ZNAENJE EVROPE I TUMAENJE EVROPE

Kritikom promiljanju Evrope, kao istorijskom, politikom i kulturnom fenomenu,
stalno se name u savremeni koncepti. Krivicu, jednim delom, moemo svaliti na
svakodnevni politiki govor u kome je prisutna tendencija da se izrazom Evropa oznai
sama Evropska unija i pripadnost zajednici evropskih naroda meri stepenom ukljuenosti
u procese evropskih integracija. Iako su ova dva izraza usko povezana, i Evropska unija
predstavlja jedan od kljunih oblika ispoljavanja ideje moderne Evrope, oni nisu
istoznani. Nunost razlikovanja proizilazi iz potrebe da se ukae na slojevitost i
kompleksnost pojma Evrope. Ta re nema isto znaenje u antici ili srednjem veku, kao
to ga ima danas. Polivalentnost pojma Evropa temelji se na dubokom istorijskom
iskustvu, civilizacijskom proimanju, religijskoj raznolikosti, etnikoj heterogenosti,
dinaminosti drustvenih procesa i kretanja ideja.

Ovako iroko postavljena osnova za tumaenje zahtevala bi da se Evropa preispita

polaze i iz vie razliitih uglova, to nam svakako nije namera a ni mogu nost. Namera
je da se objasni konstituisanje Evrope kao politikog fenomena: kao preduslova za
poetak evropskih integrativnih procesa i stvaranja evropske zajednice naroda.

Pojam Evrope nije plod modernog vremena. Za helenske istraivae Evropa nije
nepoznat, ali jeste geografski neodreen kontinent. ''A niko jo nije objasnio da li Evropu
okruuje more i sa istoka i sa severa; zna se samo to da se ona u duinu prua pored oba
ova kontinenta (Afrike i Azije)...A za Evropu niko ne zna da li je sa svih strana okruuje
more, ni ko joj je dao ime i po kome. Jedino moemo da pretpostavimo da je ova zemlja
dobila ime po Evropi iz Tira, dok ranije nije uopte imala nikakvog imena, kao i ostale
zemlje. O evidno je da je ova ena dola iz Azije, ali nije dola na kopno koje se danas
zove Evropa nego samo iz Fenikije na Kretu...'' [1] Daleki sever Evrope pripadao je
legendarnim narodima, poput Hiperborejaca, dok je helenski jug- ''Prva Evropa'', svoj
evropski identitet gradila kroz sueljavanje sa Azijom- olienom u sukobu Helena sa
Persijancima.

Etimoloko poreklo imena Evropa nije u potpunosti objanjeno. Mogu e je da se ova

re izvodi iz semitskog ereb , to je znailo ve e, mra an ili zai . Iz perspektive
Feniana, koji pripadaju semitskoj grupi naroda grko kopno nalazilo se na onoj strani
sveta gde je sunce zalazilo. Izraz je nastao iz potrebe da se imenuje geografski prostor
koji su upoznali fenianski moreplovci. Ukoliko je ova etimologija ispravna onda se
moe zakluiti da je izraz Evropa star koliko i prve civilizacije koje su naseljavale prostor
ovog kontinenta. Meutim starostavnost pojma Evrope nije istovremeno omogu ila i
dominaciju ovog pojma kroz evropsku istoriju.
ak se moe re i da je izraz Evropa dugo
vremena bio skrajnut i zapostavljen u korist nekih drugih pojmova koji su nosili svoju
specifinu vrednost.

Sama pomisao na dugotrajnost pojma Evrope upu uje na njegovu vieznanost. Ono sto
je Evropa oznaavala u antici ili u vreme Karla Velikog ne poklapa se u potpunosti sa
dananjim znaenjem tog pojma. Niti je koncepcija Evrope, prisutna u savremenom
politikom diskursu imuna na kritiku i liena neizbe nih upro
avanja. Ukratko Evropa
se ne mo e poistovetiti sa Evropskom unijom (jer se radi o dva pojma koji se kvalitativno
razlikuju), niti je geografsko odreenje Evrope dovoljan osnov za razumevanje politikih
procesa koji se na ovom kontinentu zbivaju.

