Гимназија ”Јован Скерлић”

Владичин Хан

МАТУРСКИ РАД
Предмет: Ликовна култура

Тема: Импресионизам – Клод Моне

Професор: Ученик:
Љиљана Стризе Илија Радисављевић IV1

Владичин Хан, мај 2016

 Импресионизам – Клод Моне

САДРЖАЈ

САДРЖАЈ .............................................................................................................................. 2
ИМПРЕСИОНИЗАМ ............................................................................................................ 3
ПОЧЕЦИ КЛОДА МОНЕА ................................................................................................. 4
МОНЕ И ЊЕГОВА ТЕМА ................................................................................................... 6
БОРАВАК У АРЖАНТЕЈУ ............................................................................................... 10
ПРОМЕНЕ У МОНЕОВОМ ЖИВОТУ ............................................................................ 13
РАД У СЕРИЈАМА ............................................................................................................. 14
МОНЕ НА СВОЈИМ ПУТОВАЊИМА ........................................................................... 15
ЖИВОТ У ЖИВЕРНИЈУ ................................................................................................... 17
ЗАКЉУЧАК ........................................................................................................................ 20
ЛИТЕРАТУРА .................................................................................................................... 21

2
 Импресионизам – Клод Моне

ИМПРЕСИОНИЗАМ

Импресионизам је пре свега уметнички покрет у сликарству, а потом и у музици

и књижевности, настао крајем 19. века у тежњи да се у уметничко стварање унесу
лична расположења и дојмови с обзиром на форму излагања и изражаје. Заснива се на
реалистичком и натуралистичком посматрању природе.
Настао је у француском сликарству између 1860. и 1870. године као реакција на
реализам и мозе се назвати прекретницом у развоју уметности. У суштини представља
продубљивање реалистичког односа према стварима. Иако је боја и пре импресиониста
имала важну улогу, за њих она није само елемент већ феномен, појава која има свој
узрок.
Крајем 60-их година 19-ог века три умјетника (Моне, Реноар и Писаро) имали су
обичај одлазити на обале река Сене и Оазе и онде сликали природу. Надасве их је
занимао одраз светлости у реци. Своје су палете учинили светлијима и различите су
сенке поделили, несвесни да притом примењују теорију комплементарних боја.
Нема неког тачног датума који би означио настанак импресионистичког покрета,
иако је година 1869. несумњиво била значајна. Те су године и Моне и Реноар
насликали Ла Греноуиллèре, кафану на отвореном и купалиште у близини Бугивала. Та
се њихова дела данас сматрају прекретницом раног импресионизма.
Оно што је сигурно је да импресионизам обухвата врло кратак период у историји
уметности. Но упркос свом кратком веку, достигнућа уметника у тих неколико година
неизмерно су важна.
Импресионистичке слике у почетку нису наишле на одобравање. Конзервативна
паришка публика сматрала их је недовршенима, попут импровизираних скица. На
великим платнима импресионисти су приказивали сликовите и сентименталне мотиве.
Због тога је у тим призорима било тешко пронаћи икакву праву поруку. У почетку
импресионисте нису прихваћали ни критичари уметности. Будући да их је Салон
одбио, 1874. имали су прву службену изложбу. Критичар и новинар Лерој их је
подругљиво назвао "импресионистима" према изложеној Монеовој слици Импресија,
излазак сунца.
Сликари импресионисти природи су приступали на сасвим друкчији начин од
својих претходника. Њихов нови језик није само променио традиционалне конвенције,
већ је преокренуо и сам начин на који се гледало на свет. Уметници нису бележили
природу као статичну и непромењиву, већ су на платно настојали пренети њено стално
кретање и пулсирање. Импресионистима је сликарство постала френетична активност
јер је брзина изведбе захтевала све убрзанији ритам рада. Они су хватали уздахе
поветарца, непрестано променљиво небо и неухватљиве ефекте светлости која се
одражава на води. С појавом импресионизма, приказивање историјских тема изгубило
је свој примат. Овим уметницима природа је била права господарица: урањали су у њу
и у визуално искуство које им је пружала. С хиљадама прелаза боје и вештином
сенчења и тонирања, импресионисти су насликали оно што се по дефиницији није
могло насликати, једноставно зато што се физички није могло видети, на пр. квалитет
ваздуха, његову влагу или свежину. Импресионисти су сматрали да у уметности треба
уживати свим чулима и више су се бавили присутношћу дубоких подражаја наго
хладном реалношћу призора. Због тога је психолошка перцепција постала важнија од
3
 Импресионизам – Клод Моне

