Микеланђело Буонароти

1490 Богородица на степеницама

Микеланђело Буонароти се родио 1475
у место Капрезе одакле се породица по
његовом рођењу преселила у Фиренцу
где је он одрастао.
Са 13 година ступио је у радионицу
Доменика Гирландаја где се кратко
задржао.
Таленат Микеланђела је запазио
тадашњи владар Фиренце, Лоренцо
Величанствени Медичи, који га је
примио под своју заштиту. Од тог
момента млади уметник је имао
приступ античкој колекцији Медичија, и
био је и окружен великим
познаваоцима античке уметности,
књижевности, митологије и
филозофије.
Вајар Ђовани ди Бертолдо,ученик
славног Донатела, добио је налог да
подучава Микеланђела који је већ са 15
година израдио је рељеф Богородица
на степеницама.
1492 Кентауромахија
1494 Анђео у цркви Св. Доминика
у Болоњи
 1496-97 Бахус
Смрт Лоренца Величанственог и протеривање
Медичија из Фиренце унели су промену у
Микеланђелов живот.
1496 Микеланђело је у Риму и ради скулптуру
Пијани Бахус за кардинала Рафаела Ријарија.
Везу са овим кардиналом остварио је захваљујући
својој скулптури заспалог купидона (уништен у
пожару Лондона 1698). Ову скулптуру
Микеланђело је третирао киселином и земљом
како би изгледала стара и продао ју је преко
једног дилера кардиналу. Након откривања
преваре, одушевљени кардинал је упослио 21 –
годишњег Микеланђела да направи скулптуру
Бахуса за његов врт.
Бахус са божанским полудефинисаним цртама
лица, тетура се припит и носи лављу кожу уз коју
се накачио мали фаун који једе грожђе. Фигура
Бахуса одуше младалачком снагом, а његов лик
осликава ум препуштен заблуделим мислима.
Микеланђело оживљава античку традицију на свој
начин, наглашавајући савршено углачаном
површином мермера сензуалност младог бога.
1498 кад му је било 23 године започиње једно од својих најзначајнијих дела ПИЈЕТА за
француског кардинала Жан Билера- данас у цркви Светог Петра у Ватикану
Микеланђело је извео Пијету кад
му је било 24 године. Наруџбину
му је обезбедио његов пријатељ
банкар Јакопо Гали. За разлику
од многих дела која носе епитет
non finito Пијета као и Бахус су
“претерано завршени” troppo
finito- што се очитује у савршеној
исполираности која истиче меке
форме и текстуру тела.
Композиција је пирамидална, са
Богородицом као вертикалом.
Она је вечито млада мајка, која
смирено држи тело свог мртвог
сина. Лепота Христовог лица,
њен мир превазилази трагедију
знаног Оплакивања Христа.
Лепота ових ликова везује се за
неоплатонистичку мисао да је
лепота материјалног света
еманација лепоте идеје.
Микеланђело се потписао на
траци која се спушта посред
Богородичиних груди.
1498-99 Пијета
 1501-1504 Давид
Док је раније Давид приказиван као дечак,
овде је приказан као млад човек. Његова
атрибуција је редукована, нема Голијатове
главе, праћка је сакривена иза леђа, а камен
се готово не види. Ограничавањем наратива
Микеланђело је истакао универзалну поуку
храбрости, неустрашивости и контролисане
снаге. Представљен је моменат када се
Давид припрема да баци камен којим је
успео да убије Голијата погодивши га у чело.
Фигура је смирена и напрегнута
истовремено приказујући радњу и
мировање.
Моделовање је овде веома блиско
античким скулптурама. Скулптура је била
намењена катедрали, међутим, када је
Давид завршен, савременици су били
толико импресионирани његовом
величанственошћу да су одлучили да га
поставе на истакнутије место - испред улаза
у градску већницу Palazzo Vecchio, као
симбол фирентинске Републике.
1501-1505 Мадона (Бриж)
Ово је једино Микеланђелово дело које се за
његовог живота нашло у иностранству. Купили
су је богати трговци из фламанског града
Брижа за своју градску катедралу.

У Микеланђеловим делима примећујемо

снажно исказану материјалну лепоту бића.

