ФАКУЛТЕТ ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ

СЕМИНАРСКИ РАД
МЕТОДИКА ЛИКОВНОГ ВАСПИТАЊА И ОБРАЗОВАЊА

НАЗИВ ТЕМЕ:
БАРОК У ИТАЛИЈИ

Ментор:
Студент: Ана Стаменковић
бр. индекса/шифра рада
/

Београд, 2018.
 Садржај

1 Резиме .................................................................................. 2
2 Увод ..................................................................................... 3
3 Барок у Италији .................................................................. 4
3.1 Сликарство ..................................................................... 4
3.1.1 Каравађо и Карачи .................................................... 5
3.2 Архитектура и вајарство................................................ 7
4 Закључак ............................................................................ 11
5 Литература ......................................................................... 12

1
 Резиме
„Барокни стил појављује увек када велика уметност почиње да опада“
Ниче

Барок представља стил који је обележио читав један век од 1600. до 1750. године. Реч
барок1 све до XIX и почетка XX века има погрдно значенње. У средњем веку филозофи овом
речју описују препреке у логици, а касније реч барок представља искривљено схватање или
нехотичан процес мисли. Израз „барокни бисер“ (бисер неправилног облика) се и данас
користи међу португалским драгуљарима. У историју уметности термин барок уводи Јакоб
Буркхарт 2
у делу „Цивилизација ренесансе у Италији“, 1860. године. Аутори XVIII века су
користили реч барок да истакну прекомерну кићеност и исхитреност уметности XVII века.
Овим појмом описивали су незграпне или необичне производе једног уметничког обрта. 1888.
Хајнрих Велфлина3у својој књизи „Ренесанса и барок“, даје ново рухо појму барок. Поред тога
што позитвно приказује развој барокног стила у Риму, он указује и на могућност примене овог
појма у историји књижевности и музике.
Основне карактеристике барока се налазе у самој ренесанси. У неку руку он представља
надоградњу ренесансне ере али и сам њен завршетак. Затворени облици и класицизам који
карактеришу претходну епоху уметници замењују раскошним делима пуним покрета.
Религиозни садржаји су још увек актуелни сада са новинама у третману боје и простора.
Уметничко дело је морало да изазове емоције код посматрача. На овај начин успостављена је
комуникација са широким слојем посматрача. Оствареном емоцијом се заправо утицало на
прихватање одређених порука. Током овог периода кроз наглашену емоционалност и театарске
моменте долазило се до религиозне истине, а сама уметност добија кључну улогу у вспитању и
образовању.

Кључне речи : ренесанса, барок, емоција, покрет, раскош

1
франц. и енгл. baroque, нем. Barock, рус. barokko, итал. i шпан. barroco значење неправилно, изврнуто,
гротескно
2
Carl Jacob Christoph Burchardt (1818. - 1897.) швајцарски историчар уметности, Die Cultur der Renaissance
in Italien (прев. срп. „Цивилизација ренесансе у Италији“) 1860., Der Cicerone (прев. срп. „Чичероне“),
Griechische Kulturgeschichte (прев. срп. „Повест Грчке културе“)
3
Heinrich Wölfflin (1864 – 1945.) швајцарски историчар уметности, „Ренесанса и барок“, „Класична
уметност“, „Принципи историје уметности“
2
 Увод

Између завршне фазе ренесансе и модерног доба развија се барокна ера која је
запљуснула Европу. У оквиру барока почињу да се истичу националне особености, тако да
постоје значајне разлике између италијанског и француског барока, као и холандског. У време
када је римокатоличка црква преживела удар реформације да би задржала своју моћ настаје
нови стил уметности. Барок у Италији и Шпанији можемо назвати као уметност
контрареформације. У Француској, за време владавине Луја 14. која представља најизразитији
пример апсолутистичке монархије, барокна уметност се развијала као строга класицистичка
варијанта. У грађанској и протестантској Холандији, уметност, а посебно сликарство, била је
подређена приказивању свакодневних и грађанских тема : пејзажа, мртвих природа, ентеријера
и портрета. Ширећи се преко Алпа, у XVIII веку барок достиже свој врхунац у виду рококо4
стила.
Барок долази до изражаја у више сфера културног развитка друштва, обухватајући три
врсте уметности (архитектуру, сликарство и вајарство), везујући их међусобно и бришући
разлике између њих. Главно обележје барока је коришћење свих облика којима се изражава
снага, обиље и раскош. Такође присутни су и драматичност, виталност, тензија, покрет и већ
поменута тенденција ка умањењу разлике између три врсте уметности међусобним
повезивањем истих. У том „уклапању“ настају богато украшене грађевине као и њихови
ентеријери.

