ЂАКОНИСЕ

ПРОЛОГ

У српској богословској литератури скоро да и немамо библиографских

јединица које се баве темом места и улоге жене у Цркви. О овоме је мало писано, а

још мање о женама које су структурално – јерархијски биле укључене у

литургијски живот Цркве. Тумачећи каноне, ове теме се дотиче епископ

далматински Никодим (Милаш), као и црквени правник, професор Сергије

Тројицки.

И у осталом хришћанском свету, све до појаве књиге професора Adolfa

Kalsbacha ,,Die Altkirchliche Einrichtung der Diakonisse bis zu ihrem Erloschen’’,

штампане 1926. године, није било озбиљнијег научног рада о овој проблематици.

Безмало пола века касније, појављује се књига Rogera Grysona ,,Le Ministere des

femmes dans l’Eglise ancienne’’. Са новом грађом, ова књига даје већи допринос у

историографском и литургичко-правном сагледавању ове теме. Већ у овом периоду

(ране седамдесете прошлога века), посебно ако имамо у виду многе покрете жена у

деноминацијама, али и у традиционалним Црквама, ова тема заузима важно место у

богословским чланцима, диспутима и конференцијама.

Код Православних, настојања да се о овоме говори своје корене вуку још од

прве половине деветнаестог века. Под великим утицајем протестантских група, али

засигурно и као потребу датости времена и околности, пионирски подухвати се

превасходно јављају у Русији. Архимандрит Макарије Глухарев, у историји Руске

цркве познат као православни мисионар у Кини, свој рад на васпостављању чина
ђакониса код Руса, а још више у мисијском подручју Кине, започиње још 1833.

године. У свом свеобухватном раду на мисијском пољу, године 1837. и наредне

1838. Синоду Руске православне цркве предлаже увођење ђакониса – мисионара.

Како Синод није прихватио његову иницијативу, он у своју мисију прима неколико

жена. Оне иако нису рукополагане, свој удео у мисији су прихватилe баш на онакав

начин како су то чиниле ђаконисе раних хришћанских векова.

Само пар година касније, митрополит московски Филарет, своје духовно

чадо Маргариту Тучкову постризава у монашки чин и истога дана рукополаже у

чин ђаконисе. Немамо тачан опис по каквом је то последовању било, осим спомена

да је мати Марија (Маргарита) постала ђакониса.

Велика кнегиња Елена Павловна је била велики филантроп и водила је

бригу о сиротињи. Њен духовник, отац Александар Гумилевски је написао чак и

предложак правила за ђаконисе које раде са сиротињом. Учињен је напор да се од

виших црквених власти добије благослов и за рукополагање парохијских ђакониса.

Кандидате је регрутовао из редова удовица са своје парохије. Како је његов

предлог одбијен од стране Светог синода Руске православне цркве, он прелази у

оближњи градић, где и по његовој смрти удове-верне по његовом благослову

настављају своју бригу о болеснима, сиромашнима, деци без родитеља итд.

Оваквих покрета је било и у осталим православним земљама. О овоме ћемо

више у последњем поглављу.

 Највећа и најтемељнија истраживања о ђаконисама јављају се у

медитеранским академским круговима, уобичајено на пољу литургичких, правних

или византолошких студија. Понекад су истраживања у вези ђакониса део веће

истраживачке анализе o партиципацији жена у литургичком животу цркве.

Сведочанства о рукоположеним ђаконисама у раној цркви, у најмање у делу

православног истока су чиста и недвосмислена. Ђаконисе континуирано постоје од

најранијих дана Цркве, па све до касног средњег периода Византије, посебно у

Константинопољу и Јерусалиму. Ово свакако не значи да су ђаконисе могле да се

нађу на сваком крају православног света, постоје покрајине где их засигурно, по

сведочанствима, никада није било.

