budizam

Budizam je naziv za religiju zasnovanu na Budinom

učenju. Osnivač budizma je mudrac Sidartu
Gautama. Živeo je oko 500 godine p.n.e. On je
doživeo prosvetljenje i podučavao ljude kako da
postignu isto. Naziv budizam dolazi od reči buddhi,
što znači “probuditi se”. Budizam je sada star
2500 godina. Buda je uvek svoju filozofiju života
nazivao učenjem plemenitih ili učenjem i
disciplinom. Budizam je četvrta po veličini religija,
O budizmu posle hrišćanstva, islama i hinduizma, a danas u
svetu ima negde oko 500 miliona budista. Budizam
je jedinstven, iako ima mnogo dodirnih tačaka sa
hinduizmom jer sadrži karmu (etika uzroka i
posledice), maju (svet je samo iluzija) i samsaru
(reinkarnaciju). Krajnji životni cilj budizma je
postizanje prosvetljenja. Sveta knjiga budizma je
Tipitaka. Napisana je na drevnom indijskom jeziku
pali, koji je veoma blizak onom koji je sam Buda
govorio.
 O Budi
Godine 563. rodilo se dete u kraljevskoj porodici na severu
Indije. Dečak je rastao u bogatstvu i luksuzu, ali je na kraju
otkrio da materijalno blagostanje i imetak ne garantuju
sreću. Duboko ga je potresla patnja koju je video svuda oko
sebe i odlučio je da pronađe put do trajne ljudske sreće. Kada
je napunio 29 godina, napustio je ženu i dete i krenuo od
jednog do drugog velikog religijskog učitelja toga doba, kako
bi učio od njih. Posle šest godina učenja, borbe i meditacije,
doživeo nešto što je razvejalo svako neznanje u njemu i on je
iznenada razumeo. Od tog dana nazivan je Buda, Probuđeni.
Živeo je još 45 godina, tokom kojih je putovao po čitavoj
severnoj Indiji, podučavajući druge ljude onome što je sam
otkrio. Njegova samilost i strpljenje prešli su u legendu i imao
je hiljade sledbenika. U 80. godini, star i bolestam, ali još
uvek dostojanstven i vedar, konačno je preminuo.
 Ne, nije. On nije ni tvrdio da je bog, božije dete, čak ni
njegov glasnik. On je bio ljudsko biće koje je sebe
usavršilo i učilo da ukoliko sledimo njegov primer i mi
sami sebe možemo da usavršimo. Ima različitih vrsta
obožavanja. Kada neko obožava boga, on ga slavi,
prinosi mu žrtvu i moli da mu ispuni neku želju, verujući
Da li je da bog čuje njegovo slavljenje, da prima žrtvu i
odgovara na molitve. Budisti ne praktikuju tu vrstu