Poreklo imena Evrope je koliko istorijsko toliko i mitsko. Starogrki pesnik Hesiod u
svom delu Teogonija ( oko 700. pre Hrista) uvrstio je boginje Evropu i Aziju u istoriju
nastanka bo anskih polova i Zemlje.

Kroz itavu antiku, pa i Srednji vek prenosio se mit o otmici Evrope, lepe k
eri kralja
Agenora. Mit je imao svoju duboku simboliku kao mit o izabranosti, sre
i i plodnosti.

Mitsko i istorijsko preplitalo se u vieznaju pojma Evrope kroz vekove trajanja ljudske
civilizacije na prostoru evropskog kontinenta. iveti na prostoru dananje Evrope nije
uvek oznaavalo i pripadnost evropskoj civilizaciji. Evropa, u savremenom znaenju te
rei, ulazi u optu upotrebu tek u XVII veku.

Grki Isroriar Herodot u svojoj Istoriji razvio je jedan iroko shva

en geografski
pojam Evrope, jer mu se Evropa inila mnogo ve
om od Azije i Libije (stari naziv za
Afriku). Kroz polumitske prie Herodot je skicirao jednu kulturnoistorijsku granicu
izmeu Grke, odnosno Evrope, i Azije, odnosno Persijskog kulturnog prostora. Prelazak
te imaginarne granice, prema Herodotu, uvek se pla
ao ogromnim rtvama i zazivao
ratove.

Nasle
e antike

Antika Evropa bila je u potpunosti okrenuta Mediteranu. Aristotel je za Helene kazao da

stoje oko Sredozemnog mora kao abe oko bare. Okrenutost ka Mediteranu i prisutna, ali
ne i prenaglaena svest o sopstvenoj kulturnoj nadmo
i (varvari su sada ono sto su
Heleni bili nekada- Tukidid) dr ala je Helene podalje od evropskog zalea.

Ali dug moderne Evrope helenskom kulturnom nasleu je ogroman. Helenska filozofska
misao- racionalizam ranih jonskih fiziara, jezik koji je u stanju da izrazi apstraktnu
misao, politike ideje Aristotela i Platona, duboko su ugraene u intelektualne temelje
Evrope. Preko Vizantije i renesansnih mislilaca Evropa
e otkrivati svoje antike uzore.
Taj proces je uoljiv u srednjem veku (sholastika), humanistickom periodu kao i
filozofskoj misli modernog doba.

Evropa vina i maslina

Politiko povezivanje mediteranske Evrope izvreno je u doba dominacije Rima.

Imperium Romanum - Rimsko carstvo objedinilo je u jedan politiki sistem itav
mediteranski svet. Sredozemno more Rimljani su nazivali Mare Nostrum (nae more). Po
prvi put u jednom civilizacijskom krugu nale su se zemlje mediteranskog basena, zemlje
Kelta i Germana severno od Alpa, kao i Britanska ostrva (prvi kontakt sa Rimljanima u
vreme Cezara). Rimljani su smatrali da se kulturni svet prua do one granice dokle
uspeva vinova loza i maslinovo drvo. Svet izvan ove granice bio je odve varvarski.
Ironijom istorije mo rimskog oruja iscrpla se upravo negde gde prestaje rasti vinova
loza: tu su Rimljani podigli limes: utvrdjenu granicu na liniji Rajna-Dunav, da ih titi od
varvarskih upada. Kulturni uticaj Rima zra io je daleko preko granica carstva, ali i preko
granica epohe. Latinski jezik i rimsko pravo povezivali su srednjovekovnu Evropu jos
dugo vremena poto su od rimskih drumova ostali samo bledi tragovi a od hramova samo
ruevine. U IV veku, u vreme vladavine cara Konstantina, ideja carstva dozivela je
simbiozu sa hrianstvom i stvorila osnovu za budue univerzalisti ke tendencije
hrianskih vladara Evrope. Jezik crkve na zapadu postao je latinski, a podela crkvenih
dijeceza bila je kopija rimske administrativne podele carstva.

