OD ISTOG AUTORA

72
Naslov originala

Anders Roslund
S

Copyright © Anders Roslund 2020

Published by agreement with Salomonsson Agency

Translation copyright © 2022 za srpsko izdanje, LAGUNA

prvi deo
Na groblju je uvek hladno
Z u glavi.
I to mnogo.
Trudio se da sedi nepomično. Kao što je to obično činio.
Udahnuo je duboko.
Zažmurio, čekao.
Dok nije prošlo. Dok svet oko njega nije prestao da se okreće, pa
je najzad mogao da ispruži ruku ka cveću koje je toliko voleo.
Ljubavnoj travi.1 Tako se zvala. Bila je to visoka biljka koja se vraćala
i osmehivala mu se, lepa i ponosna, krajem svakog leta. Evert Grens
je za tren zaboravio na bol u kuku dok je skidao uvele listove i
kanticom za vodu kvasio pupoljke koji će se pretvoriti u ružičaste
cvasti. Polako je rukom pogladio beli krst - bilo je to najbliže što je
mogao da joj priđe. Vrhovima prstiju je pratio ispupčenje koje je
obrazovalo njeno ime na jednostavnoj mesinganoj pločici. Jedina
osoba za koju se ikada čvrsto uhvatio i koja se čvrsto uhvatila za
njega.
Nedostaješ mi.
Dugo je odbijao da dolazi tu. Na istočnu stranu Severnog groblja.
Imao je običaj da parkira auto kraj otvorene kapije, pa zatim tumara
zavojitim pošljunčanim stazama na kojima su otisci stopa iščezavali
pod pravolinijskim potezima grabulja. Okolo su bili memorijalni gajevi
i nadgrobni spomenici toliko veliki da su delovali kao da izviruju iz
zemlje da bi zurili u njega. Ali svaki put kada bi se približio, popustio
bi pod pritiskom u grudima i nogama koje su htele na drugu stranu,
pa bi okrenuo nazad ka autu, gradu i zgradi policije - ka somotskoj
sofi u kancelariji koja je bila oličenje sigurnosti sadržane u nekoliko
izlizanih jastuka. Jednog jutra je odjednom shvatio. Plašio se nečega
što se već dogodilo. A kada čovek to uvidi, mora nastaviti dalje, kako
ga strah nikada ne bi sustigao da ga ponovo obori.
Nedostaješ mi, mada sve manje i manje.
Evert Grens je okačio sada ispražnjenu kanticu na njeno mesto u
kutku za baštenski alat, i krenuo da ostavi grabulje, kada se
vrtoglavica vratila. Iznenadni talas ga je uzdrmao, a pad je uspeo da
spreči samo time što se pognut oslonio o drvenu ogradu - bila je to
nekontrolisana sila koja je napadala sve češće i sa sve većim
intenzitetom, a da je Ani i dalje tu, odvukla bi ga u Bolnicu kraljice
Sofije. On je lično najradije izbegavao da ima ikakva posla sa belim
mantilima.
Postupio je kao i prethodni put, stajao je sasvim nepomično,
čekajući da se taj siloviti, neobuzdani talas postepeno umiri. Pošto
se to nikako nije događalo, seo je na klupu koja je s vremenom
postala njegova i zagledao se u komadić trave kom je neki birokrata
nadenuo ime Sektor 19B, broj 603. Bilo mu je potrebno nekoliko
godina da prevali dva kilometra od stana kraj užurbane Ulice
Sveavegen ispunjene gustim saobraćajem do tih lepo održavanih i
prostranih ledina kraj crkvenog puta u Solni i usudi se da vidi da ona
leži tu zajedno sa mnoštvom drugih, na jednom od trideset hiljada
grobnih mesta - međusobno malo udaljenih kako ne bi smetali jedni
drugima, ali pritom i dovoljno blizu da nikada ne budu sami.
Pustio je da mu avgustovski vetar duva u obraze koji su od onda
postali još naboraniji i razbarušuje kosu koja kao da se proređivala
sa svakom sledećom posetom. I osetio je ono. Spokoj. I u sebi.
Dovoljan da na neko vreme odagna vrtoglavicu.
I baš tada je tlo pod njim zadrhtalo.
Čitav svet se uzdrmao.
Grens se žurno osvrnu oko sebe. Nije u pitanju bio svet. Već
samo klupa. Za sve to vreme nikada je nije delio ni sa kim. A sada je
tu sedela neka žena, samo pola metra dalje.
Na njegovoj klupi.
Sasvim uz njega, ne govoreći ništa, čak i ne obraćajući pažnju na
to što je on tu.
Pažljivo ju je osmotrio krajičkom oka. Njegovih je godina,
nagađao je, tamne i kratke kose, očiju od onih koje nikada ne
gledaju u stranu, bilo da su u pitanju tuđe pretnje ili sopstveni stid.
Malo ga je podsetila na Marijanu Hermanson. Jednu od malobrojnih
osoba u koje je u svom životu imao poverenja i koju je lično zaposlio,
zaobišavši čitav niz onih koji su u tom trenutku bili stručniji. Mnogo
godina mu je bila među najbližim saradnicima, a istovremeno i među
najbližim prijateljima, a onda mu je jednog dana na kraju istrage
saopštila da je zatražila promenu radnog mesta jer više ne može da
ga podnosi. Nije je krivio zbog toga, jer često ni sam sebe nije
mogao da podnese. Od tada se nisu videli, i možda mu se zbog toga
povremeno činilo da je vidi u drugim ljudima.
Prošlo je nekoliko minuta. Pre nego što je nepoznata žena
progovorila.
„U žalosti ste za nekim?”
I dalje pogleda usmerenog pravo ispred sebe.
„Hoću reći, valjda to važi za svakog ovde?”
Nije joj odgovorio.
„Izvinite, možda vam je potreban mir? Samo, stvar je u tome da
nikada ranije nisam sedela ni sa kim drugim ovde na mojoj klupi.”
Sada je progovorio i on.
„Na vašoj klupi?”
Nasmešila se.
„Dobro, ne baš mojoj. Ne bukvalno. Samo sam obično... eto,
sama. U ovom delu groblja se ne sreće mnogo ljudi.”
Sedeli su još neko vreme, bez reči.
Ona je gledala ispred sebe, baš kao i on.
Dok je oko njih vladala tišina.
„Moja supruga.”
Grens pokaza glavom ka belom krstu nekoliko metara dalje.
„Zvala se Ani. I kad malo bolje razmislim..
„Da?”
„Ipak mi više ličite na nju.”
„Molim?”
„Hteo sam da kažem... Zbog nje sedim ovde. U žalosti sam za
njom.”
Žena kraj njega je klimnula glavom, ne kao da izjavljuje
saučešće, jer je to besmisleno na mestu gde su svi došli smrti u
goste, već pre kao da je shvatila šta je rekao i da joj je to delovalo
sasvim u redu.
 „Koliko već ima? Mislim, otkako vam je supruga umrla?”
„Zavisi.”
„Jeli?”
„Ona je... Bila je to nesreća na radu. Pre trideset pet godina.
Automobil joj je prešao preko glave. Ja sam vozio. Ja sam bio kriv.
Posle toga više nije komunicirala, i nije zaista funkcionisala. A ipak,
za mene jeste. Mnogi su smatrali da je umrla već tada. A ako me
pitate kada je umrla čisto naučno gledano - otad ima gotovo tačno
deset godina.”
„A za vas?”
„Nekoliko godina posle toga. Sada znam da je mrtva. Da ne
postoji. Za druge. Ali za mene postoji - na naš način.”
Kolika je samo jutara i popodneva i večeri proveo tu, kod Ani. I
baš nijednom mu niko nije prišao kraj njenog groba. Pretpostavljao je
da se vidi kako nije zainteresovan, pa nikome nikad nije palo na
pamet da ga prekine dok sedi tu na klupi.
Ali sada mu nije izgledalo loše, ili pogrešno.
Samo neobično.
„A... vi?”
„Molim?”
„Za kim ste vi u žalosti? Zbog koga ste vi ovde?”
Nikada se nije naročito dobro snalazio u ćaskanju. A pošto je
sada pokušavao da to radi na groblju, osećao se još smušenije nego
obično. Ali njoj to kao da nije smetalo, možda nije čak ni primetila.
„Eno ga... tamo. Pored velike breze. Vidite. Takođe ima beo,
običan krst. Baš kao i kod vaše supruge.”
Pokazala je nekud u daljinu.
„To jest, možda ga i ne vidite baš, između ima podosta redova.
Ali ovo je najbolje mesto gde se može sesti. Obično prvo idem do
groba pa posle sedim na klupi - i odavde mogu da ga osetim.”
Evert Grens nije rekao ništa, bilo je očigledno da ona namerava
da nastavi.
„Mada me niste to pitali. Zanimalo vas je kod koga sam došla.”
„Da. Ali ne morate da...”
„Odgovor glasi da i ne znam tačno.”
„Molim?”
„Niko nije sahranjen tu.”
Pogledala ga je.
„Kovčeg je prazan.”
J .
Istovremeno i meka i tvrda.
A oni koji me drže kažu da ako neću, i ako više volim da ostanem
tu sasvim sama, onda ne moram.
Da pođem s njima.
 E G se stresao. Oštar nalet jeze mu je prostrujao
telom, da bi se odmah zatim primirio negde ispod grudi.
„Kako...”
Znao je to i odranije - na groblju je uvek hladno.
„... to mislite?”
„Eto, tako. Kovčeg je prazan. Verovatno zato i dolazim ovamo
toliko često.”
Grens se prvi put okrenu ka ženi koja je sedela pored njega,
očekujući nastavak, pa susrete oči koje nikada ne gledaju u stranu.
Zaista je imala pogled kao da nema nameru da se izvinjava, ali je
istovremeno i ispunjena saosećanjem.
„Pošto niko ne leži tu.”
Nije je poznavao, nikada je ranije nije video. Pa ipak, razumeo je
njenu ozbiljnost. Nije se šegačila s njim, nije bila luda, nije imala
nikakav cilj. Jednostavno mu je rekla kako jeste.
„Hajdete sa mnom.”
Svet se ponovo zatresao kada je ustala, a rasklimatana klupa je
pokušavala da se smiri. Ona je hodala pograbuljanom stazom, pa se
zaustavila kod groba koji se nalazio pet redova dalje, sa belim
drvenim krstom istovetnim onom koji je i sam postavio kod Ani.
Dolazio je ovamo tako često - kako je to moglo da mu promakne?
Nepoznata žena je stajala tamo i čekala ga da joj se pridruži, kako bi
mogla da počne sa pripovedanjem priče koja nikada nije trebalo da
bude ispričana, jer nikada nije ni trebalo da postane stvarnost.
„Izgubila sam je.”
Ugledao ju je. Na sredini drvenog krsta.
Metalnu pločicu sa samo dve reči.

MOJA DEVOJČICA

„Imala je četiri godine. Skoro u dan.”