Buda bio obožavanja. Druga vrsta obožavanja jeste kada

iskazujemo poštovanje nekome ili nečemu čemu se
divimo. Kada učitelj uđe u učionicu, đaci ustanu, kada
bog? sretnemo nekog značajnog, rukujemo se, kada se svira
himna stojimo mirno. To su sve gestovi poštovanja i
ukazuju na naše divljenje prema određenoj osobi ili
stvari. Budisti praktikuju ovakvu vrstu predanosti.
Budina statua sa šakama mirno sklopljenim u krilu i
njegov saosećanjem ispunjen osmeh podsećaju nas na
potrebu da razvijamo mir i ljubav unutar sebe.
 Budino učenje
Budino učenje povezano je sa četiri plemenite istine, baš kao što se
paoci točka svi spajaju u glavčini. One se nazivaju “četiri”, zato što ih
je toliko na broju. One se nazivaju “plemenite”, zato što oplemenjuju
onoga ko ih razume, i one se nazivaju “istinama”, zato što
korespondiraju sa stvarnošću, zato što jesu istina.
1. Prva plemenita istina jeste da u životu postoji patnja. Živeti znači i
patiti. Nemoguće je živeti a da ne doživimo neku vrstu bola ili stresa.
2. Druga plemenita istina jeste da je žudnja izvor celokupne patnje. ,
druga plemenita istina govori da dobiti ono za čim žudimo ne
garantuje da ćemo biti i srećni. Umesto da se neprekidno borimo da
imamo ono što želimo, pokušajmo da izmenimo svoje želje. Jer one
nas lišavaju zadovoljstva i sreće.
3. Treća plemenita istina jeste da je moguće iskoreniti patnju i dostići
sreću. Ovo je možda najvažnija od sve četiri plemenite istine, jer je u
njoj Buda potvrdio da su istinska sreća i zadovoljenost mogući.
4. Četvrta plemenita istina jeste put koji vodi do iskorenjivanja patnje.
Taj put se naziva plemeniti osmostruki put i sastoji se od ispravnog
razumevanja, ispravne misli, ispravnog govora, ispravnog življenja,
ispravnog napora, ispravne sabranosti i ispravne koncentracije.
Nirvana se smatra najvišom lestvicom postojanja, stanje čiste svesti
koje se postiže na način koji zavisi od pojedinca. Nirvana se opire
racionalnom objašnjenju i zato se ne može naučiti, nego samo
ostvariti i doživeti.
 Meditacija je svestan napor da se promeni
način na koji um funkcioniše. Pali reč za
meditaciju je bhavana, što znači
“negovanje”, “razvijanje” ili prosto
“bivanje”.Meditacija pomaže da se razvije
svesnost i energija potrebna za
transformaciju ukorenjenih mentalnih
navika ponašanja. Od suštinskog je značaja
Meditacija za naše mentalno zdravlje i blagostanje, ali
ukoliko je praktikujete na loš način, može
da prouzrokuje probleme. Dve najčešće
praktikovane i najkorisnije vrste meditacije
su sabranost uma na dah - anapana sati, i
meditacija blagonaklonosti i ljubavi - metta
bhavana.
Život Sanghe
Među različitim oblicima i običajima ove religije, jedan od prisutnih principa je da budista traži utočište u Trima
draguljima. To su: Buda, dharma i sangha.
Sangha je zajednica monaha i monahinja koju je Buda ustanovio kako bi ljudi u potpunosti mogli da se posvete
njegovom Srednjem putu.
Priča o budizmu u Japanu, mnogobrojnim sektama i manastirima se proteže u nedogled, tako da ćemo se mi u
ovom radu isključivo fokusirati na život monaha i monahinja u manastiru, njihovim svakodnevnim obavezama,
ulozi i doprinosu u društvu.
Prva monahinja bila je Budina tetka, odnosno pomajka koja ga je odgajila. Ona je sama zamolila Budu da se ona i
druge žene pridruže zajednici. Buda je u početku bio rezervisan, ne zato što je smatrao da žene nemaju
sposobnost da dostignu probuđenje, već zato što se brinuo da neće moći da se nose sa teškim monaškim životom,
ali im je ipak dozvolio da pristupe sanhi.
 Naime, već sa osam godina, deca mogu da se šalju u
manastir kao iskušenici, ali tek sa dvadeset oni mogu
postati zaređeni monasi. Budističkom ceremonijom
zaređivanja se obeležava stupanje laika među
monahe i monahinje. Ovom prilikom, kandidati se
odriču svetovnog života i obavezuju se na poštovanje
Kako se pravila Vinaje sa ciljem postizanja probuđenja. Žene,
za razliku od muškaraca, moraju da prođu ovu

postaje proceduru i pred grupom monaha i pred grupom

monahinja.

monahinja Glavna obeležja monahinja i monaha jesu obrijana

glava, žuta odora i smiren, staložen izraz.