"стварне" теме, а садржај је замењен визуалним "импресијама" свега што су чула могла
перцепирати. Приказ је изгубио природне трагове, који су на крају покрета романтизма
држали усидреног у стварности. На његово место дошао је Монеов излазак сунца који
више није био излазак сунца, него нешто посве друго: "импресија" изласка сунца.
Најпознатији представници импресионизма су:
- Камил Писаро (1830-1903.),
- Алфред Сисли (1839-1899.),
- Пјер-Огист Реноар (1841-1919.),
- Клод Моне (1840-1926.),
- Фредерик Базиле (1841-1870.),
- Берт Морисо (1841-1895.),
- Едуард Мане (1832-1883.),
- Едгар Дега (1834-1917.),
- Мари Касат (1844-1926.),
- Пол Сезан (1839-1906.),
- Џејмс МекНил Вистлер (1834-1903.).

ПОЧЕЦИ КЛОДА МОНЕА

Клод Оскар Моне је рођен у Паризу, 14. новембра 1840. године а одрастао је у
пристојној породици која је припадала нижој средњој класи. Био је други син Клода
Адолфа и Луис Жастин Моне. Када је пропао посао у бакалници његовог оца породица
се 1845. преселила у лучки град Авр где Моне и проводи своје детињство. Летовао је у
сеоској кући тетке Софије у Сент-Адресу где је по цео дан лутао обалом, динама и
гребенима поред мора и због тога је често напустао школу. Још као дечак стиче
локалну славу цртајући карикатуре наставника, рођака и пријатеља. Могле су се чак и
купити или видети у излозима, а један уважени грађанин Авра, трговац бојама и
сликар Ежен Буден налази да су цртежи више него добри и тражи да упозна аутора. До
тог познанства 1858. године Моне није ни сањао да ће постати сликар. Он са Буденом
одлази у природу и са цртања пером прелази на боје мора и нормандијских предела.
Тада одлучује да се бави сликарством. Међутим његов отац није био одушевљен том
идејом па стога није желео да му помогне. Он је сина видео као наследника у сада већ
успешном породичном послу. Узалудно се надајући да ће га лудост проћи, пустио га је
да иде својим путем.

Поневши са собом зараду од карикатура Моне се упутио ка Паризу и уписао на

академију Свис, малу приватну уметничку школу где стиче много повољних прилика
за сликање актова и упознавање других младих уметника. У посети Лувру видео је
сликаре који су копирали дела старих мајстора, а он, поневши са собом боје и остали
алат, би сео поред прозора и сликао шта би видео. У Паризу је био неколико година и
упознао је уметнике који ће му постати пријатељи и импресионисти. Један од њих је
био Едуард Мане.
4
 Импресионизам – Клод Моне

Слика 1. Клод Моне

Јуна 1861. Моне одлази у Алжир, где га шаљу да одслужи војни рок. Због
здравствених проблема враћа се кући у Авр претходно се сложивши да заврши студије
уметности на универзитету. Ту упознаје холандског сликара Јохана Бертолда Јонкинда,
чијим се пејзажима раније дивио на париском Салону. Његов потез четком био је мек и
опуштен и био је један од непосредних претеча импресионизма. Сматран је за
авангарду модерног сликарства а његова дела приказују тренутке када се светлост и
материја спајају и прожимају у једну јединствену димензију простора.

Моне се 1862. поново враћа у Париз и придружује се независном учитељском

атељеу Шарла Глејра. Ту упознаје три млада уметника Фредерика Базилеа, Алфреда
Сислија и Огиста Реноара. Они су поседовали заједнички приступ уметности и идејни
круг будућих импресиониста је био створен.