Kriminalistički komesar je prišao, kao da želi da se uveri piše li tu
možda i nešto drugo.
Ne.
Dve reči kao da su obrazovale ime i prezime. Moja Devojčica.
Nekoliko slova više nego u imenu Evert Grens.
 „Desilo se u nekoj ružnoj i prljavoj garaži na Sedermalmu. Tamo
je nestala. U svojoj novoj haljinici, duge kose vezane u lepu
pletenicu.”
Na tom grobu je bilo više cveća nego na onome o kom se on
starao. Bilo je drugih sorti, šarenijih. Lep i mek tepih u plavoj, crvenoj
i žutoj boji. Samog je sebe iznenadio prepoznajući nemeziju, afričku
margaretu i petuniju, ne zato što ga je naročito zanimao svet biljaka,
već su u pitanju bile sadnice koje je s vremenom prestao da bira za
Anin grob zbog toga što im je bilo potrebno mnogo zalivanja.
Žena pored njega je očigledno dolazila tu često.
„Policija je povela istragu, razume se. U početku su radili punom
parom, i nekoliko puta su me saslušavali. Ali nedelje su se pretvorile
u mesece, i počeli su da mi se javljaju sve ređe. Posle godinu dana
nisu znali ni trunčicu više od onoga što su znali prvog dana. Niko nije
govorio o njoj, niko nije pitao za nju. Kao da nikada nije postojala,
kao da nije bila niko. Zato sam odlučila da joj na grobu ne napišem
ime, jer ona sada nedostaje samo meni, i samo meni pripada. Moja
devojčica. To je dovoljno.”
„Pomenuli ste... garažu?”
„Da?”
„Moja supruga i ja smo čekali dete kada... i to je bilo u..
Prekinula ga je.
„Ostavila sam vrata otvorena i otišla do obližnjeg automata za
plaćanje parkinga.”
Netremice je gledala u krst, utonula u sopstveni košmar.
„Uopšte nisam videla taj drugi auto. Sve dok nije bilo prekasno.”
Grens ju je sačekao da prikupi snagu.
„Sudeći po kamerama za nadzor, tačno sedam sekundi je bilo
potrebno da se stvarnost izmeni zauvek. Moja ćerka je sedela u
dečjem sedištu na suvozačkom mestu kada se vozač drugog auta
zaustavio sasvim blizu i otvorio svoja vrata, izašao, zgrabio je i vratio
se noseći je u naručju, pa se odvezao dalje.”
Nepoznata žena sa kojom je bilo tako lako razgovarati i koju je
bilo tako lako slušati zatim je uradila isto što je i on radio kod Aninog
groba - čučnula je i oplevila lišće koje je štrčalo i pojedinačne vlati
korova. Možda i iz istog razloga - ne zato da bi drugima izgledalo
lepo, već je pre bio u pitanju osećaj da nešto može da učini, iako je
već prekasno.
„Bila je to veoma čudna sahrana.”
Rukama je pročešljavala cvetno more koje ju je razdvajalo od
one za kojom je žalila.
„Bila sam tu ja. I jedan policajac, jedan savetnik i jedan sveštenik
- ljudi koji je nikada nisu sreli i koji joj u životu nisu značili ništa, pa joj
ništa nisu mogli značiti ni u smrti. Ta sićušna rupa u zemlji koju je
iskopao grobar! I na sićušnom belom kovčegu crvena ruža, u njemu
nije ležao niko, lagan kao perce! Crkvena zvona su zvonila za nju, a
kantor koji je i ranije sahranjivao mališane izabrao je uspavanku. Jon
Blund.2 Bio je to lep dan, sunce je blago sijalo, a kada nas je
ispratila nežna muzika crkvenih orgulja, na neki način je postalo još
apsurdnije gledati kako kovčeg namenjen biću koje jedva i da je
stiglo da poživi spuštaju u zemlju da ga više nikada ne izvade iz nje.”
Zaćutala je.
I odmah zatim zapevala, lica i dalje okrenutog ka cvetnom tepihu.
„Mimo spavaj. Nek ti laka bude noć.”
„Molim?”
„Tako smo pevali. To je poslednji stih uspavanke. Koji je zvučao
toliko... drugačije nego kada sam ga pevala svojoj ćerki kod kuće.”
Okrenula se.
„Možda zato što je njen san u krevetu imao završetak. I buđenje.
Za razliku od večitog sna u smrti.”
Pogledala ga je, pa pokazala na komadić trave na kom su stajali.
„Njen kovčeg je tu, pod našim nogama. Zar to nije Čudnovata
pomisao?”
Da. To jeste bila čudnovata pomisao. I njemu je mnoštvo puta
pala na pamet. Njegova voljena Ani leži nekoliko redova odatle, a ne
može da ga vidi ili čuje. Poželeo je da može ponovo da proživi one
dane kada je tuga razorila sve - trebalo je da učestvuje u pogrebu
svoje supruge.
„Sada je zamišljam pod imenom Alva, pošto sam njeno uklonila.
Alva mi zvuči lepo, nekako vilenjački,3 a i vile postoje ako samo
odlučite da verujete u njih.”
Pružila mu je ruku, koščatu do granice mršavosti, ali neočekivano
snažnu. Kao da ga je zgrabila i uvukla u sebe.
 „Skoro tri godine su prošle otkako je nestala. I uskoro će biti pola
godine otkako sam je proglasila za umrlu. Jednom nedeljno dolazim
ovamo da ne bi bila usamljena, jer mislim da se ipak oseća tako i
pored toga što i mnoštvo drugih leži tu. Najčešće četvrtkom, kao
danas, pošto je tada lakše šmugnuti sa posla na neko vreme. Sada
idem - možda se vidimo neki drugi put kada budemo posetili grobove
u isto vreme. Ako ne, bilo bi baš lepo ako biste ponekad mogli da
svratite kada ste već u blizini. Ne dugo, ne treba da to shvatite kao
obavezu, već samo zato što će ona možda osetiti da je neko tu.”
Posmatrao ju je kako nestaje s vidika na mestu gde pošljunčana
staza zaokreće iza lepo okresanog žbunja i velikih nadgrobnih
spomenika iz jednog drugog vremena - i shvatio da ne zna čak ni
kako se zove. Bezimena, baš kao i njena devojčica.
Trebalo je da krene i on, posao ga je čekao u komesarskoj
kancelariji na istražnom odeljenju Gradske policije, sa najmanje
desetak aktuelnih istraga na radnom stolu, ali još nije bio gotov sa
Ani. Zato je ponovo seo na klupu, ovoga puta sam, bez onog
drmusanja.
Događalo se da sedi tu i razmišlja baš o detetu. I o tome kako Ani
sigurno nikada nije saznala da je nosila u sebi potpuno formiranu
ćerku za kojom su čeznuli. Sa srcem, plućima i očima koje su mogle
da se otvaraju i zatvaraju. I koja je prestala da postoji kada je i ona
sama na neki način prestala da postoji. Ili možda samo on nikada
nije govorio o tome? Jeste. Pokušavao je. Da joj to kaže. Naročito u
početku, u domu, kada nije mogao da je se nagrli dovoljno snažno,
ali činilo se da ona baš i ne shvata.
Moja devojčica.
Koliko je to samo nepravedno.
S vremena na vreme, kada bi mu celokupne radne dane
zaokupljali teški kriminalci od zanata koji su jurcali okolo i pucali
jedni u druge, obuzimao ga je osećaj da ga iskreno baš zabole za
njih. Naravno, radio je svoj posao i vodio istrage najbolje što je
umeo, pošto je tako funkcionisao, pa ništa nije bilo samo napola
istraživano u svetu Everta Grensa, gde je svaki kamen morao biti
prevrnut, pa zatim prevrnut još jednom, jer je to bio jedini način da
podnese samog sebe - ali nije više bio u stanju da zaista saoseća sa
žrtvama zločina koje su prethodno same napravile jasan izbor. S
druge strane, dete koje je povređeno, čak i ako je u pitanju nesreća,
nije ništa biralo samo. Takvom detetu su oteti silni dani života. I zato
je saosećanje neuporedivo veće.
Zatim je zaboravio na vreme.
Samo je sedeo na suncu koje je grejalo svuda, ali ne i tu, dok je
prohladan vetar vitlao prostranim grobljem.
Skoro ceo sat je prošao pre nego što je ustao i odlomio nekoliko
grančica iz Anine leje. Hteo je da ih ponese i zatim položi na usku
ivicu onog drugog drvenog krsta dok postavlja pitanja devojčici koje
tu nema.
Ko si ti?
Zašto si nestala?
I gde se nalaziš sada?
J . Neću da ostanem sasvim sama. Ako su već mama i
tata otišli odavde.
Lepo je i dalje držati ruku koja je istovremeno meka i tvrda. Ruku
koja zna kuda ćemo. Kuda su otišli mama i tata.
Gde me čekaju.
K A doživela nesreću, kada je devojčica koja je počela da
raste u njoj umrla, a ona sama se ugasila u jednoj drugoj zatvorenoj
sobi, zaključana u svom svetu u domu za negu, njenog supruga su
poslali kod policijskog psihologa. Kako bi razumeo da je on taj koji ju
je pregazio. I da njihovog zajedničkog života više nema. I da se to
čega se bojao već dogodilo. Trideset pet godina kasnije i dalje se
sećao susreta s terapeutom koji je pokušavao da se približi čoveku
koji je izgubio sve. I toga kako je mladi policajac Evert Grens
pretrpeo potpuni neuspeh na svom prvom zadatku u ulozi pacijenta -
da pronađe sigurno mesto na koje može da ode u mislima onda
kada tretman postane isuviše zahtevan, a osećanja isuviše teška.
Već je tada postalo sasvim jasno da mu je čitav život razoren. Nije
mogao da pronađe sigurno mesto. Ni u mislima! Kako kod kuće, gde
mu se krevet pretvorio u crni ponor u koji pada, tako ni među
prijateljima ili kolegama, ili u velikoj zgradi policije koja mu se toliko
dopadala. Mira nije bilo nigde. Sve dok jednog dana nije kupio sofu
na kojoj je sada ležao u svojoj kancelariji. Smeđu, od somota. Nije
bila ni po čemu posebna ni naročito skupa, ali zato jeste bila udobna
i dopuštala mu je da u potpunosti protegne svoje dugačko telo. Sada
je već zaista previše omekšala, a rebra na somotskoj tkanini su
manje-više iščezla. Pohabala se od tri decenije ležanja, ponekad u
radno vreme, a najčešće noću, kako bi izbegao da ode kući i spava
tamo.
Ali tog popodneva nije uspevao da se zaista odmori, koliko god
dugo ležao i slušao muziku sa kasetofona što je ispunjavala
prostoriju, glasove i refrene iz šezdesetih, koje je stalno iznova
puštao i koji su stoga bili toliko poznati. Ruke, noge, čitavo telo mu
se kovitlalo u vrtoglavici i uznemirenosti dok je tonuo u kratke,
zbunjujuće snove i izranjao iz njih.
Seo je na ivicu sofe.
Pa odmah potom opet legao.
Pružio je ruku, dohvatio šolju crne kafe i iskapio je.
Neko vreme je zurio u plafon i pratio isprepletene putanje
pukotina koje su mu obično donosile mir.
Pokušao je da prelistava istrage koje su ležale na radnom stolu u
pozamašnim hrpama, okupljajući na jednom mestu ljude koji su
pretrpeli nasilje od drugih. Bilo je bespredmetno. Opisi mesta zločina
ostajali su podjednako nejasni koliko god on pokušavao da se udubi.
A znao je i šta je uzrok tome.
Sličnosti.
I dalje je bio zaokupljen nepoznatom devojčicom koja je - baš kao
i njegova i Anina devojčica - iščezla u prljavoj garaži i sada
predstavljala još samo uspomenu na pustom groblju. I koju je
obećao da će posetiti sledeći put kako bi se osećala malo manje
usamljeno. Iako nije znao kako je izgledala, kako je zvučala, ili da li
se očima smešila onima koje sretne.
Postojao je samo jedan put do nje.
Arhiva.
Negde, u jednoj od smeđih kartonskih kutija, nalazili su se jedini
tragovi koji su potvrđivali da je nekada postojala.
Požurio je u hodnik, prošavši pored kancelarija s kolegama koje
su se sve bavile trenutnim slučajevima, što je trebalo da i on radi, pa
ušao u lift koji se spuštao u podrum policijske zgrade. U arhivi nije
bilo prozora ni dovoljne ventilacije, ali on se uvek osećao dobro dok
otvara bravu sa šifrom i teška čelična vrata. Tu dole je postojalo
jedno posebno društvo u kom vlada drugačiji poredak, a ponekad je
bilo čak i izvesne pravde, kada neki zaključen slučaj u sebi sadrži
dokaze koji su doveli do optužnice i osude.
Koračao je prolazima arhive, zavlačeći se još dublje pod zgradu
policije, sve do arhivskog kompjutera Gradske policije koji ga je
čekao stešnjen u jednom uglu. Ulogovao se i započeo pretragu.
Bezimena devojčica je tu negde, među desetinama i desetinama
hiljada živih i mrtvih.
 Setio se kako je nepoznata žena izgledala dok su stajali jedno
pored drugog na groblju, a ona prošaputala: Bila je to veoma čudna
sahrana. Upisao je „NESTALA” i „DEVOJČICA” u polje za pretragu,
pritisnuo enter i čekao ispred ekrana.
Devetsto sedam rezultata.
Pokušao je da se priseti šta je još rekla, pa posle nekog vremena
u pretragu dodao i reč „SEDERMALM”.
I dalje su preostajala sto pedeset dva rezultata.
Najjasnije se sećao kako je drhtala od tuge i besa dok je govorila
o ružnom i golom betonu.
„GARAŽA”.
Dvadeset dva rezultata.
Kako ju je ono opisala? Odevena u haljinicu? A devojčicina kosa
je bila vezana u lepu pletenicu?
„HALJINA”.
Pet rezultata.
„PLETENICA”.
Jedan rezultat.
Žurno je ustao i sada se uputio u suprotnom pravcu, duž visokih
metalnih ormana sa po sedam nivoa polica - nizova istovetnih kutija
od grubog kartona, debelih gomila fascikli naslaganih prema nekom
sistemu boja koji on nikada nije uspeo da nauči, svežnjeva papira
povezanih debelim kanapom, širokih hrbata registratora, prepunjenih
plastičnih uvijača, i između njih tu i tamo zaplenjene robe koja je bila
isuviše kabasta za pakovanje. Istraga po istraga, i eto i nje, na mestu
koje bi moglo da predstavlja srce čitave arhive. Prolaz 17, odeljak F,
polica 6. Popeo se na hoklicu na točkićima i jedva uspeo da dohvati.
Arhivska kutija je bila dovoljno lagana za spuštanje i pored njegove
ukočene leve noge i ravnoteže koja je znala i za bolje dane. Seo je
za jedan od stolova za čitanje i rastvorio dva kartonska krila. Unutra
se nije nalazilo bogzna šta. Policijska prijava u kojoj se navodio sled
događaja. Protokol iz tehničkog odeljenja koji nije uspeo da obezbedi
DNK ili vlakna eventualnog počinioca. Besadržajna saslušanja ljudi
koji su se iz različitih razloga zatekli u blizini.
Žena sa groblja je bila u pravu.
Nije bilo odgovora uprkos temeljnom istražnom radu, kao ni bilo
kakvog traga.
Jedno dete je oteto a da niko nije ništa video ni čuo.
A . I baš dugačak. I baš nov. I samo ja sedim na
celom zadnjem sedištu, a inače nikad nije tako, pošto uvek sva
mesta zauzmu Jakob i Matilda i Vilijam. Mogu čak i da legnem i
protegnem se koliko sam duga a da uopšte ne dodirnem vrata. Kada
ustanem i pogledam kroz zadnji prozor, velika prodavnica je sve
manja i manja i manja, a posle se više uopšte ne vidi. Pitam zbog
čega mama i tata ne mogu da budu tu, zašto moraju da idu, zašto
nisu stigli to da mi kažu, a oni koji voze lepi auto kažu mi da znaju
gde mi je kuća, i da će znati da je pronađu, i da smo krenuli tamo.
Jedva čekam.
Da stignemo.
Kod mame i tate.
E G je već bio iskoračio iz lifta krećući se ka svojoj
kancelariji na samom kraju hodnika na istražnom odeljenju, kada se
odjednom predomislio i naglo stao. Ali ne kao i obično, ispred
automata za kafu. Umesto toga je odškrinuo vrata kancelarije jedne
inspektorke kriminalističke policije s kojom je retko razgovarao, i
zapravo je uopšte i nije upoznao, iako su delili svakodnevicu na
odeljenju - kao što to ponekad biva kada se različiti istražitelji izgube
u različitim slučajevima koji vode u različitim pravcima.
„Imaš li minut?”
Elisa Kuesta. Tako se zvala koleginica od četrdesetak godina
koja je podigla pogled sa svog radnog stola okruženog još
neotpakovanim kutijama za selidbe. Bila je to kancelarija golih
zidova, bez ikakvih ličnih predmeta - kao da pripada osobi koja se
nije zaista usudila da se useli u nešto što će joj uvek ličiti na
privremenu hotelsku sobu.
Bilo je to nešto najdalje moguće od izlizane somotske sofe.
„Mogu li? Da uđem?”
„Naravno... Ali nema potrebe, Grense. Slobodno se vrati.
Ja sam zapravo...”
„Da se vratim?”
„Hoću reći, ti i ja inače nikada ne razgovaramo, a sada je već
prošao čitav mesec - ionako je prekasno, ja sam onaj put malo
rizikovala.”
„Čitav mesec kasnije? Rizikovala si? Nisam siguran da
razumem.”
Pogledala ga je. Pa odmah zatim podigla dlanove. Kao da se
brani.
 „Izvini, mislila sam da si došao... drugim poslom. Znaš šta,
Grense, hajde da počnemo iz početka. Sedi tu na kartonsku kutiju,
prilično je stabilna, ljudi obično sede na njoj. Šta si hteo?”
Evert Grens je gledao čas u jednu čas u drugu kutiju, pa se na
kraju odlučio za jednu od njih, oprezno pružajući ukočenu nogu
koliko god je moguće, kako bi suzbio osećaj da sedi na ljuljašci dok
je pokušavao da uhvati koleginičin pogled.
„Hteo sam da ti postavim nekoliko pitanja o jednoj istrazi za koju
pretpostavljam da si je ti zaključila pre nekoliko godina u svojstvu
odgovornog lica za nestale osobe na našem odeljenju.”
Kuestin izgled je bio podjednako neutralan kao i njena
kancelarija. Uvek je izgledala potpuno isto. Imala je lice kakvo ne
ostaje u sećanju, i da su se sreli negde u gradu, Grens je jedan sat
kasnije ne bi prepoznao. Ali sada je dobijalo jasniji lik, jer se na
njemu ocrtavao bes nekoga ko smatra da ga osporavaju.
„Dobro, i?”
„Nisam došao da kritikujem.”
„Ti i ja nikada ne razgovaramo, Grense, ne obraćamo pažnju
jedno na drugo i zaista nema nikakve veze, meni ne nedostaje
druženje s tobom - ali si sada prvi put došao ovamo i želiš malo da
proćaskaš baš o jednom slučaju koji ja nisam dovela do optužnice i
presude? Dakle, ako ti nije namera da loviš greške - šta onda,
dođavola, hoćeš?”
Grens promeni položaj, osetivši da se dopola puna kutija umalo
nije prevrnula.
Ustao je, osećajući da je tako sigurniji.
„Pronašao sam devojčicu čiji prazan kovčeg leži ispod belog
drvenog krsta.”
„Dobro, i?”
„I želim da znam sve. Da vidim svaki snimak sa svake relevantne
kamere za nadzor od tog jutra, dvadeset trećeg avgusta 2016.
godine. Da pročešljam bolničke posete, socijalnu službu, obdaništa.
Da saznam koga ste sve zvali telefonom, na čija ste vrata kucali.
Sve dok u odsustvu rezultata niste prvo skinuli istragu sa liste
prioriteta, a zatim je i obustavili.”
„Ne znamo kome govoriš.”
 „Zanima me istraga o devojčici koja je ugrabljena iz automobila i
oteta.”
„I dalje ne znam na koji slučaj misliš.”
„Na četverogodišnju devojčicu koja je sedela na suvozačkom
sedištu kada je...”
„Grense, osvrni se oko sebe. Pogledaj te kutije. Svaka sadrži
nedovršene, i dalje aktivne istrage nasilnih zločina. I moje i tuđe.
Pošto i ja to mrzim isto koliko i ti. A što se tiče te odavno
obustavljene istrage, moraćeš da se obratiš nekom drugom - meni
nije poznata, a nije mi potrebna još jedna pored ovih.”
Evert Grens nije uzdahnuo. Samo se okrenuo.
„Neizmerno ti hvala na pomoći.”
I pošao.
„Zašto, Grense?”
„Šta zašto?”
„Zašto baš ta istraga? Sada? Otkud baš ona? Zašto želiš da
kopaš po nečemu što smo već zaključili, kad smo zatrpani novim
slučajevima?”
Evert Grens slegnu ramenima. Možda je mogao da joj kaže za
suprugu na čiji grob nije odlazio godinama. Možda i za dete koje se
nalazilo u njoj, koje su izgubili i koje sada leži u nekom bezimenom
memorijalnom gaju koji je izabrao da nikada ne poseti. Možda i za
nepoznatu ženu koja je radila nešto potpuno obrnuto od toga -
posećivala devojčicu da bi se ona osećala manje usamljeno.
Dok on to nije radio.
„Nisam sasvim siguran.”
„Molim?”
„Danas sam na groblju sreo nekog i... ovaj... nekog ko...”
„Grense?”
„Da?”
„Kako je?”
„Kako je... šta?”
„Bled si. Deluješ mi uznemireno, smeteno. Pa čak i skoro
dezorijentisano, ako dozvoljavaš, i to sam pomislila čim si ušao. Jesi
li dobro? Ne deluješ mi dobro.”
Nagnula se ka njemu, očekujući odgovor.
 „Ovaj... malo me je obuzela vrtoglavica, to je sve. Tamo na
groblju.”
„Vrtoglavica?”
On je počeo da se udaljava, koračajući cikcak kroz prostoriju u
kojoj su se nalazile kartonske kutije i neko ko se plašio vezivanja isto
koliko se on plašio odvajanja.
„Imao sam... jedan neprijatan doživljaj koji je povezan s jednim
ranijim neprijatnim doživljajem. To je sve.”
Približavao se vratima, a ona je gledala za njim, naprežući se da
čuje nešto što se sve više pretvaralo u šapat.
„Dete na groblju, to me je pogodilo više nego što... uvek ta mala
deca, naročito devojčice, ne znam zbog čega, ali...”
Kriminalistički komesar se gotovo isteturao u hodnik, pa ga više
nije čula. Ustala je i krenula za njim. Baš je bio stigao do aparata za
kafu, ovoga puta zaista nameravajući da sipa sebi dve šolje, kada je
glas dopro do njega.
„Grense - nisi pogledao onu drugu, jelda?”
Elisa Kuesta mu je dovikivala sa vrata svoje kancelarije.
„Drugu?”
„Istragu. O onoj koja je takođe imala četiri godine. I koja je takođe
ostala misterija.”
Koleginica neupečatljivog lica s te udaljenosti je delovala još
difuznije.
„Ta devojčica je nestala istog dana - ni nju nisu pronašli. Ni živu
ni mrtvu.”
M kažu da ne smem da idem sa onima koje ne
poznajem - ali ovo uopšte nije opasno. Pošto znaju kako se zovem.
I uskoro ćemo stići.
I smem da nosim jaknu.
Onu koja izgleda kao zebra i koju nikad ne želim da skinem, čak
ni u kući, iako odrasli kažu da moram. Nju najviše volim. I leptira u
kosi. On je plav i ume da leti kad niko ne gleda. Oni koji voze auto i
znaju gde živim uopšte mi ne zvocaju zbog toga, oni razumeju.
Sad smo već sigurno blizu.
Kući.
S posmatrale.
Nisu čak ni treptale.
Zurile su i zurile.
Devojčica sa slike koja se nalazila levo na radnom stolu Everta
Grensa prestala je da postoji za okolni svet u jednoj garaži, a na slici
iz zaključene policijske istrage nosila je istu haljinu kao i onda kada
je nestala. Kada je fotografisana, imala je nešto preko četiri godine,
sto osam centimetara i devetnaest kilograma, a duga kosa joj je bila
vezana u lepu pletenicu.
Devojčica sa slike desno sedela je ukleštena u drečavocrvenu
dečju fotelju ispred jedne od onih neprijatno uštogljenih pozadina
kakve imaju neki studijski fotografi i zbog kojih čitav svet deluje
izmišljeno. Njoj je kosa bila kraća i svetlija, bila je približno jednako
visoka, ali i koji kilogram teža, i imala je četiri godine i sedam
meseci.
Postale su protagonistkinje svojih policijskih istraga istog dana.
Devojčica sa groblja više nije bila tako sama.
Evert Grens je gurnuo fotografije ka sredini radnog stola. Slagale
su se. Nije znao na koji način, možda to nisu znale ni one, ali on
nikada nije verovao u slučajnosti.
Svake godine se prijavi nestanak više od sedam hiljada Šveđana.
Skoro svi budu pronađeni dan-dva kasnije.
Ali tridesetak njih se više nikada neće vratiti, ni živi ni mrtvi - oni
će ostati zagonetke, nestaće bez traga.
Devojčica sa njegove leve strane, koja se sada zvala Alva, i
devojčica sa njegove desne strane, koja se zvala Linea, bile su
među njima.
 Ustao je i nemirno se ushodao po prostoriji, baš kao toliko puta
ranije. Između police sa knjigama i somotske sofe. Između prozora
koji gleda na unutrašnje dvorište policijske zgrade i zatvorenih vrata
prema hodniku. Sve dok se nije sudario sam sa sobom, pa ponovo
seo kraj dve devojčice koje su nastavile da zure u njega.
Možda su se pitale ko je on.
I zašto sedi tu, dajući sebi pravo da ih premešta okolo.
Fascikla sa istragom o devojčici po imenu Linea Disa Skot, koja
je dugo počivala u mraku, tokom popodneva je pronađena na
pretovarenoj polici u jednoj prašnjavoj prostoriji policijske stanice u
Šerholmenu - a kutija je podsećala na onu koju je samo sat-dva
ranije spustio sa police u podrumskoj arhivi Gradske policije. Bila je
podjednako obimna i podjednako lišena rezultata. Ali dok je Alva
nedostajala samo svojoj mami, Linea je imala mnoštvo rođaka koji
su očajnički predano učestvovali u istražnom radu, trudeći se da
odgovore na svako novo pitanje i budu od pomoći pri pojavi svakog
novog traga. Prelistao je prijavu Opštem registru praćenja, objavu
uzbune na državnom nivou, kopije njenog ličnog opisa koji je
dostavljen patrolama i vozačima autobusa, saslušanja, izjave
svedoka, kriminalističko-tehničke izveštaje. Svemu tome će se vratiti
kasnije. Trenutno su ga zanimala samo dva delića u istražnoj
slagalici koja se bavila devojčicom po imenu Linea: snimak kamera
za nadzor na kom se videlo kako je izgledao njen nestanak - i
dokument koji su potpisali njeni roditelji i koji bi mogao da promeni
sve.
 A .
Ustala sam, iako mi je bilo baš lepo da ležim sasvim sama na
celom zadnjem sedištu.
Stigli smo.
Namestila sam bolje zebrastu jaknu i plavog leptira, da izgledam
lepo kada dođem kući. Oni sa mekim i tvrdim rukama koji imaju baš
nov auto otključali su i otvorili zadnja vrata, pa sam iskočila napolje.
To nije bila naša kuća.
Nismo stigli kući.
Nego na aerodrom. Znala sam da je tako. Jednom smo tamo
čekali baku i deku malo dalje kod ulaza sa staklenim vratima kad su
nam došli u goste za Božić. Čak sam i čula velike avione kako sleću
i ponovo poleću.
Pogledala sam oko sebe. Nije bilo nikog koga znam.
Onda sam upitala one koji znaju kako se zovem.
„Gde su mama i tata?”
 E G je počeo od snimka sa kamere za nadzor.
Uključio je USB memoriju u kompjuter i otvorio fajl.
Alva, prva devojčica, jednog ranog jutra je ugrabljena iz auta oko
kog nije bilo gotovo ničega. Dok su okolnosti u vezi sa iznenadnim
nestankom devojčice Linee, čiji je snimak sada gledao, bile potpuno
drugačije kad se uporede sa mračnom garažom. Sat koji je
otkucavao uz donju ivicu slike pokazao je da se sve odigralo
jedanaest sati kasnije, dakle rano uveče, a kamera je bila smeštena
na tavanici nekog hipermarketa punog smeha, žagora, stresa.
Stotine ljudi preprečuju jedni drugima put. Prepuna kolica i visoke
piramide sačinjene od televizora i kesa čipsa, i razglasni sistem koji
objavljuje koja je roba na popustu te nedelje.
Grens je čekao.
Posle nekog vremena se nagnuo bliže ekranu.
I prvi put je ugledao.
Devojčica je bezbrižno lutala duž polica s robom, pojavljujući se
sa ivice slike. Linea. Bilo je očigledno, iako ju je poznavao samo sa
bezlične fotografije. Zebrasta jakna i šnala koja predstavlja velikog
leptira i lepo joj stoji u kosi. Ponekad bi zastala - ogledala se u
sjajnom tosteru, okrenula naopako kutijicu sa čajnim svećama i malo
je protresla, pritiskala meka pakovanja salveta. Delovala je veselo,
odlazak u kupovinu s mamom i tatom bio je avantura. Jedan minut i
dvanaest sekundi kasnije već je bila na ivici da izađe iz vidnog polja
kada se jedna ruka ispružila ka njoj. Ruka odrasle osobe koja je
pripadala nekom ko stoji tik izvan slike. Kao da su ona ili on tačno
znali gde je granica domašaja kamere. Činilo se da razgovaraju,
devojčica i nevidljivi. Sve dok nije pristala pred ubeđivanjima,
prihvatila pruženu ruku i nastavila nekud dalje.
Evert Grens se nesvesno stresao, pošto ga je obuzeo nalet jeze
kao na groblju. Ponovo je proživljavao poslednje trenutke u životu
jedne osobe.
Ili barem poslednje trenutke poznate onima koji su je voleli.
Nastavio je da gleda sekvence, a u sliku su iznenada utrčali žena
i muškarac u mlađem srednjem dobu, pa ponovo istrčali iz nje. Onda
su ponovo ušli i izašli, pa se opet vratili.
Uznemireni.
U prvi mah ljutiti, zabrinuti.
 Ubrzo i uspaničeni, slomljeni.
I baš tu je kriminalistički komesar zaustavio snimak. Jer dok su
posetioci hipermarketa nastavljali da tovare robu u već puna kolica,
žena i muškarac - verovatno mama i tata - stajali su usred njih i
čvrsto držali jedno drugo.
Zapitao se jesu li već tada shvatili da je nikada više neće videti.
P . Tako se zove. I baš je stvarno pravi.
Ima lepu sliku na kojoj sam ja. Niko drugi od samo četiri godine
koga poznajem nema takav. Čak ni Jakob. A Matilda i Vilijam su
premali. Ali ja nisam.
Na slici izgledam skoro kao da imam šest godina. Pravimo se da
je tako. Pokušavam da pogodim koja je to igra. Ne. Ne mogu. Ali
zanimljivo je izmišljati. Zato imam i novo ime.
Dobro, ja još nisam baš naučila da čitam, ali oni koji znaju kako
se zovem, kako se stvarno zovem, kažu mi da tu piše Lin i da mi je
rođendan na leto, iako mi je u stvari na zimu. I da treba da se
pravimo da je tako sve dok ne budemo stigli do mame i tate, koji su
sve to smislili i čekaju nas tamo, iako je trebalo da nas čekaju ovde.
I kompjutera USB memoriju sa slikama porodice koja
je prestala da postoji. Još jedan jedini dokument je preostao u
debeloj fascikli sa istragom. Onaj koji bi mogao da promeni sve.
Formular SKV 7695
Zahtev za proglašenje nestale osobe za umrlu

