Разредна Слава

Крсна Слава је хришћански обичај карактеристичан само за српски народ.Она је

после великих празника Божића и Васкрса најважнији моменат у животу сваког
православног Србина. Крсној Слави придајемо велику важност. Око прославе Славе
окупља се читава породица и то је оно што је најважније у свему томе. То је заједничка
свечаност породице као заједнице, а не индивидуална свечаност појединог њеног
члана. Српска Православна породица у свечаности славе показује се еминентно
Православном. Она врши памјат/спомен (грч: μνήμι) своме светитељу заштитнику. Зато
у укупном животу народа нема појаве која је тако снажно деловала и тако свеукупно
држала у јединству породицу, као што је то Крсна слава - породични празник по
превасходству. Њено свеобухватно схватање, добро натопљено саборношћу, код Срба
је тако обухватан и укорењен да је потиснуо све индивидуалне прославе, пре свега
имендане, а и рођендане, који код Православних Срба никад нису ухватили корене.
Ова светковина позната је код Православних Срба у разним временима, почев од
најранијих дана и под различитим називима; најчешће кориштени називи су: свети,
свето, светац, светога (дан), сведен (добијено сажимањем све и ден), сечеме леб,
ломиме леб, дизање славе, кришколач, свечарство, празник, спомен, Крсна слава.

Срби би по предању изабрали свог заштитника по дану када су њихови преци

примили хришћанство. Слава се наслеђује и преноси се са колена на колену. Слава се
преузмиа најчешће када би се породица делила или евентуално отац више због
старости није у могућности да организује славу, али свакако и да се брине о породици.
Славу на себе преузимају млађи чланови породице, углавном најстарији син. Слава се
преноси искључиво по мушкој линији наслеђивања. Уколико зет долази у кућу младе
он прима Крсну славу од младиног оца. Једном започето слављење се не прекида. По
упокојењу домаћина, домаћица може да настави да слави славу .У сваком моменту
српске историје, па и у време најмрачнијег турског ропства Слава није смела да се
занемари. Икона, колач, жито, вино и славска свећа су главни елементи прославе и они
су најбитније, све остало око славског ручка и обележавања је по могућности
домаћина.

У нашој богословији ученици су усталили тај обичај да прослављају Славе.

Сваки разред у школи има свог светитеља заштитника и прославља га као славу
разреда. То је обичај који се већ дуже време одржао у нашој школи и он доприноси
већем духовном зближавању свих ученика у школи. Прослављање разредне славе је
догађај само по себи. Ученици разреда који прославља славу су у посебном
празничном расположењу. Прослави разредне славе претходе велике припреме.
Најчешће се ученици прво договарају око основних потреба (колач, жито, свећа...), а
након тога припремају и пригодно вече посвећено светитељу кога прослављају. Тога
дана ученици обуку своја свечана одела и читав дан бива обележен празнично. Након
Свете Литургије ученици, ако тога дана имају часове, дужни су да донесу колач и
свећу у учионицу. Ослобођени су тога дана од испитивања и од осталих школских
ванчасовних активности. Резање колаче углавном бива пре ручка и ученици заједно са
разредним старешином узимају учешће у овом обреду. Након вечерњег богосложења и
вечере разред који слави разредну славу у свечаној сали одржава приредбу за читаву
школу. Кроз песме, читања и глуму на најлепши начин завршавају тај дан.