Новозаветна црква је сазидана на темељима Старога завета. Стога ћемо

најпре упрти поглед унатраг, у жељи да сазнамо да ли богослужење Старог завета

познаје жену као свог активног делатника.

Према сведочанствима Светога писма, видимо да су жене могле

присуствовати приношењу жртве (Суд. 13,23). Жена је могла и да полаже руке на

главу жртвене животиње1, а у појединим случајевима закон изричито наређује да

она мора да принесе жртву ради очишћења (нпр. по рођењу детета, после

крвоточења по различитим основама – било да је то редовни месечни циклус или

нека болест итд.)2. Жене су заједно обедовале са мушкарцима на жртвеним

трпезама које су биле својеврстан завршетак жртвеног ритуала. 3 Из ових примера

видимо да су жене у потпуности партиципирале у храмовном богослужењу.

1
Талмуд касније забрањује жени да полаже руке на жртвени принос.
2
Лев. 12,4 и Лев. 15,29; 25,28-30.
3
Питање које се одмах намеће је да ли су жене имале и неке свештеничке

прерогативе?

Најранији период библијске историје не познаје никаква ограничења, већ

све мушкарце а особито старешине породица, представља као оне који приносе

жртве. Касније видимо да су само потомци Аронови, из лозе Левијеве, били

изабрани да обављају свештеничке послове. Жене нису могле да обављају ове

послове. У Библији немамо никаквог спомена да је жена вршила свештеничке

обреде. Мојсијево законодавство даје јасне прописе ритуалне чистоте онога који

приноси жртву, не рачунајући оне опште прописе које важе за све Јевреје. У

горњем тексту смо већ споменули оне процесе које жену чине нечистом – било да

су то ствари које је она сама изазвала, било да је то нешто што је циклични

природни процес у њеном организму. Дакле, није било женског свештенства, али

жени није било забрањивано да учествује у богослужењима, поклоничким

путовањима и др. Постојала је једна ситуација када је жена заједно са свештеником

вршила свештену радњу. У случају жртве чишћења код сумње за прељубу (минха

кенаот), када неко посумња у своју жену да му је неверна, а никако не може да је

ухвати на делу и да то докаже, морало се одлучити о њеној верности или неверству

у светишту, тј. призивао се Бог који све зна и све види, да он пресуди, тј. да је

казни ако је крива4. Наиме, део ритуала је био да је жена држала принос на својим

рукама, а свештеник је подметао своје руке испод њених.

Свештеничке жене и кћери су такође јеле освећене делове жртвене

животиње које су смели јести само свештеници. Кћери су удајом губиле право на

то, али су разводом или удовиштвом то право опет стицале. Дакле, свештеница
4
Др Душан Глумац, ,,Библијска археологија'', стр. 87
није било, али је при храму било жена о чијим функцијама незнамо ништа

детаљније. Оно што нам Стари завет сведочи је да су жене доносиле своје поклоне

у храм5 и да су вршиле неке службе6. Претпостављамо да је служба тих жена

трајала само неко време, али касније видимо да су се тој служби посвећивале за цео

живот; то су чиниле девојке–девице 7 и удовице8. О великој моралној вредности

девојаштва и посвећивању удовица биће више речи када будемо прешли на

новозаветна сведочанства. Још ћемо споменуте и ритуалне играчице и свирачице 9 и

кедеше – ,,посвећене'' жене које су путем блуда приносиле жртву божанствима.

Није било свештеница кедеша само код многобожаца, или пак само при

многобожачким храмовима. Било их је и при ,,дому Господњем, у којима жене

ткаху застираче за гај'' (Друга књига о царевима 23,7). Али ово нису биле Јеврејке

које су блудничиле у славу Јахвеову, већ у славу богиње Астарте у чију су част

ткале мараме. Сви старозаветни пророци су се борили против ове појаве у народу.

