ЛИТУРГИКА 1

ЛИТУРГИКА КАО НАУКА

1.Појам литургике и разлика литургике од осталих сродних наука

Богословска наука, која се бави хришћанским богослужењем, зове се литургика.

Литургика долази од ријечи λειτουγια, која је означавала код старих Јелина јавно звање или
јавну ствар. У старој цркви употребљавала се ријеч λειτουγια за ознаку вршења цјелокупног
богослужења затим касније са додатком μυστικη или без њега, за ознаку најглавнијег
богослужења, св. евхаристије. Када су касније молитве и облици светих радња писмено
забележени, употребљавала се ријеч литургија и за кодекс или књигу, у којој је био изложен
чин служења св. евхаристије.
Литургика се разликује од ритуалистике, која излаже само правила спољашњег
вршења богослужења без обзира на историјски постанак и дух богослужбених радња. Она
има ту сврху, да поучи свештеника како ће вршити богослужбене радње према црквеним
прописима. — Литургика се разликује од историје богослужења која приказује почетак,
постепени развој и усавршавање богослужења. Литургика се разликује од теорије
богослужења, која се бави принципима који се односе на образовање богослужења,
показујући које је богослужење најбоље и најзгодније, без обзира на постојеће
богослужење.

2.Однос литургике према осталим богословским наукама

До сада се обично сматрала литургика као једна грана пастирског богословља које
се дјелило на: 1. пастирску дидактику, 2. литургику и 3. педагогијом. Међутим у новије
време литургика се сматра као потпуно самостална богословска наука. Разлог за
самосталност литургике је, што је постојала као наука много раније од пастирског
богословља. Такође, пастирско богословље има задаћу, да будућем свештенику да
практична упутства за пастирски рад. Литургика, има чисто теоретску задаћу да
православно богослужење, представи и духовно расветли. Ако се из њених теоретских
ставова изведу практичне последице, није литургика још практична наука.

1
 И ако је литургика самостална наука, ипак је она у вези и додиру са осталим
богословским наукама. Садржина ове науке као и досадашње системизовање литургике у
пастирско богословље, говори за неку сродност литургике са катихетиком, омилитиком и
педагогијом. Док је главна сврха катихетике образовање вере, религијозне свести и живота,
а омилитике одржање, и усавршавање овог живота живом речи, дотле је сврха богослужења
изражавање и саопћавање вере, живота и спасоносних добара. Веза између литургике и
катихетике је нешто даља, очевидна између омилитике и литургике, јер проповед спада у
круг богослужења.
Са дисциплинама систематског богословља догматиком и етиком стоји литургика у
најтјесниој вези. Цело богослужење почива на вери, и у светим радњама и облицима
богослужења изражена је вера и религија. Отуда богослужење има у догматици и етици свој
корен и од њих узима своју излазну тачку. Догматски и морални богословски ставови, као
учење о тајнама, жртви, молитви, клањању... јесу уједно предмет расправљања и
обрађивања и у литургици.
Исто тако је у тјесној вези литургика са историјом хришћанске цркве и општом
историјом. Богослужење је постало је у току времена, зато литургика има за задаћу да
покаже и изнесе историјски постанак и ток развитка богослужења. Литургика треба да
испитује из ког разлога, којим поводом и у коју сврху је ова или она богослужбена радња
уведена. Литургика употребљава готове и проверене историјске резултате, и полаже
важност на моменте, који се односе на литургику.

3.Важност литургике и корист од ње

Литургика је важна прво са научног гледишта. Пошто богослужење врши битни

утицај на цијели правац, карактер, религиозни живот и морал појединца, народа,
религијозног друштва и цркве, није могуће познати и разумети појединца, цео народ,
религијозно друштво и цркву, ако не спознајемо његово богослужење. Литургика може
бити предмет изучавања за историчара, уметника, културног историчара и историчара
уметности, па и за сваког образованог човека. Поједине одељке из литургике обрађују осим
богослова и разни научници. Од особитог је значаја литургика за сваког верног члана

2
православне цркве. Помоћу литургике верни ће са разумевањем, корисно и плодоносно
учествовати на богослужењу.
Но од највеће вредности и важности је литургика за самог свештеника као извршног
органа богослужења, јер она му помаже да врши богослужбене радње не само споља него и
са потпуним разумевањем. Није доста знати вршити богослужење без разумевања. Важан
фактор при богослужењу је и права побожност. Да ли је свештеник јак у вери, побожан, а
при томе упућен у суштину, значај и историју појединих радња. разуме ли он односни
литургички текст. Темељно разумевање богослужења, утврђује, удубљује и преображава
веру свештеника.
Од достојног и побожног вршења литургичких радња зависи успешан рад
свештениковог пастирства и плод тог рада за верне. Не мање је важна и од вредности наша
наука за оне који у погледу богослужења представљају законодавну власт. Њима даје
литургика научне принципе и сигурне историјске тачке за оријентовање и може при вршењу
њихових задатака да им буде од користи.

4.Потреба и начин научног обрађивања литургике и њена подела

Велика важност богослужења као органа хришћанског духа и живота, и као установе
за посредовање и остварење целе економије спасења, потреба поштовања Бога, важност
богослужења као средства којим хришћани изражавају везу са Богом, све ово захтева
излагање, тумачење и научно обрађивање литургичког градива.
Начин научног обрађивања литургике. Суштина и сврха богослужења, затим
опште основе и принципи богослужења, обрађивање предмета показани су у три правца:
унутрашња духовна садржина, дух или суштина богослужбених облика и њихов историјски
постанак и историјско образовање. Поједине облике богослужења, њихову сврху и
суштину, затим њихов унутрашњи природни или могући однос према суштини и главној
сврси богослужења уопће. Даље историјско образовање богослужбених облика, њихов
постанак и развитак, најпосле дух богослужбених облика, идеје и осећаје.
Са излагањем суштине, сврхе, опћих основа и принципа богослужења бави се уводни
део литургике. Што се тиче конкретног и реалног састава литургике, дели се у два главна
дела: опћи и посебни. У општем дијелу имају се изложити они делови литургичких облика,

3
који се или веома често понављају на богослужењу, или су заједнички многим литургичким
обредима, као и све оно што је потребно за вршење богослужења.
У посебном дијелу излажу се поједини литургички обреди као целина, како се они
према усвојеном пропису православне цркве имају свршавати. Између ових нарочиту
пажњу треба обратити Литургији. Остала богослужења делимо на дневна, седмична и
годишња богослужења, која се врше по потреби целе цркве. Поред ових имамо и посебна
богослужења, које се врше по потреби појединих верних. Према томе литургика се дели
овако:
Увод литургике: I (општи) дио: глава I – Потребе и услови за вршење богослужења:
1. Богослужбена лица, 2. Богослужбена места, 3. Богослужбени иредмети и утвари; глава II
– Општи и заједнички облици појединих богослужења: 1. Општи, битни заједнички облици
појединих богослужења, 2. Општи, небитни заједнички облици појединих богослужења.
II (посебни) дио: глава I – Стална јавна богослужења као засебне целине: 1. Дневна
богослужења, 2. Седмична богослужења, 3. Годишња богослужења; глава II – Поједина
перијодична богослужења као засебне целине, која се врше по потреби појединих хришћана
или у појединим случајевима црнвеног живота: 1. Св. Тајне, и 2. Молитвословља.

5.Извори литургике

Главни извори, из којих православна литургика црпи своју садржину, су:

Посредни извори:
1. Св. Писмо, нарочито Новог Завјета, на коме се оснивају битни делови
богослужења православне цркве. Св. Писмо Новог Завета даје нам податке о оснивању
хришћанског богослужења и показује нам, како је оно вршено у хришћанској цркви у време
апостола.
2. Списи св. отаца и црквених писаца, који расправљају литургичке предмете из
сапса незнабошких писаца, у којима је говор о хришћанском богослужењу. Из
патристичке литературе види се, како је од Исуса Христа основано и од апостола уведено
хришћанско богослужење које се већ у првим вековима снажно развило.
3. Правила св. апостола, св. отаца и сабора васељенских и помесних. У њима су
црквени закони који се тичу како живота и рада цркве уопште, тако и богослужења посебно.

4
 4. Наредбе и одлуке дијецезанских сабора, и епископске наредбе, уколико се тичу
црквеног богослужења, и пастирске посланице.
5. Стара и општа пракса цркве. Овај извор је зато важан, што у богослужењу
православне цркве нису сви литургички облици и радње изричним прописима и позитивним
увођењем наређене, нити писмено прописане, те нам пракса служи често као једини извор
за разјашњење овог или оног богослужбеног облика.
Непосредни извори литургике су црквене књиге, у којима су изложене службе
јавног и приватног богослужења (служебник, требник, октоих, минеј... или у којима су
правила за вршење богослужења (типик; нарочито типик Саве Освећенога и студитски),
и књиге, у којима су правила за живот монаха (правила Пахомија, св. Василија Великог и
Касијана римског).

6.Помоћне науке литургике

Главне помоћне науке православне литургике су: догматика и етика; патрологија,

црквено право, и нарочито археологија и цркве на историја.
Археологија, културним животом народа у старини и приказује нам овај живот
према писаним и неписаним споменицима из давнине. За литургику је важна како општа
археологија, тако и нарочито јеврејска и хришћанска археологија. Прва зато, што поједини
облици и символи православног богослужења имају општи човечји и природни карактер, а
последња што само помоћу ње може да се разјасни постанак и значење већине
богослужбених облика.
Од помоћних наука велике услуге чини литургици хришћанска археологија, која је
наука новијег датума. Њена је задаћа као дисциплине о старинама, да реконструише стари
хришћански живот. Подстрек за студију хришћанске археологије изазвало је
непријатељство протестаната и римокатолика.
Монументални извори хришћанске старине даду се поделити у пет великих разреда,
наиме у споменике: 1. хришћанске архитектуре (градња храмова и гробница, и приватна
градња), 2. сликарства, 3. кипарства, 4. ситне уметности богослужења (заједно са
текстилном уметношћу и нумизматиком), и 5. епиграфике.

5
 У испитивању хришћанске археологије обично се узима да има 4 перијода: 1
полагање основа овој науци, и овај перијод обухвата време од реформације до првог
јављања дела Roma soterranea (1550.—1650.); II период даљег на предовања (1700.—1850.);
III период обухвата време у које падају велика открића, време чисто научне обраде
хришћанске археологије (1850.—1900.); IV период садашњости, када се први пут у
испитивање хришћанских споменика систематски уносе и соменици истока.
Црквене историје, обухвата све делове црквеног живота, и живот црквеног богослу-
жења. У помоћне науке литургике спадају и неке профане науке. и то: психологија, естетика
и историја музике, сликарства и архитектуре.

ПОЈАМ БОГОСЛУЖЕЊА
1. Свештеничка служба Исуса Христа и цркве. Православно хришћанско
богослужење

Човјек се није могао својом снагом ослободити од посљедица прародитељског греха.

Потребно је да се морално пропала човјекова природа обнови и прожме огњем Божијег духа
и живота. То је учинио јединородни Син Божји, будећи у човјеку вишу моралну свијест,
бришући кривицу гријеха потпуном послушношћу. Нарочито је извршио Син Божји
искупљење рода људског смрћу на крсту. Ово искупљење постало је вјечан и неисцрпив
извор благодати.
Да би сада ово Искупитељево дјело, које се зове Његова архијерејска или
првосвештеничка служба, одржало и да би се плодови искупљења од Исуса Христа давали
свима народима, установио је Исус Христос своју цркву. У хришћанској цркви живи вјечно
Исус Христос, непрекидно се наставља првосвештеничка служба искупљења, врши
поштовање и слављење Бога, просвећење, оправдање и освећење верних.
Пошто се Исус Христос појавио на земљи на видљив начин и на видљив начин
извршио искупљење, то Он хоће, да се ово искупљење и наставља на видљив начин.
Цјелокупност ових облика чини садржину хришћанског православног богослужења, под
којим се разумију облици установљени од Исуса Христа и Његове цркве, којима се преко
органа овлаштених од цркве остварава на човеку искупљење извршено од Исуса Христа и
дају плодови искупљења.

6
 2. Оснивање хришћанског православног богослужења

Темељ православном богослужењу положио је сам Исус Христос. Христос је

установио Свету Евхаристију и њено вршење, под видом хљеба и вина, тајну крштења,
покајања и свештенства, наложивши апостолима како се врше и раздају спасоносне тајне и
давши им потребну власт за то. Христос благосиља, полаже руке за благослов и обећава
нарочите дарове онима, на које се положе рука, моли се и проводи цијеле ноћи у молитви,
подиже у молитви очи к небу, клечи при молитви, пада молећи се лицем на земљу, иде у
храм, учи како се требамо молити, препоручује заједничку молитву , подстиче на молитву,
учи у храму, светкује суботу и празнике са њиховим обичајима и не само да сам пости, него
и другима препоручује пост као добро дјело које треба чинити, и приписује му чудновате
последице.
Апостоли не само да су се држали примјера и заповјести Исуса Христа у вршењу
богослужења, него су и сами стварали позитивне наредбе. Појање псалама и химни, читање
св. Писма, проповједање речи Божије, заједничка молитва и приношење бескрвне жртве, су
били главни дјелови богослужења у апостолском времену. Исто тако налазимо у
богослужењу апостолског времена полагање руку, подизање руку, осветљавање мјеста гдје
су се скупљали на молитву.
Ко је хтео да прими крштење, морао је исповједити како вјерује, и покајавши грехе
крштавао се у име Свете Тројице за успјевање у вјери миропомазањем благодат св. Духа.
Који су се покајали за своје грехе, исповједили су их и онда су добивали опроштење; велики
грешници искључивани су из хришћанске заједнице, а примани су натраг, када су се
покајали и показали плодове кајања. Болнима су старешине давале Тајну Јелеосвећења,
која се вршила помазивањем уљем и молитвом ради очишћења душе од грехова и ради
окрепљења тијела. Проповједање ријечи Божије, за вршење Светих тајни и за управљање
црквом, постављали су апостоли молитвом и полагањем руку, епископе и презвитере, а
ђаконе за служење при трпезама и Светим радњама, и да се брину за сироте. Испочетка су
се сакупљали апостоли на мјесто молитве и ради појања псалама и химни у јерусалимски
храм и у јудејске синагоге, као на мјеста старозаветног богослужења, ради приношења
бескрвне жртве, скупљали су се на приватна мјеста, већином у хришћанске куће. На

7
богослужење, а нарочито ради Свете Евхаристије, скупљали су се хришћани у вријеме
апостола сваког дана, а нарочито у дан Господњи. Осим недеље светковали су се као
празници у апостолском времену: дан смрти и васкрсења Христовог, и педесетница као дан
силаска св. Духа. Као нарочити часови за молитву у вријеме апостола означени су у Светом
Писму час трећи, шести, девети и поноћ. Уз Евхаристију држане су заједничке
вечеренљубави тзв. агапе.

3. Даљи развој хришћанског православног богослужења

Од времена апостола до цара Константина Великог остаје хришћанско богослужење

онаково, какво је било у апостолском времену. Ово вријеме је било време притиска и
гоњења када се није могло радити на изградњи богослужења.
Када је црква добила од Константина Великог мир, дана је богослужењу пуноћа и
сав украс. Вршење Евхаристије спојено је са побожним обредима, које видимо да се већим
дијелом и данас врше. То је било и са осталим тајнама. Храмови су грађени свугде и били
су украшавани св. сликама. Богослужење мора бити једна од најглавнијих задаћа цркве, као
предмет њене бриге и поучног рада.
Црква се уистину увијек бринула за богослужење, и облици богослужења, које
имамо до данас у цркви, развили су се из дијелова и својих основних облика који потичу од
Исуса Христа и апостола само у цркви. Тако наређује сабор лаодикијски (343.), да се
установљене молитве на богослужењу не смију мјењати и нове уводити. Картагински сабор
наређује, да сви употребљавају молитве, које су на сабору утврђене. Да би се ове одлуке
вршиле, састављене су временом црквене књиге, у којима су чинови богослужења и црквена
упутства. А нарочито су црквени оци пазили да се молитве Литургије не мењају као ни сама
Литургија. Само су спољашњи и небитни дјелови радња и обреда црквених зависили од
слободе епископа. Но ни епископи каснијих времена нису вршили ову слободу, и тако већ
у 2. половини IV. века видимо да се на истоку употребљавала литургија св. Василија
Великог, коју је затим скратио св. Јован Златоусти.

8
 4. Однос старозаветног богослужења према новозаветном

Старозаветно богослужење није имало важности само по себи, него само у толико, у
колико је било слика искупитељског дјела Исуса Христа. Из овога је јасно, да је новозаветно
богослужење више од старозаветног, и да се посљедње односи према првом као слика према
својој стварности, као сјенка према свјетлости.
Овај однос био је и узрок, што богослужење Старог Завјета није примљено са свима
својим установама у богослужење Новог, него је већим дијелом укинуто одлуком
апостолског сабора у Јерусалиму, око 52. године. Јудејско-хришћански учитељи су
захтјевали од незнабожаца који су хтјели примити хришћанство да се обрежу по обичају
Мојсијевог закона, јер се иначе не могу спасти. Послије многог испитивања и у сагласности
са Светим Духом одлучише да се укине јарам обрезања, јер вјерујемо да се благодаћу
Христовом, а не обрезањем, спашавамо. И тако се приказује церемонијални закон Старог
Завета са његовим установама као сувишан терет. Уклања се његово свештенство и његова
жртва, а умјесто овога долази ново свештенство и нова жртва.
Али иако је старозавјетно богослужење укинуто новозавјетним, није остао Стари
Завет без утицаја на образовање и развој новозаветног богослужења. Тако видимо да су
поједини облици богослужења: читање св. Писма, благослов, освећење, полагање руку,
кађење, као и природни символи хљеб, вода, свјетлост, тамјан... заједнички и јудејском и
хришћанском богослужењу.
Узрок овоме је у томе, што су поједине основне идеје заједничке религији и Старог
и Новог Завета, што поједини облици и символи њиховог богослужења имају општи
човечански и природни карактер, и што се при увођењу богослужбених облика пази и на
религијозне идеје и на природу и потребу људи, који су у сва времена и у свима крајевима
у својим основним облицима били исти. Зато срећемо поједине заједничке облике у
богослужењу свију религија старог и новог времена, и то је управо одлика хришћанског
богослужења. То су символи који не припадају искључиво хришћанству, јудејству или
незнабоштву, него човеку.
Тако је потпуно разумљиво, што су у хришћанско богослужење примљени поједини
облици из јудејског богослужења, а које налазимо и у незнабошком култу.

9
 5. Сврха, суштина и потреба хришћанског православног богослужења

I. Прва сврха богослужења православне цркве јесте спољашње изражавање

унутрашње религије, унутрашњег поштовања Бога од стране цркве и њених чланова. Као
духовно чулна бића осјећамо потребу, да оно што нас у унутрашњости прожима, изразимо
и на спољашњи начин ријечју и дјелом. Цијело спољашње човјеково држање је природна
символика унутрашњег живота. Зато се показује пријатељство, љубав и захвалност
спољашњим знацима и изразима. Човјек не може у својој унутрашњости да тајно држи оно
што га узбуђује и дубоко дира, него осјећа потребу да их другом саопшти. Човјек осјећа
потребу да спољашњим начином изрази своју веру, свој религијозни живот, побожност,
поштовање, хваљење и величање Бога, своју захвалност према Богу. Зато видимо да људи
од постанка приносе Богу жртву као израз својих осећаја.
Цијело религиозно друштво и сви чланови његови осјећају потребу, да изразе своју
вјеру на спољашњи начин, свој религијозни живот, побожност, поштовање, хваљење и
величање Бога, свједочећи тако да су они хришћани и дијелови исте заједнице,
изражавајући побожну заједницу мољењем један за другога, за живе и за мртве. То све је
укупно прва сврха хришћанског богослужења, која се зове латреутичка, од λατρεια
(служење).
II. Друга сврха богослужења православне цркве је одржавање, унапређење и ширење
хришћанске православне вјере и живота, назидање (т. ј . унутрашње подизање духа ка Богу
и божанским стварима) вјерних, која се сврха зове дидактичка. Као што тежи оно, што
човјека узбуђује и прожима, да се изрази на спољашњи начин Исто тако се обратно,
спољашње изражавање осећаја одражава у нама и утиче на нашу унутрашњост, оживљава
је и појачава.
Када се хришћанин моли хвалећи и величајући Бога, тада се удубљује његов дух у
посматрање најузвишенијих особина Божјих и посматрајући их јача у њему побожност
његова, вјера у Бога. Када изражава хришћанин у молитви осећај грешности и жеље да се
измири и сједини са Богом, тада појачава у себи још више сазнање своје о својој грешности
ка жељи. Елементи религијозног буђења, јачања и просвећења, говоре у црквеним
молитвама и пјесмама, у читању св. Писма на богослужењу, у символичким радњама, а
нарочито у проповједи. Најпосле снажно утиче на вјеру и живот појединаца друштво
скупљено на једно мјесто ради хвале и величања Бога.
10
 Ако са овог гледишта посматрамо богослужење, наћићемо у њему множину
елемената, којима се буди, одржава и шири вјера и религијозни живот. На богослужењу се
уноси у душу, у живот народа религијозност. Богослужење је најзгоднија установа, да се
проводи хришћанство у живот народа. Зато је црква одувјек његовала богослужење са што
већом бригом.
III. Трећа сврха богослужења православне цркве јесте остварење искуиљења
донесеног од Исуса Христа на чојвеку и његових плодова благодати, освећење човјека и
сједињење његово са Богом. Главни услов за примање искупљења и плодова овог
искупљења је јединство са Исусом Христом.
Као што је Исус Христос могао извршити искупљење само оваплоћењем својим и
својим земаљским животом, као и сједињењем са човјеком, исто тако и човјек само онда
постаје учесник дарова искупљеља, када се подвргне вољи и законима Исуса Христа.
А ово сједињење са Исусом Христом остварава се прво вјером, хришћанским
животом, молитвом и тајнама и то нарочито великом тајном Евхаристије. Тајне се врше на
пољу богослужења, и из овог елемента излази сврха богослужења коју зовемо благодатна
или сакраментална. Остварењем ове сврхе испуњава се на нама измирење и сједињење наше
с Богом. И тако развијајући благодатну или сакраменталну сврху богослужења сачувава
суштину православног хришћанског богослужења према њеном божанском делу. Без овог
елемента било би богослужење лишено свега мистичког освећења. благодатни или
сакраментални елеменат богослужења је кулминациона тачка богослужења и из њега
добивају и остале радње своје право значење.
Из до сада реченог о сврси богослужења може се видети и суштина православног
богослужења, које реално дјелоу основано за вечност ради искуиљења људи и појединаца
кроз сва времена; оно је средство сједињења човјека са Богом.

6. Облици богослужења и потреба символа на богослужењу

Богослужење не може бити без спољашњих облика, јер су облици израз унутрашњег
поштовања. Облици богослужења су:
1. Ријеч, говор, чиме изражавамо унутрашње осећаје према Богу. Говор учи, уздиже
дух, уклања неразумјевање, изражава најјасније вјеру, буди и снажи најсветије осјећаје

11
побожности и начин којим изражавамо нашу љубав према Богу. Ријеч се изражава на два
начина, говором и појањем. Говор је умјерен израз мисли, док је појање израз идеје пуне
осјећаја. Оба ова облика употребљавају се на богослужењу православне цркве управо од
почетка хришћанства.
2. Радња. Под овим разумије се у најширем смислу цијели спољашњи и унутрашњи
рад човјека. У ужем смислу означава једна одређена литургичка радња. Свете радње
хришћанског богослужења имају своју основу већ у самој сврси богослужења, као и
примјеру Исуса Христа и Апостола.
3. Символ има два главна значења, једно у догматици, а друго у литургици. У
догматици је кратко и прецизно формулисано хришћанско учење и зове символ или
исповедање вере. Символика је у хришћанској догматици научно излагање догматских
разлика разних хришћанских конфесија.
У литургици се под символом разуме сваки литургички облик. Богослужбена
символика има свој предмет или у човјечијим радњама, као: благослов, освећење, полагање
руку... или у природним продуктима, као што су хлеб, вино, вода, уље, тамјан... и остали
богослужбени предмети као одежде, и друге црквене ствари имају више символичко
значење. Од символа се разликује тип, знак, који указује на оно што има тек да се оствари.
Тип је према томе пророчки символ које имамо у Старом завјету. Од природног или
символичког смисла богослужбених облика разликује се њихов мистички смисао.
Из ова три облика су састављени сви облици и радње православног богослужења.
Облици се дијеле у две врсте: 1) битне облике, који су реални органи религијозних идеја и
осећаја и подјељења на спасоносне дарове, и 2) небитне, ако су само попратне радње при
вршењу битних облика. У прве се рачунају: молитва, појање, проповед... а,други су:
знаменовање св. крстом, клечање, подизање руку... Први облици зову се богослужбене
радње или св. радње, а други ако имају карактер радње зову се церемоније или св. Обичаји.
Више светих облика или радња спојених у једну засебну литургичку радњу зову се у целини
обред.
Цијело хришћанско учење има множину символа. Тако се сам Исус Христос назива
свјетлост свијета, васкрс и живот. Апостоли се зову свјетлост свијета, со земље и цијели
хришћански живот зове се хођење по свјетлости.

12
 КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈСКОГ РАЗВОЈА БОГОСЛУЖЕЊА (Ј. Фундулис)
1.Историјске претпоставке богослужења

Хришћанско богослужење је настало у јудејској средини и има своје поријекло у

дјелатности Исуса Христа. Он научио Своје ученике да се моле дајући им образац молитве
"Оче наш...". Предао им је, такође, и свету тајну евхаристије на Тајној вечери, дао заповјест
да крштавају оне који вјерују у име Оца и Сина и Светога Духа. Сам учествовао у
богослужењу јудејског храма и молитви синагоге. Стога су и апостоли и први хришћани
наставили да учествују и у богослужењу јудејског храма и синагога. Послије разарања
храма и њиховог изгнања из синагога ограничили су се на своја сабрања. Стари завјет је био
њихова свештена књига из које се читало на богослужењима и на којој се заснивала
проповјед. Псалтир је остао њихова химнолошка књига, празници су у основи задржани,
поредак сабрања синагоге био је узор за њихова сабрања. Свему томе дат је нови смисао и
чисто хришћански садржај. До данас су остали многи елементи јудејског богослужбеног
предања, као што је субота која је премјештена на недељу, Пасха, Педесетница, одежде,
кађење, вријеме молитве... Хришћанско богослужење представља наставак јудејског
богослужења на исти начин као што се хришћанство може сматрати наставком јудаизма.
Некада је постојала тврдња да је хришћанско богослужење оплемењени облик
многобожачког богослужења. Ова тврдња је погрешна јер се многобожачко идолослужење
сматра за служење демонима. Од оних који су се крштавали захтјвано је одбацивање сваког
служења идолима. Оно што је задржано из многобоштва било је безопасно нпр. умјесто
рођења сунца дошао је Божић, служење идолима замјенило је поклоњење светим иконама,
свете изворе су замјениле водице.

2.Апостолски и постапостолски период (I век)

Прва сведочанства ο хришћанском богослужењу дају нам Дјела апостолска и

посланице апостола Павла. Богослужење се састојало од сабрања која су се одржавала увече
и заједничких трпеза (агапе), послије којих се вршила Света Евхаристија. На тим сабрањима
се читало Свето писмо, а затим је слиједила проповјед. Појани су псалми из Старог завјета.
Читањима из Старог завјета почињу се додавати и читања апостолских посланица, а касније
и јеванђеља.

13
 Крштење се вршило погружавањем у воду, а миропомазање је давано кроз полагање
руку апостола. Посланица апостола Јакова сведочи да је постојала посебна брига и ο
болеснима који су помазивани уљем, што је праћено „молитвом вере".
Из Јовановог Откривења закључујемо да је крајем I века богослужење било
прилично развијено. Малоазијске Цркве су своју традицију празновања Пасхе везале за
Јована Богослова, што значи да овај празник има апостолско поријекло. Међутим, ако се и
не може са сигурношћу рећи за Пасху, постоји јасно сведочанство ο сабрању „у први дан
недеље" који се већ у Откривењу назива „дан Господњи".
Почетком II вијека написан је спис под називом Учење Дванаесторице Апостола,
Дидахи. Спис се не дотиче само учења Цркве него и богослужења: крштење, агапе и
евхаристија, постови, времена молитве и начини молитве.

3.Период гоњења (II век - 313. год.)

Историјска је чињеница да је Црква трпила страшна гоњења од стране Јудеја и

званичне римске државе. Али истовремено знамо и то да су хришћани имали и храмове, и
да њихово богослужење није било тек у зачетку.
Из овог периода имамо опис хришћанског сабрања код Плинија млађег, у Првој
апологији Јустина мученика и у Апостолском предању Иполита Римског. Постојале органи-
зоване Цркве са епископима, презвитерима и ђаконима, које су имале прилично развијено
богослужењу. Међутим, Црква је прикривала свештене радње и није записивала
литургијске текстове. Молитве су импровизоване према „моћи" предстојатеља. Господња и
апостолска традиција представљала је сјеме и квасац из кога су произашле разноврсне
литургијске форме које се јављају послије престанка гоњења.

3.Период врхунца (IV - IX в.)

Током прве половине IV века збивају се крупни догађаји у историји Цркве: последње
велико гоњење у доба Диоклецијана, издавање Миланског едикта. Благонаклоност цара
Константина према хришћанству довело је до признавања хришћанства за званичну
религију римске империје од стране цара Теодосија Великог.
Богослужење улази у етапу свога врхунца. Овоме су допринели различити фактори:
14
1. Слобода вршења хришћанског богослужења и његово проглашење за званичан култ
римске империје. Тада су саграђени велики храмови.
2. У овом периоду имамо велике оци и учитеље Цркве. Многи од њих су литургијску праксу
Цркве подигли на виши степен, а поред ње написали су и многе литургијске текстове.
3. Развило се монаштво. Монаси су доприносили формирању типика и служби.
4. Развила се химнографија, која је улепшала и украсила богослужење химнама.
5. Велики градски центри империје, Рим, Александрија и Антиохија, постали су велики
литургијски центри. Сви ови центри дали су литургијске форме којима је у Цркви слављен
Тројични Бог. Реч је ο „литургијским типовима".
6. Проглашењем хришћанства за слободну религију развија Јерусалим, а и остала Света
Мјеста, као поклонички центар. Проналажењем Часног Крста и гроба Господњег,
изградњом величанствених базилика и стицањем поклоника из свих дијелова хришћанског
свијета, створено је једно ново црквено средиште. Многи празници и службе воде своје
поријекло одатле.
7. У Константинопољу се стапају литургијске традиције Тракије, Мале Азије и Антохије, и
ствара се нови литургијски центар, чија литургијска пракса утиче на цијели Исток. Нови
литургијски тип постаће доминантан у целој Православној Цркви. Древни литургијски
типови Истока бивају потиснути и остају у употреби само у оним источним Црквама које
су се отцјепиле послије Халкидонског сабора.
8. На Западу је преовладао римски тип. Древни западни литургијски типови остали су у
градовима гдје су се налазили епицентри ових типова или су сасвим ишчезли.
9. Јереси су за своје ширење користиле химнографију, тако да је Црква била принуђена да
се против њих бори истим оружјем.

4.Од иконоборства до пада Константинопоља (IX век - 1453)

Ово је период релативне декаденције, литургијска дјела немају исту јачину као
претходном периоду. Пишу се молитве и његује химнографија углавном у виду канона.
Стара парохијска богослужења постепено уступају мјесто монашким богослужењима која
следе јерусалимски типик светог Саве. Византијски литургијски тип се, преноси у
словенске земље и у остале православне Цркве. У ХI вијеку ислам, преко Турака Селџука,

15
продире у Малу Азију. Тада настају тешка времена за православне, посебно посије пада
Цариграда 1453. године. Сви ови догађаји имали су озбиљне последице по богослужење.
Литургијско истраживање, у овом периоду, се више не базира само на
сведочанствима црквених писаца, него и на конкретним текстовима који су употребљавани
на богослужењу. Његује и један вид мистагошких коментара којима оци и црквени писци
тумаче литургијске типове, користећи углавном алегорију. Имамо сачуване коментаре
Псеудо-Дионисија Ареопагита, Максима Исповедника, светог Германа Цариградског,
Николе Кавасиле, Симеона Солунског, Марка Ефеског...

5.Период турске владавине и реформација (XV - XIX век)

Доба турског ропства представља тежак период за православни Исток. Хришћанска

вјера је сачувана захваљујући богослужењу, које се могло слободно вршити. Наступио је
период релативне статичности. Манастири су пружали свештенству основно литургијско
образовање. Да би се православље спасило од ислама почеле су се јављати разне праксе,
нпр. крштења и венчања се врше по домовима, изван Литургије. Вечерње службе и
литургије пређеосвећених дарова премјештене су са вечери на јутро. На Светој Гори се пред
крај турског ропства јавља покрет Коливара, који су на основу учења Отаца Цркве радили
на обнови духовног и литургијског живота православних народа. Тада је наглашен значај
Недеље, подстицано је чешће причешћивање, тумачени су литургијски текстови,
састављени нови синаксари или протумачени стари...
На Западу је овај период обележен реформаторском интервенцијом протестаната на
пољу богослужења. Покушали су да, на основу повратка апостолској пракси, исправе лоше
текстове у Западном богослужењу одбацивши тако литургијску традицију. Тако су уведене
нове форме „апостолског богослужења", на основу података из Новог завјета, са идејом да
је развој богослужења повратак јудејским и многобожачким узорима. Рим је настојао да
одбрани изворност свог богослужења на Тридентском сабоду (XVI вијек). Од тада се пажња
истраживача окренула ка литургијској традицији Истока, преведени су древни литургијски
текстови.

16
 6.Савремено доба (XX век)

На Западу се почетком XX века развио такозвани „Литургијски покрет", који се

суочио са актуелним проблемима Запада. Циљ овог покрета је био осавремењивање
литургијске праксе, који је због употребе мртвог латинског језика био потпуно одсјечен од
богослужења. Други ватикански концил (1962 - 1965) је усвојио принципе Литургијског
покрета и предузео озбиљне реформе у римском богослужењу. Од тада се богослужење
врши на нациналним језицима, на које су преведене литургијске књиге са латинског,
уведене су у употребу четири анафоре умјесто једне – римске, проповјед је поново заузела
мјесто, прочишћен је каталог празника, формиран је нови круг библијских читања, народ је
почео учествовати у појању и у литургијском животу Цркве.
На Истоку је богослужење наставило свој традиционални пут и сачувало своје
присуство у народу. Предавање Литургике на богословским факултетима и у богословијама
омогућило је да клирици и лаици теолози стекну потребно знање ο богослужењу. Наставља
литургијски развој: пишу се нове службе и молитве, граде се нови храмови, издају се
литургијске књиге, његује се византијско појање...

ХРИШЋАНСКИ ХРАМ (Ј. Фундулис и Л. Мироквић)

У јудаизму имамо један храм – Соломонов храм у Јерусалиму. Изграђен је по узору

на шатор који је Мојсије направио као покретни храм у пустињи. Сачињавају га две
просторије: 1. светиња над светињама, где се налазе ковчег завета са таблицама закона и
жезал Аронов. У њу је улазио само првосвештеник једанпут годишње, на празник
Очишћења. 2. светиња. У њу је приступ био дозвољен само свештеницима који су у њој
приносили кађење на олтар, палили седмокраки свећњак и мењали дванаест хлебова на
трпези предложења. Оваква подела јудејског храма и радње утицале су на терминологију,
хришћанско грађење храмова и хришћанско богослужење.
За разлику од јудејских, многобожачких храмова је било много. Као и јудејски храм
били су мјесто божијег обитавања. Народ се у јудејском и многобожачком храму сакупљао
испред, где су стојали велики жртвеници, умиваоници, и остали неопходни богослужбени

17
предмети. Хришћански храм се у основи разликује и од јудејског и многобожачког, зато
што он није само символично мјесто Божијег обитавања, него и мјесто богослужења и
сабрања заједнице.
У почетку хришћани су се скупљали у приватне куће, и тамо се молили, слушали реч
Божју и свршавали св. евхаристију. За време гоњења није било дозвољено хришћанима да
се скупљају у храмовима ради слављења Бога. Тако су се скупљали, поред кућа, и на
гробовима мученика, у пећинама, у катакомбама... Када је у III вијеку на неко време гоњење
попустило, подизани су храмови на многим местима. Међутим, у IV вијеку је цар
Диоклецијан налаже да се хришћански храмови затворе и разоре. Када се хришћанство за
Константина ослободило окова, почели су се градити многи лепи храмови.
Имена хришћанског храма. Храм се звао кућа Господња, дом Господњи, кућа
Божија и место где је Бог заиста присутан. Божији дом звао се још царски дом, јер се у њему
велича цар над царевима.Именом базилика звале су се у почетку лепе, велике цркве, које
је подигао цар Константин. Ове цркве су се тако звале зато, што су по начину грађења биле
сличне римским базиликама, великим државним грађевинама. када су хришћани цркву
звали βασιλικη мислили су на Божију кућу, на небеског цара, чији је стан црква. Божији
домови звали се још и μαρτυρια и представљале су цркве подигнуте на гробовима мученика.
Μαρτυρια звале се у првим вековима и цркве подигнуте у част мученика, па и оне које су
посвећене имену божанских лица. Са именом μαρτυριον слична су имена αποστολειον и
προφητειον чиме се означавале цркве подигнуте у спомен апосотола, односно пророка.
Κρυπται звале се подземне цркве и капеле. Најпосле се хришћанске цркве звале и templum.
У почетку је ово име избегавано стога, што се њиме називали храмови незнабожаца. Касније
када је незнабоштво побеђено и када су многи незнабошки храмови претворени у
хришћанске цркве, употребљавано је често и за ознаку хришћанских цркава.

1.Унутрашњи распоред храма

Хришћанске цркве имају су три дела: 1. пронаос цркве, 2. лађа цркве, и 3. олтар
цркве.

18
 1.1.Пронаос цркве

На улазу у храм, з западном делу, налази се пронаос (нартекс) или припрата који
је намењен за стајање катихумена и покајника. Овај простор се у каснијим манастирским
храмовима дијелио на два дела: спољшњи и унутрашњи нартекс.
Пред црквом налази се спољашњи пронаос, који представља покривен ходник, чији
се кров налази на стубовима. Још се зове и атријум. У средини атријума је суд са водом. У
спољашњем пронаосу стојали су покајници последњег реда, наиме велики грешници. Данас
се ова пракса грађења атријума углавном изгубила, тако да се уз новије цркве више не гради
спољашњи пронаос.
Из спољашњег пронаоса улазило се у унутрашњи пронаос, који се звао нартекс. У
њему су стајали катихумени и покајници. Исто тако овде се држала бденија, литије,
погреби... У унутрашњем пронаосу налазио се суд за крштавање. Она је, у новије доба
замењена великом фиксном фиалом која је инсталирана у нартексу, или великом покретном
посудом од метала. Сем крстионица, граде се још звоници, ризнице, друге помоћне
просторије. Нартекс је са лађом храма спојен царским вратима и по једним вратима на
бочним бродовима. Овде стоје, такође, и жене, које долазе 40. дан после порођаја, да им се
очита очиститељна молитва. Овде се даље свршавају литије према примеру старе цркве,
погреб и други литургички обреди. У многим манастирским црквама постоји сто за
заједничке обеде монаха. Улазна врата храма, а такође и велика врата која воде у лађу су
украшавана велелепим украсима..