Моне је ускоро постигао свој први успех на Салону 1865. који прихвата две
његове слике предела са Сене и не доноси ништа ново јер их публика хвали. Он већ у
високом степену поседује осећај за хармонију боја и за вредност боја у целини, као и
да њом обележи сваки карактер. Појављује се на Салонима 1866. и 1868. године, а
повремено се враћа и у Париз да би сликао град али никада није постао прави
Парижанин. Ту је сликао са Реноаром. "Инфанткињин врт" нпр. је сликан из Лувра при
облачном времену. Фигуре које се појављују на слици су мрље и потези без намере да
се било ста исприча или прикаже неко дешавање, већ да се дефинише простор и ухвати
моменат светлости. У том периоду настају и слике "Жена у башти" и "На обали Сене,
Беннецоурт" на којима му је као модел послужила његова будућа зена, Камиј.

5
 Импресионизам – Клод Моне

Слика 2. На обали Сене, Беннецоурт (1868. г.)

МОНЕ И ЊЕГОВА ТЕМА

У ово време он се бори за живот а његов пријатељ Базил му је био једини извор
подршке. Као докази његових невоља постоје бројна писма у коме га Моне моли за
новац. Његова породица разочарана сазнањем да живи са Камиј, женом скромног
порекла, одбија да му помогне. Убрзо затим Моне лажно обавештава породицу да су се
он и Камиј растали и они га одмах прихватају.
Лето 1867. проводи у Сент-Адресу када му се рађа и први син Жан. Ту је био
под великим утицајем разнобојне раскоши и обиља цвећа у вртовима. Сунчева
светлост на слици "Врт у Сент-Адресу" пробудила је боју успавану уметносћу
реалиста, својом сјајном црвеном истакнутом уз помоћ беле и посебно бујне зелене.
На слици "Тераса у Сент-Адресу" цвеће и светлост били су допуњени водом а
фигура у првом плану, како је Моне сам касније објаснио, је његов отац. Потез на овим
сликама није тако опуштен као на париским сликама, а фигуре су, као и тераса и море,
укочени.

6
 Импресионизам – Клод Моне

Слика 3. Тераса у Сент-Адресу (1867. г.)

Моне се на Салону прославио као сликар мора, којим је остао фасциниран цео
свој живот. Волео је такође да слика језера или рибњаке а непрестано се враћао својој
реци Сени. У свему томе он је проучавао не само мењање и померање воде у
различитим временским условима већ и способност воде да рефлектује светло и мења
пејзаж.
Касније у Грењуеру он је у потпуности савладао материјализацију водене
површине док се таласа. Ту његова уметност губи и последње трагове театралне
укочености.
Неколико година раније, 1863. сликар Едуард Мане изазвао је огромну
сензацију сликом "Доручак на трави" која приказује два градска господина у оделу
како у друштву наге даме обедују хлеб, вино и воће, док у позадини друга жена пере
своја стопала. Публика је једва обуздавала свој презир према тој слици. Са друге
стране Моне је био одушевљен Манеовом вештином. Манеова слика настала је у
атељеу и у њој се осећа утицај традиције, док је Моне трагајући за ефектом тренутка
сликао на отвореном.
То сликање en plain air (на отвореном простору) подразумева сталну
одговорност да се прати промена атмосфере и светла. Оно што је заиста било ново у
уметности и револуционарно јесте принцип одласка у природу са штафелајем и
платном, палетом и уљем, да се слика и ради на платну напољу па чак и да се платно
тамо заврши.

7
 Импресионизам – Клод Моне

Слика 4. Доручак на трави (Едуард Мане 1863. г.)

Године 1869. он је насликао свој "Доручак на трави". Тога лета, заједно са

својом деветнаестогодишњом љубавницом Камиј Донисје и пријатељем Базилом,
отишао је у шуму и тамо су они стрпљиво позирали за све фигуре на слици. На
следећем Салону она је била одбијена а Манеов утицај је био више него очигледан. То
се огледа у начину компоновања слике и освајања простора.