Кренимо од јеванђељских извештаја. Господ Исус Христос је у свом јавном

раду осим мушкараца, био праћен и од жена: Марија Магдалена, Јована, Сузана и

многе друге. Не верујемо да је жеља јеванђелиста била да нас убеди да су ове жене

биле ђаконисе, али је свакако циљ био да Блага вест има потпору и од жена, у оно

време маргинализованих и без икаквих права. мартиморт

Документи нам не дају детаљну и потпуну слику о ђаконисама, посебно ону

о њиховом учешћу у Светој Литургији и Тајнама Цркве. Из позног четвртог до

седмог века, налазимо доста списа о ђаконисама у великим градовима, као и

5
Стр 54 глумац
6
исто
7
8

9
Према Изл. 15,20; Суд. 21,21 и Пс. 68,25 никако неможемо да закључимо да су у питању
свештенице или било какав вид старозаветног клира.
археолошке доказе о немалом броју ђакониса на целом истоку, посебно у Малој

Азији. Особито се кроз нашу кабинетску литературу често спомиње Свети Јован

Златоуст и његова блиска сарадница под чијим је утицајем јако био, ђакониса

Олимпијада.

Васељенски сабори тачно одређују старосну границу за могућност ступања

у чин ђакониса, а Јустинијанове Новеле такође у каталог клира великих престоних

цркава Свете Софије и Влахерне у средини шестог века стављају и ђаконисе,

захтевајући од њих исто што и за мушки део клира, поштовање црквеног устава и

чистоту живота.

Док нигде у литератури није пронађена детаљна и јасна слика случајева

жена ђакона, нарочито ако је у питању учешће на литургијама, ипак изгледа, да има

неких трагова о томе у Византијској цркви. 10 Од касног 4. до касног 7. века, постоје

обимни подаци у литератури о женама ђаконима у престоници, као и археолошки

докази и у осталим деловима Империје, нарочито у Малој Азији. 11 Током свог

службовања у Константинопољу, свети Јован Златоусти је за свог најоданијег

пријатеља и присталицу, имао већ споменуту Олимпијаду, богату и утицајну

ђаконису. Чак је било познато, у околини Константинопоља, од осмог, па чак и

кроз једанаести век, место познато као „Ђаконисино“ - вероватно названо по једној

ђакониси из 7. или 8. века, сестри патријарха Сергија. 12 Барберини кодекс, који

садржи литургијски приручник (евхологион) из лиминалног периода 8. века, даје и

обред рукоположења ђакониса, који је аналоган оном код ђакона, али са мање

10
Има много жена, са титулом 'ђакониса'', у новијим списима, написима о животима светаца и
изрекама или кратким причама (апофтегмате). Кратак опис неких, можете видети код Gillian Cloke
‘This Female Man of God’: Women and Spiritual Power in the Patrisitic Age, AD
11
12
детаља, а који је по прописима старе Источне цркве неколико векова пре тога.

Уствари, обред рукоположења за ђаконисе, по овом кодексу је практично

идентичан оном који је за ђаконе.13women priest com videti

Ђаконисе су постојале и касније, бар у престоници и у неким

женским манастирима14 кроз средњи период Византијског царства, са литургијским

и социјално-харитативним учешћем у животу Цркве (иако можда нису биле ,,у

свези клира''), скоро све до касног 12. века и њихове дужности су се разликовале

од оних које су постојале у раној Цркви.

Могу се наћи докази о њиховој литургијској и пасторалној улози, у приручнику

за службу из 10. века, који је написао Константин Порфирогенит и који се односи

на посебни део за ђаконисе у цркви Свете Софије 19 и у биографијском славопоју

Ане Комнен, њеном оцу Алексију Ị Комнену, који је владао од 1081. до 1118.

