NAZIV UNIVERZITETA

SEMINARSKI RAD
PREDMET:

TEMA:

MENTOR: STUDENT:

Januar, 2021 god.

 SADRŽAJ

1. Uvod.........................................................................................................................................3
2. Uopšteno o filozofiji Šopenhauera...........................................................................................6
3. Životopis...................................................................................................................................7
4. Misao........................................................................................................................................8
Filozofija volje.................................................................................................................................8
5. Umetnost i estetika...................................................................................................................9
6. Etika..........................................................................................................................................9
7. Psihologija................................................................................................................................9
8. Politika....................................................................................................................................10
9. Pogled na žene........................................................................................................................11
10. Naslednost i eugenizam......................................................................................................12
11. Pogled na homoseksualnost................................................................................................13
12. Kriticizam Kanta.................................................................................................................13
13. Uticaji na njega...................................................................................................................14
14. O metodologiji matematike................................................................................................15
15. Na koga je uticao:...............................................................................................................16
16. Šopenhauer protiv Hegela...................................................................................................16
17. Indologija............................................................................................................................17
18. Životinjski zakoni...............................................................................................................18
19. Šopenhauer i neodređena logika.........................................................................................19
20. Šopenhauer i Budizam........................................................................................................19
21. Zaključak............................................................................................................................19
22. Literatura.............................................................................................................................20
 1. Uvod