Rimski civilizacijski prostor samo se jednim delom podudarao sa danasnjim granicama

evropskog kontinenta, ali je uklju ivao veliki deo Azije i Severne Afrike. Koncept
Evrope kakvu mi danas poznajemo nije bio blizak rimskom modelu. Grcki i latinski
koncept zapravo je prethodio Evropi.

Hrianski svet

Znamenitit medievist Roberto Lopez ozna io je srednjovekovni period kao epohu u kojoj
je rodjena Evropa.[1] Me
utim srednji vek poznaje, i u najveem broju slu ajeva koristi
jedan drugi termin da opie prostor svog prostiranja- to je izraz ''hrianski svet''-
respublica christiana .

Hrianstvo, kao ishodite anti ke civilizacije posle pada Zapadnog rimskog carstva
postepeno je integrisalo varvarska kraljevsta Zapada. Naslednik rimske drzavne tradicije
bila je neosporno Vizantija. Po ivala je na tri stuba: helenisti kom nasle
u, rimskom
dravnom poretku i isto no-pravoslavnoj veri. Hrianska ideologija cara je videla kao
univerzalnog vladara itave hrianske vaseljene- jedan Bog na nebu, jedan car na zemlji.
Obnova rimske imperije bila je san ranih careva Vizantije. Posle neuspenog pokuaja
cara Justinijana (527-565) da povrati zapadne provincije Vizantija se povukla na istok
gradei svoj komonvelt- pravoslavnu zajednicu naroda pod kulturnim i politi kim
uticajem Carigrada. Sukob oko univerzalisti kih pretenzija ''cara Romeja'' i
novoproglaenog cara na zapadu, Karla Velikog, ukazao je na duboku podelu Evrope na
Isto nu- gr ko-pravoslavnu i Zapadnu- rimsku i frana ku. Ova podela nije karakteristi na
samo za srednjovekovni period.

S geografskog stanovita Karolinko carstvo jeste neki nagovetaj Evrope. Od svih

carstava kasnijih stolea najvie se pribliilo mogunosti da ovlada svim katoli kim
zemljama. Carsko krunisanje u Rimu 800. ukazalo je na Karlove pretenzije na
univerzalnu vladavinu. Koncept univerzalnog carstva- cara koji je i svetovni i duhoivni
vladar svih hriana, karakteristi na je crta srednjovekovnih tenji ka jedinstvu.
Hrianski svet mogao se integrisati jedino u obliku hrianske monarhije.

Ali karakteristika karolinke epohe je tako

e i povratak starom pojmu Evropa. Karlo
Veliki je nazvan ''ocem Evrope'', a stvarao je ''kraljevstvo Evrope''. Ime Evropa u
ondanjoj knjievnosti nije bilo nezapaeno. Jedan panski letopisac u izvetaju o bici
kod Poatjea 732. godine opisuje bitku kao trijumf Evropljana ( Europeenses ) nad
Arapima. U IX i X veku knjievne aluzije na Evropu sve se vie javljaju, a potom
nestaju.

Posle smrti Karla Velikog 814. mono Frana ko carstvo je utonulo u dinasticke sukobe.
Karlov naslednik Ludvig Pobozni nije uspeo da obuzda vladarske ambicije svojih sinova.
Carstvo je utonulo u rat koji se zavrio podelom 843. Izgledalo je kao da je san o
univerzalnom carstvu Evrope izgubljen. Istovremeno iz podeljenog carstva pojavljivali su
se zameci buduih nacionalnih drava: Francuske, Nema ke i Italije.