Слика 5. Доручак на трави (Клод Моне 1869. г.)

За Салон 1870. његове слике су колорисане и смеле. Средства су упросћена до

крајње границе а композиција је једноставна и прочисћена од свега сто је сувишно и
непотребно. Светлост још увек није у потпуности дефинисана али су импресионисти
8
 Импресионизам – Клод Моне

створили јединствен начин сликања четком. Користили су кратке потезе и зарезе као
мрље, постављајући једне уз друге светлије тонове са контрастним, тамијим сенкама,
јос увек пуним боје.
Ова је техника била широко прихваћена у цртежу али се сматрало да су
импресионисти пали на тесту вештине. Начин на који Моне и његови
савременици третирају људску фигуру је посебно нервирао њихове савременике.
Обичан грађанин који се у шетњи појављује у Монеовим сликама био је попут мрље.
Монеови људи просто служе као површина на којој светлост може да се игра.
После избијања француско-пруског рата 19. јула 1870. године Моне је побегао у
Енглеску и док је боравио тамо проучавао је дела Вилијама Тернера чији су пејзажи
имали велики утицај на Монеово стваралаштво. Пролећа 1871. Монеова дела су била
одбијена на изложби на краљевској академији. У мају 1871. отишао је из Лондона у
Зандам где је настало 25 његових слика. Од децембра 1871. до 1878. је живео у
Аржантеју, селу близу Париза, где је насликао нека од његових најбољих дела.
Пошто су млађи уметници били избачени из кругова свих дешавања одлучили
су да преузму ствар у своје руке. Моне, Реноар, Писаро, Сисли, Дега, Сезан и многи
други, у намери да приказу своја дела наезависно од Салона, основали су Удружење
непознатих уметника, сликара, вајара, графичара и других. Моне је био творац слике
која је примљена са гневом и подсмехом, он је био покретач нове изложбе. Она је
отворена у атељеу фотографа Надара, на Капутсинском булевару у Паризу 15. маја
1874. године. Изложба је имала мало посетилаца и добила је углавном негативне
критике. Није било ни програма ни манифеста, једино је било пронађено име за ово
удружење уметника. Једна Монеова слика, већ позната по свом необичном називу,
надахнула је подругљиве критичаре попут новинара Луја Лероја, да покрету дају име.
Данас, познато је да је то дело којим почиње импресионизам. Штампа је име
импресиониста прихватила најпре подругљиво, да би затим постало опште прихваћено
и славно. Реч импрессион на француском значи утисак и Моне ју је користио јос 10
година пре конкретне појаве овог правца.
Ови млади сликари су такав пријем код публике изазвали својим необичним
сликама, препуним ведрим бојама, на којима није било ни једне јасне контуре, ни једне
одређене боје, ни једног измоделираног волумена, ни једне материје тачно одређене.
Техника сликања је подразумевала наношење слика у мрљама, тачкицама или малим
правоугаоницима. Наука открива да боја није саставни део предмета већ да она зависи
од светлости и да се мења према околини. За промене које су наступиле је било битно
да се садржај слике стави у други план. Начин сликања постаје израз времена , а извор
надахнућа више није у стању друштва веч у нашој обавештености о човеку и природи.
Тиме уметност прилази науци што се назива интелектуализација уметности.
Слика "Импресија, рађање Сунца" је настала у Авру 1872. године. Тамни
обриси обале и хоризонта, тајанствене сенке бачене на тамну воду и сјајни одсјај сунца
које се рађа, чине смели покушај Монеа да начини слику од необичних елемената, јер
је он свесно сликао доживљаје и расположења радије него опипљиве чињенице.
Наранџасти одсјај сунца супротставља тоновима сиве. Структуру и живост дају
јарболи и димњаци покривени измаглицом. Непосредност којима је бележио своја

9
 Импресионизам – Клод Моне

опажања тренутка у јавности је изазвала скандал. Моне је био назван уметником

тренутка и то је постало његово животно дело а циљ је био да се пролазност сачува у
трајној форми.

Слика 6. Импресија, рађање Сунца (1872. г.)