Filozofsko učenje Arthura Šopenhauera Artur Šopenhauer zaista nije bio neki čovekoljubac.
Štaviše, bio je pun prezira prema ljudima. Sam je sebe nazivao “čovekomrscem”. Njegova
majka, nekada poznata spisateljica Johana Šopenhauer (Johanna Schopenhauer), često se žalila
na “zlovolju” svog sina; nerviralo ju je njegovo “večno lamentiranje o gluposti sveta i ljudskoj
bedi”. Sumnjičavo je vrebao šta bi svet oko njega mogao da mu učini nažao. U svojoj spavaćoj
sobi je uvek držao spremno oružje, a vredne stvari je držao u najskrovitijem mestu u svome
stanu. Nikada nije dozvolio da ga brije berberin, jer se bojao da bi mu ovaj brijačem mogao
preseći grkljan. Kada bi mu se neko previše približio, umeo je istog trena da postane nasilan.
Uvek se svadjao sa svojim izdavačima i optuživao ih da nisu dovoljno doprineli popularnosti
njegovih knjiga. Tako je i poslednje godine svoga života proveo u prkosnoj povučenosti u
Frankfurtu, kao “mizantrop”, kako je nazivao samog sebe, a društvo mu je pravila samo pudla
koju je voleo i u koju je imao poverenja. Njegova se mržnja ponajpre odnosi na profesore
filozofije. Doduše, on je jednom i sam pokušao da postane univerzitetski predavač. Ubedjen da
su studenti krajnje nestrpljivi da slušaju baš njega, on je svoje časove u Berlinu zakazivao tačno
u vreme kada je svoja predavanja održavao čuveni Hegel. Posle se čudio što gotovo niko ne
dolazi, što su ga, na kraju, studenti potpuno napustili. Konačno je napustio predavačku delatnost
i ponovo se vratio ulozi privatnog učenjaka. No, on svoj neuspeh nije pripisao sebi, nego mržnji
i neprijateljstvu, koje su drugi profesori filozofije, navodno gajili prema njemu. A, u stvari,
njegove kolege profesori ga nisu ni mrzeli, niti su mu zavideli – oni ga prosto nisu ni
primećivali. Razočaran time, on je ventil za pražnjenje našao u napadima na filozofe svog
vremena. Njegovi napadi su ponajviše bili usmereni na Hegela. Tvrdio je da je njegovo učenje
“filozofija apsolutnog besmisla”, “Galimatijas”, “čmarna mudrost”, “ludačko blebetanje”. Sam
Hegel je “čuvar besmisla”, “šarlatan”, “duhovni kaliban”. Ništa bolje nije prošao ni Fihte. Ono
čime se on bavi je, po Šopenhaurovom mišljenju “sofizam”, “hokus pokus”, “ćiribu ćiriba”. Po
Šopenhauerovom sudu, njegovi filozofski savremenici su svi bili prokletnici. Sebe je, dakako,
izuzimao iz tog opšteg suda o svojim filozofskim savremenicima. Nasuprot njegovim stavovima,
sve ono što su govorili raniji filozofi – Platon, Aristotel, Kant i neki engleski filozofi – izgledalo
mu je “plitko”. Zato je sebe nazvao “potajnim carem filozofije” Svet kao volja i predstava U
ovom delu je Schopenhauer izložio bitnome svoju filozofiju, i to kao relativno mlad čovek.
Delo počinje : „Svet je moja predstava“. Već se u uvodu može primetiti da je Schopenhauer pod
ujecajem Kanta, rećiće da su nam sve stvari date kao pojavnosti. U tom smislu on sam priznaje i
označava Kantovo učenje kao ključ za razumevanje njegove vlastite filozofije. Kantova je, tako
velika zasluga razlikovanje pojavnosti od onog što nazivamo „stvar po sebi“. Osim s
Platonovom I Kantom, Schopenhauer ovo učenje povezuje i sa učenjem Veda, (pisanih na
Sanskrtu), koje kaže da je čitav ovaj vidljivi svijet, samo jedan privid bez stvarnog bitka,
odnosno zastor, iluzija. Izraženo jezikom Veda, to je puka maya. Za očekivati je međutim, da
Kant neće ostati u potpunosti prihvaćen kod Schopenhauera, nego da će naići također i na
kritike, Međutim, on ostaje veran kada se radi o bavljenju onim što nazivamo „stvar po sebi“. I
tu dolazimo do problema. Problematičnost se sastoji u tome, da je Kant do ovog pojma „stvar po
sebi“ došao (a to preuzima i Schopenhauer) preko jednog uzročnog zaključka, naime kroz
primenu jedne kategorije koja po njemu, Kantu (i, tako, Schopenhaueru) vredi samo u području
pojavnosti. Kauzalnost je, pored, formi prostora i vremena, za njega ona temeljna forma na koju
se sve ostale daju svesti. Ali i to je ono bitno, od sveta kao predstave ne vodi nikakav put povrh
tj. iznad predstave o jednoj stvari po sebi. Zasigurno, da je svet predstava možemo uzeti kao
neporecivo. Međutim, jednostrano je posmatrati svet samo tako, tj. kao puku predstavu –
možemo uzvratiti Schopenhaueru. Da bi bio što popularniji i prihvaćeniji u ondašnjem društvu
filozofija, Schopenhauer je svoju filozofiju izlagao u obliku aforizama. Pojam volje: Šta je svet
po sebi? Odgovor: Volja. Pred nama je svaki objekt u svesti volje. Taj pojam volje prenosimo
tada na druge ljude, na životinje i biljke, pa čak i na nežive predmete. Volja je stvar po sebi,
osnova sveta, jedno u svemu. To se može označiti kao metafizički voluntarizam. Kako može biti
volja stvar po sebi, možemo se zapitati? Da bi pronašao ključ stvarnosti, prema Schopenhaueru,
moramo gledati u sebe, budući da upravo u unutršnjoj svesti- leži put prema isitni. U tom smislu,
ja kao subjekt uviđam, da je obično telesno delovanje, samo objektivna voljna predstava. Štaviše,
čitavo telo i nije ništa drugo do objektiviranje volje. Svako ko je zašao u sebe može to razumjeti,
kaže Schopenhauer. Kada je stekao tu osnovnu intuiciju, time poseduje ključ za stvarnost. Ta
stvarnost volje koja na nekom unutrašnjem planu sve pokreće,Postoji jedna vrhovna Voljo. Ona
se manifestuje, ili još bolje potvrdjuje i takvu volju Schopenhauer nalazi u magnetizmu. Igla u
nekom magnetskom polju će se uvek, bez obzira na sve okonosti okretati prema severnom polu,
odnosno ona će se uvek kretati. U tom smislu, i prema njemu, i organski i neorganski svet
poseduje taj fenomen. Volja predstavlja nagon za životom. Sva živa i neživa priroda predstavlja
borbu i nagon za opstankom. U tom smislu on donosi primer s životinjama: ovde se ne radi samo
o običnom nagonu očuvanja života – borbe itd.., već su tu prisutni I elementi pripreme razvoja
života: ptice grade gnjezda za mladunce koje još nema itd.. Svuda se pokazuje želja za životom.
Šta je sa samoubicama? Prema Schopenhaueru, samoubistvo nije nikakvo negiranje volje i
života. Samoubica negira samo jedan vid života, i to onaj koji njemu nepodnošljiv, a ne život po
sebi. On negira takovo stanje u kojem se trenutno nalazi, pa bilo ono označeno i kao život,
življenje ili pak životarenje. Naš autor priznaje da je sam život pun patnji. Posebno zanimljivo je
da će on svrhu i cilj celokupna života videti u stanju mirovanja odnosno u stanju Nirvane. Taj
aspekt filozofije posebno dolazi do izražaja zbog uticaja raznih istočnjačkih religija, kojima je
Schopenhauer bio podložan. Kada spominjemo istočnjačke filozofije onda na prvo mesto dolaze
upravo indijska filozofija i religija – posebno brahmanizma. U tom smislu Schopenhauer će
zaključno reći: Život se potvrđuje onda kada se smiruje, i to smiruje u kontemplaciji, o
oslobađanju od straha pred smrću, u jednostavnom vođenju prirodnog života.
 2. Uopšteno o filozofiji Šopenhauera
Pripada filozofiji nemačkog jezičkog i kulturnog područja. Potpuna duhovna odvratnost u
savremenoj filozofiji. Najznačajnije delo je „Svet kao volja i predstava“ (1859. KONACAN
OBLIK). Dva elementa volja i predstava čine njegovu filozofiju. "Niko ne može postati filozof,
ako prethodno nije bio kantovac". "Svet je moja predstava" Svet neke osobe se poklapa sa
njenim saznanjem o svetu, a to se oblikuje u našoj predstavi (ideji). Svet=organizovana celina
fenomena.