1.2.Лађа цркве

У лађи храма се уздиже амвон, узвишен подијум за литургијска читања и проповед.

Његово првобитно место је било у средини храма. Из литургијских разлога је био помјерен
мало више улево, док је у доба турског ропства, будући да није кориштен, као и ради
равнотеже у односу на узвишени иконостас и епископски трон, био и он подигнут на један
од стубова храма. Са десне стране се налази подигнут епископски трон или игумански трон
у манастирима, на коме епископ стоји у току служби, када не служи, и предводи десни хор.
На његов леђни наслон се ставља икона Христа. Ово није прави архијерејски трон, прави

19
архијерејски трон је централни трон синтроноса У овај трон сједа само мјесни епископ и у
овом трону бива његово устоличење послије хиротоније.
Поред амвона и трона у лађи се налазе: 1. Тетрапод, мали сто са четири ноге, на
коме је слика Спаситеља или светитеља, коме је црква посвећена, и крст, пред којима се
Хришћани моле и клањају. 2. Певнице, хорови или пултови за чаце и појце, који су обично
са обе стране солеје, за наизменично појање црквених песама, а представљају анђеоске
хорове. 3. Налоњ, покретан пулт са кога се чита Св. Писмо.

1.3.Олтар

Прво имамо свети олтар, са светом трпезом у средини за вршење свете ев-харистије.
Света трпеза је симбол гроба Господњег. У олтарској апсиди се налази полукружни
синтронос - символ престола славе Божије, који се састоји од епископског трона и седишта
за свештенике. Лијево, је проскомидија – образ Голготе, а касније витлејемске пећине, на
којој се припремају часни дарови. Десно се налази скевофилакион или ђаконик, где се
чувају свети сасуди и одежде. Олтарски простор првобитно је био одвојен од централног
дела храма једном ниском преградом која се постепено развила у висок иконостас.
Иконостас има троја врата: царске двери у средини, и двоја споредна врата са јужне и
северне стране.
На иконостас се стављају четири престоне иконе: десно Господња, а лијево
Богородичина, које су се првобитно налазиле на стубовима олтара. Десно од Господње
иконе се раније налазила икона светога коме је посвећен храм, што имамо и данас на Светој
Гори и у словенским црквама. Данас се тамо ставља икона Претече, а лево од Богородичине
иконе налази се икона светога коме је посвећен храм. Изнад наведених икона долази ред
икона дванаест великих празника, а у средини је икона Тајне Вечере. У трећем реду су иконе
апостола. У средини овога реда слика изнад царских врата је слика Спаситеља као цара и
првосвештеника. а поред њега с једне стране је слика Матере Божје, која је у молитви
представљена и св. Јован Крститељ с друге стране. Последњи и највиши ред приказује
пророке Старог Завета, у чијој је средини Мати Божија, држећи божанско дете на рукама.
На челу иконостаса је слика расиећа Исуса Христа. С једне стране крста и распећа је Мати
Божија, а с друге стране св. апостол и јеванђелист Јован.

20
 У савремено доба уводи се електрична струја за осветљење и грејање храмова,
инсталира се микрофона и озвучења, али ако се претерује у овоме нарушава се естетику
простора и секуларизује храм.
За разлику од многобожачких храмова који су били окренути према западу,
хришћански олтар је окренут ка истоку, док су улазна врата окренута према западу.
Заједница која се моли гледа у правцу изласка сунца, које је символ Господа Исуса Христа
и Његовох другог доласка. Клир када се налази у синтроносу окренут је лицем према западу,
и тако су првобитно, силазећи са синтроноса, служили и свету литургију. Касније су и они
заузели исти положај као и народ и служе окренути лицем према истоку.

2. Параклисе или капеле

Параклисе или капеле су мале црквице у којима се моли и служи приватно и јавно
богослужење, али не за једну обичну црквену општину. У првим хришћанским временима
скупљали су се хришћани на гробовима мученика, где су се молили и приносили жртве
Богу. Изнад ових гробова градили су цркве, које се звале μαρτυρια. Исто тако су имућни
хришћани већ рано поред својих палата градили капеле, у којима је служио свештеник који
је путовао по епархији, или је имала таква капела свога засебног свештеника. Када су се у
појединим местима образовале парохије, то су цркве изнад гробова и капеле поред дворова
имућних претваране већином у цркве. Но и касније су подизане приватне капеле.
Данас имамо јавне и приватне капеле. Прве су манастирске, семинарске, епископске,
у којима на богослужењу могу учествовати и остали хришћани. Друге су болничке,
затворске... капеле, у којима могу само извесне особе учествовати.

3.Звоници

У првим вековима хришћанске цркве није било звона, јер нису ни постојала, а и да
су постојала, тадашње прилике не би дозвољавале њихову употребу. Да би хришћани, у
време гоњења, знали када и где да се сакупе на богослужење, ђакони или тајни гласници су
посвјећивали хришћане у домовима да би им јавили кад и гдје је почетак богослужења. Када
је црква добила слободу и мир, настала је потреба да се уведу какви год инструменти, којима
21
би се верни позивали на богослужење. У почетку се то чинило трубом, која је
употребљавана већ од Јудеја, затим металним плочама, затим дрвеним маљицама, којима с
клепало на капије Хришћана, а у манастиру куцало на врата ћелија. Касније су уведене на
истоку, из истог разлога, дрвене даске за клепање и гвоздене плоче.
Прва звона су она, која је византијском цару Михајилу III. год. 852. послао на поклон
млетачки дужд. Но трајало је још дуго, док су звона на истоку ушла у општу употребу, јер
у 12. веку нису се још свуда употребљавала. Заузећем Цариграда од Турака, који су били
непријатељи звона, ишчезла су звона у многим местима истока, те се опет служило
клепалом. Сада се у неким црквама у потребљавају само звона, а у неким и звона и клепало.
Мишљење је да је звона изумео Павлин из Ноле крајем IV. Века. Многи опет мисле, да је
изумео римски епископ Сабинијан.
Увођењем звона у црквену употребу, настала је потреба да се подижу звоници. Ови
звоници подизани су на неким местима поред цркве према западу као самосталне, дрвене и
камене зграде. Код цркава грађених у романском и готском стилу подижу се звоници изнад
пронаоса цркве, а ово каткад бива и код великих цркава грађених у византијском стилу.
Звона символишу глас Божији и Његових слугу, који позивају верне на молитву.

4. Гробља

Хришћани су се одувек одликовали поштовањем умрлих и њихових гробова. То

видимо из Дела Апостолских, где стоји да су се хришћани бринули за тело св. Стефана и
сахранили га. Незнабожачка спаљивања су сматрали за неправду према умрлима. Јудеји су
узели сахрањивање под земљу од Египћана, то је онда цео хришћански свијет примио од
њих тај обичај сахрањивања. Хришћани првих векова веома су пазили да њихова места за
мртве буду одељена од оних за неверне.
Што се тиче места где се сахрањивило, то су хришћани прва три века, држећи се
римског грађанског закона, који је забрањивао сахрањивање мртвих у граду, тражили у ту
сврху згодно и достојно место изван града, и то у близини пута. Особито су волели
хришћани сахрањивати мртве у близини гробова мученичких, јер пошто се хришћани код
њих скупљају ради богослужења, због тога да се том приликом освежи успомена верних на
њихове умрле.

22
 У време гоњења и касније, као места за сахрањивање служиле су катакомбе. Када су
гоњења престала, сахрањивала се тела мртвих око цркава, или у њиховом пронаосу. Неки
хришћани су шта више сахрањивани у самим црквама, али то се сматрало као предност
царева, епископа и лица, која се показала заслужнима за цркву.
Гробља су лежала и леже на неким местима поред цркве, да би умрли хришћани
почивали поред оног места, где су духовно живели. Гробља морају бити зидом или оградом
заграђена, да би била сачувана од сваке злоупотребе и оскврнућа. У средини гробља подиже
се велики крст, а мртви се полажу у гробове лицем према истоку.

СВЕТИ САСУДИ (Ј. Фундулис и Л. Мирковић)

Вршење свештенорадњи, захтева употребу одређених сасуда. Већина светих сасуда

се прави од метала или другог материјала. Ти сасуди су следећи:
Дискос је округао плитак тањир намјењен за евхаристијски хлеб. Употребљава се,
заједно са путиром, од оснивања Евхаристије. Он се израђује без подножја или са ниским
подножјем, и без украса јер отежавају сакупљање честица. Материјал од кога се прави
дискос је злато и сребро. На дискос се, у току вршења проскомидије, полаже агнец који се
освећује приликом освећења Часних Дарова. На њега се стављају и честице у част
Богородице, светих, живих и упокојених вјерника. Символички, дискос представља одар на
који је положено тело Господње после распећа, небо, свет, или, према каснијем тумачењу,
витлејемске јасле. На њега се полажу и честице моштију светих приликом освећења храма.
Часни путир. Чаша са обично високим подножјем, у коју се сипа вино и вода у току
проскомидије, које се, приликом молитве епиклезе, уз благосиљање, претвара у крв
Христову. Чашу је први употребио у ову сврху сам Исус Христос, када је установио на
тајној вечери тајну евхаристије и апостоли су се стално држали примера Спаситељева.
Црквени оци такође сведоче да је та древна пракса постојала у сва времена. У прва времена
црква је употребљавала дрвене путире, па често и стаклене и камене. Али од IV вијека
прављени су путири и од скупоцених метала, од злата и сребра. Црква прописује и сада да
путир треба бити од злата или сребра. Често су се путири облагали св. сликама, најобичнија
од ових беше слика Доброга Пастира. У путир се, после ломљења светог хлеба, полаже
честица ИС, а остатак часног тијела као и остале честице, стављају се у путир после

23
причешћа свештенослужитеља. Верници су се, према древној пракси, директно из путира
причешћивали часном крвљу, док су се касније почели да причешћују кашичицом. Путир
указује на ону чашу у којој је Господ Исус Христос дао ученицима Своју божанствену крв
на тајној вечери или на чашу мука Спаситељевих на крсту.
Звездица је предмет од злата или другог драгоценог метала, налик је на звезду.
Начињена је од две савијене полуге спојене унакрст, и има горе слику Спаситеља или крст.
Звездица се полаже на дискос, да заштити св. Агнец и честице, и да се на њу наслоне дарци,
како не би додиривали Агнец и смешали честица. Она значи звезду, коју су видели источни
мудраци кад се Христос родио, а с обзиром на смрт Христову која се такође символизује на
проскомидији, значи звездица звезду печата на гробу Христову. Још симболизује и небески
свод. Обично се држи да је звездице увео прво св. Јован Златоусти, но проналазак њен по
свој прилици припада каснијем времену.
Копље је ножић, с обе стране оштар, чија је оштрица налик на копље, од чега је име
добио. Дршка од копља завршава се крстом. Копље се употребљава за спремање св. Агнеца,
а њим се ваде из просфора честице за свете, живе и за мртве. Кад је уведено копље и ко га
је увео, не зна се поуздано, но почело се употребљавати свакако пре Германа, јер овај говори
да се у његово време копље употребљавало као обично црквено оруђе, те му даје значење
оног копља, којим су прободена ребра Спаситељева на крсту. То значење има копље и сада.
Кашичица је златна или сребрна кашика, са крстом на врху, која се употребљава за
причешћивање верника. У почетку је била уведена за причешћивање болесника и мале деце, а
касније је ушла у општу употребу. То је највероватније било тада када је из нужде почео да служи
сам свештеник, без ђакона. Првобитно је свештеник давао свети хлеб на длан вернику који се
причешћује, а ђакон му је давао чашу. Ово је изискивало доста времена, носило у себи опасности,
посебно причешћивање директно из путира, и није било могуће да га обавља сам свештеник.
Такође је уведена јер су се догађале злоупотребе и профанација са светим дарима. На грчком се
кашичица зове ή λαβίς (клешта) према виђењу пророка Исаије, по ком су уста пророкова била
очишћена од греха додиром жеравице. Ово виђење је праобраз светог причешћа. Тело и крв
Христова су божанствени и духовни огањ, који пали недостојне. У грчкој цркви држе је
кашичицу увео св. Јован Златоусти. Но ово мишљење неће бити истинито, јер се у беседама
св. Јована Златоустога често налази указа на обичај, да се тело Христово давало
световњацима у руку а крв из путира, а и VI. вас. сабор у своме 101. правилу наређује, да се

24
св. причешће има примати на руке, прекрштене једна преко друге, из чега можемо
закључити, да је кашичица уведена у употребу после VI. вас. сабора (692.).
Губа је округао сунђер који се користи за брисање светог путира кад се употријебе
Свети дарови. Такође се, ставља у путир да би упијао влагу после чишћења. Прије ће бити
да је уведен да символизује сунђер којим су римски војници појили Спаситеља на крсту
него из практичних разлога. Ову губу треба разликовати од друге која се зове ή μούσα. То
је раширен сунђер који се употребљава за стављање честица у свети путир, чишћење диско-
са и антиминса. О старини употребљавања губе сведочи св. Јован Златоусти.
Дарци су два покривача исте величине, обично у облику крста, којима се на
проскомидији покривају дискос и путир. Служе, практичним потребама, али имају и
симболично значење. Симболизују Господње погребне покрове, да би касније почели да
симболизују и пелене код Рођења.
Воздух је покривач већих димензија од претходна два. Првобитно је прављен од
танког материјала, на што указују и речи воздух и вео. Њим се покривају часни дарови
приликом вршења проскомидије и после њиховог полагања на свету трпезу, пошто се скину
друга два покривача. Воздухом свештеник обично маше изнад часних дарова изговарања
Символа вере. На грчком се воздух још назива и αναφορά или αμνός, зато што је отприлике
у XV веку, под утицајем одређене симболике, на њему почео да се везе или слика мртав
Христос. Тада је, када би служило више свештеника, воздух био изношен приликом великог
входа, као плаштаница, а на литургијама које је служио сам свештеник, он га је стављао на
рамена и тако вршио велики вход. Ако би служио са њим и ђакон, свештеник би му стављао
воздух на рамена, као што је то остало до данас. Од оваквог типа воздуха произашла је
плаштаница. Воздухом се покрива лице упокојеног клирика приликом његове сахране.
Топлота. Тако се назива посуда у којој се грије или преноси топла вода и налива у
свети путир пре светог причешћа. Ова пракса постоји само у византијском литургијском ти-
пу и има за циљ или да истакне нетрулежност тијела Господњег, или топлоту Светога Духа,
или Христово васкрсење из мртвих. Могуће је да је уведена из практичних разлога, да се не
би замрзнуо путир у хладним областима и хладним годишњим добима.
Дарохранилница. Το је дрвена или метална кутија која се користи за чување светог
причешћа за ванредне потребе изван свете литургије, углавном за болеснике и самртнике.
Украшава се одговарајућим представама, а ради истицања важности њеног садржаја или

25
ради заштите ова кутија се ставља у дрвени или метални кивот у облику храма. У новије
вријеме је овај кивот попримио веће димензије. Под западним утицајем почео се држати се
на престолу. Раније је имао облик голуба и висио је на средини балдахина или је чуван у
специјалном у светом олтару. Дарохранилницом се назива и сличан сасуд у коме се у току
Велике Четрдесетнице чува освећени агнец за служење литургије пређеосвећених дарова.
У почетку је чуван само освећени агнец. Касније је превладала пракса да се он умаче
у часну крв или њоме кропи кашичицом, затим се полаже у поменути сасуд да се суши и
приликом употребе кваси се вином. Спремање честица за причешћивање болесника и
самртника врши се на Велики четвртак, у дан када су нам предате страшне тајне.
Часни крст. Постоји више врста крстова сходно њиховој литургијској употреби: 1)
Литијски крст, дрвени или метални, који је символ славе и побједе Исуса Христа над
смрћу. Обично има два лица, с једне стране, насликано или урезано распеће, а с друге
васкрсење. Причвршћује се за дршку, носи се на челу литије и ставља иза часне трпезе. 2)
Крст за освећење воде је дрвени изрезбарени крст малих димензија, окован сребрним
оквиром са подножјем. На њему се с једне стране представља распеће, а с друге крштење
Господње. Користи се приликом освећења воде, приликом уздизања часног крста,
приликом обношења часног крста на литијама, затим за целивање, а износи се и
Крстопоклоне недеље ради поклоњења. Понекад садржи и комадић часног крста. 3) Крст
за благосиљање је варијанта крста за освећење воде. Το је метални крст, са украсима, без
постоља, који се полаже на свету трпезу поред Јеванђеља. Њиме архијереј благосиља
приликом отпуста, код руса благосиља. 4) „Распети". Литијски крст је, спајањем са крстом
из деизиса са иконостаса, током два последња века добио специфичан развој. Уведена је
пракса да се за вријеме пјевања тропара „Данас виси на дрвету... " на јутрењи Великог
Петка износи крст на средину храма, гдје остаје током целог тог дана. На овом крсту био је
представљен распет Христос. Његове димензије су порасле, те је касније Христово тело
сликано на посебној икони која је трајно била прикована за крст. Касније је ова икона, да
би се живописније представљало скидање с крста, почела да се одваја од крста. Ово се
задржало и данас. Последњих година је нестало контроле у овој области. Почели су се
правити и распети крстови огромних димензија, или са мирним византијским
традиционалним изображавањем Христа или са западном сликом распећа, која се тешко

26
носе у литији. Такође се почео и непредањски стављати иза часне трпезе. Послије краја
пасхалног периода икона се скида са крста.
Плаштаница. Тако се назива платно са извезеним или насликаним мртвим Христом
непосредно послије скидања с крста. Развој плаштанице доводи се у везу са развојем
воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог Петка. Воздух је био символ
покрова у који је увијено тијело Христово. У њега је увијано Јеванђеље и свештеник га је
износио прислоњено на груди или на рамену док су се појале стиховње стихире вечерње
Великог Петка и полагао га на сто у средини храма. Ту му се народ поклањао до краја
јутрење Велике Суботе. Тада је на трисветом великог славословља Јеванђеље обношено у
литији и полагано на свету трпезу која символично представља гроб Господњи. Представа
мртвог Христа на воздуху све више је потискивала Јеванђеље символ Христа, да би касније
постепено прерасла у самосталан литургијски предмет, плаштаницу. Она се, додавањем
Богородице, Јосифа и Никодима, јеванђелисте Јована, мироносица и анђела, развила у
оплакивање Христа док је воздух поново попримио своју стару, једноставну форму. Сто на
који се полаже плаштаница је символизовао камен на коме је, тело Христово било
припремљено за полагање у гроб. Да би се што више истакла његова символичност добио
и балда-хин. Дошло је и до погрешног тумачења овог стола, он се почео сматрати гробом
Господњим, а полагање Јеванђеља и плаштанице на њега почело се сматрати за полагање
Христа у гроб. На њему је почела да се служи света литургија Велике Суботе. На Светој
Гори Христов гроб још увек има првобитну форму стола, што значи да нема киворијум.
Рипиде. Два метална диска, на којима су са обе стране изгравиране или изрезбарене
представе шестокрилих серафима. Они се причвршћују за дршке и прате часне дарове
приликом вршења великог входа или часни крст на литијама. Рипиде су у почетку имале
облик лепезе, која је прављена од коже и служиле су практичној сврси. Њима је ђакон махао
изнад часних дарова док су били откривени. У јерменским литургијским типовима за
рипиде су причвршћени звончићи који звечећи прате појање трисвете песме. Најстарију
сведоџбу о њиховој употреби имамо у Апостолским Установама. Рипиде представљају
невидљиво облетање небеских сила херувима и серафима око св. дарова.
Хоругве. Праве се од платна или метала и имају с обе стране насликане представе
светога коме је посвећен храм, Господњих празника... Носе се на литијама. Један вид

27
хоругве је икона Васкрсења Христовог, која се причвршћује за дршку и употребљава на
обредима и литијама празника Пасхе.
Кадионице. Кадионица је сасуд, са поклопцем или без поклопца, који је причвршћен
за ланце, са звончићима или без њих. У њој се на жеравицу ставља тамјан и употребљава се
за кађење на одређеним службама. Постоје и једноставније кадионице без ланаца на које су,
такође, причвешћени звончићи који прати појање.
Првобитна употреба кадионице доводи се у везу са опјелом и поменом. Касније је
употреба раширена и на освећење простора. Служи као знак поштовања које се указује
личностима и светим предметима. Кадионице су старе као и само кађење. Према Герману
кадионица значи човечанство Исуса Христа, жеравица божанство, а дим што диже из
кадионице значи добар мирис Светог Духа.
Кивот. Кутија у облику храма, у који се ставља тамјан и који ђакон носи на левом
рамену док кади, да би допунио кадионицу приликом дугих кађења. Са овим сасудом
представљају се, на фрескама, свети ђакони. Ова пракса још увек постоји на бденијима
манастирских слава.
Свећњаци. Металне основе на које се причвршћују свијеће које се пале у циљу
осветљења или као израз поштовања и побожности. У олтару се двије налазе на светој
трпези и једна на проскомидији. Једна врста свећњака су и мали свећњаци који се носе
приликом вршења входа или свећњаци који служе за паљење свећа од стране верника иза
целивајуће иконе.
Лахан за освећење воде. Метална посуда са или без постоља, у којој се врши
освећење воде. Пожељно је да ова посуда буде довољно дубока да би се у њу могао
потопити исправљен крст.
Посуда за крштење. Дјеца се обично крштавају у мермерној фиксној или покретној
металној посуди са постољем. Треба да буде довољно велика да се у њу може потпуно
погрузити тело дјетета. Одрасли се крштавају у специјалним крстионицама или се
крштавају и у мору, у ријекама или базенима.
Посуда за свето миро. Мала стаклена боца обложена металом, у којој се чува свето
миро за помазивање новокрштених, као и за друге потребе (освећење храмова). За њен
затварач је причвршћена специјална четкица којом се врши помазивање. Свето миро се
освећује у Патријаршији на литургији Великог Четвртка уз вршење посебног обреда,

28
преузима се од помесних Цркава и обнавља се да би свагда чувало мирис. У свето миро се
не додаје уље нити нека друга материја, изузев у случају крајње нужде.
Дискоси. Метални тацне, или чак корпе, различитих величина, који се
употребљавају за скупљање прилога од народа током Литургије, за полагање, подизање и
дељење нафоре. У новије време се праве са сувише високом стопом.
Прибор за прање руку. Лавор и ибрик који се употребљавају приликом прања руку
свештенослужитеља пред служење Свете Литургије и послије светог причешћа. Приликом
прања, архијереју руке полива новопроизведени ипођакон после хиротесије, на царским
дверима док се поје херувимска песма.
Налоњ. Са налоња се чита свето Јеванђеље и друга читања током светих
богослужења. На налоњ се, такође, полажу и иконе ради цјеливања, као и тацна са часним
крстом и цвјећем на празник Воздвижења часног крста и Крстопоклоне недеље. Постоје и
предањски налоњи који су урађени у дуборезу у облику голуба. У новије вријеме налоњи
се праве од метала са инсталираном струјом и микрофоном.

Иконе и свети сасуди се не освећују посебним свештеним радњама нити се помазују

светим миром. Последовања која постоје у појединим Требницима новијег су датума и
настала су под западним утицајем. Свети предмети се освећују њиховом употребом на
богослужењу

БОГОСЛУЖБЕНЕ ОДЕЖДЕ (Ј. Фундулис и Л. Мирковић)

1.Покривачи свете трпезе

Света трпеза је најсветије мјесто хришћанског храма. Она је симбол гроба и престола
славе Христове и икона тијела Његовог. Прави се од камена причвршћује се на један или
четири стуба или на озидан олтар. У Свету трпезу се приликом освећења полажу мошти
мученика. Пере се и помазује светим миром. Света трпеза се у појединим црквама покрива
мермерним или дрвеним балдахином. На Свету трпезу се не ставља ништа друго сем
Јеванђеља, које је симбол Христа, два свећњака, у знак поштовања и за осветљење и, према
новијем обичају, дарохранилница. Света трпеза се покрива са три покривача:

29
 Срачица . Το је бијела ланена кошуља којом се, приликом освећења, прекрива Света
трпеза. Представља покров у који је било увијено тијело Христово приликом полагања у
гроб и не мијења се. У случају да буде оштећена мијења се уз посебан обред „часне трпезе
чији су прекривачи оштећени". Некада је замјена Свете трпезе вршена уз посебан обред и
то на Велики Четвртак, али се тај обред временом изгубио. Вода којом се прала Света трпеза
одлазила је у једну специјалну рупу која се налазила испод Свете трпезе и звала се „море
жртвеника".
Индитија. Преко срачице се ставља један раскошан прекривач који је символ славе
и богодоличности. Мијења се с времена на вријеме и има љубичасту боју током Велике
Четрдесетнице, а бијелу у пасхалном периоду. Замјена се врши на вечерњи Велике Суботе
у вријеме читања паримија. За остале периоде црккене године у Источној Цркви није
одређена боја овог покривача. У средини предњег дела има извезен крст или икону.
Илитон је трећи покривач Свете трпезе, који се развија само приликом вршења
Свете Евхаристије, послије отпуштања катихумена, а прије прве молитве вјерника, и поново
се савија послије читања молитве благодарења, послије Светог Причешћа. Све остало
вријеме остаје савијен испод Јеванђеља. Највјероватније да је илитон најстарији и једини
прекривач Свете трпезе, и има своје порекло у општем обичају прекривања трпезе
приликом обједовања. Нису сачувани стари илитони, али изгледа да су били ланени, бијели,
са извезеним крстовима у угловима. И илитон је имао један посебан развој. Спојен је са
антиминсом, са којим је или поистовећен или удвојен, па је тако настао један четврти
покривач који се стално налази положен на индитији.
Антиминс. Света Литургија се, у изузетним случајевима, може вршити и у
храмовима који нису освећени, у капелама или под ведрим небом. Тада се употребљава
покретна освећена трпеза – антиминс". На Западу је антиминс био од мермера, као и Света
трпеза, малих димензија, али довољно велик да су се на њега могли ставити дискос и путир.
На Истоку је био од дрвета или ланеног платна.
Освећиван је приликом освећења храма или посебним обредом, а освећење се врши
по угледу на освећење свете трпезе. Помазивао се Светим миром, а унутра су ушиване и
честице Светих моштију. Носио је натпис чиме се потврђивало да је дотични антиминс
освећен, као и име епископа, а у новије време и његов потпис. Антиминси су употребљавани
и изван граница јурисдикције оног епископа који их је осветио и имају насликане различите

30
представе, као што су крстови са симболима Христових страдања, мртав Христос као на
плаштаници... У новије вријеме се за израду антиминса употребљава штампање, а број
ликова који се на њему представљају се умножава са тенденцијом да буде покривена
целокупна површина платна. Мијешање антиминса са илитоном је довело до тога да се
антиминси употребљавају у свим храмовима, и освећеним и неосвећеним, уместо илитона.
Недавно се у вези са антиминсима развила једна чудна теологија. Почело се сматрати
да су антиминси дозвола коју архијереј даје свештенику за вршење Свете Евхаристије, да
свештеник цјелива потпис архијереја у знак заједнице са њим и потчињености њему... Све
ово је, недоказиво, будући да и епископи употребљавају антиминс, па чак и сам патријарх.

2.Одежде клирика

Свештенослужитељи у почетку нису носили одежде приликом вршења Свете

Евхаристије и осталих свештених радњи. Али изгледа да су одежде веома рано уведене у
употребу по угледу на јудејску праксу. Теолошки смисао одежди јесте да
свештенослужитељ не врши Свете Тајне сам по себи, него силом Христа и свештенством
Цркве, које посједује кроз хиротонију Духом Светим. По одеждама се разликују и степени
свештенства.
Постоји седам свештеничких одежди према броју харизми Светог Духа и светом броју
пуноће. Дијеле се према три степена свештенства, од којих сваки носи одежде нижег
степена. Ђакон носи три одежде, према светом броју (стихар, наруквице и орар), презвитер
пет, према броју чула (три ђаконске, и још појас и фелон) и епископ, због пуноће
свештенства, седам (пет презвитерских и још две - омофор и надбедреник).
Свештенослужитељи облаче комплетне одежде приликом служења Свете Литургије и
на појединим другим богослужењима, када је то предвиђено типиком, као што је јутрења
Велике Суботе, вечерња Великог Петка, Пасхе и Педесетнице. Приликом вршења свих
осталих Светих Тајни, као и на входу на вечерњој и приликом читања Јеванђеља на јутрењу,
свештеници облаче епитрахиљ и фелон, епископ епитрахиљ и омофор, а ђакон стихар и
орар. На осталим обредима, свештеник облачи само епитрахиљ.
Боју одежди одређује период црквене године и празник. Тамноцрвена боја одежди
се носи током Велике Четрдесетнице, а бијела на Пасху и у пасхалном периоду, као и

31
приликом вршења Тајне Крштења и читања Јеванђеља на васкрсној јутрењи. Епископски
омофор је увијек бијеле боје. Одежде су следеће:
1. ЂАКОНСКЕ:
а) Стихар је широка хаљина са рукавима, која покрива цијело тијело.
б) Наруквице стежу рукаве стихара на ручним зглобовима.
в) Орар је трака од платна, која се носи на лијевом рамену, с једним крајем напред, а с
другим отпозади.

2. ПРЕЗВИТЕРСКЕ:
а) Стихар који је ужи од ђаконског и са ужим рукавима.
б) Наруквице.
в) Епитрахил је сличан орару, само што се носи око врата, и оба његова краја падају
пред груди.
г) Појас.
д) Фелон је древна тога без рукава, која се облачи преко главе.
3) ЕПИСКОПСКЕ:
а) Стихар, сличан је презвитерском, са једином разликом што има две траке са две
стране, које су обично црвене или тамнољубичасте.
б) Наруквице.
в) Епитрахиљ.
г) Појас.
д) Фелон. Епископи су некада носили полиставрион, који је у периоду турског ропства
замјењен царском хаљином, сакос. Првобитно га је носио само цариградски патријарх, и то
за велике празнике.
ђ) Надбедреник је тканина у облику ромба, која се вјеша за појас. Она личи на неку
врсту пешкира, који је очигледно уведен по угледу на умивање ногу на Тајној Вечери. На
надбедреник се везе крст, икона Васкрсења или умивање ногу. Постепено је, највероватније
из естетских разлога, постао чвршћи.
е) Омофор је трака од платна, која је укрштена на грудима. Има два краја, од којих је
један напред, а други назад.

32
 Стихар је одежда која покрива цело тело од врата до доле. Боја стихара је обично
бела. Ова светла одежда подсећа по Симеону Солунском на светлу одећу оних анђела, који
се појавише за време васкрса и вазнесења и у којој служе Богу. Одувек се стихар прави од
беле материје, што значи чистоћу, која се тражи од слугу олтара, Може се правити и од
црвене, и у том случају значи страдања Христова, у којима је своју крв за нас пролио.
Стихар је заједничка одежда свих степена свештенства, но ипак реке, које се често на њему
уткивају у разним бојама и значе право поучавања и реке крви Спаситељеве, особене су
само стихарима епископа. Стихар је такође одежда чтеца и појца.
Наруквице стежу рукаве стихара, да би слуге олтара могле слободно рукама радити.
Наруквице, као самостални део одежда, су каснијег постанка, јер први спомен о њима имамо
око 1054. у писму патријарха Петра Антиохијског патријарху Михаилу Керуларију, но
свакако су биле у употреби и пре тога времена. Наруквице значе снагу Божју која крепи оне
који врше свете радње, и подсећају нас уједно на везе, којима су биле везане руке
Спаситељеве за време страдања, када је био вођен Пилату.
Орар, је одежда коју носи ђакон на левом рамену. У јудејским синагогама при
читању пентатеуха и пророка даван је народу са узвишеног места ланеним убрусом знак,
када треба да каже Амин. Слично овоме када ђакон подигне орар даје знак, када треба он
или општина молити коју молитву или да изврши какву богослужбену радњу. Исто тако
брисала се ораром уста причасницима. У старини су, не само ђакони, него и презвитери и
епископи имали орар. Лаодикијски сабора ипођаконима забрањује служити ораром. Према
св. Јовану Златоустом и Герману орар значи два анђелска крила, којима непрестано лете и
служе Богу. Зато се на ораре ђаконске од старине уткивају речи којима анђели на небесима
непрестано славе Бога: „Свет, Свет, Свет...“
Етимолошки, једни кажу да је орар уведен од латинске речи оs, оris, уста, држећи да
је прототип орара једно платно, које се у старој хришћанској цркви метало ђаконима на леву
страну горње одежде ради брисања уста и зноја с лица. Други изводе ову реч од глагола
orare, молити, јер ђакони показују вернима у храму време молитве. Трећи виде корен ове
речи у грчким речима ωρα час, или ορω, чувам, пазим, јер ђакон показује ораром вернима
време молитве и појцима време појања. Симеон Солунски пак доводи ову реч од глагола
ωραιζειν; — украшавити, јер орар украшава ђакона благодаћу и велелепоћом славе Божије.
Без орара ђакон не може да врши никакву богослужбену радњу.

33
 Појасу је одежда којом се свештеник опасује и привезује за себе стихар и епитрахиљ.
Сведочанства о употреби појаса у источној цркви имамо из IV века. Да би се свештеник при
ходу лакше могао кретати, при чему би му без појаса сметао стихар и епитрахиљ. Појас
значи снагу дану свештенику од Христа, и подсећа на убрус којим се Христос опасао, када
је прао ноге својим ученицима. По речима Симеона Солунског појасом се опасује презвитер
зато, што се обавезује служити и бринути о свом свештенству, и он означава освећење тела
заједно с душом.
Епитрахиљ је одежда, коју презвитер облачи око врата и која се спушта до ногу.
Епитрахиљ није ништа друго до ђаконски орар, само су оба краја овога напред састављена.
Епитрахиљ значи благодат Светог Духа и подсећа на узе, којима је Христос био везан око
врата, када је вођен Пилату. Без епитрахиља не може презвитер вршити никакву
богослужбену радњу или обред. Епитрахиљ се изрично спомиње први пут пре IX века.
Фелон, је дуга, широка хаљина без рукава која се око врата спушта доле, а има само
горе отвор, да се преко главе обуче. Фелон је постао од горње хаљине Јудеја, коју су носили
Апостоли и сам Спаситељ. Богослужбена употреба фелона датира од IV века. Пошто ова
одежда покрива све остале одежде и уједно их штити и чува, она значи Божије провиђење,
које све на свету штити и за све се брине.
По Симеону Солунском фелон значи правду Христову донесену на свет. Прави се од
беле боје, у знак чистоте, светости и славе божанствене. Према Герману, фелон значи ону
пурпурну хаљину у коју је Спаситељ био обучев ради подсмеха у дворишту Пилатову, ради
чега се често прави од црвене материје. У почетку су носили ову одежду не само презвитери,
него и епископи, архиепископи и митрополити, па шта више и патријарси. Само је фелон за
епископе био украшен многим крстовима, од чега је имао име полиставрион. Још у време
Симеона Солунског сакос су носили само патријарси и изабрани између архиепискоиа,
митрополити су облачили полиставрион, епископи уз фелон само омофор. Но у XVI веку
већ су сви епископи на истоку на богослужењу облачили сакос.
Надбедреник је четвороугаоно платно, које се веша за један од четири угла о појас
на десно бедро, слично мачу, и отуда значи духовни мач, наиме реч Божју, којом је епископ
наоружан против јеретмка. По речима Симеона Солунског надбедреник значи победу над
смрћу и васкрс Спаситеља. Надбедреник носи само епископ прикопчан о сакосу с једним
дугметом, али га добивају и заслужни презвитери са вишим достојанством, као

34
протопрезветери, игумани, архимандрити. Према савременој пракси грчке цркве
надбедреник добива и сваки јереј који има какво достојанство или одликовање пред осталим
редовним презвитерима.
Употреба надбедреника припада каснијем времену од прилике VI веку, иако име
налазимо први пут у 12. веку. Надбедреников прототип је енхирион, ручно платно, које су
у старо време свештеник и ђакон употребљавали при богослужењу ради брисања зноја са
лица. Енхирион је значио пешкир, којим је Христос био опасан на тајној вечери, при
умивању ногу ученика.
Сакос је горња хаљина, коју епископ облачи на стихар. Сакос је далматика који су
облачили византијски императори само при неким јавним свечаним церемонијама. Сакос
се прави од беле материје, а украшен је златним и пурпурним везом. Носили су је само
патријарси, који су је добили од императора, и то само на 3 велика празника (Пасху,
Рождество Христово и Педесетницу. Сакос су добили и епископи у XVI веку. У IX веку је
сакосу додана златна звонца, да би тако био сличан одећи старозаветних првосвештеника.
По речима Симеона Солунског сакос значи одежду у коју је био обучен поруган
Спаситељ и га облаче изабрани архијереји, а остали архијереји облаче фелон са малим
крстовима, који јасно показују да представља страдања Христова. Сакос је према једнима
уведен у употребу у VI, а према другима у IX веку. Најстарије слике сакоса имамо из XI
Века.
Омофор је најважнија архијерејска литургичка одежда, без које епископ не може
свршити ниједне важније архијерејске свештене радње. Он указује на то, да епископ
наставља служење Спаситељево на земљи. Омофор је искључиво архијерејска одежда и
ставља се на оба рамена архијереја, представљајући тако прво изгубљену, а затим нађену
овцу, коју је Спаситељ узео на своја плећа и привео Богу Оцу. Сходно овом символичком
значењу прави се омофор од вуне. Овом се одеждом символише искупљење рода људског
и примање човечије природе од Исуса Христа којом седи с десне стране Оца. Испочетка су
омофор носили патријарси, а касније епископи којим се разликује од презвитера. Имамо два
омофора, већи и мањи. У први се облаче архијереји на почетку литургије и носе га до читања
апостола, као и на свима свечаним опходима, који се свршавају изван храма. У другом
малом омофору свршавају епископи проскомидију, освећење св. дарова на престолу, чин
хиротоније ђакона и презвитера и све друге тајне. Мали омофор је старији од великог.

