44Error! Reference source not found.Error!

Reference
source not found.Error! Reference source not found. VLASIJE FIDAS

ре сваком одређеном црквеном проблему, што се тиче његовог

места, времена, личности и суштине. Наиме, формулисање спе-
цифичног садржаја истине вере у канонима јасно је одређено
специфичним црквеним питањем; и то не само у њиховој исто-
ријској пројекцији у времену и простору већ и у употребљеном
језику или терминологији, као и у историјској организацији њи-
ховог садржаја. То значи да у канонима нема само једног дела
целе истине, већ је у њима специфична перспектива те истине,
да би се њен садржај прилагодио одређеном питању поставље-
ном одступањем или неразумевањем. Према томе, у канонима
је специфична перспектива не само једног дела већ пуноће
истине вере. Осим тога, није увек неопходно преводити апсо-
лутни израз доживљене истине вере и тајне Цркве у конкретне
канонске форме, јер канони једноставно чине историјску мате-
ријализацију истине вере, према утврђеним потребама верних,
која увек делује у окриљу Цркве и кроз Цркву.
II. КАНОНИ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА
1. Канони Првог васељенског сабора (325)
Први канон Првог васељенског сабора осуђује обичај оних
који сопственом вољом постају евнуси и забрањује својевољно
обезуђенима да буду рукоположени, али не и онима који су обе-
зуђени „у болести“ „од љекара“ или „од варвара“. Други канон
забрањује рукополагање неофита: „Пошто се много или по ну-
жди или иначе настојањем људи догодило противу правила цр-
квенога…“ Трећи канон осуђује обичај клирика да у кући имају
женску особу, „осим ваљда матер, или сестру, или тетку, или
такве само особе, које су слободне од сваког подозријења“. Ка-
нони 4. и 5. уводе митрополитански систем у администрацију
Цркве и дефинишу надлежност епархијског сабора у питањима
рукоположења епископа и суђења епископима.
Kanonsko pravo 45

Тако 4. канон налаже: „Епископ треба уопће да постављен

буде од свију епископа, који су у епархији; а ако је то мучно, или
због какве хитне потребе или због даљине пута, нека се барем
три на једно мјесто сакупе, а отсутни нека такођер свој глас
даду, пристајући кроз грамате, и тада нека се обави рукополо-
жење; утврђење пак свега тога има припадати у свакој епар-
хији митрополиту.“ Пети канон дефинише саборски поступак
за суђење епископима и прописује: „У погледу оних, који су од-
лучени, били они из клира или реда свијетовњака нека важи
пресуда дотичних епископа сваке епархије, сходно правилу које
одређује, да који су од једних били искључени, не могу од других
бити примљени. Али нека се испита, да нијесу такови били уда-
љени из опћења цкрвеног, или због свађе, или због какве зловоље
епископове. Па да се ово све подвргне потребитоме испиту, на-
шло се за добро, да сваке године по два пута буду у свакој епар-
хији сабори, како би, када се сви епископи епархије заједно у
једно мјесто сакупе, могле се испитати овакве распре, и тијем
се утврдило, да они, који су епископа увриједили, имају се од
свију сматрати правилно одлученима, и то све дотле док се
скупу епископа не свиди можда изрећи о њима какву блажију
пресуду. А сабори ови нека бивају: један пред четрдесетницом,
како би, ослободивши се од сваке малодушности, могао се Богу
принијети чисти дар, а други у јесење доба.“
Шести канон признаје стари обичај централне јурисдикције
александријске катедре над Египтом, Либијом и Пентапољем;
такође се позива, по аналогији, на уобичајена одступања, у ко-
рист римске катедре (околне епархије централне Италије) и ан-
тиохијске катедре (две епархије у Сирији), од опште мере ми-
трополитанског система (први део), док утврђује принцип већи-
не у функционисању митрополитанског система (други део). Та-
ко 6. канон одређује: „Нека важе стари обичаји, који постоје
 46Error! Reference source not found.Error! Reference
source not found.Error! Reference source not found. VLASIJE FIDAS