4
Уметнички стил настао из барока
3
 1 Барок у Италији

Прва дела барокног стила јављају се у Италији. Око 1600. године Рим постаје извориште
барока, као што је и био један век раније за ренесансу. У то време папство је било покровитељ
уметности у широким размерама. Како би истакли славу Бога и цркве тежило је да Рим учине
најлепшим градом хришћанског света. Код италијанског барока тежи се натурализму и
патетичности.
Као прво барокно дело сматра се Каравађова слика Позивaње Светог Матије (слика бр.
1). Ово дело је насликано на зиду цркве Сан Луиђи деи Францези у Риму. На приказу сцене из
обичног живота по први пут користи се ефекат светла које се пробија у тамној просторији као
акценат на световни моменат.

1.1 Сликарство

Код барокног сликарставо исказују се јаке боје, упечатљиви светлосни контрасти и

илузија дубине простора. Док ренесанса истиче оштре линије у бароку имамо сликовито
стапање меких обриса. Дубина барокних композиција као и нејасно обликовање даје чар и
живот делима ове епохе. Како је код барока акценат на остваривању утиска, „игра“ светлост и
сенке у делима исказује драматичност као и динамичност покрета. У томе видимо још једну од
разлика са ренесансним сликарством. У барокном сликарству тематски преовлађују сакралне и
митолошке композиције проткане религиозним заносом и сензуалношћу актова моделованих у
меким обрисима. Тежња ка дубини простора је била основни идеал за сликаре. Користећи
илузионизам, који је у доба барока био у пуном јеку, сликари постижу ефекат „отварања“
зидова и таваница, одавајући утисак да се ентеријер стапа са екстеријером. Неретко, посматрач
губи границу између јаве и насликаних елемената, опчињен илузијом лебдећих ликова.
Сликарски мотиви као што су портрет, акт, пејзаж или мртва природа, постају популарне
самосталне теме у барокној уметности.

4
 1.1.1 Каравађо и Карачи

Неформалном поделом можемо издвојити два приступа барокном сликарству.

Као истакнутог уметника барокног сликарства и заговорника реалистичног приступа

издвајамо Микеланђела Каравађа5. Његова биографија проткана је многим причама које га
представљају као човека необузданог темперамента. Време је углавном проводио по крчмама у
друштву скитница, локалних пијанаца и коцкара. И поред таквог начина живота био је
најиновативнији уметник сликарства XVII века. Оно што га чини револуционарним ствараоцем
је свакако и његова храбра изјава :
„Потребна је иста вештина да би се насликала једна добра мртва природа, као и да би
се насликала историјска композиција“ 6

У то доба историјско сликарство је било цењено као најузвишенија уметност, док се сликање
пејзажа и мртве природе сматрало трећеразреднним стваралаштвом. Овом изјавом Каравађо је
оспорио опште прихваћене уметничке каноне. Као пример његовог умећа сликања мртве природе
је Кошара са воћем (слика бр.2). За разлику од својих савременика Каравађо ради брзо,
преносећи основне црте модела директно на платно. Из тог разлога постоји веома мали број
његових цртежа. Још у његовим раним делима истиче се изузетна реалистичност људске фигуре
како физичке тако и емотивне. Правилном употребом осветљења истицао је драматичност
момента. И ако се и пре Каравађа користила техника кјаро-скуро 7(наглашени однос светлости и
таме), можемо рећи да је тек овај уметник у потпуности искористио њен потенцијал. Додатно
потамњивање сенки и обасјавање готово заслепљујућом светлошћу главног субјекта слике било
је његов експресивни језик. Каравађо у сликарство уводи крајњи реализам који можемо назвати и
натурализмом. Сликајући према моделима обичних људи са улице оживљава ликове светаца као
и самог Христа, пример Позивање Св. Матеје (слика бр. 1). До тада ни једна тема није описана
на такав живописан начин изразима обичних људи. Ликови на слици су савремено обучени а
сама радња смештена је у просторији налик крчми. Матеја упитно показује прстом на себе, док
два лика просто обучена и босонога прилазе са стране. Христ који је у полумраку истиче се по
једва приметној златној траци која представља ореол и заповедничком гесту који Каравађо
позајмљује са Микеланђелове Стварање Адама (слика бр. 3) из Сикстинске капеле. Уз помоћ