Микеланђелови сонети су испољавали његов

страствени став о материјалној лепоти, која је
огледало духовне лепоте. Кроз његове сонете
можемо пратити цео његов живот, све што је
мислио и радио. Његови рани сонети
испољавају пасионирани однос према лепоти
човека, на величину лепоте која је у човеку.
Микеланђело у лепоти смртног (Човека) види
лепоту бесмртнога (Бога)
Не могу а да не видим
Са великом чежњом
Твоје вечно светло
Кроз онога који је смртан
1502 Тондо Тадеи
 1506 Тондо Дони
Уметност за њега
није била наука, већ
стварање налик
божанском
стварању,
ослобађање из
камена . О њему и
његовој слави
белешку је оставио
и Вазари: ''Ниједан
уметник, ма како
био изузетан, неће
никада превазићи
то дело, цртежом
или љупкошћу…
Микеланђела може
победити само он
сам.''
1497 Богородица са
Христом анђелима и Св.
Јованом
1501 Полагање Христа у
гроб
1504 Студија за Битку код Кашине
Битка код Кашине по Ђулијану да Сангалу - У сали Фирентинске градске већнице
Леонардо је радио скицу за Битку код Ангиарија а Микеланђело 1504 за битку код
Кашине. Оба дела два велика ривала позната су смо преко скица и копија, јер
Леонардо свој рад никада није извео а Микеланђелова фреска је изгорела у
фирентинским немирима неколико година касније.
1505 пројекат гробнице папе Јулија II
предвиђен за цркву светог Петра у
Риму
Поруџбина за импозантну
монументалну гробницу папе Јулија II
била је за Микеланђела задатак ког се
прихватио са великим полетом.
Осмислио је слободностојећи
споменик висине 8 метара, са 47
скулптура.
У бази робови представљају душу која
тежи ослобађању из овоземаљске
телесне тамнице, и која преко активног
и контемплативног живота у другој
зони (где је био предвиђен Мојсије,
пророци и сибиле ) досеже небо.
Други пројекат гробнице
папе Јулија из 1513
1513-1515 Мојсије
1513 Роб на умору и
роб који се ослобађа
 Робови
изражавају
Микеланђелов
концепт
“незавршене”
скулптуре non
finito
Микеланђело је сматрао да
клесањем фигури која је
већ постојала унутар
мермерног блока
омогуђава да се ослободи.

Non ha l'ottimo artista in se

alcun concetto,
Ch'um marmo solo in se non
circoscriva
Col suo soverchio;
e sola a quello ariva
La man che ubbidishe
all'intelletto.

Ни најбољи уметник нема

идеју
коју сам мрамор у себи не
скрива, са својoм
сувишношћу;
и само је онај достиже
чија се рука покори
интелекту.
Леа и Рахела за гробницу
Јулија II 1545
Гробница папе Јулија II црква Сан Пјетро ин Винколи Рим
Гробница папе Јулија II
1545

Мојсије је био само 1 од 47

планираних скулптура.
Након шест различитих
пројеката, који су били све
сведенији прво због
папине преокупације
зидањем цркве Светог
Петра, потом смрти Јулија
II и умањеног интереса
његових наследника да
потроше силна средства за
његов монументални гроб,
Микеланђело је завршио
гробницу постављену у
цркви Сан Пјетро ин
Винколи 1545. године.
1508 студија за Ињуда
1508 Студија за Сибилу
Студија Адама
 Стварање Адама- 1508-1512 таваница Сикстинске капеле у Риму
Наруџбину папе Јулија која га је одвојила од рада на маузолеју Микеланђело је
доживео као казну говорећи да је он скулптор а не сликар. Због ове таванице
посвађао се са папом и отишао из Рима, те га је овај вратио. Микеланђело је
решио да свод ослика сам без помоћника и радио ју је пуних 4 године.
 1508-1512 таваница Сикстинске капеле у Риму
Његова композиција укључила је на крају више од три стотине фигура смештених
у масивну структуру сликане архитектуре. Представио је циклус Стварања Света. У
сводове и лунете сместио је Христове претке, уз ивице лукова пророке и сибиле.
Нага тела која је Микеланђело насликао после смрти божанског креатора, сликар
Данијеле да Волтера морао је да “обуче” будући да су саблажњавали
савременике. Већина ових “панталона” су уклоњене рестаурацијом 1994 и 2000.
године.
Детаљ Потопа
Први грех
Ињуди
Ињуди
Ињуди
Ињудо
Улога Ињуда је да
уоквирују сцене везане
за Прву књигу Мојсијеву
Преци Христови
Пророк Јеремија
Пророк Исаија
Пророк Данило
Пророк Јона
Делфска сибила
(пророчица)
Кумеанска сибила
Либијска Сибила
1521 Христ који носи крст
“Аполон” око 1530
Победа 1534
1534 дечак који чучи
1540 Брут
1530 Стрелци
1533 Васкрсли Христ
1525 проклета душа
1532 портрет Андреа Кваратези/
идеална мушка глава (Томасо
Кавалиери?)
Виториа Колона (око1538) / 1525 идеална глава жене
Библиотека Лауренцијана у Фиренци
детаљ архитектонске декорације у
стилу маниризма. Пројектовано 1526
изведено 1559