за Египат, Ливију и Пентапољ, на име, да александријски епи-

скоп има власт над свима тима областима: јер сходно обичају
тако има и римски епископ. Исто тако и у Антиохији и у дру-
гим епархијама нека се чувају повластице црквама. Свакако пак
нека буде познато, да ако ко постане епископ без приволе ми-
трополита, велики сабор одређује, да такав не смије остати
епископом. Али ако су сви епископи сложни били у избору, и из-
бор је био уредан и по црквеном правилу, а два или три се ус-
противе због наклоности своје к опорби, у таквом случају нека
важи глас већине.“ Седми канон прописује важење митрополи-
танског система и у епархији Палестине, где митрополитске
привилегије припадају, на основу принципа, катедри Кесарије,
али у исто време потврђује старо предање и обичај што се одно-
се на особиту част коју је уживала јерусалимска катедра.
Осми канон одређује начин превазилажења тешкоћа у вези
с повратком катара у јединство Цркве; односи се и на расколни-
ке мелетијанце у Египту, који се такође називају катарима, и ко-
јима се Први васељенски сабор бавио у исто време када и Ари-
јем и његовим присталицама, и забрањује „у једноме граду два
епископа“. Тако канон налаже: „У погледу оних, које себе ката-
рима називљу, када прелазе у католичанску и апостолску цркву,
свети и велики сабор установљује, да се на њих имају руке по-
ложити и тада могу остати у клиру. Али прије свега морају
писмено признати, да ће се држати и у свему шљедовати дог-
матима католичанске и апостолске цркве, то јест, да ће бити
у опћењу, како са онима који живе у другом браку, тако и са
онима који су за гоњења пали, а у погледу којих је одређено и
вријеме за кајање и рок за опроштај, и у опће, да ће шљедовати
у свему догматима католичанске цркве. Према томе кад се,
било у селима, било у градовима, не нађе других рукоположених,
осим њих самих, нека тада остану као што и јесу у клиру и у
Kanonsko pravo 47

чину своме. Али ако постоји епископ или презвитер католичан-

ске цркве, а придође и неки између њих, јасно је, да ће епископ
католичанске цркве, задржати епископско достојанство, а
онај који се код такозваних катара зове епископ, имаће само
презвитерску част, осим случаја ако епископ не нађе за добро
допустити му, да ужива част епископског имена. Не усхтје ли
ово епископ, нека му тада даде мјесто или хорепископа или
презвитера, да се види, да стварно припада клиру, а да нијесу у
једноме граду два епископа.“
Девети канон се односи на обичај постављања у свештен-
ство без испитивања и осуђује га, „јер католичанска црква
штити оно што је безпријекорно“, док 10. канон осуђује руко-
полагање, такође уобичајено у то време, оних који су се одрекли
своје вере (lapsi). Канони 11. и 12. предвиђају покајање оних ко-
ји су одступили и милосрђе Цркве, строже у односу на дух уме-
реније позиције, прихваћен канонима Петра Александријског и
против којег су се побунили мелетијанци. Тај дух преовлађује и
у другим канонима, актуелним за то време, које је Први васе-
љенски сабор прогласио о покајању. Тринаести канон прихвата
обичај причешћивања умирућих и прописује да ће се чувати
„стари и канонички закони“. Четрнаести канон одређује покаја-
ње катихумена који су згрешили. Канони 15. и 16. осуђују оне
што прелазе у друге Цркве (премештање) и позивају се на злоу-
потребе тог принципа да би оправдали забрану: „Због многих
смутња и раздора што бивају, нашло се за добро са свијем уни-
штити обичај, који се противу апостолскога правила у поједи-
ним мјестима укоријенио, те установити, да никакав епископ,
ни презвитер, ни ђакон не смије прелазити из једнога града у
други.“
Седамнаести канон осуђује похлепу и дух зеленаштва цр-
квених лица која позајмљују новац с каматом, заборављајући
 48Error! Reference source not found.Error! Reference
source not found.Error! Reference source not found. VLASIJE FIDAS

„божанско писмо…“. Осамнаести канон забрањује ђаконима да

причешћују и примају причешће пре епископа и презвитера,
јер: „Дознао је свети и велики сабор да у неким мјестима и гра-
довима ђакони раздају презвитерима јевхаристију, а међутијем
са свијем је противно и правилу и обичају.“ Деветнаести канон
говори о „павлијанистима“ који се враћају у Цркву и о томе да
они изнова морају бити крштени и рукоположени, сагласно ка-
нонском правилу према коме се поново рукополажу они који су
поново крштени и vice versa, док 20. канон забрањује „прекла-
њање кољена“ недељом и у време Педесетнице.
2. Канони Другог васељенског сабора (381)
Први канон Другог васељенског сабора (381) има за циљ за-
штиту догматских одлука Првог васељенског сабора од полеми-
ке јеретика у IV веку. Канони 2. и 6. Сабора дефинишу органи-
зацију и деловање саборског надмитрополитанског ауторитета,
аналогног ауторитету политичке администрације шире области
(дијецезе), у погледу рукополагања епископа и суђења еписко-
пима („већи сабор епископа дијезеце“), и то због безизлазних
ситуација створених својевољним и неправилним поступцима
епископа што су имали наклоности према аријанизму на поме-
сним саборима.
Тако 2. канон прописује: „Епископи да не простиру власт
своју преко своје дијецезе на туђе цркве, те да не заметају цр-
кава; него, по правилима, александријски епископ нека управља
оним само Црквама које су у Египту; источни епископи нек во-
де старање о Истоку, уз очување повластица, признаних никеј-
ским правилима антиохијској цркви; епископи азијске дијецезе
нека воде старање само у Азији; епископи понтијски само у
Понту; тракијски ће управљати само у Тракији. Ако нијесу по-
звани, епископи нека не прелазе граница своје дијезеце ради ру-