Mala četvrtasta polja. Lični podaci nestale osobe, ime

podnosioca zahteva, najbližih srodnika. Sumoran, bezbojan papir
koji liči na sve druge i miriše na organe vlasti.
S tom razlikom što ovaj okončava živote.
Roditelji koji su čvrsto držali jedno drugo na snimku s kamere za
nadzor i nadali se da će uskoro ponovo videti svoju ćerku, sada su
se, nekoliko godina kasnije, nadali smrti. Pošto je i ona bolja od
ničega. Tako su obrazložili svoje motive na poleđini formulara, u
polju koje je bilo nešto veće od drugih i koje su popunili gusto, gusto,
plavom hemijskom olovkom.
Preklinjali su.
Članove Specijalne komisije za proglašenje osobe za umrlu.
Za to da - baš kao i u slučaju devojčice koja je već sahranjena, a
prozvana je Alva - zaobiđu pravilo o pet godina i pre roka objave da
je Linea Disa Skot pokojna.
Evert Grens je ponekad pomišljao na to kako se u radne zadatke
kriminalističkog komesara ubrajalo i ono najgore - obaveštavanje o
smrti. On je već kucao na mnoga vrata i saopštavao da nečijeg sina,
ćerke, muža ili žene više nema. On ih je lišavao života - jer su sve
dok se on ne pojavi da to izgovori, njihovi najmiliji, oni koji im znače
sve, i dalje živi u mislima. Ali ovim članovima komisije je još gore.
Oni treba da donesu odluku o trenutku kada je smrt nastupila. I u
ovom slučaju su to zaista i učinili.
Na osnovu
a) okolnosti u vezi sa nestankom
b) potrage koja nije dala rezultate i
c) proteklog vremena, komisija zaključuje da
postoji velika verovatnoća da je osoba
preminula.

Jedan bivši savetnik iz vlade, jedan procesor medicinske etike,

jedan pisac, jedan sveštenik, jedan menadžer i jedan pravnik su,
sudeći po popunjenim poljima pri dnu, zaključili da devojčica koja se
na snimku ogledala u tosteru i čeprkala po robi na policama
prodavnice više ne postoji.
Imajući u vidu patnje koje su bliske osobe već
pretrpele i koje tek rizikuju da pretrpe, rok za
izdavanje se skraćuje na tri godine.

Grens je još jednom pročitao odluku komisije.

Tri godine.
Istovremeno se setio žene sa groblja.
Skoro tri godine su prošle otkako je nestala.
Govorila je o jednom drugom detetu, ali i o istom danu.
Ustao je. Pa ponovo seo.
To bi moglo da bude sasvim uskoro.
Znao je kako tu stvari funkcionišu. Da bi neko mogao da umre i
na ovaj, birokratskiji način, predmet se mora na vreme objaviti u
Poštanskom i domaćem glasniku4 i tek se tada, ako se ne pojavi
nešto što dokazuje suprotno, objavljuje da je osoba preminula.
Ulogovao se na kompjuter, pretragom na Guglu stigao do pravog
sajta i počeo da pretražuje objave.
Tamo su trenutno ukupno dvadeset dve osobe čekale smrt.
Brzo je prelistao ljude koji su poslednji put viđeni na Tajlandu, u
Katrineholmu, u Siriji, u Malmeu. Samo dvoje dece. Jedan
sedmogodišnji dečak, poslednji put viđen u Norćepingu, i jedna
devojčica, poslednji put viđena u južnom Stokholmu.
 Zatraženo je da Linea Disa Skot, 131101-2449,
zavedena u matične knjige u Stokholmu, bude
proglašena za umrlu. Linea Disa Skot je
poslednji put viđena u hipermarketu u Šerholmenu
u avgustu 2016. U skladu sa članom 7 Zakona
(2005:130) o proglašenju osoba za umrle, Linea
Disa Skot se poziva da se najkasnije 23. avgusta
2019. javi Poreskoj upravi.

Dvadeset trećeg avgusta.