ili monah? Buda nalaže da i monahinje, kao i monasi, briju glavu

i ostale delove tela, pre svega iz higijenskih razloga.
Ukoliko monahinja ili monah poželi da napusti
monašku zajednicu i ponovo postane laik, sve što
treba da učini jeste da se formalno razmonaši u svom
manastiru, premda se na one koji su se razmonašili
gleda sa dozom osude.
Svakodnevni život u manastiru
• Monasi svakog dana ustaju u pet ujutru. Ujutru čitaju sutre, uglavnom u dvorani gde su postavljene statue
Bude i bodhisatvi, u zavisnosti od rasporeda, izdvajaju vreme za molitvu, u zen budizmu to je u vidu zazen
meditacije.
• Potom obavljaju kućne poslove, odnosno čiste manastir i odaje.
• Obeduju skroman, vegeterijanski doručak.
• Zatim slede svakodnevni monaški poslovi, bilo da je to fizički rad u manastiru ili vršenje dužnosti u zajednici.
To su uglavnom ceremonije vezane za sahranu, ali tu takođe spada i pomoć vernicima u svakodnevnoj molitvi.
• Predveče se monasi okupljaju u Dvorani sanghe gde čitaju spise i glasno razgovaraju i raspravljaju o temama
koje se odnose na njihov vlastiti duhovni razvoj.
• U manastirima ne postoji organizovana duhovna hijerarhija. Svaka odluka se mora jednoglasno usvojiti. Ipak, u
praksi, određeni monasi imaju veći autoritet od drugih, neki su zaduženi za obuku iskušenika. Monahinje
poštuju pravila prema kojima su podređeni monasi. Svake dve nedelje, monahinje moraju otići po instrukcije u
zajednicu monaha, ali monahinje ne mogu ni podučavati ni koriti.
• Monahinje i monasi se obavezuju na celibat. Budističko zagovaranje celibata ne dolazi od pretpostavke da je
seks nešto prljavo ili grešno, već pre iz praktičnih razloga. Prepušanje seksualnim nagonima, donosi određenu
dozu fizičke i emotivne ispunjenosti, ali takođe budi fantazije, žudnju i frustraciju i kao takvo predstalja
prepreku u sticanju mentale stabilnosti i unutrašnjeg mira.
 Razlike

