Детињство и образовање

У  XVII веку, у Холандији бавити се сликарством значило је изучити један

досадан занат, али управо тамо започела је каријера мајстора сликарске уметности
Рембранта Харменсона ван Рејна.
Рођен је 15. јула 1606. године у Лајдену. Његов отац био је власник млина крај
насипа у Стару Рајну. Поред Рембранта, његови родитељи имали су још осморо деце и
сваком мушком детету била је обезбеђена занатска каријера, али је једино он био даље
школован. После основне школе и седам година учења у латинској школи, у Лајдену,
уписао је стари универзитет у свом граду, али је врло брзо и одустао, желећи да се
посвети сликарству. Упркос разним контактима са људима, Рембран jе био једноставан
човек, несигурног али и простог укуса. Његово сликарство припада стилској епохи
барока, познато као Златно доба Холандије, када је доживело политички, економски и
уметнички процват. Прве основе сликарства научио је од лајденског сликара, Јакова
Исаксона ван Свененбурга који је био специјализован за пејзаже и ведуте пакла.
Постоји мишљење да су Сваненбургове слике пакла побудиле у младом Рембранту
интересовање за представљање светлости. У осамнаестој години, 1624. године отишао
је на шест месеци у Амстердам, у атеље сликара Петера Ластмана. Он је наводио
Рембранта да се окуша у са наративним и драмским темама, и заиста се у
Рембрантовим делима библијских и историјских призора види његов утицај. Повратком
у Лајден, са својим пријатељем Јаном Ливенсом започео је самосталну сликарску
каријеру у заједничком атељеу. Најстарија Рембрантова платна чувају се у Каселу,
Хагу, Амстердаму и Минхену. Изврсна медитација о судбини уметника оличена је на
делу „Сликар у свом атељеу”. Физички и психолошки развој Рембранта могу се
пратити преко низа портрета, који се по снази и драматичности могу поредити само са
портретима једног другог Холанђанина, Винсента ван Гога.

Већ за живота Рембрантова дела су копирана и имитирана. У 18. веку појавили

су се сликари у Немачкој и Енглеској који су били инспирисани његовим делима. Тек
су се средином 19. века појавили озбиљни истраживачи његовог живота и рада. Од
1970. појављује се „Истраживачки пројекат Рембрант” који се бавио истраживањем
његових дела. Данас се сматра да је Рембрант насликао око 350 дела.

1
 Почетак професионалног бављења сликарством
Највише се бавио историјским сликарством, по узору на учитеља Ластмана, и
портретским студијама карактера. Три године касније израдио је прву гравиру и почео
да узима ученике.
Секретар намесништва Холандије, Константин Хајгенс, показао је интересовање
за Рембрантово сликарство, помагао је уметника и доносио му наруџбине. Тако је
Рембрант 1629. и 1630. продао две слике енглеском краљу „Лазарово ускрснуће” и
„Јуда враћа тридесет сребрњака”.
Културни кругови Лајдена постали су претесни за Рембрантове амбиције, а и
пожртвовање које му све већи број интелектуалних људи указује, подстичу га да осећа
да је спреман за шире просторе. После првих успеха, Рембрант је 1631, заједно са
Ливенсом, напустио лајденски атеље и преселио се у Амстердам. Ту је радио за трговца
Хендрика ван Ујленбурга, који је имао велику радионицу у којој су се сликале копије и
радиле рестаурације. Убрзо је почео да добија наруџбине од богатих трговаца. Године
1632. Рембрант је добио наруџбину за слику „Час анатомије доктора Николаса Тулпа”,
коју је завршио исте године. Портрет који доктор Тулп држи у седишту удружења
хирурга, а на ком је приказан учесник у демонстрацији анатомског сецирања, право је
ремек-дело, али и слика коју амстердамска публика цени и врло брзо уочава.
Врло брзо му се отворила перспектива да за кратко време постане најславнији
холандски сликар и због тога, тог тренутка, одлучио је да своја дела потписује само
крштеним именом. Могу се избројати десетине портрета мушкараца и жена обучених у
црно, са набраним и чипканим оковратницима, али захваљујући способности да се
уживи у личност ликова, строгост костима није спречила Рембранта да пронађе све
ефикаснија и брилијантнија решења. Рембрант је радио као шеф Ујлнбургове
радионице пре пријема у сликарски мајсторски цех, што је био уобичајен пут
профсионалног напредовања.
Радио је као сликар и графичар, водио сликарску радионицу и подучавао ученике.
Био је пре свега успешан портретиста, али се претпоставља да је себе пре свега сматрао
историјским сликаром, а омиљена тема му је била библијска, посебно старозаветна,
мада већину његових дела чине портрети.  Његово дело се састоји из портрета и
аутопортрета, пејзажа и обрада библијских и митолошких тема.
Био је сликар барокног стила, па је као сви сликари те епохе, решавао проблеме
освјетљења и боја. Са све већим напредовањем његове сликарске вештине, он je почeo
да даје дубљи смисао светло-тамном и да испољава свој лични израз. За њега је
карактеристичан субјективан третман светлости, јер на његовим сликама светлост не
долази из неког одређеног извора, него зрачи из самих боја. Четкицом је наносио боје
час у дебелим, час у веома танким слојевима. У решавању проблема осветљења и по
употреби боја, остао је један од највећих уметника светског сликарства.
На портретима му је успевало да уверљиво представи ликове у некој активности.
У историјским композицијама сликао је мотиве које пре њега нико није користио, или
је старе мотиве представљао на нов начин. У многим Рембрантовим делима мајсторски
је коришћен контраст светлог и тамног. Рембрантови аутопортрети илуструју како је
видео себе као уметника и како је старио. Посебно су на графикама видљиви различити
изрази лица и гестови који су служили као студије. Рембрант је насликао и нацртао
мали број пејзажа и жанр сцена. Слика „Мртви паунови” је једина његова позната
мртва природа. Многе од цртежа Рембрант је начинио искључиво у сврху обуке својих
ученика.