Gospode.
Evert Grens je za svaki slučaj proverio kalendar koji je ležao
pored njega na radnom stolu.
Nije to uskoro - već ranije od toga.
Sutra.
To je sutra.
Tada će zaista umreti. I još jedna četverogodišnja devojčica će
imati čudnu sahranu - onom kovčegu bez sadržine uskoro će se
pridružiti još jedan.
O videla moju sliku ima plavu aerodromsku jaknu
i iste takve plave aerodromske pantalone i kosu podignutu visoko,
visoko, a kada se smeje zvuči baš isto kao mama. Ali nije mama.
Ona me gleda, otvara moj pasoš i ponovo me gleda, a ja kao da sam
na dva mesta - u isto vreme! Kaže mi da mi je zebrasta jakna lepa, i
pita me da li sam letela i ranije. Nisam. Ali nije ni Jakob. Ona mi kaže
da je to skoro isto kao kad se ide vozom, samo što moraš da gutaš
knedle i držiš se za nos i izduvavaš vazduh na početku i na kraju.
Kada mi vrati pasoš, ja ga strpam u tajni džep, a ona malo trepće i
želi mi srećan put.
B veče skrivalo je u sebi meku tamu koja je
olakšavala disanje. Evert Grens je šetao naseljem sa porodičnim
kućama, pored travnjaka bogate zelene boje, uprkos toplom i suvom
letu. Tihi zvukovi prskalica za vodu koje su se okretale utapali su se
u tišinu, čuvajući svoja dvorišta poput živih bića.
Kuća ka kojoj se uputio bila je poslednja u dugom nizu jednakih
kocaka i dočekala ga je sa upaljenim lampama u svim prostorijama.
Kriminalistički komesar je otvorio kapiju koja je suvo zaškripala, pa
nastavio preko kamenih ploča punih klopki za saplitanje razbacanih
na sve strane - bila je tu fudbalska lopta, dva bicikla sa pomoćnim
točkićima, jedan frizbi i jedan skejtbord prevrnut naopako. Pokucao
je na okrugli prozor na ulaznim vratima, istovremeno pritisnuvši
prekidač zvona.
„Ja ću da otvorim!”
Nekoliko glasova, u horu. I nekoliko pari nogu koje su se
takmičile da prve stignu do kvake na vratima.
Uskoro se pred njim našao dečak od možda sedam-osam
godina, sa još dvoje mlađe dece u pidžamama na pola koraka iza
njega.
„Zdravo - jesu li ti mama ili tata kod kuće?”
„Ko si ti?”
„Zovem se Evert, i..
„Ja se zovem Jakob. A ovo su Matilda i Vilijam.”
„Zdravo, Jakobe. Zdravo, Matilda. Zdravo, Vilijame. Jesu li vam
mama ili tata kod kuće?”
„Jesu, oboje.”
Zatim su nestali. Ponovo su tabanali takmičeći se negde u dubini
hodnika i većoj prostoriji iza njega koja je verovatno bila dnevna
soba, i ako je dobro čuo, iz nje su nastavili do trema sa zadnje
strane kuće. Minut kasnije iz istog pravca su se pojavili žena i
muškarac. Mama i tata sa snimka iz hipermarketa. Prošle su samo
tri godine - ali oni su izgledali kao da je prošlo deset.
„Tražili ste nas?”
„Evert Grens. Kriminalistički komesar iz Gradske policije. Imate li
malo vremena?”
Izabrali su kuhinju. Često je bilo tako prilikom kućnih peseta -
Grens je ispio bezbrojne šolje kafe, žvaćući lepljive buhtle sa
cimetom dok su ugrožene ili osumnjičene ili kriminalu izložene osobe
pokušavale da pronađu sigurnost. Ova kuhinja je izgledala kao i
mnoštvo drugih - okrugao sto sa mušemom i stolice različite visine
kako bi odgovarale deci i odraslima, frižider koji je povremeno brujao
i ispuštao svoje frižiderske uzdahe, mačka sa sivim prugama koja je
pila vodu iz polupune staklene činije i mjaukala, i starinski orman sa
upaljenom stearinskom svećom.
Nisu znali kakva posla s njima ima taj kriminalistički komesar koji
im je nezvan pokucao na vrata i zbog čega je došao tu, ali nisu
morali da pitaju zbog koga je došao - poslednjih godina se u porodici
koja se sastojala od pet članova sve vrtelo oko šestog člana. Žena i
muškarac koji su tako naglo ostarili sada su se zgledali, kao da
odlučuju ko će od njih dvoje ovog puta govoriti o njoj.
„Jakob - koji vam je otvorio vrata - je Linein brat blizanac. Ja i
moja supruga smo prošli kroz pakao, a ipak je on sigurno najteže
podneo sve to.”
Očev pogled je bio umoran, široke bore su mu se protezale ka
slepoočnicama, a beonjače su mu se crvenele. Mnogo je prošlo
otkako je poslednji put odspavao celu noć.
„S druge strane, njena mlađa sestra i brat uopšte je se ne sećaju.
Matilda je imala dve godine, a Vilijam šest meseci kada je nestala.
Za njih je ona samo devojčica sa raznih fotografija. Devojčica zbog
koje se svi pomalo rastuže kada pričaju o njoj.”
Majčine oči su bile više tužne nego umorne, ona je možda
spavala više od svog muža, ali se nije naročito mnogo smejala.
„Dolazim zbog ovog.”
Grens je iz unutrašnjeg džepa izvadio presavijen papir. Kopiju
dokumenta koji se nalazio u fascikli sa istragom o njihovoj ćerki.
 „Zatražili ste da bude proglašena za umrlu.”
Nije to bila nikakva optužba. Nadao se da nije tako ni zvučalo.
„Želeo bih da ponovo razmislite o tome.”
Pomerio je svoju šolju kafe i tacnu s kolačem, pa spustio njihov
zahtev na sto između njih. Kao da je to neki dokaz - kao da je
napunjeno oružje sa svežim otiscima prstiju na sebi. Što je na neki
način i bilo.
„Molim?”
„Pa, ovaj...”
„Čula sam šta ste rekli. Čuli smo vas i ja i moj suprug. Ali ne
shvatamo kakve vi veze imate sa ovim. Naša voljena devojčica je
nestala bez traga još pre tri godine. A vi - komesare Grense, ako
sam dobro upamtila - niste ni jedan jedini dan učestvovali u potrazi.
A sada, pošto je preostalo još samo nekoliko sati, došli ste nam u
kući i tražite... to?”
Nije bila agresivna, iako je imala svako pravo na to. Ni ogorčena,
očajna, razočarana, mada bi to bilo očekivano. Zvučala je razborito.
Pošto je to što je izgovorila predstavljalo jednostavne činjenice koje
bi nepoznatog policajca trebalo da navedu da se izvini, ustane i ode.
„Da. Tražim od vas upravo to.”
Sada je zato ustala ona. Učinila je ono što je imala običaj da radi
kada bi je stvarnost sasvim obuzela toliko da ne može da je otrese
od sebe - koračala je gore-dole po prostoriji. U ovom slučaju između
mašine za sudove i frižidera, između kuhinjskog prozora i starinskog
ormana. Tu se zaustavila i pogledala ga.
„A zbog čega želite da to uradimo?”
„Ako bude proglašena za umrlu, onda ni ja ni moje kolege
nećemo moći da zatražimo nikakve resurse za istragu. Kao ni da
sarađujemo sa drugim odeljenjima u našoj policiji ili izvan nje, ako
bude bilo potrebe za tim. Tada će biti... gotovo.”
„Da. Da! Mi to i želimo!”
Majka je povisila ton.
„Mi želimo da bude gotovo.”
Samo nekoliko trenutaka kasnije sin po imenu Jakob utrčao je u
kuhinju.
„Mama, šta se to... Da li je sve u redu?”
 Sedam i po godina. A ton i izbor reči kao kod odraslog čoveka.
Osećaj odgovornosti koji daleko nadmašuje njegovu stvarnu
odgovornost.
„Sve je u redu, dušo.”
„Vikala si.”
„Nisam vikala. Samo sam se malo uznemirila.”
„Zbog Linee?”
Tačno je znao. Možda je stajao ispred u hodniku i slušao. Ali
verovatno nije ni imao potrebe za tim - već je dugo proživljavao
sadržinu svakog sastanka za kuhinjskim stolom između policajaca i
njegovih roditelja.
„Da. Zbog Linee.”
Prišao je svojoj mami raširenih ruku i zagrlio je.
Uteha.
„Hoćeš li sada da se vratiš u sobu, Jakobe? Ja i mama treba još
malo da popričamo s policajcem. Uskoro završavamo.”
Otac je položio ruke na ramena najstarijem sinu, pa ga pažljivo
poveo ispred sebe iz kuhinje i zatvorio vrata.
Koja su se zatim ponovo otvorila.
„Mama? Tata?”
„Da?”
„Gledam televiziju. U mojoj i Lineinoj sobi.”
Otac je klimnuo glavom i pomilovao dečaka po obrazu. Zatim je
još jednom zatvorio vrata.
„U njegovom svetu oni i dalje dele sobu.”
Nakašljao se. Bio je red na njega da govori u ime porodice.
„Jednog dana ste nam saopštili da je istraga skinuta s liste
prioriteta. I da ste zato prestali da dolazite ovamo i postavljate
pitanja, da nas zovete telefonom da biste proverili pojedinosti koje
ste već proverili.”
Šolja kafe ispred njega stajala je nedirnuta, baš kao i ona ispred
njegove supruge. Sada je umočio u nju svoju buhtlu, pa polako
žvakao meki kolač, prikupljajući hrabrost da nastavi.
„Čekali smo. I čekali. Nikada nam se više niste javili. Zato smo
pokušali da to rešimo sami. Uložili smo sve što smo imali, svaki
slobodan trenutak. Angažovali smo privatne istražitelje. Davali
oglase u novinama. Štampali letke i sklopili ugovor s poštom - nema
nijednog domaćinstva u stokholmskom regionu koje nije zateklo
informacije o Linei u svom sandučetu.”
Okrenuo se ka Grensu i dugo ga posmatrao.
„Ali onda odjednom shvatite da više ne možete tako. I da vam se
čitav život vrti oko nečeg što ne možete da promenite. Pa
odustanete.”
Umorne oči su se zaista trudile da ostanu budne.
„Vi ste već imali dovoljno vremena na raspolaganju. Tri godine.
Sutra će biti proglašena za preminulu, mi nemamo nameru da se
predomislimo. Oprostićemo se od nje zajedno s porodicom i
rodbinom i nekoliko izabranih prijatelja, što je moguće dalje od svake
istrage i organa vlasti. Činjenica je da ste vi, komesare, sada jedini
izvan našeg kruga koji zna za to.”
Otac je spustio ruku na Grensovo rame, slično kao što ju je
maločas spustio na dečakovo. S namerom da ga izvede iz prostorije.
„Hajdete sa mnom. Idemo da vidimo šta radi Jakob.”
Sačekao je da ga kriminalistički komesar sustigne na pragu, pa
skrenuo desno i popeo se stepenicama na sprat. Soba u koju su se
uputili bila je treća po redu u kratkom prolazu, posle toaleta i nečeg
što je izgledalo kao roditeljska spavaća soba.
„Zdravo, Jakobe. Hteo sam samo da pokažem policajcu kako ti je
ovde. Važi?”
„Važi, tata.”
Dečak ih je pozvao da uđu ne okrećući se - emisija na televiziji,
nešto crtano sa glasnom muzikom, zahtevala je svu koncentraciju
koju je jedan sedmogodišnjak u stanju da prikupi.
„E pa dobro, Grense, osvrnite se oko sebe.”
Otac mu je rukom pokazao da pređe prag.
„Mislim da ćete razumeti.”
Da.
Razumeo je.
Soba nije pripadala samo jednom detetu. Ovde su živela dva.
Bila je podeljena na identične polovine nalik na odraze u ogledalu.
Svaka polovina je imala istovetan krevet uz svoj zid, kao i istovetan
radni sto, istovetan akvarijum sa zlatnožutim i crvenkastim ribicama,
kao i plišanog medu sa šalom na crvene tufne na podu kraj
krevetskog podnožja.
 Svaka polovina je imala i pločicu okačenu na svoju oglasnu tablu.
OVDE ŽIVI JAKOB. OVDE ŽIVI LINEA.
„On i dalje odbija da o njoj govori kao o nekom ko je odsutan.
’Hoće li i Linea sa nama?’, ume da kaže kada pakujemo stvari u
auto. ’Gde će Linea da sedi?’, kada nam pomaže da postavimo sto.”
Tri godine su prošle. A ništa se nije promenilo.
„Ja mislim da je Jakobu potreban jasan završetak. Da bi mogao
da se pomiri s tom spoznajom. Da bi prihvatio da nje više nema. I da
zaceli, ako je to kod blizanaca uopšte moguće. Nama je to zaista
potrebno, meni i Mariji. Da bismo mogli da se oprostimo. Istinski. Da
bismo mogli da je istinski ožalimo.”
Evert Grens je znao sve o tome. Kako da se usudite da se
oprostite. Kako da se usudite da žalite. Kako da se usudite da se
više ne bojite onoga što se već desilo.
Pa ipak, došao je ovamo da ih zamoli da to ne učine.
Ne još.
„Pokušali smo.”
Otac je šaputao, u umornim očima mu se sada video očaj, dok je
pazio da mu reči ne dopru do crtanog sveta.
„Pokušali smo da promenimo okruženje. Čak smo i prekinuli
veze, odselili se kako bismo... Ali nismo uspeli. Nova soba je morala
da bude nameštena potpuno isto kao i stara. Njihova stara. On... ne
može. Ali možda će moći ako ona bude sahranjena. Ako se budemo
oprostili. Nadamo se da će tada možda biti u stanju da razmišlja o
njoj na drugačiji način, pa će moći i da nastavi dalje.”
Grens je viđao to i ranije kod ožalošćenih roditelja. Nedirnute
dečje sobe nalik na male muzeje posvećene nekome ko više ne živi
tu. Kao da bi pomeranje bilo čega, pakovanje i pravljenje mesta za
nastavak života značilo da učestvuju u udaljavanju. Ali ovo je bilo
drugačije. Ovde nisu roditelji želeli da žive u prošlosti. Već
sedmogodišnji brat blizanac.
„Moje iskustvo sa blizancima i policijskim istragama govori mi da
oni ponekad... jednostavno znaju. Osećaju uznemirenost onog
drugog. Kao i to da li je onaj drugi u opasnosti. Čak i kada su u
pitanju život i smrt.”
Evert Grens je pogledao dečaka u sobi koja je zapravo
predstavljala dve sobe.
 „Između blizanaca ponekad postoje nedokučive veze.
Povezanost koju mi ne razumemo.”
Otac četvoro dece koji je imao još samo troje dece u kući klimnuo
je glavom, lagano.
„U pravu ste, ja sam siguran da je tako. To se uklapa sa svim
onim što smo mi osetili i doživeli sa Jakobom i Lineom. Ali,
komesare - nije dovoljno da samo budete nečiji blizanac. Morate da
imate i sopstvenu ličnost. Zar ne? A Jakobu je to potrebno, on mora
sebi da dozvoli da to ima. Da bude svoj. Da nastavi da živi svojim
životom, umesto da bude zaglavljen u nečijoj smrti.”
„Ja vas samo molim da odložite zahtev kojim ćete je proglasiti za
umrlu. Da biste meni dali vremena za istragu. Jedan mesec? Jednu
nedelju? Pustite mene da pokušam. Jer ja mislim da grešite, a da je
Jakob u pravu - i da je prerano za odustajanje.”
Otac mu nije ništa odgovorio, nije se čak ni osvrnuo kada je
izašao iz sobe i spustio se stepenicama, u kuhinju, kod svoje
supruge. Tamo je sedeo s novom buhtlom u ruci i umakao je u kafu
kada se Grens vratio.
„A sada ja želim da vi nešto objasnite meni, komesare.”
„Dobro?”
„Zbog čega je...”
U glasu mu i dalje nije bilo gotovo nikakvih nagoveštaja osećanja.
Samo razboritost. Pribranost. Iako je privremeno prešao u napad.
„... ovo odjednom toliko važno?”
„Zbog toga što bi mogla postojati povezanost sa jednim drugim
slučajem, a niko je ranije nije ispitao. I još - sutra će biti prekasno.”
„U redu. Formulisaću drugačije: zbog čega je ovo odjednom
toliko važno za vas?”
Evert Grens je zurio u prazno.
Došao je tu da postavlja pitanja, a ne da odgovara na njih.
On ni sada - baš kao ni kada se Elisa Kuesta čudila zbog
iznenadnog interesovanja za drugu devojčicu - nije imao neko
smisleno objašnjenje sile koja ga je pokretala. Samo je postupio kao
i obično: reagovao je na podsticaj. Pojurio je napred, uveren da će
ga i misli s vremenom stići.
„Mislim da je vreme da idete, komesare.”
 Sada je mama ponovo uzela reč. Dvoje roditelja se međusobno
toliko dobro poznavalo i toliko je puta već radilo ovo da su znali kada
je onom drugom ponestalo snage, pa mu je potrebna zamena.
„Rekli ste nam šta ste želeli. A mi smo vam objasnili kako mi
rezonujemo. Zato vas sada molimo da nas ostavite na miru.”
„Kako će formalna potvrda smrti pomoći sedmogodišnjaku da
razume?”
„Zar ne čujete šta vam govorimo!”
Planula je. Onaj razboriti ton je sada bio daleko.
„Ne možemo više! Za tri godine smo prošli kroz sve, razmišljali o
svemu, videli i čuli i osetili baš sve što bi neka nepoznata osoba bila
u stanju da uradi našoj voljenoj ćerki!”
Majka se sa svakom novom rečenicom za još jedan korak
primicala čoveku na kog je vikala, i sada je napravila poslednji,
približivši lice njegovom.
„Linea mi je svakog dana umirala na rukama!”
Kada je Evert Grens koji minut kasnije izašao u avgustovsko
veče, bilo je podjednako toplo i mirno kao i kada je došao. Kao da je
zakoračio u topao zagrljaj. Kao da je ono što se maločas dogodilo
postojalo samo tamo unutra, i nema uticaja na život koji se odvija tu
napolju. A pošto je ponovo izveo slalom između igračaka, stigao do
ulice i osvrnuo se oko sebe, ugledao je tri para očiju. Kraj jednog
prozora na spratu stajao je dečak uveren u to da mu je sestra
bliznakinja živa, a kraj kuhinjskog prozora u prizemlju stajali su
mama i tata koji su odlučili da im je ćerka mrtva.
M zaspala. Prvo sam gledala u oblake, pošto smo se
nalazili usred njih, a opet i nismo. Onda sam odjednom zaspala. A
kada sam se probudila, sve je bilo plavo. Nebo. Ja sam na nebu!
Alo? Pričaću Jakobu o ovome. Kad se budemo videli. Možda će me i
on sačekati tamo kada budemo stigli, i možda zato nisam mogla da
ga vidim kada smo izašli iz velike radnje.
Malo mi nedostaje.
Samo malo.
P .
Tolike godine provedene u blizini smrti - što je svakodnevica
stokholmskog policajca istražitelja - a nikad dosad nije prisustvovao
sahrani nekog ko nije tu.
Shvatio je šta su majka i otac hteli da kažu.
Možda je čak mogao da nasluti i šta su osećali.
Linea mi je svakog dana umirala na rukama.
Ali uprkos tome je sada naglo cimnuo vrata kancelarije Erika
Vilsona, pa zakoračio unutra bez zastajanja i počeo da priča ne
sačekavši da njegov šef završi telefonski razgovor koji je vodio.
„Želim još vremena.”
Vilson mu je ljutito odmahnuo rukom, pokušavajući da ga ućutka
kažiprstom na usnama.
Činilo se da Evert Grens ne govori istim znakovnim jezikom.
„Nedelju dana? Dve nedelje? Još više?”
