PRIMER PRAVNE

NAUKE (I TEORIJE) NA
DELU

Prof. Goran Dajović

 Postavljanje problema

• Govor o kolektivnim pravima je postao sveprisutan – taj

pojam se koristi u pravnim aktima (nacionalnim i
međunarodnim) kao i u pravnoj praksi i teoriji.
• U teoriji i praksi se postavlja niz pitanja u vezi s tim
pojmom
• Da li je to samo posebna vrstu individualnih prava (koja
se vrše u grupi, tj. kolektivno)?
• Ko je njihov subjekt (nosilac)?
• Kako se štite?
• Šta se dešava ako su u sukobu s drugim pravima? itd
 Važeće pravo

• U odeljku Ustava RS „Prava pripadnika nacionalnih

manjina“ (čl. 75, st. 1) stoji:
„Pripadnicima nacionalnih manjina, pored prava koja su
Ustavom zajemčena svim građanima, jemče se dodatna,
individualna ili kolektivna prava. Individualna prava
ostvaruju se pojedinačno, a kolektivna u zajednici sa
drugima, u skladu sa Ustavom, zakonom i
međunarodnim ugovorima.“
Postavljanje problema

• Utvrđujući nesumnjivo važenje ove odredbe, postavlja

se pitanje da li je ovakvo definisanje kolektivnih prava
ispravno.
• Ako se tumači doslovno (deskripcija) onda i neka
prava koja nesumnjivo nisu „prava nacionalnih
manjina“ potpadaju pod tu definiciju (na primer,
pravo na štrajk, pravo na javno okupljanje ili sloboda
udruživanja).
• Dakle, ustavna norma o kolektivnim pravima postavlja
nejasan kriterijum za identifikaciju kolektivnih prava
(kriterijuma vršenja: kolektivno/individualno).
 Postavljanje okvira za analizu i sistematizaciju

• Stoga je potrebno izvršiti teorijsku analizu pojma

„kolektivnih prava“ i smestiti ga u postojeći sistem
pojmova i pravnih ustanova (sistematizacija).

• Da bi se to učinili, neophodno je taj pojam analizirati

u svetlu jednog srodnog pojma iz pravnog sistema –
pojma subjektivnog prava.
 Postavljanje okvira za analizu i sistematizaciju
• Svaka teorija o subjektivnim pravima treba da odgovori
na 4 pitanja:

• (1) šta pravo štiti: nečiju moć volje ili nečiji interes?
• (2) kakva su to dobra u vezi s kojima može da postoji
pravna pretenzija?
• (3) ko je subjekt prava?
• (4) kakvi su obim i forma zaštite prava?

• Hipoteza: Nije moguće definisati kolektivna prava kroz

način njihovog vršenja, već kroz kolektivni interes čijoj
zaštiti ona služe kao i kroz specifičnu prirodu subjekata
kolektivnih prava.
 Prvo pitanje

• Odgovor na prvo pitanje je u teoriji interesa: „X ima

pravo samo ako je njegovo interes dovoljno vredan
da se drugo lice smatra obaveznim u odnosu na
njega“
• Ako su prava kolektivna onda i interesi koji se njima
štite treba da budu takvi.
• Postoje li kolektivni interesi? Postoje li dobra nad
kojima se ti interesi mogu uspostaviti?
 Drugo pitanje
(dobra nad kojima mogu da postoje kolek. interesi)

•Kad je reč o dobrima, u obzir jedino dolaze

zajednička dobra - ona koje grupa prepoznaje
kao dobra koja su vezana za grupu kao celinu.
•Takva zajednička, „komunalna“ dobra su, na
primer, jezik, kulturno nasleđe, običaji - takva
dobra mogu da stvore specifičan kolektivni
interes, različit od individualnog interesa člana
zajednice (empirijski pristup)
Da li svi kolektivni interesi postaju i kolektivna prava?

•Iako je kolektivni interes, stvoren takvom

vrstom socijalnih dobara, nužan uslov za
postojanje kolektivnih prava (koja bi takav
interes zaštitila), on nije i dovoljan uslov.

•Ni u teoriji ni u praksi nije prihvaćeno da bilo koji

skup pojedinaca koji bi imao neki kolektivni
interes nad određenim zajedničkim dobrom
može da bude subjekt kolektivnih prava.
 Treće pitanje - subjekti kolektivnih prava?