2
 Аутопортрети из зреле фазе живота, показују добростојећег и задовољног човека.
Психолошка дубина његових портрета и снажни библијски догађаји које је радо сликао
остали су до данас јединствени и непоновљиви. Наступале су и године економског пада
и тада можемо видети озбиљног и трезвеног занатлију у најобичнијој радној одећи. И
онда, када физички и људски стигне до краја животног пута, у огледалу је угледао лик
истрошеног човека, обележеног судбином, никада пораженог, напротив,
достојанственог, одржаван мишљу да је велики уметник, губитник у свакодневном
животу, можда, али пројектованог ка свим другим хоризонтима.
 3
Самосталност и брак
Дана 2. јула 1634. Рембрант се венчао са Саскијом ван Ујленбург, нећаком
његовог патрона и кћерком богатог грађанина. Исте године постао је члан удружења
мајстора-сликара и то му је омогућило да као самостални мајстор узима ученике. 1635.
године радио је на сликама „Исакова жртва” и „Самсон оптужује свога свекра”. Након
пар месеци добио је сина који је убрзо преминуо. Поред уметничке активности,
Рембрант се бавио сакупљањем уметничких, историјских и научних експоната, биљака,
животиња и предмета из егзотичних земаља, попут Индије. Исте године рођена је
кћерка Корнелија, која је преминула као и син.
Последњу слику из циклуса Христових пасија израдио је 1639. године, а наредна
година, 1640, била је година када су Рембранта погодиле две трагедије; његова друга
кћи је убрзо умрла, а након пар недеља умрла му је и мајка.
У то време сликао је и израђивао графике са мотивом пејзажа, а 1642. године
завршио је слику „Ноћна стража”. Смрт жене га је веома потресла што се могло видети
и у његовом сликању. Међу ретке слике и графике из овог периода спада „Графика од
100 гулдена”. Након тога се посветио улози оца свога другог сина Титуса. То је
приметно у његовим делима и цртежу који приказује човека који храни дете.
Рембрант се 1649. оженио по други пут, а 1663. године je зa Рембранта почело
усамљено поглавље живота, јер је Хендријка Стофелс, његова друга жена умрла од
куге. Он је тих година сликао своја најдубља осећања и ти аутопортрети приказују
остарелог човека, млитавог лица и изгубљеног погледа. Али ипак, ти аутопортрети
одишу живим пулсирањем боја, густином текстуре и енергијом покрета.
Међутим, за њега коначно стижу тренуци снажне љубави и радости када му се
син оженио. Ти тренуци се најбоље огледају на дирљивој слици „Јеврејска Невеста”.
Али несрећи никад краја, када му син умире од куге и за собом оставља трудну жену.
На страховитој, али уједно и чудесној слици „Повратак блудног сина”, која представља
потресну химну очинске љубави, јачину осећања, потрагу за миром и вечности једног
загрљаја, одражава се Рембрантова туга. Тада у културним круговима, из којих су људи
критиковали Рембрантово сликање, он изазива сажаљење, а код неких и грижу савести.
Иако је на свом последњем аутопортрету у кућној хаљини био усамљен и
истрошен, слика у суштини приказује старца у којем , након свега, ипак гори пламичак
љубави и жаља за нежношћу. Слика говори да је он тренутно само мало попустио, али
да још увек није поражен.
 4
Стваралаштво
Бакрописи