Sada je njegov šef prekinuo vezu. Usred rečenice. I nije delovao
naročito srećno zbog toga.
„Vrata su mi bila potpuno zatvorena. Bio sam usred razgovora.
Izabrao sam da ostanem na poslu neuobičajeno dugo da bih na miru
priveo kraju neke poslove koji zahtevaju naročitu pažnju. Pa kako
onda ti, Everte, misliš da možeš tek tako da upadneš ovamo
usred...”
„Tri nedelje? Četiri nedelje? Još više?”
„... svega toga kako bi me po svaku cenu primorao da saslušam
to što imaš da kažeš? I da promenim svoju odluku?”
„Radi se o tome da sam siguran u to da slučaj nikada nije
istražen do kraja. Ona je negde tamo. Živa ili mrtva.”
„Sedi.”
 „Želim da je pronađem. Da je vratim. Da je dovedem njenoj
porodici ili smestim u kovčeg.”
„Everte, sedi.”
Erik Vilson je čekao. Nije nameravao ništa više da kaže ili učini, i
samo je posmatrao kriminalističkog komesara kako peni i reži ispred
njega. Sve dok Grens nije dohvatio jednu stolicu za goste i seo na
nju.
„Čini mi se da ti nije baš dobro, Everte.”
„Ma ostavi se zvocanja. Mator sam, ali još nisam na samrti.”
„Elisa. Ona me je obavestila. Bila je zabrinuta.”
Evert Grens glasno zastenja.
„Šta, sad je ona nova Hermansonova? Večito zabrinuta za moje
zdravlje? To kao da nikada ne prestaje.”
„Elisa brine. Vidi. Razmišlja.”
Grens razmahnu rukama.
„Dobro. Možda sam bio malo... smeten. Pre. Ali sad mi je bolje.”
„Bolje? Everte - izgledaš još umornije, još iznurenije nego obično.
A nikada i nisi izgledao naročito živahno. Bled si. Ne može se baš
reći da zračiš energijom. Odavno sam to primetio, i dobro je što mi je
Elisa dodatno skrenula pažnju. Jer ja nisam samo tvoj šef, već imam
i odgovornost za osoblje. Odgovornost - za tebe. Ti se ovde satireš
od rada već preko četrdeset godina, a radni dani su ti i dalje duži
nego bilo kome drugom. I to ne malo duži. Video si sve što su ljudi u
stanju da urade jedni drugima. I nešto se mislim, uopšte ne bi bilo
čudno da se na kraju nađeš nadomak neke vrste PTSD-a. Stresne
reakcije na traumu. Možda ne zbog nekog konkretnog događaja,
već... eto, svega toga zajedno.”
Evert Grens se tada pomerio. Pa ponovo seo. I to na radni sto
Erika Vilsona.
„Batali tu priču, Vilsone.”
„Već sam imao posla sa čvrstim, jakim, iskusnim policajcima koji
se sve vreme prave kao da znaci upozorenja uopšte ne postoje. Kao
da je to samo nešto što su izmislili drugi. A to se obično završi
prilično loše, ako odbiju da na vreme uvide o čemu se radi.”
Pomalo preteški kriminalistički komesar samo je nastavio da sedi.
Iako se ivica radnog stola primetno krivila.
 „Da. Jesam video sve. Ali sam naučio kako da se zaštitim od
sranja.”
„To ne funkcioniše tako.”
„Funkcioniše i te kako. Oduvek je funkcionisalo.”
„Sve dok više ne budeš mogao da se zaštitiš. Sve dok te ne
sustigne. Jer možeš da trčiš brzo - ali uvek će te sustići. Pre ili
kasnije jednostavno moramo da se suočimo sa svakim jebenim
demonom. To važi i za tebe, Everte.”
Grens se sada nagnuo prema svom šefu, a oprezno krckanje
ploče stola sada se pretvaralo u škripanje s metalnim prizvukom.
„Šta si ono rekao, koliko dugo još mogu da nastavim? Pet
nedelja? Šest? Možda čak i sedam?”
Erik Vilson je bio visok, krupan čovek. Možda zato i nije imao
običaj da povisi glas, nije imao potrebe za tim jer autoritet kao da je
od samog početka bio ugrađen u njega i podrazumevan.
Ali sada je to ipak učinio.
„Nećeš uopšte da nastaviš! Zato što ti, kao što sam ti već
objasnio ovog popodneva, nemaš takav zadatak. Niti si ga ikada
imao. Umesto toga ćeš se, pošto budeš izašao odavde, posvetiti
istragama koje se već nalaze na tvom radnom stolu. Onim
zvaničnim! A što se tiče slučaja sedmogodišnjakinje koju će sutra
proglasiti za mrtvu, njega ćeš ovog trenutka bataliti!”
Put od Vilsonove velike šefovske kancelarije do Grensove,
znatno manje i ušuškanije, nije bio dug.
Ali te večeri ga uopšte nije prešao.
Okrenuo se pošto je stigao negde do fotokopir-aparata, pa
napustio policijsku zgradu i hodnike sa zidovima koji imaju uši.
Nameravao je da odmah obavi nekoliko razgovora koje niko drugi ne
treba da čuje - sa ljudima s kojima inače nikada ne razgovara.
Evert Grens, koji je inače imao običaj da policiji daje uputstva da
konferencije za štampu održava što je moguće dalje od mesta na
kom se on nalazi i na njima kaže što je moguće manje.
Evert Grens, koji je imao običaj da čeka sve dok se novinari koji
nastavljaju da zovu ne pretvore u zbirku žutih samolepljivih ceduljica
s telefonskim brojevima koje je ispisao neki jadničak u telefonskoj
centrali ili hodniku odeljenja, i koje on zatim može da zavitla ispred
sebe otvorenim dlanom, tako da u elegantnom luku odlete u pravcu
korpe za otpatke.
Sada je on zvao njih. Oni su njemu bili potrebni.
Bio je sažet, kao i svi drugi koji anonimno dostavljaju
obaveštenja. Informacije koje su poverljive i stoga se naravno mogu
podeliti samo sa izabranim redakcijama, a koje imaju veze sa pričom
koju su započele tri godine ranije i o kojoj su tada mnogo pisale -
pričom o devojčici koja je nestala bez traga.
Sada je dobila nastavak.
Sahranu.
Devojčica koja nikada nije pronašla put do kuće.
S . Tako je rekao glas iz zvučnika. (Mada ja
mislim da glas pripada nekom od onih koji ovde rade i idu okolo i
pitaju da li je sve u redu i da li hoću nešto da pojedem ili popijem. I ja
svaki put hoću.) Spuštamo se, i ponovo smo u oblacima, ne znam da
li se pravilno kaže da smo u ili na oblacima, ali sigurno znam da je
ono baš plavo nebo ostalo negde visoko tamo gore.
Sad mi Jakob već više nedostaje.
Jeste.
Ali samo malo više.
P on da spava kod kuće, ali je crna rupa u njegovom
krevetu samo nastavila da raste. Možda je i uspevao da nakratko
zadrema, ili mu se barem tako činilo, jer na kraju krajeva, nešto je
ipak sanjao. Sanjao je ženu na klupi za koju je iz obustavljene
istrage saznao da se zove Dženi, a koja je izgledala isto kao Ani,
govorila kao Ani, nosila njihovo nerođeno dete isto kao što ga je Ani
nosila. Sve dok se nije probudio, obliven hladnim znojem. Delovalo
je toliko stvarno. Kao da je živa. A ona u stvari nije živa, je l’ tako?
Zatim je tumarao po ogromnom stanu koji nije delio baš ni sa kim,
kroz sobe koje su mu izgledale strano i čudio se što je uopšte tu.
Izašao je na balkon dok se tamo dole veliki grad provodio u noći, ne
uspevajući da pronađe spokoj koji je obično boravio tu. U zoru, kada
je prvo svetlo pozdravilo krovove zgrada, Evert Grens je zato ponovo
prošetao pustim ulicama od svog stana u Ulici Sveavegen do
policijske zgrade u Ulici Berjsgatan. Tamo je u izlizanoj somotskoj
sofi konačno zaspao istinski. Duboko. A kada su prvi koraci kolega
ranoranilaca odjeknuli u hodniku, bio je čudesno naspavan, uprkos
kratkom počinku. Kao i obično, doručkovao je za radnim stolom,
pošto je prethodno otišao u kupovinu do automata ispred ostave, pa
odande doneo dve šolje crne kafe i sendvič sa sirom i šunkom
umotan u plastičnu foliju, istovremeno prikupljajući hrabrost za
telefonski poziv sasvim drugačiji od jučerašnjeg.
„Halo...?”
„Zdravo... mi se ne poznajemo. Ali jednom smo se sreli.”
„A ko ste vi?”
„Sedeli smo na istoj klupi pre neki dan. Ispred dva bela krsta.”
Nastala je tišina. Jedva čujno disanje. A kada se njen glas začuo
ponovo, bio je tiši, oprezan i budan.
 „Na istoj klupi?”
„Da.”
„To ste... vi?”
„Da.”
„I sada želite - šta? I otkud znate kako se zovem? I gde živim?”
„Iz policijske istrage. O devojčici iz garaže.”
„Optužnica nije nikada podignuta.”
„Znam.”
„I nikada nije došlo do javnosti. Imalo je nekakve veze sa
poverljivošću podataka o istrazi i time da će možda biti nastavljena.”
Tu se zaustavio. Nije bio siguran kako da nastavi.
Osećao se gotovo prijatno zbog toga što je ona preuzela reč.
„Znači, vi ste... policajac?”
„Kriminalistički komesar.”
„Niste mi to pomenuli.”
„Na groblju sam bio kao privatno lice. Baš kao i vi.”
Ponovo je zaćutala. Potrajalo je dugo, pa je pomislio da je
prekinula vezu.
„Halo, jeste li...”
„Tu sam. I pitam se šta želite.”
Sada je zaćutao Grens. Obično je bio dobar u ovome - jurenju
svedoka za istragu i nagovaranju da pristanu na svedočenje. Ali ovo
nije bilo normalno. Jer i nije bila u pitanju istraga.
„Želeo bih ponovo da vas vidim. Mislim, na groblju.”
Nasmejala se, za trenutak odbacivši oprez.
„Izgovorili ste to tako da zvuči romantično.”
„Strogo profesionalno. Uveravam vas.”
„Policijski rad? Na groblju?”
„Kada biste samo znali koliki deo rada jednog stokholmskog
komesara odlazi na smrt. Želim da se vidim s vama da bih vam
pokazao neke slike. A tamo će sve biti manje formalno. Neće biti
papira koje treba popunjavati, niti obaveznog dokumentovanja onoga
što budemo rekli jedno drugom.”
Ona je ponovo disala oprezno. Možda je oklevala. Verovatno bi i
on da su uloge obrnute - nepoznata osoba predlaže susret među
nadgrobnim spomenicima.
„Kada?”
 Njen glas.
Manje oprezan.
„Odmah. Ako možete.”
„Mogu da svratim na putu do posla. Za jedan sat. U redu,
komesare?”
Tačno jedan sat kasnije sedeo je na klupi ispred grobnog mesta
603 u Sektoru 19B. Pre toga je zalio cveće, odstranio uvelo lišće,
oplevio korov. On i Ani su završili jedno sa drugim, i ovoga puta je
bio tu zbog nekog drugog. Nekog znatno mlađeg, čiji se prazan
kovčeg nalazi nekoliko redova dalje, i još nekog podjednako mladog,
koga će za nekoliko sati sahraniti na isti simboličan način.
Deset minuta kasnije je i dalje sedeo tu, sam. Kasnila je. Ustao je
pa počeo da šeta gore-dole između redova krstova i ploča. S
vremena na vreme se zaustavljao, čitao datume rođenja i smrti, pa
računao koliko su ljudi uspeli da požive, užasavajući se zbog toga
koliko su životi umeli da budu nepravedni, ponekad toliko dugi,
ponekad tako strašno kratki.
Pomislio je na svog oca. Čoveka koga je sreo samo nekoliko
puta, ali za čiji je grob sada takođe bio odgovoran. Bio je to lep
kamen: crn, gladak granit i zlatna slova koja je neki kamenorezac
duboko uklesao.
Roditelji smešteni na dva groblja u različitim delovima grada.
Supruga koja leži ispred njega. Ćerka koja leži u memorijalnom gaju
nešto dalje.
Šta od nas preostaje ako sa nas ogule sve slojeve dodira s
ljudima?
Kako se pronalazi smisao onda kada se ništa ne uklapa?
On to i dalje nije znao. Ali u poslednje vreme je pokušavao da se
pomiri sa onim što nije baš ispadalo onako kako je zamislio, da
pronađe novu snagu, uzdigne se. Ne zato da bi postao isti kao pre i
živeo istim životom, već da bi se vratio malo promenjen, a ponekad
je promena jedini način.
„Izvinite. Kasnim.”
Bila je viša nego što je se sećao. Kratka tamna kosa bila je
oblikovana u dve male ćube, a oči su i dalje imale onaj isti intenzitet
pogleda koji se nikada ne skreće u stranu.
„Hvala što ste došli. Da sednemo?”
 Pokazao je na ne baš sasvim stabilnu klupu, pa su seli na ista
mesta kao prošli put. Kao da im je to već navika.
„Pomenuli ste slike. Smatrali ste da treba da ih pogledam.”
Bez ćaskanja. Trebalo bi da oseti zahvalnost, jer i nije voleo
takve stvari.
Pa ipak, neočekivano se osetio pomalo razočarano.
„Vi ste joj bili mama. Alva - rekli ste da tako želite da je zovete?”
„Alva.”
„Neću vas pitati za njenog oca. Kao ni za drugu rodbinu. Ili razlog
iz kog ste bile same. Ali upravo zato jedino vi možete da mi
odgovorite. Vi ste joj bili ceo svet. Tačno znate kako je izgledala.
Više nego bilo ko drugi.”
Koverta mu se nalazila u unutrašnjem džepu sakoa pa je sada
bila izgužvana, a on ju je poravnao koliko je mogao na drvenim
letvama klupe pre nego što joj je dodao sadržinu.
Svežanj fotografija.
„Istog onog dana kada ste je izgubili u garaži, prijavljeno je
kidnapovanje još jedne četverogodišnje devojčice - ni ona nije
nikada pronađena.”
Prva je bila ona aranžirana slika koju je napravio studijski
fotograf. Nelagodan osmeh, kruto držanje.
„Ko je to?”
„Linea. Nestala je samo nekoliko sati kasnije, samo nekoliko
kilometara dalje. Prvo želim da znam ovo - jeste li je videli nekad
ranije?”
„Možda.”
„Možda?”
„Ali ne stvarno. Već tek kada je počela potraga za njom. Mislim
da sam poštom dobila pismo, tako nešto. Sa baš tom fotografijom.
Sećam se jer... i ja sam...”
Očajnički krik roditelja u potrazi za odgovorom. Zaista je uspeo
da odjekne do javnosti.
„Ali nikada uživo?”
„Ne.”
Sledeća fotografija je bila kopija one koja je stajala u zlatnom
ramu u sobi koju je Linea i dalje delila sa svojim bratom blizancem.
Dete koje se smejalo od sreće i čkiljilo u kameru očima koje vole
život. Grens je izabrao tu - i nekoliko narednih fotografija - zbog toga
što je bila okružena drugom decom.
„A da bacite pogled na ovu sliku?”
„Da?”
„Ne gledajte samo nju. Već i drugu decu.”
Nesvesno je izbrojala koliko ih ima. Devetoro malih ljudi. Koji su
trčali okolo i delovali srećno, baš kao i Linea.
„Na šta želite da obratim pažnju?”
„Da li bi među njima mogla da bude i vaša devojčica.”
Žurno je pogledala fotografiju. Baš kao i sledeću, na kojoj je
Linea takođe bila u društvu druge dece, pa sledeću, i sledeću. Sve
dok nije pregledala čitav svežanj.
„Ne.”
„Sigurno?”
„Sigurno. Alva nije tu. Ni na jednoj.”
Pružila mu je slike, a on ih je vratio u kovertu i unutrašnji džep.
Zatim je samo sedeo tamo, ćutke, smeteno. Privremeno ga je
spasao jedan stariji par koji je naišao i pozdravio ih kao što to ljudi
rade na mestima gde su svi ujedinjeni čežnjom za nekim. Grens im
je uzvratio pozdrav, pa su malo slušali korake kako se udaljavaju, u
vidu sve tišeg krckanja po šljunku na stazi. Ali sa ponovnom tišinom
vratila se i smetenost, i sada ga je spasla ona koja je sedela kraj
njega na klupi.
„Ja nemam pojma kako se vi zovete.”
Oprezno se osmehnula.
„Niste mi to rekli ni prvi put, ni jutros preko telefona, a ni maločas
mi se niste predstavili.”
„Evert.”
Pročistio je grlo.
„Evert Grens.”
„Zdravo, Everte. Ja se zovem Dženi, kao što očigledno već
znate. A ja se sada pitam šta vi u stvari želite.”
„U stvari?”
„Nema šanse da me ubedite kako smo se videli samo da bismo
malo razgledali neke besmislene fotografije.”
„Nisu one besmislene.”
„Nisu? Objasnite mi kako.”
 Raširila je ruke.
I dalje se smešila, ali je bila jasna.
Dosta je bilo praznih priča.
„Okej. Možda sam želeo još nešto. Osim mogućnosti da nam se
posreći i pronađemo Alvu na nekoj od slika.”
„Da?”
Ponovo je raširila ruke i ostala tako. Čekala je odgovor.
„Mislim da su vaša devojčica i ta devojčica na slikama možda
povezane.”
„Povezane?”
„Istih su godina. Nestale su u razmaku od nekoliko sati. Istrage
nikada nisu povezane. Jedna je zaključena, to je grob koji vi
posećujete, dok je drugoj oduziman prioritet sve dok na kraju svi -
kako policajci tako i rodbina - nisu odustali. Nedostajala im je šira
perspektiva. Kao što se to često događa kada različite policijske
oblasti dobijaju nove slučajeve koje treba da reše istim resursima
kao i stotine drugih.”
Ona je spustila ruke i zavalila se na klupi. Čitava klimava
konstrukcija se zaljuljala od tog laganog pokreta.
„A zbog čega sve to pričate meni?”
„Nisam siguran. Ali mislim da se radi o tome što ste vi sve to
pokrenuli. Moglo bi takođe biti u pitanju i to što, ako bude došlo do
nastavka istrage oba slučaja, ona mora da se radi nezvanično. Ne
mogu da razgovaram ni sa kolegama ni sa šefovima. Ali sigurno se u
najvećoj meri radi o tome što sam se zakleo da više nikada neću ići
na sahrane, a ovog popodneva će devojčica sa slika koje ste gledali
biti sahranjena, postaće još jedan prazan grob - a ja nemam snage
da odem tamo sam.”
 P .
Hop. Hop.
Tako je to kada avion sleće. To su mi rekli oni koji mi znaju ime.
Nije to ništa čega treba da se plašim, pa se onda i ne plašim.
Ne baš mnogo.
Č nije delovao baš sasvim normalno.
Sako koji ne može da se zakopča preko stomaka, pantalone koje
su iz nekog razloga postale prekratke, iako uopšte nije porastao u
visinu, cipele koje bi trebalo uglancati i kravata sa čvorom koji nikako
nije ispadao kako treba, koliko god se on trudio.
Evert Grens se sve više udaljavao od ogledala u predsoblju. Kao
da će to pomoći.
Crno odelo koje više nikada nije nameravao da obuče visilo je u
ostavi na tavanu. Bela kravata koju takođe nije nameravao da stavi
nalazila se prikleštena između peškira i jastučnica u jednom
garderoberu u spavaćoj sobi. Jedini smislen potez bio je da se
odveze do Krunuberja i policijske zgrade, pa zamoli za pomoć Svena
Sundkvista, svog najstarijeg kolegu, a sada i najboljeg prijatelja.
Približno jednako smisleno bilo bi da zamoli Erika Vilsona, koga je
tokom godina uprkos svemu pomalo počeo da poštuje, da mu