БОРАВАК У АРЖАНТЕЈУ

Након што се преселио у Аржантеј Моне се венчао са Камиј и тада је брачни

пар изнајмио кућу и врт. Будући да је Аржантеј удаљен од Париза десетак километара,
Моне је људима из града нудио једрење, ресторане, кафее, место за купање, као и
дивља пола макова и идиличне тренутке на сунцу у чамцима са веслима. Убрзо је
Аржантеј постао омиљено место импресиониста.
Мираз који је добила Камиј и новац који је наследио Моне после смрти оца по
први пут су им дозвољавали да живе удобнији зивот. Моне је сада добијао помоћ од
трговца уметничким делима Пола Дирана-Руела који тада редовно купује његове
слике. У Аржантеју Моне чамцу додаје кабину и платнени кров и користи га као
пловећи атеље. Управо тај атеље на чамцу се мозе видети на великом броју његових
слика.

10
 Импресионизам – Клод Моне

Слика "Поље мака у Аржантеју" приказује поља прекривена цвећем и летњим

сунцем, са небом на коме тону прозирни бели облаци. Слика садржи све сто је битно за
импресионизам: трепераво осветљење, сликање чистим бојама, немирну игру
тоновима, технику вишебојних цртица и тачака. Палета садржи само неколико боја:
жуту, наранџасту, црвену, љубичасту, плаву, смарагдно зелену.

Слика 7. Поље мака у Аржантеју (1873.)

Аржантеј су са градом спајала два моста и Моне је сликао оба. Стари мост је
много мирнији. Он је споменик златном добу Јулске монархије и средње класе. Његова
функција зато има традиционалнији карактер Сликан при послеподневном светлу он је
призор достојанства, четвороугаон и масиван.
Функција железничког моста, као и бетонски и гвоздени делови од којих је
направљен, чинили су га врло модерним. Међу локалним становништвом је изазивао
забуну па су га гледали као симбол ствари које долазе. Моне је био опчињен модерним
инжењерством и технологијом па овај мост слика окупан хладном, скоро металном
светлошћу.

11
 Импресионизам – Клод Моне

Слика 8а. и 8б. Мост у Аржантеју и Железнички мост у Аржантеју (1873.)

Моне слика "Железничку станицу Сен-Лазар" 1877. године. Ова станица је дуго
фасцинирала Монеа и прогоњен жељом да је наслика, био је доста занесен њом.
Возови су били заустављени, перони затворени, локомотиве су биле пуне угља тако да
су избацивале пару на начин на који је Моне то желео. Изазивајући опште
страхопоштовање, он се сместио на станици и данима је сликао. Привлачиле су га
линеарне структуре а да би продубио простор употребио је дим, пару и сунчеву
светлост. Тако је фиксирао један моменат у блиставој игри материје и Сунца. Светлост
је та која овде одређује природу. Приказан је контраст између блиставог сјаја у коме се
купају зграде у позадини. Изван станице и густе плавкасте измаглице која се шири у
предњем плану и меша са димом локомотиве.

Слика 9. Железничка станица Сен-Лазар (1877. г.)

12
 Импресионизам – Клод Моне

ПРОМЕНЕ У МОНЕОВОМ ЖИВОТУ

Последње године у Паризу су донеле финансијске потешкоће и то је имало

утицаја на Монеову мотивацију. Било га је срамота, продавао је колекционарима
читаве серије својих слика по цени коју би сами одредили. Ускоро се сели са
породицом у скромну кућу у Ветеју а породица Оседе која је банкротирала им се
придружује са својих шесторо деце.
Камиј је од 1876. боловала од туберкулозе и по други пут је била у другом
стању. Донела је још једног сина на свет у марту 1878. године. Камиј Донисје, његов
једини модел, дама која је шетала кроз поља булки и ливаде, у летњој хаљини и са
високо подигнутим сунцобраном, стара само 32 године, умрла је 5. септмебра 1879.
године, оставивши мужа са два сина. Моне је тада посматрао колористичке
промене које је смрт донела њеном лицу. Његова слика жене на самртној постељи је
више од студије светла. Ово је један од ретких Монеових цртежа. Њене озбиљне очи и
мека изражајна уста указивали су на то да да је реч о толерантној особи доброг срца.
На овој слици, на одру, ипак нема убедљивости њених црта. Лице мртве жене ,
једноставно нацртано као да лежи на јастуку, изгледало је као да је утонула у дубок
сан и ледену хладноћу. Топла светлост обасјава кревет са стране па се чини као да ће
отопити залеђеност њеног лица. Једино руменило долази од букета ружа на њеним
грудима. Монеов потез је узнемирен, љутит, неумерен али у појединим деловима
дирљиво нежан.