Рембрант је израђивао бакрописе већим делом своје каријере. Са лакоћом их је

радио и тиме су она постала темељ његових дела. Испрва му се стил ослањао на цртеж,
али се убрзо преоријентисао на сликарски приступак користећи мноштво линија и
бројна нагризања плоче киселином, чиме су линије добиле разноврсне дебљине. Крајем
1630их, упростио је свој стил и користио је мање нагризања киселином. На чувеном
бакропису „Христос лечи болесне” радио је у фазама током 1640их. То је било
„преломно дело у сред уметничке каријере”, из кога се развио његов стил бакрописања.
Иако је овај бакропис сачуван само у примерцима из прве две серије, приметне су
преправке у завршној верзији о чему сведоче многи цртежи.
У зрелим делима из 1650их користио је шпартање да дочара тамне површине,
које су често велике. Рембрант је експериментисао и са ефектима штампе на
различитим врстама папира, а често је користио јапански папир и парир од животињске
коже. Почео је да примењује „површинске тонове”, остављајући танак слој мастила на
појединим деловима графичке плоче, уместо да га потпуно уклони. Све чешће је
користио суву иглу, посебно у приказима замагљених пејзажа.
Његови отисци третирају сличне теме као и његове слике. У баркопису је
израдио 27 аутопортрета и 46 малих пејзажа. Трећина бакрописа се односе на
религијске теме, неки од њих одишу једноставношћу, док су други монументални.
 Аутопортрети

5
Сликарство

У доба романтизма Рембрантово име постало је изузетно популарно у евроспким

интелектуалним круговима, а ова популарност, била је присутнија у књижевности него
у сликарству. Ово је било нарочито карактеристично стање у Русији, где се уметниково
име често појављивало у књижевним делима. Александар Пушкин, на пример, у својој
песми „Колиба у Коломни“ представља читаоцу стару удовицу речима:

„Таква лица видех стотину пута

На Рембрантовим сликама”.

Судећи по томе, песник је сматрао Рембрантово сликарство отелотворењем

стварног живота дотакнутог прозаичном једноставношћу.
Па ипак, током истог периода било је све популарније потпуно друкчије
тумачење Рембранта. То је стање нарочито добро изражено у поеми Михаила
Љермонтова „О Рембрантовој слици“, написаној између 1830. и 1831:

„Можда ово лице није савршенство,

Па за свој модел узми живот!
Можда је он био твој сопствени одраз
У годинама патње и борби?

Али хладне очи неће пробити завесу

Нити се могу приближити твојој великој тајни
Сигурно је да ће твоје необично дело стајати,
Као разјарени прекор бездушним срцима”.

Љермонтов је вероватно имао на уму портрет сликаревог сина Титуса ван Рејна
као калуђера. Биће да је ово необично дело одушевљавало песника због особина
модела. Слика није само отелотворење „велике тајне” уметности, већ и „тајне судбине”
модела. Рембрантов „мрачни геније” одражава његово лично схватање страсти, патњи,
стварно ослобођеног и личног стваралаштва, несхватљивог „бездушној” гомили
„потрошача” уметности широм света.