1526 нацрт прозора за Библиотеку

Лауренцијану у Фиренци
1559 степениште, Библиотека Лауренцијана Фиренца
1536-1555 Гробница породице Медичи, Нова сакристија цркве Сан Лоренцо у Фиренци
Мадона Медичи са Светим Козмом и Дамјаном – стоји над гробом Лоренца
Величанственог
 Мадона Медичи 1531
Папа Лав X Медичи (млађи син Лоренца
Величанственог) наручио је 1518 Микеланђелу
уређење Фасаде цркве Сан Лоренцо, али она
услед папине смрти није изведена. Кардинал
Ђулио де Медичи – потоњи папа Клемент VII
(1527-1534) ангаржовао је 1520 Микеланђела да
уместо фасаде изради Нову сакристију за
гробницу породице, и да пројекат за уређење
Библиотеке при комплексу цркве Сан Лоренцо у
Фиренци. Радови су трајали у више фаза све до
1559 године кад је изведено степениште
Библиотеке Лауренцијане. Вајарска дела за
гробницу Медичијевих настала су у периоду до
1534 кад је Микеланђело напустио Фиренцу, те су
их поставили његови следбеници Ђорђо Вазари и
Бартоломео Аманати 1555.
Папа Лав X је у сакристији желео да сахрани свог
брата Ђулијана војводу од Немура и нећака
Лоренца војводу од Урбина (две монументалне
гробнице), као и Лоренца Величанственог и
његовог брата Ђулијана, сахрањених у ниши са
Мадоном Медичи.
1526-1533 гроб Ђулијана Медичија
Нова сакристија била је постављена са
десне стране цркве, по позицији, облику
и ентеријеру у складу са Брунелески-
јевом капелом подигнутом век раније.
Након три пројекта за слободно стојећу
гробницу дошло се до идеје за зидни
споменик, са саркофагом испред базе
споменика, малим нишама са
табернаклима, удвојеним пиластрима,
ентамблуром и атиком, сличним зидном
рељефу. Овакава замисао разликовала се
од уочијанег типа зидног гробног
споменика у облику нише какав је
постојао у Фиренци. Коначно решење је
добијено додељивањем бочних зидова
једино двојици војвода, док је Sacra
Coversazione на улазном зиду спојена са
гробовима двојице старијих медичија.
Микеланђело није привео крају ни
израду статуа. Године 1534. одлази у
Рим, где остаје до краја живота.
Завршетак израде гробова и
декоративних елемената поверио је
Ђованију да Удине.
Гробница Лоренца де Медичија
Ђулијано де Медичи
Лоренцо де Медичи
Лоренца и Ђулијана де Медичија није
приказао портретима већ идеализовао
као римске војнике, сматрајући да за 100
година нико више неће марити за то како
су заправо изгледали, али да ће херојска
слика о њима опстати дуже. Они су слике
бесмртних душа покојника.
Делови дана, Зора, Дан, Вече и Ноћ,
представљали су разорну моћ времена,
којој су подлегали сви. Они представљају
земаљски свет, то јест Област Природе,
која се састоји од материје и облика. Ова
област, која садржи човеков живот на
земљи, уистину је једина сфера
потчињена времену.
“Crepuscolo” (Сумрак)

“Crepuscolo” (Сумрак)
исцрпњен од
неизрецивог замора, је
мушка фигура која је
смиренија. Наслоњен је
на лакат, не правећи
покушај да
устане.Његове руке
потпуно су опуштене.
Браду, високо чело и
дубоке усађене очи,
показују знаке
резигнације. Без наде он
гледа на свој узалудно
проживљен живот.
“Аурора” (Зора)

“Аурора” се
буди дубоко
згађена на
живот. Трака
испод њених
груди
симболизује
њену
прикованост за
кревет. Немир
тела је у
психичком
мучењу; то је
буђење некога
ко је свестан
узалудности
постојања.
Гробница Ђулијана де Медичија
“Notte” (Ноћ) чије очи нису потпуно затворене, не налазећи право одмор, је
предстаљена као женска фигура, средњих година, чије тело показује знаке пропадања.
Она се чини окамењена у сну, обузета сном. Спавање није одмор већ неисуњена жеља.
Застрашујуће креатуре ноћи које ометају одмор душе појављују се испод спавача. Сова
бди; застрашујућа маска маска сатира (симбол обмане) хрче. Букет булки под левим
стопалом су симбол сна.