Ali nagovetaj stvaranja Evrope pod Karolinzima treba oprezno razmotriti. Jer ko danas
misli na Evropu ne misli na jedinstvenu veru ili na univerzalnu dravu, nego na
celokupnost politi kih ustanova, vekovnih spoznaja, kulturnih tradicija i ekonomskih i
drutvenih interesa.

Koncept hrianskog sveta, kao modela jedinstvene Evrope, rastakao se u sukobima pape
i careva za prevlast, u kojima se topio autoritet i jednog i drugog.

Vizantija pokusavajuci da se suprotstavi nadiruoj turskoj opasnosti prepustila je zapadni

svet svojim rasprama. Verska razmimoilaenja samo su produbila netrpeljivost - istok i
zapad Evrope stajali su kao dva suprotstavljena sveta sa malo toga zajednickog.

Trijumf Evrope

Ali upravo u srednjem veku termin ''Evropa'' po inje postepeno da ulazi u upotrebu,
najpre kao izraz zebnje pred islamskim napredovanjem, a potom i u besedama u enih
humanista. Ali do samopotvr
ivanja ''Evrope'' kao jedinstvenog izraza koji ozna ava
kontinent i civilizaciju nee doi tako brzo.

Istroenu Vizantiju zamenilo je mono carstvo Osmanlija. Zapadni svet je zgranut padom
Carigrada pod tursku vlast. Granice hrianskog sveta vie nisu bile na Bosforu ve u
Srednjoj Evropi na Savi i Dunavu. Carski kancelar Eneja Silvije Pikolomini 1454.
konstatuje da je sramota naneta ''Evropi''. Evropa se kao politicki pojam razvijala kao
reakcija na razna ugrozavanja spolja i iznutra, a esto je izraavala i specifi ne
nacionalne interese.

Ipak Evropa e sve do sredine XVII veka ostati ucena rec rezervisana za uzak krug
humanisti kih intelektualaca.

Iza izraza Hrianski svet stoji hiljadugoidinja upotreba, est vekova krstakih ratova,
i bogata riznica oseanja i sazvu ja. Me
utim oko 1750 izraz hrianski svet je ve
arhaizam. Njegov smisao se izmenio, on ne zna i isto to i Evropa. Trijumf ''Evrope'' kao
da se vremenski poklopio sa usponom prosvetiteljske filozofije i racionalizma. Mislioci i
pisci prosvetiteljstva su verovali da se upotrebom razuma mogu savladati predrasude i
neznanje i uspostaviti kriti ka na ela na kojima bi se izgradio novi svet. Filozofija
prosvetiteljstva zna ajna je za konstituisanja ideje Evrope kao sekularne, gra
anske
zajednice.

U konstituisanju politi kog pojma Evrope znatnu ulogu ima suprotstavljenost koncepata
unutar same zajednice evropskih naroda, kao to je to bio slu aj izme
u Vizantije i
Karolinkog carstva.

Borba za stvaranje i o uvanje nacionalnih drava esto je predstavljala borbu protiv

hegemonijalnih tenji u evropskom sistemu. Napoleonova vladavina je pokazala novu
dimenziju stare ideje o evropskoj univerzalnoj monarhiji. Njegov koncept je shvaen kao
razaranje Evrope i princip ravnotee sila istaknut na Be kom kongresu 1815. pojavio se
kao najprivla nije, premda ne i dugotrajno, reenje. Stvaranje novih nacionalnih drava
(Nemacka, Italija) ukazivalo je na potrebu nove preraspodele moi to je vodilo
otvorenom sukobu koji neki autori nazivaju evropskim gra
anskim ratom (I sv. rat).

Koncept Antievrope doao je od strane nacionalsocijalisti kog reima Hitlerove

Nema ke i bio je obeleen idejom porobljavanja na osnovu rasne doktrine.

Poraz Antievrope otvorio je put ujedinjenoj Evropi kao ostvarenju sebe kao demokratske
zajednice naroda.