35
Најстарије сведочанство о омофору имамо код Исидора Пелусијота. Пошто је Христос узео
човечанску природу и сјединио нас са Собом подневши за нас крст и смрт, који је
васкрсавши узвисио и нас. Зата и имамо крстове на омофору.
Велики омофор се јавио у црквеној употреби не раније од VI века. Омофори су се
јавили из одеће византијских императора, да покажу висок чин епископа у јерархији.
Прототип омофора у имамо у старим конзулским лорама са широким повезама око врата,
које су падале на груди, а од ових су примили византијски императори и носили су их у
свечаним приликама не само цар и царица, него и византијски племићи, добивши их као
награду од императора. Пошто су источни епископи и патријарх имали висок углед међу
највишим државним достојанственицима, то је природно, да су и они имали одликовања
највиших чиновника. У Х и XI веку био је велики омофор припадноет архијерејског чина
и ушао је свугде у црквену употребу.
Пошто архијереј носи велики омофор само на доласку у храм и при опходима, а мали
већином на богослужењу, закључујемо да је велики омофор одежда црквено-грађанскога
карактера, а мали омофор искључиво литургичка. На св. литургији облачи епископ омофор
када преставља Христа, а скида га када служи само као слуга Христов.
Мандија је дугачка и широка ванбогослужбена одежда пурпурне боје, на чијим
предњим крајевима су 4 квадратично извезене таблице или извезене реке. Од 4 таблице две
долазе на прса и значе две таблице Старог Завета, а друге две везане врпцом на доњим
деловима два завета, Стари и Нови. Ријеке који су извезени на мандији значе реке живе
воде. Ове таблице и реке показују, да епископ у свом срцу треба да носи две законске
таблице Старог Завета, и два Завета, Стари и Нови, из којих као реке излазе његове поуке и
опомене. Мандија дакле значи благодат учитељства, моћ и пуноћу епископског позива.
Мандија је постала по узору царске хламиде, коју су у Византији облачили император и
важнији византијски достојанственици.
Крст епископски означава печат и исповедање вере. Крст је одликовање епископско,
но ипак епископи одликују њиме и неке заслужне презвитере. Лица која се одликују знаком
крста зову се ставрофори. За оне који су одликовање крста добијали, постојао је у пракси
византијске цркве нарочити обред. При посвећењу ових лица, полагало се на њихову главу
нарочито покривало на ком је био знак крста.
Панагија је мала сличица израђена од, сребра и злата, или друге скупоцене материје,

36
са ликом Исуса Христа и пресвете Богородице са дететом коју носи епископ на прсима у
знак, да Христа носи у срцу и да се узда у посредовање Његове Пресвете Матере. У старини
је то била мала кутија са реликвијама светих, коју су носили у почетку настојатељи
манастира и епископи. Неки вежу постанак панагије за 811. год. и да је патријарх
Цариградски Никифор Исповедник послао Лаву III златну украшену кутију у којој је био
делић часног крста. Постанак панагије треба тражити у Старом Завету у одеждама
Ароновим, урим и тумим, одакле су прешли у хришћанску цркву, добивши одговарајуће
значење у хришћанском духу.
Митра је слика венца или кидара, покривача за главу старозаветних
првосвештеника. У почетку је митру носио само александријски патријарх, а источни
јерарси све до XVI века нису употребљавали митру на богослужењу изузев патријарарха.
Од XVII века носе митру-круну и епископи.
Облик митре је раније био повез главе, него данашња митра. И руска шапка-митра
није била као данашња круна-митра. После пада Цариграда 1453. прешао је венац
ммператора, на главу цариградског патријарха. И у тој форми круне-митре, прешла је митра
из Цариграда и другим источним патријарсима и епископима, а 1653. прешла је по жељи
патријарха Никона и у Русију, заменивши облик шапке.
Митра има значење трновног венца Спаситељевог и указује уједно на ону част и
славу, којом је небески Отац одликовао Спаситеља, и знак је високог достојанства, које је
епискои добио од Христа ради вршења св. Радња и дељења дарова у св. тајнама.
Жезал је знак епископске власти над умним стадом. Има значење жезла Аронова
који је пролистао и подсећа нас на добро чување стада из јеванђелија. На врху штаке је змија
са две главе, која је символ мудрости, којом епископ мора бити снабдевен.

ЛИТУРГИЈСКЕ КЊИГЕ (Ј. Фундулис)

У првим хришћанским вјековима нису постојале литургијске књиге у данашњем

смислу те ријечи. Света Литургија је вршена на основу импровизованог предања, према
„моћи" предстојатеља. Најстарије сачуване записе имамо у „Дидахију“ и „Апостолском
предању" Иполита Римског, уз јасан исказ да су свештенослужитељи сами састављају
молитве. Од IV века почиње систематско записивање литургијских предања и појављују се

37
прве литургијске књиге и текстови. Прве такве примере имамо у Евхологиону Серапиона
Тмуитског и у „Апостолским Установама". Међутим, до VIII века немамо сачуване
литургијске рукописе.
Као изузетак сачуван је један Барберинијев кодекс 336, с краја VIII вијека. Од IX
вијека па надаље сачувано је на стотине рукописа у свим светским библиотекама. Настала
је потреба за критичка издања појединачних текстова. Сврха тих критичких издања јесте да
се прочисти предање литургијских текстова кроз одабирање најисправнијих рукописа и
добро проученог поретка. У том циљу је Цариградска Патријаршија 1932. године основала
велику научну комисију. једини њен плод је било критичко издање трију византијских
литургија које је приредио Панајотис Трембелас.
Послије рата приређена су и друга критичка издања литургијских текстова и
рукописа, као што је Типик Свете Софије Цариградске, који је приредио професор
Оријенталног института у Риму Хуан Матеос. У XV вијеку долази до проналаска
штампарије и до штампања литургијских књига. Литургијске књиге, делимично или у
целини, преведене су и на друге стране језике за литургијску употребу других православних
народа.

Од литургијских књига Православне Цркве неке су намењене

свештенослужитељима, друге пјевници, а неке опет народу. Литургијске књиге су:

Јеванђеље. Разумијемо четири јеванђеља која су за богослужбену употребу

подјељена у зачала, читања. Читање јеванђелских зачала се у почетку вршило по слободном
избору. Касније су створени системи зачала по избору или у континуитету. Читало се из
континуираног текста Јеванђеља, на чијим маргинама су били наведени подјела и вријеме
читања тих зачала. Ови системи зачала су се разликовали од мјеста до мјеста. Зачала су у
својој завршној фази издвојена из континуираног текста Јеванђеља и сачиниле су посебну
литургијску књигу – Јеванђелистар, какво је код нас било Мирослављево јеванђеље.
Дијели се на два дјела. Први дио је подељен на зачала од Пасхе до Велике недеље.
Почиње Јеванђељем по Јовану, од Пасхе до Педесетнице, онда следи Јеванђеље по Матеју,
од понедељка после Педесетнице до средине септембра. Затим по Луки, од понедељка
послије недеље по Воздвижењу (црквена нова година) до почетка Велике Четрдесетнице.
На крају иде Јеванђеље по Марку, које се чита током Велике Четрдесетнице. Други дио

38
заузимају зачала по избору према календару од 1. септембра до 31. августа, односно зачала
која се читају на велике празнике и спомене светих који се празнују. Трећи, додатни дио
садржи 11 јутарњих васкрсних јеванђеља и зачала која се читају приликом вршења Светих
Тајни и других обреда.
Јеванђеље читају само чланови вишег клира. Оно представља Исуса Христа. Носи се
приликом вршења литије, држи се на Трпези и окива се у сребро или неки други драгоцени
метал са рељефним украсима. На крају је превладала пракса да се на предњем делу
представља распеће, а отпозади васкрсење.
Апостол је књига чтеца, која садржи зачала из Дјела апостолских и апостолских
посланица, које се читају на литургијским сабрањима. Почиње Дјелима апостолским која
се читају од Пасхе до Педесетнице, затим слиједе одељци из посланица апостола Павла и
саборних посланица. Током Велике Четрдесетнице се чита посланица Јеврејима, док се
недељом и суботом у току цијеле године читају посланице алостола Павла, а саборне
посланица се читају осталим данима и на ве-черњим богослужењима празника дотичних
апостола. Апостолу припадају и прокимени, алилујарији, антифони и причасни .
И уз Апостол се налази упутство кад и које се зачало чита. Као и код јеванђелија био
је у старини разрешен текст и ред посланица у Св. Писму и читања су низана према црквеној
потреби. Таква књига звала се код Грка ο αποστολος. Кад је извршена подела на зачала, не
зна се поуздано. Пошто је у прва три века избор јеванђеоских и апостолских одељака
зависио од воље црквених старешина. Подела јеванђелија и апостола на зачала приписује
се Евталију александријском ђакону у V веку, а свакако су ову допунили св. Јован Дамаскин
и Теодор Студит, који су, изложивим тачан ред редовних читања из Јеванђелија и Апостола
Паримејник је литургијска књига која садржи одјељке из књига Старог завјета.
У Српској цркви у новије вријеме постоји Паримејник, док је у Грчкој цркви, из практичних
разлога, уклопљен у друге литургијске књиге и не штампа се као посебна књига.
Одељци из Старог завета су у почетку читани на Светој Литургији прије читања из
Новог завјета. Била су два читања (Закон и Пророци), према пракси наслеђеној из синагоге.
Највероватније је под монашким утицајем, читања из Старог завета пренесена и на вечерње.
Данас на празничној вечерњој постоје три старозаветна читања. На свакодневној
вечерњој Велике Четрдесетнице имамо два читања (Постање и Приче Соломонове, а током
Велике Недеље читају се одељци из Књиге Изласка и Књиге ο Јову). На тритекту постоји

39
једно читање (Књига пророка Исаије, а током Велике Недеље Књига пророка Језекиља). На
великим царским часовима практикује се по једно читање. Током вечерњи великих
празника Пасхе, Божића и Богојављења чита се више одељака из Старог завета (15 на
Велику Суботу, 13 на Богојављење и 8 на Божић).
Псалтир је књига, у којој су 150 псалама из библије, а које су написали Давид и
други побожни људи. За богослужбену употребу ових 150 псалама подељени су на двадесет
катизама. Свака катизма дели се на три славе или антифона. Псалтир се штампа двојако: 1.
Псалтир мали, обичан за ћелије, и 2. Псалтир велики или псалтир с последованијем, за
употребу при богослужењу у храму.
1. Мали псалтир. Осим 150 псаламау овом псалтиру има исиред њих и иза њих и
других разних додатака, и то пред њима је: а) Символ или исповеање св. Атанасија
Александријског; б) Кратко изложење о вери, и питања и одговори о богословљу Анастасија
Антиохијског и Кирила Александријског; в) Изложење о вери св. Максима; г) Кратка поука
како треба и да се крсти сваки православни хришћанин по старом предању св. апостола и
св. отаца. д) устав, како се псалтир има читати преко целе године.
Сада долазе сами псалми. Иза псалама налазе се: а.) девет библијских песама које се
читају или поју на јутрењу са каноном, на којима се оснива и из којих се развио канон2); б.)
полијелејни псалми или псалми избрани за празнике Господње и за дане нарочитих
светитеља, када устав прописује полијелеј. Најпосле долазе г.) тропари и молитве иза сваке
катизме.
Када и где је псалтир подељен на катизме и славе, није нам познато. Неки држе да
су оци лаодокијског сабора одређујући 17. правило разделили псалтир на катизме. Што се
тиче поделе на славе, она је по мишљењу Валзамона била у цркви у дубокој старини. подела
(на катизме) и (на славе) учињена је, да би се олакшала пажња слушалаца. По уставу
одређено је да се цео псалтир прочитати на богослужењу у току седмице једанпут, а у време
четрдесетнице прочитава два пута.
Најстарији штампани псалтир код Руса је псалтир краковски штамиан 1491. године,
а код Срба српскословенски псалтир и то велики псалтир штампан на Цетињу 1495.
2. Велики псалтир. Под овим именом разумева се псалтир, у ком осим псалтира. Има
још и других додатака. Ти додатци су:

40
 а.) Часослов (осим часова на Бадњи и Крстов дан и на Велики Петак); б.) Тропари и
кондаци изабрани из минеја триода и октоиха, и упутство о отпустителним тропарима и
конда-
цима; в.) Молитвословља којима се свештеници и световњаци спремати за свету тајну
причешћа, и канон пресв. Богородици, и друго разно. Најпосле у овом псалтиру је и слово
св. Кирила о исходу душе и о другом доласку, пасхалија и месечник.Овај Псалтир се не
спомиње међу књигама грчке цркве и постао је у редакцији словенских богослужбених
књига. Он је први пут код Руса штамиан 1491.
Псалми се такође поју и по избору на разним богослужењима или као прокимени,
алилујарији, причасни... У пјеваним службама (у парохијским храмовима) Псалтир је био
подељен на 72 антифона, са припјевима, и прочитао би се у току две недеље. У антифоне
нису били укључени псалми који су били у свакодневној употреби.
На крају Псалтира се налази девет библијских песама које се читају на јутрењу:
1. песма је песма Мојсијева из Изласка;
2. песма је песма Мојсијева из Поновљених Закона;
3. песма је молитва Ане мајке Самуила Пророка;
4. песма је молитва Авакума Пророка;
5. песма је молитва Исаије Пророка;
6. песма је молитва Јоне Пророка;
7. песма је молитва света три младића;
8. песма је химна три младића; и
9. песма је песма Богородице.
Канони, који су почели да се Његују од времена иконоборства па наовамо, заснивају се и
служе читању библијских песама. Канони су стихире на девет библијских песама.
Евхологиј је код нас Требник без литургије и богослужења дневног круга. Код Грка
евхологиј је један обиман зборник свих молитвенословља, односно Литургија, Светих Тајни
и свештених обреда, као и молитава за разне потребе. Најстарији сачувани Евхологиј
византијског литургијског типа је Барберинијев кодекс 336, с краја VIII века. Сачувани су
и многи други стари рукописи. Ови зборници садрже материјал који припада разним
епохама и различитим ауторима. Неке од ових служби се још увек употребљавају, док су

41
друге ван употребе. Садржај Евхологија је несређен, што је последица чињенице да је његов
материјал сакупљан у више фаза.
Од Евхологија су настали мањи зборници молитава. Међутим, не треба искључити
ни могућност да је од ових малих зборника настао велики. Евхологиј, за разлику од тих
зборника, има назив Велики Евхологиј. Подјела материјала је вршена с обзиром на
свештени степен свештенослужитеља:
а) Ђаконски служебник је служебник који је намјењен само ђакону, јер садржи оно
што говори ђакон приликом служења Свете Литургије и осталих богослужења. Ова
богослужбена књига не постоји у Српској православној цркви.
б) Служебник је богослужбена књига која садржи: три византијске литургије,
јутрењу, вечерњу, коленопреклоне молитве које се читају на Педесетницу, последовање
великог освећења воде и друга последовања која свештенослужитељ врши у храму, и то
углавном спојено са светом литургијом. Стари литургијски рукописи обично имају облик
свитка
и садрже само литургије, али без јектенија, него имају само свештеничке молитве. У
новијим служебницима додају се и јектеније, зато што су свештеници по нужди сами
служили Литургију, будући да нису имали ђакона. У њега се уносе и прописи типика из
списа „Правило свете литургије“ Филотеја Цариградског.
в) Архијерејски чиновник је Евхологиј конзервативнијег облика, који садржи
Литургије, рукоположења и друга последовања и молитве које врши архијереј. Први пример
Архијерејског чиновника је Евхологиј Серапиона Тмуитског који припада
Александријском литургијском типу.
г) Агиазматарион је литургијска књига мањег обима, која је у почетку садржавала
само последовање малог освећења воде и одређене молитве које су обично с њим повезане.
Била је предвиђена за употребу од стране свештеника изван храма. Када је почео да се
штампа, стално су додаване нове молитве и нова последовања, тако да је прерастао у Мали
требник.
Требник је богослужбена књига, у којој су изложена свештенодејства и
молитвословља приватног богослужења тајана и разних црквених молитвословља, која се
свршавају по потреби једног или више хришћана. Ова свештенодејства и молитвословља
зову се опћим именом треби, од чега је и сама књига добила име требник.

42
 Наши словенски требници су руске редакције богослужбених књига, које
употребљавамо сада у цркви. У грчкој цркви пред требником штампа се и служабник, и и
зову је ευηολογιον. су превели са грчког на словенски св. Браћа. грчки рукописи, који се
могу сматрати прототипима требника: 1) зборник молитава Серапиона тмуитског, и 2)
зборник молитава и служби које се налазе у VIII књ. Апостолских Установа.
По садржини, наши данашњи словенски требници зову се: велики, мали и
дополнитељни. Осим ових требника имамо требника, које су издале приватне особе, а то је
требник Петра Могиле кијевског митрополита.
Велики требник дели се на два дела. У првом су службе, којим се обично у животу
верних свршавају. Прво су изложене, којим се обично у животу верних свршавају. Прво су
изложене молитве жени истог дана кад роди, молитве у 8. дан после рођења, приликом
знаменовања детета, и молитве жени и детету у 40. дан после рођења. Затим тајне крштења
са правилима св. апостола, васељенских и помесцих сабора, и св. отаца о тој тајни, тајне
миропомазања, нокајања с упутством духовницима, обреди тајне брака с поуком
свештеника новобрачним, и прописима Никифора цариградског о другобрачним, и
јелеосвећења. За тајну евхаристије у требнику имамо само обред причешћа болесника.
Најпосле упрвом делу су још: молитве на самртном часу, обреди погреба пострига
монашког и чинови великог и малог водоосвећења.
У другом деду великог требника су службе, које не бивају у животу сваког човека,
као: молитве освећења оскврњених предмета, освећења зграде, воћа, молитве у почетку
рада, чинови освећење храма, и слично. У овом другом делу великог требника имамо и неке
службе јавног богослужења, као : обред умивања ногу на вел. четвртак и вечерње на дан
педесетнице. Најпосле у другом делу требника је Номоканон и списак имена, која се дају
деци и монасима.
За време патријарха Никона 1655. г. је исправљени и велики требНик, који данас се
употребљава и штампа.
Мали требник је извод из вел. требника, а саставио га је први пут 1662. г. руски
патријарх Јоасаф П.г да би дао парохијским свештеницима ручну књигу, у којој, би биле
службе, које се најчешће и најобичније у животу верних свршавају. у мали требникушао сав
први део вел. требника, изузевши онасима (постриг и погреб). У други део малог требника,

43
изостављена су сва она правила која се тичу епископа и монаха,, први пут 1687. г. У малом
требнику имамо неколико обреда, који се не налазе у вел. требнику.
Дополнитељни требник допуна великом требнику, малом и постао је из тежње, да се
парох. Свештенству пружи ручна књига, у којој би биле многе службе из вел. требника и
других
богослужбених књига. И садржину Дополнителног требника можема иоделити у два дела.
У првом су обреди за освећење храма и разних предмета који припадају храму, а у другом
су обреди, којима се освећују предмети за употребу у домаћем и друштвеном животу, као и
многе службе које се врше у разним приликама појединца и друштва. Дополнителни
требник први пут је издан у Кијеву 1863.
Требник Петра Могиле. Петар Могила саставио је 1646. у Кијеву свој требник, да би
исправио цркв. обредност и очистио је од погрешака ш заблуда, које су се са запада биле
увукле у малоруску цркву, саставио је на оспову многих грчких евхолагија и старих
словенских требника, а послужио се при састављању и римским требником, из ког је узео
неке службе, а нарочито тумачења: обредна, казуистичка и пастирска.Требник Петра
Могиле није нћкада добио у цркви официјелни значај.
Код Срба је први пут штампарије Ђурђа Црнојевића 1495. Године, друга издања :
1523. Божидара Гаражданина у Горажду, 1540. Божидара Вуковића у Млецима.
Служабник је књига, одређена за презвитера и ђакона, да из ње служе црквене
службе: вечерње, јутрење, литургију Василијеву, Златоустову м пређеосвећених дарова. У
Грка ова књига има два облика: литургије св. Василија, св.. Јована Златоустог и
пређеосвећених дарова, и зове се литургијарион или се уз наш служабник налази и требник,.
онда се зове евхологиј. Осим основног дела служабник има својих допуна. Такови су: 1.)
чин благосиљања кољива у част и спомен Господњих празника или светитеља божијих, 2.)
чмн над кољмвом у спомен умрлмх; 3.) молитве иосле причешћа. Налазе се и измењиве
молитве, које говори свештеник на вечерњу, јутрењу и литургији, такве су: отпусти. има у
служабнику и месецеслов, са прокимнима и алилујаријем. На крају служабника су поуке
свештенику и ђакону које се тичу спремања њихова за свршавање св. служби, поуке о св.
сасудима и о материји за тајну св. Евхаристије.

44
 Данашњи Служабник, добио је у главном свој облик не пре друге половине 13.. века,
а коначно је добио овај облик 1690. 2) Код Срба у старим српским штампаријама издао је
служабник први пут Божидар Вуковић у Млецима 1519. год.
Архијерејски чиновник, архијерејски служабник. Разликује се од служабника, што
су у њему на литуфгији обреди и молитве свештених радња, које врше односно говоре само
архијереји на литургији, а то су: чин поевећења чаца, појца; чин постављања ипођаконћ;
чин хиротоније ђакона м презвитера, чин произвађања на црквене дужности и најпосле
освећење антиминса. На крају чиновника су отиусти, молитве благодарствене после св.
причешћа и месецеслов. Словенски чиновћик је превод грчког.
Часослов је књига „часова", односно богослужења дневног круга. У Часослову су
садржани непромјенљиви елементи ових последовања, као и поједини промјенљиви
(тропари и кондаци из минеја), и друга последовања која се често служе заједно са
богослужењима дневног круга, као што је акатист, молебни канони Богородици, молитве
пред Свето Причешће... Круг богослужења у Часослову почиње од полуноћнице, а поредак
богослужења је онакав како је изложен у монашком типику светог Саве Освећеног.
Најстарији сачувани рукопис Часослова је из 9. Века.
(Из Мирковића) Намењен је чтецима и појцима. У њему су молитве свакидашњег
опћег богбслужења: полуноћница, јутрења, часова, међучасова, зобразителних, вечерња м
повечерија. Од часова је и сама књмга добила своје име. Осмм тога су у часловцу: јутарње
молитве, чин о панагији, благосиљање трпезе, канон пресв. Богородици и молитве пред
спавањем. Часослову се додају и кратке песме које се у одређене дане поју, као: тропари
васкрсни на 8 гласова, кондаци, богородични, прокимени, причасна, акатисти, који припа-
дају богослужењу седмичног и годмшњег круга. У њему су даље : календар са тропарима,
кондацима, прокимнима, причаснима, величанијама, и укази како ваља читати јеванђелија
и апостоле. Напослетку у њему имамо пасхалију, индикт, кругове месеца, ио којима се може
изнаћи, у које дане падају покретни празници и постови. Часослов са наведеном садржином
је велики, а осим овога имамо и мали. Последњи је скраћен од првог.
Првобитни састав ове књиге нриписују Сави Освећеном. Но и после тога је часослов
допуњаван у грчкој цркви, и то од св. Јована Дамаскина м Теодора Студита. Мали часослов
је првобитно намењен сиромашним црквама. У старим српским штампаријама штампан је
1495. на Цетињу.

45
 Октоих је химнолошка књига која садржи васкрсне тропаре, стихире, каноне...
распоређене у осам васкрсних служби, које су састављене на осам гласова византијске
црквене музике и смјењују се наизменично током године, почев од прве недеље послије
Пасхе, недеље Антипасхе или Томине недеље. Паралелно са смјењивањем гласова иде и
серија од 11 васкрсних јутарњих јеванђеља која се читају недељом на јутрењи и која такође,
почиње од исте недеље (Томине). Из разлога неједнакости броја гласова (8) и броја
васкрсних јутарњих јеванђеља (11), ове две серије иду у корак само до одређеног степена.
Октоих садржи и поетску обраду ових јеванђеља - 11 егзапостилара, дјело Константина VII
Порфирогенита, и 11 јеванђелских стихира, дјело Лава VI Мудрог.
Састављање Октоиха се приписује светом Јовану Дамаскину. У Октоиху постоје
химне и многих другух аутора као што су Анатолијеве стихире и тројични канони
Митрофана Смирнског...
Откоих и Псалтир су у периоду турског ропства кориштени за учење читања и
основних истина вјере, па се зато у старим издањима на почетку Октоиха налази грчки и
латински алфабет, молитва Господња, Символ вере и друге одговарајуће молитве за
ученике.
Први састављач Октоиха је био Севир Антиохијски (V-VI век). Овај Октоих је
сачуван у сиријском преводу.
(Из Мирковића) Октоих је књига намењена певници и појцима, а у њој су службе са
измењивим молитвословљима и песмама за богослужења седмичних дана. За сваки дан
седмичнога круга у октоиху су молитвословља и песме вечерња и повечерија, јутрења и
литургије, а за недељу осим свега овога има октоих и молитвословља малог вечерња и
полуноћнице. Седам такових скупова дневног богослужења за свих седам дана седмице
поју се по једном напеву или гласу, и зову се глас. У октоиху има 8 гласова за 8 седмица,
отуда је и сама књмга добила име осмогласник. Круг ових осам седмица по 8 гласова зове
се столп, и такових столпова има у години највише 6. Цео октоих је подељен у две књиге,
"у свакој су 4 гласа.
Појање октоиха у седмичне дане почиње од понедељника недеље свих светих, а
свршава се пред суботом недеље месопусне. Октомх се не поје у радне дане" почињућм од
месопусне суботе, а у недељне (васкрсне) дане поје се октоих од недеље која долази после
недеље свих светих па све до 5. недеље поста, а не поје се почињући од Цвети до недеље

46
свих светих. Осим овог времена оставља се појање октоиха на 12. господњих празника, било
да падну у тежатне било у недељне дане.
Октоих је у главном написао св. Јован Дамаскин, и других песника, као: Анатолија,
цара Константина Порфирогените, цара Лава Мудрог. Код Грка у књизи октоиху су само
васкрсне службе и то је једна књига, чији је већи и претежни део написао и средио по 8
гласова Јован Дамаскињ Књига, коју ми зовемо Октоих, зове се код Грка параклитик. Као
прошг/ритељи октоиха у параклитик сматрају се Теодор и Јосиф Студити. Код Срба
штампан је Октоих првогласник (1.—4. глас) 1492.—94. на Цетињу. Петогласник (5.—8.
глас) октоиха штампан је тек 1537. у Венецији, у типографија Божидара Вуковића.
Параклитик је химнолошка књига која садржи Октоих и службе за сваки дан у
недељи, опет у осам гласова. Дани у недељи су посвећени посебним темама. Понедељак је
посвећен анђелима, уторак светом Јовану Крститељу, сриједа и петак крсту Господњем,
четвртак апостолима и светом Николају и субота мученицима и упокојенима. И ова
последовања се током године наизменично смјењују према осам гласова и поју се на
јутрењу и вечерњу када није празник или спомен неког светог који се празнује. У остале
дане служба из Параклитика допуњује службу из Минеја, Триода или Пентикостара према
упутствима Типика.
Параклитик потиче из разних епоха и припада различитим химнографима. Тропари
и канони су потписани именима химнографа Теофана и Јосифа.
Параклитик, да би се разликовао од Октоиха, носи назив „Велики Октоих или просто
Параклитик". У словенским црквама не постоји богослужбена књига са називом
„Параклитик", него су и васкрсне службе и службе осталих дана у недељи садржане у
Октоиху.
Минеј представља 12 књига, према 12 мјесеци у години, које садрже свакодневне
службе од 1. септембра до 31. августа. Њиховом садржају су (У Грчкој цркви) додана
читања из Паримејника на вечерњи и царским часовима, као и синаксари. У појединим
издањима постоје и Апостоли, па чак и Јеванђеља која се читају на највеће празнике.
Минеји репрезентују хеортолошку традицију Цариграда, али слиједе распоред
последовања према монашком типику светог Саве Освећеног. Њихово формирање, пада у
период од завршетка иконоборачких спорова, па до краја византијског периода. Ово је
имало за последицу да свети који су уживали нарочито поштовање у Цариграду имају

47
потпуну празничну службу, а да други свети, чије се поштовање развило изван престонице
или су из каснијег времена, имају непотпуну службу или је уопште немају. Сем случајева
да се службе Светих, чије службе су непотпуне, уврштавају у новија издања Минеја,
постојећи недостаци се најчешће исправљају на тај начин што се издају и уводе у употребу
допунске службе. Ове службе се издају и мјестимице употребљавају као сепарати.
Садржај Минеја је различитог порекла и припада безбројним химнографима свих
епоха.
(Из Мирковића) Месечни или прости минеј у минеју су службе и измењива
молитвословља и песме за непокретне дане годишњег круга. последованија у минеју према
данима 12 ме-сеци, због чега се и сама књига дели на 12 делова. У минеју имамо
молитвословља и песме за вечерње и јутрење, а у неким случајевима и за часове, литургију,
повечерје и полуноћницу. деле се последованија месечнога минеја на последованмја:
великих празника, средњих празника и малих празника. У минеј су ушле песме писаца
разних времена, почињући од У..па до XVI. века, но ипак највећи део песама прииада VIII.
и IX. веку. Прво скупљање појединих служби у књигу минеј пада у време св. Софронија
јерусалимског и св. Јована Дамаскина. После њих је минеј допуњен Теофана Исповедника,
браће Јосифа и Теодора Студита, Јосмфа химнографа и других.
Општи минеј је сличан месечном минеју. у њему изложена последованија
попокретних и непокретних дана празни^а годишњег круга и заједничке службе
светитељима. Ти чинови су: чин или лик пророка, апостола, светитеља,
преподобномученика, мученица, ггреподобнихжена, преподобномученица, безсребреника
и Христа ради јуродивих. Исто тако се налази у овом минеју и последованије празницима:
Господњим, Богородичиним, часном крсту, анђелима, Јовану Крститељу и св. оцима који
су били на саборима. надокнађује се њиме недостатак других богослужбених књига,
особито месечног минеја. Поводом да се састави овакав минеј, била је жеља да се неким
црквама, особито сиромашним даде могућност да у недостатку богослужбених књига
свршавају богослужење из њега.
Празнични минеј, антологија, цветни минеј је извод из месечнога и у њему су
службе Господњим, Богородичним и већим светитељским празницима, а ове Службе су
поређане по месечним данима,осим две службе св. Николи чудотворцу 6. декехмбра и 9.
маја, које се налазе на крају књиге. Празнични минеј састављен је у грчкој цркви. Првобитно

48
су у њему биле само одабране црквене песме. Ова ј е књига као неки извод из минеја за оне
цркве, које немају цео месечни минеј. Код Срба је празнични минеј штампао 1536.—1538.
Божидар Вуковић у Млецима.
Триод је у химнолошка књига која садржи службе шест недеља Велике
Четрдесетнице и Велике Недеље до вечерње Велике Суботе и првог дијела пасхалног
бденија. Такође, садржи, и службу недеље Митара и Фарисеја, Блудног сина и Месопусне
недеље, које непосредно претходе Великој Четрдесетници, као и свакодневне службе двеју
последњих припремних недеља пред Велики пост (Сиропусне и Месопусне). У Триод су,
по узору на Минеје, уврштена из Паримејника старозавјетна читања за сваки дан и
синаксари за сваку недељу и друге истакнуте дане овог периода које је написао Никифор
Калист Ксантопулос. У појединим издањима штампају се и Апостоли и Јеванђеља овог
периода.
Триод је добио назив по најкарактеристичнијем елементу свакодневних служби
Велике Четрдесетнице – трипеснецима, односно канонима, који су дјела Теодора и Јосифа
Студита. Постоје и други трипеснеци и четверопеснеци (и један двопеснец) Андреја
Критског и пјесника Косме мајумског за Велику Недељу. У Триоду, трипеснеци, су
постојали и у службама периода Педесетнице, те се из тог разлога Триодом називао
целокупни покретни хеортолошки период до Педесетнице, као и књига која је садржавала
ове службе, и која се дјелила на „Посни Триод" и „Цвјетни Триод". Временом је за Цвјетни
Триод почео да се употребљава термин „Пентикостар".
У Триоду је сачуван најстарији систем читања пјесама канона, према коме се на
јутрењи није читало девет песама, него три, тако да се девет пјесама канона прочита једном
недељно, као и Псалтир. Овај систем читања пјесама канона током Велике Четрдесетнице
није најстарији, него такозвани „средњи", гдје се следи следећа схема:

Недеља: чита се свих девет песама, највероватније из разлога што је тада типиком
предвиђено бденије,
Понедељак: прва, осма и девета песма (трипеснец),
Уторак: друга, осма и девета песма (трипеснец),
Среда: трећа, осма и девета песма (трипеснец),
Четвртак: четврта, осма и девета песма (трипеснец),
Петак: пета, осма и девета песма (трипеснец),

49
 Субота: шеста, седма, осма и девета песма (четверопеснец).
Дакле, у њему су сачуване и употребљавају се веома старе химне и прастари
литургијски обичаји, који су се изгубили током времена. У њему се разликује више слојева
развоја богослужења, древни јерусалимски и новији цариградски, као и очигледне
студитске интервенције. Нарочит утицај на химнографију Триода извршила су јеванђелска
читања. Врхунац представља четвртак пете недеље Великог поста, када се поје велики
канон на јутрењи, са по једним тропаром за сваки стих сваке песме и са 31 стихиром на
вечерњи. То је најдужа служба литургијске године. Приписује се Јосифу Студиту.
Пентикостар. „Радосни Триод" или „Цветни Триод" постао је посебна литургијска
књига под називом „Пентикостар". Садржи службе пасхалног периода до Педесетнице,
прецизније до недеље Свих Светих. Од празника Педесетнице највјероватније проистиче
најновији назив ове литургијске књиге. „Пентикостар" садржи службу Пасхе и Светле
недеље, празник Преполовљења, празник Вазнесења и празник Педесетнице, са
предпразништвом и попразништвом свих ових празника. Дане између ових празника
покривају васкршње службе и службе седмица које им следе. Ових недеља има шест:
Томина или Антипасхе, Мироносица, Раслабљеног, Слепог, Самарјанке и светих Отаца
Првог васељенског сабора.
У Пентикостар су уврштени и синаксари недеља и празника овог периода, које је,
такође, написао Никифор Калист Ксантопулос, као и синаксаре Триода.
Типик. Систематски поредак и начин свршавања црквених служби имамо у богослужбеној
књизи типику или у црквеном уставу. Типик указује, како се спајати појање минеја са појањем
октоиха и триода. Осим ове главне садржине типика, у њему су и правила о храни хришћана, а
нарочито о храни монаха, правила о посту, као и правила црквеног поретка и понашања у цркви за
трпезом и уопште у манастиру. По својој садржини Типик се дели на три дела:
У 1. делу су општа упутства: а.) која се тичу поредка богослужења и свештених радња у
извесне годишње празнике, када ови падну у васкрсне дане, у дане седмичне и у суботне. Долазе
посебна упутства о молитвословљима и читањима на богослужењу у све дане године, као и упутства
о песмама и свештеним радњама при богослужењу целе год. б) упутства о побожном молитвеном
расположењу, в) правила за живот и владање монаха.
У 2. делу типика су упутства о измењивим песмама и св. радњама и о поретку целог
богослужења у све дане године по минеју месечном. У идућим главама налазе се упутства која се

50
тичу богослужења у време појања посног и цветног триода. Овај се део свршава излагањем правила
о петровском посту.
3. Део је допуна 1. и 2. дела. У њему су упутства о неким измењивим песмама, које се поју
за годишњег и седмичног круга, као и саме те песме. На крају типика је пасхалија, храмовне главе.
Кратка историја типика. У првим вековима хришћанства није било строго установљеног
поретка свршавања богослужења. Свако богослужбено мјесто има свој устав. У Грчкој су ктитори
манастира давали уставе својим манастирима. Црква је предузимала мјере да се уведе једноликост
богослужбених обреда. Плод такве тежње био је и црквени устав Саве Освећеног. Сава Освећени
примивши га од преп. Евтимија и Теоктиста његова друга изложио је пред крај свог живота писмено
устав и предао га братији. Имали су богослужбени обичаји јерусалимске патријаршије велика
утицаја на богослужбени устав Саве освећеног. Зато се палестински устав и зове јерусалимски
типик. Овај устав је уништен за навале Хозроја на Палестину, но св. Софроније Јерусалимски знао
је напамет устав св. Саве, написао га и допунио. У VIII веку допуњен је јерусалимски устав трудом
св. Јована Дамаскина и Косме Мајумског. Од каснијих допуна имамо да споменемо упутства о
сједињавању служби када у један дан падну више празника. Те допуне изложене су у 100 глава, а
зову се Маркове главе, по имену њихова аутора Марка, настојатеља лавре св. Саве. На развитак
јерусалимског устава утецао је
Студитски типик. Студитски устав има име од студијског манастира у Цариграду, а написао
га је Теодор Студит. Јерусалимски устав потиснуо је и превладао у Грчкој и Русији. Цариградски
манастири имали су правила, но нису били потпуна. Овај недостатак је исправио Теодор Студит.
Два века после његове смрти појавили су се писмени састави Теодорова устава, писмено изложио
патријарх цариградски Алексије за обитељ, коју је он основао у Цариграду. Из Цариграда примљен
у цариградској патријаршији, прешао је овај устав у Атон, јужну Италију и у Русију. Овај студитски
типик разликује се од јерусалимског више у правилима монашког живота, а не толико
богослужбеним уставом, јер је богослужбени ред православне Цркве установљен већ до Теодора
Студита. најпосле је Устав Студитски потиснут и замењен јерусалимским.
За сриску цркву написао је св. Сава 1. Типик карејски, 1199. год. 2. Тииик хиландарски из
1200—1207. Овај типик је превод, грчког типика евергетидског манастира у Цариграду. 3. Типик
студенички из 1207.—1215. год.
Антологија је полулитургијска књига за употребу у храмовима или приватно. Њено
издавање је изазвала потреба да се покрију литургијске потребе првенствено малих храмова
и капела, који нису имали могућност да имају цјелокупну библиотеку литургијских књига,
као и потреба приватних лица која су желела да се упуте у садржај богослужења или да их
прате из једне практичне књиге. Постоје многа издања Антологије, која обично имају
51
различит садржај. У њен садржај су најчешће улазиле Свете Литургије, Псалтир, Часослов,
службе најважнијих празника црквене године из Минеја и поједине службе из Октоиха,
Триода и Пентикостара.
Сличну Антологију, која је намјењена за потребе верника, представљају мање књиге
које садрже Литургију Јована Златоустог, изабране службе из дневног круга богослужења,
молебане, акатисте, молитве пред Свето Причешће, отпусне тропаре из Минеја и најважније
службе Велике недеље.
Ирмологија је књига у којој су ирмоси разних канона, катавасије, из октоиха, триода
и минеја, од којих ова књига и има своје име. Осим ирмоса имамо у ирмологији разне иесме
које се поју на свакидашњем богослужењу. Ирмологија је намењена појцима, да би на
једном месту имали ирмосе и остале песме које.се често поју.
Србљак је богослужбена књига православне српске цркве, у којој су службе и песме
Србима светитељима. Службе, песме и похвале Србима светитељима писане су по узору и
под утецајем византијског црквеног песништва.
Писци Србима светитељима. Ко је писао службе Србима светитељима, не зна се код
свијуг само за неке знамо ко их је писао. Службу св. Симеуну написао је 1200.—1207. св.
Сава. Службу св. Симеуну и св. Сави написао је Теодосије (крајем 13, в.). Стефану
Дечанском написао је службу и житије Григорије Цамблак рпски патријарх Пајсије
саставио је-и списао 1642.. год. службу м житије Уроша 1. Службу светог Стефана
Штиљановића написао је. Петроније монах у манастиру Хопову 1675. Год. Јован Ђорђевић
архиепископа карловачког, је написао стихиру Србима светитељима. Србе светитеље од оца
Симеона Мироточца до последњег св. Василија Новога чудотворца. Ко је писао остале
службе и песме Србима светитељима не зна се до данас.
У саборнику Вожидара Вуковића штампаном у Млецима 1538. год. има три службе
Србима светитељима и то: Св. Симеуну, Св. Сави и Св. Стефану Дечанском.
Србљак раковачки. Ово је најстарија до сада позната књига у којој је први пут
сакупљено из рукописних минеја и засебних последованија највише служби главним
Србима светитељима и то њима дванаесторици. Овај рукопис писао је 1714. год. калуђер
Максим ио заповести нгумана раковачког Теофана, но рукопис на жалост изгубљен.
Србљак римнички, исправио и штампао Синесије Жмвановмћ епмскоп арадски
1761. у Римнику у Малој Влашкој, а с благословом Павла Ненадовића, бившег

52
архијепископа карловачког. Дословно и са истим насловом прештампан је римнички
Србљак 1765. год. у Москви.
Србљак београдски , штампао га Митрополит Михаило год. 1861. У њему има 10
служби више но у римничком србљаку.
Осовбине слушби Србима светитељима. Службе Србима свецима писане су по узору
светитељских служби у минејима. Богородичне песме узете су мз октоиха или из других
богослужбених књига. На вечерњу имамо паримеје, на јутрењу имамо канон богородици и
један или два канона светитељу. Каион прекида после 6. песме кондак и икос. Иза икоса
долазе синаксари т. ј . биографије светитеља.
Осим сиоменутих служби Србима светитељима имамо и друге написане службе: св.
муч. Георгију Новом службу св. Петру I. цетињском, написао је митрополит Михаило,
акатист св. Сави.
Осим споменутих књига, издају се ради лакше употребе на богослужењу, које су
изводи из појединих или њих вмшеод споменутих књига. Тако имамо из октоиха штампане
само васкрсне службе, збирку чинова или последованија из ча- словца, служабника,
октоиха, минеја, триода; затим имамо акатистник, књига у којој су сабрани сви акатисти;
молитвослов, збирка акатиста, јутарњих и вечерњих молитава,. Канона...
Међу црквене књиге можемо убројити и т. зв. Књигу „Житија светихи. Сабирање
житија светих почео је у 10. столећу Симеон Метафраст.
Богородичник и остале литургијске књиге. Богородичник је монашка књига која
садржи каноне у част Богородице, који су написани од стране разних химнографа, у свих
осам гласова, и пјевају се у манастирима. Остале литургијске књиге мањег значаја су
Стихологија, Полијелеји и избрани псалми, Приручник за чтеца...