Извесне карактеристике Рембрантове уметности као да су засноване једном

заувек. То су задивљујућа оригиналност и неупоредива духовна снага нарочито
типична у зрелом периоду. Озбиљна студија Рембрантове уметности била је у развитку
током XIX века. Од тада је отворен низ података о њему и његовом раду, о средини и
добу у којем је живео. Стручњаци увек изнова покушавају да схвате саму суштину
сликареве уметности и да одреде њену историјску улогу. Постоје слике које су готово
лишене било какве наративне садржине, што је реч и о XIX веку.
Лица и покрети његових ликова говоре о многим стварима и подижу завесу са
„животних прича” модела. Рембрантово сликарство је изузетно сложен уметнички
организам. То је уметничка целина која отелотворује велики свет сликаревих осећања и
мисли. Оно утиче на сва наша чула, на нашу машту и лично искуство. Свака слика је
јединствено уметничко дело, али истовремено представља и карику дугачком ланцу
уметникових остварења. На било којој тачки овога ланца могу се наћи друге слике које
су непосредно или посредно повезане с одређеним уметничким делом.

6
Рембрантова заоставштина састоји се углавном од портрета и слика на платну са
библијским и митолошким темама. Такве слике називале су се у XVII веку
„историјске”, а већину чине портрети, али за самог сликара његове „историјске” слике
биле су много важније.

Уметност XVII века тежила је истовремено конкретном описивању стварности и

широким уопштавањима. „Историјске” слике служиле су као средство за решавање
важних моралних, психолошких и друштвених проблема. Ту лежи разлог Рембрантове
обузелости „историјским” сликама док се жанр мотиви појављују у његовим
бакрописима и гравирима.
Његови најранији радови знатно се разликују од свега што jе створиo касније и
много година били су заборављени. Последњих педесет година нашег века, они су ипак
почели да привлаче све већу пажњу стручњака. Као резултат свега, дефинитивно је
утврђено да неколико изузетних оригинала припада Рембранту. Један од најважнијих је
„Христ истерује мењаче новца из храма” (1626).
Разноврстан и доста светао колорит пренео је на младог Рембранта његов
учитељ, Питер Ластман. Попрсја ликова трговаца и мењача новца тискају се једно
изнад другога. Трговци урлају покушавајући
да избегну или да се одбране од замахнутог
бича док спавасавају свој новац и робу.
Анатомија је нетачна, перспектива донекле
несигурна, па ипак, чак и у овом необичном
делу које се не одликује ни јединством ни
хармонијом, може се приметити повремена
унутрашња ватра својствена Рембрантовом
делу. Предмет ове слике је Христ који
истерује мењаче новца из храма у Јерусалиму
јер су од куће његовог оца начинили
трговачки дом. Сликарева снажна осећања
присутнија су овде него у његовим каснијим
остварењима, када му велико естетско
образовање помаже да контролише свој
темпераменат. Људске емоције или страсти,
заузимају важно место у духовном животу
XVII века. Сликари су их користили као
главну тему своје уметности, а емоције које је
насликао двадесетогодишњи Рембрант су
изванредно природне и снажне.

Наредних година проблем сликања емоција постао је доминантан у

Рембрантовим стваралачким напорима. Његово схватање човековог унутрашњег света
и естетских могућности исликарства знатно је напредовало. Убрзо су се појавила дела
изузетно високог професионалног нивоа. Он се више интересовао за човеков духовни
живот. Проучавајући разноврсност израза људског лица, сликар је израдио неколико
слика попрсја самог себе и двојице-тројице рођака или пријатеља. Радећи бакрописе, он
је створио читаву серију малих „аутопортрета са гримасама”. Бакрописи приказују
Рембранта у стању наглашеног страха, изненађења, подругљивог смеха. У његовом
сликарству главе обично не изражавају страст него више стање које је постојано и пуно
значења, одржавајући у већој мери природу модела.
7
Један од таквих је „Стари ратник” (1630). Током лајденског периода овај човек
је био један од сталних Рембрантових модела. Препознатњив је као лик старог човека
одевеног у тамно, крзнено одело са слике „Христ истерује мењаче новца из храма”.
Прозрачно сенчење и скривени покрети кратких потеза четкице, који се нижу око
фигуре, оживљавају ружно и оригинално лице. Уметник је очаран контрастом текстура:
црна свила одеће уз хладну површину углачаног метала, тамни тон сомотске беретке са
трачцима светлости која поиграва на нојевом перју. Одећа не одговара моди времена.
Управо, то је Рембрантово откриће компоновано од детаља који пружају упечатљиве
контрасте текстура. Метални напршњак био је додатак ратниковом портрету. Беретка
са пером била је саставни део костима. Дело садржи основне елементе овог жанра:
брижљив покрет четкицом, елеганцију и достојанство.