Принцеза описује бригу свога оца око ''добре организације рада ђакониса'' у цркви

Светог Павла, која је је била у склопу великог комплекса, који је Алексије подигао
20
у харитативне сврхе у престоници. Двојица канониста, који су живели у 12. веку,

отприлике у исто време, Јован Зонара и Алексије Аристин, у својим коментарима

на 15. канон Четвртог Васељенског сабора21, такође говоре о ђаконисама, као

активним. Њихово сведочење је потврђено у храму Свете Софије, на самом почетку

13. века, од стране очевица Светог Антонија Новгородског 22, а и један век касније,

у необјављеној енталми (ред) Патријарха Атанасија Ị (1303-1309), који се залаже за

укидање ''обичаја'' постојања ђакониса.23 Питање дужине постојања ђакониса, као

рукоположеног реда, је скоро без одговора, али, ће о њему бити расправљано у

13
14
поглављу ‌VỊ, у овом чланку; постојећи докази су терминус анте квем раног 12.

века.24

Неколико наредних поглавља овог чланка ће показати, да и грађански и

црквени закони, и литургијска теологија, како је дато у обреду рукоположења,

несумњиво показују, да су ђаконесе у Византијској цркви, признаване, током раног

и Византијског периода, не само као део свештенства, већ и као његов ''главни

ред'' , и овај ће се термин касније користити да означе троструки рукоположиви ред

епископа, свештенства и ђакониса.

1. Служба ђакониса Византије

Активност ђакониса Византије, мења се кроз време. Ана Комнен писање о

ђаконисама, које су припадале цркви њеног оца, говори о добротворном раду и

другим пасторалним активностима, као сталним дужностима, бар неколико

ђакониса. Међутим, основни разлог за рукоположење за постајање сештеника је

специфична литургијска радња, и то је област за коју имамо највише података, када

је у питању ред ђакониса, нарочито у позном античком периоду. Једна од

најсветијих дужности ђакониса при постајању цркве на Истоку, била је

миропомазање25 и крштевање одраслих (нагих) жена, које су тада бивале крштеване

''званично'' уз молитву над тек крштеном женом, пошто је би је оденули лагано, или

скрили од мушких погледа.26 Ова функција ђакониса је застарела, све мањим бројем

крштевања одраслих, крајем 4. века, као последица комбинације доминације

хришћанства, као државне религије и општег прихватања крштевања деце.27

Стр. 278.

Међутим, док је потреба за крштевањем ђакониса, била у опадању, почетком

Византијског периода, друге литургијске и пасторалне дужност су се здржале,

нарочито када су у питању жене, везане за кућу због болести или рађања. Обичај у

том раном периоду, да се шаљу ђаконесе у куће парохијанки 28, које су морале да

буду у кући, иако о томе нема баш прецизних података у текстовима из средње-

византијског периода периода, вероватно је остао један од оних пренетих у овај

период. На то указује писмо Фотија, написано негде између 877. и 886. Леу,

епископу Калабрије у јужној Италији. Лео је консултовао константинопољског

патријарха у вези одређених канонских проблема; међу њима је било и питање о

женама које су се завештале хришћанима које су биле затворени (можда у кућном

притвору), од стране Сарацена, тј. Арапа. У одговору, Фотије је саветовао Леа, да

узме плмкиње, или девице, или оне честите у позним годинама 29, које би ''вредело

примити у ред ђакониса''.30 Пошто је Лео поставио Фотијево питање, како у том

делу Калабрије та појава ђакониса није била позната, , или је само незнатан број

њих остао, те тако калабријски епископ није знао ништа о поступку и условима за

пријем кандидата у ред ђакониса.31 Фотијев одговор, је пак, с друге стране указивао

да (1) ђаконесе још увек постоје (или његова опаска везана за избор жена, ''вредних

да уђу у ред ђакониса'' нема смисла) и (2) је он знао не само о типу ђена које су

биле вредне да постану ђаконесе, већ и да њихово служење подразумева причест

неспособних.
 Као прилог потреби световних жена (и затворених световних мушкараца),