ponovo veže kravatu. Ali ni jedan ni drugi nisu smeli da vide odelo za
sahranu. Vilson mu je jasno saopštio da je istraga u potpunosti
zaključena. A Sven ga je podsetio kako ume da se završi kada
Grens potajno vrši nedozvoljene istrage van sistema - i kako ume da
se izgubi u vrtlogu emotivnih odluka koje se loše odraze i na njega i
na njegovo okruženje.
I tako je poravnao kravatu, koja se odmah zatim skvrčila i ponovo
se izgužvala, popravio istanjenu kosu, koja je opet pala na pogrešnu
stranu, uzdahnuo i napustio odraz u ogledalu - taj deo će morati da
ostane kod kuće, dok ostatak njega zaključava ulazna vrata i silazi
stepenicama do izlaza iz grade.
Dok se zatim vozio kolima, nije bio podjednako siguran u to da
zna šta radi. Zašto se umesto toga nije odvezao kod lekara kako bi
ispitao da li je vrtoglavica simptom infarkta ili krvarenja ili neke druge
grozote. Zašto ulaže snagu i vreme u nešto čime ne mora da se
bavi, što ga se ne tiče i što nije njegova odgovornost. Možda je
trebalo da se bar ovog puta stvarno okrene i vrati kući.
Po dogovoru su se našli u dnu dugog kamenog stepeništa
Severne kapele, na jedva primetnoj kiši čije su kapljice iščezavale i
pre nego što dotaknu tlo. Kada je ugledao nju, odevenu u crno, sa
crvenim ružama u zaštitnom papiru u rukama, podsetila ga je na Ani,
baš kao i prvi put kada su se videli. Možda je u pitanju bilo držanje, ili
pogled. Zagrlila ga je, a on je u prvi mah instinktivno ustuknuo,
nenaviknut na dodire, ali je uvideo da se ljudi pred sahranu ne
pozdravljaju baš rukovanjem, kao i da to ne znači ništa više od
onoga što je zapravo i bilo - razmena topline pred hladnoću koja
predstoji.
Poranili su, nešto dalje je čekalo samo nekoliko fotografa iz
novina, a Grens je potisnuo u sebi poriv da im priđe i zahvali što su
došli, a kada su zakoračili u lepu zgradu crkve koja je izgledala kao
da je blago nagnuta ka svojim simetričnim krilima i susrela se s
nebom kroz meko zasvođenu kupolu, sva mesta za sedenje su i
dalje bila prazna. Ako po ulasku budu izabrali široki prolaz po desnoj
strani i zatim seli sasvim pozadi, baš tamo gde je napravljena neka
omanja izložba, delimično zaklanjajući vidik, rizik da će ih neko
primetiti bio je sasvim mali.
Uskoro su se prednji redovi klupa sasvim popunili. Tih žagor
pronosio se duž zidova otvorenog broda crkve.
Na sredini masivnog kamenog postolja, okružen upaljenim
stearinskim svećama, nalazio se prazan kovčeg.
„Hvala vam.”
Nagnuo se ka njoj, prošaputao.
„Hvala vam što ste pošli sa mnom.”
Dženi se osvrnu oko sebe, kao da želi da se uveri da li ima i
drugih koji ćaskaju.
„I dalje mi nije sasvim jasno zbog čega sam ovde.”
„Zbog toga što se ja ne snalazim baš najbolje na sahranama.”
„Kao ni to zbog čega ste vi ovde.”
„Zbog toga što je ovo poslednja šansa da vidim nešto što
istražitelji nisu videli. Možda i razumem nešto što oni nisu.”
 Orgulje - neprimetne, ali prisutne negde tamo - prekinule su svaki
dalji pokušaj razgovora uvodnim psalmom koji je obgrlio i žagor i
nemir, podjednako svečano i ozbiljno, kao početak ceremonije koja
je neopoziva.
Najgori je bio mimohod oko kovčega.
Kada je trebalo da svi prisutni, jedan po jedan, priđu da bi se
oprostili od devojčice za koju su roditelji i vlasti zajednički odlučili da
više ne postoji.
Čovek nikada nije toliko ogoljen kao u tom trenutku.
Lice okrenuto prema okupljenima. Bol i tuga bez zaštite.
Kada je Grens sa svog mesta video Jakoba, Lineinog brata
blizanca, kako stoji tamo, boreći se s pokušajima čitavog svog
okruženja da mu sruši uverenje u to da ona uprkos svemu i dalje
živi, predstavu o tome da se ništa nije promenilo, postalo je
nepodnošljivo. Mnogo je prošlo otkako je poslednji put toliko poželeo
da nekog zagrli.
Lakše se disalo kada su izašli. Kiša je sipila opreznim kapima,
dok se istovremeno sunce probijalo kroz oblake. Držali su se na
odstojanju dok su ožalošćeni prilazili iskopanoj raki i bacali cveće na
kovčeg. Žute, crvene, bele ruže, uz možda nekoliko irisa koje su
držale dve starije žene. Posle nekog vremena postalo je teško videti
šta se događa, pošto su se svi zbili jedni uz druge, ali čulo se kako
neko izgovara molitvu Bože što brineš o deci, dok je neko drugi
zapevao psalam koji Grens nikada ranije nije čuo, a zatim je kroz
razmak koji se pojavio između dvoje ožalošćenih video kako Jakob
oklevajući ide do otvorenog groba, da bi se potom izgleda pokolebao
i vratio. Kriminalistički komesar je u Dženinom društvu ostao kraj
šumarka štrkljastih breza sve dok se čitav skup nije razišao, a
dvojica crkvenih poslužitelja počela da se pripremaju za zatrpavanje
omalenog četvrtastog otvora zemljom. Tada su prišli i ispustili po
crvenu ružu nad poklopcem kovčega.
„Znao sam da sam vas video još u crkvi!”
Grens je zurio u prazan kovčeg.
Valjda zato nije primetio devojčicinog oca.
„A sada ste tu - kraj njenog groba!”
Glas mu je bio napukao, kao kod nekog ko se upravo oprostio od
ćerke. Dok su oči čoveka koji nije spavao tri godine progonile
komesarov pogled.
„Dakle, šta tačno ne uspevate da shvatite kada vam kažemo da
nas ostavite na miru?”
Otac se odvojio od porodice, Lineina majka, braća i sestra su se
videli nešto dalje, kraj asfaltirane staze, a nerezonski bes koji se
sada ustremio na njega bio je neočekivan i čudan.
„To ste bili vi! Zar ne? Vi ste pozvali fotografe!”
Grens to jednostavno nije razumeo - inače je retko imao problem
sa agresivnošću. Ljudi koji su vikali na njega često su imali pravo na
to, jer je svakako umelo da se dogodi da se ponaša pomalo kao
đubre. Ali ovoga puta se to nije dogodilo.
„Niko van kruga porodice nije znao za ovo! Niko - izuzev vas!
„Ne razumem.”
„Šta tu ima da se ne razume!”
„Pa vi ste sami svojevremeno stupili u kontakt s novinama i molili
ih da pišu. Oni se sada nadovezuju na tadašnje članke. Izvode
zaključke. Baš kao i vi. Zbog čega vas to toliko uznemirava?”
„Trebalo je da nas ostavite na miru! Zbog toga što smo vas
preklinjali za to! Naš dugi proces mora da dobije kraj. Zbog cele
naše porodice. A iznad svega zbog našeg dragog malog Jakoba.”
„Ne.”
„Ne...?”
„Ja u svakom slučaju ne razumem. Zbog čega ste toliko ljuti.
Skoro isto kao što i ja imam običaj. Kako može biti pogrešno ako
pokažete da vam je stalo? Kako vas to može uznemiriti? Ja sam
ovde kao predstavnik policije. Zbog vaše ćerke. Da bih...”
„Sada idemo.”
Dženi je uzela Grensa podruku, prekinuvši njegove nespretne
pokušaje da objasni svoje postupke.
„Nismo imali nameru da smetamo. Vi i ja idemo odavde, iz ovih
stopa.”
Zatim ga je povukla za ruku. Dalje od oca sa umornim, ljutitim,
očajnim očima, dalje od malog belog kovčega prekrivenog šarenim
cvećem. Ćutke su koračali preko travnjaka koji je postao klizav na
kiši, pored kapele i poslužiteljskih ostava za alat, sve do Crkvenog
puta u Solni. I tek tamo se zaustavila, pošto su se našli pred jednom
od velikih kapija.
 „Je li to tačno?”
Glas joj je bio tih, oštar.
„Je li tačno ono što je otac rekao? Da su vas on i ostatak
porodice zamolili da ih ne ometate? Da ne prilazite?”
Grens nije ništa odgovorio. A to je bio dovoljno jasan odgovor.
„Zatražili ste da pođem s vama zbog toga što vaš šef i vaše
kolege nisu želeli ni mogli da učestvuju u zaključenoj istrazi, i ja sam
pristala - zbog ožalošćenih. Zbog Alve. Obradovala sam se što
postoji policajac spreman da odvoji sopstveno vreme za druge. A
sada - sada saznajem da u stvari porodica, osobe najbliže žrtvi, ne
žele da nastave dalje! I da su vas čak zamolili da odustanete od
toga!”
Kriminalistički komesar je nastavio da ćuti. Odelo za sahranu mu
nikada nije bilo toliko tesno.
„Kada me sledeći put budete videli da sedim na onoj klupi u
parku, molim vas da mi ne prilazite. Držite se podalje dok ne budem
gotova. I još ovo - ne zovite me telefonom. Odavno se nisam osetila
ovoliko glupo.”
Koraci su joj bili dugi i žustri, čak je i hodala slično kao Ani,
lupkajući u pravilnom ritmu, koji je usporio kada je skrenula na neku
užu stazu koja je služila za crkvene potrebe i gde je pretpostavio da
je parkirala auto.
Ostao je tamo još dugo pošto je ona otišla. Bez nekog
usmerenja, bez ideje o tome kuda ide. Kiša se pojačala, ali on to nije
primetio. A kada naposletku jeste, nije ga bilo briga.
Čekao je sve dok se nije uverio da su svi posetioci napustili
mesto sahrane. Zatim se vratio. Do groba. Stajao je tamo dugo i
posmatrao kako dvojica crkvenih poslužitelja naizmenično ubacuju
zemlju u raku sa praznim kovčegom koji je simbolizovao odlazak
jedne devojčice.
„Zdravo.”
Grens se okrenuo ka nekom ko je bio vešt u prikradanju.
„Samo sam zaboravio ovo.”
Jakob. A tamo, nešto dalje u travi, ležalo je ono što je nameravao
da baci u grob, pre nego što se predomislio. Plišani meda. Sa šalom
na crvene pruge. Jedan od ona dva koja su se nalazila na podu kraj
blizanačkih kreveta, i koji mu je sada počivao u naručju.
 „Vi ste policajac, jelda?”
„Da. Ja sam policajac. Zato sam dolazio kod vas kući.”
„I vi ćete je pronaći?”
Onaj pogled.
Jakobove uverene oči zagledale su se u oči ostarelog komesara,
koje nisu bile podjednako ispunjene uverenjem.
„Da.”
Morao je da odgovori tako.
„Ja ću je...”
To je jedini način.
„... pronaći.”
Ne dodavši poslednju reč. „Živu.”
„Dobro je. Jer oni kažu da ona spava. Da se to dogodilo. Ali ja
znam da ćemo se ponovo videti. Osećam Lineu. U stomaku. Znam
da postoji.”
Dečak je i dalje bio podjednako uveren u jedinu istinu koju je
mogao da podnese, i upravo je umotavao medu u jaknu da ga zaštiti
od kiše koja je sipila kada ga je neko doviknuo po imenu.
„Jakobe!”
Njegova majka. Žurno se približavala, odlučno koračajući po
prostranom travnjaku.
„Dolazi ovamo odmah! Moramo... danas, Jakobe... moramo da
budemo zajedno!”
Grens ih je posmatrao kako se udaljavaju držeći se za ruke, pa
zatim i sam nastavio preko travnjaka i staza, sve do belog krsta
ispod kog je bio sahranjen kovčeg jedne druge devojčice. Padalo je
još jače, skoro da je već pljuštalo, a on je premestio klupu do Aninog
počivališta - bilo je lepo sedeti sa gotovo potpuno zaklonjenim vidnim
poljem. Retko je bivao toliko mokar. Bela kravata mu se smežurala,
dodatno skupila, pa ju je odvezao i bacio u korpu kraj klupe.
Baš tada je zazvonio telefon.
Video je ko ga zove, pa se nije javio. Ali je nastavio da zvoni. Sve
dok se nije predao.
„Ma jebem ti, Everte!”
Erik Vilson. Njegov šef.
„Trebalo je da ih ostaviš na miru! Nisi dobio nikakav zadatak! Pa
zašto onda sada sedim pred kompjuterom i gledam u sliku sa
sahrane u internet izdanju Dagens niheteral. I vidim tebe u jednom
uglu!”
Bio je istog raspoloženja kao i pre.
„Čak me je pre nekog vremena pozvala i porodica - neko mi je
utrapio taj poziv - i pitala me ko si ti i zbog čega si im došao u kuću
da postavljaš pitanja. U sklopu istrage koja nije tvoja. A ja sam ih
samo slušao kao budala koja ništa ne zna! Shvatam šta si
nameravao da postigneš obaveštavanjem novina. Pažnju! Koja bi
mene primorala da donesem novu odluku! Nešto kao poslednji,
očajnički pokušaj. Ja sam ti lepo objasnio da je ovaj slučaj zatvoren,
jebote. A rekao sam ti i to da deluješ premoreno. Trebalo bi da
uzmeš odsustvo. I eto nas opet na istom. Samo što ti sada više ne
predlažem. Nego ti naređujem. Everte - gde god da se nalaziš sada,
nemoj se vraćati ovamo. Idi kući. I ostani tamo.”
„Kući?”
„Od ovog trenutka si na odsustvu. Na odmoru. Zovi to kako god
hoćeš, dođavola. Dobijaćeš platu, a nećeš raditi baš ništa. A želim i
da za to vreme potražiš lekara - kako za telo tako i za dušu.”
„A šta si zamislio da radim dok budem bio kod kuće?”
„Odmaraj se. Idi u duge šetnje. Brini se o sebi.”
„Ja se nikada ne odmaram. Ja radim. Tako čuvam zdravlje, a
kada ne bih...”
„To je već tvoj problem, Everte. Ne možeš više da budeš ovde
dok si toliko premoren i večito na ivici, u opasnosti da se strovališ
preko nje. To nije dobro za tebe. I apsolutno nije dobro za nas.”
„Nisam ja premoren, samo sam pod utiskom jednog slučaja koji...
to jest, jednog doživljaja koji sam imao ovde na grob...”
„Doživljaja? Kakvog sad doživljaja?”
Evert Grens nije nastavio. Zato je to učinio Erik Vilson.
„Evo kako ćemo, Everte. Sad me slušaj. Ti već poduži vremenski
period, ne računajući nekoliko prilika kada si bio suspendovan zbog
prekomerne upotrebe sile, uopšte nisi napuštao zgradu policije. Ne
koristiš dane odmora, iako te podsećam na to, i to se završava tako
što propadaju. Sada ćeš ih iskoristiti. Imaš sve dane za ovu godinu,
baš kao i dane iz prethodne godine - dok su ti oni stariji od toga već
propali, inače bi ih imao dovoljno da ostaneš kod kuće sve do
penzije. To je ukupno dvanaest nedelja. Toliko dugo ćeš
odsustvovati. Kada se budeš vratio, više nećeš imati dane odmora,
ali neće ti ni biti potrebni, pošto ćeš uraditi tačno ono što sam te
zamolio - otići ćeš kod lekara i popričati s njim o onome što je spolja,
kao i o onome što je unutra.”
Evert Grens je pogledao gore, u kišu.
Potom je legao.
Na leđa. Na klupu.
Lice mu je bilo okrenuto ka nebu, a voda mu je zasipala čelo i
očne kapke i obraze.
Možda je zaspao. Ili ako nije, našao se u onom bezobličnom
svetu između sna i jave, gde misli znače sve i ništa. Vi ste policajac i
vi ćete je pronaći, jelda? Onda je zamenio san o dečaku koji se
sapleo i upao u sestrin grob snom o dve žene koje međusobno liče i
sahranjuju zajedničko dete, lebdeo je, davio se, trčao je brzo, ali se
pritom udaljavao, i nije uspeo da zadrži dečaka koji je padao ka
kovčegu. Osećam Lineu. Stomakom. Znam da postoji.
Ležao je tako sve dok najzad nije ugledao ono što mu je bilo
potrebno.
Pravac.
Sve dok se nije uverio kuda je pošao. Ili barem odakle da počne,
s kog mesta da krene.
S mukom se pridigao, neko vreme sedeo na klupi natopljenoj
vodom i žmićkao stopalima unutar cipela, pa krenuo. Uputio se ka
istočnom delu groblja. Ka memorijalnom gaju. Mestu na kom nikada
ranije nije bio. Pošto je prošlo više od trideset godina, prvi put će
makar pokušati da pozdravi ćerku koju nikada nisu dobili, koja je
ležala tu sama zbog toga što je on za razliku od Dženi zaključio da
neko ko sada ne postoji nikada nije ni postojao. A ako se tog dana
bude usudio da ode sve do tamo, pa možda čak i malo popriča sa
svojim nerođenim detetom isto onako kako je pričao i sa Ani, možda
će posle toga otići kući da preko dana spava, a zatim noću odlazi do
Krunuberja i policijske stanice, i tamo traži vezu između dva prazna
groba. Pošto devojčice zaslužuju da neko brine o njima. Pošto je sve
vreme bio u zabludi - jer ljudi postoje sve dok postoje drugi ljudi koji
misle da oni postoje. Pošto policajac može da odluči da odnese neke
papire u arhivu, ali istrage imaju tu iritirajuću osobinu da odbiju da se
zbog toga same od sebe završe, i izgleda da ih nije briga za to što
nikog drugog nije briga. Pošto se pre ili kasnije uvek dogodi nešto
što sve promeni i ponovo oživi prošlost - neko se nečeg seti, neko se
zbog nečeg pokaje, neko poželi da progovori o nečemu.
I jednog dana se javi.
S neka mnogo dugačka zmija. Svi. Ceo avion.
Polako vijugamo kroz prolaz između praznih sedišta. Ja jedina
nemam nikakvu torbu, ne treba mi, pošto idem pravo kući, i konačno
ću saznati čega se to igramo i zbog čega su mama i tata bili tako
nevaljali u velikoj radnji - pre lepog auta i pre aviona koji leti kroz
oblake - a najviše zbog čega su tamo otišli prvi, bez mene. Kada
džinovska zmija bude dovijugala tamo napred, nastaviće da vijuga
niz stepenište koje vodi iz aviona, pa na asfalt aerodroma, i onda u
aerodromski autobus, sve do još jedne aerodromske sale u kojoj me
sigurno svi čekaju i hoće da se grle i govore: O, kako si mi
nedostajala, devojčice moja i Zamisli, kako si dobra bila u avionu,
iako nisam bila odsutna ni ceo jedan dan.
Malo se pitam kako će to izgledati.
I da li će i Jakob biti tamo.
Ja mislim da hoće.
drugi deo
Uskoro će pokucati na vrata najcrnje tame
S mu nije bila dovoljna. Evert Grens je
tumarao gore-dole između prozora i vrata, sofe i police s knjigama,
sudarajući se sa samim sobom jače i češće nego pre. Zato je
nastavio da hoda po pustom hodniku istražnog odeljenja, a njegovi
šepavi koraci su tu glasnije odjekivali, zvuk potpetica koje kloparaju
odbijao se i ispred i iza njega dok je prolazio kraj zatvorenih vrata
kancelarija koje su pripadale njegovim kolegama.
Petnaest minuta do tri.
Sam, kao i svake noći.
Negde oko deset, kada preostane još dva sata do ponoći, obično
je bilo bezbedno ušunjati se na zadnji ulaz i popeti se stepenicama,
