Други васељенски сабор

(381. године)
• Цар Теодосије је имао идеју верског јединства, где би прво место припало
хришћанима. Од 380. године почео је да сређује црквене послове на терену
(уместо аријанаца на епископским катедрама постављани су православни).
Почетком 381. године проглашава ЕДИКТ О ЦРКВЕНИМ ПОСЛОВИМА, којим се
забрањују сви верски скупови јавног карактера, осим Никејцима
(православнима).
• ДРУГИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР односно Први Цариградски Сабор, одржан у
Цариграду од маја до 9. јула 381. године.
• Сабор је сазвао цар Теодосије I Велики (379-395), са намером да оконча спор са
аријанцима, који се продужио и после Сабора у Никеји. Продужењу спора
допринело је прогонство Св. Атанасија, као и помоћ аријанцима од стране
Константинових наследника – Констанција, Констанса, Јулијана Отпадника и
Валенса.
• Архиепископ у престоници је од 379. године био Св. Григорије Богослов. У то
време, у Цариграду је још увек било много јеретика аријанаца, тако да Св.
Григорије врши богослужења у обичној кући која је касније названа Анастасија
(васкрсење) јер је из ње заиста васкрсло Православље.
• Сабору је присуствовало око 150 Епископа са Истока, па је због тога познат под
називом - Сабор 150 светих отаца. Председавајући Сабором били су Мелетије,
па затим Григорије и на крају Нектарије.