• Pitanje potencijalnog subjekta kolektivnih prava je u

prvom planu kada se radi o definisanju tih prava.
• Stoga treba utvrditi karakteristike koje grupa mora da
poseduje da bi mogla da bude nosilac kolektivnih interesa
i sledstveno tome, subjekt prava.
• To su, pre svega društvene, a ne pravom formirane grupe
(kategorije) lica.
• Ipak, ne mogu ni sve društvene grupe biti nosioci
kolektivnih subjektivnih prava. Pravni subjektivitet grupe
moguće je zamisliti samo ako se ima na umu unutrašnja
moralna vrednost koja se pojedinim grupama, kao takvim,
pripisuje (empirijski pristup).
Treće pitanje i uvođenje vrednosne (normativne) analize

•Upravo su predpravna egzistencija i moralna

vrednost određenih kolektiviteta opravdanje za
postojanje posebne vrste pravnih subjekata kao
nosilaca posebne vrste prava (kolektivnih prava)
koja štite kolektivne interese takvih subjekata.
•Stoga, esperantisti, biciklisti ili preduzetnici ne
mogu, kao grupa, da budu subjekti prava, dok
Eskimi ili Amiši to mogu.
Četvrto pitanje – obim vršenja i forma zaštite prava

• Neka kolektivna prava se vrše individualno (na

primer, korišćenje maternjeg jezika u službenoj
upotrebi ili afirmativne akcije prema pojedinim
pripadnicima određene grupe)
• Međutim, veći broj ovih prava moguće je vršiti
samo zajednički ili putem onih koji grupu
predstavljaju.
• Zato se mora rešiti problem vršenja kolektivnih
prava od strane grupe kao celine.
Četvrto pitanje – obim vršenja i forma zaštite prava

•U našem pravnom sistemu su iz tog razloga

Ustavom predvidjeni nacionalni saveti kao
subjekti vršenja određenih kolektivnih prava:
•„Radi ostvarenja prava na samoupravu u kulturi,
obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi
jezika i pisma, pripadnici nacionalnih manjina
mogu izabrati svoje nacionalne savete, u skladu
sa zakonom.“ – (čl. 75, st.3, ustava RS)
(deskripcija)
 Zaključci – hipoteze o rešenju problema

• Definiens (ono pomoću čega definišemo) pojma

kolektivnih prava nije način njihovog vršenja
(“kolektivna prava su ona prava koja se vrše
kolektivno”), već se on mora tražiti u kolektivnom
interesu čijoj zaštiti ona služe kao i u specifičnoj prirodi
nosilaca kolektivnih prava.

• Zaključak je da je pojam kolektivnih prava „nov pravni

pojam“ i da je on nesvodiv na individualna prava.
Zaključci
• Takođe, iz toga proizilazi da pravna praksa mora da
rešava problem titulara tih prava u pravnotehničkom
smislu, a pre svega zbog njihovog praktičnog
ostvarivanja i njihove zaštite (takav problem ne
postoji kod individualnih prava!)

• Najzad, pojmovna i teorijska obrada kolektivnih prava

ukazuje na njihovo mesto u pravnom sistemu. A to
ima praktične posledice – ukazuje na to šta se
priznaje kada se priznaju kolektivna prava i tako
pomaže onima koji stvaraju pravo da razumeju zbog
čega kolektivna prava treba (ili ne treba) garantovati
(de lege ferenda svrha teorije)
 Rezime
• Polazeći od načina na koji se tokom istorije praktikovala
pravna nauka (doktrina), može se zaključiti da je u
pitanju hermeneutička i empirijska disciplina koja za
predmet svog proučavanja ima važeće pravne norme.

• Njena dva osnovna zadatka su:

• Deskripcija postojećeg (važećeg) prava, koja je
nemoguća bez njegovog tumačenja; to znači da se
prilikom deskripcije postavljaju hipoteze o važenju i
značenju pravnih normi.
• Sistematizacija pravnog materijala, koja je nemoguća bez
izgradnje opštih pravnih koncepata i koja se kruniše
teorijskim postavkama o pojedinim pravnim ustanovama.
Na kraju se stiže na početak...

• Ono što je povezujuća tačka pravnog istraživanja jeste

teorijsko mišljenje – promišljanje dubinskih veza
unutar predmeta proučavanja kao i konceptualnih veza
između pojmova koji čine okvir pravnog mišljenja koji
se formirao unutar pravne nauke, teorije i filozofije
tokom vekova.
• Stoga, svaki pravnik-naučnik treba da bude i pravni
teoretičar, a katkada i filozof. I obrnuto
 Teorijske
paradigme

Pravna nauka
Pravna
filozofija (i empirijske
pravne discipline)

Pravna
teorija
LITERATURA

• Iz Hrestomatije:
• N. Visković, Osnove metodologije prava, Split, 1980.
• G. Dajović, Ogled o metajurisprudenciji, glava 7., Beograd,
2015.
• G. Dajović, Proučavanje prava – pravna nauka, teorija i
filozofija.
• Ф. Бидлински, Правна методологија, Подгорица, 2011.
• M. Van Hoecke, Legal Doctrine: Which Method(s) for What Kind
of Discipline?, in Methodologies of Legal Research, Oxford and
Portland, 2011, str. 1-18.