Postoji nešto u ideji što predstavlja svet (stvar po sebi).

Životinje, takođe, imaju svoje zasebne svetove koji formiraju srazmerno sa svojim predstavama
(percepciji životne sredine).

-Ostvario je vezu životnih svetova sa životnim potrebama (naročito što se tiče ljudske vrste).

Inteligencija kao sposobnost omogućava čoveku da se snađe i opstane u prirodnoj okolini.

Delo "Svet kao volja i predstava" štampano je u dva toma (4 dela). Prvi i najbitniji deo sastoji se
od tri knjige. U prvoj knjizi razmatra se svet kao puka predstava, kao objekat za subjekat. Otuda
subjekat, koji saznaje stvari, nosilac je sveta i on može reći: "Svet je moja predstava". U drugoj
knjizi razmatra se njegova druga strana, unutrašnja strana, suština, jezgro-volja. U trećoj knjizi
razmatra se problem zašto sva pojava proističe iz opažajnog saznanja, a nikad iz pojma.

3. Životopis

Artur Šopenhauer ( 22. februar 1788. u Gdanjsku- 21. septembar 1860. u Frankfurtu na Majni).
Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog
svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u
Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi
Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog posla. Mada je napustio ubrzo trgovačku
karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila traga u njemu, koji su se ogledali u
izvesnosti manira, u realističnom držanju duha, u upoznavanju sveta i ljudi. Otac mu je umro,
misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Njegova majka je bila jedna od čuvenih spisateljki
romana, imala je intelekta, ali je bila temperamentna i zle ćudi. Bila je nesrećna u životu sa
svojim mužem. Kad joj je umro muž, ona se preselila u Vajmar i od tada se njeni odnosi sa
mladim Šopenhauerom pogoršavaju. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo
poluistina o ženama kojima je začinjena njegova filozofija. Odlučili su da se obraćaju kao
stranci, da se mrze kao rođaci. Kad je jednom prilikom kazao njegovoj majci da će njen sin biti
slavan ona nije mogla da veruje i u besu je gurnula svog sina takmaca, a ovaj joj je srdito
odgovorio da će njeno ime biti poznato samo po njemu. Sa majkom se više nije čuo. Kao čovek
je bio povučen, nije podnosio masu, bio je ogorčen, sam bez prijatelja. No njegovo delo nije
odmah prihvaćeno. On se nadao da će moći da predaje filozofiju na nekom od velikih nemačkih
univerziteta. Mislio je kako će njegovi potomci njega i Hegela gledati očima potomstva, ali je
predavao praznim klupama. Zato je često smanjivao vrednost Hegelovog rada. Ali, Šopenhauer
je bio strpljiv i to mu se na kraju isplatilo. On je uveren bio da će ga kasnije ipak prihvatiti, i
priznanje je i došlo. Ljudi su u njemu videli filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan
metafizički žargon, već i razumljiv pregled pojava aktuelnog života. On još nije bio isuviše star
da uživa u svojoj popularnosti. Godine 1854. Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela
„Prsten Nibelunga“ sa nekoliko reči o uspešnosti njegove filozofije muzike. Umro je 1860.

4. Misao

Filozofija volje

Ključni fokus Šopenhauerove misli bilo je proučavanje individualne motivacije. Pre

Šopenhauera Hegel je popularizovao koncept Zeitgeist, ideju da se društvo sastoji od kolektivne
grupe koja se kreće različitim pravcima uključujući i akcije njenih članova. Šopenhauer, čitalac i
Kanta i Hegela, kritikovao je njihov logički optimizam i verovanje da individualni moral može
biti određen iz društva i razloga. Šopenhauer je verovao da ljudi dobijaju motiv samo iz njihovih
osnovnih želja, ili Wille zum Leben ( volja, volja-do-život) koja usmerava čitavo čovečanstvo.
Za Šopenhauera, ljudska želja je prazna, zaludna, nelogična, uputiva i rastegljiva, kao i sva
ljudska delovanja u svetu. Njegova volja je metafizička, koja ne kontroliše samo inteligentne
akcije, već je i fizički fenomen. Plus, digresija na antička učenja, razlog zbog čega objekti padaju
na zemlju, je da ih volja pokupi. Ovde nije reč o tome da je ideja volje protivna bilo kojim
modernim naučnim shvatanjima, u stvari ona reflektuje ideju da je svet sastavjen od jedine
energije. Zatim, postoji jedna volja, ne individualne volje pojedinaca, i ta ideja je centralno
odredište Šopenhauerove misli.

