Богослужење и култ у Хиндуизму

Религијска пракса у Хиндуизму је жива и разноврсна и обухвата скоро сва подручја

живота. Истовремено она показује и битне разлике међу религијама које убрајамо у
Хиндуизам. Најважнији приближан оквир исте праксе чини каста али разлика има и
унутар касте.
Веровање у реинкарнацију штити животиње и биљке од непосредног насиља.

Јутарња молитва је једина истоветна за сва три горња слоја (браме, кшатрије,
вајшије) и једини стих Ригведа који зна и примењује сваки Хиндус.

Кућни ритуал:
Тежиште верског живота није у храму него у кући. Томе нема паралеле у хришћанству
јер то није ни молитва простих људи нити религија свештеника већ верска пракса горња
три слоја становништва а посебно брамана. Носилац верске активности није заједница
него индивидуа или породица. Разлог томе, делимично, лежи не само у кастинским
разликама већ више у индивидуалности индијских путева спасења.
Ако би описали хиндуистички однос према Богу он би био гостопримац (хришћанин би
био покајани грешпник, муслиман роб). Бог се позива молитвом али он не долази само
као помоћник и спаситељ него углавном као гост. У том односу човек је давалац а Бог
прималац. Бог се прима кроз 16 малих ритуала (служби). Предмет поштовања у ових 16
ритуала је мали бронзани лик божанства или, уколико га не могу приуштити, макар мала
сличица божанства. Без обзира на регионалне специфичности, општи оквир ових ритуала
је: 1- божанство се уводи у дом; 2 - пондуда да божанство седне; 3- пружа му се вода за
прање ногу; 4- вода за лице и руке; 5- вода за испирање уста; 6- купање; 7- облачење; 8 –
украшавање светом врпцом; 9 – помазање миришљавим мастима од сандаловине, канфора
или шафрана; 10 – даривање цвећа; 11 – кађење; 12 - паљење светиљки; 13 – приношење
жртвеног јела; 14 – бетел; 15 - предавање дара; 16 – завршетак ритуала обилажењем
божанства, уз страхопоштовање. Ритуал се може проширити до 94 мале службе – ритуала
али, уколико није могуће, служба се може обавити и само кроз принос сандаловог уља,
светиљке и цвећа.Уколико ни то није могуће довољно је приношење воде или само
молитва. Уз слављење божанства слави се и гуру коме се захваљује на религиозном
знању.
Овакво кућно поштовање код Хиндуса почиње са закључивањем брака и
представља заједнички верски задатак мушкарца и жене. Код Хиндуса ступање у брак
није пука формалност чији је задатак обзбеђење потомства. То је ступање у други степен
животног пута. Не осећају се само обавезни према ритуалима свог друштвеног слоја
(брамана, кшатрија, вајшија или шкудри) него и испуњавањем религиозних захтева
повезаним са степенима животног пута.
Са ступањем у брак односно другим животним степеном брачни пар почиње испуњавати
своје дужности према родитељима, прецима и боговима. За ове дужности је припреман
током првог животног степена посвећеном стицању верских знања и вежбајући ритуал.
Ови ритуали обезбеђују континуитет (под овим се у већини сматра преношење верске
традиције са оца на сина). Деца се од малена, практично још од мајчине утробе чисте и
спремају за комуникацију са богом. У то друштво ступа преко два важна прага:
- Иницијацијом уз спиритуалног учитеља (гуруа), зависно од касте између 7 и
14 године живота и припаднике три горње касте чини два пута рођеним. Првим
рођењем су били рођени у друштвеном оквиру породице и касте а другим се
рођењем позиционирају у оквиру верске традиције.
- Други важан праг је брак који се по ведској традицији закључује пред ватром.
Тек са браком се заокружује човекова ритуална интеграција. Према старој
традицији, која се споро напушта, родитељи су тражили партнера за своју децу а
први критеријум за брак је припадништво касти.

- Трећи степен живота почиње за деде и баке кад коначно и унуци одрасту и
осамостале се. Некада се ово животно доба проводило у усамљености и
повлачењем у природу уз оскудну исхрану, аскезу и посвећеност проучавању
верских текстова. Данас се то ређе практикује али је задржано интензивно
усмерење ка религиозним задацима.

- Ступање у четврти и последњи животни степен није нужно али ако се неко ипак
одлучи за то онда се то манифестује потпуним одбацивањем свега, укључујући
права и обавеза у друштву. Такав посвећеник (самниасин), мушкарац или жена, не
припада више ни једној касти, лута без куће и имовине и вежба се у ослобођењу од
веза са поседовањем, вољеним људима и телесним потребама. Без обзира на све
тешкоће он изазива поштовање околине и то је важан корак у духовном
самоусавршавању.

Када су храмови у питању необичан је упадљиви индивидуалистички начин живота

уз храмове. Нема заједничке свечане тишине већ се сваки појединац моли и медитира на
свој начин.
Међу храмовима у Индији доминирају они посвећени некој од манифестација Вишнуа или
Шиве али постоје и други. Популаран је и бог Ганеша са слоновом главом. Међу
божицама чести су храмови посвећени божици Дурге (Шивиној супрузи). Ипак, без
обзира на практично поштовање ових божанстава „нижег ранга“ њихова теолошка улога
је другоразредна па би у поређењу са хришћанством била у рангу „светаца“. Многи
хиндуси су у ствари хинотеисти.
Цело подручје храма је сакрални простор и кад се ступа у њега изува се обућа. У
базену се обавља ритуално купање а затим се иде ка храму. Са спољне стране храм је
украшен орнаментима, сликама биљака, људи и других богова. У унутрашњости се налази
божанство. Краћући се у правцу казаљке на сату у нишама храма се могу видети сцене
божјег деловања и оживљених митова. При поновном доласку до врата она се додирују.
Ту је и звоно којим се Богу најављује свој долазак. Унутрашњост је замрачена.
Верници који нису Индуси ступају обично само до прага светилишта. Ту оставља дар и
(цвеће или новац) и од свештеника добија освећену воду, тачку сандалове масти на челу
или нешто од хране. Давањ и узимање овде је симбол срца пуног преданости.
У простору се не задржава предуго али се затим смештају у двориште храма где читају,
медитирају и препуштају се миру храмовног дворишта.

Религијске заједнице се не мешају у култу чак ни када живе једни поред других у
потпуном миру. Само туристи обилазе храмове редом.