5 Право име Michelangelo Merisi (1571 – 1610.) , рођен у месту Caravaggio по коме је добио име
6
Племић, Бојана. 2015. Културно наслеђе и туризам (Београд : Висока туристичка школа струковних
студија)
7
Chiaroscuro (итал. светло – тамно) техника приказивања
5
светлости уметник акцентује Спаситељеву руку и његов позив упућен Матеји. Симболиком
светлости Каравађо на непосредан начин успева да изрази основну идеју барокне уметности да се
велике тајне откривају спонтано унутрашњим доживљајем приступачним свим људима. Тако су
његове слике постале „световно хришћанске“, подједнако блиске и католицима и протестантима.
Његову способност да оживи тренутак као и истицање поруке коју он носи можемо
видети и у делима Пут у Емаус (слика бр. 4), Христово полагање у гроб (слика бр. 5), Мадона
из Лорета (слика бр. 6), Смрт Марије (слика бр. 7). Каравађова дела имала су утицај на рад
младих генерација.Његови следбеници називани су „каравађисти“ или „тенебристи“.
Непосредно је утицао и на великане барокне уметности Бернинија, Рубенса и Рембранта.
Револуционарним приступом традиционалној иконографији он одстрањује њен декорум и чисти
је од празне, мртве лепоте и претрпаности и у њу уводи своје снажне фигуре сликане без
дотеривања, према људима из народа. Сличности између стварног света и ликова Каравађових
дела није наилазила увек на одобравање. Људи који су више волели идеализованија и побожна
дела сматрали су његов рад простим и неукусним. Називали су га антихристом сликарства,
сликарем прљавих ногу8.
За разлику од Каравађа Анибале Карачи 9био је више реформатор него револуциониста. И
ако су обојица сматрала да уметнос треба да се врати природи онаквој каква јесте, Карачи је за
разлику од Каравађа одржавао равнотежу између студија из живота и оживљавања класике.
Његов приступ барокној уметности можемо сматрати класичним. И ако је пружао отпор
маниризму, настављао је да гаји одлике високе ренесансе. Нега италијанске традициионалне
монументалне уметности још једна је од њихових разлика. Каравађо је за разлику од Карачија
своја дела сликао на штафелају. У свом раду Карачи велики значај придаје цртежу што је још
једна од традиција високе ренесансе. Цртеж је представлјао основу свих уметности. Анибалеова
уметност је била плод реформе. Као реформатор тог доба можемо рећи и да је један од
иницијатора, можда чак и најзначајнији за оснивање Болоњске академије. Његови ученици
следили су његов чулни илузионизам, који су постизали комбиновањем архитектонске
перспективе са јаким бојама.
Његова најславнија фреска налази се на таваници Галерије палате Фарнезе. Богату и
комплексну композицију чине наративни призори окружени сликаном архитектуром и
скулптуром.

8
На Каравађовим делима може се уочити да се на стопалима ликова налази прашина
9
Annibale Carracci (1560 – 1609 ) италијански сликар
6
 1.2 Архитектура и вајарство

Као и сликарство, и архитектура барока тежи да остави импресију на посматрача. Њену