5. Umetnost i estetika

Za Šopenhauera, ljudske želje, voljnost, žudnost prouzrokuju patnju i bol. Privremeni način da se
izbegne bol je kroz estetsku kontemplaciju. Ovo je najbolji put, kraći od bezvoljnosti uopšte, što
je najbolji put. Muzika je, takođe, zauzimala posebni status u Šopenhauerovoj estetici tako što
nije bila iznad sredine fenomenske reprezentacije. Muzika predstavlja volju za sebe, ali ne na
način da se volja pojavljuje na individualnom posmatranju. Prema Danijelu Olbrajtu,
"Šopenhauer je mislio da muzika je jedina umetnost koja ne preslikava potpuno ideje, nego u
stvari "oličava" volju za sebe.

6. Etika
Šopenhauerova moralna teorija se zasniva na tri osnovna moralna dela: žalost, zloba, egoizam.
Žaljenje je glavni motivator za moralno iskazivanje, zloba i egoizam su iskvarene metode.

7. Psihologija

Šopenhauer je uticajniji u njegovom tretmanu čovekove psihologije nego što je bio u filozofiji.

Filozofi nisu bili pod utiskom grupnosti u ljubavi, ali Šopenhauer je to odredio i relativisao
koncept prilično jasno:

"Trebali bi biti iznenađeni da stalnost koja igra veoma važan deo u životu čoveka (ljubavi) se
momentalno skoro potpuno unazadila kod filozofa, ali leži tu još pre nas kao ram i nekorišten
materijal."

Dao je ime sili u čoveku koju on oseća, i rekao da ima promenjivo starešinstvo nad razlogom:
Volja za životom, definisana kao nasleđena kretnja u čovekovom postojanju, i takođe za sva bića
postoji, i ostaje živa da bi omogućavala reprodukciju života.

Šopenhauer je odbio da primi ljubav kao uplitanje ili slučajnost, ali je nju razumeo kao ogromnu
snažnu silu koja leži kao bezvidljiva u čovekovoj psihi, i dramaticno oblikuje svet:

"Univerzalno odredište svih ljubavnih afera, je mnogo značajnije od svih ostalih određenja u
čovekovom životu, i zbog toga je veoma vredno nalaženja pažnje koju joj svi pridaju."

Ove ideje su osenčile Darvinovu teoriju evolucije i Frojdov koncept libida i nesvesnog uma.
 8. Politika

Šopenhauerova politička mišljenja su, u većem delu, eho njegovog sistema u etici ( kasnije je bio
iskazan u "Die Grundprobleme der Ethik", dostupno u Engleskoj kao dve odvojene knjige, "Na
osnovi morala" i "Na slobodi Volje"); etika, takođe, sadrži oko jedne četvrtine njegovog
centralnog dela, "Svet kao volja i privid". U slučajnim političkim komentarima, Šopenhauer je
sebe opisao kao zagovarača ograničene vlasti. Šta je bila svrha, da li je to bila rečenica koja
"ostavi svakog čoveka da radi na svom spasu", i tako što je dugo vlast bila ograničena, on je
preferirao da bude vođeno zakonom lava nego jednom od miševa-monarha. Bilo kako bilo
Šopenhauer je podelio mišljenje Tomasa Hobsa na obavezu države, i na državnu nasilnost, da
proveri rušilačke tendencije urođene našoj vrsti.

Šopenhauer se nije puno predao mišljenju o politici, i nekoliko puta je ponosno napisao kako je
malo pažnje pridao političkim aferama o njegovom vremenu. U životu koji je obrnuo sedam
revolucija u Francuskoj i Nemačkoj vladi, i nekoliko međukontinentalnih ratova, on je stvorio
svoju poziciju o spominjanju ne vremena nego večnosti. On je napisao mnogo činjenica o
Nemačkoj i Nemcima. Tipičan primer je: "Za nemca je čak i dobro da ima nekakve dugačke reči
u njegovim ustima, jer on misli sporo, i daju mu vremena da se reflektuje". Posedovao je
distinktno hijerarhijsku koncepciju ljudske rase, opisujući civilizacijski primat na severu, "bele
rase", zajedno sa njihovom osecajnošću i kreativnošću:

Najveća civilizacija i kultura, izuzev od antičkih Hindusa i Egipćana, su nađene u beloj rasi, i
čak sa mnogo mračnih ljudi, gospodareća rasa je najviše određena prema boji nego prema
ostalom. Te grupe odnosno plemena koja su kasnije emigrirala na sever su postali beli, tj. morali
su razviti sve svoje intelektualne moći. Izmišlja i perfekcira umetnost u njihovoj borbi sa
potrebama, željama, mizernošću koje su u njihovim mnogim oblicima donete. On je bio protiv
različitih ophođenja prema rasi, žestok protiv ideje o robovima i podržavao je rušilačko kretanje
u Americi. Opisao je ophođenje naše nevine crne braće čija se sila i pravda pretvorila u đavolske
kandže kao pripadanju najcrnjih strana čovekovog kriminalnog dosijea.
Dodatno je odredio deterministički, metafizički i politički antijudaizam. Argumentisao je da je
hrišćanstvo stvorilo revolt protiv materijalističke osnove judaizma predstavljajući uticajnu
indijsku etiku koja je imala za temu duhovnost, samosavlađivanja, dok su sve ostale religije
nastojale da objasne ljudima putem simbola metafizičku važnost života.

9. Pogled na žene

U Šopenhauerovom eseju "Žene", izražavao je svoju suprotnost prema njima, koju je zvao
teutonična hrišćanska glupost. Tvrdio je da je za ženu prirodno određeno da sluša i opozvao je
Šilerovu poemu "U čast ženama". Esej daje dva komplimenta. Žene su u odlučnosti mnogo
razboritije nego muškarci, i one su mnogo osetljivije prema bolu drugih. 1821.god. se zaljubio u
devetnaestogodišnju opersku pevačicu i bio u vezi s njom nekoliko godina. On se odrekao
planova za brak pisajući da brak znači deliti jedna prava i udvostručiti dužnosti; brak znači
zagrliti nadu da će se otkriti jegulja u saboru zmija. U 43. godini svog života, tačnije 1831.
godine, ponovo se zainteresovao za mladu ženu sedamnaestogodišnju Floru Vajs, ali ga je ona
odbila. Imao je generalno gledano liberalan pogled na ostale socioloske ishode. Bio je strogo
protiv tabua na ishode kao što su samoubistvo, homoseksualnost i osuđivanje na tretmane nad
afričkim robovima. Držao je visoko mišljenje o jednoj ženi, madam de Gujon, čija je dela i
biografije preporučivao. Kontaverzna dela su inspirisala mnoge, od Ničea do feminista 19 veka.
Dok nam njegovo neprijateljstvo prema ženama može mnogo reći o njegovoj biografiji nego o
filozofiji, njegove biološke analize o različitosti polova i njihove odvojene uloge u borbi za
opstanak i produženje vrste anticipiraju neke od tvrdnja koje su se kasnije opasno zamislile kod
sociobiologa i psihologa.
 10.Naslednost i eugenizam

Verovao je da osoba nasleđuje intelektualni nivo kroz svoju majku, a lični karakter kroz oca.
Horacije govori: "Iz hrabrog i dobrog su hrabri potomci". Na pitanje eugenizma Šopenhauer je
napisao: "Sa našim znanjem o kompletu oba karaktera mentalnih sposobnosti, poneseni smo
pogledu da stvarne mogućnosti ljudske rase mogu biti dohvatljive ne toliko puno kao spolja i kao
iznutra, ne tako mnogo teorijom i instrukcijama vec daljim stazama generacija. "Platon je imao
neku vrstu misli kaja je u petoj knjizi države objasnila njegov plan za uvećavanje i iskazivanje
klase ratnika:" Ako bismo plemenitom karakteru dali čitav harem svih intelektualnih i razumnih
devojaka, onda bi se generacija brzo uzdigla što bi omogućilo mnogo bolje godine nego one sa
Perikleom." U drugom kontekstu Šopenhauer je neprestano ponavljao njegovu antidemokratsko-
eugenisticku tezu: "Jedino rešenje problema je despotizam mudrih i plemenitih članova
aristokratije stvorenih kao mešavina najvelikodušnijih muškaraca i najpametnijih i najnadarenijih
žena."