Слика 10. Жена на самртној постељи (1879. г.)

У том периоду Моне је почео да раскида везе са другим импресионистима.

Оптуживали су га због сопственог краја и да више не подрзава групу ни њену
делатност. Око 1880. године у Монеовом сликарству се опажају промене. То је година
његове прве самосталне изложбе. Упућени су приметили да се колеба између чврсће
форме и потпуног колоризма. На слици "Црква у Ветеју" долази до збијања и

13
 Импресионизам – Клод Моне

сажимања материје и цела је изграђена на темељу једне прилично нагласене

конструкције.
Непосредно после тога Моне је могао приуштити себи оно о чему сања сваки
уметник: економску независнот и слободу стварања. Године 1883. изнајмио је кућу у
Живернију и преселио се тамо са својом великом породицом коју су чинили његова
два сина, Алис Оседе и њених шесторо деце. Тада почиње много мирније доба у
њиховом пространом и једноставном сеоском дому. То је била његова последња
селидба. Ту остаје 43 године до своје смрти. Та друга половина његовог живота доноси
му изобиље сигурности и закаснело признање и славу. Ту је нашао мир и подстрек да
заврси свој рад. До 1890. Моне је имао довољно успеха да купи кућу и споредне
зграде. До тада је већ имао два студија. Почетно са 1880. па све до своје смрти 1926.
Моне ради на серијским сликама, у којима објекат слике варира у односу на спољашње
прилике и временске услове.
После смрти свог мужа Алис Оседе се удала за Монеа 1892. године и тиме су
озваничили везу која је трајала дуго и која можда датира још из времена када је његова
прва жена Камиј била жива.

РАД У СЕРИЈАМА

Током 1889. и 1890. године Моне је урадио серију слика стогова сена, теме која
је тадашњем укусу деловала не само једноставно већ и потпуно немаштовито. На
неким сликама "Пластови" су приказани изблиза, обрадио их је веома различито,
трепераве у црвеном пламену Сунца на заласку и пригушено масивне у снегу. Моне
трази посредника између онога што видимо и осећамо - ту лежи огроман значај
импресионистичке естетике.

Слика 11. Пластови (1890. г.)

14
 Импресионизам – Клод Моне

"Пластови" су били само почетак. Монеов најуспешнији подухват у овом

правцу била је серија слика насталих у периоду између 1892. и 1894. године. Ради се о
погледу на катедралу у Руану а насликао их је чак двадесет. Моћна, готичка грађевина
богато украшена орнаментима и обиљем фигура представља једну од најзначајнијих
грађевина средњег века у Француској. Моне је изнајмио малу собу преко пута западне
фасаде и две године је у три варијанте сликао. Метод рада је био започињање рада на
неколико платана како би могао да их ради једно за другим како се светло мењало у
току дана. Ту доминира однос материје и светлости. У неким деловима серије форма је
одстрањена у толикој мери да се њено постојање само мозе наслутити преко распореда
колористичких планова. Многима је већ тада било јасно да је Моне испливао из вода
импресионизма.

Slika 12a. i 12b. Ruanska katedrala

Монеово интересовање за серије се поклопило са повећаним интересовањем за

његов рад. Серије слика су код публике биле врло добро прихваћене. Он је, ипак,
према свом раду био самокритичан и више пута је уништио читаве серије слика. Моне
је коначно доживео успех и ускоро су га сматрали једним од најважнијих сликара тога
времена. Серија слика Руанске катедрале није била само врхунско достигнуће у
стваралачком раду зрелог сликара већ је и осигурала његов успех.