динамичност можемо уочити на „узнемиреним“, нишама рашчлањеним фасадама, украшеним
раскошним стубовима и волутама. У профаној архитектури најзаступљенији су пројекти
дворова и краљевских резиденција. Главни елементи барокног урбанизма су тргови углавном
затворени и елиптичних облика, организовани помоћу вертикалних елемената (стубови,
обелисци, фонтане). У сакралној архитектури се остварују нова просторна решења од којих
углавном преовладава централни тип основе наглашен куполом. Често су се готичке и
ренесансне цркве ''барокизирале'' преградњама сводова, прочеља и додавањем лучних капа на
торњевима. Раскошни барокни дух се огледа и у богато опремљеној унутрашњости грађевине
са зидним сликама, рељефним украсима, скупоценим намештајем и украшеним литургијским
предметима. Без обзира на иновације које су увеле архитекте тог времена суштина ренесансне
традиције је остала непољуљана.
Скулптура барока се одликује бујном волуминозношћу тела и узнемиреним
драперијама, покретом и снагом израженим у композицији, као и дубоком моделацијом због
чега се појављују оштри контрасти светлости и сенке. Таква скулпторска дела заузимају готово
сва могућа места у човековом окружењу. Јављају се у унутрашњости грађевина, по
степеништима и дворанама палата, уз портале или као конструктивни елементи на фасадама,
налазе се на крововима, саставни су део фонтана и уређених вртова, као и јавних споменика на
трговима. Скулптура углавном обрађује хришћанске теме, затим митолошке ликове и групе,
док су чести и портрети односно надгробне фигуре.
Навећи вајар и архитекта тог доба био је Ђан Лоренцо Бернини. 10Још као дечак својим
талентом привукао је пажњу Марфеа Барберинија, будућег папу Урбана VIII који га је одмах
по ступању на папски престо узео у службу. Због својих заслуга на папском двору још као
младић био је награђен Христовим орденом и титулом витеза. Својим радом и преданошћу
убрзо постаје главни архитекта цркве св. Петра а уједно и најчувенији архитекта у Европи.
Његов таленат био је надалеко чувен. Задобио је поштовање највећих моћника тог времена
попут Ришељеа, енглеског краља Чарлса I као и Луја XIV.
Радове на Св. Петру, Бернини је почео пројектовањем огромног бронзаног циборијума
за главни олтар испод куполе (слика бр. 8). То је био сајан спој архитектуре и скулптуре.
Четири украшена тордирана стуба подупиру једну платформу. На врху се налазе кипови анђела
и снажно извијене спирале које симболизују победу хришћанства над паганским светом. Изнад

10
Giovanni Lorenzo Bernini (1598 – 1680 ) италијнски барокни уметник, вајар и архитекта
7
златне земљине кугле налази се крст. Читава композиција одише огромном снагом и оставља
утисак најизразитијег барокног дела. Приликом извођења Бернини се користио театарским
ефектима и илузионизмом. Престо без тежине лебди на рукама четворице црквених отаца.
Сунчева светлост која продире остварује дојам да се анђели и облаци крећу према самом
посматрачу.
Паралелно са радом на композицији Престола, Бернини је радио и на нацрту за овални
трг испред саме цркве (слика бр. 9). Трг окружују колонаде састављене од 248 дорска стуба
поређаних у четири реда. На колонадама се налази 140 статуа светаца. Када колонаде
посматрате са Базилике Св. Петра изгледају као материнске руке које грле свој народ.
Карактеристике барока истакла је још више Бернинијева скулптура Давида (слика бр.10).
Њен склад духа и тела, тачније покрета и емоције подсећа на хеленистичке скулптуре. За
разлику од ренесансе ова скулптура није замишљена сама већ као половина једног пара.
Читава њена акција усмерана је ка невидљивом непријатељу, што нам говори израз на
Давидивом лицу. Њену динамичност Бернини дочарава приказујући сваки мишић на његовом
телу, од ножних прстију до експресије на лицу. Управо ова одлика барока да посматрачу
дочара моменат радње је оно што барок као стил уметности одваја од уметношћу претходна
два века.
Као Бернинијево ремек – дело можемо назвати Занос Св. Терезе (слика бр. 11). Као
централна скулптура смештена је у ниши капеле Корнаро. Израђена је од белог мермера и
приказује свету Терезу у стању потпуне препуштености док анђео са златном стрелом стоји
крај ње. Светлост која пада одозго кроз скривени прозор рефлектује се на позлаћеним шипкама
које представљају божанске, небеске зраке. Света Тереза је издигнута изнад тла на формацији
облака. Она се у тренсу, отворених уста, лагано савија уназад. Напетост њеног доживљаја је у
контрасту са њеним опуштеним телом (слика бр. 12). Таласање драперије описује снагу која
носи ликове ка небу. Површине које се преклапају дају утисак дубине. Мермер је у потпуности
материјализован и показује разлику између нежне коже, лепршавог материјала и облака.
На зидовима капеле са леве и десне стране приказани су чланови породице Корнаро који
као да седе у позоришним ложама и сведоче о овој визији (слика бр. 13). Иза њих је плитким
рељефом описан простор са колонадом јонских стубова који даје илузију дубине. У овом
ремек-делу барокне уметности Бернини је ујединио сва своја знања о архитектури, сликарству
ивајарству. Успео је да посматрача уведе у овај догађај остављајући на њега утисак другачијег,
божанског, узвишеног света који се приказује простим, смртним верницима и на тај начин
учвршћује њихову веру у надземаљско.