11.Pogled na homoseksualnost

Bio je jedan od prvih filozofa posle vremena grčke filozofije koji se bavio pitanjem muške
homoseksualnosti. U trećoj ediciji knjige "Svet kao volja i predstava" napisao je dodatak na
poglavlje metafizičke seksualne ljubavi. Napisao je da oni koji su previše stari ili previše mladi
da prave jaku zdravu decu će se ubrojati kao pederi. Napisao je da homoseksualnost ima uspeha
u sprečavanju bolesne dece, i u svesnosti ovoga on je počeo da smatra da porok koji mi
smatramo da se pojavljuje kao posao direktno protiv prirode i to u nebitnosti da je sve važno za
nju, to mora u stvari koristiti ovim određenjima, iako samo indirektno kao značenje da se spreči
veće zlo. On je sarkastično uključio dodatak da po objašnjavanju ovih paradoksalnih ideja, želi
da daruje profesorima filozofije malu uslugu, jer su veoma dekoncentrisani o stalnom povišenju
objavljivanja moje filozofije koju su pažljivo zamaskirali. "Dao sam im šansu da me klevete da
govorim da ja branim i podržavam homoseksualnost."
 12.Kriticizam Kanta

Prihvatio je Kantov pogled na univerzalnost o fenomenu (percepciji) i misli. Mnogi smatraju da

je Šopenhauer tvrdio da je "stvar po sebi" osnovni koncept njegove volje. Neki drugi su tvrdili da
je on smatrao volju kao "samu stvar od stvari za samu sebe". Imenujući to što možemo mi veoma
direktno iskusiti njegova identifikacija Kanta "stvar po sebi" koju je nazvao voljom zaslužuje
objašnjenje. To je prema Kantu fundament naših čula, mentalne predstave celog sveta. One su
mera fenomena. Šopenhauer je odsustvovao od Kantovog opisa veze između fenomena i stvari
po sebi. Prema Kantu, stvari po samim njima uzemljuju predstavu u našim umovima, a sa druge
strane Šopenhauer je verovao da su ta dva pojma dve različite strane istog novčića. Numena ne
uzroci fenomenu, ali dalji fenomen je jednostavni put kojim naši umovi prihvataju stvar po sebi.

Druga osnovna razlika od Kantove epistemiologije (znanja) se ogleda u telu. Kantova filozofija
je formulisana kao odgovor na radikalni filozofski skepticizam Davida Hjuma koji je tvrdio da se
uzročnost ne može proučavati iskustveno. Šopenhauer počinje argumentisati Kantovu odrednicu
između objekata koji se mogu saznati samo putem fenomena i stvari po sebi. To je, u stvari,
jedan fizički objekat koji saznajemo više kao aluziju nego što saznajemo bilo koji objekat
osećaja za percepciju: naše telo. Kad je Šopenhauer identifikovao Numenu sa željama,
potrebama i impulsima u nama, upravo je tome dao ime volja. Ono što je govorio jeste da mi
učestvujemo u stvarnosti od, sa druge strane, nedostižnog sveta spolja uma kroz volju. Ne
možemo pokazati da naša mentalna slika spoljnog sveta korespondira sa stvarnošću iz razloga.
Kroz volju se danas svet može stimulisati. Mi tugujemo iz bola ili želja, a te želje se upravo
razvijaju iznad volje. Racionalan um za Šopenhauera je list rođen duž potoka. Taj potok je volja i
kroz volju, a ne kroz logiku možemo učestvovati u realnosti iznad mere fenomena.
 13.Uticaji na njega

Na njega su uticali Kant, Platon i Upanisad. Delovi istočne filozofije i religije su se često
pojavljivali u njegovim delima. Čak je i sebe nazivao budistom. Govorio je da se njegova
filozofija ne bi mogla prihvatiti da ova učenja nisu bila dostupna. Ostali uticaji su od Žan Žak
Rusoa, Džona Loka, Baruha Spinoze, Matijasa Klaudija, Džordža Berklija, Davida Hjuma i
Renea Dekarta. Upanisad kaže: "To je bila jedina uteha mog života i to će biti i uteha moje
smrti“. Pristup, po mišljenju Upanisada, je u očima najveće privilegije koja ovaj i dalje mlad vek
(1818) može smatrati pre svih prethodnih vekova. Ako je tako onda Šopenhauer kaže: "Ako je
čitalac primio moju inicijativu u indijskoj mudrosti i primio to otvorenog srca, on će biti spreman
da čuje šta mu ja imam kazati i neće mu zvučati strano kao mnogim drugima tj. manje čemu biti
nesloživo ako možda na primer nisam zvučao dovoljno razumno."

O metodi logike

Um saznaje samo odnose stvari sa voljom, on joj pripada, a i saznaje odnose sa samim sobom i
to naročito kod ljudskog uma, a kod životinja je ipak ograničen i ne primenjuje se u toj meri. To
shvatanje između sebe služi boljoj posrednosti. To je umetničko. Shvatanjem tih odnosa postoji
jasnija suština i formira se iz zakona. Ako um stekne prevagu da presisa odnos stvari i volje onda
on napušta shvatanje suštine od spoja stvari. Takva ideja nije suština stvari. Ideja je koren i
potpuno savršena pojava. Ideje ne otkrivaju suštinu po sebi, već samo objektni karakter pojave.
Čista objektivna slika je odvojena od ideje, ona je empirijska (iskustvena). Svaka individua nosi
u sebi suštinu vrste i ona je njen koren. Sličnosti pojma i ideje: Ako se ideja rascepa nastaju
stvari i ako se ona spoji umom i jedinstvo dobija drugi oblik.
 14.O metodologiji matematike

U matematici (jedanaesti aksiom) se želi predstaviti da ono što je neposredno izvesno prikaze
kao samoposredno izvesno.To se ne može prihvatiti jer izvesnost nije logička, jer se ne izvodi iz
pojma; bitan je samo njihov odnos.