ХИМНЕ И ПЕСМЕ ХРИШЋАНСКОГ БОГОСЛУЖЕЊА

Хришђани аиостолског времена имали и употребљавали нарочите химне, јер се

црквено појање у апостолском времену није могло ограничити само на псалме и друге
библијске иесме. Ове химне, употребљавале се не само у апостолском времену него и у
времену иза њих. св. Игњатије о химнама, у којмма се велмча Христос. славе Христа. Песме
које сам долазе у богослужбеним књигама јесу:

53
 Антифон. Антифонско појање означава појање како псалама тако и осталих
црквених песама, и то раздељено у два хора, да један другом у појању наизменце одгопара.
Овај обичај певања био је већ код старих Грка у употребн, Терапевти слично појање у
Египту установили. Код хришћана овај начин појања увели су прво презвитери антиохијски
Флавивијан и Диодор у Антиохији. Неки говоре да је их увео Игњатије Богоносац. 0вај
начин појања псалама се из Антиохије раширио по свима грчкмм црквама, а захваљујући
св. Амвросија и на западу. Касније је установљено, да се и псалама, и нове песме стихире и
канони, и најиосле свака врста црквених песама поје наизменце од два хора.
Поред ознаке наизменичног начина појања, под именом антифони, разумеју се
поближе само неколико врста црквених песама, и то: 1. Антифони катизме, т. ј.„ они делови
или славе катизама, за које устав прописује, да им се стихови поју наизменце од два хора.
2. Антигони изобразитељни, т. ј . стихови 102. и 145. пс. (Благослови душу моју Господе...
и Хвали душо моја Господе ...)' који се поју у суботне, васкрсне и неке друге празничне
дане на литургији одмах после велике јектеније, а као трећи антифон код изобразителних
антмфона су блажегта са тропарима треће и шесте песме канона на јутрењу. Кад у
богослужбеним књигама стоји да се имају појати изобразителни антифони, значи, да се тада
иоју и блажена. 3. Антифони свакидашњи, т. ј . стихови мз 9. 92. и 94. пс. који се поју на
литургији место изобразителних исалама и блажена у дане непразничне. Стихови првог
свакидашњег антифона на које се поје припев Молитвама Богородице, Спасе, спаси нас
јесу као припрема за славослов ; у стиховима другога антифона, на које се поје припев
Молитвама Богородице, Спасе, спаси нас, је пророштво о делима Господа и Његове
смрти на крсту ; а стихови трећег антифона, на које се поје припев Спаси нас Сине Божији,
јесу песма Господу који је већ дошао. Свакидашњи антифони налазе се на крају апостола и
ирмологије. 4. Антифони празнични , су пророчки стихови из псалама. Ови антифони поју
на Господних празника (празника Сретенија Господњег) и у све дане светле седмице.
Празнични се антифони налазе на литургији нразника у минеју, триоду и пентикостару. 5.
Антифони степенски, степена, зову се три антифона, од којих сваки има три стиха, пред
трећим је мало славословије, а стихови су узети из псалама. Ови антифони зову се степенски
зато, што су састављени из стихова петнаест псалама (од 119.—133.), који се зову имају
натпис песме узлаза, а зову се тако зато, што су ових иетнаест псалама појани код Јудеја на
петнаест степеница јерусалимског храма. Три антифона означавају тројичност Божју. У

54
октоиху се налазе осам степена на осам гласова, и поју се на васкрсном јутрењу и на јутрењу
празника са свеноћним бденијем и полијелејем. Антифони степенски приписују се св.
Јовану Дамаскину.
Ипакоју слушати, пазити, одговорити му). ГТесме овога имена поју се на васкрсном
повечерију, васкрсној полуноћници после канона и на јутрењу пред антифонима и мза треће
песме канона иосле сједалног. Назив ове песме тумаче једни тиме, што ју је у старо доба за
чацем појао народ, као одговор на његово појање. Други пак држе да ова песма има своје
име отуда, што треба да се слуша са особитом пажњом, јер у њој се говори о васкрсењу
Христову.
Канон, је повећа песма састављепа из денет односно осам — јер је друга
изостављена — мањмх лесама. Ових осам или девет песама канона су опет састављене из
једног ирмоса и неколико тропара; свака од ових 9 песама њих одговара по једној песми
св. Писма. Каион је више низ, серија песама него једна песма. Девет библијских песама на
којима се оснивају девет песама канона јесу:
1. Песма благодарности, коју су појали Мојсије и синови Израиљеви после пролаза
кроз црвено море,
2. Песма укора Мојсијева пред смрт његову, која прориче синовима Израиљевим
казну Божју, и којом је укорео« неблагодарне Јудеје, што су заборавили доброчинства Божја
Ова иесма канона сходна само времену покајања и намени поста, поје се у посно
време и, а у канонима других годишњих дана немамо друге песме. девет песама имамо у
канону врло ретко, н. пр. у два. канона посног времена од Андрије Критског.
3. Радосна химна пророчице Ане, која ј.е после неплодства утешена рођењем сина,
Црква је до Христа неплодна, затим рођењем ИХриста постала је плодна.
4. Молитва пророка Авакума, који је предвидео долазак Господа на свет.
5. Молитва пророка Исаије, у којој је радост што ће Спаситељ доћи на свет,
6. Молитва пророка Јоне у утроби кита. У песми капона понављају се усклици
пророка Јоне, што смо се избавили из понора грехова,
7. и 8. молитва пуна наде и весела химна три младића. у пећи, који су чудом изишли
из ње неповређени У песмама канона призива се свакостворење да слави Господа.

55
 9. Песма хвале пресвете Богородице после благовести: и свештеника Захарије у којој
је благодарност Господу, што је дошло време доласка обећаног Спаситеља света. Ових
девет песама односе се на долазак и деловање Исуса Христа,. као и на нову благодат.
Ових девет песама канона између себе лабаво везаних садржином, јер су им основа
девет библијских песама. Ова врста песништва није се одмах појавила са црквеним
песништвом у хришћанској цркви. Најстарији песници канона су уједно и проналазачи ове
врсте песништва Андрија Критски први на место 9 библијских песама саставио своје песме.
Реч канон, за ознаку 9 песама примљена је у време Андрије Критског и Косме
Јерусалимског. тих девет песама. канона испеване су у ритму, и биле су ритамска појезија
су појединим песмама додани тропари. Пјесма канон није се читала ни рецитовала, него се
појала, и то све песме једним гласом. а свака од ових пјесама има више строфа. Последња
строфа песме садржи хвалу пресв. Богородици.
Код канона имамо: песма или ода, тропар, ирмос, катавасија, трипеснац,
четверопеснац, двопеснац, као и о једној особини канона, о акростиху. Именом песма
или ода, означују се поједине песме, и тим именом се од старине називале 9 песама СЗавета
за разлику од псалама. Свака ода, песма канона састављено је из једног ирмоса и неколико
тропара.
Ирмос. Да би разумели ову реч морамо прво споменути, да грчки цркв. песници нису
били само песници текста, него и композитори мелодије. Тако су и византински песници
метали поред текста извесне знаке, ноте. Свака засебна песма, имала је засебну мелодију.
касније постао обичај, да су нови текстови узимали стару мелодију. Овака строфа, која
служи за углед, узор, звала се ειρμος, а песме које се градиле по узору, звале се τροπαριον.
Данас под ирмосом разумемо једну строфу од неколико стихова, заједно с
мелодијом, која прати текст. Овом особином разликује се ирмос, од тропара, под којим се
разуме строфа, песма, која се по ритму и мелодији равна по ирмосу. Овим одношајем —и
угледања — не може се разјаснити сам назив ирмос, него етимологијом. Ова нас упућује
на појам заједничког низања Данас с речју ειρμος; везујемо појам низања. Збирка оваких
узорних строфа, сачињавала је једну књигу, која се звала ирмологија.
Тропар, је кратка песма, строфа од неколико редова из тропара је састављена
најважнија врста цркв. Иесништва, канон. ни друге врсте црквених песама нису ништа
друго до тропари са разним особинама. Првобитни кондаци и канони нису ништа друго, до

56
ли систем тропара. Воскресни, крстовоскресни, богородични, крстобогородични,
догматици, тројични, мученични, покајни, мертвени — нису ништа друго до ли тропари са
овим имениЈла. Једни држе, да реч τροπαριον долазп од. трофеји, победни знаци, и према
мишљењу ових тропар је песма, у којој се опева победа светитеља. Други пак, Зонара у,
изводе ову реч од, а држе то зато, што се тропар према ирмосу равна, обрће. Ово угледање
тропара на ирмосе није тачно јер долазе самостално и независно од ирмоса много раније
ирмоси и канон појавили. Док у V. веку немамо о ирмосу још никаква спомена, то из V.
века имамо и у IV. и V. веку појали се тропари у Александрији. Дакле тропари, не долазе
само у канонима, него долазе и иначе као самосталне песме. Тропари долазе у црквенОм
ттесништву са разним именима, које су добили од садржине, као:
Васкрсан је песма у којој <се опева васкрс Христов. А пошто се васкрс слави сваке
недеље, то овај назив уједно казује и када се употребљавају ове песме. Отуда се и друге
песме васкрсног дана зову овим именом, као: васкрсни тропари, васкрсне стихире, васкрсни
канон, и т. д.
Крстоваскрсан, је песма у којој се величају и опевају страдања Господа Исуса на
крсту и Његово васкрсење.
Богородичан, , је песма написана у част пресвете Богородице. Песма пак, у којој се
опева туга и тужење пресвете Богородице испод крста, на коме је распет ИХристос, зове се
Крстобогородичан, који се поје у среду и у петак место богородичних. Пошто је
поштовање пресв. Богородице од 8. века веома појачало, појавили се у црквеном песништву
безбројне песменБогородични. Јован Дамаскин је први удесио, да у свакој несми канона
изатри тропара долази последњи тропар богородичан, у којем је похвала пресветој
Богородици. оним канонима, који нису имали ове богородичне иесме, додавани су
богородични. Па не само да је то случај био са канонима, него и са другим песмама.
Догматик се зове песма у којој су похвале пресветој Богородици и догматско учење
о ИХристу. Његово. Богородични догматици деле се на догматике великог и малог вечерња.
Последњи се поју само у васкрсне дане, јер се у њима опева васкрс Христов, а догматици
великог вечерња шире садржине, поју се и у друге дане. Догматици се поју после стихира
на Господи возвах и после стиховних.
Тројичан, зову се песме у којима се прославља пресвета Тројица и у којима је учење
о триипостасном Вогу, а поју се по гласу седмичном на јутрењу после шестоисалмија у оне

57
дане, кад се место Бог Господ поје Алилуја. Они се доводе у свезу и са служоом дана, стога
имају на крају додатак, који стоји у свези са службом дана, н. пр. у понедељак:
предстатељство бесплотних твоих, помилуј нас... У иосном триоду смештени су по гласу
на крају књиге, а пред њима се налазе дневни домеци.
Мученичан. су песме у част светих мученика. Они се поју по октоиху сваког дана
седмице, осим васкрса, на вечерњу — у стихирама на стиховње (у суботу и на Господи
возвах , на јутрењу— у седалнимаг у канонима и у стихирама на стиховње, и на литургији
— у блаженима. Мученичне имамо само у Октоиху и у Триодима, који замењују октоих. Но
песме у минеју, где су написаие читаве службе у част мученика, немају натпис мученични.
Покајна, Општа тема ових песама је исповедање грехова пред Богом, скрушеност
због њих, и молба. за опроштење истих. Налазе се у октоиху на службама понедељника и
уторника међу оним песмама, које се могу изменити.
Мертвени и покојни, су песме, у којима су молитве за покој душа умрлих чланова
цркве. Њихово је место на службама суботним, јер црква тог дана чини спомен умрлима.
Овамо спадају и тропари мртвих и непорочни који се поју на погребу и парастосу.
Катавасија, означава оно исто што и ирмос. Ово име изгледа да је постало у оно
време, када се тропари канона почели читати а не певати, и када год се ови читали, после
сваке песме, отпојао се ирмос те песме. Ови ирмоси зову се катавасија, зато, што се док се
читаху тропари канона седело са обе стране солеје, а када се ови ирмоси појали, силазили
су појци десне и леве стране на сред храма, где су се сјединили и бтпојали ирмос.
Двопеснац, трипеснац, четверопеснац, су мање песме канона, које немају као
потпуни канони девет песама, него само две три, или четири песме. Када је у обичне
празнике било сувише 9 песама канона, неке песме одбачене, остале су само две, три или
четири песме, и то прве и последње, 1, 8 и 9. Први је оваке краће песме канона почео писати
Косма Јерусалимски, затим Јосиф и ТеоДор. Трипеснаци се налазе само у посном и цветном
триоду. Само неколико трипеснаца имамо у минејима и то на празнике Рождества Христова,
Богојављења и Преображења. Четверопеснац Косме на Вел. Суботу, доиунио је Марко
монах, са 4 песме тако, да је постао потпуни канон.
У најкарактеристичније особине канона спада акростих,1 т. ј . да почетне речи
појединих строфа почињу таковим словима, да када се ова поређају једно иза другога, дају
или алфавит од а до а), т. зв. азбучни акростих, или изиђу речи стиху или прози, у којима

58
нам се казује једна мисао, или име иесника који је саставио ту песму, или што год друго о
песнику или садржини песме. Акростих је исписан на челу канона испред прве песме.
Најстарији акростих у хришћанству је онај који даје реч ΙΧΘΥΣ. У најстаријем цркн.
песништву акростих је врло важна ствар, јер је он скоро једини пут, којим можемо сазнати
име автора.
Ова особина у песништву потиче са истока. Акростих налазимо у класичној
литератури код старих Грка, затим код Јевреја у СЗавету. Акростих се не налази увек код
сваког канона. н. пр. Андрија Критски већином оставља своје песме без овог украса. Једни
пак украшавају своје песме и каноне алфавитским акростихом, редним бројевима, други
пак акростихом писаним у прози, а трећи — и то код већине канона — метричким
акростихом (јамби и хексаметар). Јован Дамаскин написао је неке каноне без акростиха,
друге са алфавитским акростихом, но већину својих канона написао је са акростиховима у
хексаметру и јамбима. Слично Јовану Дамаскину чини и Косма.
Акростиху се спомиње €ветитељ или празник. су започели Косма и Јован Дамаскин.
Осим овога у акростиху се често спомиње врста песме акростиху казано име автора. Овај
обичај имамо код канона Јована Дамаскина, Теофана, Јосифа... У црквеним књигама између
песама канона и то после 6. песме имамо две песме, које чине засебну врсту песама и не
стоје ни у каквој вези са каноном, а то су кондак и икос.
Именом кондак зову се две врсте песама. Једно је кондак, који имамо у нашим цркв.
књигама иза 6. песме канона, а то је кратка песма од једне строфе, а друго је кондак стара
химна, управо поетска проповед састављена од 20—30 строфа, које су све једнако метрички
грађене, а разликује се од њих проемион (увод), који је пред њима.
Све строфе у овом кондаку зову се икоси,: и ммају исти припев од 1 — 2 стиха, а
Грци га зову још отпев. У канонима га ређе налазимо. Најзнаменитији песник оваких
кондака је Роман Мелод. Састоје се из већег броја исометричких строфа и алометричког
проемија. Иницијали строфа сачињавају увек акростих. За предисторију оне ретке
литерарне врстег долазе овамо у обзир пре свега сирске песничке 'форме 4. и 5. в. Имамо
кодекса т. ј . старих рукописа у којима су само такове иесме, кондаци, и зову се κονδακαρια.
Кондаци ове врсте Романа Мелода не налазе се у нашим црквеним књигама.
Садржина великих кондака је идентична са садржином ранијих византијских
проповеди. проф. Мас је кондак поетска лирска проповед, која се појала, а рефрен је

59
одговарао хор. Ми пак именом кондаци, хо^таша зовемо оне песме, које се налазе код
канона иза 6. песме, дакле на јутарњем богослужењу, а поју се још и на литургији. у њима
кратка похвала светитељу или св. догађају који се слави.
Икос звале се поједине строфе великих старих кондака који су цветали у 6. и 7. Веку.
За икосе немамо много и сигурних података. Они ће по свој прилици бити остаци, строфе
првобитних великих кондака, од којих се сачувала само по једна строфа οικоς. Обе песме
кондак и икос стављене су после 6. песме у канону. Назив οικоς; значи кућица, соба, ћелија,
јер цео велики кондак је као зграда, а поједине строфе — икоси — су собе, ћелије.
Стихира, долази од στιχος, чиме се означавају стихови псалама и других песама,
које су састављене по узору псалама. почетке црквеног песништва, су се стиховима старих
псалама и песама додавани нови рефрени или тропари. Пјесме које су стиховима додаване,
звале се στιχηρα. када би било стихира толико колико има стихова псалама, онда би то
требало много стихира и онда би појање дуго трајало. Да би се то избегло, означено је да се
стихире поју на 4,. на 6 стихова или на колико то већ треба. рефрен је почетак стихире. Овај
начин код Јевреја, је иримила и новозаветна црква.
Стихира имамо:
1.) Стихире на Господи возвах;
2. Стихире стиховње, јер се ирипевају стиховима узетим из разних псалама или из
других књига св. Писма. Ове се стихире поју пред крај вечерња и јутрења.
3.) Стихире на хвалите,— јер имају иред собом стихове хвалитних псалама. Најстарије
стихире приписују се Апатолију цариградском.
Светилан, зову се песме, које се поју после канона на јутрењу седмичних дана осим
недеље и зову се тако зато, што је у њима мољење просвећења, светлошћу небесне
благодати. Светилан, за све гласове налазе се иа крају октоиха у засебном одељку а у
минејима и триодима одмах иза девете песме, кад се и поју.
Ексапостилар, зову се песме, којима се на службама недељним и у неке празнике
Христове замењују свакидањи Светилан, после 9. песме канона на јутрењгу. саставио
Константин Порфирогенит, и налазе се на крају октоиха и параклитика. постоје за поједине
главне празнике у минејима сопствени ексапостилари.
Самоподобен, је песма, која има своје сопствене начине (метрике и мелодије) и не
служи се метриком и мелодијом друге песме, него је сама својим метрумом и мелодијом

60
узор другим песмама, т. ј . подобнима? који се служе ритмичким броје1 вима и музичким
начинима автомелона.
Самогласан, То је песма која се не служи туђим начинима (метрике и музике) него
има своје сопствене начине по којима је грађена и по којима се поје, нити служи другим
песмама метриком и мелодијом као узор. За разлику од самоподобног.
Подобен, су песме^ које су сличпе другима песмама у томе, што се служе њиховим
бројевима метрике и начином музике.
Косниј. Овај назив добивају оне песме, које се поју полако, и одговара музичким
терминима lento I sustenuto. Тако се поју величанија, причасни стихови и др. Често се
замењује и изразом излегка. Већина песама, које се поју косно, припадају 6. и 8. гласу.
Акатист, Овако се зове песма патријарха Сергија, састављена у част матере Божје,
се 626. године. Тај се акатист састоји из дванаест кондака и толико истоикоса. Цео акатист
се дели на два дела: Прва пола је историјске садржине, а друга догматске. У току времена
састављани су по примеру акатиста пресветој Вожјој Матери и други.
Сједилен. То су оне црквене песме, за време појања или читања којих је слободно у
храму сести. Изузетак чине неки сједилен, на којима се прописује стојање. н. пр. на велики
четвртак на јутрењу стоји. Сједални долазе на јутрењу иза катизама из исалтира, после
полијелеја и на трећој песми канона.
Прокимен. Тако се зове стих који се поје обично пред читањем св. Писма и служи
као увод одломку који ће се читати. У прокимну се говори садржина и важност одломка
који ће се читати, или значење дотичнога дана, односно молитава и песама истога. Отуда и
називи: прокимен апостола, који си поје на литургији пред читањем апостола и прокимен
дана, који се поје на вечерњу. Сваком се прокимну као продужење додаје по један стих, који
се налази у тесној вези с њим, а каткад и три. на вечерњу великога поста и великих
Христових празника. У овима се прославља величина свемилостивога Господа Вога.
Алилујари. Овако се зове стих, који се изговара после алилуја; а садржина му стоји
у свези с јеванђелијем, које се после њега чита и има пред овим слично значење. Често се
алилујари односи к служби дана, светога или празника, те се према томе зове алилуја дана,
алилуја гласа, алилуја праздника.

61
 Причестан. То је стих, који се иоје и за време раздробљења агнеца и причешћивања
свеш.енослужитеља. Садржина му стоји у свези са догађајем који се слави; отуда^и има
причестан дана, светог, празника...
Отпуститељни. Овако се зову песме које се по- ј у на крају и јутрења. отпуститељни
Се тропари, кондаци и богородични налазе поглавито на крају часловца и сваког минеја, а
и у другим црквеним књигама.
Непорочни. Ово име носи првобитно седамнаеста катизма, а затим оне песме, што
се поју уз ту катизму или с којим стихом из тога псалма.
Полијелеј. То је славословље у част Богу једном по суштаству, а тројичном лицима;
састоји се из стихова 134. и 135. псалма, те му и име доводе од понављања речи лшлостк
(ελεος) иза сваког стиха, и од тога, што се за време појања тих псалама пале сва кандила у
којима гори јелеј (ελαιον, зејтин) и свеће.
Хвалитни. Овим се именом означују хвалбени псалми {148. 149. и 150.) и оне песме
(стихире), што се поју уз стихова тих псалама,
Блажени. Овако се зову јеванђеоски стихови о блаженствима и оне песме, што се с
тим стиховима поју.

ЦРКВЕНА ЈЕРАРХИЈА

Сва природа хришћанског богослужења безусловно захтева за вршење овога,

одређена лица. Таква су лица у хришћанској цркви: чланови свештенства, свештенство,
свештенички ред, јерархијски чин, црквени ред или клир.
Исус Христос изабрао је полагањем руку апостоле и ученике, дао им је налог и моћ
да проповедају јеванђеље и да свршавају свете радње. Као што је ИХ изабрао апостоле, тако
су ови опет изабрали епископе, презвитере и ђаконе. Према томе свештенство је божанска
установа, која је излазећи од Христа, постојала у непрекидном току кроз све време црквене
историје до нас, и данас још постоји.
При свршавању св. обреда и богослужења мора бити неког реда, морају бити извесни
степени ових лица, да би свако знао своју дужност и свој делокруг. Овим потребама
одговара црквена јерархија са својим степенима.

62
 Под јерархијом разумемо дакле она лица, која имају црквена власт и пуномоћ, а
сачињавају заједно са свима својим степенима једно јединствено тело.
Јерархија се дели на јерархију хиротоније и јерархију јурисдикције. Уз ове две
јерархије, о црквенослужитељима.

1.Јерархија хиротоније
1.1.Јерархија хиротоније по божанском наређењу

Јерархија хиротоније, која почива на божанском наређењу, има три степена:

епископи, презвитери и ђакони.Највиши степен за свршавање св. обреда у Христовој цркви
је еиискоиски степен. Епископи су непосредни наследници апостола, који су имали ираво
да своју власт хиротонијом преносе на друге. Исто тако епископи су у почетку хришћанства
били најпозванији извршиоци св. тајана: крштења, евхаристије и т. д., и имали су предност,
већу власт и веће достојанство од презвитера.
Презвитери се пак сматрају као наследници 70 (72) ученика, и у првој цркви били
су само помоћници епископа. овако је било до трећег века док је број верних био још мали.
Будући да је хришћанство напредовало епископи нису могли свугде доспети, то су по
њихову налогу вршили богослужења презвитери и ђакони. Тако је постепено дошло да је
епископима преостало вршење само оних литургичких обреда, које им је припадало по
њиховом вишем карактеру свештенства, као: хиротонија, освећење мира… дочим су остале
св. службе вршили презвитери.
Презвитерском посвећењу особено припадају службе: принашање бескрвне жртве,
проповедање речи Божјегсвршавање св. тајана осим хиротоније и освећења мира, и
свршавање св. евхологија или молитвословља, осим освећења цркве и антиминса
Трећи степен који почива на божанском наређењу у јерархији хиротоније су ђакони.
Првобитно звање ђакона је било неговање сиротих. друге више дужности ђакона,
проповедање речи Божје, свршавање св. тајне крштења. Ђакони су помагали како
апостолима тако и епископима при вршењу св. служби богослужења, бринули се за добар
поредак код агапа, које су у прва времена држане после евхаристије. Ђакони су носили
одсутнима причешће кући1), поучавали су катихумене, имали су учешћа у дисциплини
покајања, а, у време гоњења похађали су мученике и исповеднике.

63
 Као што су презвитери потчињени епископима, исто тако су у свом звању ђакони
потчињени епископима и презвитерима.
У почетку по примеру апостола код свију цркава дуго није било више ђакона од
седам. Касније када се број цркава и број верних умножио, посвећивано је при црквами
толико ђакона, колико је то потреба изистсивала. Без ђакона није се свршавала ни једна
важнија литургичка радња, и ради тога су или ђакони постављани и при мањим црквама.
Ипак променом прилика и разних институција у цркви и када су укинуте многе установе
око богослужења, као: држање агапа, катихуменат, крштавање одраслих, смањен је број
ђакона. На Западу ђаконат само као прелазан степен за презвитерство, дочим су у источној
прав. Цркви остали ђакони.

1.2.Јерархија хиротоније по човечанском наређењу

У јерархију хиротоније, која се оснива на човечанском наређењу у прав. цркви

убрајају се ипођакони и чаци, о којим степенима нема у Св. Писму никакова спомена, и
уведени су у цркви тек касније.
Ииођакони су клирици степена који је нижи од ђаконског и слуге су она три виша
јерархијска степена. У западној цркви налазимо их већ у 3. веку, а у источној цркви у првој
половини 4. века. Испочетка ипођакони нису служили при богослужењу, стојали за време
св. Литургије на вратима цркве, водећи надзор над онима који улазе у цркву и излазе. Они
су имали да пазе на вратима, да не би нико од неверних, оглашених или екскомуницираних
ушао у цркву за време приношења бескрвне жртве,3) и на њих су и биле управљене речи
свештеникове: »Двери Двери «. Према 21. канону лаодикијског сабора ипођакони нису
смели улазити у ђаконик и дирати св. сасуде, а"исто тако им је било забрањено носити
ђаконски орар. Касније су се ипођакони бринули за св. сасуде и смели су их додиривати,
спремајући их пре литургије, и давали су их ђаконима. ипођакони нису смели узимати само
божанске освећене сасуде т. ј . сасуде у којима је пречисто тело и преч. крв Господња.
Исто тако спрема и пали свеће на св. престолу, трикирије и свеће. Како у
православној цркви, исто тако и у римокатоличкој, овај црквени степен је само прелазни
стадиј к вишем степену, ђаконском.
Најнижи степен свештенства у прав. цркви су чтеци или анагности.

64
 У ранијем времену изгледа, да је у неким црквама била настала злоупотреба, што су
неки, који су у детињству добили постриг клирика т. ј . који су од малена служили у цркви
без хиротоније епископа, читали на цркв. службама са амвона св. књиге. Ради тога је 7. вас.
Сабор у 14. кан. ову предност означио као неканонску и наредио је, да се то не сме више
догађати, него онај који хоће да врши дужности овог црквеног звања, мора бити од епископа
посвећен за чаца.
Дужност чаца била је: читање Св. Писма, наиме из СЗавета читао је све књиге, а из
НЗавета: Дела Ап. и посланице св. Апостола Павла. Док је ђакон читао јеванђеље са
узвишенијрг места амвона, са свечаним уводним формулама су чаци Св. Писмо СЗавета и
апостол читали са ниже степенице амвона и без ових уводних формула.
Чаци су били често и цркв. појци, тумачи иисма и писари. У неким црквама било им
је поверено поучавање катихумена, а по мишљењу неких било им је дозвољено и
проповедање речи Божје.

2.Јерархија јуриздикције
2.1.Јерархија јуриздикције по божанском наређењу

У јерархију јурисдикције по божанском наређењу, када узмемо у обзир црквене

настојатеље снабдевене влашћу пастирства, убрајамо епископе и презвитере, а ако узмемо
у обзир све органе који служе добром поретку и дисциплини у цркви, онда и ђаконе.
Епискоии су као што каже св. ап. Павле намештени од св. Духа да пасу цркву Божју.
Презвитери су помоћници епископа како у вршењу унутрашње тако и спољашње црквене
јурисдикције. Свети ап. Павле назива их настојатељима. су презвитери старешине црквене,
они врше пастирску власт само у зависности од епископа, под њиховим надзором и
њиховим овлаштењем. Ђакони су напротив само помоћници епископа и презвитера.

2.2.Јерархија јуриздикције по човечанском наређењу

У ову јерархију спадају они епископи, презвитери и ђакони, који су обичајним

правом, прописима канона или слично обили извесна права или предности над себи
једникима.

65
 I. Код епископског степена имамо јерархијски степен архиепискоиа и
матроиолита. Архиепискои је први епископ или епископ прве столице,1) која се одликује
почасним рангом, митроиолит није само епископ своје епархије, него врши неку вишу
власт и над епископима других епархија. Према томе је обично бивало, да се она епископија,
где је митрополит био епископ, звала за разлику од оних епархија, које имају само обичне
епископе, архијепископија, отуда онда обично за митрополите долази назив архиепископ.
Име митрополит је први пут употребљено напрвом васељенском сабору да би се њиме
означили епископи римских главних градова, који су према старом обичају и навици
вршили неку извесну власт над суседним епископима. Када је иак римско царство, а према
томе и хришћанска црква, раздељена у дијецезе и ировинције или еиархије и митрополити
главних градова који су имали јурисдикцију изнад целе једне дијецезе, назвали се једни
патријарси други егзарси, то је име митрополит остало само за епископа главног града
ировинције, под чијом су јурисдикцијом били остали епискоии провинције. У неким
крајевима био је он и самосталан. Данас се митрополитом зове епископ са митрополитским
правима.
Даље налазимо код епископа јерархијски степен егзарха. У почетку употребљавала
се реч највиши или старјешина у цркви, да би се њоме означио онај епископ, који је имао
јурисдикцију изнад једног већег подручја цркве. у канонима сардичког сабора2) они
митрополити, који су имали јурисдикцију над епархијама зову: егзарси епархија, а епископи
који су имали јурисдикцију над дијецезама, зову се у канонима3) IV. васељенског сабора:
егзарси дијецеза. Неки егзарси имали су власт над митрополитима, и били су автокефални
други пак нису имали такову власт над другим митрополитима, били су почасни егзарси,
потчињени својим патријарсима.
Највиши црквом уређени степен у јерархији јурисдикције је иатријарх. Патријарси,
који се у почетку звали и архиепископи, јесу први између свих епископа у патријархату.
II. код презвитерског степена а има протопрезвитер или архипрезвитер,
протосинђел, игуман и архимандрит.
Протопрезвитер или архиирезвитер зове се први међу презвитерима. Обично се
овако звао најстарији презвитер по» хиротонији при епископској цркви1). Протопрезвитер
при епископским црквама имао је да свршава св. службе, ако је случајно бир епископ
болестан или спречен, те је према томе био његов заменик.2) У почетку и то до IV. столећа

66
био је при епископским црквама само један архипрезвитер. Када се нак хришћанство
раширило и у мањим местима и по провинцији, и када је било потребно да се и за те крајеве
поставе презвитери, налазимо од V. и VI. столећа више архипрезвитера, једног код
епископске цркве, а друге у провинцији, и то у мањим градовима. Епископска епархија била
је подељена у више округа и у сваком округу био је по један протопрезвитер.
Да су протопрезвитер и архипрезвитер били синонима,. види се из цркв. историје
Сократа и Созомена, који употребљавају оба назива за једно те исто лице.
Синђели, зову се они презвитери, који станују заједно са епископом и имају своје
ћелије. Када је еиископима 12. каноном Пето – шестог васељенског сабора, забрањено
живети заједно са својим женама, него у ћелију једног монаха, да буду сведоци и чувари
њиховог невиног живота. Касније је постала институција синђела опћа и код оних епископа,
који пре тога нису имали жене. Тиме су синђели имали велика утецаја на епископа.
Тако је постао синђел и саветник епископа, исповедник, а према приликама и
водитељ. Није ретко бивало, да су синђели после смрти еиископа заузимали његово место.
С временом умножио се број синђела код једног истог епископа, те према томе нису
становали са епископом заједно у једној ћелији, него у једној кући.
Најстарији и први између синђела звао се протосинђел. Он је био настојатељ
синђела и тајни и поверљиви саветник епископа. Око половине 8. в. број синђела био је
веома велик и њихов углед растао је до 10. века. Од тог времена почеоје њихов број да опада
и утецај да се губи,3) и данас у прав. цркви нема институције синђела и протосинђела, него
су ови називи само почасне титуле, које се дају достојним и заслужним монасима.
Игуман и архимандрит су старешине манастира, а разликују се између себе само
неким спољашњим знацима. У почетку монаштва, скупови монаха нису имали у својој
средини свештеника. Да не би били присиљени да иду на дуге путеве до места, где се држала
богослужења, то им се дозволило већ рано, да у својој средини имају ио једног или два
свештеника, и тако је обично настојатељ монашког збора добивао хиротонију, а осим њега
још један монах. Касније су врло многи монаси тежили да добију хиротонију, те је крајем
IV. и почетком V. века било много манастира са свештеницима из њихове средине.
Монасима давали не само хиротонију, него су их одликовали нарочитим
одликовањем и предностима, тако н. пр. настојатељ манастира игуман или архимандрит,
могао је у своме манастиру извршити хиротесију чаца.

67
 III. код ђаконског степена налазимо степене архиђаконе и протођаконе^
Налазимо их још у IV. веку, и они су први међу ђаконима и њихове старешине. Архиђакон
је према своме делокругу имао да потпомаже епископа саветом и делом, због чега је за
архиђакона биран не најстарији ђакон, него најспособнији. Архиђакони су по достојанству
нижи од презвитера, али по власти виши.
Такође је Архиђакон је водио надзор над ђаконима и нижим клирицима, бринуо се
око помагања сиротих, водио је наставу и васпитање млађих клирика. Касније су
архиђакони изгубили ову власт и свој велики утецај, и ван цркве нису имали никакове
дужности.
Код већих цркава био је поред архиђакона Други ђакон који је архиђакона, када је
овај био спречен, замењивао у богослужењу.

3.Црквенослужитељи
3.1.Аколути, ексорцисте, вратари и псалти у старој цркви

Црквенослужитељи, се у источној цркви нису развили у посебан степен

свештеничког чина, у своме старом облику из цркве ишчезли, а њихове и дужности
обављали су касније делом ипођакони, делом свештеници, а делом тако исто други
црквенослужитељи. У западној цркви до данашњег дана постоје нижи степени клира, као
прелазни степени за горе споменуте степене. Ови црквенослужитељи су:
Аколути су били пратиоци око епископа и презвитера, особито при у свечаним
приликама, а употребљивани су и за разну послугу, н. пр. палили су свеће и доносили вино
за св. евхаристију.
Други нижи служитељи били су ексорцисте који су се брину за енергумене т. ј . за
оне који су имали злог духа. Моћ лечења енергумена и терања злог духа из њих, сматрана
је испочетка за изванредан дар Св. Духа, који нису имала само лица нарочитог црквеног
сталежа, него и лајици. Тек касније, када је овај изванредни дар почео ишчезавати. давана
је служба ексорциста неким нарочитим цркв. служитељима, и то је било крајем III. века.
Касније је њихова слушба ишчезла, а њихове литургичке дужности прешле су на
свештенике. У римокатоличкој цркви постоји још и сада сталеж ексорциста, као прелаз
ближем вишем степену.

68
 Последња нижа црквена служба је служба вратара. Потиче из времена гоњења.
Епискои је постављао поверљиве особе, које су осталим вернима тајно јављале- место и
време богослужбених скупова, и код ових скупова чувале су врата. Вратари су имали да
отварају и затварају црквена врата, да пазе на ова при литургији верних, да спрече улазак
неверних и све недолично светињи богослужења, исто тако да се брину како би разне класе
катихумена, покајника и енергумена стале на своје место и да их пусте у одређено време.
Касније, завршетком гоњења, је нестати и сталеж вратара у свом правом смислу као
сувишан.
Појци за црквено појање. Одређену одлуку о црквеном појању и појцима донео
ј е 15. кан. лаодикијског сабора. нису сачињавали никакав посебни јерархијски степен, као
што мисли римокатоличка црква, него су били једноставни црквени служитељи. Химне које
се имале у цркви појати, писао је или одређивао у цркви епископ, а мелодија или начин
појања била је ствар појаца. Са развитком богослужења и црквеног појања, развила се
временом и установа појаца, те их видимо раздељене у више степена са нарочитим
дужностима, и то:
1. Протопсалт који сее бринуо око учења црквеног појања, водио је хор и држао ред
међу црквеним појцима. За време богослужења стојао је у средини између десног и левог
хора. 2. Два доместика су вође десног и левог хора, нридодани су били протопсалту. 3. Два
иримикирија оба хора, од којих је почињало бројење осталих појаца. 4. Архон кондака,
који је водио о свецима и великим празницима појање кондака. 5. Канонирх, који је
почињао канон и одређивао поједине делове канона и бринуо се уоиће за ред богослужбеног
појања; и 6. Проксим, који је био придодан канонарху.