Од 1631. Рембрант је сликао портрете по наруџбини. Један он првих је

„Научник”. Слика се разликује од дела типичних за предходни период првенствено по
природној величини модела. Карактеристичне су широке глатке линије које окружују
велике површине црног, белог и златног. Сликарева техника стиче све већу
разноврсност, од тамнох до јасно видљивих потеза. У „Научнику” слика тренутно
стање. Док је писац нагнут над столом, нешто је изненада скренуло научникову пажњу
приморавајући га да окрене главу. У другим периодима никада није ишао тако далеко у
покушајима да ухвати тренутак који дочарава пролазно стање духа. Изузетак
представљају неки ликови са „Часа анатомије доктора Николаса Тулпа”.

„Стари ратник” „Научник”

 8
Између 1632. и 1636. године Рембрант
се преселио у Амстердам и примао велики
број наруџбина за портрете. На слици
„Портрет младића са чипканим
оковратником” приказао је модел који
одише потпуном смиреношћу и
природношћу где нема крутих елемената са
меком, топлом и живахном сенком. У својим
портретима Рембрант слика савремене
призоре. Међутим, док слика „историјске”
слике, надахнуће налази у библијским
причама и митовима. Тридесетих година
XVII века издвајају се два вида његовог
сликарства. Са једне стране то су слике са
једним ликом где је модел одевен у раскошну
одећу, представљен као моћник и генерал,
библијски пророк, са друге стране, такви су
аутопортрети сликара или портрети његових
пријатеља. У ову другу групу спада
„Портрет дечака” и „Саскија као Флора”.

„Портрет младића са чипканим оковратником”

У „Портрету дечака” види се брижљив

рад четкицом. Рембрант је своју пажњу усредио
на богати костим и на технику светлости и сенке.
Ова техника постала је доминантна
карактеристика за препознавање његовог рада.
Сенка обавија предњи план слике и гута позадину.
Као контраст, лице и горњи део фигуре,
додирнути светлошћу, одударају живошћу која
одузима дах.

„Портрету дечака”
 9
„Флора” се убраја међу јединствена и најнадахнутија Рембрантова дела. То је
један из групе Саскијиних портрета који заузимају истакнуто место у Рембрантовом
стваралаштву XVII века. Уметник је приказао интиман, емоционалан и искрен карактер
овог љупког женског лика. Флора као да израња из тајанствене таме, наглашавајући
тиме његову дубину. Слика нежног лица и руку, великих светлих цветова, огртача од
зеленкасте свиле и прозрачне пругасте тканине рукава представља изузетну лепоту. Он
је овде користио своје искуство са сликама „историјског” жанра. И поред мноштва
портрета „историјске” слике остала су основна одлика Рембрантових дела.

„Флора”

Изузимајући неколико грубих цртежа, Рембрант по правилу није правио

претходне скице. Коначна верзија слике стварана је директно на платну на којем су
претходни слојеви прекривани последњим наслагама боје. Трагови тих наслага могу се
открити помоћу рендгенских фотографија. Овај метод често даје сјајне резултате када
се ради о Рембрантовим сликама. Рембрант се у почетној етапи свог рада огрничавао на
белу, окер и чађаво сиву боју. Почео би да слика на тај начин што је широким потезима
прозрачне смеђе боје покривао бели премаз. Овлашно их додирујући на тамним
површинама, стварао је осветљене делове ликова белом бојом, издвајајући их дугим
потезима смеђе-црног. „Поклоњење мудраца” представља добар пример технике,
мада су неке контуре и површине урађене са више детаља. Проучавање рендгенским
зрацима открива многе измене које су настале касније. Са тиме та слика показује
велику самосталност уметничког стила и висок степен емоционалне напетости.
 10
Чудесна прича Христа васкрслог из
мртвих или божански гласник у виду
анђела игра велику улогу у Рембрантовом
ствараластву.
„Неверовање Св. Томе”
наговештава театрално приказивање. На
подијуму у средишту налази се васкрсли
Христ. Његов сјајни плашт служи као
извор светлости у средишњем делу платна,
у контрасту са тамом. Ликови који су
груписани око Христа чине граничну
линију светлости. Драматични светлосни
ефекти су изузетно типични за
Рембрантово сликарство, а слика износи
причу и носи моралну поруку.