neprimećen. Izbegavao je lift - ako bi on, suspendovan s radnog
mesta, tamo susreo nekog, ne bi imao odstupnicu. Menjanje dana za
noć za njega je bilo podjednako lako kao i to da ostane neprimećen
u mraku. Sada je znao kako zvuči kada automat za kafu povremeno
zabruji i kao da se zakašlje, obuzet jesenjom kijavicom, da bi se
odmah zatim umirio, i kako fotokopir-aparat ispušta tiho šištanje koje
mu se sada pretvorilo u dobrog prijatelja, pošto se danju nije moglo
čuti.
Izvadio je telefon i okrenuo broj Marijane Hermanson. Po četvrti
put samo te noći.
Nije bilo odgovora.
Marijana, s kojom je naučio da razgovara onda kada Ani više nije
bilo, uvek je umela da uzvrati pravim pitanjima i odbijala je da
dopusti njegovim mislima da isuviše odlutaju. Marijana koja je - baš
kao Dženi, koju uopšte nije upoznao, ali bi voleo da je sreće i izvan
snova - održala obećanje o tome da se više nikada neće videti, a
nedostajala mu je baš onoliko koliko je već tada i pomislio da će mu
nedostajati.
Jedanaest nedelja pre toga je u odelu potpuno natopljenom
vodom napustio veliko groblje posle ceremonije na kojoj je prazan
kovčeg spušten u zemlju prekriven crvenim ružama i plavim irisima,
ne uspevajući da se otrese one dve devojčice. Iz dana u dan su bile
kraj njega, čavrljale i smetale mu, odbijajući da ga ostave na miru.
Za sve te godine provedene u službi nije uspeo da nauči čak ni ono
osnovno pravilo policijske profesije: Neka počinioci i žrtve budu deo
tvog posla, ali ne i tvog života.
Nastavio je da korača okružen prašnjavim i suvim vazduhom u
tihoj zgradi policije. Osam krugova napred-nazad, uz dva
zaustavljanja kraj automata sa hranom. Jedan kolač s pekmezom u
aluminijumskoj foliji i jedan sendvič sa sirom i paprikom. Dok se zora
pripremala da oboji mrak sa druge strane prozora nešto svetlijim
tonovima.
„Grense?”
Trgnuo se. Glas je dopro odnekud iza njega.
„Jesi li to ti?”
Evert Grens se osvrnuo. U samom dnu hodnika stajala je neka
blago pognuta prilika, visoka i mršava silueta.
Sranje.
Otkriven je.
Zatim se silueta uputila ka njemu, duge i mršave noge su pravile
duge i mršave korake, znatno gipkije od Grensovih, i bez ikakvog
odjeka.
„Vernere?”
„Da.”
Grens je oduvek poznavao pogrbljenog inspektora Gunara
Vernera. Počeli su da rade iste zime i sada se već obojici bližio
trenutak kada će biti još samo za staro gvožđe, pošto su brojali
poslednje godine u policijskoj službi, a nijedan dosad nije planirao
kako će mu izgledati ostatak života.
„Znao sam da te u noći uoči vikenda mogu pronaći u hodniku
istražnog odeljenja. Iako uopšte ne bi trebalo da budeš ovde.”
„A kako si to ’znao’?”
 „Mora da se šališ? Da Evert Grens bude van policije neprekidno
tokom jednog dužeg perioda? Svi to znaju, prijatelju moj. Ušunjavaš
se ovamo po mraku, kad misliš da te niko ne vidi. Kladim se da čak i
tvoj šef zapravo takođe zna, ali nema snage da nešto preduzima u
vezi s tim dok se barem ne pojavljuješ ovde danju.”
Zaćutali su, koračajući naporedo. Sve dok se po treći put nisu
okrenuli pred samim liftom.
„Počinjem da shvatam zbog čega se baviš ovim, Everte. Ovde
imaš samoću kakvu ne možeš pronaći na mnogo drugih mesta.”
Verner se decenijama bavio tajnim prisluškivanjem. Grens ga je i
dalje uvek zamišljao tako - sa slušalicama na glavi, među kablovima
i monitorima. Ali on je posle velike reorganizacije premešten iz
Sekcije za prisluškivanje u Nacionalno operativno odeljenje, i tamo
zvuk zamenio slikom. Sada je jedan od istražitelja koji umesto toga
rat protiv teškog kriminala vode na internetu.
„Ali pitam se je li to u stvari dobro, dugoročno gledano. Ponekad
moraš da se pobrineš i za samog sebe. Da ne goriš svoju sveću sa
oba kraja. Što ti inače često radiš, Everte.”
„Radiću to sve dok ne budem pronašao izlaz iz istrage u koju
sam primoran da uđem isuviše prekasno da bih imao neke šanse.
Sada... Ne mogu više da je se okanem. Pokušavao sam, ali
jednostavno ne mogu.”
„Baš zbog toga i jesam ovde.”
Verner je naglo zastao, a odmah za njim i Grens. Između ostave i
garderobe.
„Aha?”
„Pre dva meseca si dolazio kod mene, Everte, i nisi odustajao
sve dok ti nisam obećao da ću ti javiti ako u pretragama budemo
naišli na neke veoma specifične reči.”
„Razgovarao sam s tobom. A zatim i sa svakim istražiteljem koji
ima nešto mozga u glavi, u celoj Švedskoj, u celoj Skandinaviji. A
posle toga i sa predstavnicima skoro svih sto devedeset država
članica Interpola. Pa onda sa..
„Zebrasta jakna. Plavi leptir.”
„Da?”
„To su reči za pretragu. A inače mi uopšte nisi objasnio sa čime
imaju veze.”
 „Još neko vreme ću to zadržati za sebe.”
„Zašto?”
„Zato što postoje osobe koje ne žele da nastavim sa istragom.”
Pogledali su jedan drugog sa poverenjem koje nastaje samo
posle čitavog profesionalnog života provedenog na istom mestu.
„Onda neću pitati dalje. Ali daću ti ovo.”
Slika koju je Verner odštampao na običnom papiru nije bila baš
oštra, niti je njen predmet bio centriran kako treba - ali je ipak bila
najjasnija koju je Evert Grens dotad video.
Zbog toga je žurno koraknuo unazad.
„Šta je ovo... dođavola?”
„Pre nešto više od jednog sata javila nam se izvesna švedska
organizacija koja aktivno radi na sprečavanju.
Verner mu je tu ponovo pružio sliku.
„... trgovine decom preko neta. Seksualnog iskorišćavanja dece
na Internetu.”
I tako je Grens morao da pogleda.
„Neko im je poslao tu sliku anonimno, na njihovu adresu za
dojave.”
Postupio je isto kao kada se nekada davno navikavao na prizore
leševa. Prvo se usredsredio na sve ono što je okolo. Detalje koji
okružuju osobu. Polako je za sebe izgrađivao sliku krećući se od
ivica ka središtu, privikavajući se malo-pomalo. Zato je ugledao
sumornu sobu sa oštrim osvetljenjem, smeđe, potklobučene tapete
ukrašene samo prostim ogledalom, venecijanere, spuštene pod
veoma kosim uglom, umršene.
Polako je dozvolio pogledu da se približi sredini fotografije.
Ni ovoga puta mu nije pomoglo.
Kada su u pitanju slike ove vrste.
Devojčica koja se smešila njemu, odnosno fotografu, imala je oko
devet-deset godina. Grens je nikada ranije nije video. Bila je potpuno
naga. Oko vrata je imala pseći povodac. Muškarac koji je stajao
malo ukoso iza nje i držao drugi kraj povoca, a čije se lice nije moglo
videti jer se slika završavala kod njegovih grudi, drugom rukom je
pokazivao na tablu ispisanu neurednim rukopisom: „This is the first
image in a series of nine.”
 To je prva slika u seriji od devet. Gren nije smeo ni da pomisli na
to kako se nastavlja.
„Zašto si došao ovamo i sad mi podnosiš ovo đubre pod nos?
Zašto misliš da...”
„Tvoje reči za pretragu.”
Grens je demonstrativno odvratio lice u stranu. I tako je Verner
morao da zađe oko njega i iskrene ruku kojom je držao sliku dok je
pokazivao na njeno središte.
„Evo.”
Kosa devojčice.
„Šnala. Koja joj sklanja šiške u stranu.”
Posle nekoliko trenutaka, Grens se predao. Pratio je čvornovati
prst svog vršnjaka i kolege. I ugledao je.
„Plavi leptir, Everte. Tvoja reč za pretragu.”
Plavi leptir.
Stvarno je bilo tako.
Posle toliko vremena, dođavola. Pošto je samo čekao i čekao.
Najzad rezultat.
Plavi leptir koji je izgledao istovetno onome u Lineinoj kosi onog
dana kada je nestala u hipermarketu. Leptir koji je napravila lično
devojčicina mama i poklonila joj ga za četvrti rođendan i koji je dakle
postojao samo u jednom primerku. Naravno, u međuvremenu je
prošla čitava večnost u životu tako mladog bića, tri godine otkako su
napravljene poslednje fotografije dostupne u istrazi, ali devojčica na
slici nije bila Linea - u to je bio siguran.
„Sada predajem sliku tebi. Neću to zabeležiti u evidenciju. Pošto
pretpostavljam da istražuješ ono što moraš, Everte, onda istraži to
koliko god možeš.”
Evert Grens je posle izvesnog oklevanja prihvatio papir.
„Jesi li siguran?”
„Kada se budem vratio u svoju kancelariju sa lepim pogledom na
park Krunuberj, otključao svoj kompjuter i nastavio da tražim takve
slike, sakupiću ih više nego što postižem da zabeležim. Više nego
što postižem da zabeležim, Everte. Ja u toku jedne nedelje sa
lakoćom pronađem stotinak Šveđana koji poseduju takve stvari ili ih
dele po različitim mrežama, i nema šanse da ih sve obradim.”
 Mršavi čovek koji je još kao mlad zapravo bio isuviše dobroćudan
da bi radio kao policajac, za razliku od samog Grensa, i stvarno
previše plemenit da bi sada provodio dane radeći na najvećem
đubretu koje se može zamisliti, izgledao je iskreno dirnuto.
„A to je, Everte, samo ono što ja pretražujem. Lično ja. Ako na to
dodamo i dojave spolja - gospode... pre koju godinu smo primili
deset hiljada. Prošle godine se to udvostručilo na dvadeset hiljada. A
samo dva procenta su bila povod za pokretanje istrage - svaka
pedeseta dojava. Jedan slučaj koji smo rešili tek ovih dana, a pritom
govorimo o dokumentovanom seksualnom nasilju - slike sa
poziranjem, gruba silovanja, čak i materijal koji nagoveštava torturu -
ležao je nedirnut dve godine, a nasilje se odvijalo za sve to vreme.
Uprkos tome što smo imali ime, adresu, čak i broj telefona! Jer ako
osumnjičeni ne radi sa decom i nema sopstvenu decu, to prema
našim smernicama dospeva u grupu prioriteta broj dva. Čitav moj
posao se danas svodi na određivanje prioriteta, Everte. Dakle, ako ti
dobiješ jedan od svih tih slučajeva, ne samo da znam da će se nešto
događati već znam da ćeš ga ti istražiti i da ćeš to izvesti
neuporedivo bolje od svih drugih.”
Verner oprezno položi ruku na Grensovo rame.
„Osim toga, uz malo sreće, možda će jedan kolega koji mi je
veoma drag prestati da nama ostalima ide na živce time što iz
nedelje u nedelju - za vreme svog prinudnog odmora - po celu noć
trči gore-dole u izvesnom hodniku policijske zgrade.”
V u hodnik bila su pažljivo zatvorena. Muzika iz
šezdesetih ispunjavala je prazninu oko njega, a somotska sofa je
bila podjednako meka kao i uvek, puštajući jedno pomalo već
ostarelo telo da otpočine na njoj.
Bilo je skoro četiri sata.
Sada zora stvarno više nije bila daleko. A on samo što nije
prebrodio još jednu noć. Nikada nije bio naročito dobar u računanju i
ta matematika mu se nikako nije uklapala - kako uprkos tome što je
ostatak života sve kraći, noći ispadaju sve duže.
Na sto ispred sofe spustio je papir sa onom prokletom slikom,
okrenut poleđinom nagore.
Fotografijom koja je deljena između osoba koje nisu morale ni da
izađu iz svojih domova kako bi počinile najteže zločine. Neko ju je
poslao na adresu za dojave u jednoj organizaciji za pomoć, a oni su
obavestili policiju. Neko je želeo nešto da kaže.
Žrtva? Počinilac? Svedok?
Neko ko je uplašen i traži zaštitu? Neko ko je ponosan i traži
priznanje? Neko kome je učinjena nepravda, pa traži osvetu?
Evert Grens zasad nije znao ništa.
Ali nije morao da bude dobar u računu da bi izračunao da su
ovakvi anonimni postupci više od običnih dojava. I da iza te slike
vreba neka krupnija priča.
Nagnuo se ka stolu i okrenuo sliku.
Ovog puta neće dozvoliti pogledu da dođe do središta fotografije i
susretne se sa nepoznatom devojčicom sa plavim leptirom - umesto
toga će se usredsrediti na počinioca. Onog kome se nije videlo lice.
Grens je približio papir i bolje namestio naočare za čitanje.
 Muškarac mlađeg srednjeg doba. To je bilo očigledno i bez lica.
Telesna konstitucija, držanje, muskulatura ruku. Ten mu je bio
svetao, dlakavost normalna. Košulja plava. Tanak prsten na malom
prstu leve ruke i sat na ručnom zglobu sa crvenim brojčanikom i
narukvicom od metala srebrne boje. Pseći povodac u desnoj ruci
presijavao se na hladnoj svetlosti.
Neko je dostavio baš tu sliku zbog toga što se na njoj nalazi neka
krupnija priča.
„Vernere? Jesi li budan?”
Grens je okrenuo broj mobilnog telefona Gunara Vernera,
nadajući se da se mršavi inspektor i dalje nalazi u bloku zgrada u
četvrti Kungsholmen koji je u sebi sadržao centrale svih ključnih
organa i predstavljao epicentar delatnosti švedske policije.
„Ove nedelje sam u noćnoj smeni.”
„Zovem u vezi sa fotografijom koju si mi dao.”
„Da?”
„Možeš li da je pošalješ u digitalnoj formi?”
„Onda moramo to da registrujemo. A želeli bismo da to još neko
vreme izbegnemo, zar ne?”
Naravno. Zbog toga je i došao lično.
Papir ne ostavlja toliko tragova.
„Možeš li da je uveličaš?”
„Da. Ali original nije baš sjajan.”
„Odmah dolazim kod tebe.”
„Nije baš sjajna ideja da utrčiš ovamo, Everte. Za slučaj da se
neki put pokrene pitanje ovoga što radimo. Samo ti nastavi da ležiš
na svojoj somotskoj sofi i odslušaj još malo muzike - za dvadeset
minuta ti stiže u tvoj poštanski pretinac. Okej?”
Dvadeset minuta kasnije Grens je krenuo mračnim hodnikom ka
poštanskom pretincu koji nikada nije praznio. Na samom vrhu
neotvorenih pisama i nepročitanih novina ležala je smeđa koverta
formata A4, bez pošiljaoca i primaoca. Vratio se, zatvorio vrata
podjednako pažljivo kao i prošli put, pa je rasporio kažiprstom.
Dvanaest listova papira jednake veličine.
Verner je pravougaonu fotografiju podelio na dvanaest delova, pa
zatim svaki od njih uvećao dvanaest puta.
Grens je kleknuo i počeo da ih slaže na podu.
 Morao je da se udubi u sada ogromnu sliku i pročita svaki detalj,
vidi nešto što je neko želeo da on vidi.
Malo-pomalo premeštao je fokus duž tela čoveka bez glave. Pa
zatim duž tela razodevene devojčice. Pa prešao na spartanski
uređenu sobu. Ali pri tolikom uvećanju se gubila i oštrina, i to toliko
da je ponekad bilo teško razaznati gde se jedan objekat završava, a
drugi počinje.
Odozgo naniže. Sleva nadesno.
Dok su ga kolena bolela, a kukovi ga ogorčeno probadali, puzio
je preko papira, ne pronalazeći ono što je tražio.
Ništa.
Odustao je, prekinuo, ustao.
I tad se sve promenilo.
Gospode.
Poslednji pogled koji je bacio na papir završio je iza devojčice i
muškarca, na okruglom ogledalcetu na zidu, jedinom predmetu koji
je bio okačen na njemu. Tu je trebalo da traži! U njemu! A on je sve
vreme pretpostavljao da su sive crtice na staklu ogledala bile prašina
ili izobličenja na staklu.
Evert Grens se užurbao. Ponovo je u grudima imao onaj osećaj.
U jednoj pregradi police za knjige nalazila se stara dobra lupa, sa
drškom i ostalim. Podigao je list papira, napravio mesto za nju na
radnom stolu i usmerio štitnik stone lampe naniže.
Moglo bi da bude.
Onaj malo svetliji deo na zidnom ogledalu mogla bi biti slova na
čovekovim leđima, na gornjem delu tamne košulje.
Pomerao je lupu gore, dole, bliže, dalje. Sve dok ono što je
moglo da bude tu nije postalo jasnije - dalje uveličavanje dovodilo je
samo do toga da se detalji sve teže vide.
Grens je požurio u hodnik, prošao troja zatvorena vrata, pa
otvorio četvrta. Ta su vodila u Svenovu kancelariju, a tamo je u fioci
radnog stola njegov kolega čuvao flašicu koju su u doba starih
pisaćih mašina uvek koristili baš svi, a koju u današnje vreme više
nije tražio baš niko. Bila je to skoro puna flašica belila.
Onda se desilo nešto čudno.
Kada je ponovo seo na pod i nastavio sa posmatranjem lista
papira sa leđima počinioca koja su se slučajno videla u ogledalu,
više ga nisu bolela ni kolena ni kukovi. Uvek je bilo isto čim dođe u
blizinu nekog ko smatra da ima pravo da upotrebljava nasilje zbog
toga što je život nekog drugog bića manje vredan od njegovog.
Adrenalin koji bi ga ispunio kada ga neka istraga potpuno zaokupi
podizao ga je u potpunosti, a uzbuđenje koje nije ličilo ni na jedno
drugo dopiralo je negde iz dubine.
Tako.
Kada bi rezolucija bila previše loša - i fotografija je samo
postajala sve gora od dodatnog povećavanja - on je umesto toga
radio na kontrastu slike.
Vredelo je pokušati. U nekim davnim istragama je ponekad
uspevao u tome. Ako je kontrast bio nedovoljan, umelo je da bude
od pomoći kada se bela boja natapka na sive delove - one za koje je
pretpostavio da su prašina i izobličenja na staklu ogledala, a koji su
možda bili slova. Da ih jednostavno rečeno učini jasnijim.
Evert Grens nikada nije raspolagao bogzna kakvom finom
motorikom i osećao se nespretno, trapavo, dok je što je pažljivije
mogao bojio sve sive delove. Zatim je koraknuo unazad,
pokušavajući da sada svetlije crtice poveže u šaru koja predstavlja
slova.
Ne.
Nije video ništa.
Ponovo je natapkao belu boju, sada na više mesta i sigurnijom
rukom, najbolje što je mogao.
Još jednom je koraknuo unazad.
Da. Možda.
Masa teksta, razmak, masa teksta.
Evert Grens je disao duboko, iz stomaka, kao što je nekada
naučio.
Sve dok nije bio potpuno siguran u prvo slovo.