Me
utim oblikovanje kontinenta sada vie nije zavisilo od evropskih drava. Evropa se
nala izme
u dve super sile- Sjedinjenih Ameri kih Drava i Sovjetskog Saveza.

Ponovo je par Istok- Zapad kao dva antipoda uticao na politi ku podelu evropskog
kontinenta. U knjizi '' Kroz Boljevi ku Rusiju'' Etel Snouden je, prelazei granicu
sovjetske republike rekao: '' najzad smo stigli iza gvozdene zavese.'' Kasnije je izraz
Gvozdena zavesa korien da se ozna i granica izme
u zemalja pod sovjetskom
kontrolom i Zapadne Evrope. Gvozdena zavesa dobila je svoje otelotvorenje izgradnjom
Berlinskog zida kojim je grad Berlin podeljen na dva dela- isto nonema ki i
zapadnonema ki.

Ja anju nove podele na evropskom kontinentu doprinosio je strah Zapadne Evrope od

Staljina, mada je malo verovatno da je Staljin nameravao da napadne Evropu. Tek
Evropa je ponovo bila podeljena- ideoloki: na kapitalisti ki zapad i socijalisti ki istok:
vojno-politi ki na zemlje lanice Atlantskog saveza i zemlje Varavskog pakta.

Grad Berlin bio je o igledna paradigma podele. "To je bio isti grad, ali isto ni je bio
sovjetski, a zapadni deo pripadao je Zapadu. Ono to tada nisam znao i to niko nije
mogao zamisliti jeste da je, ak prije po etka hladnog rata, jedna od najveih evropskih
prestonica mrtva , i da e nad tim leom moi nastati samo dva gradamonstruma koji su
ro
eni razli itom veta kom oplodnjom, dajui jedan drugom neprijateljske gene.'' [1]

Nakon ruenja Berlinskog zida 1989. i razgradnje Varavskog pakta Evropa je izala iz
neprirodnog stanja podele i put ka pribliavanju Isto ne i Zapadne Evrope bio je otvoren.
TUMAENJE EVROPE

Prvi dan mjeseca maja 2004. ozna io je istorijsku prekretnicu u razvoju evropskog
kontinenta. Deset zemalja centralne i isto ne Evrope postalo je dio evropske porodice
naroda koja je svojim razvojem tokom druge polovine XX vijeka nastojala da jedan dio
Evrope u ini jedinstvenim ekonomskim i politi kim prostorom. Isto no pro irenje
Evropske unije sugeri e nam da ideja Evrope svoj adekvatan izraz nalazi upravo u
poku aju integrisanja svih evropskih zemalja, koje su tokom razli itih istorijskih perioda
bile odijeljene nepremostivim granicama, politi kim nerazumijevanjima, netolerancijom i
neprihvatanjem razli itosti sa kojom su se, opet, neprekidno suo avale.

Ni ta manje sve ano bilo je i 9. maja kada je Evropa proslavljala svoj roendan. To je
datum koji krije poraze jednako kao i evropske uspjehe i pobjede. Upravo taj datum
tankim velom prekriva raznovrsnosti i heteroglosiju koja krasi ideju Evrope od njenog
zaetka do danas .

Dan Evrope

Dan Evrope obiljeava se 9. maja. Tog datuma 1950.

godine francuski ministar spoljnih poslova Robert uman,
u govoru inspirisanom idejama njegovog saradnika
ana
Monea o ujedinjenim dravama Evrope, predstavio je svoj
predlog ujedinjenja proizvodnje uglja i elika Francuske i
Njema ke. Njegov plan danas se naziva 'umanova
deklaracija', a 9. maj smatra se za etkom procesa stvaranja
Evropske unije.

Na odnos prema razli itom i druga ijem kao o relaciji koja se ti e politi kog ivota i
njegovog razvoja po prvi put nailazimo u anti kih Grka, koji nam svojim mitovima
do aravaju razmi ljanja o razli itim pojavama, pa i o tome otkud termin Evropa kao
oznaka odreenog geografskog podru ja. Ako se drimo mita, a forma mita je pri a, onda
itaocu moe biti zanimljivo istraiti kako je starim Grcima upravo kroz pri u podmetnut
naziv Evropa.