3.2.Презвитиде и ђаконисе у старој цркви

Постанак ђакониса потиче из апостолског времена, јер већ апостол Павле говори о
њима. Што се тиче одношаја свештеница према ђаконисама, то неки2) мисле, да је у неким
црквама протопрезвитеру и архиђакону свештеница била на челу ђакониса. Други мисле,
да је између свештенице и ђаконисе била битна разлика, и да су једне као и друге имале
посебну мисију и звање, наиме да су свештенице осим имале да обављају катихетичку
наставу код жена, а ђаконисе осим. ове наставе имале су да негују сироте и болесне жене...

69
Свештенице су доста рано укинуте у цркви, лаодикијски сабор. дочим је институција
ђакониса и даље постојала, пето – шести . вас. сабор 48. каноном наредио, да жена онога,
који је постао епископ, ступи у манастир, а ако се покаже достојна, да се унапреди за
ђаконису.
Канонско доба за ђаконису одређује св. ап. Павле 60 Година, а 4. васељенски Сабор
40 година. Да су ђаконисе примале хиротесију види се из 15. кан. IV. васељенског сабора,
као и из 14. и 40. канона VI. вас. сабора.
Дужности ђакониса биле су: представљати епископу оне жене, које хоће код њега да
уђу,1) брига око удовица и сиротих,2) у случају да је епископу или презвитеру н. пр. у време
гонења немогуће улазити у куће верних, то су ђаконисе у црквеним стварима обављале овај
посао у име епископа. Код свечаног крштења бринуле се ђаконисе око свлачења и облачења
оних, које се крштавале, силазиле су с њима у крстионицу и биле су им куме.3) Свештеници
или ђакони су помазивали чело оних које се крштавале, а ђаконисе су помазивале остале
делове тела. Вјеровало се да су ђаконисе вршиле неке дужности око олтара. У време гоњења
похађале су св. исповеднике у затвору и скупљањем новца избављале их. у XII. Столећу су
и оне нестале.

БОГОСЛУЖЕЊА ДНЕВНОГ КРУГА (Ј. Фундулис)

Хришћани, као и Јудеји и многобошци, уобичавали су да се моле у одређене моменте

дана и ноћи. Ова лична молитва, временом је попримила форму служби. Тако да је
временом формиран систем свакодневних богослужења, тј, „богослужења дневног круга".
Богослужења дневног круга почињу увече зато што су Јевреји рачунали да тад дан почиње.
Насупрот овом рачунању, у грчко-римском свету се полази од дана. Ове двије традиције
коегзистирају у нашој литургијској пракси: прво богослужење дневног круга јесте вечерња
служба, према јудејском начину рачунања, док се у посту следи грчко-римска традиција,
тако да пост или мрс почињу ујутру.
Што се тиче начина рачунања времена следи се древни начин његовог мјерења, који
и данас важи у Светој Гори. Почиње се од заласка сунца или од изласка сунца. Према томе,
шести час ноћи је поноћ, док је шести час дана подне. Овај начин рачунања времена не
поклапа се са данашњим. Међутим, у случајевима равнодневице, ако се узме да је излазак

70
сунца у 6 сати ујутру, први час се подудара са 7 сати ујутру, трећи са 9 пре подне, шести са
12 (подне), девети са 3 поподне...
У Православној Цркви формирана су два типа богослужења дневног круга:
такозвани „пјевани" или „парохијски ", који је антиохијског порекла, а важио је у
парохијским храмовима, и „монашки", који у основи води порекло из Лавре светог Саве
Освећеног и по њему се служило у манастирима. Данас је превладао монашки типик и у
парохијама, али се практикује у скраћеном облику. Пјевани типик је већ у X веку, заувјек
изгубио своје место у парохијама, а од XV века престао је у потпуности да се употребљава.
Он је извршио значајан утицај на монашку литургијску праксу, тако да се може говорити ο
делимично мешаном типику.

1.Пјевана богослужења

Пјеваним су се називала парохијска богослужења, зато што је у њима доминирала

појање, углавном, псалама из Псалтира. Будући да је певање било од стране вјерног народа,
под руководством појаца, и да народ није могао да зна напамет псалме, појање је било
регулисано да одговара реалним парохијским потребама и могућностима вјерника. Тако је
псалме мелодично читао чтец или неко из хора, а вјерни народ је понављао такозвани
„припев“. Рефрен је био или једна реч, као што је „Алилуја", или једна фраза, као што је
„Услиши ме, Господе", Постојали су и опширнији припеви, као што је „Молитвама
Богородице, Спасе, спаси нас", па чак и кратки тропари. На сличан начин су пјевани и
прокимени, алилујарији, трисвета песма, причасни... Чтец је опет читао псалам, а народ је,
на сваки стих, понављао стих прокимена.
Појање је било антифоно, у два хора. Псалми Псалтира били су подељени на 72
антифона, али су из њих били изузети они псалми који су били у сталној употреби на
богослужењима, а сваки антифон је имао унапред одређени припјев. Непарни бројеви
антифона имали су за припјев „Алилуја", док су се код парних смењивали („Помилуј ме,
Господе", „Избави ме, Господе"...). Оваквом подјелом на антифоне, Псалтир се читао
једном у току једне или двије седмице. Дванаест антифона је појано на јутрењу и осам на
вечерњој.

71
 Уопште, структура појаних богослужења била је артикулисана на основу система
антифона. Сва појана богослужења почињала су возгласом „Благословено царство...", па
онда јектенија од стране ђакона, свештеничка молитва и возглас, и појао се антифон који се
завршавао речима „Слава Оцу... И сада" и наглашенијим понављањем припјева или тропара.
Други, трећи и остали антифони додавани су на исти начин. У првом дијелу Свете
Литургије, задржао се овај систем антифоног појања са древних појаних служби.
У суштини, постојала су само два певана богослужења: вечерње и јутарње
богослужење. На празнике, као и обичним данима Велике Четрдесетнице, служена је
панихида у раним јутарњим сатима, као нека врста малог свеноћног бденија. Обичним
данима Велике Четрдесетнице, када није служена Света Литургија, пред подне вршено је
богослужење „тритекти" - час између трећег и шестог часа дана. Тако имамо два времена
молитве током цијеле године - на почетку дана (јутрења) и по завршетку радног дана
(вечерња). Током Велике Четрдесетнице дају се двије нове прилике за вршење богослужења
- пред ручак (тритекти) и после вечере (панихида). Пјевани типик је и у погледу броја
богослужења, њиховог трајањабио производ парохија.

1.1.Пјевана вечерња

Рестаурацију поретка пјеване вечерње извршио је, Нило Борџија у књизи

„Часослов". Њен поредак је следећи:

„Благословено царство..." Улазак

Велика јектенија Прокимен дана
Молитва - возглас
Први антифон (сталан: 85. Псалам) Сугуба јектенија
Мала јектенија („Опет и onem... ") („Рецимо сви... ")
Молитва - возглас Молитва – возглас
Други антифон
Мала јектенија
Овако do седмог антифона Молитва - возглас
Први мали антифон (114. Псалам - припев
Мала јектенија „Молитвама Богородице...")
Молитва - возглас
Мала јектенија
Осми антифон (,,последњи" или
Молитва - возглас
„прокимен")
140. Псалам Молитва входа Други мали антифон (115. Псалам —
припев: ,, Спаси нас, Сине Божији...")

72
Мала јектенија Јектенија
Молитва - возглас Молитва верних друга – возглас
Трећи мали антифон (116. Псалам -
припев: „Свети Боже...") Прозбена јектенија
Молитва - возглас
Јектенија за катихумене
Молитва - возглас Читања
Отпуштање катихумена
Молитва приклањања главе - возглас
Јектенија
Молитва верних прва - возглас Молитва отпуштања верника „ Изађите у
миру ".

1.2.Пјевана јутрења

Ово богослу-жење је имало отприлике следећу схему:

„Благословено Мала јектенија

царство..."
Велика јектенија Молитва - возглас
Молитва - возглас Хвалитни псалми (148., 149. и 150.)
Први антифон
(сталан). Псалми 3.,
62. и 133. Мала јектенија
Молитва - возглас
Мала јектенија („Опет и Велико славославље
опет... ")
Молитва - возглас Тропар (отпуститељни)
Други антифон Јектенија
Јеванђеље
Овако до дванаестог антифона Сугуба јектенија („Рецимо сви... ")

Осма песма („Благословите Прозбена јектенија („Допунимо јутарњу...

сва дела... ") ")
50. Псалам Отпуст.

Солунски архиепископ Симеон реформисао је пјевани типик који се у то вријеме још

увјек употребљавао у Великој Цркви Премудрости у Солуну. Његова интервенција се
углавном тицала смањења броја антифона и убацивања елемената из монашког типика, као
што су стихире и канони.

73
 1.3.Тритекти (трећешести час)

Служи се између трећег и шестог часа. Што се тиче његових покретних елемената
као пример узет је четвртак друге недеље Великог Поста. У Триоду, сачуван је цијели низ
ових покретних елемената тритекта. Ако се врши у неки други дан, изван четвртка друге
недеље, појаће се тропар пророштва предвиђен Триодом, два прокимена дана и прочитаће
се пророштво које тамо постоји.
Вршење тритекта. Свештеник и ђакон облаче порфирне одежде, и улазе на трећем
анти-фону „без паљења кандила и без кађења" .Благосиља се вход и као входноје, по узору
на входноје Свете Лигургије, поје се стих „Који ходи путем непорочним, тај ми служаше..."
у току кога свештенослужитељи улазе у олтар. Ако се ово богослужење врши после среде
Средопосне недеље, произносе се и дупле јектеније и молитве за катихумене, које се иначе
изостављају.
Ово богослужење је веома једноставно и следи поредак првог дела литургије:

„Благословено царство..." Вход

Велика јектенија Молитва 6. Часа
Молитва првог антифона - возглас Тропар пророштва (по узору и на месту
Први антифон (24. Псалам - припев трисвете песме)
„Молитвама Богородице...") Прокимен
Пророштво (Књига пророка Исаије током
Мала јектенија („Опет и опет... ") Велике Четрдесетнице, α Књига пророка
Молитва другог антифона - возглас Језекиља у току Вели-ке Недеље)
Други антифон (26. Псалам - припев Прокимен
„Спаси нас, Сине Божији...")
Сугуба јектенија
Мала јектенија (,, Опет и опет... ") („Рецимо сви... ")
Молитва трећег антифона - возглас Молитва
Трећи антифон (100. Псалам - припев: Прозбе за катихумене (јектенија и
„Алилуја" двапут) молитва)

74
[Прозбе за оне који су за просвећење Прозбена јектенија („Допунимо
(јектенија и молитва)] молитву... ")
Јектенија и две молитве верних Молитва отпуста
Молитва приклањања главе
Отпуст (,, Умиру изађимо... ").

Прокимени могу да се поју на древни начин: послије појања прокимена наставља се

читање и следећих стихова, а послије сваког стиха понавља се прокимен. Прокимени
тритекта су нам сачували скоро комплетан низ прокимена псалама Псалтира. И тропари
пророштава важни су због свог наглашеног библијског карактера и једноставности.
Да не би дошло до мјешања елемената који нису сродни, добро би било да тритекту
не претходи монашка јутрења или часови монашког типика, него да му претходи
„предчитање", према старом чину, или Псалтира или неке књиге Старог завета...
Што се тиче проповеди, служба тритекта даје јединствену прилику за тумачење
зачала из Књиге пророка Исаије.

1.4.Панихида

Поредак:

„Благословено царство..."
6. псалам (Припев: „ Сачувај ме, Господе
")
Велика јектенија
Молитва првог антифона - возглас
Први антифон (119. псалам. Припев:
„Као милосрдан, Господе...")
Мала јектенија („Опет и опет... ")
Молитва другог антифона - возглас
Други антифон (120. псалам. Припев:
„Врата милосрђа...")
Мала јектенија („Опет и опет... ")
Молитва трећег антифона - возглас
Трећи антифон (121. псалам. Припев:
„Помилуј нас Господе, помилуј нас...")
50.псалам (Припев:„Милостиви, Господе,
помилујме")
Први прокимен („Господ снагу... ")
Возглас: „Јер си свет..."
Други прокимен („ Све што дише... ")
Јеванђеље
„Бестелесна сила..."
„Велико Господе, помилуј" (умести
сугубе јектеније)
Молитва отпуста
Молитва приклањања главе
Отпуст (,, Умиру изиђимо ")

75
 Свештенослужитељи облаче одежде боје која је тужног карактера. Кађење цијелог
храма врши свештеник (ђакон иде испред са свећом), Јеванђеље чита свештеник са царских
двери.Антифони су опширнији и представљају мали тропар. Њихово појање може да буде
на два начина, на једној служби на један начин, а приликом наредног њеног вршења на
други, тј. да се следе већи стихови, цео тропар до припева на сваки стих, или мањи стихови
са понављањем краја тропара на сваки полустих.
Форма панихиде је покајна. Првобитно је, вршена током цијеле Велике
Четрдесетнице, да би касније њено вршење било ограничено само на прву недељу Великог
Поста. У Јеванђељу је сачувано пет зачела који су читани у ове дане, и које се бирају од сва
четири јеванђелиста. Тема им је молитва. Свештеник може по избору да чита и само један
од ових пет зачала, али водећи рачуна да не чита сваке године исту.
Панихида је ноћно богослужење. Вршена је после вечере, као што се данас служи
Акатист петком у току Велике Четрдесетнице и јутрења током Велике Недеље.
Други тип панихиде, који се врши уочи празника као мало бденије, нема покајни
карактер. Молитве изгледа да су биле исте код оба типа. Исто важи и за јектеније, почетни
90. псалам, као и 50. псалам. Мјењали су се псалми трију антифона и њихови припјеви.
Читано је Јеванђеље празника које је предвиђено на монашкој јутрањој. По утицају на
монашки типик у празничну панихиду се убацивао канон празника или светог чији је
спомен празнован. Сматра се да је панихида прво богослужење пјеваног типика које је
попримило утицај монашког богослужења.

2.Монашка богослужења

У манастирима су се, као што је било и за очекивати, развила многобројнија, дужа и

сложенија богослужења дневног круга. Средиште монашког живота је служење Богу.
Манастирска „послушања" су била регулисана на основу типика богослужења. У
парохијама су богослужења била подређена свакодневним пословима вјерника. Монашка
богослужења су, постала богословски дубока и прилично сложена. Псалтир је и овде постао
основно језгро богослужења. Псалми се обично читају антифонски или их чита цијела
монашка заједница, без припјева, стих за стихом. Међу последње стихове псалама
убацивани су тропари (стихире). Исти је случај и са девет библијских песама на јутрењи, у

76
које су стављани тропари канона. У континуираном појању Псалтира стављани су тропари
у циљу предаха братије, такозвани „сједални". Псалтир је подјељен на двадесет катизми,
које би се отпјевале једном или двапут у току недеље, или чак једном дневно. Богослужење
је обухватало читање из светоотачких текстова, синаксара и читања из Светог писма,
молебана... Ако је братство имало свештеника, произношене су и јектеније, а ако не, онда
је богослужење вршило само братство.
Монашко богослужење се разликовало у зависности од простора и времена, да би
послије иконоборства у свим манастирима превладао Типик светог Саве Освећеног са јаким
студитским утицајима, али и са специфичним разликама од манастира до манастира.
Монашки Типик је постепено усвојен и од стране парохијских храмова, али са озбиљним
утицајима пјеваног Типика, као и са скраћивањима броја богослужења, и њиховог садржаја
да би се прилагодило парохијама.
Дневно се врши седам (или осам) богослужења, због светости броја, и то:

1. Вечерња (око заласка сунца),

2. Повечерје (после вечере),
3. Полуноћница (у шести час ноћи),
4. Јутрења (која је спојена са полуноћницом),
5. Први час (у продужетку јутрење - око 7 сати ујутру,)
6. Трећи час (у 9 сати ујутру)м
7. Шести час (у подне) и
8. Девети час (у 3 сата поподне).

Осам је богослужења, али да би их било седам „Седам пута на дан хвалио сам Те...",
или се повечерје сматра приватним богослужењем или се први час и јутрење рачуна као
једно богослужење. Постојале су и тенденције повећавања броја богослужења додавањем
допунских богослужења полуноћници и часовима - такозвани „међучасови". Међутим, ова
богослужења, изузев међучаса полуноћнице (служба за упокојене), врше се само у одређене
дане поста.
У богослужења дневног круга не убраја се Света Литургија, која је вршена у празничне
дане после шестог часа, а у дане поста после деветог часа, заједно са вечерњом. Са
вечерњом је била спојена и Литургија Пређеосвећених дарова током Велике Четрдесетнице.
77
Ако одређена монашка заједница није имала свештеника, братство се причешћивало на
Изобразитељној, и то опет послије деветог часа у дане поста, а у остале дане после шестог
часа.

2.1.Монашка вечерња

Постоје „мала“ и „велика“ монашка вечерња.

Мала вечерња је вечерња која се врши у манастирима пред бденије, после отпуста
деветог часа. У парохијама се никада не служи. „Малом вечерњом" се обично зове вечерња
која није празнична, без входа, док се „великом" назива вечерња оних празника који имају
вход.
Петохлебница или „благосиљање хлебова" је, код Грка, изгубила у парохијама
свој првобитни смисао и, што је најгоре, за петохлебницу је устројена једна посебна служба
-мешавина литије, сугубе јектеније и вечерње. Петохлебница је увек била спојена са
великом вечерњом, односно бденијима. Њен чин иде:
„Богородице Дјево...",
молитва благосиљања хлебова и
33. псалам, у току кога су се некада раздавали хљеб и вино.
Петохлебница је у парохијама одвојена од велике вечерње, пошто се данас у парохијским
храмовима не служе бденија. Остао је смисао освећења кроз узимање освећеног хљеба и
спојена је са празницима и споменима светих који се славе. Врши се или у средини вечерње,
послије једне кратке литије, или на крају вечерње, после отпуститељних тропара, или чак
на крају јутрење или, што је још горе, на крају Свете Литургије, ако не и потпуно засебно.
Учествовање народа у појању на вечерњој ограничено је на минимум. Народ може
да појању химне „Светлости тиха", прокимене, отпуститељне тропаре, „Богородице Дјево",
„Господе помилуј"…
Монашка вечерња у току Велике Четрдесетнице. По икономији не врши се увече,
него ујутру послије часова. Особености ове вечерње, у поређењу за празничном и обичном,
јесу следеће: После деветог часа и изобразитељне почиње вечерња. Чита се 18. Катизма, на
„Господи возвах..." пјевају се стихире дана из Триода и Минеја, нема входа, два читања из
Старог завета (Књига Постања и Приче Соломонове), на стиховне прво се поје стихира из

78
Триода (двапут), α уместо отпуститељних тропара поје се „Богородице Дјево... ",
„Креститељу Христов... ", ... Отпуст има посебне елеме-те који се говоре само током Велике
Четрдесетнице („Пресвјатаја Тројице, јединосуштнаја державо...", итд.). И овде су
могућности учешћа вјерног народа у појању ограничене. Постоје, међутим, многе
могућности приликом наизменичног читања.
Беседа на вечерњи бива послије читања паримија, ако их има, или послије
прокимена, ако нису предвиђене паримије.
Чин монашке вечерње:

„Благословен Бог..."
„Приђите да се поклонимо... " (трипут)
103. псалам (предначинатељни)
Велика јектенија - возглас
Катизма
Мала јектенија - возглас
140. псалам
141. псалам
129. псалам
116. псалам
на десет, осам или шест последњих стихова поју се стихире
Вход
„Светлости тиха..."
Прокимен
Читања
Сугуба јектенија
„Удостој, Господе..."
Прозбена јектенија
Молитва приклањања главе - возглас
Стиховње стихире
„Сада отпушташ..."
Трисвето, и тд.
Отпуститељни тропари
Отпуст.

Вечерња служба врши се свакодневно и у парохијама, али са извесним

скраћивањама. Изоставља се катизма у радне дане, чита се прва катизма суботом и први
антифон прве катизме на празничним вечерњама, изостављају стихови 140., 141. и 129.
псалма, који би требало да се отпјевају послије пјевања „Господе завапих“...

79
 2.2.Повечерје

Повечерје се врши, послије вечере, а прије одласка на починак, молитва пред

спавање. У почетку је била приватна молитва и у манастирима, па се зато и не убраја увек
у седам манастирских богослужења дневног круга. Повечерје се читало у келијама.
Повечерје је било троделно богослужење један вид малог бденија. У новијим
литургијским књигама среће се у два облика: „велико повечерје", које представља
првобитну форму, и „мало повечерје", новији облик. Вршење малог повечерја је ушло у
општу употребу, док је велико ограничено само на прва четири седмична дана Велике
Четрдесетнице, и на навечерје Божића и Богојављења.
Ова богослужења немају велику јектенију, нити сугубу и прозбену, зато што је
првобитно, повечерје читано приватно у келији. Велику јектенију замјењује читање
дванаест пута „Господе помилуј", малу јектенију трипут „Господе помилуј" и сугубу
четрдесет пута „Господе помилуј". На јектенији „Помолимо се" свештеник чита прозбе, док
народ одговара са „Господе помилуј" једанпут, а трипут на последњу прозбу „за себе
самог".
Поредак малог повечерја:

„Благословен Бог...". „Царе Три тропара

небески...". „ Три свето, итд. Молитва: „Господару, Боже..."

1) „Приђите да се поклонимо..." 3) „Приђите да се поклонимо..." (трипут)

Шестопсалмје повечерја: 69. псалам
69. псалам 142. псалам
4. псалам Славословље(„ Слава на висинама
6. псалам Богу...")
24. псалам „ Господе сила... "
30. псалам Тропари
90. псалам Молитва: „ У свако време... "
„С нама је Бог... " Молитва: „ Неоскврњена, неокаљана ..."
Три тропара Молитва: „ Дај, Господаре... "
„Бестелесна природа..." Молитва: „Преславна увек Дјево..."
Символ вере Молитва: „ Узданица моја је Отац... "
„Пресвета Владичице Богородице..." Молитва: „Сву наду своју... "
Тропари
Молитва: „Господе, Господе, Који си нас Приклањање главе -
избавио... " Отпуст „
Помолимо се... "
2) „Приђите да се поклонимо... " Тропар: „Све окриљујеш..." или „Заклање
(трипут) Твоје неправедно... "
50. псалам „Молитвама... ".
101. псалам
Молитва Манасијина: „Господе
Сведржитељу... "

80
 2.3.Полуноћница

Полуноћницом се зове монашко богослужење које се врши отприлике у поноћ,

одмах послије устајања од ноћног сна. Тема овог богослужења је устајање од сна и
учествовање у анђелском појању Богу, и садржи молитве за упокојене.
Главни њен садржај представљао је, од самог почетка, 118. псалам, „непорочни" те
се стога полуноћница у рукописима назива и „непорочни". Разлог због кога се овај псалам
налази у служби полуноћнице јесте његова фраза „У поноћ устајах да Ти се исповедам за
судове правде Твоје", као и његов погребни карактер.
Данас скоро свугдје, полуноћница више представља време починка, него будности
(бдења). Послије преношења монашких богослужења у парохијске храмове Типиком је
регулисано и време вршења полуноћнице - предвиђено је да се врши пред јутрењу, али тамо
гдје се врши изоставља се 118. псалам.
Основна разлика између „свакодневне" полуноћнице и осталих јесте да се суботом
умјесто 17. катизме чита 9. катизма, а недељом се пјева тројични канон гласа. Недељом и
празником изоставља се заупокојени дио (међучас) полуноћнице.
Поредак свакодневне полуноћнице изгледа овако:

„Благословен Бог... ", „Царе небески..."

Трисвето, итд. (Међучас:)
50. псалам „Приђите да се поклонимо... "
118. псалам 120. Псалам
Сгшвол вере 133. псалам
Трисвето, итд. Тропари
Три тропара Молитва: „ Сети се Господе... "
„Усвако време..." Отпуст
Молитва: „Господе Сведржитељу..." „Помолимо се...".
Молитва: „ Тебе благосиљамо,
свевишњи Боже..."

81
 2.4.Монашко јутрења

Поредак монашког јутрења:

Почетак
Царски део (изостављају се оба псалма)
Шестопсалмје (дванаест јутарњих молитава се говоре тајно)
Велика јектенија
Читање девет библијских песама -
,,Бог Господ... " и тропари
канони (чита се у целини само
Читање Псалтира првο читање 1. песма, после тога

(13. катизма) катавасија 1. и 3. песме

Тропари - Сједални (чита се само једна јектенија - седални

катизма, наизменично 13. и 14. током катавасија 4., 5. и 6. песме

године, α сједални се певају сви, заједно јектенија - кондак - икос

са јектенијама на њиховим местима) синаксар из Минеја и Трију

Полијелеј - Избрани псалам (леп елемент Јерараха катавасија 7. и 8.

богослужења и у многоме непознат - песме чита се цела 9. песма)

због недостатка времена поје се само Ексапостилар - хвалитне стихире

неколико стихова по избору) јектенија – возглас
Јектенија — возглас и тропари — ексапостилари
сједални хвалитне стихире са свим стиховима
Велико славословље
Степена: 1. снтифон четвртог гласа
Проповед
Два прокимена
Јеванђеље
Сугуба јектенија
50. псалам
Прозбена јектенија
Слава и тд.
Приклањање главе
Јектенија и возглас
Отпуст.

82
 И на јутрењи су могућности учествовања народа у појању незнатне. Само тропар,
може да поје цијела заједница. На јутрењу четвртка 5. недеље Велике Четрдесетнице поје
се велики канон светог Андреја Критског.

2.5.Часови

Постоје четири службе часова: 1., 3., 6. и 9. час. Сваки од њих је састављен од три
псалма, тропара, трисветог итд., и једне молитве. Учешће свештеника је сведено на
минимум, скоро искључиво на возглас „Јер је Твоје Царство..." послије „Оче наш" и на
благослов „Боже, сажали се на нас...". Часови се данас и у манастирима читају без појања.
Чак се ни тропари који су уврштени у часове не поју, него читају. У манастирима који држе
тачнију праксу први час се спаја са јутрењем, трећи и шести се врше после кратког прекида,
а девети час се спаја са вечерњом. У другим манастирима први, трећи и шести час се читају
одмах послије јутрење, а девети пред вечерњу, или се спајају сви заједно и у наставку се
врши вечерња. У парохијским храмовима се часови читају само у току Велике
Четрдесетнице.
Првобитно су часови довођени у везу са часовима дана којима одговара сваки од
њих. Избор елемената који их сачињавају односи се на час дана у који се врши молитва, и
спасоносног догађаја који се догодио у тај час или га символизује. Тако се 1. час вршио у
први час дана (око 7 сати ујутру - један сат послије изласка сунца) и имао је као тему почетак
дана, долазак Христа у свет, „светлости истините". 3. час (9 сати ујутру) се доводи у везу са
почетком дјела људских и ниспослањем Светог Духа на дан Педесетнице, које се догодило
у овај час. 6. час (12 сати, подне) доводи се у везу са средином дана и Распећем Господњим,
које се догодило „око шестога часа". И на крају, 9. час (3 сата поподне) се односи на крај
дана и крсну смрт Господњу.
Начин њиховог појања наравно да није био читање, као данас. Псалми су појани
антифоно по гласу тропара. На часовима не постоји појање ο учествовању народа. Могу да
учествују у читању.
Сви часови имају исти поредак, али сваки од њих различит садржај. Њихов заједнички
поредак је следећи:

„Приђите да се поклонимо..." (трипут)

Три псалма

83
„ Слава Оцу..." тропар
„И сада..." богородичан
Прокимен
Трисвето - „Пресвета Тројице" - „Оче наш... "
Кондак
„Господе помилуј" (40 пута)
,,У свако време..."
„Господе помилуј" (трипут)
„Часнију од херувима... " „Боже, сажали се на нас..."
Молитва часа.

Сем обичних (малих) часова, постоје и велики часови, код нас Царски. Царским
часовима се називају часови истакнутих дана литургијске године: Великог Петка, навечерја
Божића и навечерја Богојављења. Слиједе поредак обичних часова, који у поређењу и у
односу на „велике часове" могу да се назову „малим". Међутим, по два псалма сваког часа
замјењују се месијанским који имају и посебне тропаре и кондаке. Али оно што их нарочито
разликује јесте појање, између прокимена и трисветог, трију самогласних стихира и три
библијска читања. Током појања стихира бива кађење, „Алилуја" пред Јеванђеље се не поје,
а Јеванђеље чита свештеник са царских двери.
Њихов првобитни облик јесу, царски часови Великог Петка, а место порекла
Јерусалим. На Светом Гробу, су већ од IV века, током цијелог дана појани месијански
псалми, читана пророштва која се односе на крсно страдање Господње, а читана су и
новозаветна зачала сличног садржаја. По угледу на царске часове Великог Петка касније су
формирани слични часови и за навечерје Божића и Богојављења у оквиру покушаја
уздизања ова два велика празника по моделу Пасхе. Првповед на царским часовима може
да се произноси после читања Јеванђеља на 9. часу.

2.6.Двадесетчетверочасовно богослужење

Док је општежитељно монаштво усвојило систем смењивања молитве и рада. Били

су и они који су, буквално тумачећи речи апостола Павла „молите се непрестано" покушали

84
да остваре овај идеал. Најзначајнији примјер примјене овог идеала јесте монах Александар
„Неспавајући". Александар је достигао остварење овог идеала у оквиру братства свог
манастира на Босфору, пошто га је подјелио у шест хорова, који су, смењујући се дан и ноћ,
непрестано вршили богослужење. Ријеч је ο Манастиру Неспавајућих. Типик овог
манастира су почели да подражавају и други манастири. Постоје свједочанства да су све до
XIII века постојали манастири са неспавајућим Типиком.
Богослужење у Манастиру Неспавајућих било је двадесетчетворочасовно, чији је
број био адекватан броју часова дана и ноћи. У манастирима у којима се одвијало
непрестано богослужење, сем 24 службе часова постојале су и друге, које су покривале
празнине које су се између појављивале, као што су међучасови, читање Псалтира,
библијска читања и, наравно, богослужења која су била заједничка монашком Типику -
вечерња, повечерје, полуноћница, јутрења и Света Литургија.
Тенденције увећавања броја богослужења имамо и у општем монашком Типику,
додавањем служби међучасова, односно пет богослужења која допуњују часове. Четири се
додају првом, трећем, шестом и деветом часу и односе се на њихов садржај. Сваки од њих
има по три псалма, тропаре, молитву часа, која је, узета са краја сваког часа и стављена на
крај међучаса. Три псалма сваког међучаса чини се да су били њихово почетно језгро.
Познато је да су монаси аскете имали и тзб. „службу дванаест псалама". Ово богослужење
је разбијено на четири тријаде.
Нешто слично представља и свакодневно читање цијелог Псалтира, које се још увјек
држи у хиландарској келији Светог Саве у Кареји. Из таквих окружења потиче један тип
Псалтира који на крају сваке катизме има тропаре и молитве. То је тзб. „Псалтир са
молитвама" сачуван у грчким и словенским рукописима и неколико штампаних издања.
Други начин приступања захтеву непрекидног богослужења, јесте упражњавање
монолошке молитве „Господе, Исусе Христе, помилуј ме". Ова молитва је инспирисана
Новим заветом. Увећано је додавањем и других речи, али је ова молитва остала кратка и
лака за памћење и може се упражњавати у сваком моменту и часу дана и ноћи. Изгледа да
је ова молитва у почетку употребљавана као замена за богослужења дневног круга када није
постојала могућност учествовања у њима. Тако имамо тзв. канон за путнике, који предвиђа
изговарање неколико стотина пута ове молитве за одређена богослужења.

85
 Изговарање ове молитве се, броји бројаницама. Она је замена богослужења
Исусовом молитвом.

2.7.Изобразитељна

Изобразитељна је једно посебно монашко богослужење које се врши у наставку 6.

часа, када је празнични дан, а у време Велике Четрдесетнице у наставку 9. часа. У
парохијама се служи само у току Велике Четрдесетнице, сем суботе и недеље, у наставку
9. часа и везује се за вечерњу.
Изобразитељна има следећи поредак:

102. псапам „Оченаш..."

145. псалам - „Јединородни... " Тропари
Блаженства Молитва: „Свесвета Тројице, једносушна
„Збор небески..." сило... " „Да је благословено име
Символ вере Господње... " 33. псалам
„Попусти, отпусти..." 144. Псалам

У току Велике Четрдесетнице изостављају се два почетна псалма, тако да

изобразитељна почиње појањем блаженстава са припевом „Сјети нас се, Господе, када
дођеш у Царству своме". Од тропара који се говоре први је „Преобразио си се на гори...",
други је дана, трећи је светога коме је посвећен храм, четврти тропар је мученичан гласа из
Триода, затим „Слава Оцу... Са светима упокој..." и „И сада... Заштитнице хришћана...".
Када се служи литургија пређеосвећених дарова не говори се „Оче наш".
Изобразитељна је нека врста литургије без свештеника, говори се само оно што
припада народу. Вршена је у монашким заједницама када је био одсутан свештеник као
замјена за Свету Литургију и за индивидуално причешћивање од пређеосвећених дарова. У
старим р-кописима има натпис „обред причешћа" и има мале молитве прије и послије
причешћа. Остатак причасна јесте стих „Приступите Њему и просветлите се... Тако се
објашњава и изостављање молитве Господње када треба да се служи Литургија

86
пређеосвећених дарова. Изобразитељна је извршила утицај на формирање првог дела Свете
Литургије, када се на њој поју 102. и 145. псалам и блаженства, према монашком чину.

2.8.Монашко бденије

Врхунац монашког богослужења представља свеноћно бденије, односно

богослужење које се врши цијелу ноћ, од првог часа ноћи до првих часова дана. Вршење
овог богослужења је предвиђено за све велике празнике, Господње, Богородичне и спомене
великих светих. Поједини типици предвиђају бденије и недељом. Монаси су преферирали
ноћна богослужења из аскетских разлога, због тога што је ноћ подеснија за молитву.
Не постоји посебна служба свеноћног бденија. У њу се спајају уобичајена ноћна
богослужења према следећем чину:

Пред бденије се служи 9. час, са којим се спаја мала вечерња празника. Следи трпеза и мала
пауза.
Бденије, уствари, поџиње повечерјем на коме се чита акатист (без канона).
Бива кађење целог храма.
Са „ Слава Светој... " почиње служба велике вечерње.
После молитве приклањања главе бива литија у нартексу храма.
Приликом враћања са литије поју се стиховње стихире.
„ Сада отпушташ " - тропари.
Благосиљање хлебова (петохлебница).
Чита се 33. псалам.
Поје се ,,Богати осиромашише... " (трипут).
„Благослов Господњи...".
Бива читање (полуноћница се изоставља).
Јутрења почиње према древном начину са: „ Слава на висинама Богу...".
Шестопсалмје и остало празничне јутрење, према пропису Типика.
На јутрењу се надовезује 1. час и бива отпуст.
После паузе чита се 3. и 6. час и служи се света ли-тургија.
После литургије следи трпеза, са молитвама и бла-годарењима пре и после јела.

87
 Свеноћна бденија се не служе у парохијама, сем у изузетним случајевима и не трају
сву ноћ. У последње вријеме се у парохијама служе кратка бденија, обично од 9 сати увече
до 1 сат после поноћи, или ванредно - за велике празнике.

ПЕСНИЦИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И ЊИХОВЕ ПЕСМЕ

Многи песници, у песничкој форми изразише узвишене осећаје, које је у њима

изазвала хришћанска вера. Црквени учитељи и песници написаше у току времена множину
песама, које се до данас употребљавају у православиој хришћанској. цркви на богослужењу.
Најзнаменитији црквени песници од почеткадо данас су:
1. Св. Игњатије, антиохијски увео антифонско појање.
2. Климент Александрајски је написао око 190. г. дело Педагог; у три књиге, и на
крају треће књиге имамо две химне, у којима се слави Исус Христос Спаситељ и Слово. Но
ове се химненне употребљавају на богослужењу.
3. Атиноген, написао је једну песму о св. Духу, но која није дошла до нас. Марко
Ефески приписују му пјесму: свјетлости тиха.
4. Атанасије, александријски многе потребне наредбе. Наиме од стране Аријеваца
беху послани војници у цркву где је био св. Атанасије са налогом, да га ухвате и доведу.
Када су улазили војници у цркву, старешина заповеди ђакону да говоријектеније и затим да
се поје псалам, а народ је одговарао речима: јер је увјек милост његова.
5. Св. Јефрем Сирин: 27 химни о пресв. Богородици, 52 химне о цркви и 87 химни
о вери. Према Асеманију1) св. Јефрем је саставио: а) 27 химни о ро-тјењу ИХриста; б) 52
химне о цркви; в) 56 химни разне садржине (о невиности, похвале св. Јовану Крститељу и
св. апостолима Петру и Јовану, г) 56 химни против јеретика ; д) 87 химни о вери против
Аријеваца и Евномијеваца; е) песме и стихови о смрти; ж) 15 химни о рају. — Многе од
ових химни употребљавају Сирци и данас на богослужењу.
6. Св. Григорије Назијанзин многа делове из беседа св. Григорија унели су
црквени песници у своје песме. прва беседа св. Григорија на Пасху. Јуче се сараних с тобом
Христе, а данас устајем заједно с тобом. . .седа св. Григорија на Рождество Христово
почиње овим речима: Христос раждајетсај славите...