изоловање калуђерица, подразумевао је посебне потребе у оквиру манастирских

заједница. Према томе, како је наведено раније, ђаконесе су нарочито довођене у

везу са замонашењем жена, од стране ђаконесе Лампадион32, која је била на челу

певачке групе девица у манастирској заједници, основаној од стране ''Четврте

Кападокије''33 Макрина, посвећене Св. Ирени у 9. веку, калуђерици, која је била

члан манастира Крисобалантон у Константинопољу, која је, према њеном ... била

примљена у ред ђакониса Величанственог храма, тј, Аје Софије:

''Без околишања, патријарх се подигао са свог трона, одједном, и питао за

кадионицу. Тада је прво рукоположио Ирену, ђаконесу Величанственог храма-јер је

осећао кроз Духа у себи, њену чистоту-а затим је освештао печатом

хегумената.''35

Три ствари се могу запазити у овоме:

1. друга (мушка) деклинација именице ''диаконос'' је још увек била у употреби,

пре него ли именица женског рода ''диаконисса'';

2. користи се реч ''кеиротониа'', технички термин за рукоположење;

3. Ирена је спонтано била освештана као хегоумена, или опатица њеног

манастира.

Употреба титуле ''диаконос'' је важна зато што би, алтернативна реч

''диаконисса'', могла да буде титула супруге ђакона. 36 И порекло свеца-Ирена је

била неудата калуђерица-и термин ''диаконос'', сигурно је значио да је патријарх

именовао Ирену у ред свештенства. Њен статус је био касније учвршћен звањем

''кеиротониа'' за ''рукоположење''(чији ће значај бити описан у поглављу V), и

почетком Божанствене литургије, литургијског обреда за увођење рукоположења у

водеће редове.37

Као повезаност ђаконства са Ирениним освештењем за опатицу, постоји

повезаност са једним од два типа манастирских жена које су обично биле

рукоположене у ред ђакона пошетком и средином византијског периода38:

1. опатице и калуђерице са литургијском службом,

2. супруге људи који су били именовани у епископски ред.39

До 4. и 5. века очекивало се да се мушкарци, који су епископи, предају целибату,

чак и ако су ожењени;40 средином 6. века, појавио се први грађански закон,

објављен од стране Јустинијана, 531. г.41 Први црквени законик, који ја налагао да

се епископи одвоје од својих жена, се појавио век касније. Канон 48 Савета у

Трули, одржан од 691-92., налаже да се супруга епископа, да се заветује на

манастирски живот, пошто је њен супруг освештан као епископ, и да, ако треба, да

се уђе у ред ђакона.42 Можда се очековало да то буде ђаконски ред, како је

демонстрирао Колиј са Теодором Балсамон43 и осталима, крајем средњег

византијског периода, да, по веровању црквених власти, и ''супруга јесте освештена

на неки начин, с обзиром на њено јединство у браку са супругом-свештеником''.44

Стр. 282.

До средњег византијског периода, епископи су се заветовали манастирима,

те је тако монашка тонзура, у комбинацији са рукоположењем, до положаја

ђаконесе, била исто толико близу, као супруга епископа положају претходног
црквеног ''реда'' њеног супруга.45 Међутим ,нема индиција да су супруге епископа,

ђаконисе, имале обавезу да учествују у литургијској или било којој другој служби.

Претпоставља се, да су оне имале исте функције као и ђаконисе у манастирима.

Ова служба манастирских ђакониса, била је типично, или литургијска, или

надзорна, по својој природи. Истовремено рукоположење и освештење Св Ирене

Крисабалонтон, као ђаконисе и опатице, указује на наставак традиције очите у

раном византијском периоду као комбиновање ове две службе; на пример,

Олимпија и њена наследница, Елизантиа, биле су и ђаконисе и опатице. 46 Ова

асоцијација ђакониса на опатицу, тако је настала, до касног 4. века или раног 5., на

Истоку, а јавља се у средњем периоду и у латинској као и византијској цркви.47

Као једна од јавних литургијских дужности, спомиње се најчешће, појање.