Pri a kae da je Evropa bila ki feni anskog kralja Agenora i miljenica vrhovnog boga
Zevsa. Evropa se esto igrala na obali mora. Jednoga dana, dok je brala cvijee, privukla
je na sebe Zevsovu panju. Otac bogova se strasno zaljubio u Evropu i, da bi joj se
pribliio, preobrazio se u lijepog, bijelog bika, koji je odisao mirisom rua i afrana.
Djevojka je bez straha pristupila lijepoj ivotinji i po ela je njeno da je miluje, a zatim
se, sa kotaricom cvijea u rukama, popela na lea krotke ivotinje.

Tada je bik jurnuo u more sa svojim plijenom i udaljio se od feni anske obale. U pratnji
Posejdona, Amfitrite i Afrodite, kao i Nereida, koje su pjevale svatovske pjesme, Zevs je
prenio Evropu na ostrvo Krit. U Diktejskoj peini Zevs se pod platanima sjedinio sa
svojom miljenicom, koja mu je kasnije rodila tri sina Minoja, Sarpedona i Radamanta.
Da bi ovjekovje io ovu ljubav, otac bogova je naredio da kritski platani nikad ne gube
svoje lie i da dio svijeta kome pripada ostrvo Krit nosi ime njegove miljenice Evrope.

Sadrina ovog mita usmjerava nas ka ideji da je nazivom Evropa u doba Antike
ozna avan onaj dio svijeta koji su naseljavali Grci, ali ne i varvari. Ime keri feni anskog
kralja Agenora korieno je da napravi jasnu distinkciju izme
u razboritih Grka koji su
nastojali da svjesno i autonomno urede politi ki ivot u svojim zajednicama od varvara
koji su u svog gospodara i dalje gledali kao na Bojeg izaslanika, koji upravo zbog
boanskog porijekla njegove moi ne treba da bude izloen suprotstavljanjima i kritici.

U samim za ecima, Evropa je inila onaj dio svijeta koji se od ostatka razlikovao
civilizovanou njenoga stanovnitva, velikim dometima u razli itim nau nim
disciplinama, te posebnim stilom ivota koji je omoguio da evropocentrizam postane
dominanta u politi kim razmiljanjima u epohama koje su uslijedile.

Dosledno potovanje sadrine mitske pri e otkriva nam polje koje skriva simboli ku
ravan razvoja evropskog duha i ideje Evrope, no valjano bavljenje odre
enim pitanjem
podrazumijeva korienje realnijih i ukoliko je mogue faktografskih elemenata. Oni nas,
kada se ti e korijena imena Evropa upuuju na to da se ona razvijala u odnosu na drugi
entitet, mnogo vei i bogatiji. Azijski kontinent je predstavljao prostor u odnosu na koji je
Evropa gradila svoj identitet, a koji je u svome okrilju njegovao civilizacije naspram
kojih je Evropa predstavljala obi nu periferiju. Otud ne udi to autenti ni korijen svoga
imena Evropa pozajmljuje upravo od drugih, od Arapa iji termin ereb ozna ava zemlju
zalazeeg Sunca, a zapravo samo zapadni dio evroazijske kopnene mase.

Zastava Evropske unije

Od 1986. godine Evropska unija ima svoju zastavu koja je

plave boje, a u sredini ima dvanaest utih zvjezdica. Na
pozadini boje modrog neba, dvanaest zlatnih zvjezdica
ini krug koji predstavlja zajednicu naroda Evrope. Broj
zvijezda je nepromjenljiv, a predstavlja simbol
savrenstva i jedinstva.