88
 7. Св. Амвросије Милански, антифонско појање увео у своју. Цркву. Пјесму Тебе
Бога хвалимо приписују неки св. Амвросију.
8. Св. Јован Златоусти, саставио за ноћно богослужење (бденија) кратке песме, које
нам међутим данас нису познате. св. Јозан Златоусти увео тропаре, и да је сам саставио
тропаре за св. литургију и за бденије.
9. Анатолије, цариградски патријарх саставио је стихире које имају натпис:
Анатолијеве. Ове се песме налазе у октоиху, који је исправио и саставио св. Јован Дамаскин,
а поју се у суботе на вечерњу.
10. Св. Роман Мелод, заузима ако не прво, а оно једно од првих места међу свима
цркв. песницима. О времену^када је Св. Роман живео и о његову животу имамо врло мало
података. Роман је рођен у Сирији. Наводно је чудним сном добио је дар певања химни и
написао је 1000 кондака. Наводно живот Романов пада у време Јустинијаново. Роман
песмама — химнама, испеваним за све празнике годишње, Господње, Богородичине и
светитељске. Сачувале се из њих само поједине строфе иза 6 песме канона разних црквених
песника под насловом кондака и икоса у минејима и тритриодима. У нашим црквеним
књигама његов натпис само хвалитне стихире 20. декембра. Осим наведених хвалитних
стихира имамо у црквеним књигама кондаке и икосе на скоро све велике Господње и
Богородичине празнике од Романа. Узрок што немамо ових других кондака у нашим
црквеним тсњигама је тај, што ове једноставне песме нису биле по уметничком укусу
каснијих времена м химнографа 8. и 9. в. који су редиговали црквене књиге, и који су
избацивши Романа уједно хтели начинити места својим канонима.
11. Св. Софроније јерусалимски. анакреонтских песама у којима су хвале ИХристу,
светитељима и мученицима имамо од св. Софронија тропаре на Рождество Христово и на
Велики Петак стихире на вел. освећењу воде. Св. Софронију се приписује чин великог
водоосвећења. Св. Софроније је написао многе трипеснаце за све дане 40-це, које немамо у
богослужбеним књигама.
12. Георгије епископ сиракуски, Написао је стихире св. Димитрију, Јакову
Персијанцу и Порфирију из Газе.
13. Св. Анцрија Критски, рођен у Дамаску, архиеиископ Крита. борио за иконе у
време Лава III. ИсавријСког. У великог поста поје његов велики канон^ где имамо тропаре
написане у његову част (триод посни). Св. Андрија Критски је први написао канон, и сматра

89
се као изналазач ове уметничке форме у црквеном песништву. Проналаском канона црквена
поезија се одликује савршенијом техником, а мање поетском снагом. дужина и опшмрност
његова канона није одржала, јер је св. Јован Дамаскин код канона смањио број строфа тако,
да је свака песма канона имала обично 3 строфе, које се додавале на ирмос, начињен по
узору библијске песме. у години појање великог канона св. Андрије на великом повечерију
прва четири дана ускршњег поста, и то не сваког повечерија цео канонг него сваког дана
један део, тако да је канон раздељен на 4 дана. Други пут се поје на јутрењу у четвртак пете
недеље поста.
Главна тема великог канона је покајање и оплакивање греха те духовно исправљање.
Осим великог канона написао је св. Андрија многа идиомела и каноне. Остале црквене
песме св. Андрије Критког су трииеснаци за повечерије цветне недеље, трипеснаци за
јутрење: у понедељак, уторак, среду, и четвртак страсне недеље; канони на Лазареву суботу,
недељу Мироносица, на рождество пресв. Богородице и св. Јована Крститеља и на зачеће
св. Ане; стихире самогласне на Сретеније, Воздвиженије Часног Крста, Божић, Петров дан
и св. ап. Андрију.
14. Св. Герман, цариградски, написао је многе химне,1) а нарочито стихире на ове
празнике: Сретеније Господње, рођење Богородице, св. Илију, Усекованије гл. св. Јована
Претече, и овим светитељима: Димитрију, Пантелији, Прокопију, апостолима Јовану,
Андрији, Петру и Павлу…
15. Св. Јован Дамаскин, написао је каноне за разне празнике и дане црквене године.
Дамаскин је написао каноне на Божић, Богојављење, Педесетницу, на Пасху са стихирама,
Вазнесеније са стихирама, Преображеније, Благовести, Успење, Рођење пресв. Богородице;
на празнике св. Јована Претече, пророка Исаије, Илије
Јелисеја, св. апостола Петра и Павла, св. Јована, Андрије и Ананије; из Мире у Ликији; св.
Косме и Дамјана, и каноне преп. Теодосија, Јевтимија, Максима, Симеона Столпника,
Харитона и Романа Слаткопевца. Св. Јован је скратио канон и дао му коначан облик. Исто
тако саставио је св. Јоваан пјесму О тебе радујетсја. Но најзнаменитије дело св. Јована
Дамаскина у црквеном песништву је поправљање и допуна октоиха. написао већи део
црквених песама које се поју по 8 гласова. Према томе није Дамаскин автор целог октоиха,
него је само реформатор и исправљач његов.1) Са св. Јованом Дамаскином почиње група
црквених песника т. зв. Саваите, наиме браћа манастира Саве Освећенога.

90
 16. Св. Косма Мајумски. Најзнаменитије песме су: Канон цветне недеље,, затим
канон на Успенаје пресв. Богородице, на Божић,2) на Воздвиженије часног крста,3)
Сретеније, Богојављеније. Преображеније и Педесетницу; трииеснаци за понедељак,
уторак, среду и четвртак страсне седмице, канон на вел. четвртак, четвероиеснац на цветну
и велику суботу.. Исто тако каноне у част Јосифа заручника, пресв. Богородице, цара и
пророка Давида, св. великомуч. Георгија и св. Григорија Богослова. Архиепископ Никифор
Теоток пише, да је Косма саставио песму Богородици: Часнију од херувима Иако не
спомиње извор где је ово нашао, ипак ће ова тврдња бити тачна, јер у четверопеснацу велике
суботе, који ј е саставио Косма, налазимо ову иесму као ирмос 9. Песме.
17. Св. Стефан Саваит: канон на обрезаније Господње, канон са празник
преподобног Киријака Отшелника, канон преподобних отаца избијених у обитељи св.
Саве... У IX. веку добило је црквено песништво висок полег у студијском манастиру, чији
је главни представник:
19. Теодор Студит. Први између отаца овога манастира, који се у црквеном
песништву истакао, јесте св. Теодор. Најзнаменитија дела су му: иотиуни канон (са II.
Песмом у суботу месопусну канон у недељу месопусну, иотиун канон за сирну суботу,
канон за III. недељу вел. поста, трииеснаци за велики пост, четверопеснаци за суботу 2., 3.,
4., и 5. седмице великога поста и многе стихире у минејима.
20. Јосиф Студит. Јосиф и његов брат Теодор, после Косме Мајумског који је
саставио трипеснаце за страсну седмицу, написали трипеснаце и за остале дане великога
поста, сакупили све што се до њихова времена појало у велики пост, средили су све те песме
додавши им стихире и троиаре, те су тако саставили триод.1) Осим трипеснаца за шест
седмица великога псста написао је Јосиф у триоду још ове песме: канон недеље блуднога
сина, четвероиеснаце за недеље великога поста, четири стихире и трипеснаце за пет дана
сиропусне седмице. пошто су ови песници писали само текст песама, то се зову
химнографи.
21. Св. Никола Исповедник, написао је стихире за нрву седмицу великог поста и
канон у част св. Теодора Стратилата.
22. Климент Студит, написао је каноне у част Матере Божје и других светитеља.4 )
Исто тако натпис Климентов налазимо код тропара Богородичних, на челу канона, пророка
Мојсија, арханђела Михаила, у недељу пред Рождество Христово.

91
 23. Кицријан Студит, Песме Кипријанове су: Стихире на празник св. Симеона
Столпника, на Воздвиженије часног крста, Арханђела Михаила, на празник успомене
пророка Данила, на предпразнство Рождества Господњег, на св. Стефана, у спомен деце
побијене од Ирода, Јефрема Сирског, 40 мученика, св. Прокопија, св. Макрине...
24. Теоктисту се приписују канон код акатиста св. Николи затим молитве пресв.
Богородици, анђелу чувару, Господу ИХристу, и разне стихире и канони.
25. Никола Малаксос XV. столећа, написао је стихире у част св. Власија , св. 40
мученика, св. Јована, св. апостола Андрије, на зачеће св. Ане, и других светитеља. У триоду
прва стихира на малом вечерњу прве недеље великога.
26. Св. Теофану Грапт, написао је веома много канона: канон на погребу, канон
Богородици у трећу недељу после Пасхе, канон преполовљенија празника Пасхе, канон Св.
Духу на повечерију Духова, канон у недељу православија који се чита на јутрењу и канон
који се чита на повечерију, затим канон који се чита у половини четврте седмице великог
поста, и канон на Лазареву суботу. Исто тако је написао Теофан и стихире на неке дане
црквене године, а исто тако се приписују Теофану многи канони у црквеним књигама који
немају натписа. У минејима и триодима имамо многе песме са његовим именом.
27. Сергије Агиоиолит, написао је стихире на Ваведеније и Рождество пресвете
Богородице.
28. Касијана, почетку IX. Столећа. У црквеним књигама не налазимо каноне са
именом Касије, него само ирмосе канона велике суботе до 6. песме. стихире које се
припмсују Касији, а то су стихире: на Божић : на хвалите на вел. среду, на празник
мученика. Самона и Авива, на дан рођења св. Јована Крститеља, на дан мученика
Евстратија, Авксентија.
29. Методије Исиоведник, наиисао је чин пранославија, чин примања у цркву оних
који се враћају православију. Од химни св. Методија познате су стихире на дан цара
Константина и царице Јелеие.
30. Игњатије митрополит никејски написао је каноне у част мученице Татијане,
42 мученика из Амореје, и Теодора Студита...
31. Фотије, цариградски написао је један канон и две стихире у част св. Теофана
исповедника и тако исто и чин малог освећења воде.2)

92
 32. Георгије, митрополит из Никомидије Њему се приписују: канон предпразДства
Нлаговести, канон Ваведенија,3) канон у част св. Пелагмје , св. м. Прокопија , канон
предпразнства Вогојављенија, канон о преносу моштију €в. Игњатија, канон у недељу
Митара и Фарисеја, канон на полагање хаљине пресв. Вогородице и многи други канони.4)
33. Св. Арсеније, архиепископ са Крфа из IX. Столећа написао је канон у чину
јелеосвећења,5) затим две стихире у част арханђела Михаила, стихире у част апостола
Петра и Павла и пророка Илије.
34. Митрофан, епископ Смирнски, написао је каноне за пресвету Тројицу по броју
8 гласова.6) Исто тако написао је Митрофан каноне у част пресв. Богородице.
З5. Јефрем, епископ Карије стихире: Јоакиму и Ани, св. вел. муч. Евстатију и
Теописту, Косми и Дамјану, арханђелу Михаилу, апостолима Петру и Павлу, Адријану и
Наталији.
36. Анатолије, спископ Солунски из IX. века, написао је веома многе стихире:
стихире св. Димитрију Солунском, затим стихире на Божић и предпразнство Божића, на
Богојављеније, на Рождество и Успеније пресв. Богородице и још многе стихире.1) Главни
изданак сицилске гране црквеног песништва је:
37. Јосиф Химнограф (Између Јосифових иесама треба да споменемо пре снега 48
канона канона за сваки дан седмице осим недеље, јер свакп дан (6) има по 8 канона по свих
8 гласова, и то у цонедељак канон Спаситељу, у уторак пророку и претечи Јовану, у среду
пресв. Богородици, у четвртак св. Николи, у петак св. крсту, у суботу свима светима. Ови
канони беху сакупљени у једну нарочиту књигу παρακλητικον,. који се разликовао од
октоиха св. Јована Дамаскина. Исто тако оставио је Јосиф манастирима у којима се бавио
два триода, један за четрдесетницу а други за време од Пасхе до Педесетнице. За цветни
триод написао је Јосиф 30 трипеснаца, друге тропаре пресв. Богородици у пасхалном
канону, канон на Вазнесеније, у недељу самарјанке и четверопеснаце за суботе од Пасхе до
Педесетнице. Затим се Јосифу приписују 9 канона предпразнства, и то 3 канона за
предпразнство Сретенија, 2 канона за предпразнства Христова Рождества, по један канон
за предпразнство Рођења, Успенија и Ваведенија пресв. Богородице
м један канон за предпразнство Воздвиженија часног крста Господњег. Јисифа Химнографа
имамо 175 канона, 30 трипеснаца, 6 четворопеснаца, свега 211 песама3).
Каснији песници су:

93
 38. Марко, монах манастира св. Саве крајем IX. стол., написао је тропаре канона за
велику суботу од 1 — 6 песме, написао молитву пресветој Тројици, која се чита на
ускршњој полуноћници после канона пресв. Тројици и допунио јерусалимски типик. т. зв.
Марковим главама, у којима је изложен ред богослужења, када у један дан падну два
празника.
39. Цар Лав Мудри је написао један славни канон за Цветну недељу, који данас
немамо у црквеним књигама, док се међутим његове стихире и данас поју у петак пред
Цветном недељом. У триоду стахире на Лазареву суботу имају натпис творење цара Лава;
а у пентикостару се цару Лаву приписује песма узвишене садржине на Духове. Једанаест
јеванђеоских стихира су дело Лава Мудрог. Најпосле му се приписују и стихире 16. Августа.
40. Симеон Метафраст, написао је канон св. Марији Египћанки, канон пресв.
Богородици на Велмкм Петак на повечерију под именом Симеона Логотета, који је канон
познат у нашем народу као: »Плач матере Божје«1) и многе молитве пре и после причешћа
и пресв. Богородице и т. д.2)
41. Василије Пегариот, , из X. столећа, написао је стихире у част св. Василија
Великог, сједалне 21. октобра, један канон на Ваведеније и један у спомен св. Николе.
42. Јован Маропус Напасао је два канона за св. три Јерарха Василија Великог,
Григорија Богослова и Јована Златоустог, један канон у част св. Иполита и један у част
пресв. Богородице. Затим канон анђелу чувару, који имамо и на крају часловца, каноне у
част св. Теодора Тирона и још друге. Јован је исправио и минеј.
4З. Христифор живео између 1000.—1050., написаоје осим анакреонтских песама
и један канон, који се поје сирне недеље на јутрењу.
44. Теодор Дука Ласкар од 1254.-1258. цар Никејски. Између химни познат је веома
леп канон пресв. Вогородици са тропарима и стихире о ублажењу невоља.
45. Иишфор Влемидис, 13 вијек. псалми за полијелеј. Од њега имамо и један
канон у јамбима у част св. великомученика Димитрија и многе јамбске песме у част св.
Григорија Вогослова.
46. Григорије Синаит написао је тропаре св. Тројици затим је написао један канон
св. Крсту и св. оцима.4)
47. Лав Вардалис, написао је две стихире на Ваведеније и једну стихиру на празник
св. Јована Богослова. и један трактат о тропару.5)

94
 48. Теодул Монах, саставиочје за монахе збирку молитава и несама, које је делом
сам саставио, делом изабрао из књига старих автора. Садржина: 1 Мисли отаца о појању и
пе.смама; 2 Часловац са песмама; 3 Песме св. Тројици; 4 Стихире и молитве за аскете у све
дане, 5 Поука о аскетском чину; 6 Историју св. Писма.
49. Никифор Налист Нсантоиул, из XIV. столећа, написао је чин за обновљење
храма пресв. Богородице у Цариграду, Исто тако синаксаре од недеље Митара и Фарисеја
до недеље свих светих; затим коментар на степена из октоиха , у коме једна глава рас-
правља о ипакоју, кондаку, икосу и ексапостилару, и најпосле протумачио је Космину
песму: Часнију од херувима.
50. Филотеј, Цариградски, 14. вијек, написао је чин св. оцима, и један канон у част
св. великомученика Димитрија. Исто тако молитве , које се читају на литији у време каквих
опћих невоља.

ОБЛИК ПРАВАЦ И ПОЛОЖАЈ ЦРКВИ

Најстарији облик хришћанских цркава је дугуљаст четворокут или лађа, која се

према истоку свршава испупченим полукругом. Овај облик имао је ковчег Нојев и
Соломонов храм. Овај облик имале су старе базилике, најједноставније и најзгодније за
цркву, у које је могла стати велика множина људи.
Други главни облик цркве је облик крста, особито од времена, када је Константин
Вел. примио крст као обранбени и заштитни знак државе и хришћанства. Обликом крста
није потиснут четвороугаони облик цркве. Глава је сунчев излазак, десно је поноћ, лево је
подне, а код ногу је сунчев залазак.
Ротунде — округао облик цркава — не налазимо у најстаријем времену, јер су
незнабошки храмови и већина позоришта имали округао облик, те су хришћани избегавали
код градње цркава овај облик. Касније пак јавља се и овај облик, и у овом случају је округао
облик спојен са крстом
Што се тиче правца црквеу ова мора бити окренута према истоку.4) Улазак у' цркву
био је са запада, са места где залази сунце, јер је ноћ слика духовне таме, незнабоштва,
греха, а онај који улази у цркву, има духовно сунце, које је Христос, светлост света која
долази са истока.

95
 Осим тога тражи се да је црква постављена на узвишеном месту. Узвишен положај
цркве сматрао се као сећање на стари Сион, а Најпосле подсећа положај цркве на нови,
небесни град, свети Јерусалим.

ГРАЂЕВИНСКИ СТИЛОВИ ХРАМА

У току времена налазимо ове стилове: стари-хришћански (стил римских базилика),

визан-
тијски, романски, готски и стил ренесанса.
1. Карактеристика стила римске базилике или старохришћанског стила је скоро
увек облик дугуљастог правокутника, који се на источној страни свршава полукругом.
Често се дели стубовима у дужину, има 3 лађа. Средња је лађа шира и узвишена изнад
побочних лађа, кровови обе побочне лађе наслањају се на зидове средње лађе. Број лађа
врло је ретко изнад 5.
2.0д Константина Вел. и подизањемЦариградаза главни град, почео се на истоку
развијати нов стил т. зв? византијски. Излазна тачка византијског стила је римска базилика.
Но на тој основи има своје нове особине, јер код ове превлађују праве линије, код
византијског стила је хришћ. Дух савио ове праве линије и везао их у хармонични склоп, и
тако имамо лукове, кубета и сводове. Раван кров базилике је уклоњен, и на његово место
дошао је свод, који подражава небесни свод. Главна особина византијског стила је
централно грађење. Сви делови цркве у византијском стилу имају своје тежиште, у средини
подлоге крста, изнад које се диже велико кубе. Ово кубе лежи на цилиндричној подлози,
који се зове tambour. На њој се налазе прозори. Овај стил достигао је свој врхунац за цара
Јустинијана у цркви св. Софије у Цариграду.
У времену после Јустинијана облик крста измењен, западни крак продужен м
плоснате куполе су измењене сводовитим и полукружним.
3. Као што се византијски стил на мстоку развио из хришћ.-римске базилике, исто се
тако на заиаду на основи базилике развио т. зв. романски стил или стил лукова.
Карактермстика овога стила је у масивном грађењу зидова, затим што ломи праве
хоризонталне црте све више и: оставља равне кровове стармх базилика, а богато и
лепоупотребљава лукове и сводове. На основи латмнског крста саграђене цркве са

96
полукружнмм сводовима постале су вмше, а дана мм је богата м лепа орнаментика, особито
на порталима. Са црквом су спојени звоници, обично два, којдо дају цркви Ихмпозантну
спољашњост. Овај стил много је употребљаван у западној цркви од X. до друге половине
XIII. века.
4. Карактеристика готског или германског грађевног стила, којм се развио из
романског, свестрано конструктивно усавршмвши га, је употреба шиљастог лука.
Грађевина се пираммдално и витко у висмну диже. Принцип шиљастог лука је изражен и
на орнаментици. Спољашњост готског стила одликује се украшеном фасадом, чмји је
главни украс иортал, украшен скулптурама, вмсоким стубовима, и прозор ружом изнад
врата. Округла апсида је напуштена, а на њено место дошла је полигонална. Сводови нису
више полукругови, него шиљасти лукови изнад квадратне или правокутне основе. Стубови
су били замјењени масивним зидовима романског стила. Прозори су врло велики,
дугуљасти и завршују се шиљком, украшени су богатом орнаментиком. Највиднији делови
грађевина су торњеви. Обично се налазе један или два торња на западној сграни, величином,
украшени шиљастим ступчићима и разноврсним фигурама. Уметничко значење готског
стила је у одуховљењу материје. Овај стил владаој е у заиадној цркви од XIII.—XVI. Века.
5. XV. веком иочиње у Италији нов духовни правац, који се одликује особитом
склоношћу према класичној старини старих Грка и Римљана. Овај укус није се ограничио
само на науку и на литературу, него се протегао и на уметност, а нарочито на грађевну
уметност. Тако се у грађевинарству развио модерни стил т. зв. стил ренесанса. Базилика са
њеним стубовима и споредним лађама је излазна тачка ренесанса, и тако се вратило хришћ.
грађевивинарство на своју излазну тачку. За конструкцију зграде била меродавна тежња за
што већим и осветљенијим простором. Зато је хор, место мзмеђу лађе и олтара широк,
средња је лађа још шира, а споредне лађе су уже. Систем купола и полукружних сводова је
употребљен на целој згради, дочим је фасада - са својим стубовима и пиластрима. Оснивач
овог модерног грађења цркава је Филипо Бруналеско, а израдили су га даље Браманте и
најпослије Микеланђело Бонароти.
Од почетка XVII. в. извргао се стил ренесанса претоваривањем орнаментике у т, зв.
Рококо-стил, који се одликује несистематичношћу, украсима без смисла, збрком
незнабошких и хришћанских облика.

97
 СТАРА СРПСКА ЦРКВЕНА АРХИТЕКТУРА

Срби су примили византијску уметност. У развићу српске црквене архитектуре 3

периода: У 1. период убројали би све црквене грађевине, које су на српском земљишту
подигнуте почев од прелаза Срба у хришћанство до Немање. 2. сјајни период, обухватао би
све црквене грађевине из доба Неманића до Кнеза Лазара; у 3. би период ушле црквене
грађевине од Кнеза Лазара па до потпуне пропасти старе српске државе.
Српске црквене грађевине првог аериода до данас још нису проучене. Све што се
зна то је, да се може позитивно узети да их је било. Податке које имамо о цркв.
Грађевинарству овог времена јесу ово : »Зна се да је краљ Владимир, у цркви св. Богородице
1015. год. иогребен. Зна се још за цркву св. Богородице Градачке Немање зидао његов брат
Срацимир. зна се такође да је Завида отац Немањин, зидао цркву на Лиму.
2. Период, траје око 200 год., од Немање 1167. до битке на Марици 1371. У овом
периоду имамо два стила: романски, пренесен из Далмације и Италије, а други византијски
пренесен из Солуна и Свете Горе. Ова се два стила јасно разликују.
Код грађевина које су постале утецајем запада, огледа се, прецизност у обради
каменог градива, богатство орнаментике у камену. Често пута су код њих сви спољни
зидови изведени од углачаног камена.
На грађевинама византијског стила такве прецизности нема. Грађевине су или од
самих опека, или је који пут измешана опека и тесан камен, а много ређе су од самог камена.
Орнаментике у камену или нема, или је у овом периоду врло незнатно примењена. Најчешће
су зидни испади извођени из опека у правилном хоризонталном цик-цак испаду у више
редова.
Код византијских грађевина, кубе је с поља у основи свакад полигонално, најчешће
осмоугаоно; код романских, оно је кружне основе и споља и изнутра. Апсиде су код
византијских грађевина, споља са 3 или 5 страна као делови полигоналне основе
ограничене; док су код романских, свакад као делови круга у оснони. Орнаментика у камену
је, код романског стила, богато примењена, нарочито код прозора и иортала. Прозори су
витких размера, често дводелни. Нарочито се ово богатство орнаментике изводи на
западним вратима. Свега тога нема у византијском стилу овог периода. Орнаментике у
камену или нема или је врло мало примењена. Код романског стила су архитектонски

98
елементи, који пут у унутрашњости грађевине, пластичким орнаментима у камену
украшени, док тог никако нема код византијског стила овог периода. Код романског стила
примена крстастих сводова византијског кугласти сводови.
3. иериод. У овај период спадају црквене грађевине подигнуте од иочетка владавине
кнеза Лазара, па до потпуне пропасти српске државе.
Опћи карактер цркв. грађевина овог периода: све су у византијском стилу, од камена
самог или од камена наизменце с цигљом. Главна пак разлика грађевина овог периода од
оних II. периода је богата орнаментика на спољним зидовима. Прозори су бично дводелни
свршавају с луком на шиљак.
Даља карактеристика је, што су спољни преломи код, равни на апсидама обележени
још и округлим виткпм стубовима. Код грађевина овог периода опажа се тежња да се споља
иоред употребе стубова и архиволта, - што већма, украсе орнаментиком.
Са опадањем српске државе, опадала је и црквена архитектура, док није са пропашћу
последњих српских деспота у Срему и она сасвим ишчезла. Последње грађевине
овог периода подигнуте су у Фрушкој Гори.

О ПРЕВОДУ БОГОСЛУЖБЕНИХ КЊИГА СА ГРЧКОГ НА СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

И О БОГОСЛУЖБЕНОМ ЈЕЗИКУ СПЦ

Скоро све књиге православне српрке цркве црквенословенског језика преведене су

са грчког. Први преводиоци богослужбених књига са грчког на славенски језик, били су
словенски апостоли, браћа св, Кирило и Методије. Када је Кирило саставио писмена
словенске азбуке Методије је са својим братом превео јеванђелије, апостол, псалтир и
»изабране црквене службе«, а то су службе из служабника (литургије) и требника (чинови
разних молитвословља). Методије је превео цео СЗавет са изузетком макавејских књига са
грчког на словенски. Осим тога превео је Методије номоканон.
У ,ово последње, т. ј . да је Методије за по године превео цео СЗавет, сумња се, тим
више, што знамо да се превод СЗавета на словенски језик радио постепено и да је тек у 15.
веку довршен.2) Биће да овде под СЗаветом не треба. разумети цео СЗавет него само
уколико се на богослужењу чита, из СЗавета, која се читала на богослужењу.

99
 Послије смрти Кирила и Методија глагољицу замјењује ћирилица. Затим се стаде
мењати и структура, фонетика, морфологија, лексикон овог старог језика. Ово бива
постепено и тек у средини 12. века образовао се српска рецензија старословенског језика.
Ову рецензију видимо први пут јасно у Мирослављеву Јеванђелију, а писао га Глигорије
дијак за кнеза Мирослава брата Немањина.
Када је пронађена штампа (1456.), српски народ је богослужбене књиге, почеше се
умноживати штампом у старим српским штампаријама. Ђурађ Црнојевић оснива на Цетињу
српску штампарију (око 1429.), у којој је штампан октоих и псалтир. Овај рад настављају
старе српске штампарије у Млецима, Горажду, Рујну, Грачаници Милешеви, Београду,
Мркшиној цркви, у Млецима. Главни раденици у овим штампаријама били су српски
монаси.
Ове писане и штампане богослужбене књиге на српскословенском језику зову се
Србуље. Овај сргтскословенски језик у XVII. и XVIII. Вијеку његово место
рускословенски Језик. Узрок јесте сиромаштво и невоља српског народа, Срби нису могли
штампати својих богослужбених књига. У оскудици богослужбених књига, набављали су
их из Русије, биле писане језиком рускословенским.

О ИКОНАМА, ЦРКВЕНИМ ЗАСТАВАМА И СВЕТИМ МОЛИТВАМА

1.Употреба икона у цркви

Иконе су у цркви ради тога, да нас поуче, видљиво нам изложе читаву св. историју
хришћанске цркве. СЗ није био против уметности на богослужењу. Истина Мојсије је
забранио употребу слика Јехове, да ове не би дале повода служењу идола, но овом забраном
није уметност искључена из богослужења, напротив, сам Бог је заповедио да се начине св.
сасуди и символи, херувими и сарафими.
Мада се код првих хришћана опажа извесно устручавање према пластици и
сликарству, а то је због страха да се не би приближили идолопоклонству. Стара хришћанска
иконографија никла је на месту орошеном хришћанском крвљу. Живописне слике које
сретамо у катакомбама, биле су већином символичне а не историјске.
У II. столећу развија се символизам, који се опажа на сликама »грчке капеле« у
гробници Присциле. Од II. столећа до 313. г. развија се цео круг символичких и
богословских приказивања у хришћанском сликарству у катакомбама. Разлог символизму

100
у хришћанској иконографији је у страху. Особито су били омиљени символи за ИХриста:
јагње, добри пастир1) и риба. Стари хришћани сликали су ИХриста у облику јагњета зато,
што је јагње у СЗавету било предслика обећаног Искупитеља и што је крв пасхалног јагњета
представљала крв Спаситељеву која је проливена на крсту за спас света. Па и у НЗавету се
Христос назива јагњетом. Сам Спаситељ назива себе у причи добрим пастирем. Често се у
катакомбама слика ИХристос као пастир који носи овцу на својим раменима. Слика рибе
је израз имена ИХриста, јер грчка реч ΙΧΘΥΣ је акростих ових речи: Ιησους Χριστος Θεου
Υιος Σωτηρ — ИХристос Божји Син Спаситељ. Место рибе честа се сликао делфин, који се
у старини сматрао другом човечанства. Делфин се сликао или натакнут на трозуб гвоздени
штап или како плива у води. Маслинина гранчица је символ мира, палмина грана је символ
хришћ. победе, а лозина символ јединства верних са Христом. За израз идеје бесмртности,
васкрса и подмлађивања, служиле су две птице: паун, јер се по мишљењу старих његово
тело не раствара, и феникс, баснословна птица, која сама себе сажиже а из: пепела се рађа.
Тајна крштења приказивана је такође рибом и ловљењем рибе, Нојем у лађи, а тајна
евхаристије рибом на којој је котарица са хлебовима и вином. Од 313. г. тријумфује
хришћанска вера. рање првмх људи, њмхов пад, жртва Кајмна и Авеља, историја Нојева
(символ крштења и мира после овог живота), Мојсија, Самсона (врата у Самсона су слика
разорених врата адових)... Од новозаветних догађаја ммају првенство они догађаји, у којима
се открило божанство ИХриста, као: клањање мага, васкрс Лазарев и т. д. Хришћанска
символика у катакомбама није се ограничила само на слмкање ИХрмста, него сретамо м
сммволичке слике других лица Св. Тројице, као и слике анђела, апостола и других
светитеља.
Извори одакле су узимани сммволи слика у катакомбама су књиге из Св. Писма,
усмено предање, молитве и службе за умрле. Од Константина Великог, а нарочито од 5. и 6
. века, уступају символичке слике место историјској истини и црквеном предању.
Од 8. столећа подигли су византијски цареви огорчену борбу против икона, која је
трајала више од сто година. Тек VII. васељ. сабор, II. Никејски (787.) успоставио ј е у овој
ствари мир у цркви, препоручивши употребу слика и одредивши сврху, начин употребе и
значај слика у догмату и поштовању св. Икона. Но и после VII. васељенског сабора радили
су неки ммператори против икона, док најпосле 842. год. чиме је конично ирослављена
победа над непријатељима икона и за навек.

101
 Код технике црквене иконографије разликујемо више врста:
Мозаик је слика састављена из бојадисаних малих комада камена, метала или стакла.
Тетрега је мешање сувих боја са згодном течношћу, н. пр. Са Оцтом.
Фреско слике су оне, које су рађене на свежем и влажном малтеру на зиду. Ову врсту
сликарства неговали су Римљани у базиликама првих времена, и после 4. столећа налазимо
је поред мозаика. Особит полет ове врсте сликарства имамо у Италији у 14. в.
Енкаусшичко сликарство или сликање на воску, употребљавано ј ош од Грка и Римљана.
Сликање уљаним бојама на зиду дошло је да употребе доста касно,1 ) и није се могла ова
врста такмичити са фреско сликањем, јер слаба страна сликања уљем на зиду је та, што боје
лако избледе и што се растварају, радга чега се најмање препоручује ова врста сликања на
зиду.
Осим на зиду сликају се слике и на плочама од дрвета, слонове кости, метала,
разапетог платна и свиле. Наши иконостаси су обично сликани на дрвеним плочама или
разапетом платну.
Стварање одређеног тииа у Правосл. иконографији. књиге о томе, како се имају
иконе сликати. најстарији познат такав рукоиис из св. Горе под насловом. Овај рукопис
потиче по свој прилици из 15. или 16. столећа, мада светогорски монаси држе, даје из 10.
или 11. в., а нанисао га је као што се каже у предговору овог рукописа јеромонах Дионисије
из Фурна-Аграфа.
Утецај грчког сликарства опажа се јасно и код Срба и Руса. Код Руса такође постоје
зборници за иконографију под именом подлинникљ. У Срба није нам познато да су
постојали слични сликарски кодекси, али је српско црквено сликарство очевидно и јасно
иод утецајем византијске иконографије. Српско цркв. сликарство је паралела сликарства
атонских цркава.

2.Сликање Светог крста

102
 Св. апостоли и јеванђелисти не кажу нам ништа о облику крста на коме је био распет
ИХ, само нам кажу да је био распет на крсту. Сами пак можемо закључити да је био распет
на таком крсту, какав су Римљани употребљавали за извршење смртне казне код оних, који
су били осуђени на смрт. Главне врсте крстова спомињу се:
1.) Крст прекрштен од два дрвета у облику слова X. 1) Овај крст је касније прозван
Андријин крст, јер је према предању св. апостол Андрија распет на таквом крсту. Овај
облик крста употребљавали су стари хришћани при надгробним записима у катакомбама,
приказивајући њиме уједно и монограм имена Ιησους Χριστος, тако, што је крст у облику
слова X пресечен носред рашаља вертикалном цртом, и додатком полукруга на тој црти
начињено је слово Р. Овај монограм зове се Константинов монограм. После Константина
добије овај монограм различит облик, а касније је монограмном крсту додано А и Ω док
није у 5. веку постао обичан крст +.
2.) Крст са три крака, наиме једно је дрво усправно и на горњем краку дрвета
ноложено је друго дрво хоризонтално, тако да крст има облик слова Т.
3.) Крст са четири крака, Усправно и хоризонтално положено дрво је једнако дугачко
а у срединама се састају, тако да су сва четири крака крста једнака, равнокрачни крст. Овај
облик крста зове се грчки крст. Друга врста овога крста са четири крака је крст, код когаје
хоризонтално дрво тако намештено на усправном, да је горњи крак усправног дрвета краћи
од доњег. Овај крст зове се латински крст. Називи грчки и литински крст нису оправдани,
јер су оба крста у иста времена били у употреби како на истоку тако и на западу.
На оваком последњем крсту држи се да је распет ИХристос и овај облик крста имамо
на најстаријим старохришћанским новцима Константина Великог и Ираклија. Овај крст је
специфично грчки и т о ј е т . зв. патријарашки крст. На доњем краку мало час споменутог
и описаног шестокраког крста, долази још једна пречага косо, од које десни крак иде косо
горе, а леви доле, тако да крст има осам кракова.
Крст је још у време гоњења употребљаван у тајности и прикривено, н. пр. у II. веку
у облику трозуба на ком је делфин Ψ, затим касније у облику котве или јагњета испод котве
и слова Τ. Стара хришћанска уметност устручавала се да приказује ИХриста распетог. У IV.
веку имамо монограм, а тек од петог века крст се јасно приказује у катакомбама. Није
искључено да су Хришћани у време гоњења у приватном животу употребљавали и сликали
крст и распеће.

103
 Од Константина Великог Крст је постао јавни символ и најкарактеристичнији знак
хришћанства и уведен је у јавни живот. Исто тако начинио је Константин Велики новце са
знаком крста, ставио је крст на војничке заставе и на оружје, и наредио је да се крст носи
пред легијама. Јулијан је покушао да истисне из јавног живота крст, али већ његови
наследници Валентинијан I. и Грацијан, успоставили су опет употребу крста. У време
Јована Златоустог крст се слика још у већој мери. у IV. столећу био је обичај. да се о врату
носе жељезни сребрни и златни крстови.4) У VI. и VII. столећу крст је био у опћој употреби
у хришћанској цркви.
Најстарије насликано распеће које је дошло до нас је оно које ј е насликао Атанасије
Синаит 550. Год.
На крсту се увек налази подножје доста велико, веће од ширине ступца у крсту.
Крајеви крста су засечени без украса. Христос је повисок, мршав, подуже косе, краће браде,
глава је на
десно нагнута, очи су затворене, израз лица миран. Око главе је нимб са крстом. Тело није
усправно, кукови излазе мало на десно, а ноге се враћају паралелно на под- ножје, пете се
састају, а стоие разилазе. Руке су раширене паралелно €а иречагом на којој су приковане, а
свака нога посебним клином Прикована. Ребра су нрободена ниже десне чзисе, из ране тече
крв. Сунца и месеца обично нема над крстом. Чешће су место њих два или четири анђела,
који тугују. Богородица са прекрштеним рукама на прсима стоји десно крај крста. Јован
стоји лево крај крста. Мртвачка глава (Адамова лубања) види се (према предању да је
Христос распет на истом месту где је Адам погребен.

3.Сликање Свете Тројице

Хришћанско сликарство већ је рано покушало да представи Бога у видљивом облику.

изабрало је хришћанско сликарство за сликање Бога човечји лик као најсавршенији, а само
код трећег лица св. Тројице, код св. Духа остала је символика, наиме слика голуба.
Бог Отац се од XI. Столећа. Сликао као старац који седи на престолу, а у десној руци
држи скиптар, или како седи на земаљској лопти а око главе има истостран трокут, знак
тројичног Бога. Често се Бог Отац слика као рука, које се виде из облака, а из њих сијају
зраци, символ благослова.

104
 Исус Христос се првобитно у катакомбама, као јагње1) добри пастир, риба2), лав...
VI. васељенски је сабор у своме 82. правилу: забранио ИХриста сликати у другом облику
осим у човечјем, и од тога времена слика се ИХристос само као човек. У човечјем облику
слика се ИХристос према подацима који се о Њему налазе у Св. Писму, као дете у јаслима
где мирује, или ни рукама пречисте Вогородице, или као учител посред народа, или као
првосвештеник који благосиља, као пастир, као судија…
Како је изгледао ИХристос не знамо. Обично је приказиван идеално као младић без
браде у вечној младости и лепоти. Касније му је даван други лик према разним традицијама
о изгледу Христову. Прва је традиција коју налазимо у преиисци ИХриста са Авгаром царем
Едеским. Наиме Авгар боловао је од губе и послао је ИХристу гласника с писмом, да дође
и да га исцели. Христос је одговорио да не може доћи. Том приликом дао је ИХристос
гласнику мараму,. на којој је остао отисак лика Спаситељева. Ова слика ИХриста је чист
византијски тип Спаситеља, и копија је неке старе слике.
Константин Порфирогенит да је ова слика коиија оне, која је остала на велу мли
марами, којом је ИХристос обрисао зној са свога чела, када је ишао на Голготу да буде
распет. И ова верзија је двострука. Прва је постала независно од страдања и каже да је нека
жена Вероника хтела да има на ланеном платну слику Спаситељеву и понела га је једном
сликару. Тада је сретне сам Господ.и сазнав њену намеру, узе платно и даде јој га са отиском
свога лица. Према другој верзији, Вероника је била једна од побожних ^кена које су пратиле
Господа на његову путу на Голготу. Када му је под теретом крста каиао зној са чела,
пружила му ј е Вероника свој вео, и када се њиме обрисао, остала је на њему слика главе
овенчане трновим венцем.
Још једно предање о слици ИХриста имамо, које каже, да је јеванђелист Лука, који
је био осим лекара и сликар, на€ликао слике ИХриста, св. Марије и св. Апостола Петра и
Павла,8) а Никодим да је изрезао од кедрова дрвета лик Спаситељев.
Свети Дух се слика у облику бела голуба €а раширеним крилима, а на слици силаска
св. Духа, према као огњени језици. Св. Дух нигде не долази €ам као божанско лице, него
увек заједно са осталим божанским лицима.
Сва три божанска лица св. Тројице сликају се тако, да с десна Богу Оцу који се
слика као старац са скиптром у руци седи Бог Син, као човек у цвету младости
благосиљајући десном руком, а у левој држећи књигу јеванђелије. Изнад њих лебди св. Дух

105
у облику голуба, а испод њих је земаљска кугла. Код крштења ИХриста у Јордану, слика се
ИХристос стојећи у води, како прима крштење од Јована, а изнад њих лебди св. Дух у
облику голуба. У облаку се показао Бог Отац, или се виде у облаку исписане речи: »ово је
син мој љубљени«.