8
 Као истакнутог архитекту овог времена можемо поменути и Франческа Бороминија11,
Бернинијевог највећег супарника. И ако раѕличитог карактера и мишљења као и друштвеног
сталежа своје умеће су укрстили приликом изградње цркве Св. Петра. Боромини је клесао
грбове, фестоне и балустраде на цркви Св. Петра. На истој грађевини радио је и ограду од
кованог гвожђа. Пројектовао је сложена дела удаљавајући се од постулата ренесансе, тежећи
да избегне правилне размере и симетрију. Године утрошене као извођач радова за њега су биле
поражавајуће. Прилику да покаже своје умеће добио је приликом изградње цркве Сан Карло на
Тргу четири фонтане у Риму (слика бр. 14) која је била његов први већи пројекат. Ова црква се
сматра јединственим примером архитектонског барокног решења. Боромини је ову цркву као и
остале своје грађевине заснивао на геометријским јединицама – целинама. Посматрајући ово
здање стиче се утисак непрестане игре конвексних и конкавних површина тако да цела зграда
делује еластично. Његов следећи пројекат била је црква Сан Иво (слика бр. 15) где понавља
свој већ препознатљиви конвексно-конкавни ритам. На тој грађевини он је исказао свој потпун
репертоар архитектонских елемената којима је суверено владао. Начин како се мотиви
преплићу, сажимају или проистичу један иѕ другог чине је представником најдинамичније
концепције архитектуре. Сличне форме примењује и на фасади цркве Св. Агнезе на тргу
Навона (слика бр. 16), где спаја готичка и ренесансна обележја. Како је пројекат ове цркве
наследио од претходног архитекте приликом самог пројекта није имао толико слободе већ је
морао да се надовеже на његов већ постојећи рад. Ипак уз мање измене успео је да промени
карактер пројекта. Знатно више слободе Боромини је имао у спољашњој обради цркве. Поред
цркве Св. Агнезе, Боромини је радио на још једном пројекту који је започео други аутор, цркви
Св. Андреа деле Фрате.
Уз Бернинија и Бороминија у Риму се истиче и личност Пјетра да Кортоне12. Све до II
светског рата није постојала детаљна анализа његовог архитектонског опуса те је из тог
разлога овај уметник неправедно био у другом плану. Школовао се искључиво за сликара али
се паралелно са сликарством бавио и архитектуром где је и дао свој велики допринос. Као
сликар препознатљив је по фантастично обојеним делима. Један од његових радова
архитектуре које треба истакнути је црква Св. Луке и Св. Мартине (слика бр.17). Китњаста
фасада као обимна унутршња и спољашна декорација не недостају овом делу. Основа цркве је
у облику хрчког крста коју окружују палистри и јонски стубови. Кортона инсистира на утиску
јединства централног плана. Уместо валовитог зида користи се логичним распоредом редова.
Значајну улогу игра и боја. Ентеријер цркве је потпуно беле боје тако да бојом наглашени
украси на зидовима и редовима долазе у први план. Уанализи декоративних елемената

11
Francesco Borromini ( 1599 – 1667 ) италијански архитекта и вајар
12
Pietro da Cortona ( 1596/7 – 1669 ) италијански барокни сликар и рахитекта
9
поменуте цркве уочава се велики утицај фирентинског обликовања. Овај уметник користи
оштре и угласте форме паралелно са веома глатким и меканим облицима. Овакав начин
обраде Кортоне је прво увео у своје слике а потом и у архитектуру при чему је додао и трећу
димензију. Због остварене илузије продубљеног простора не може се тачно дефинисати
разлика где почиње сликарство односно завршава архитектура. Фасада цркве представља корак
напред у дотадашњој традицији. На крајевима грађевине налазе се по два палистра, који одају
утисак као да притискају зид између њих, као да покретност објекта проистиче од константног
„стискања“ са бокова. Овом техником користио се и Боромини. Стилски стубови на фасади
јасно деле кривину зида на дефинисане делове тако да можемо рећи да они више уоквирују
грађевину него што је подупиру. При дну стубови су скоро утиснути у мекану фасаду док су на
спрату оштро сечени, јасно и рељефно истакнути испред зида. Овај принцип супротстављања
меканих и оштрих облика јавња се и на детаљима. На овај начин Кортона постиже динамичну
кординацију унутрашњости и спољашности грађевине.
Захваљујући Бернинију, Бороминију и Кортони, Рим је постао велики центар у којем се
унапређивала барокна архитектура.