Ideja o evropskoj zastavi poti e od Savjeta Evrope. Od

osnivanja ove organizacije 1949. godine Savjet Evrope je
nastojao je stvoriti simbole sa kojima e se Evropljani
identifikovati. Parlamentarna skuptina Savjeta Evrope
donijela je 1955. godine odluku o evropskoj zastavi sa
ciljem ja anja ideje solidarnosti me
u me
u razli itim
organizacijama u ujedinjenoj i demokratskoj Evropi.

Dvije decenije kasnije, Evropski parlament je pokrenuo

inicijativu da plavo-zlatna zastava postane simbol tadanje
Evropske ekonomske zajednice. Tek je na visokom
susretu Evropskog savjeta u Fontenblou 1984. godine
istaknuto da je promovisanje evropskog imid a i identiteta
sastavni dio pribli avanja procesa evropskih integracija
graanima Evrope. Zvanina potvrda da Evropska
ekonomska zajednica dobija svoju zastava obezbijeena je
1986. godine.

Ovaj izvor otkriva nam da ideja Evrope svoje ishodie nalazi u vremenu u kojem se
Evropa ogledala u drugom, ve
em, sna nijem. Ona je u odrazu svoga uzora uspijevala da
vidi pogreke i nedostatke izvornog lika i insistiranjem na razliitostima uspjela sebe da
uini drugaijom i plodnijom.

Evropa se razvijala i rasla, prihvatala nove teritorije i drugaije narode, sve dok taj pohod
nije bio limitiran prirodnim limesom: morima na sjeveru, zapadu i jugu, te planinom Ural
na istoku. Pravni sistem Rimske imperije omogu
io je da evropski kontinent bude
integrisan jedinstvenim sklopom pravnih normi kojim se upravljalo iz jednog centra.
Nestankom imperije nestaje i ideja o jedinstvenom politikom prostoru. Ona zamire sve
do pojave Franaka koji koriste
i se i silom nastoje uiniti da evropski narodi budu voeni
jednom idejom i jednim vladarom. Upravo u tom periodu prepoznajemo raanje ideje
Evrope kao sasvim artikulisane i prepoznatljive. Iz nje
e kasniji autori crpiti nadahnu
e
za razmiljanja o njenom razvoju.

Tako nam Viljem Pen (William Penn) krajem XVII vijeka nudi ideje koje podupiru tezu
o sadanjem i budu
em miru u Evropi. Razmiljanja o miru krasila su sve kasnije
rasprave o razvoju evropskog kontinenta budu
i da je on obuhvatao toliko razliite naine
ivljenja da su razlike nekada postajale nepomirljive, a nepomirljivosti su vodile ka
sukobu. Svjedoanstva koja upu
uju na mir kao bazinu kategoriju kojom se bave autori
govore da su periodi mira zapravo bili kratki. Opat od Sen-Pjera (Abb de Saint Pierr)
poetkom XVIII vijeka pie o trajnom miru meu evropskim narodima, a Kant se nakon
toga bavi pretpostavkama za stvaranje vjenog mira.

Izmeu dva rata idejom Evrope naroito se bavio austrijski grof Kudenhov Kalergi
(Coudenhove Kalergi) koji je osnovao Panevropski pokret, ija je misija bila stvaranje
evropske dr ave u kojoj
e formula IN PLURIBUS UNUM, ve
iskori
ena u amerikom
eksperimentu, biti realizovana i u Evropi. Mimo Kudenhov-Kalergija, tadanji dr avnici,
Brijan i trezeman, predlagali su formiranje evropske federacije, ali su ih dogaaji
nenaklonjeni integrisanju evropskog kontinenta omeli u pokuaju da realizuju plan.
Poetkom etrdesetih godina prolog vijeka deavala se najve
a svjetska nesre
a ikada
zabilje ena Drugi svjetski rat. Njegove posledice bile su katastrofalne. Evropski
gradovi bili su razoreni, ekonomija unitena, ljudi su umirali od gladi, ivot je tekao u
znaku opteg beznaa.