11 aksiom: Dve prave linije koje teže jedna drugoj ako se dovoljno produže moraju se stresti. To
se dokazuje pomoću treće neposredne linije. Aksiom nije sam od sebe očigledan pa je potreban
dokaz, a njega nema jer nema ništa što je neposredno. Bitan je odnos; može se izjednačiti sa
Šilerovim pitanjem o pravu: "Već godinama se služim svojim nosom da mirišem, no da li zaista
imam sigurno pravo za to. "Logička metoda je u suprotnosti sa izvesnošću.

8 aksiom: Figure koje se poklapaju su međusobno jednake. "Poklapati se" je iskustvena

činjenica, čulna, ali ne spoznajna. To je pokretljivost figura, a u prostoru je pokretna materija.
Prema tome, napušta se prostor i prelazi na čula, a to nije geometrija. Platonova izreka na
vratima svoje škole: "Onaj koji nije učio geometriju nema ovde pristupa", upravo na
geometrijskim figurama na kojima se temelje ideje i da je vrednost matematike neposredna, i
čime se ona doseže, tu ima korist, ali neće pomoći obrazovanju čoveka. Korist je i jer pomoću
nje fiksiramo pažnju na ideje i učenje o njima.

15.Na koga je uticao:

Šopenhauer je imao izuzetan uticaj na kasnije mislioce, mnogo više u umetnosti (naročito u
književnosti i muzici) i psihologiji nego u filozofiji. Njegova popularnost naročito određena u
ranim godinama 20 vekovima, posebno tokom moderne epohe, je isparila negde posle tog doba.
No nekolicina prethodnih političara je reinterpretisala i modernizovala Šopenhauerovo učenje.
Njegova teorija je bila istraživana po nekim modernim filozofima kao predpokazatelj na
evolucionarnu teoriju i modernu evolucionarnu psihologiju. Smatrano je da je izvršio uticaj na
sledeće intelektualne figure i škole: Fridrih Niče, Pol Dosen, Rihard Vagner, Gustav Maler, Carls
Darvin, Teodor Ribot, Ferdinand Toni, Eugen O'Nil, Maks Horkhajmer, Sigmund Frojd, Dzordz
Gizing, Ludvig Vitgenstajn, Albert Ajnstajn, Karl Poper, Semjuel Beket, Horhe Luis Borhes,
Vilhelm Bus, Dilan Tomas, Leo Tolstoj, Emil Kiran, Tomas Man, Italo Svevo, Zozef Kembel,
fenomenalizam.

16.Šopenhauer protiv Hegela

Šopenhauer je izrazio prezir za filozofiju njegovog prethodnika Hegela mnogo puta u njegovim
objavljenim delima.

"Da sam ja kazao da je tako-nazvana Hegelova filozofija ogromni deo mističnosti koja i dalje
daje potomstvo sa neiscrpnom temom za smeh u našem vremenu, i to i da je pseudo-filozofija
paralizovala sve mentalne moći, gušeći sve stvarne misli, i, po prilično ljutoj zloupotrebljivosti
jezika, stavljajući ga na mesto praznine, veoma čulno, i ako se to potvrdi po tom uspehu, bio bih
prilično u pravu."

"Dalje, da sam kazao da je ovaj filozof ,pisar besmislica prilično različit od bilo kog prethodnog
smrtnika, takođe, da bilo kako da može da čita njegovu Fenomenologiju uma sa osećanjem kao
da je u ludnici, ne bi bio ništa manje upravu."

Šopenhauer je mislio da je Hegel mlatio impresivnu, ali ultimativno praznu slamu. Sugestirao je
da su njegova dela ispunjena apstrakcijama koje zvuče impresivno, ali potpuno ne sadrže sadržaj.
On je mislio da su njegovo uzdizanje crkve i države, napravljeni za lične prednosti i malo se tiču
istraživanja za filozofskom istinom, pa su tako Šopenhauerovi stalni napadi na Hegela mogli da
pojave i jalovost i glasnost, i oni su obavezno izbegavani u tom merilu.
 17.Indologija

Šopenhauer je čitao latinski prevod Upanišada koji je bio prevođen od strane francuskog pisca
Enketi la Perona iz persijskog prevoda Princa Dara Sikoka. Bio je tako impresioniran njihovom
filozofijom da ih je nazvao "produkcijom najviše ljudske mudrosti" i smatrao je da u sebi imaju
nadčovečne koncepte. Upanišad je bio veliki izvor inspiracije za Šopenhauera, i pisajuci o tome
on je rekao:

To je najzadovoljavajuće i najuzdignutije čitanje koje je moguće u svetu: to je uteha mog života i

to će i biti uteha moje smrti.