4.Сликање Богородице и анђела

Сликана је или сама са једном руком на грудима, а другом уздигнутом према небу.
Иконографија је увек ишла за тим, да на слици пресв. Богородице изрази моралну величину
и светост душе, девојачку лепоту у вези са високим достојанством и чистом материнском
љубављу. Уметност је представља као девојку која се покорава вољи Божјој,, као матер
скрхану од бола код крста, или као матер Божју са божанским дететом на рукама. Последњи
начин сликања пресв. Богородице је од времена несторијанских и евтихијанских спорова
најобичнији и најчешћи, па тако је и данас.1) Оваке слике пресв. Богородице имају с десна
натпис ΜΡ ΘΥ а с леве ΙΗΣ ΧΡΣ. Светогорски сликарски кодекс овако описује пресв.
Богородицу: »Пресв. Богородица је средњег доба. Три лакта висока, боје жита, жуте косе,
жутих очију, са лепом косом, великим обрвама, нос осредњи, дуге руке, дугих прстију, има
лепе хаљине, скромна је, није немарна у хаљииама, а то показује њен омофор у њеном
храму«..
Анђели се сликају у човечјем облику и то као младићи са два крила, обучена у
хаљину као стихар, око струка појасом или око плећа крстообразно орарем (као ђакони)
опасани, држећи у руци какав год знак, с којим су описани у Св. Писму или виђени, као:
мач, палмину грану, трубу, вагу и т. д. Појединце Арханђел Михаило слика се као борац са
огњеним мачем убијајући аждају; Гаврил са крином у руци, а Рафаило као путник са
палицом.
Серафими се сликају са 6 крила, два код главе, којима покривају лице, два поред
ногу, којима покривају ноге и два око средине тела, којима лете, и носе у рукама рипиде.
Херувими, се сликају као главе са два крила. Престоли се сликају као огњени точкови који
имају са стране крила, а у средини свакога је једно око- Госиодства, силе и власти сликају
се у дугачким до стопала стихарима, држећи у десној руци златне траке, а у. левој округао
печат. Опасани су златнозеленим орарима. Начала, арханђели и анђели носе ратничка

106
одела, опасани су златним појасевима а у рукама држе копља. Анђео хранитељ се слика са
дететом, које води за руку.
Сатана се слика као змиј. Често се сатана слика као аждаја. Сатана се слика још у
човечјем и животињском облику, пола животиња пола човек, са искривљеним и
неприродним атрибутима, са роговима, репом, канџама, јарећим копитима, сипајући из уста
огањ.

5.Сликање светитеља Старог завјета

Од лица у СЗавету сликају се Адам и Ева млади и наги, и то обично без пупка, да
бш се тиме означило, да су створени од Бога. После изгнања из раја, остарили су и били су
обучени у кожу, пола наги пола обучени. Слике Адама и Еве обично су сликане у
унутрашњем пронаосу храма, ради чега се ова) звао рај. — Патријарси и друга библијска
лица СЗавета, сликани су у дугим и широким хаљинама и са неком ознаком везаном за св.
Писму, н. пр. Мојсије је сликан са две таблице, са роговима, Мелхиседек са чанком и три
леба, Аарон са жезлом, који је пролистао, и т. д. — Исто тако иророци се сликају са изрекама
иа Св. Писма, које се односе на њих, и са разним атрибутима, који им се приписују. Илија
са мачем или са огњеним колима. Јелисеј са двоглавим орлом. Данило између два лава, Јона
са лађом... сликани су у дуге хаљине, са сандалама на ногама, држећи редовно у рукама
свитке од пергамента.
Св. Јован слика се обучен у хаљину од камиље длаке, опасан кожним појасом.

6.Сликање светитеља Новог завета.

У НЗавету разликује се четири врсте светитеља и то: аиостоли, мученици,

исиоведници и иреиодобне (иобожие) жене и свете девојке. Сликају се: апостоли са
атрибутом достојанства или смрти њихове, мученици редовно са символом победе,
исповедници са атрибутом достојанства и њихових позива, преподобне жене и св. девојке
са символом невиности. Заједнички атрибут свих новозаветних светитеља nimbus, који има
облик круга, плоче, полукруга или полумесеца, чиме се окружује глава светитеља. Нимб је
у старој хришћ. уметности символ победе. венац вечне славе, као и штит и оружје, којим су
овенчани.

107
 Сликају св. Јеванђелисти, и то ирема символима у Језекиља: Матеј има поред себе
човека, јер његово јеванђелије почиње генеалогијом и рођењем ИХриста?, Марко има
поред себе лава, јер његово јеванђелије почиње Јованом Крститељем, чији глас виче у
пустињи као глас лава; Лука има поред себе вола за жртву, јер његово јеванђелије почиње
са жртвом Захаријином, а Јован има поред себе орла, јер се како у свом јеванђелију, тако и
у Откривењу уздиже као орао до највиших висина и тајана, и открива их.
Ааостоли се сликају или сви заједно са ИХристом као н. пр. на тајној вечери, или по
двојица, јер их је према јеванђелију Маркову тако изаслао Спаситељ на проповед, или сваки
појединце са каквим символом или атрибутом. Апостоли се сликају са брадом осим кадкад
св. Јована. Бог, анђели и апостоли често се сликају нагих ногу.
Апостоли су обучени у дугачку тунику без рукава, са појасом, и у горњу хаљину,
која се онда уопће носила, и држе у руци књигу или свитак папира. Исто тако сликају се
апостоли са оруђем којим су мучени и од чега су погинули, или са каквим символом св.
Петар слика као старац округле браде, држећи у десној руци кључеве а у левој књигу; св.
Павле као ћелав старац, у десној руци држи мач а у левој књигу...
Мученици. сликани са знацима, који су подсећали на најзначајније моменте из
њихова живота, или са мученичким оруђем, од кога су погинули. ђакон Стефан слика у
ђаконском оделу, а поред њега камење, св. ГеоргиЈе као војник са копљем пробадајући
аждају...
Исиоведници, сликају се са знацима њихова достојанства и позива. Тако се св.
архијереји сликају у епи- скопским одеждама и са каквим припадајућим символима; св.
цареви са знацима њихова достојанства. Св. Учитељи €а књигама или папирним свитцима...
Преподобне жене и св. девојке сликају се са белим крином у руци, знаком невиности.
Често имају и друге знаке, који подсећају на главне моменте њихова живота.

7.Црквене заставе (барјаци, литије).

Црквене заставе постале су у IV. столећу. Када се Константину Великом у борби са

Максенцијем на небу изнад сунца појавио знак крста, поставио је Константин Велики као

108
државну заставу знак крста. Ова застава према Јевсевијеву1) опису овај облик: На дугачком
златом копљу висило је једно дрво попреко. Горе је био учвршћен венац од злата и драгог
камења, а на венцу беше знак крста у облику слова X, а по средини овог слова било је слово
Р. О попречном дрвету висила је мала пурпурна застава једнако дугачка и широка, украшена
драгим камењем и извезена златом. Испод крста поред заставе висио је лик побожног цара
заједно са сликама његових синова. су црквене заставе знаци славом овенчане победе
хришћанства.

8.О Светим моштима и реликвијама.

Под св. моштима и реликвијама светитеља разумеју се остаци од тела светитеља, као
и они предмети, које су светитељи за живота уиотребљавали. попгговање реликвија је увео
хришћански народ, а црква га је допустила. Она је то учинила да удовољи с једне стране
човечјем осећају, који поштује хероје хришћанства, а с друге стране да побуди и одржи у
срцима хришћана успомену
на светитеље.
Најстарији пример поштовања моштију имамо код св. Игњатија антиохијског. Кости
светитеља покупљене су са донесене су у Антиохијуи сачуване су у једном ковчегу као
неоцењива драгоценост. су незнабошци за време Диоклецијанова гоњења бацали у море
мошти светитеља, да им се неби поштовање указивало.3) Хришћани су кости мученика и
чували су их на достојним местима.
Када су гоњења престала, подигнуте су изнад гробова мученика цркве и капеле.
Хришћани чинити ходочашћа св. гробовима, реликвијама и црквама св. Апостола и
светитеља. Према 7. кан. VII. вас сабора при освећењу цркве постављају се у часни иресто
мошти светих мученика, а исто тако ушивају се у антиминсе. цркава треба да поучавају
народ, да се поштовање светих односи на Бога.
Па, и српски народ високо цени и штује своје релиКвије имамо у Хопову мошти
Теодора Тирона, у Раваници мошти св. кнеза Лазара, у Крушедолу остатке тела мајке
Ангелине и деспота Јована, Василија Острошког у Острогу.

ПОЈАМ И ПОДЕЛА ЛИТУРГИЧКИХ МОЛИТВИ

109
 Молитва је израз душе човечје пуне побожности према Богу, она је унутрашња, када
се врши мислима, или спољашња, када је изражава одређеним речима. Црквене молитве
према садржини делимо у: молитве хвале и слављења, молитве благодарности и молитве
мољења. У првима се нарочито излаже вера, у другима љубав, а у трећима нада.
Што се тиче одношаја ове три врсте молитава једних етрема другима, молитва хвале
заузима прво место. је молитвахвале молитва светих на небу, који непрестано величају Бога.
Молитва благодарности заузима у реду молитве друго место, јер индивидуални интерес
избија у молитви благодарности више више него у молитви хвале, а мање него у молитви
мољења, која из наведеног узрока заузима треће место.
Молитви хвале претходи обично молитва мољења, да би после молитве за опрост
грехова чисти и без греха изишли пред Бога. Ове се молитве могу поделити и према
субјекту, који их моли. Према томе имамо: свештеничке молитве, које говори и моли само
свештеник, и заједничке молитве, које говоре и моле верни.

1.Однос молитве према хришћанском богослужењу и

њен положај на богослужењу

Кроз цело хришћанско богослужење осим сакраменталног елемента избијају још

два главна елемента, и то дидактички и литреутички. Дидактитки или елеменат је у
саопћавању, одржању и пропагирању вере и хришћанског живота; латреутички се види у
спољашњем манифестовању ове вере, унутрашњем поштовању Бога, а благодатни
елеменат је у остварењу искупљења. на човеку, које је извршио ИХ. Проповед је главни
облик нарочито за дидактички елеменат, а молитва заједно са појањем је молитва пренесена
у појезију и музику, је главни облик за латреутички и благодатни елеменат, јер се св.
Литургија, св. тајне и молитвословља, морају бита обасути и врше се молитвом.
Црема томе молитва и појање чине језгру и главну радњу богослужења, и они су
битни делови, из којих је богослужење састављено. Хришћани сматрају скоро цео човечји
живот као једну молитву, јер цео живот хришћанина треба да је прожет пожртвованим
духом у религијозном погледу, и жељом, да се с Богом сједини и да му захвали за стечене
благодати и дарове.

110
 2.Општа карактеристика молитава православне цркве

Црквене молитве имају неке извесне особине. Ове су молитве уистину хришћанске
проистекле из дубине хришћанског живота. У њима веје моћан дух старе хришћанске цркве,
жива вера. Оне се одликују одушевљеном маштом, богатством слика узетих из живота, и
течним говором.
Садржине молитава је веома богата и протеже се на све оно, што према хришћанском
догматском и моралном учењу може и треба да буде предмет хришћанске молитве. Молитве
православне цркве јесу хвала и слављење Бога. благодарност за небеска и земаљска добра,
а нарочито за дар искупљења.
Неке формуле молитава и црквене молитве понављају се на свима црквеним
чиновима, а неке на многим; друге пак молитве долазе само једанпут код појединих чинова
и сачињавају саму садржину ових чинова. У прве убрајамо почетне и завршне молитве,
Символ вере, Богородице дјево и јектеније. У друге спадају разне молитве, које сачињавају
садржину појединих чинова.

3.Почетне формуле црквених молитава заједничке многим

литургичким чиновима

Почетна молитва заједничка многим литургичким чиновима је: благословен Бог наш
сада и увјек и у вијекове вјекова. Овим речима сведочи свештеник пре свега, да је Господ
Бог наш достојан вечног благосиљања и слављења. Ово нас подстице да Богу одамо част
која му припада. Овим возгласом почиње вечерње богослужење и њиме црква исповеда
јединога правог Бога, како се Он јавио у створењу света и уопће у СЗавету. овим возгласом
показује да је човек нејасно познавао Бога као Тројицу у јединици. — На јутрењу се тај
возглас мења у исповедање триличнога Бога: Слава светој, и јединосуштној, и животворној,
и нераздјељивој Тројици. А св. литургија ил неке тајне почињу возгласом: благословено
царство Оца и Сина и Светога Духа . За време св. литургије слави се Бог у св- Тројици.
Када сам лајик свршава своје молитве, он почиње са: Молитвама светих Отаца
наших, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас. Пошто нема освећења и власти коју
има свештеник, моли Христа да се смилује на њега молитвама светих отаца.

111
 Неке специјалне молитве почињу са: Господу се помолимо? на што народ одговара
Господе помилуј. Формула Господу се помолимо налазимо је, код незнабожаца и Јудеја.
Ова се формула уиотребљава код оних молитава, које чита свештеник и уједно је и позив
на учествовање у молитви. Молбена формула: Господе помилуј оснива се на природи
одношаја човека премаБогу и видимо је у незнабошком култу^) и у јудејском богослужењу.
Такође уводна формула пред неким молитвама: Мир свима. Ова формула је узета
делом из свакидашњег јудејског обичаја, делом из Св. Писма. Сам ИХристос је
употребљавао ову формулу изражава ова формула најодличније дух хришћанства, јер
главна идеја хришћанства је измирење, а где је измирење тамо је мир.
Овим поздравом поздравља свештеник верне у цркви на богослужењу,^ а верни
одговарају свештенику са речима: И Духу твоме.

4.Завршне молитве заједничке многим литургичким чиновима

Најобичнија завршна формула је мало славословије. Мало славословије има више

врста. Прва врста је: Слава Оцу, и Сину, и Светом Духу, и сада и увјек, и у вјекове вјекова.
Амин. када јеретици III. и IV. столећа почеше да модификују према њихову учењу
Аријевци. Слава Оцу кроз Сина или у С и н у . п о ч е л а је православна црква да тачније
прецизира формуле малог славословија ове врсте и да уиотребљава само формулу; »Слава
Оцу и Сину или са Сином и св. Духом«2). Да би се прецизирао смисао малог славословија
против Аријеваца још тачније, додан је славословију други његов део, наиме и сада и
увијек, и у вјекове вјекова; а ово је против учења Аријеваца, који су учили да ј е било
времена, када Христос није био, постојао. Израз: „Слава" је управљен против Аријеваца
из разлога, што св. Тројица има једну славу, као што је једно биће. Речи: Оцу, и Сину, и
Светом Духу управљене су против Савелија, који је учио, да је св. Тројица само једно лице.
А речи: и сада и увијек, и у вјекове вјекова " показују да је св. Тројица одувек вечна и
нелроменљива.
Друга врста малог славословија је формула, које се зове, возглас, и значи уздизање
тона или гласа. Ово је формула, којом се завршују молитве и јектеније. Возгласи су веома
разноврсни. Најобичнији су: Јер је твоја власт, и твоје царство, и сила, и слава... Јер си
благ и човјекољубив Бог...

112
 У овмм завршним формулама су мотиви, због којих се ми молимо Вогу, и због којих
се надамо да ће бити испуњене наше молбе. Славословије има свој основ како у Св. Писму,
тако и у предању. у време св. Атанасија било је славословије: »Слава Оцу и Сину, и св.
Духу, и сада, и увек и на векове« један део молитве за столом.3) Св. Василије малог
славословија, називајући га старом традицијом првих векова.4) И говори св. отаца почињу
малим славословијем.
На ова славословија одговарао је народ у знак потврде речју: Амин. Амин је завршна
формула како славословија, тако и песама и прешла је из јудејског богослужења у
богослужење хришћанске цркве. Први св. отац, који сведочи о употреби ове речи на
хришћанском богослужењу јесте Јустин мученик. Апостолске Установе завршују скоро све
молитве са речју »Амин«.
Као завршна формула која се много употребљавала Може се узети и ријеч: Алилуја.
Ово је, јеврејска реч и значи позив' на хваљење Господа.5) Ова реч се веома често
употребљавала на јудејском богослужењу, и то у псалмима, Одавде је прешло алилуја у
богослужење палестинских хришћана,6) а од ових у богослужење свију хришћанских
цркава. Исто тако се употребљавала реч Алилуја често у свакидашњем животу.
Од времена Григорија Великог почела се ова формула употребљавати као израз
радости само на Ускрс и у време од Ускрса до Духова, као и на велике празнике, а никада и
приликама које су биле тужног и покајног карактера.8) Православна црква употребљава ову
формулу у сва времена и на свима богослужењима, па и у време великог поста и при
погребу.

5.Почетне молитве заједничке многим литургичким чиновима

Скоро сви литургички чинови почињу речима, које свештеник изговара:

Благословен Бог наш сада, и увјек и у вјекове вјекова. Чатац или народ одговарају
потврђујући његове^ речи са Амин и са речима: Слава, теби, Боже наш, слава теби..
Затим тражи хришћанин уточиште у св. Духа молећи се Царе небески... После призивања

113
помоћи св. Духа приносимо молитву нашу св. Тројици, говорећи: Свети Боже, свети
моћни, свети бесмртни, помилуј нас. Ова молитва зове се трисвето.
Речи „свети боже" односе се на Бога Оца, који је извор божанства Сина и св. Духа;
„свети моћни " на Бога Сина, који је сила и премудрост Божја,3) који је победио ђавола, и
сатро моћ његову на крсту. Свети бесмртни односи се на св. Духа који је извор живота.
Помилуј нас односе се на сва три лица св. Тројице.
Иза„ појања трисветог долази слављење св. Тројице Слава Оцу, и Сину, и Светом
Духу, и сада и увјек, и у вјекове вјекова . Амин3 ) у молитви Пресветој Тројици иза тога,.
која почиње речима: Пресвета Тројице, помилуј нас, спомињемо наједанпут сва лица св.
Тројице, и молимо се уопће да се смилује на нас. Господе, очисти гријехе наше односи се
на Бога Оца, ј ^р чистећи нас од греха, миримо се са Њиме кроз Сина; речи: Владико,
опрости безакоња наша" односе се на Бога Сина. речи свети, посјети и исцјели немоћи
наше, односе се на св. Духа, јер он је утешитељ послан од Сина ради оснажења верних.
Завршним речима ове молитве имена твога ради посведочава црква јединство св.
Тројице.1) Овој молитви додајемо 3 пута Господе помилуј да би и прославили Св. Тројицу
и сада се говори мало славословије, као и пре молитве св. Тројици. Слава Оцу.
Иза ове молитве св. Тројици долази молитва Госиодња, ју је предао Христос
апостолима. Тертулијан је назива темељем свих молитава. Слично се изражавају и св.
Кипријан,3) Ориген,4) св. Кирило Јерусалимски,5) св. Јован Златоусти,6) бл. Августин,7) и
други €в. оци; а у Апостолским Установама8) препоручује се употреба молитве Господње
3 пута на дан. Завршујући молитву Господњу каже свештеник возглас: Јер је твоје царство,
и сила и затим говоримо 12 пута Господе помилуј, како јутром тако и вечером, због 12
часова дана и ноћи.
Изла 12 пута Господе помилуј долази опет мало славословљ^ Слава Оцу и Сину .
. . м затим се говори 3 пута Приђите, поклонимо се. . . којим речима као да се сакупљамо
да одамо заједничкб поштовање Господу ИХристу.

6.Символ вере.

Међу црквене молитве, које су заједничке многим литургичкимл чиновима, спада и

символ вере. Овај сммвол вере је прецизиран и писмено фиксиран на прва два васељенска

114
сабора, против Аријеве и Македонијеве јереси. Символ вере имао је по сведочанству старих
видно место при спремању оних, који су се хтелм крстмтм, м свакако је био основ
катихетске наставе. Катихумени су га морали напамет научити, да би га могли рецитовати
на^ Велики Петак. Па и данас морају они који се крштавају рецитовати символ вере, или
ако нису одрасли, онда место њих говоре символ вере кумови. Ова наредба оснива на
наређењу Спасмтеља да се сви народи крсте у име Оца, Сина и Св. Духа.
Због велике важности символа вере црква Данас је символ вере саставни део многих
богослужења. Па ни у приватном животу не треба занемарити символ вере. Св. Амвросије
подсећа да символ вере треба рецитовати сваки дан.

7.Молитва Богородице Дјево

Стална црквена молитва је и молитва: Богородице Дјево. Садржина ове молитве је

величање пресвете Богородице а састављена је из Св. Писма и из традиције. Речи: радуј се
благодатна, Господ је с тобом, благословена си ти међу женама узете су из Св. Писма,
наиме то су речи Арханђела Гаврила, које је рекао Марији. Исто тако су и речи:
благословен плод утробе твоје из Св. Писма; њима је Јелисавета поздравила Пресвету
Богородицу. Речи :јер си родила Спаса душа наших имамо у Јаковљевој литургији. Ова
молитва се оснива на ваплоћењу и почетку нашег спасења.

8.Јектеније

Реч јектенија долази од грчке речи εκτενης проширен, усрдан, и значи опширну,
усрдну молитву, а према садржини јектенија је прозбена молитва за целу Цркву. Ова
молитва се зове и συναπτη, веза, сједињење, јер сједињује, везује у једну молитву многе
прозбе. Затим се зову мирна, јер почињу редовно речима с миром, а зову се и ђаконства,
јер их рецитују ђакони. Пошто се јектенија оснива на суштини цркве, то их је црква од свога
почетка примила у богослужење.
Св. Јустин Мученик каже својој првој апологији, да се хришћани на својим
скуповима моле за све, за браћу и за непријатеље. Одлика јектенија је у томе, што се у њима
огледа општи) карактер цркве, јер обухватају потребе целог света, цркве и појединца.

115
 У православној цркви имамо четири врсте јектенија: велика, мала, сугуба и прозбена.
Велика се зове тако по броју прозби (12). Мала јектенија је почетак и свршетак велике
јектенмје, а зове се тако па малом броју прозби. Сугуба јектенија добила је име од тога, што
се у почетку исте у два маха, удвојено обраћамо милосрђу Божјем, а и од трикратног појања
Господе помилуј иза сваке прозбе. Прозбена зове се стога, што се свака прозба завршује
речју тражим, а на њене се прозбе одговара са Подај Господе.

9.Завршне молитве

То су молитве, којима се завршују црквене службе,. и зову се отиусти. Отпуст је

засебан благослов, који свештеник изговара на свршетку појединих служби. Отпуста има
великих и малих. Први се говоре на свршетку вечерња, јутрења и литургије; а други на
свршетку малог вечерња, повечерија, иолуноћнице и часова.
Велики отпуст гласи: Христос истинити Бог наш, молитвама пречисте своје
матере, затим успомене седмичнога дана (н. пр. уторак: Часног славног пророка, претече
и крститеља Јована...), спомена снетих апостола (светих, славних и свехвалних апостола),
спомена светитеља којем је иосвећен дотични храм, те имена светитеља по минеју и
завршетка: светих, праведних Богоотаца Јоакима и Ане и свих светих, помилуј и спаси нас,
јер си благ и човјекољубив. У српској православној цркви долазе иза спомена богоотаца
имена првих српских просветитеља и учитеља. У малом отпусту састоји из почетка и
завршетка великога отпуста. На службама у недељу, почињући од полуноћнице, па
закључно до литургије, додаје се пред одпусте: Васкрсе из мртвих , који се додатак односи
на спомен Христова ускрснућа. У дане Христових празника и њихова попразнства и оданија
почињу отпусти са успоменом празника.
Ако се спајају две службе заједно, н. пр. јутрење и први час, па се иза сваке говори
отпуст, то се отпуст последње службе зове завршни или закључни. Потпун ред завршних
молитава јесте ово: Ђакон са Амвона возгласи: Премудрост иза чега их свештеник и
благосиља поменутим славословљем. Затим се чита молитва Утврди Боже, после које се
свештеник браћа молитвом пресветој Богородици: Часнију од херувима. Затим славбслови
свештеник Исуса Христа народ одговара прослављањем пресвете Тројице, те моли
молитвом: Господе помилуј (3 пута).

116
 Велики се отпусти пропраћају обично многољетијем за земље господара, и лсве
православне хришћане; а мали се отпусти завршују са Амин. Отпуст је у старој цркви био
кратак отпуштате се у миру — којим је речима ђакон отпуштао парод.

ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ

Литургичко или црквено појање је молитва изражена песмом и музиком. Појање је

израз одушевљених религијозних осећаја, у коме је сједињен ритам речи са ритмом музике.
код религијозне несме долази у обзир двоје: артикулирана реч и неартикулиран тон. Речи,
које су садржина песме, сачињавају религијозно песништву материју или текст песме, а
тонови којима се ове речи поју, сачињавају религијозну музику.
Црквена песма слаже се по садржини са молитвом, али се разликује од ње формом.
Разликујемо три врсте песама за појање: псалми, химне и духовне пјесме или оде.
Под псалмима се разумевају познате свете песме Јудеја, а збирку ових песама имамо
у књизи псалтиру, главни писац псалама је Давид. Под речју пјенија или химне разумеју
се библијске- Песме. И најпосле под иесмама или одама духовним разумеју се оне св.
песме, које су саставили побожни хришћани ради поуке и назидања браће. Име псалми за
прву врсту песама сачувало се до данас, последње две врсте песама зову се једним именом
песме и химне.

1.Псалми

Псалме1) су Јудеји заједно са законом и пророцима на богослужењу читали и појали,

и данас сачињавају знаменити део песништва хришћанске цркве. Св. апостоли
употребљавали су на својим скуповима. псалме утолико више, јер се њима потврђује
долазак обећаног Спаситеља и цело дело искупљења Исуса Христаг у њима су исказана
велика доброчмнства роду људском и њима се подстичу људи на покајање и захвалност за
ова доброчинства. Псалми се певаху на литургији,4) на јутарњем и вечерњем богослужењу,
као и на осталим богослужењима.
Да би се унело што више разлоликости у богослужење, тмеша се појање псал^ма са
читањем библије и са заједничким молитвама (јектенијама). У извесна времена дана се или

117
поју одређени псалми. Број псалама, који су се читали или појали, био је у разним црквама
различит. 0 избору, који ће се псалми читати или појати, одлучивао је епископ. и данас,
псалми су главни део дневног богослужења, већине тајана и молитвословља.

2.Остале библијске песме

У ове убрајамо из СЗавета: Обе победне песме Мојсијеве после проласка кроз црвено
море;1) песма хвале Ане, матере Самуилове;2) песма пророк&: Авакума,3) Исаије,4) Јоне;5
) песма три младића у зажареној пећи,6) песма Захарије оца св. Јована Крститеља;7) а из
НЗавета молитва Симеона Богопримца8) и песма пресвете дјеве Марије.
Ове песме потпуно су сличне како по унутрашњем карактеру тако и по спољашњој
форми псалмима. Као песме хвале, употребљаване од Јудеја, Прешле су заједпо са псалмима
и у хришћанско богослужење. Касније се употребљавале ове песме како за састављање т.
зв. ирмоса канона тако и других песама јутрења, на којем их видимо да се употребљавају до
данас.

3.Уметничка форма хришћанских црквених песама и

постанак црквеног песништва

До половине 19. века, како- Грци тако и учењаци запада гледаху на црквених песама
православне цркве као на чисту обичну прозу. свест о томе, да се црквене иесме састоје из
строфа, строфе из редова са извесним нагласком, све више и више ишчезавала. Кардинал
Питра почео да се бави црквеним песништвом, увидео је, да те песме нису обична проза
него да су те песме испеване у правилним уметничким формама.
Када је настала потреба да се певају хришћанске песме, јавило се и питање, какав
уметнички облик да даду хришћански песници својим песмама. На основи старе класичне
уметности песништва није се могло црквено песништво развијати, јер би употреба
незнабошког метрума могла бити повод сумњи у узвишеност и божанственост хришћанског
богослужења и песништва. Други пак разлог што се хришћанско црквено иесништво није
могло развити на класичној основи је тај, што беше нестало разумевања и интереса за чзтару
вештину песништва. Ради тога се морало ударити новим путем тако, што је главни принцип
новог песништва постао ритам.

118
 Ову теорију у правој јасноћи, важности и лепоти први ј е одређено и свесно увидео
Питра на једном рукописном канону у Петрограду год. 1859. У том рукопису нашао је
Питра симетријске одсеке, који се одаваху као строфе, а поједини ставови и реченице биле
су одељене црвеним тачкама. Ово га је навело на бројање слогова и пронашао је у њихову
броју конститутивни закон црквених песама, Ову теорију потврдио је и употпунио класичпи
филолог В. Крист. Помоћу мелодије грчких црквених песама, изложио је Крист ритамске
законе ове теорије м показао, да одговарајућм стмхови имају не само једнак број слогова,
него м исти нагласак.
Словенски текстови црквених песама које данас употребљавамо у цркви штампани
су у ирозном ставу, и немамо сведочанства, да су ове песме биле изграђене у строфама и
стиховима. књигама српскословенскередакције на први поглед да је у њима текст у прозном
ставу, а као једина интерпункција, тачке. Из овога закључујемо да је преводилац при
преводу радио онако како је то у грчком, У оригиналу пак ставови су били стихови и делили
се тачкама, које су грчком појцу служиле уједно као мерило за појање. У преводу пак
изишао је смисао једног стиха, а преводилац се није бринуо да ли је то код њега стих са
одређеним бројем слогова и да ли српскословенски превод песама има какву уметничку
форму, него му Је једина брига била да преведе те песме за богослужбену ^потребу.
Грчка музика т. ј . мелодија заједно са формом прешла у српску цркву, те је
уметничка форма како у грчком оригиналу, тако и у словенском преводу бмла у вези са
мелодијом песме. Постанак црквеног песништва треба тражити у старозаветном јеврејском
богослужбеном песништву, јер многе особине овога песништва пренесене су у хришћанско
црквено песништво. Даље је на развитак овога песништва утецало сирско црквено
песништво и грчко проповедништво.

4.Историја црквеног појања и веза са молитвом

Човечјој изражава песмом религијозни осећај и одушевљење у радости и срећи, су

најстарији народи: Египћани, Феничани, Грци унели музику код и религијозних свечаности
па и Јевреји. Израиљски народ чим је прешао преко црвенога мора, одмах је благодарио
Богу радосном песмом. Затим се на јудејском богослужењу у извесне евечане дано употребе
трубе.3) Но највише је на јудејском богослужењу упапредио музику цар Давид, који је

119
иоред појезије увео и музику у богослужење. Установу цара Давида унапредио је још већма
Соломон и одржала се до вавилонског ропства.
После обновљења храма уведена је музика опет у богослужење2) и одржала се до
краја јудејске државе, но није се никада више подигла до оног сјаја, који је имала за царева
Давида и Соломона. Једноставан монотон и мелодичан ритам, са музикалном пратњом, при
чему је вокална музика била главна, беше карактеристика јудејског појања. ирви хришћани
били већином из Јудеја који су на свом богослужењу били навикнути на Појање.
Св. аиостол, учећи верне како да удесе своје богослужење, наређује Ефесцима и
Колошанима да поучавају један другога појањем псалама.. У посланици Коринћанима
прописује св. апостол и како да се поје што даје основа тврдњи, да се и појање као саставни
део богослужења, који су апостоли установили. Стога је црква увек сматрала појање као
неопходни и врло важан саставни део хришћанскога богослужења. У православној се цркви
употребљава само вокална музика, појање, у такој мери, да нема ни једне црквене службе,
која се не би спровађала појањем.

5.Почетак вештачког појања

Од Константина Великог долази до потребе да се пјесништво примакне већем

савршенству. С једне стране, што неки хришћани осећаху потребу вештијег појања те
почеше увлачити у цркву и театралност са незнабошких позорница и поклањати више
пажње пријатности звукова него смислу речи, а с друге стране јеретици, , који вештим
певањем мамише себи православне: дадоше повода св. оцима, да обрате више пажње
усавршавању црквеног појања.
Задовољавајући тој потреби, цркна пази, да се не удалијако од духа строгог простог
појања. Стога укоравајући хришћане који унесоше у цркву профане1) и театралне мелодије,
св. оци допуштају и уводе скромно вештачко појање, какво ириличи светости богослужења.
да би се спречило уношење профаних мелодија у богослужење, наредио је лаодикијски
сабор да осим канонички постављених појача, нико други не сме појати у цркви;1) а
Трулски сабор жели, да они који долазе у цркве ради певања, не употребљавају разуздану
вику, и да не извађају ништа што није сугласно и цркви прилично.2) При таком стању било
је потребно да се црквено појање среди, доведе у систем, да не буде подложно самовољним

120
променама. Ову је потребу задовољио и извршио св. Јован Дамаскин, а прије њега св.
Амвросија и Григорија Двојеслова.
Св. Амвросије, установио је, да се поју химне и псалми ио обичају источних
цркава.8) То се појање оснивало на четири грчке диатонске скале или гласа:дорском ,
фришком, у лидском и миксолидском.

6. Утврђење напева у осам гласова у православној иеточној

цркви

Највећа заслуга за уређење црквенога појања у православној источној цркви припада

без сумње св. Јовану Дамаскину, којим почиње нов период у историји вештачког црквеног
нојања. Он је још оснивач грчког цркв. иојања. Као први систематичар на богословском
пољу, први је изложио у музичкој системи и старо осмогласије источне цркве, први је
написао теорију црквеног појања на основу пентахорда с погледом на главне и изведене
гласове, а у границама диатонске лествице старих грчких певаца и у свези са осам старих
лествица, којима задржа и њихове старе називе, и то главни гласови (горњи) су: фришки,
лидски, миксолидски, дорски; а изведени: ииофришки, ииолидски, ииомик- солидски
и ииодорски.
Уведењем осмогласија добило је црквено појање правилну једноликост у свима
црквама. Очишћено је појање од врло ниских и врло високих звукова, а добило је скромност
и умерену брзину те се кретало горе и доле у облику таласа.
Историја црквеног појања после времена св. Јована Дамаскина- Иза времена св.
Јована Дамаскина почеше цареви и патријарси да уводе у цркву уметничко појање,
У ову сврху подигнуте су појачке школе. У списку звања велике цариградске цркве долазе
за црквено појање ова звања: 1 . протопсалт, 2. два доместика, 3. два примикирија, 4. архон
кондака, 5. канонарх и 6. Проксим.
Од X. столећа уметника: Нтена Доместик и Јован Гликис напмсао је правила за
хирономију и мелодије за икосе и кондаке. Јован Плусиадин, написао је за солунску цркву
правила за иојање псала^а и мелодије за појање полијелеја.3 Панарет Пацадас, син његов
Георгије Доместик и Георгије Контоиетрис. ставили у ноте како црквене тако и профане
мелодије. Јован Кукузел Најглавнији од ових радова су две књиге, од којих су у првој
црквене песме стављене на ноте, а у другој је теорија појања. Кукузел је саставио и исправио

121
мелодије за стихире, тропаре и кондаке и уоиће за цело богослужење. Најпосле Кукузел је
модифицирао и реформирао музичке знаке, давши и тумачење њихово, утпрђујући и
доводећи тако у систему мелодије цркнених песама. музичких знакова које употребљава
Кукузел исте су, које употребљавају и стари појци, само су више комплициране.
Ксенос из Короне, Јован Клада Ламиадариос, Мануил Вријеније. бавио се теоријом црквене
музике. Мануил Хрисафис Старији. Саставио је правила за појање уопће и мелодије за
појање Алилуја. Георгије, и монах Герасим из XV. стол. Написали су мелодије за стихире,
тропаре, ирмосе и ексаиостиларе васкрсног јутрења.
Ноте старог појања сређене од Кукузела а умножене од других грчких црквених
појаца служиле су као норма за црквено иојање до почетка XIX. века.
Но ова музичка семиографија беше веома несавремена и тешка. Зато покушаше већ
у XVII. столећу свештеник Валасије и Хризант патријарх јерусалимски, протоисалти
Јован и Данил и иза њих Петар да реформирају семиографију црквеног појања. и ова имала
своје недостатке, предузеше у почетку прошлог века архијереј Хризонт прво епископ у
Драчу, Григорије Протопсалт и Хурмуз хартофилакс исправку цркненог појања, које ј е
било искварено, примањем турских модулација. Ова три знаменита појца саставила су нов
систем музичке семиографије, који је грчка православна цркна и данас је у употреби.

7.Појање у православној словенској цркви

Словени примивши из Цариграда црквено појање; вероватно је, да су га међу њих

пресадили апостоли Кирило и Методије, који су учећи науке у Цариграду, учио тамо и
музику, која је сматрана за прииадност сваког образованог човека у Грчкој, за његова
живота подунавски Словени појали свету литургију на словенском језику1). У прво доба је
исто појање морало бити можда истоветно с грчким, кад су све више маха отимали народни
мотиви, дало појању код појединих словенских племена а посебно обележје за племе.
Поред Словена примили су и Румуни појање грчке цркве.

8. Појање у српској цркви

122
 0 појању у старој српској цркви није се сачувало потребних података. Вероватно је,
да је српски народ, у, од Грка примљено појање, врло рано уносио своје мотиве, и тако
временом створио „српско пјеније«. Тешка времена, која је српски народ претрпети морао,
пречила су тај развој, али га нису ни сасвим угушити могла. српских појаца, с једне стране
одржавала свеза са грчким појањем, а с друге стране укрштајем с истим српско
усавршавало. Нема сумње да је српска црква већ у Пећској патријаршији имала својелепо
»осмогласно« и бар неку врсту »великог пјенија«, које је при концу XVII. века са сеобом
под патријархом Арсенијем пренесено у Австрију.
Јаснијих података о српском пјенију, има тек од почетка XVIII. Века. Митрополит
Мојсије Петровић основао је у Београду грчку школу. Тако је распространио грчко појање
свуда, приликом чега престаје српско појање које се данас ријетко чује. У Београду је,
такође, установљена Велика Школа. Могуће је да је од тамо пренесена поменута грчка
школа. Митрополит Вићентије Јовановић издаје, 1731. г. упуство свом викару, Исаији
Антоновићу. У овом упуству му налаже како ће управљати грчким и словенским школама
и појцима, који му се шаљу на учење. Максим Рајковић 1733. године наводи за неке
свештенике да знају простачки појати, за неке да знају српски појати, а за неке да не знају
ништа појати.
Срби у Аустро-угарској су били у повољним приликама за његовање црквеног
појања. То је било због тога што су тамо Грци живјели са српским народом и од њих су
научили појање. Српско појање у Аустор-угарској напредује крајем XVIII вијека, када
Стефан Стратимировић отвара богословско училиште у Сремским Карловцима.
Православно српско појање је написано у ноте и умјетнички обрађено, у један или два гласа,
па чак и у четири за мушки хор. На овом пољу су радили:
Корнелије Станковић је компоновао по народном напјеву Литургију и издао је под
именом: Божанствена Литургија за мјешовити збор. Иза њега су остали рукописи: два
дијела осмогласника, од Божића до Духова за 4 гласа, тропари, славе, блажена, антифони...
Гаврило Бољарић и Никола Тајшановић, Српско православно пјеније по карловачком
старом начину у нота за један глас. Мита Топаловић, написао је у ноте литургију за два
дјечија гласа. Тихомир Остојић, Старо карловачко пјеније у српској источној православној
цркви за мјешовити збор. Ст. Ст. Мокрањац крањац, је са стручнмм и потребним знањем и
разумевањем компоновао до сада за мешивити збор најбољу литургију у уметничкој форми.

123
— Душан Котур саставио је лигургију за мешовити збор, херувике и причасна. — Петар
Крстић саставио је литургију за мешовити збор, имноги други.

9.Извођење црквеног појања уопће. — Начини мелодичног

појања и његово извађање посепце.