Ipak, i u monaškoj zajednici postoje razlike između žena i

muškaraca, kao što smo već ranije spomenuli.
Prvenstveno, govorimo o šansama da se devojčica pošalje
u hram kao iskušenica u odnosu na dečaka. Dečaci su slati
u manastir kako bi primili besplatno obrazovanje, dok za
devojčice je to bilo manje poželjno, što ćemo razmotriti
kasnije u radu. Ženska deca su spremana za udaju a ne za
život u celibatu i solidarnosti. Takođe, ukoliko se mlada
žena odluči da napusti svoj svetovni život i prepusti se
molitvi, ona će možda naići na mnogo više prepreka u
odnosu na drugi pol. Tu je prvo figura oca kome se ona ne
može suprotstaviti, majke, drugih članova porodice i
društva koji stavljaju osudu na ovakvu odluku, jer ne vide
korist u tome da se žene sprema za probuđenje. U
posebno je teškoj situaciji žena koja se već udala, bilo
svojom ili tuđom voljom. Iz ovih, a i mnogih drugih
razloga, više žena će se opredeliti da manastirski život u
svojoj starosti.
 Razlike
U istoriji budizma, navedeno je da svaka monahinja mora da sledi
osam pravila poštovanja (Nagata), koja su iziskivala od njih da pre
svega poštuju monahe. Na početku mahajana budizma u Japanu,
žena može postati monahinja, kao i glavna sveštenica hrama.
Zvanje monahinje bi značilo donošenje odluke za šišanjem kose,
večnog celibata i drugih odricanja. One međutim imaju isti položaj
kao monasi i mogu zaraditi jednak ugled. Prva japanska monahinja
je bila Zenšin-ni. Razlog zašto je bilo dozvoljeno da Zenšin-ni bude
monahinja uprkos tome što je žena: U drevnom Japanu je uloga
posrednika između bogova i čoveka po tradiciji pripadala miko
(ženski šaman). Zbog toga nije bilo čudno da miko bude predstavnik
Bude i njegovog učenja. Ljudi su onda izjednačili miko sa
budističkom monahinjom. Od Hejan perioda, ženama biva
zabranjen ulazak u religiozan život i monahinje su izbačene sa
ceremonija. Monahinje su viđene kao neko ko održava manastir dok
monah zapravo izvršava sve dužnosti. Od 1940, dozvoljeno im je da
vode računa o malim hramovima i 1950. zvanično dobijaju dozvolu
da postanu vodeći sveštenici. Međutim, po članku Kavahaši (2003),
Japanske monahinje se nisu mogle upoređivati sa monasima po
tome što su većinom bile u ekonomski nepovoljnijem položaju. Bez
obzira na sve, monahinje su imale velikog uticaja na japanski
budizam tokom vremena.
Budističkom hijerarhijom će nastaviti da dominiraju monasi i u
nastojećim godinama. Ipak, ideologija budizma je ta koja stvara
polnu, statusnu i finansijsku jednakost među vernicima. To je religija
bazirana na ličnoj, unutrašnoj izgradnji i prosvetljenju. Ovo je osnova
za jednakost kakva ne postoji nigde drugde u svetu.
Porodica i brak
Buda je o braku govorio iz ličnog iskustva. Bio je oženjen jednom ženom i sa njom imao decu,
stoga je govorio isključivo o monogamiji. Prema Budi, muž bi trebalo da uvažava i poštuje svoju
ženu, da sa njom deli autoritet i da je finansijski obezbedi. Žena bi trebalo da svoje poslove
marljivo obavlja, da se stara o troškovima domaćinstva, da nadgleda poslugu i da bude verna
svome mužu, ali i muž ženi. Buda je napominjao da je preljuba protiv moralnih pravila.
Budizam nema specifičnu ceremoniju venčanja, postoje određeni obredi koji se razlikuju od
zemlje do zemlje. Ono što je zajedničko, je da tim obredima ne prisustvuju monasi. U budizmu,
brak je sekularna institucija, dogovor između dvoje ljudi ili dveju porodica, stoga, ova religija ne
insistira ni na jednoj izričitoj formi braka. Ipak, mlada i mladoženja mogu od monaha da traže
blagoslov pre sklapanja braka. U Japanu, budistički hramovi nude različite usluge za ovu priliku.
 Porodica i brak
U budizmu, muškarac i žena su jednaki, no, činjenica da je veća osuda na
neudatoj ženi nego na neoženjenom muškarcu, ne dolazi kao iznenađenje.
Naročito je velika netrpeljivost prema ženama koje odluče da same odgajaju
decu. Ovo se može uvideti prilikom registrovanja novorođenčadi, gde je
neophodan potpis (odnosno pečat) oba roditelja, koji su pritom u braku,
kako bi dete bilo legitimno, u suprotnom i ako se dete registruje pod
majčinim prezimenom, ono je nelegitimno.
U japanskoj porodici, kako za vreme Edo perioda, pa tako i danas, iz braka
se očekuje potomstvo, a taj teret se naročito stavlja na pleća žene. Od žene
se očekuje da „služi“ svom svekru i svekrvi kao i mužu i da nosi decu.
Danas, od žene se očekuje sve navedeno kao i da radi i doprinosi
domaćinstvu u isto vreme. Rezltat ovakvog pritiska društva na brak i
porodicu, jeste pad nataliteta i negativni prirodni priraštaj (naravno prisutni
su i drugi faktori, koji nisu tema ovog rada).
Prema budizmu, život započinje začećem ili ubrzo posle toga, stoga se
abortus smatra ubistvom i nije opravdan u budizmu koji nalaže da je taj čin
greh.
U mnogim religijama, na razvod braka se gleda kao na greh. No, pošto
budizam ne gleda na brak kao na nešto sveto, već kao dogovor između dve
osobe, ukoliko postoje neslaganja koja se ne mogu prevazići, budizam
odobrava okončanje veze. Ipak, japansko društvo je oblikovano kako
budizmom, tako i šintoizmom, konfučianizmom, a moderno društvo i
zapadnim stavovima, tako da razvod braka nikako nije poželjan.
Seksualno
ponašanje