МОНЕ НА СВОЈИМ ПУТОВАЊИМА

У потрази за различитом светлошћу, Моне је путовао у друге земље. Освојлили

су га треперавост снежног дана у Норвешкој, расцветана поља лала у Холандији,
Лондон у магли и преливање дугиних боја Венеције. Посетио је многе различите
просторе а посебно га је фасцинирала атмосфера преливања дугиних боја и
непрекидно мењање сенки сивог у Лондону, ком се често враћао. Као резултате ових
путовања Моне 1904. године излаже тридесет и седам слика овог града. Ту је показао
колико је култура гледања напредовала од времена великог британског

15
 Импресионизам – Клод Моне

пејзажисте Вилијама Тернера. Он уноси мало психологије и анализе у сликање

светлости, магле, одблеска на води, заласка сунца и згуснутих сенки вечери. Он слика
Лондон као материју подложну променама расположења. Његова сенка задире у
суштину проблема, у боју, тон и форму. Већина тих слика је огледало емоционалног
стања. Слика "Зграда Парламента у Лондону" показује колико се Монеово сликарство
заиста променило. Начин на који је предмет виђен је другачији. Монеова вода и
грађевине постају површине на којима се пројектује одсјај боје. Викторијанска готичка
зграда новог парламента врло је нејасна у измаглици.

Слика 13. Зграда Парламента у Лондону (1899-1901. г.)

1912. године Моне излаже двадесет и девет пејзажа Венеције. На овим сликама
је било присутно много више експресионистичко расположење. Поглед на Сан Ђорђо
Мађоре или Палату Контарини носили су у себи романтичну бајковитост. Овде је
импресиониста постао симболиста, прослављајући тајанствено јединство измаглице и
архитектуре, материјализације и атмосфере, камена и светла.

Слика 14. Палата Контарини (1908. г.)

16
 Импресионизам – Клод Моне

ЖИВОТ У ЖИВЕРНИЈУ

Продаја слика Монеу је омогућила да се посвети имању у Живернију које је све

више увећавао. Са огромном енергијом и одушевљењем успео је не само да створи дом
за своју породицу већ и да изгради и сопствени мали рај - врт у Живернију. Успео је да
воћњак у ком су расле норманске јабуке претвори у врт који је ушао у историју. Воља
која је покретала Монеа у сликарству обликовала је и овај врт - бирао је биљке имајући
на уму мотиве за будуће слике. Касније су Монеа посећивали амерички колекционари
и јапанско племство, а наравно и стари пријатељи.

Моне је ретко приређивао забаве у свом дому. Волео је да леже рано како би
следећег дана устао пред зору. Алис се бринула да Монеов рад не буде оптерећен
гужвом у њиховом домаћинству. Почетком 90-их купио је испод куће поље величине
око 7500 м2. Од његовог имања било је одвојено железничким шинама а претворио га
је у врт уз помоћ поточића који су туда протицали. Касније је запослио баштована који
се бринуо само о базенима и локвањима који су ту расли. Направио је лучни дрвени
мост сличан мостовима са јапанских дрвореза. То је било његово место за размисљање,
излошено сунцу, са жабама које су скалале у воду и птицама које су летеле около.
Материја је веома поетична и требало је имати Монеове сликарске умесности
да би локвањи постали уметнички дозивљај. Овај мотив опседа Монеа јос од 1890.
године а "Локвањи" се обично узимају као пример његовог коначног
импресионистичког израза. Очигледно је да је Моне тезио ка дубини, финоћи својих
сликарских визија трудећи се да дематеријализује свет око себе и није се бојао оптузбе
да задире у свет метафизике и неке врсте идеализма.

Слика 15. Јапански мост (1899. г.)

17
 Импресионизам – Клод Моне

Он је желео да се на слици осети његово ментално расположење. То је у својим

сликама локвања постигао до највише могуће мере, уздигавши се до поетичности за
коју ће знати нефигурално сликарство. Стварност не садржи ништа друго
осим волумена и планова а то сазнајемо само преко боје.