„Неверовање Св. Томе”

Тема слике „Скидање с крста” има дугу

иконографску традицију. Рембрант представља
призор пун драмске напетости. Многобројне
фигуре се губе у мраку, поново се појављују у
зраку светлости па изгледа као да се гомила
креће, да живи док оплакује распетог Христа и
сажаљева његову мајку. Многи ликови
изгледају грубо, чак и ружно док су емоције
простих људи су веома снажне. Смисао слике
не открива толико сам Христ колико човек који
га придржава и притиска свој образ на његово
тело. Слика „Скидање с крста” преноси дубину
Рембрантовог тумачења библијских тема. За
њега је ова слика уверљив опис стварног
догађаја. Кретао се од опште светлотамне
структуре до маштовитих детаља одеће једног
од ликова.

„Скидање с крста”

Једна од највећих Рембрантових слика тридесетих година је „Аврамова жртва”.

Овом сликом Рембрант је покушао да се надметне мајсторима барока чије су свечане
олтарске пале украшавале цркве католичких земаља. Опхрван тугом, Аврам не може да
схвати чињеницу да је дошло спасење. Он је ошамућен али још није стигао да га
прихвати и да се радује. Пажњу привлачи и интересантан детаљ, нож, који је испустио
изненађени Аврам.
11
У чудном свету маште јавља се јунакиња његове најзагонетније слике, чувена
„Данаја”. Испитивање слике рендгенским зрацима довело је до резултата да је
средишњи део слике био сликан два пута, сваки пут на другачији начин. 1636. година
односи се на прву верзију слике, док она изнова насликана у периоду између 1646. и
1647. Опште је позната чињеница да је током тог периода Рембрантова уметност
доживљавала темељите промене. Довољно је упоредити „Аврамову жртву” са „Светом
породицом с анђелима” да би се видела огромна разлика у техници. На слици „Данаје”
ради се о потпуно новом сликању давно завршене слике. Овде је било скоро немогуће
комбиновати старо са новим, али је Рембрант решио тај проблем. Задивљујућа духовна
изражајност Данајине руке, сложена игра снажних осећања на њеном лицу, упечаљива
техника којом је са изразитом способношћу и снагом, дата жива чулност њеног тела.
Може изгледати да сликар никада није изгубио интересовање за Данају и да јој се
средином четрдесетих година поново вратио настојећи да слици удахне нови живот.
Уклањајући неке мање важне детаље, сачувао је општу раскошну садржину.
„Данаја”

12
 Четрдесетих година XVII века опажа се приметан пад у многим Рембрантовим
портретима, мада не опада разноликост њихових стилова. Постоји група слика на
којима су наглашени елементи једноставности и одмерености.
„Час анатомије доктора Николаса Тулпа” је уље на платну, насликано 1632.
године, која се чува у музеју Маурицхуис у Хагу. Слика представља групни портрет на
којој је приказан јавни час анатомије са доктором Тулпом са десне стране и гомилом
која радознало слуша његово излагање и посматра сецирање леша испред себе.  Леш на
слици је злочинац Арис Кинт, који је претходно тог дана био обешен због оружане
пљачке. Неки од посматрача су аристократе који су платили да буду укључени у слику.
Натуралистички освјетљен леш и доктор су у центру пажње. Рембрант је на слици
добро решио проблем статичне композиције. Дијагоналом која креће од књиге код
мртвачевих ногу, па до главе човјека у горњем левом углу створен је утисак покрета.
Догађај на слици се одвио 16. јануара 1632. године, у амстердамској хируршкој
гилди којој је Тулп припадао. Носио је титулу званичног градског анатома, коме је било
дозвољено да врши само једно јавно сецирање годишње за које би се користило тело
погубљеног злочинца.
Часови анатомије су били друштвени догађај у XVII веку, одржавали су се у
учионицама које су заправо биле позоришта, присуствовали су им студенти, колеге и
сваки појединац који би платио улазницу. Посматрачи су били прикладно одевени за
ову озбиљну друштвену прилику. Сматра се да су ови људи накнадно додати слици.
На слици недостаје једна особа-препаратор, чији је задатак био да припреми тело за
час. У XVII веку један тако угледан научник попут др. Тулпа није морао да се бави тако
крвавим послом као што је сецирање, па су ти послови били препуштени другима. Због
тога на слици нема никаквог инструмента за сечење. Уместо њих се у доњем десном
углу налази отворен огромни приручник из анатомије.
Савремени стручњаци су коментарисали прецизност којом је
двадесетшестогодишњи Рембрант насликао мишиће и тетиве. Није познато где је
стекао та знања, могуће је да је ископирао детаље из приручника анатомије. Лице леша
је делимично осенчено, наговештај „сенке смрти”, технике коју je Рембрант често
користиo.