Buda se svojim monasima obraćao o

seksualnim odnosima. Govorio je da su
odnosi sa maloleticama, monahinjama,
udatim ili verenim ženama zabranjeni.
Takođe je govorio o zabrani korišćenja
sile i obmana u ovakvim prilikama.
Budizam brani seks pre braka ili tokom
mentruacije. Za budiste, kontakt sa
ženama tokom menstruacije ih može
uprljati, ovakvo sujeverje potiče iz
hinduizma u Indiji pre Budinog vremena.
Buda je ovakvo mišljenje podvrgavao
zdravorazumskoj analizi i došao do
zaključka da je neosnovano. Nečistota,
prema Budi, dolazi od nemoralnih i
negativnih misli i može se jedino isprati
promenom našeg srca i stavova.
Homoseksualnost

Prema starom indijskom

shvatanju, homoseksualnost
je smatrana „trećom
prirodom“ a ne nečim
grešnim ili izopačenim. U
većini budističih zemalja,
istopolne veze se možda
smatraju čudnim ali ne i
nastranim ili zlim. Uglavnom
nisu zakonom zabranjene.
 Budizam se tokom 45 godina Budinog
podučavanja i u prvih nekoliko vekova posle
njegove smrti brzo proširio indijskim
podkontinentom, a potom i centralnom,
južnom, istočnom i jugoistočnom Azijom.
Rasprostranjen Početkom dvadesetog veka budizam stiže u
Evropu i Ameriku.
ost Zemlje sa najviše budista (približni brojevi u
milionima) su Kina (102), Japan (89,5),
Tajland (55,5), Vijetnam (49,7), Mijanmar
(41,6), Sri Lanka (12,5), Južna Koreja (10,9),
Tajvan (9,2), Kambodža (9,1) i Indija (7)
Zaključak
Budizam u osnovi predlaže savršeni sistem jednakosti bez obzira na pol, rasu, seksualnu opredeljenost,
finansijski ili društveni status, klasu ili druge predispozicije. Budino učenje kaže da svako ko prati njegovu
stazu može doći do prosvetljenja odnosno Nirvane.
Nije ništa drugačije za žene. U više navrata, u ovom radu, smo napomenuli da je Buda gajio logičan,
pozitivan stav o položaju žena.
No, kako je budizam nastao u Indiji, a kasnije proputovao Aziju, ne samo da je oblikovao kulturu tih naroda,
već su i oni oblikovali sam budizam. Stoga, imamo više ogranaka budizma širom Azije pa tako i u Japanu.
Nailazimo na različite stavove i ophođenja prema ženama u manastirima kao monahinjama, u porodici kao
ćerkama, suprugama, majkama i na kraju kao privređujućim članovima zajednice.
Stavovi su se menjali kroz istoriju pod različitim uticajima kako konfučijanizma iz Kine, pa tako i
zapadnjačke kulture, koja nikako nije išla u korist ženama Japana.
Današnji, savremeni Japan se kreće ravnopravnim korakom sa svojim zapadnjačkim parnjacima u borbi za
ravnopravnost u svim oblastima. Naravno, moramo napomenuti da je situacija specifična, i da je za
razumevanje mentaliteta ovog društva potrebno sagledavanje svih religija koje se na arhipelagu praktikuju,
kao i dugačke, bogate istorije i kulture.