Живот Св Макрина, показује да је Лампадија била одговорна за женски хор, као

њена литургијска дужност, која би могла да доведе до рукоположења. До касног

средњег византијског периода, литургијска функција појања је, изгледа, постала

једна од служења ђакониса, не само у женским манастирима, већ и у

Величанственом храму. Неколико типика (литургијских или манастирских

правила), и еукологија (литургијских приручника и књига богослужења), спомињу

женске хорове, који певају први део јутарње службе.48 Прича очевица, Антонија

Новгорода, током његове посете Константинопољу, негде 1200. године, потврђује

ово као тадашњу праксу. Његово сведочење је прилично убедљиво, пошто, за

разлику од ритуалних приручника, који иначе имају намеру да сачувају записе о,

чак и оним неупотребљивим обредима и поступцима, његов циљ јесте био да

опише своје искуство. Посматрао је групу жена, које је, грешком, називао ''онима
које носе миру''49, а које су учествовале у јутарњој служби, у Аја Софији. У прилог

томе, а у пролазу, Антоније је открио да су те жене појале током служења: ''И, није

далеко од истине да су оне певале.'' 50 И, то су, вероватно биле ђаконисе, пошто их је

он лоцирао управо тамо где и Константин Порфироген, две стотине година пре

тога.51

Стр. 284.

Те жене, називане још и ''аслетриаи'' (због њиховог аскетског живота у

заједници), а као прилог Балсамоновом опису њиховог реда у женској црквеној

лађи, певале су током јутарње службе и за погребе, за које су понекад служиле и

као жалопојке.52 Вероватно је да су то те ћене, на које је мислио Балсамон, када је

рекао ово: ... данас ђаконисе нису више у служби, иако неки чланови аскетских

религијских заједница погрешно бивају називани ђаконисама...''53

Налик на то што се дешавало у храму престонице, такав начин литургијске

службе у виду појања, био је појава и у неким другим значајним храмовима, и не

само да су то радиле ђаконисе, већ жене из манастира, следећи исти литургијски

распоред. На пример, сатирични приказ из 12. века, који су оставили ходочасници,

према Солуну, да учествују у Дану св Димитрија, описује учешће калуђерица на

празничној литургији у Базилици:

''И тада су, они, који су учествовали у ритуалима празника-какав диван

скуп људи-запевали предивни псалм, чији се ритам мењао, као и његови стихови и

уметничко извођење, на најнежнији могући начин. И, нису само мушкарци певали;

пресвете калуђерице у левом крилу храма, подељене на два антифонална хора,

допринеле су величању пресветог мученика.''54

Коментаришући овај опис, Шерон Герстел је рекла, да је крило у коме су

биле калуђерице, ''вероватно проширени јужни завршетак северног брода храма,

који је наставак олтара''.55 Другим речима, калуђерице у Храму св Димитрија у

Солуну, биле су у делу храма, који је сличан гинаецеуму, за ђаконисе, у Аја

Софији; штавише, оне су, као и ђаконисе, певале отуда за време службе.

Према томе, изгледа да су одређене водеће позиције у оквиру манастира-

макар била то опатица или вођа хора-биле асоциране на ђаконисе, што је значило

да су те жене имале дозволу да учествују на литургијама. Исто тако, бар неке

ђаконисе-а, касније и калуђерице, које су служиле као њихове наследнице-које су

припадале некој урбаној заједници, служиле су, појећи, на литургијама за већи број

људи у великим храмовима.