10
 Закључак

Барокно доба остаје упамћено по изузетним уметничким делима. Играјући на граници

између виоке ренесансе и модерног доба уметност овог периода преноси снажан утисак на
посматрача. И ако је за неке раскош и обиље овог периода претерана, а начин исказивања
неумесан, оно што је неоспориво је да барокни стил одише динамичношћу. Било да
посматрамо слику, скулптуру или грађевину осећамо живост тренутка које су уметници тог
времена тежили да дочарају. Кренувши из Италије барокни талас запњуснуо је земље широм
Европе. И ако културно различити оно што повезује уметнике барока је свакако тежња да на
што уверљивији начин дочарају како световне тако и моменте свакодневног живота. Барок
није донео радикалне промене у уметности као што је то учинила ренесанса са готиком.
Настављајући да развија вредности ренесансе барокна уметност их пренаглашава тако да оне
постају нове вредности. Уместо доминантне симетрије код ренесансе у бароку добијамо
асиметрију композиције. Као један од израза противреформације поред слукарства,
архитектуре и вајарства барок је оставио свој траг у књижевности и музици. Барокна реторика
се карактерише опширним и украшеним говором.
Као што и сама реч барок има двојако појмљење тако нам и сам стил оставља могућност
избора његовог схватања. Свакако, оно што не можемо оспорити је да пред њим не остајемо
равнодушни.

11
 Литература

Племић,Бојана.2015. Културно наслеђе и туризам (Београд : Висока туристичка школа

струковних студија )
Prete, Marija Karla. de Đorđis, Alfonso. 2003. Istorija umetnosti (Novi Sad : Prometej)

1964. Tečaj istorije umetnosti III Slikarstvo I vajarstvo Baroka I XVII veka (Beograd : Akademija za
likovnu umetnost)

www.enciklopedija.hr

www.scribd.com

www.google.com

12
 Прилози

Слика бр.1,Микеланђело Каравађо Слика бр. 2, Микеланђело Каравађо „Корпа са

Позивање Св. Матеје,1599-1600, уље воћем“,1595 – 1596, уље на платну, 31 x 47
на платну, 338 х 348 cm, капела
Контарели, San Luigi dei Francesi, Рим cm, Pinacoteca Ambrosiana, Миланo

Слика бр.3,Микеланђело Слика бр. 4, Микеланђело Каравађо,

Буонароти„Стварање Адама,1508- Пут у Емаус,1601, уље на платну 139
1512, свод Сикстинске капеле, Рим x 195 cm, National Gallery, Лондон

13
Слика бр. 5, Микеланђело Каравађо, Слика бр. 6, Микеланђело Каравађо, Maddona
Полагање у гроб,1602-1603, уље на платну di Loreto, 1604, уље на платну 150 х 260 cm,
300x203 cm, Pinacoteca Vaticana, Рим црква Sant'Agostino,Рим

Слика бр. 7, Микеланђело Каравађо, Смрт

Марије, око 1606, уље на платну, 369 x 245, Musée
du Louvre, Париз

14
Слика бр. 8, Ђан Лоренцо Бернини, Слика бр 9,Ђан Лоренцо Бернини,
Цибориј у цркви San Pietro,1624-1633, Рим Piazza San Pietro, 1657 – 1667, Рим

Слика бр. 10,Ђан Лоренцо Бернини,

Давид,1623, мермер, Galleria Borghese, Рим

15
Слика бр. 11,Ђан Лоренцо Бернини,Занос Св. Слика бр. 12,Ђан Лоренцо Бернини,детаљ са
Терезе, 1645-1652, мермер,капела Корнаро, скулптуре Занос Св. Терезе
Santa Maria della Vittoria, Рим

Слика бр. 13,Ђан Лоренцо Бернини,чланови породице Корнаро,мермер, бочна

страна капеле Корнаро, Santa Maria della Vittoria, Рим

16
Слика бр. 14, Франченско Слика бр. 15, Франченско Слика бр. 16, Франченско
Боромини, Chiesa di San Боромини, црква Sant'Ivo, Боромини, црква Sant'
Carlo,1665/1667, alle 1642, Рим Agnese, Piazza Navona,Рим
Quattro Fontane, Рим

Слика бр. 17, Пјетра да Кортоне, Santi Luca e

Martina, Рим

17