• После сабора цар је имао проблем са сенатом јер је 383. године одлучено да у
сенату остану символи паганске религије. Грацијан је наложио да се уклоне
паганска обележја, али је сенат то одбио и у одбрану Аврелије Симах пише
писмо у одбрану паганства, на које одговара Свети Амвросије Милански.
• 391. МИЛАНСКИ ЕДИКТ – забрана жртвоприношења и свих паганских обреда
(393. године последњи пут су одржане Олимпијске игре и уништен је
многобожачки храм и библиотека - Серапион у Александрији)
• На сабору је потврђен Никејски Символ Вере и
потврђен је Св. Григорије Богослов за законитог
Архиепископа у Цариграду, насупрот покушају
александриста да на незаконити начин поставе
у Цариграду свог кандидата, Максима Киника,
бившег Григоријевог пријатеља (канон I).
• Осуђени су јеретици:
• евномијани (по Евномију Кизичком),
• савелијани (по Савелију),
• фотиновци (по Фотину, Eпископу
сирмијумском),
• аполинаријевци (по Аполинарију Лаодикијском)
• маркелијани (по Маркелу Анкирском),
• духоборци (пневматомахи) или тропици, који су
се још звали македонијани по Епископу
Македонију, њиховом духовном оцу.
• Духоборци се у саборским документима
називају полуаријанци јер су то заиста били. На
сабору их је било 36 Епископа на челу са
Елевсијем Кизичким. Признали су да је Син
Божији по суштини раван Богу Оцу, али зато
нису исповедили да је Дух Свети, Tpeћe Лице
Свете Тројице прави и истинити Бог. Сматрали
су да је Дух Свети створење недостојно
божанског поштовања и поклоњења. Пошто се
нису покорили, осуђени су и напустили су
сабор.
 Ток сабора
• Сабору је у почетку председавао Св. Мелетије Антиохијски, али је у току сабора
преминуо. Антиохијска катедра остала је упражњена, а био је актуелан
антиохијски раскол којим се овај сабор такође бавио. Поред законитог Епископа
Мелетија, једна група у Антиохији за свог Епископа сматрала је Павлина кога је
и Запад подржавао; чак су и неки угледни источни Епископи на сабору после
Мелетијеве смрти били за њега. Ипак, за Мелетијевог наследника изабран је
презвитер Флавијан. На Сабору су неки пребацивали Св. Григорију да је
наводно незаконито дошао за Архиепископа Цариграда, што је овај тешко
прихватио и у току сабора напустио Цариград и повукао се у место Аријанз, где
је остао до краја живота (390).
• За цариградског Архиепископа изабран је мирни градоначелник Нектарије, који
је до краја председавао Сабором уместо умрлог Мелетија. Овај сабор је
формулисао коначну верзију Символа Вере који је све до данас у неизмењеном
облику у употреби у Православној Цркви. Најважније догматско дело овог
Сабора јесте учење ο Богу Духу Светом, садржано у 8. члану Символа. Символ
је допуњен с неколико нових чланова у којима се исповеда вера у Цркву,
Крштење, Васкрсење мртвих и вечни живот.
• Свети оци сабора, без употребе речи ομοουσιος, потврђују да се Свети Дух
"обожава и слави заједно са Оцем и Сином". Аполинаријанство је одбачено
додавањем у Символ Вере: "од Духа Светога и Марије Дјеве".
 Канони сабора
• Сабор је донео седам канона. Канони ограничавају права Епископа
само на њихове епархије (канон II), обацују се неосноване и
недоказане оптужбе - клевете на Православне Епископе и свештенике
(канон VI). Канон III гласи: "Епископ Константинопоља (Цариграда)
нека има преимућство (првенство) части после Епископа Рима
(римског Епископа), зато што је овај (град) Нови Рим." Канон јасно
даје првенство части, а не власти, Епископу престонице.
• Канон VII је значајан јер регулише поступак повратка јеретика
различитих категорија у Цркву. Пошто изразе слободну жељу да се
врате Православљу, аријанци, македонијанци, саватијани, новатијани,
четрнаестници и аполинаријани подносили су писмено исповедање
Православне вере, анатемисали су јерес којој су припадали, а потом је
над њима обављана Свете Тајне Миропомазања - на тај начин су
примани су у Православље. Другу, тежу категорију јеретика чине
евномијани, монтанисти и савелијани. Они су третирани као потпуно
некрштени многобошци; као оглашени тј. катихумени пролазили су
целокупну припрему, кроз поуку и тек тада су крштавани.
 Никео-цариградски Символ вере
• Beћ Св. Игњатије Богоносац спомиње употребу вере (у почетку се Символ Вере
једноставно називао - вера). На службама крштења, исповедање вере је услов за Крштење
(Дап 8,36-38). Први покушај дефинисања веровања припада Св. Јустину Мученику (око
150). Иполит Римски (235) инсистира на формули Христовог учења, која ћe се показати
готово неопходном у периоду великог обраћања у Хришћанство.
• Тако су свечане дефиниције Црквеног учења, радом Првог (Никеја, 325) и Другог (Цариград,
381) васељенског сабора, а уз помоћ Црквене праксе, у времену између та два сабора,
сабране у тзв. Никеоцариградски Символ Вере, који има 12 чланова, и који је као
аутентични израз вере васељенске Цркве, признао Четврти васељенски сабор (Халкидон,
451).

• Никеоцариградски Символ Вере потиснуо је и заменио старије појединачне символе на

Истоку, као и Апостолски Символ Вере (римско старо веровање из III века) на Западу, који
обухвата учење ο силаску у ад, ο заједници светих и васкрсењу тела.
• Поред тога, Православни одбацују и један каснији Символ Вере, који се појавио у VI веку,
под називом Атанасијев символ. То исповедање садржи опширније учење ο Светој
Тројици, као и нову догму измишљену у Риму - учење ο исхођењу Духа Светог не само од
Оца, него и од Сина (Филиокве). Овај символ (по својим почетним речима назван и символ
Ко хоће да се спасе) није написао Св. Атанасије Велики (373), већ неко од посредних
ученика Августинових, можда Вигилије (520).
Извори из Васељенски сабори
– одабрана документа

• Посланица Атанасија Великог Серапиону Тмуитском о почетку јереси о

Духу Светом
• Поздрав саборских отаца цару Теодосију Првом Великом
• Опроштајна беседа Светог Григорија Богослова
• Синодик Цариградског сабора (382)
• Друга саборна посланица папе Дамаса против различитих јереси