Ово нису
амблеми које
алегоријске
фигуре обично
држе у својим
рукама, ово су
симболи у које
се камена
постеља под
левом руком и
ногом
трансформисала
Гробница Ђулијана де Медичија детаљ
“Giorno” згрчен од безразложног и бесплодног беса, има херкуловско тело.
Његово двоструко тордирано тело је инкарнација психичке ерупције.
1536-1541 Страшни суд,
Сикстинска капела
Страшни суд је за Сикстинску
капелу наручио папа Павле III.
Схема колорита је
једноставнија и чине је смеђи
тонови инкарната насупрот
јасној плавој боји позадине, са
намером да се истакне лепота
људског тела. Фигуре су мекше
моделације а њихове форме су
мање артикулисане и снажне.
Сматра се да је на одраној кожи
Св. Бартоломеја, насликаног
испод ногу Христа,
Микеланђело приказао свој
лик, као одраз унутрашње
агоније и самокритике према
сопственом делу.
Христ се појављује као страшни
судија који проклете шаље у
пакао, а блаженима шаље
благослов те се они успињу у
небо.
1546-50
Преобраћење
Св. Павла,
капела Светог
Павла у
Ватикану
1546-1550
Мучеништво
светог Петра,
капела светог
Павла у
Ватикану
1546-1564 Свети Петар у Ватикану
– Микеланђелова купола
1547 план цркве Светог
Петра у Риму
1538-41 Степениште
капитолског трга у Риму
Капитолски трг у Риму 1538-55
1561 пројекат за капију
Порта Пиа у Риму
(завршена 1565)
1561-1565 Порта Пиа у Риму
1561-1564 преуређење Диоклецијанових терми у Риму, у цркву
Санта Мариа дељи Анђели
1550 Пијета са светим
Никодимом
(аутопортрет)
1550 Пијета Палестрина
1541 Распети Христ цртеж рађен
за Виторију Колону

Giunto e gia 'l corso della vita mia...

Пут мог живота већ се ближи крају,

По бурном мору у крхкоме чуну у
луку стигох, где диче се ил куну сви
док за дела своја рачун дају.
Ту ми се љупке маштарије мају,
уметност, идол и владарка, суну
њих у мене, а сад видим је пуну
заблуда, у људску жељу што стају.
Љубавне мисли веселе и таште
куд’ће, кад су ми две смрти на трагу,
једна извесна, друга с претњом
хрли.
Сликом ил’кипом неће мир из
маште, к души што иште љубав
божју драгу, с крста рашири руке,
нас да грли.
1546 Пијета за Виторију Колону
Како ли може то, госпо, да буде
Да слика у тврдом каму изведена
Траје дуже од стварача њена,
Ког време претвори у земљане груде?
Мањи је стварач од својега дела,
Па тако и уметност над природом влада.
Искусио то сам сред кипарског рада,
Леп кип додирнути самрт није смела.
Могу, дакле, живот тисућлетни дати,
И Вама и себи у боји ил каму,
Да би људи могли дуго после знати
-унет зато ја ћу сав напор и труд-
Како ја ружан љубљах лепу даму
И како то није био подухват луд.
1564 Пијета Ронданини

Микеланђело Буонароти умро је

у Риму, у свом дому на
Трајановом тргу 18.фебруара
1564.
Микеланђелов гроб у цркви Санта
Кроче у Фиренци

Gli occhi mie' vaghi delle cose

belle.

За лепим стварима очи ми гину,

Душа за спасом, но и она с њима од
моћи тек једну има,
Да њих мотрећи у небо се вину.
Где звезде највише сину, с њих сађе
нешто што блиста, будећи жељу
силну;
То ове љубав је чиста.
Срцу племенитом иста. Искра је и
жар и мудрост што кличе:
Лице с очима што на звезде личе.
Ја волим сан, али камен
више;
Док је на свету штете,
срама, стида -
Срећа је немати ни срца
ни вида;
Не будите ме, говорите
тише.

Портрет Микеланђела око 1555

Данијеле Волтера