„Час анатомије доктора Николаса Тулпа”

13
 Последњи дани

Рембрант се поистоветио са Симеуном свештеником који се моли са малим

Исусом у рукама, призором приказаним на недовршеној слици „Улазак Христов у
храм”. И Рембрант је, баш попут Симеуна, са песмом о љубави и нади, у рукама носећи
новорођенче, изашао из живота. И тада баш нико није схватио да је последњу слику
Рембрант посветио малој Титији. Она је била дете које је он унео у храм водећи је на
крштење.
Четвртог октобра 1669. године, сликарски геније је умро. Умро је сам, не
узнемиравајући никога, у тишини своје собе. Сахрањен је у амстердамској цркви
Вестер Керк. Мада његова дела предтављају највећу вrедност холандског златног доба,
после његове смрти остала су заборављена, јер се више нису слагала са укусом
тадашњег друштва.

Простор у Рембрантовим позним радовима назван је емоционални простор. Исто

тако и његово време треба назватим емоционалним. Читава прошлост ликова усрећује
се на садашњи тренутак. Рембрантови ликови утапају се у тамни простор који као да их
је прогутао, а затим се у контрасту издвајају из њега као упечатљива група која
заслепљује. Они постоје изоловани, окужени мрачном тамом. Понекад изгледа као да се
мећусобно не примећују, мада су спојени нераскидивим везама судбина и живота, а
потом се јављају као два човека који су се коначно нашла у свету усамљености.
Рембрантови ликови су по правилу пасивни. У Рембрантовој позној уметности човеков
живот је везан за судбину. Неко се може помирити са судбином или је подносити у
себи, као што се може видети на портретима из педесетих година, али је безнадежно
борити се против ње. Трагичан карактер Рембрантовог позног периода везује се за
његову тужну судбину и болно осећање напуштености које се све више опажа на
његовим аутопортретима.
Главне особине његових слика су драматична игра светлости и сенке, дубина
колорита, психолошка проницљивост и хумана осећања која је стално продубљивао и
неговао до краја живота.

Рембрантови портрети нису само слике, успомене на особе, већ ситуације у

којима се нешто „дешава”. 1969. године, Ђовани Арпино је протумачио Рембрантов
одлазак као симбол света на заласку, речима: ,,Када је Рембрант умро, 1669. године,
Њутн је расчланио светлост, Молијер је приказао ,,Мизантропа”,а Милтон је завршио
свој ,,Изгубљени Рај”.

14
 Литература

Општа историја уметности 1-3, Ђина Пискел; Издавач: Вук Караџић, Београд,
1969;

Кратка историја сликарства, Пас Гарсија Понсе де Леон; Издавач: Табернакл,

2010;

Рембрант ван Рејн у совјетским музејима; Издавач: Издавачки завод,

Југославија, Београд;

Аполо-Општа историја ликовних уметности, Саломон Ренак; Издавач: LEO

COMMERCE, 2000. година;

Ликовна култура, Видосава Галовић, Бранка Гостовић; Издавач: Завод за

уџбенике. Београд, 1990-2009;

Историја уметности, допуњено издање, Х. В. Јансон, Ентони Ф. Јансон; Пето

прерађено издање-с додатком УМЕТНОСТ ХХ ВЕКА У СРБИЈИ; Издавач за Србију и
Црну гору: СТАНЕК д.о.о. Вараждин, 2005.