У време оснивања хришћанске цркве извођено је појање само људским гласом, или
гласом људским уз пратњу музичких инструмената. Хришћани су на богослужењу
изводили појање само људским гласом, према примеру ИХриста и св. апостола.1) Јудејима
пак беше допуштено на богослужењу појање уз пратњу музичких инструмената.
Вокално појање на хришћанском богослужењу било је увек везано са текстом. У
православној источној цркви употребљава ее до данас на богослужењу само вокално
појање, у западној употребљавају разни инструменти. старој цркви појање су изводили или
народ или појци или псалти. Пошто се песме умножаваху и пошто се при појању није могао
ред одржавати, лаодикијски сабор наредио, да у цркви нико други не поје осим канонских
иојаца. Скуп појаца звао се хор, а таквих хорова било је два: десни и леви хор.
начини мелодичног иојања:
1. Први начин мелодичног појања је унисоно, појање изводи цео скуп у исто време
једним.истим гласом.
2. Други начин је један иојац иоје, а цела црква га слуша.
3. Трећи начин је ресионзорни. Састоји се у томе да један отпоје нешто, а други после њега
настављају појање.
4. Четврти је антифонско.
Извађање црквених иесама.
I. Музички склои не сме сметати поучном обележју црквених песама; с тога мора мелодија
бити примењена мисли и саставу текста.
II. Израз п разноликост. Израз и разноликост добива црквено појање:
а.) Мешањем појања са читањем, чиме се даје одисај и појцима и онима који се
моле.1)
б.) Распоредом гласова. Глас почиње вечерњем уочи недеље.
в.) Мешањем владајућег гласа са гласом који доноси минеј; појањем сталних песама
на богослужењу.

124
 г.) Разноврсним склопом појаца, т. ј . да ли поје сав народ или кор.
д.) Употребом понеких начина вештачког извађања, не прелазећи границе; високо,
иолако.
ђ.) Пажњом на правилан ритам интонацијом.
III. У погледу извођења црквених мелодија црква не захтева од појца. пре свега веру,
побожно расположење, сређење мисли и живот хришћански.

ЧИТАЊЕ СВЕТОГ ПИСМА

1.Читање Светога Писма на богослужењу

Обичај читања Светог Писма на богослужењу видимо још код Јудеја. Већ је Мојсије
установио да се суботом чита закон, те је своје петокњижије разделио према броју субота у
години у т. зв. параше. После Вавилонског ропства постадоше синагоге нарочита места, где
се суботом читало Свето Писмо, и од то доба није тај обичај прекидан ни у време ИХриста
и апостола. Свакој суботној параши додавало се изабрано читање из пророка, које се звало
хафтара (отпуштање). У НЗавету дао је повода првим хришћанима да прихвате овај део
богослужења пример ИХриста. У почетку се читало у хришћанској цркви из Светога Писма
СЗавета, но течајем времена. додадоше хришћани и новозаветне књиге.
СПисмо чтлтало на богослужењу у времену иза апостола, о чему имамо много
сведоџаба. св. Јустин Мученик, Тертулијан, Апостолске Установе. Врој читања није био
свугде једнак. Обично се узимала два читања. једно из Старог а друго из НЗавета, негде
опег три, а негде и четири. прописује лаодикмјски сабор 59. каноном, да у цркви не приличи
гонорити неосвећене псалме пити читатм неканонске књиге.

2.Циљ читања Светога Писма на богослужењу

Свето Писмо се чита на богослужењу како због поучног карактера богослужења,

тако и због поучне садржине самога Светог ГЈисма. По томе је главна сврха читању Светога
Писма на богослужењу назидање и иоука. Тој сврси подједнако служе свештене књиге и
Старога и НЗавета, као два основна откривења и домостроја спасења човечјега рода. Прве
зато, што сликају припрему људског рода за спасење, а друге зато, што излажу науку и
историју о Искупитељу, и искупљењу. за цркву апостолскога доба и усмена проповед

125
светих апостола о ИХристу и Његовим делима била оно исто, што је за нас Свето Писмо.
Читањем светога писма на богослужењу има се наиме а) показати да се суштина
хришћанскога богослужења оснива на Светоме Писму; б) очигледно представити јединство
и заједницу верних са ИХристом и в) изразити чуство побожности и поштовања самом
Светом Писму као неизмењивој речи Вожјој.

3.Распоред читања из књига Светога Писма

Свети апостоли су се у погледу читања Светога Писма на богослужењу држали

јеврејског обичаја, те су хришћанима из Јевреја читали и тумачили из закона и пророка оне
одељке, на које су ови већ отпре навикли били; а за хришћане из незнабоштва беше
остављен избор увиђавности црквене поглавице. Тако потраја до IV. века. од IV. века у
многим црквама може наћи указа о одељцима из Светога Писма. који се имају читати у
одређене дане и празнике. Тако свети Јован Златоусти препоручује својим; слушаоцима да
прочитају код куће јеванђелије, које ће се у недељу читати у црквм. У африканским се
црквама, по сведоџби блаженог Августина, читала дела аиостолска после Ускрса; ио истоме
се прва четир дана Пасхе читала јеванђеоска историја о Христову васкрсењу.
У V. столећу (458.) поделио је александријски ђакон Евталије Дела Апостолска,
гтосланице апостола Павла и католичке посланмце за употребу у александрмјској цркви на
56 одсека, према броју недеља у години, убројивши овде и главна четири годишња
празника. имају одељци из Светога Писма, који се на богослужењу читају, ове назцве:
1. Катизме. Тако се зову одељци у псалтиру. Има их свега двадесет; читају се сваки
дан на вечерњу (по једна) и јутрењу (по две или три), а уз часни иост и на часовима. Ред им
почиње у с\боту у очи Томине недеље на вечерњу а завршује вечерњем велике среде, и
читају се тако, да се у току сваке седмице прочитају једаред, у велики пост пак седмично
дваред.
2. Паримеји. То су одељци, који се узимају из Светога Писма СЗавета, а читају се
поглавито на великом вечерњу празника с бденијем или полијелејем после входа, те на
свакидашњем вечерњу понедељком, уторком, средом, четвртком, и петком великога поста
и на 1. и 6. часу истога; затим на јутрењу велике. Суботе, приликом великога освећења воде,

126
на неким молбанима3) и на малом вечерњу сирне недеље, петка и суботе, ако у ове потоње
дане падне Сретеније.
3. Зачала. Овим се именом зову одељци, на какве су подељени јеванђелије и апостол,
разумевајући под првим јеванђелија четири јеванђелиста, а под другим: дела апостолска,
седам посланица саборних и четрнаест посланица апостола Павла. Читање зачала из
апостола и јеванђелија ј е света црква тако распоредила, да се у току године прочита цело
јеванђелије и апостол. Ред читања редовних зачала из јеванђелија: Свето јеванђелије од
Јована почиње првим даном Ускрса на литургији и чита се кроз сву педесетницу, т. ј . до
Духова, са изузетком три дана.1) Свето јеванђелије. Од Матеја чита се од духовског
понедељника па до петка по Крстову дну.2) Свето јеванђелије од Луке чита се од
поледељника по Крстову дну до недеље сиропусне,3) од које почиње засебан низ зачала
изабраних сходно великоме посту са изузетком оних седмичних дана, у које се чита. Свето
јеванђелије од Марка чмта се у седмичне од 11. до 17. недеље, затим у поменуте дане од 29.
недеље до великога поста, и у суботе и недеље великога поста.1) — Недељом на јутрењу
читају се такозвана васкрсна јеванђелија, којих је на броју једанаест и сачињавају посебан
„столп"2) јутрењих јеванђелија, а узета су из свих јеванђелиста. Читање зачала из апостола
иде упоредо са зачалима јеванђелијама, и то: у педесетници се прочитају. Де лаАпостолска,
по педесетницисе прочитају посланице сиетог апостола Павла. У остале дане од 31. недеље
до четвртка сирне седмице читају се саборне посланице.
Посебна зачала апостола и јеванђелија читају се: а) у неке суботе и недеље које стоје
у свези са извесним великим Христовим празницима, б) у недељу и у недељу отаца; в) на
Христове и Богородичине празнике и некојих светитеља; г) на празнике светитеља уопште.
Више пута се читају два па и три апостола и јеванђелија, и онда редовна зачала
аиостола долазе „иод зачало“.
Општа правила о реду, којим се читају апостоли и јеванђелија, код којих је два или
три у један дан, јесу ово: У седмичне дане (осим суботе) и у суботе од недеље Митара и
Фарисеја до недеље свих светих чита се ирво редовни апостол и јеванђелије па онда светом.
Слично томе и на оданија Богородичних празника чита се прво редовно затим
Богородичино. — У суботе пак од недеље свих светих чита се апостол и јеванђелије прво
светом а после редовни дневни. — У недеље има првенство све васкрсно; с тога се чита
прво недељни апостол и јеванђелије а за овима светом.2) У савезне суботе и недеље, осим

127
богојављенских, чита се апостол и јеванђелије прво тих субота односно недеља, затим
редовни под зачало и напослетку светом или Богородици. У недеље светих Отаца у јулију
и октобру чита се прво редовни апостол и јеванђелије, а затим оцима.
Каткад се редовни апостол и јеванђелије не читају, и то: На велике празнике
Христове, ма у који седмични дан иали; у недељу праотаца и у недељу пред Божић; не
читају се редовна зачала ни на иразнике Богородичине, светитељске, храмовне светих, и у
дање светих који имају бденије, ако исти падну у који седмични дан осим недеље; но ако
падну у недељу, читају се на литургији4) и недељна и празнична зачала.
Неки пут се преносе зачала на други дан ; тако: кад се светкују два светитеља, који
сваки има своје зачало, прочитају се редовна зачала дан пре.1) Ако се сама светковина којег
светитеља или историјског догађаја преноси на који други дан, то бива и са зачалима.

4.Начин читања Светога Писма на богослужењу и обреди,

који се том приликом врше

Света православна црква одликује читање Светога Писма на богослужењу неким

особинама, којима дајеизраза својем поштовању према речи Божјој. Те се особине састоје у
начину читања и у обредима, који се приликом читања врше.
а.) Свето Писмо се на богослужењу у иравославној цркви, чита узвишеним гласом,
полако, јасно, разговетно и побожно. Ваља и то на уму имати, да је света црква наредила,
да Свето Писмо имају читати нарочити степени клира, а читање јеванђелија спадало је у
дужност ђаконима, презвитерима и епискоиима.
б.) Обреди, који се пре читања, за време и после читања Светога Писма на
богослужнњу врше, јесу ово: Пре но што ће се Свето Писмо читати, установила је црква
нарочиту ирипрему, којом побуђује слушаоце да побожно пазе на реч Божју, пред
паримејима и апостолом: премудрост. Пред Јеванђељем: Премудрост, проси, услишим
свјатаго евангелија. Мир свима, на што верни одговарају: и духови твојему. да би слушаоци
ценили не онога који чита, већ онога који кроз њега говори.
За време читања јеванђелија се по обичају православне цркве држе запаљене свеће.
Овај је обичај примљен од старозаветне цркве, у којој су гореле свеће, кад се читао закон.

128
Кад се на богослужењу Свето Писме чита, од вајкада се па и данас у православној цркви
стоји.

ПРОПОВЕД
1.Проповед на богослужењу, и међусобни одношај

Богослужење православне цркве има сврху да одржава и шири хришћанску веру, дух
и живот, и ова се сврха остварава помоћу проповеди. проповед је на богослужењу и зато,
да спреми за достојно вршење богослужења проповед је потребна за богослужење, јер она
је елеменат који расветљује и поучава о богослужењу.
У молитвама, песмама и другим облицима богослужења понавља се непрестано
сећање главног учења хришћанске вере и живота. Да би пак проповед била примљена у срце
слушалаца, потребне су припремне литургичке радње. Ове су молитва, на коју се подсећа у
уводу проповеди… Из овога излази да је не само проповед потребна за богослужење, него
и богослужење за проповед.
Треба да се проиоведа када је год могуће, када потреба захтева. Треба да
предстојници цркава сваки дан а особито у дане Господње, поучавају сав клир и народ
речима благочастија, изабирајући из божанственога писма мисли и расуђивања о истини.

2.Црквена проповед у првим вековима

Већ код Јудеја беху у употреби религијозна предавања. О овом обичају говори често
Св. Писмо НЗавета. ИХристос и сами апостоли употребљаваху у почетку ^такове прилике
да проповедају.1) Чим су проиовеђу и делима ИХриста и апостола почеле да се образују
хришћанске опћине, спојила се са хришћанским богослужењем и проповед.
И непосредно после апостолског времена имамо сведоџаба о непрестаној употреби
проповеди. Према Јустину Мученику у недељне дане држала се проповед после читања
библије и претходила је жртви и причешћу. од Константина Великог проповеди
посвећивала велика пажња, пошто се реч Божја слободно могла проповедати. У овом
времену јављају се један за другим корифеји у црквеном беседништву: св. Атанасија, св.
Василија Великог, св. Григорија Назијанзина, св. Григорија Ниског, св. Јована Златоустог,
а у западној цркви: св. Амвросија, бл. Августи.

129
 И у овом времену је проповед у вези са богослужењем. Каткад се држаху на једном
религијозном скупу више преДавања. У свечано време од Пасхе до Духова пропонедало се
у источној цркви сваки дан, а исто тако се проповедало сваки дан у време великог поста.
Врло често се проповедало у источној цркви на дан мученика, исповедника, као и у
нарочитим приликама, као што су освећење новог храма и дан храмовне славе.
Треба епископ да има разум, искуство и снагу речи. Св. оци оштро коре оне који
занемарују слушање проповеди. Проповед је сачињавала у старој цркви крај литургије
оглашених.

3.Место проповеди

Место проповеди непосредно после читања Св. Писма. изгледа уистину као наставак
Христове поуке, мада се она ово мјесто не може заузети. Се у неким црквама држи проиовед
после речи вонмем свјатаја свјати, а у другима после причешћа свештеника, а опет у другим
после заамвоне молитве. Проповед непосредно после читања св. Писма препоручује се само
се мора проповед као саставни део богослужења увек на св. литургији држати.

Општи, небитни (пропратни) заједнички облици појединих

богослужења

Ови опћи облици заједнички појединим богослужењима ттотпомажу достојно

вршење богослужења, дају његовим божанским и духовним моментима потпун израз,
задовољавају биће и природу човека.

1.Знамење часнога крста

Сви литургички чинови и све молитве у православној цркви иочињу и свршавају

знаком крста. 0 знамењу часнога крста ирстима говори већ св. Кирило ЈеРусалимски.
монофизити су се — да би изразили своју лажну веру о једној ирироди ИХриста'— крстили
само једним прстом, а остали хришћани истока крстили су се на супрот монофизитима са
два прста. Латини су правили крст или само са палцем или великим прстом десне руке, или

130
су се крстили са шаком десне руке, помичући руку од левог рамена према десном. До XII.
столећа крстили су се Латини исто што се крсте православни хришћани данас.
Кретање руке одозго са чела према доле до прсију, означава рађање ИХриста од Оца
и силазак Његов доле, на земљу. Покрет с десна на лева значи, да је ИХристос дошао на
свет с десне стране Оца, и победио је на крсту ђавола, кога представља лева страна.
Код крсног знамења дотиче се прво чело и спомиње име Оца зато, што је чело место
разума. затим се спушта рука на груди и дотиче их се, и изговара се име Сина, а када се
дотнчу рамена спомиње се св. Дух, који се Дух снаге и моћи, као што су и рамена место и
символ снаге.
Знамење часним крстом изражавамо веру у основне тајне хришћанства, веру у св.
Тројицу и у ослобођење рода људског ИХристом на крсном дрвету. А када се прави знак
крста над другим, тада се изражава жеља да смрт на крсту буде за овога извор, искупљења
и благослова. има он и ефективно значење, гони од нас зле духове и даје нам разне
позитивне дарове.
Овај обичај има свој постанак у традицији, обичај га је учврстио, а побожност
хришћанска сачувала га је до наших дана.

2.Благослов

Благослов, је нризивање благодати Божје ради освећење лица и предмета

или ради отклоњења свега што спасу верних и напретку цркве смета. Према томе се дејство
благослова простире и на човека и на предмете, и на силе око њега.
Као символ освећења постоји благослов од кад и чонештво, постао језаједно са
религијом, и у СЗавету. Бог, створивши прве људе, сам их је благословио.2) Затим
благосиљају родитељи, свештеници и цареви. Мелхиседек Аврама,4) Исак Јакова…
Благослов је био саставни део и старозаветног богослужења. Њиме се, завршивало
свакидашње богоолужење. У Светом Писму НЗавета има такође много иримера
благосиљања Христових8) и апостолских.9) У хришћанској цркви употребљава се
благослов од првих времена, у приватном и јавном богослужењу.
у православној цркви свештенство има власт и моћ, благослов. кажипутом и
средњим прстом саставе слова I. С.',6) а палцем и два последња прста, да се саставе. слова

131
X. С. архијереји и јереји благосиљају именом Исуса Христа, и тим се именом ми освећујемо
и оправдавамо.
У извесним приликама благосиља архијереј обема рукама, у извесним пак
дикиријама и трикиријама, у извесним крстом и дикиријама, у извесним пак само крстом, а
у мзвесним само десном руком. Свештеник благосиља редовно само десном руком са
прописно сложеним прстима; на Пасху пак о отпусту благосиља крстом. А грожђе о
Преображењу благосиљају босиљком замоченим у освећену воду.
Благосиља, одређеном молитвом: мир свима, при отпусту: Благослов Господњи на
вас... но при извесним богослужбеним радњама благосиља свештеник не говорећи ништа,
па тек благословивши очита односну молитву. Кад свештеник благосиља народ се поклони,
изражавајући тиме благодарност Богу.

3.Полагање руку

Полагање руку, чулни знак и средство за подељивање нечег духовног, надчулног.

руке полаже редовно виши на нижега и саопћава овоме, у име Исуса, божанствене животне
снаге. Натприродне су снаге, према сврси полагања руку разне: Полагањем руке на
оглашеника уз знак крста одељује се овај од неверника, прима се у катихуменат1) и дају му
се1 натприродне силе, које га ослобађају од злих утецаја, полагањем руку приликом
посвећења у јерархијске степене, полагањем руке на иокајника, полагањем руке у тајни
јелеосвећења на болесника снажи му се тело и душа. У апостолско доба полагала се рука на
главу новокрштенога2) ради саопштења овоме светога Духа, која се радња наскоро
заменила млиропомазањем.
Према сврси и природи ствари, разуме се да се руке богослужбено полажу само на
живе особе. Полагање руку спомиње се у св. Писму. синови израиљеви полагањем руку
предају левитима право да врше службу полаже Мојсије руке своје на Исуса Навина. У
НЗавету саопштавају се: полагањем руке невидљиво силе, које благословно делују на целу
особу.

132
 4.Положај верних на богоалужењу

Обичан положај на богослужењу јесте усправно стојање, каткад клањањем или

клечањем.
Стојање. Већ су у старозаветној цркви Јевреји приликом молитве стојали.6) Отуда
се хришћани још од апостолских времена моле стојећи. Стојећи у храму на молитвц
подражавају хришћани небеским силама, које служе Богу стојећи око престола
Свевишњега. светм мученик Јустин гледи у стојању символ Христова васкрса. Отуда је и
потекло правило, да се у дане педесетнице и недељом уопште редовно не клечи већ стоји.
Каткад црквени устав допушта и прописује, да на богослужењу седе како
свештенослужитељи, тако и они што се моле. седе епископи, за време свршавања чина
хиротоније и хиротесије; за време читања апостола седе и презвитери, народу кад се читају
катизме, седални, пролози и синаксари.
Поклон. Клањањем се изражава поштовањаг оданости, послушности и захвалности
пред неким, а пред Највишим и побожност. У старозаветној споммње се клањање за Аврама
и Мојсија. Њиме изражаваху страхопоштовање правоме Богу. у хришћанској цркви, се по
примеру клањања небесне цркве3) оно употребљава на богослужењу од самог почетка јој.4)
У литургији Апостолских Устанбва спомиње се клањање оглашени, покајници и верни.5)
У литургијама светог Апостола Јакова и Марка спомиње се и о клањању свештеника.
Поклони, зову се и метанија (од грчке речи μετανοια — покајање), и има их по
Уставу малих и великих. а.) Малим поклоном зове се обични сагиб главе до појаса, се чини
приликом читања јеванђелија, приликом преноса часних дарова са жртвеника на престо,
приликом примања благослова...
б.) Великим поклоном зове се сагиб главе и тела до земље којом се приликом
Поклоници придржавају трима прстима руку, но не и коленима. поклоне прописује црквени
устав: у велики пост и другим приликама (н. пр. при исиовести). У новозаветној цркви овај
поклон осветио је сам ИХристос,1) а нарочиту намену добио је тај поклон за покајнике, који
су пред вратима од храма ничице падали пред верне и молили их, да се за њих помоле у
храму.
Клечање. је израз свесности да је човек грешан и крив. Оно јеизразкајања, пред
Богом, израз зависности човека од Бога, и доказ да човек треба Божјег милосрђа. се

133
хришћани моле клечећи, у време кајања и поста, када моле какову милост, тако на
пређеосвећеној литургији и код разних молитвОсловља. Њим се изражава и
страхопоштовање пред хришћанском светињом. У новозаветној цркви молио се клечећи
сам Господ наш ИХристос, а по примеру Богочовека и Његови свети ученици, Тако чињаху
и први хришћани. У Апостолским Установама1) и у делима св. Јована Златоустога налазе
се и молитве које су се у цркви клечећи читале. Свети Василије Велики саставио је за
вечерње на Духове молитве, које црква и данас чита уз клечање свију присутних.
Сваки хришћанин може, изражавати своје молитвене осећаје клечањем у свако доба
и на сваком богослужењу.

5.Подизање руку и скрштање руку на груди

Подизање руку приликом богослужења јесте основани чулни израз тежње душе
наше к Богу, а и израз радости, благодарности и ликовања. налази се подизање руку већ у
СЗавету,1) па и у свима старим религијама. У хришћанству се употребљава оно од
најстаријих времена. Хришћани подижу руке не усправљено, већ косо,3) да тиме представе
распеће Христово.
Данас дижу на литурији руке само свештеници по неписаном обичају, кад читају
молитву Царе небески кад читају херувимску песму, и кад читају молитву Господи иже
пресвјатаго твојего духа. Верни не дижу руку, него се моле стојећи пак, који су у цркви са
рукама спуштеним или прекрштеним на прсима. Скрштање руку спомиње папа Никола I у
9. вијеку. је знак унутрашњег уздизања срца Богу, мољења из свег срца.

6. Покривање и откривање главе

Држећи се прописа св. апостола Павла,1) да се човек, јер је слободан у Христу,

откривене главе моли, а жена, јер је зависна од мужа, покривене главе моли, — хришћани,
моле се Богу, у цркви, гологлави, а хришћанке повезане главе. И разлог за то: јер је човек
само од Христа као своје Главе одвисан, а иначе слободан ; дочим је жена одвисна и од
свога мужа, те му мора бити покорна, и у знак те њене одвисности. Из књ. Исхода знамо, да
су јудејски првосвештеник и свештеник при литургичким обредима имали покриваче на
глави. Зато што пред Богом сами анђели закриљују своје лице па тако и човјек мора са

134
страхопоштовањем своје лице закривати јер није достојан гледа сјај Божјег лица.
Хришћанин пак зна да је помирен с Богом у Христу и због тога стоји на богослужењу без
покривала.
Откривање главе старо доба знак вишега достојанства и слободе откупљенога
хришћанина, а обзиром на касније европске народне осећаје нарочити знак поштовања.
Да жене на богослужењу имају бити повезане, односи се тај на општи обичај старога
света, особито на истоку, по ком су жене морале носити вео.
Временом епископи са посебним обликом (митру), а монаси за време богослужења
и ван њега камилавку с велом и свештеници камилавку без вела.
Кад се свештеник моли, важи за њега као и за сваког хришћанина пропис апостолов.

7.Окретање лица према истоку

Православни хришћани, од најстаријих времена обично су се молили окренути

лицем к истоку. Такав обичај постојаоје мање више већ код свих народа до хришћанства, а
темељио се обраћати се приликом молбе лицем к лицу. Стога је природно у молитви
Божанству окренути се оном месту, где људи представљају Његову нарочиту присутност
сматраху народи исток за мјесто гдје станује врховно божанство света.
По тумачењу једних обраћамо се ми лицем к истоку зато, што ј е исток слика6)
ИХриста, који се у СПисму често назива исток,7) светлост,8) сунце правде.9) По тумачењу
других управљамо у молитви своје погледе на исток зато, што је Бог на истоку насадио рај.
По тумачењу трећих зато, што је исток извор светлости. Свети Јован Дамаскин: ИХ је
умирући био окренут лицем на запад, а хришћани се — да би Му у лице гледали — окрећу
на исток; даље: Христос се вазнео на небо према мстоку м очекује се да ће са истока и на
суд доћи. стога се и мртви полажу у гроб сви без разлике на исток.

8.Св. пољубац (целивање).

Пољубац, целив је природни израз и символ усрдне љубави и искреног поштовања

тј. израз и символ свете љубави, светог пријатељттва, измирења, братства и заједнице, и
овај пољубац долази на богослужењу. по речима св. Јована Златоустог уста су весник оне
љубави која је у срцу, а срце је седиште љубави. У Св. Писму СЗавета изражавају приликом

135
поздрава и растанка једнаки, браћа, рођаци, пријатељи, младенци пољупцем своју
међусобну љубав, а према вишима, често уз клањање или љубећи уста или руку или ногу
своје дубоко поштовање.
Богослужбени целив је символ и израз љубави и поштовања, не природне, већ оне
свете љубави, која је плод у срца деце Божје, и оног поштовања, које се указује човеку као
посреднику Божјем исти смисао има и целивање богослужбених предмета.
У православној се цркви целив извршује на јавном и приватном богослужењу.
свештенослужитеље, изговарајући речи Христос међу нама – јесте и биће целивају ваздух
над дискосом, путиром, и трапезу. Свештенослужитељи целивају пре почетка литургисања
икону Спаситеља и Богородице, св. Јеванђелије и св. трапезу. Приликом облачења целивају
сваку одежду пре но што је на се метну, по свршеној проскомидији целива свештеник
козд^х над часним дарима, а пред почетак св, литургије св. јеванђелије и св. престо; о входу
са јеванђелијем целива свештеник св. јеванђелије; ио прочитању зачала целива онај који
чита јеванђелије; послије великом входа целива воздух над часним дарима. Приликом
причешћивања целива св. Путир.
Ђакон целива свештенику руку кад добије благослов з а почетак литургије. Код
погреба љубе крст на сандуку. На архијерејској литургији, целивају јереји архијереју руку
пре улаза у св. олтар, после великога входа после освећења дарова, и приликом
причешћивања. Архијереј целива пре облачења икону Спаситеља и Богоматере, а улазећи у
олтар целива иконе на дверима; ушавши у олтар целива св. престо. Приликом литургије
целива као и свештеник.
Верни целивају св. иконе кад уђу у св. храм и кад излазе из њега. На јутрењу после
у своје време целивају икону и јеванђелије, целивају св. путир кад се иричешћују и руку
свештеникову.

9.Умивање руку

Воде спира нечистоћу са Предмета. Сходно томе умивање руку на богослужењу је

символ унутрашње, чистоће, коју мора имати онај који к Богу долази, а уколико не би имао,
то умивањем руку изјављује своју грешност и покајничку молбу, да га Бог очисти од сваке
нечистоће. Умивање руку у старозаветној цркви, па и код незнабожаца. пред храмом

136
јуцејским налазио велики суд првосвештеник и свештеници морали опрати руке и ноге, кад
су улазили у скинију. Сви незнабошци имађаху пред својим храмовима судове са водом.
0 ирању руку у хришћанској цркви има спомена већ рано и у свима литургијама5)
осим Јаковљеве. То прање руку стоји у свези са подизањем истих, које треба да су чисте,.6)
У старој хришћанској цркви прали су руке сви хришћани пред уласком у храм.7) У
православној цркви је тај обичај за верне, престао, али је у потпуној снази задржан за
свештенике кад служе.

10.Кађење

Тамјаном зовемо како мирмс и дим, тако и саму материју. У незнабошком култу па
и у јудејском богослужењу беше тамјан у великој употреби, и религиозно кађење сматрало
се као символички акт клањања Богу или божанству.
У јудејском богослужењу1 ) на златном олтару морао је дневно јутром и вечером.
Свештеник је само смио палити тамјан. кађење била је код Јудеја жртва, јер га је свештеник
морао приносити, уједно је у СЗавету кађење било символ молитве. До IV. столећа немамо
поузданих вести о употреби кађења на хришћ. богослужењу, а сигурно се зна за кађење на
хришћанском богослужењу од IV. столећа.2) Кађење је према сведочанству црквених отаца
символ молитве, клањања и жртве Богу. Кађањем се поштују св. иконе и ствари, кађењем
верних примају се њихове молитве.
Кађењу је свагда претходила молитва, т. зв. Молитва кадила, кадило ти... Првобитне
кадионице оу оне са дршком, а касније су добиле данашњи облик. Кађење је разно, или се
кади олтар и цео храм, или само олтар, или иоједини делови у храму.

11.Осветљење

У свима култовима и богослужењима налазимо светлост као символ божанства.

хришћани у богослужењу употребљавали -светлост. угледајући се на старозаветно
богослужење употебљавали -су свеће од воска и светиљке (кандила) са уљем. На јудејском
богослужењу била је у предворју на паљеничком жртвенику вечита ватра У предњем
простору стана Вечнога, стајао је златан свећњак са 7 кракова, и на сваком од ових била је

137
светиљка. Ове свитиљке упаљене светом ватром паљеничког жртве-ног олтара, гореле су
дан и ноћ.
Од Јеронима1 у почаст мученика палили свеће пред њиховим реликвијама и
литургији кад се чита јеванђелије палиле се свеће да се њоме изрази радост. Што су биле
свечаније прилике, то је било и веће осветлење. физичка светлост је као символ Бога,
аисолутног Духа кога Св. Писмо укратко означава као светлост.
Од IV. века зна се, да се као материјал за осветљење на богослужењу употребљава
восак и уље од маслине. Како пчела тако и восак, имају на себи извесне знаке чистоће и
лепоте, Пчела је важила као символ девичанства. Уље ј е већ у СЗавету прописано у
литургичке сврхе. Уље од маслине не само да даје најбољу светлост, него се употребљава и
за јело, и чини га кусним. Осим ' тога лечи ране и ублажава бол. у СЗавету је уље слика
Божј.ег Духа. званична лица су морала бити наоружана духом Божјим.
Светлост се употребљава на богослужењу разноврсно и многоструко, и пали се на
жртвенику, на престолу, пб храму, пред иконама по једна или више свећа. Свећнак од 12
свећа означава 12 апостола, од 7, 7 дарова Духа Светога. Више од 12 свећа има лустар на
сред храма, који означава звезде. При архијерејском служењу употребљавају се дикирије,
2 природе у Христа) и трикирије; 3 лица св. Тројице). Свећњак са једном свећом означава
јединство св. Тројице.

138
 САДРЖАЈ

ЛИТУРГИКА КАО НАУКА ........................................................................................................ 1

1.Појам литургике и разлика литургике од осталих сродних наука .................................... 1

2.Однос литургике према осталим богословским наукама ................................................... 1

3.Важност литургике и корист од ње ...................................................................................... 2

4.Потреба и начин научног обрађивања литургике и њена подела ..................................... 3

5.Извори литургике ................................................................................................................... 4

6.Помоћне науке литургике ..................................................................................................... 5

ПОЈАМ БОГОСЛУЖЕЊА ........................................................................................................... 6

1. Свештеничка служба Исуса Христа и цркве. Православно хришћанско богослужење 6

2. Оснивање хришћанског православног богослужења ........................................................ 7

3. Даљи развој хришћанског православног богослужења ..................................................... 8

4. Однос старозаветног богослужења према новозаветном .................................................. 9

5. Сврха, суштина и потреба хришћанског православног богослужења ........................... 10

6. Облици богослужења и потреба символа на богослужењу ............................................ 11

КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈСКОГ РАЗВОЈА БОГОСЛУЖЕЊА (Ј. Фундулис) ............ 13

1.Историјске претпоставке богослужења ............................................................................. 13

2.Апостолски и постапостолски период (I век) .................................................................... 13

3.Период гоњења (II век - 313. год.) ...................................................................................... 14

3.Период врхунца (IV - IX в.) ................................................................................................. 14

4.Од иконоборства до пада Константинопоља (IX век - 1453) ........................................... 15

5.Период турске владавине и реформација (XV - XIX век) ................................................ 16

6.Савремено доба (XX век) .................................................................................................... 17

ХРИШЋАНСКИ ХРАМ (Ј. Фундулис и Л. Мироквић) .......................................................... 17

1.Унутрашњи распоред храма ................................................................................................ 18

139
 1.1.Пронаос цркве.................................................................................................................... 19

1.2.Лађа цркве .......................................................................................................................... 19

1.3.Олтар .................................................................................................................................. 20

2. Параклисе или капеле ......................................................................................................... 21

3.Звоници ................................................................................................................................. 21

4. Гробља .................................................................................................................................. 22

СВЕТИ САСУДИ (Ј. Фундулис и Л. Мирковић) ..................................................................... 23

БОГОСЛУЖБЕНЕ ОДЕЖДЕ (Ј. Фундулис и Л. Мирковић) ................................................. 29

1.Покривачи свете трпезе ....................................................................................................... 29

2.Одежде клирика.................................................................................................................... 31

ЛИТУРГИЈСКЕ КЊИГЕ (Ј. Фундулис) .................................................................................... 37

ХИМНЕ И ПЕСМЕ ХРИШЋАНСКОГ БОГОСЛУЖЕЊА..................................................... 53

ЦРКВЕНА ЈЕРАРХИЈА ............................................................................................................. 62

1.Јерархија хиротоније ............................................................................................................ 63

1.1.Јерархија хиротоније по божанском наређењу .............................................................. 63

1.2.Јерархија хиротоније по човечанском наређењу ........................................................... 64

2.Јерархија јуриздикције......................................................................................................... 65

2.1.Јерархија јуриздикције по божанском наређењу ........................................................... 65

2.2.Јерархија јуриздикције по човечанском наређењу ........................................................ 65

3.Црквенослужитељи .............................................................................................................. 68

3.1.Аколути, ексорцисте, вратари и псалти у старој цркви ................................................ 68

3.2.Презвитиде и ђаконисе у старој цркви ............................................................................ 69

БОГОСЛУЖЕЊА ДНЕВНОГ КРУГА (Ј. Фундулис) ............................................................. 70

1.Пјевана богослужења ........................................................................................................... 71

1.1.Пјевана вечерња ................................................................................................................ 72

140
 1.2.Пјевана јутрења ................................................................................................................. 73

1.3.Тритекти (трећешести час) ............................................................................................... 74

1.4.Панихида ............................................................................................................................ 75

2.Монашка богослужења ........................................................................................................ 76

2.1.Монашка вечерња ............................................................................................................. 78

2.2.Повечерје............................................................................................................................ 80

2.3.Полуноћница...................................................................................................................... 81

2.4.Монашко јутрења .............................................................................................................. 82

2.5.Часови ................................................................................................................................. 83

2.6.Двадесетчетверочасовно богослужење ........................................................................... 84

2.7.Изобразитељна .................................................................................................................. 86

2.8.Монашко бденије .............................................................................................................. 87

ПЕСНИЦИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И ЊИХОВЕ ПЕСМЕ ................................................. 88

ОБЛИК ПРАВАЦ И ПОЛОЖАЈ ЦРКВИ ................................................................................. 95

ГРАЂЕВИНСКИ СТИЛОВИ ХРАМА ..................................................................................... 96

СТАРА СРПСКА ЦРКВЕНА АРХИТЕКТУРА ....................................................................... 98

О ПРЕВОДУ БОГОСЛУЖБЕНИХ КЊИГА СА ГРЧКОГ НА СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК И О

БОГОСЛУЖБЕНОМ ЈЕЗИКУ СПЦ ......................................................................................... 99

1.Употреба икона у цркви .................................................................................................... 100

2.Сликање Светог крста ........................................................................................................ 102

3.Сликање Свете Тројице ..................................................................................................... 104

4.Сликање Богородице и анђела .......................................................................................... 106

5.Сликање светитеља Старог завјета ................................................................................... 107

6.Сликање светитеља Новог завета. .................................................................................... 107

7.Црквене заставе (барјаци, литије)..................................................................................... 108

141
 8.О Светим моштима и реликвијама. .................................................................................. 109

ПОЈАМ И ПОДЕЛА ЛИТУРГИЧКИХ МОЛИТВИ .............................................................. 109

1.Однос молитве према хришћанском богослужењу и ..................................................... 110

њен положај на богослужењу .............................................................................................. 110

2.Општа карактеристика молитава православне цркве ..................................................... 111

3.Почетне формуле црквених молитава заједничке многим ............................................ 111

литургичким чиновима ......................................................................................................... 111

4.Завршне молитве заједничке многим литургичким чиновима ...................................... 112

5.Почетне молитве заједничке многим литургичким чиновима ...................................... 113

6.Символ вере. ....................................................................................................................... 114

7.Молитва Богородице Дјево ............................................................................................... 115

8.Јектеније .............................................................................................................................. 115

9.Завршне молитве ................................................................................................................ 116

ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ ................................................................................................................. 117

1.Псалми ................................................................................................................................. 117

2.Остале библијске песме ..................................................................................................... 118

3.Уметничка форма хришћанских црквених песама и ...................................................... 118

постанак црквеног песништва.............................................................................................. 118

4.Историја црквеног појања и веза са молитвом ................................................................ 119

5.Почетак вештачког појања ................................................................................................ 120

6. Утврђење напева у осам гласова у православној иеточној ........................................... 121

цркви ....................................................................................................................................... 121

7.Појање у православној словенској цркви ........................................................................ 122

8. Појање у српској цркви..................................................................................................... 122

9.Извођење црквеног појања уопће. — Начини мелодичног............................................ 124

142
 појања и његово извађање посепце. .................................................................................... 124

ЧИТАЊЕ СВЕТОГ ПИСМА ................................................................................................... 125

1.Читање Светога Писма на богослужењу.......................................................................... 125

2.Циљ читања Светога Писма на богослужењу ................................................................. 125

3.Распоред читања из књига Светога Писма ...................................................................... 126

4.Начин читања Светога Писма на богослужењу и обреди, ............................................. 128

који се том приликом врше .................................................................................................. 128

ПРОПОВЕД ............................................................................................................................... 129

1.Проповед на богослужењу, и међусобни одношај .......................................................... 129

2.Црквена проповед у првим вековима ............................................................................... 129

3.Место проповеди ................................................................................................................ 130

Општи, небитни (пропратни) заједнички облици појединих ............................................... 130

богослужења .............................................................................................................................. 130

1.Знамење часнога крста....................................................................................................... 130

2.Благослов ............................................................................................................................ 131

3.Полагање руку .................................................................................................................... 132

4.Положај верних на богоалужењу...................................................................................... 133

5.Подизање руку и скрштање руку на груди ...................................................................... 134

6. Покривање и откривање главе ......................................................................................... 134

7.Окретање лица према истоку ............................................................................................ 135

8.Св. пољубац (целивање). ................................................................................................... 135

9.Умивање руку ..................................................................................................................... 136

10.Кађење ............................................................................................................................... 137

11.Осветљење ........................................................................................................................ 137

143
144