то је
измољавање за душе убијене деце!!!
Кроз то Правило ми стварно можемо
да помогнемо тој дечици. Њима ће
постати лакше, они ће засветлети. Ми,
кроз то Правило можемо да помогнемо
целом свом роду.
Многи питају, како се треба молити
за свој род? Добар je одговор: Колико
год имате снаге да испуните Правило
матушке схимонахиње Антоније!
Кроз испуњавање Правила, ви не
помажете само убијеним бебама, него
и својим живим сродницима, које су
тамне силе савладале да се не раскају
за родитељски грех. Такође, ви
помажете и целом свом упокојеном
роду и они ће одахнути.
Господ Бог наш Исус Христос, Царица
Небеска и матушка схимонахиња
Антонија, са свима светима, да вас
благослове за то Правило. Да вам Бог
буде на помоћи!»
Јереј Андреј Углов
 Додатак
Из личног Помјаника
схимонахиње Антоније
за помен мајчиних
родитеља и рођака
Блажена ст. схимонахиња
Антонија (Кавешњикова)
«Молитвено правило за
убијене бебе у материци»),
деда - Василије, деда - Петар
дворјанин, - деда
архимандрит Варсануфије,
баба - Васа - бака Љубов /
отац - Јаков, мајка - Марија /
брат - Јован, снаха - Ана и
њихова деца - Клаудија,
Николај, Павел, Василиј,
Михаил / сестра - Ксенија, зет
- Андреј и њихова ћерка - Ана /
стриц - Илија, тетке - мон.
Дарија, мон. Олимпијада,
мон. Леонида / нећакиње -
Ана, Клаудија и Марија / први супружник - Теодор / деца - Николај,
Василиј и Михаил / други супружник - војник Леонид (Вишњевски),
убијен / добротвор и старатељ - војник Михаил (Јанчур) / дух. син - Сергиј
/ крстио свештеник Јован / кумови - Константин и Текла/ дух. учитељ
блажени старац Јаков (Мишински), блажена Анастасија (Салникова) и
свештеник Алексеј.

135
 Старица Антонија је нашла своје последње почивалиште у Никољском Черно-
Островском манастиру у граду Малојарославцу, Калушка област. Дан сећања је 23.
јул, по новом календару. Дан Св. Анђела у постригу (спомен на светог Антонија
Кијево-Печерског); 11. октобар по новом календару 1998. године - дан упокојења
схимонахиње Антоније (Сабор преподобних стараца Кијевско-печерских).
Више детаља о подвижничком животу старице Антоније може да се нађе у књигама
посвећеним њеном блаженом сећању: А. Трофимов «Доживео сам те у огњу
страдања» / схимонахиња Антонија / биографија, упутства, писма, мемоари» и В.
Медушевски «Сетите се моје љубави». Књига А. Трофимова са истоименим насловом
емитује се путем видеа.
Молитвено Правило схимонахиње Антоније за убијене бебе детаљно је описано у
поменутој књизи В. Медушевског, којег је матушка духовно хранила, као и у
ауторском аудио програму Л. Кириллове «Мама, помоли се за мене», (Друштво
Светих царских мученика, 2014. године). Овај аудио програм је, такође, доступан на
Јут-јубу у неколико верзија под различитим називима.

У књизи су коришћени фрагменти аудио записа са сведочењима људи, претворени у

текстове, преузети су из истоименог ауторског аудио програма Л. Кириллове «Мама,
помоли се за мене» (Друштво Светих царских мученика 2014. године). Постоје и
сведочанства објављена у јавности на интернету (на сајтовима, из преписки по
форумима и у групама, посвећеним успомени на схимонахињу Антонију), као и бројна
писма, која су послали за објављивање.

Помилуј нас,
Боже и дај
нам покајање.
Амин.

136
 Садржај
Уместо предговора...........................................................................................................3
ПРВИ ДЕО
Старица схимонахиња Антонија (Кавешњикова).........................................................5
Јављање Мајке Божије.....................................................................................................8
Богородично Правило схимонахиње Антоније,
о молитви за децу, која су убијена у утроби.............................................................11
Виђење преподобног старца Гаврила (Ургебадзе) о абортусу...................................18
Сведочанствa о томе, како страдају убијена деца........................................................19
Шта је неопходно знати..................................................................................................25
Како се чита Правило?....................................................................................................27
За нераскајaне грехове страда цeo род..........................................................................30
ДРУГИ ДЕО
Чудесна сведочанства о случајевима помоћи после читања
Правила старице Антоније за децу, убијену у утроби мајке ......................................34
Сведочења о помоћи умрлим после читања
Правила матушке Антоније............................................................................................81
Откровења и сведочанства о Правилу матушке Антоније и о
праведном отроку Вјачеславу.........................................................................................83
Још сведочанства..............................................................................................................94
ДОДАТАК
Из личног Помјаника схимонахиње Антоније
за помен родитеља и родђака..........................................................................................135

137
138
139