Dobro je poznato da je knjiga Oupnekhat uvek bila otvorena za njega, i on je nju proučavao pre
nego što je išao spavati noću. On je nazvao Sanskritsku književnost najvećim poklonom našeg
veka i kazao je da će Upanisadova filozofija i znanje biti okosnica u Zapadu.

18.Životinjski zakoni

Kao posledica svoje filozofije, Šopenhauer je bio veoma zainteresovan za zakone životinja. Za
njega su sve životinje uključujući i ljude fenomenska manifestacija volje. Reč volja je za njega
bila sila, moc, impuls, energija, i želja; to je najbliže značenje koje imamo i koje može označiti i
stvarnu svrhu svih postojećih stvari, i naše unutrašnje iskustvo. Pošto je sve u osnovi Volja, ljudi
i životinje su u osnovi isti i mogu da se raspoznaju jedni među drugima. Za ovaj razlog, on je
tvrdio da će dobra osoba imati simpatije za životinjama, koje su naši pratiocu u tuzi.

Bilo ko da je okrutan prema životinjama nije dobar čovek.

Ništa ne vodi mnogo određenije od prepoznavanja identiteta i svrhe prirode u životinjskoj i
ljudskoj fenomeni nego proučavanje zoologije i anatomije.

Šopenhauer je toliko daleko išao da u protestu protiv zagovaranja teze da "to" vezano za
životinje jer to vodi do zagovaranja da su one nadanimirane stvari. Da bi podržao bolje svoja
prava, Šopenhauer je referisao u anegdotskom izveštaju o izgledu u očima majmuna koji je bio
upucan i i tuga malog slona čiju je majku ubio lovac. Kritikovao je Spinozino verovanje da su
životinje uzete kao mera u značenju ljudske satisfakcije.

19.Šopenhauer i neodređena logika

Deo Šopenhauerovog posla može se shvatiti kao prolog postojećim konceptima neodređenosti.
Njegovo saznanje nudi uporedive i iznenađujuce moderne delove za učenje o individualnim
odlikama koje stvaraju i sigerišu na most iz Kantovog programa u koncept neodređenosti.

20.Šopenhauer i Budizam

Mnogi Evropljani, uključujući lično i Šopenhauera, našli su sličnost između Šopenhauerovske

misli i 4 plemenite istine Budaizma. Sličnosti su zasnovane na principima da život uključuje
patnju, patnja je uzrokovana željom, a ta želja vodi do spasa. Plus jos 3 od 4 istine Bude sliče
Šopenhauerovim doktrinama volje.

Za Šopenhauera volja ima metafizički primat nad intelektom, drugim rečima, želja se razumeva
da bude prioritet mišljenju.
 21.Zaključak

Osim čoveka, nijedno se biće ne čudi što postoji. Čovekovo čuđenje je utoliko ozbiljnije što se
ono tu prvi put sučeljava sa smrću, pa me se, osim konačnosti svakog života, nameće, sa više ili
manje snage, i uzaludnost svakog stremljenja. S tom svešću i čuđenjem nastaje jedino čoveku
svojstvena potreba za metafizikom: otud je čovek animal metaphysicum. Istina, na početku svoje
svesnosti i sam čovek sebe shvata kao nešto što se samo po sebi razume. Ali to dugo ne traje;
vrlo rano, u isti mah kad i prvo razmišljanje, nastaje i ono čuđenje, koje će onda postati majka
metafizike. Čovek se čudi, pita se o smislu svog postojanja. Otud se istinski filozofska
nastrojenost sastoji u tome da je čovek sposoban da se čudi svakodnevnim, običnim pojavama,
što ga upravo i navodi da ono opšte u pojavi učini svojim problemom.
22.Literatura

1. Diogen Laertije , Životi i mišljenja istaknutih filozofa , BIGZ, Beograd, 1973. (preveo
Albin Vilhar)
2. Herman Dils , Predsokratovci , Naprijed, Zagreb, 1983. (grupa prevodioca: Zdeslav
Dukat, Veljko Gortan, Stjepan Hosu, Antun Slavko Kalenić, Jure Kaštelan, Ratimir
Mardešić, Darko Novaković, Damir Salopek, Milivoj Sironić, Dubravko Škiljan)
3. www.wikipedia.org