Слика 16. Локвањи (1916. г.)

На сликама локвања у базену Моне је отишао даље него било када у свом
сликарству. Површина воде сада прекрива читаво платно а величина листова локвања
представљала је Монеу средство за успостављање хоризонтала на његовим
сликама док је одраз врба и трске у ствари производио вертикале у структури. Али ова
геометријска и уједначена структура није ни монотона а ни лишена живота јер је
необична декоративност лишћа и цвета локвања дочарана вештом употребом боје.
Смештајући их у мозаик светлости, са непоновљивом вештином и суптилносћу он
хвата и приказује на стотине различитих нијанси боја. Његови потези нису више ни
хоризонтални ни вертикални већ се јавља слободнији израз у Монеовој техници,
заједно са удаљавањем боја од реалне природе. Такође и употреба великих формата је
направила локвање изузетно битним за будуће уметнике. Касни радови локвања су
најрадикалнији одраз Монеовог декоративног стваралаштва. Да би остао млад и свеж
он их је сликао до последњег часа са намером да та чудесна дела кичице остави држави
- оној истој држави која му није откупила ни једну слику, није доделила ни једну
награду и није дала ни једно почасно звање.

18
 Импресионизам – Клод Моне

Слика 17. Локвањи (1916. г.)

Моне је ипак дочекао да његови "Локвањи" дођу у близину Лувра - у једно посебно
и за то преуређено оделење - Оранжерија. Слике су биле постављење у две овалне
просторије али као што то обично бива, тек након уметникове смрти ове слике
привлаче велику пажњу посетилаца. Моне је дуго, до 1950. године био игнорисан, све
до појаве апстрактног експресионизма када је био одговарајуће поштован.

19
 Импресионизам – Клод Моне

ЗАКЉУЧАК

Последње године Монеовог живота биле су доба плодног рада али његовог све
већег захтевања од самог себе. У страху од стварања радова осредњег квалитета многе
је слике и уништио.
Од 1908. године било је мноштво доказа да је Монеов вид ослабио и на
прегледу је дијагностикована катаракта. Након оклевања, Моне је ипак био оперисан
два пута па је повратио свој вид. Године 1919. Монеов добар пријатељ Реноар,
последњи из друштва импресиониста, умире.
Моне је својим радом научио уметнике и публику да поново користе своје очи и
чула, и у његовим последњим радовима се осећа модернизам. Прослављен широм
света, тражен и проучаван, Моне је умро од рака плућа 6. децембра 1936. године, у
дубокој старости, са 86 година. Захтевао је да погреб буде једноставан и отприлике
педесет људи је присуствовало његовој сахрани. Његов дом у Живернију од 1980. је
отворен за туристе и представља једну он најатрактивних дестинација у овом
подручју.
Клод Моне се сматра оснивачем импресионизма као правца јер је био
најдоследнији у спровођењу принципа овог покрета. Чини се да је он једини имао
храбрости да предњачи, да иде до краја. А управо та његова склоност ка исцрпљивању
стилских вредности пружила је чврсто веровање у циљ. Он није ни једном пао у
искушење да промени смер његовог сликарства или средства. Доживео је и ретку срећу
да му нико није могао пребацити да је у позним годинама био ицсрпен и застарео.
Речи Ремија де Гурмона: "Ако узмемо реч импресионизам у најужем значењу,
онда ће Моне бити једини импресиониста јер је једини био способан да усклади
теорију и праксу у вештини да преко сликарства пружи све оне колористичке утиске
које једно око мозе да прими. Импресионизам, то је Клод Моне лично, усамљен у свом
генију, славном и чаробњачком" говоре довољно о величини овог уметника.

20
 Импресионизам – Клод Моне

ЛИТЕРАТУРА

1. Општа историја уметности, Ђина Пискел, Београд, 1974.

2. Илустрована историја уметности, Џудит Кларк, Сингапур, 2002.

3. Историја модерне уметности, Х. Х. Арнасон, Београд, 1975.

4. www.wikipedia.com

21