Period nakon okonanja rata nije nosio bilo kakav optimizam. U prolje
e 1950. godine
inilo se da se Evropa nalazi na svom istorijskom zalasku. Jedan rat zamijenjen je
drugim. Sa poetkom Hladnog rata, opasnost od sukoba istonog i zapadnog dijela
kontinenta nadvila se nad Evropom. Pet godina nakon zavretka Drugog svjetskog rata,
bivi neprijatelji su jo uvijek bili daleko od pomirenja.
 ta se moglo uiniti da se izbjegne ponavljanje gre
aka iz pro
losti i da se stvore uslovi
za trajan mir meu dojuera
njim neprijateljima? Sr problema bio je odnos Njemake i
Francuske. Trebalo je stvoriti kariku koja bi povezala ove dvije zemlje, ali kariku koja bi
okupila i sve ostale slobodne zemlje Evrope, stvaraju i tako zajednicu koja bi u Evropi
ouvala mir. an Mone je bio taj koji je, svojim jedinstvenim pregovarakim umije em,
predloio ministru spoljnih poslova Francuske, Robertu umanu, i kancelaru Njemake,
Konradu Adenaueru, stvaranje zajednice u oblasti eksploatacije uglja i elika. Ta
zajednica bi bila zasnovana na zajednikom interesu, a nalazila bi se pod kontrolom
nezavisne vlasti. Predlog je zvanino iznijela Francuska, 9. maja 1950. godine, a toplo su
ga prihvatile Njemaka, Italija, Holandija, Belgija i Luksemburg.

Ugovor kojim se osniva prva Evropska zajednica, Evropska zajednica za ugalj i elik
(ECSC), potpisan je aprila 1951. godine u Rimu. Ovim ugovorom su otvorena vrata
budu im dostignu ima u integraciji Evrope. Napredak koji je uslijedio u potonjim
godinama doveo je do stvaranja Evropske unije kakvu poznajemo danas, Unije koja je 1.
maja ove godine svoja vrata
irom otvorila i za istonu polovinu kontinenta, od koje je
toliko dugo bila odvojena.

Himna Evropske unije

Savjet Evrope je jo 1972. godine prihvatio Odu radosti,

preuzetu iz poslednjeg stava Betovenove Devete simfonije
kao evropsku himnu. Od 1986. godine ona se koristi i kao
zvanina himna Evropske unije.

Osobenosti razvoja Evropske unije vi

e se ne otkrivaju poku
ajem odgovora na pitanje:
Da li e Evrope biti? Danas djeluje arhaino argumentovati u korist nepostojanja
evropskog glasa i evropskog zajedni
tva. Pitanja koje je uputno postaviti u bavljenju
Evropskom unijom danas glase: Koja je dubina integracije koju Evropa moe da
podnese? Da li evropsko vi
eglasje ini nemogu im harmonini poj evropskog hora?

ini se da Evropa
ire i svoje granice produbljuje integraciju koju je zapoela na zgari
tu
uasnog rata. Ovaj proces name e joj suoavanje sa razliitim izazovima i pristajanje na
rizike, i istovremeno omogu ava da konano govorimo o periodu trajnog mira meu
evropskim narodima.

Deveti dan mjeseca maja 2004. slavljen je kao dan Evrope. U ast svog roendana
Evropa je nazdravila novim lanicama. U ast zajednike budu nosti svih evropskih
naroda interpretiran je poslednji stav Betovenove Devete simfonije, Oda radosti . Nikada
se snanije nije mogao osjetiti ideal harmonije, na koji nas podsje a dvanaest zvjezdica
na evropskoj zastavi. Nikada nije bilo jasnije da evropsko vi
eglasje jeste njeno najve e
bogatstvo i da samo brinu i o svojim razliitostima Evropa moe biti jedinstvena. I
nikada nije bilo toliko oito da je Evropa stranac u zemlji u kojoj nastaju ovi redovi o njoj
samoj.