Друге специфичне активности ђакониса током молитве, било у

манастирима, или у храмовима, или локалним црквама, нису скоро уопште

попзнате, са једним изузетком. Литургијски приручник из храма у Јерусалему 56, из

10.века, има у рубрици два реда рукоположених или освештаних жена: ђакониса и

мироносаца (мирофорои).57 Према томе, на крају Ускршње службе, ишла би

процесија до ''солее''58, који подразумева два од више редова свештенства: ђаконе,

подђаконе, мироносце и ђаконисе. Док су мироносци ишли иза ђакона, држећи

троножни сталак за читање (трискелија), ђаконисе су носиле два свећњака за по

једну свећу (маноуалија), са упаљеним свећама.59

 Углавном, ипак, ђаконисе нису имале јавну процесију или литургијске

функције, као ђакони. На пример, обред рукоположења, о коме ће се говорити у

поглављу V, на даље. Не подразумева да ђакониса чита петиције и јасно ограничава

њен поделу причести током свете литургије, што су опет дужности ђакона.

Стр. 286.

Према томе, иако су промовисане у олтару, где су и причешћене, није било

поотребе за њиховим даљим задржавањем тамо током службе; у ствари, то и не би

било практично-или чак и могуће-јер је велики број свештенства, који је припадао

Великом храму у Константинопољу, већ био тамо за време литургије.60

Штавише, према неколико приказа из средње-византијског периода,

ђаконисе Аја Софије у Константинопољу, учествовало је на литургији, не у олтару,

већ ван њега, на северној лађи храма. 61 ово место, које је у саставу северног

женског дела лађе (гинецеум62), у приземљу, указује на то да су дужности, које су

подразумевале и надзорили руковођење гинецеумом, баш како је налагао

Апостолски законик, написан за ђаконисе, у раном периоду цркве. 63 Уствари, у

касном средњем периоду Византије, када су ђаконисе постале нерукоположени

манастирски ред, Балсамон је свео њихове дужности на следећи начин, у свом

писму патријарху Марку од Александрије III: ''... оне посвећено воде гинецеум''64.

До тог времена, тј. Крајем 12. века, док су ђаконисе остајале на истом месту

као и раније, нису више бивале рукоположене, а самим тим нису имале приступ у

олтар, да приме причешће. То је, вероватно, основа да Балсамон буе сигуран у свом
одговору, Марку од Александрије, да ђаконисе нису учествовале (нити се

причестиле) у олтару65, и да је то, једноставно био део заједнице. 66 Балсамонов опис

литургијских радњи византијских ђакониса је наизглед скраћен, ипак, пошто је он

пропустио да каже за појање, као што је то видео Антоније Новгород.

Уствари, место ђакониса, поред олтара није баш био практично место за

жене које су имале за дужност да одржавају ред у женском делу храма. С друге

стране, могло би да послужи као индиција о њиховом црквеном статусу. Штавише,

кад су у питању литургијски задаци, то је било згодно место за појање (управо

прекопута мушких читача и певача), а, и са кога је било згодно да се приђе олтару,

да се прими причест, са осталим свештенством, како је и обред предвиђао. 67 Тај

посебан литургијски простор за ђаконисе, остало је важно сећање из прошлости, на

коме су ђаконисе бивале рукоположене и примале причест, као свештенство, и био

је право место са кога се певало, за оне жене које су наставиле да буду познате као

ђаконисе, чак и онда кад је титула постала почасна, пре него икаква индиција

службе свештенства.

Како је дат број и разноврсност основних извора , који потврђују постојање

ђакониса, јавља се опште слагање око постојања ђакониса и њихових пасторалних

и литургијских дужности. Међутим, постоји велико неслагање чак и

коктроверзност, у академским и црквеним круговима, око следећих ствари:

1. да ли су ђаконисе сматране члановима свештенства;

2. ако јесу, да ли су имале право на чланство ''главних редова'' свештенства;

3. колико би претходна два могла да осветле питање обреда рукоположења.

А, то је оно шта сада почињемо да разматрамо.

II Ђаконисе као свештенство

Свештени статус ђакониса у византијској цркви је јасан у почетку. Чак и канон

Савета Никеје (први