N
Usredsredio se na još nekoliko svetlih crtica koje su se stapale. I
tako se pojavilo sledeće.
 O
Treće slovo se pak nije moglo videti.
Odbijalo je da se poveže u celinu.
Koliko god on prčkao i trudio se da se koncentriše, i dalje je video
samo delove koji su lebdeli na međusobnom odstojanju.

•••
•••
Išlo mu je bolje sa četvrtim.
Petim.
I osmim.

D
I
•••
•••
•••
•••

K
•••
Moglo bi da bude tako.
Ako nagađa i sam dopuni dva slova koja nedostaju.
 Prvi trag ka plavom leptiru koji je sada sleteo na drugu devojčicu.

I-K-S-J-I-D-R-O-N
Pustio je da sledeća reč izraste podjednako sporo - mackao je,
odmicao se, ponovo mackao - i posle nekog vremena uspeo da
protumači četiri od ukupno šest prvih slova.
Zatim se sve prekinulo. Naglo. Za to je bio kriv ram ogledala.
Nedostajao je ostatak, završetak.

T-•••-•••-M-A-N
Evert Grens je uključio kompjuter, otvorio polje za pretragu i
upisao ono što je imao - „Nordijski nam”.
I nije stigao ni da potegne gutljaj onog hladnog mutljaga na dnu
šolje sa kafom.
Kada je odbacio plaćene oglase koji su se nalazili na vrhu i
ometali stvarnu pretragu, preostao je samo jedan smislen rezultat.
Dve reči, sa još pet slova: „Nordijski nameštaj”. Kliknuo je na link, a
ovaj ga je odveo na neki sajt na danskom jeziku, sa logom koji je
izgledao istovetno onome na čovekovoj dukserici - u pitanju je bila
firma sa poštanskom adresom u Redbergu, gradiću za koji nikada
nije čuo. Brzo je proverio mapu, i zaustavio se na dvadesetak
kilometara južno od grada Nikebing Falster na ostrvu Falster, manje-
više na krajnjem jugoistoku onoga što se smatralo Danskom.
Ustao je, jer više nije želeo ili morao da gleda u sliku zloupotrebe
deteta. Sada je bio važan još samo jedan papir. Onaj sa slovima
izvrnutim u ogledalu.
A taj isti deo slike mu je ulivao i sumnju.
Je li to zaista moguće? Da li se možda neko sprda s njim?
Zar bi iskusan pedofil koji prodaje dalje svoja dela
istomišljenicima preko interneta - jer se informacija o još osam slika
iz iste serije nije mogla shvatiti drugačije - postupio tako neoprezno i
dozvolio da bude fotografisan u dukserici sa nazivom firme? I da li je
kriminalistički komesar iz Stokholma zašavši već u drugu deceniju
XXI veka razotkrio jednog predstavnika onog mračnog naličja
digitalne tehnike koristeći pomagalo koje su njegove kolege imale još
u XIX veku, lupu, kao i belilo, koje je izašlo iz mode mnogo pre
isteka XX veka? Ili je tu možda postojalo samo ono što je on mislio
da vidi, misli koje je probudila obična šnala za kosu, jer je on toliko
želeo da vidi?
Evert Grens je čučnuo i sakupio listove papira, pa ih okrenuo na
poleđinu.
Da ne bi morao da se suoči s njima, da ga ne bi povukli sa
sobom.
A možda i zato da ne bi morao da i dalje formuliše nova pitanja
koja su vodila do onog poslednjeg, a ni sam više nije bio siguran u to
da li želi odgovor na njega: da li je dostavljač imao neki cilj, da li je
slika koja je dospela do njega sadržala u sebi i neku krupniju priču - i
da li je u tom slučaju ova nepoznata devojčica povezana s jednom
drugom devojčicom koja je takođe nosila plavog leptira i čijem je
tobožnjem pogrebu prisustvovao samo dva meseca ranije?
S . Pola šest. Doba kada većina onih koji ne moraju
da idu na posao bira da se naspava. To u svetu Everta Grensa
nikada nije imalo naročitog značaja. Njegovi saradnici su naučili da
žive s nekim ko ih uvek zove telefonom i budi ih u trenutku kada on
mora da razgovara, što se često događalo baš onda kada ostali
najradije ne bi razgovarali, a tada se takođe najjasnije videlo koliko
mu nedostaje osećaj za okolinu.
Baš zato je pozvao ponovo. Peti put za nekoliko minuta. I baš
zato je ona nastavila da mu se ne javlja. Kao što je to činila već
čitavih godinu dana. Ali ovoga puta on nije odustajao. A ona kao da
je to osetila. Jer kada ju je pozvao ponovo, i ponovo, i ponovo, ona
se naposletku javila.
„Everte? Šta tačno...”
„Dobro jutro, Marijana.”
„... ne razumeš u izrazu Ja. Više. Ne. Želim. Da. Imam.
Nikakva. Posla. Sa. Tobom?”
„Razumem. Ali oduvek sam mislio da je to loša ideja.”
„Sada ću ti prekinuti vezu. Nemoj me primoravati da promenim
broj.”
„Ne prekidaj. Jer ne želim da razgovaram sa tobom.”
Zaćutala je. A uprkos tome što nije baš govorila šapatom, on je u
pozadini čuo sporo disanje nekog ko čvrsto spava pored nje - svog
šefa Erika Vilsona.
„Pa sa kim želiš da razgovaraš? Sa Erikom? Vas dvojica se
viđate na poslu svakog dana.”
„Voleo bih da posle više nikada ne razgovaraš s njim o ovome.”
Ponovo je zaćutala. On je razumeo njeno oklevanje. Posle čitavih
godinu dana redovnog zvanja telefonom u pokušaju da ponovo
progovore i obnove svoje prijateljstvo, pošto je on bio kriv za to što je
ona napustila istražno odeljenje, ona mu se najzad javila, a on tvrdi
da zapravo želi da razgovara s nekim drugim, što je zvučalo pomalo
sumnjivo.
„Je li? Šta to znači? A sa kime to želiš da razgovaraš kad već
zoveš usred noći, a ne želiš da razgovaraš ni sa mnom ni sa
Erikom?”
„Ti znaš da želim da razgovaram s tobom. Više nego sa bilo kim
drugim. Ali, Marijana, ja u ovom trenutku, baš ovog jutra, želim da mi
pomogneš da se čujem sa onim mladićem koga si ti dovela ovamo,
koji je radio kod nas prošle godine i umeo da izvede stvari koje niko
drugi nije umeo - da otvori zatvorenu digitalnu mrežu i zaviri u njeno
središte.”
„Bilijem?”
„Možda. Ima dvadeset sedam godina, tako nešto. Mršav je. Bled.
Malo bubuljičav. I ima stav.”
„To je Bili.”
Zaćutala je i treći put. Ono što je u početku bilo ljutnja, a sledeći
put oklevanje, sada se uglavnom sastojalo od opreznosti.
Progovorila je tišim glasom.
„Čime se to baviš, Everte?”
„Jednom istragom.”
„I za to ti je potrebna pomoć nekog ko ne radi kod nas? A ne želiš
ni da o tome pričam sa tvojim direktno nadređenim šefom?”
„Ta istraga nije baš... sasvim zvanična. Nije još.”
I na jedan kratak, kratak trenutak osetio je bliskost.
Ona je obožavala ovo.
Njegovu lošu naviku da s vremena na vreme zaobilazi sistem.
„U redu. Znam gde je. I kako ga mogu pronaći. Stupiću u kontakt
s njim pa ću ti poslati njegovu adresu - pošto pretpostavljam da ne bi
voleo da dolazi kod tebe u policiju?”
I tako je trenutak prošao. A bliskost iščezla.
„A ti?”
„Ja?”
„Valjda shvataš da ovo više ne može ovako? Ljudi koji zovu
telefonom druge ljude u ovo doba ne osećaju se dobro. Oni
pokušavaju da sami sebe ubiju radom. Oni beže - a i ti i ja znamo od
čega.”
Glas joj je ponovo bio oštar, hladan.
„Everte - iskreno ti želim sreću u onome čime se baviš sada. Ali
nemoj više nikad da me zoveš. Osim toga - upravo sam nešto
odlučila. Već danas ću promeniti broj telefona. Čuvaj se.”
Prekinula mu je vezu.
A elektronska tišina je kao i uvek bila gora od svake druge.
Evert Grens posle toga više nije mogao da jednostavno ostane u
svojoj kancelariji i tu čeka. Činila mu se pustom - tu samoću nije
izabrao sam, i zato je bila toliko glasna i napadna. Prošetao je do
jednog kafića u Ulici Hantverkargatan koji se otvarao rano ujutru, i
posle tri tople buhtle sa cimetom i dve šolje koliko crne toliko i jake
kafe primio tekstualnu poruku sa adresom i šifrom za ulazna vrata.
Sa Marijaninog uobičajenog broja telefona, još uvek.
Nije se često vozio metroom, ali nezvaničan istražni rad nalagao
je nezvanična prevozna sredstva koja nisu registrovana u policiji, a
kada je izašao iz podzemlja na stanici metroa Skanstul, uvideo je
koliko je retko na taj način posećivao četvrt Sedermalm. Šetnje po
Stokholmu su ponekad bile toliko lepe. Jer kada je prešao Ulicu
Jetgatan i prošao alejom Katarinine ulice u pravcu Trga Nitorjet,
oživelog od jutarnje žurbe, nakratko ga je ispunio mir. Taj deo grada
možda nije bio toliko sjajan i jedinstven kao što zamišljaju neki koji
žive tamo, ali bio je to deo grada sa dušom i upadljivom toplinom
koju je retko sretao na adresama u samom centru grada, iako je
tamo proživeo veći deo života.
Pošto je ušao u lift koji je izgledao mnogo starije od njega samog,
i bio toliko tesan da je imao problema sa disanjem kada je navukao
metalnu rešetku. Izabrao je stepenice, sprat po sprat, a kada je
najzad na petom spratu pokucao na prava vrata, problem je postao
sasvim obrnut; udisaji su mu bili prečesti i previše siloviti.
„’Bro jutro, komesare.”
Pocepane farmerke i isprana majica. I neočekivana živahnost.
„’Bro jutro, Bili. Već si budan?”
„Nisam još otišao na spavanje, komesare. Zaglavio sam za
kompjuterom.”
 „Ne moraš da me zoveš ’komesare’. Ja sam ovde u neku ruku
privatno, kao što si možda i sam razumeo. Mogu li da uđem?”
Stan je bio mali. Ali nimalo nalik onome što je očekivao. Nije tu
bilo hrpa praznih limenki od energetskih pića ili koka-kole. Kao ni
kutija od pica ili indijske hrane za poneti. Bilo je uredno, mirisalo na
čisto, a nameštaj je delovao skupo. Ali život se očigledno vrteo oko
virtuelnog sveta. Sto kraj prozora dnevne sobe očigledno je
predstavljao centar stana, ispunjen naprednom kompjuterskom
opremom.
„Dobro, kako onda da vas zovem?”
„Evert.”
„To mi je čudno.”
„Ali to mi je ime otkad znam za sebe, i lično ga takođe smatram
pomalo čudnim, ja bih izabrao neko drugo. Ali kada su imena u
pitanju, to ti je što ti je.”
„Mislio sam da mi je čudno da vas zovem po imenu, pošto mi vi
niste neko sa kim se to radi.”
Seli su, mladi informatički genije pred ekran, a postariji
kriminalistički komesar na hoklicu sa njegove desne strane.
„Pre nego što počnemo, želeo bih da te upozorim.”
Grens je nesvesno progovorio tišim glasom.
„Radićemo sa slikama koje spadaju u nešto najmračnije čime se
ljudi bave.”
Kriminalistički komesar je spustio list papira na sto ispred njih. I
kod mladića primetio isti onaj pokret kao i kod samog sebe onog
prvog puta - ustuknuo je kako bi se udaljio i postigao da ono u šta
gleda deluje manje stvarno.
„Ovde na poleđini osoba koja mi je dala sliku nažvrljala je dug niz
slova i brojki za koje pojma nemam šta predstavljaju, ali možda tebi
nešto znače?”
Grens je okrenuo papir, i umesto slike zlostavljanja ukazao se
Vernerov iskrivljeni rukopis, dok je Bili sada izveo sasvim obrnut
pokret: opustio se i nagnuo ka papiru.
„Internet adresa sa neindeksiranog interneta.”
„Da?”
„Sa darkneta, komesare. Izvinjavam se - ali moram tako da vas
zovem. Tako vas doživljavam.”
 „Dark... neta? To mi ne znači baš ništa.”
„Ozbiljno?”
„Ozbiljno.”
„Ali dajte, kako je uopšte moguće da ste komesar, a... mislim, ovo
postoji odvajkada.”
„U tome i jeste problem, znaš. I ja postojim odvajkada.”
Bili se nasmešio. Ljubazno.
„To je šifrovana mreža ispod obične mreže. Jedan deo mreže koji
se nalazi izvan zvaničnih pretraživača. Sajtovi sa skrivenim IP
adresama. Dakle, ne možete slučajno da se nađete tamo običnim
guglanjem. A čak i ako vam se to ipak desi, možete zaboraviti na
pokušaje da pregledate sadržaj ako nemate poseban veb-
pregledač.”
„Valjda zato i jesam ovde.”
„Valjda zato i jeste ovde.”
Kada bi Evert Grens seo za kompjuter, uvek je pritiskao tastere
pomalo prejako i mučio ih baš kao i mnogi drugi koji su se školovali
na teškim i sporim pisaćim mašinama. Bili nije imao taj problem.
Njegovi prsti su plesali sa tastaturom, voleli se s njom, osećali
zajedničku pripadnost.
„Za otvaranje tamne mreže potreban je poseban softver.
Anoniman servis. Ja mogu da biram među nekoliko različitih. Vidite li
ovo, komesare?”
Grens je pogledao ekran. To jest ekrane, pošto ih je bilo ukupno
četiri.
Uz pomoć Vernerovih prividno zbunjujućih nažvrljanih slova i
brojki nije bilo potrebno naročito mnogo vremena da jedan od njih u
potpunosti ispuni ona prokleta slika. Prvi put ju je video u izvornom
poslatom obliku.
„Nego, komesare? Moram nešto da vas pitam.”
„Da?”
„Zašto sedimo ovde, a ne u policiji?”
„Zato što je to jedini način da istraga dođe do rezultata.”
„Kapirate da se neću baš sjajno provesti ako nekom bude palo na
pamet da ispituje šta ja to skidam s neta. I koje adrese posećujem.”
„Ako neko od nas dvojice bude rizikovao da završi u zatvoru,
pobrinuću se da to budem ja.”
 „Mogu li to da dobijem napismeno? Da vi preuzimate
odgovornost?”
„Ako želiš da odustaneš, prekidamo. Bez pritiska, bez pitanja. U
tom slučaju sada odlazim i neću ti to uzeti za zlo. Ili mi možeš
pomoći da stignem dalje - da se približim tom tipu bez lica.”
Obojica su pogledala u muškarca koji je jednom rukom držao
povodac vezan oko vrata gole devojčice, dok je drugom pokazivao
tablu sa tekstom koja je objavljivala da upravo gledaju prvu sliku iz
serije od ukupno devet.
„Znači, postoji još barem osam komada?”
„Tako sam ja to razumeo.”
„I on ih nudi drugima?”
„I to sam tako razumeo.”
„To je neki pedofilski lanac, komesare?”
„Upravo to želim da saznam.”
Potom nijedan od njih dvojice više nije mogao da gleda
razodevenu devojčicu. Grens je ustao i kroz prozor bacio pogled
preko šarenila krovova Sedermalma, dok je Bili ušao u sićušnu
kuhinju i uključio aparat za kafu.
„Hoćete i vi, komesare?”
„Samo ako ćemo nastaviti.”
„Hoćemo.”
Njegov mladalački glas odjednom je zvučao starije.
„Zato što želim da uhvatite to đubre. Kao i druge poput njega.”
Spustio je između tastature i ekrana dve ogromne porcelanske
šolje sa pola litra kafe u svakoj, pa podigao papir okrenut na
poleđinu.
„Ova žvrljotina - vaše reči, komesare - predstavlja jedinstveni
naziv slike. Skoro svi koji nisu kompjuterski zaluđenici poput mene
vrše katalogizaciju na najjednostavniji mogući način kada postavljaju
više od jednog objekta. Dakle, ako sada pokušam da promenim
samo jednu brojku u nazivu slike, evo, da vidimo...”
To je i učinio. Jednu jedinicu je zamenio dvojkom.
„... prilično sam siguran da ćemo doći do sledeće, i...”
Naglo je zaćutao.
Nijedan od njih nije imao snage ni da govori ni da sluša.
 Na ekranu gore desno zaista se nekim čudom pojavila sledeća
slika.
„Vidite, komesare, gde vam pokazujem prstom, tu piše da je
prethodnu sliku neko postavio četrnaestog jula. A ovu ovde sledećeg
dana, petnaestog. Napravio je sopstveni feljton. Dakle, ako
promenim cifre opet, i opet...”
Jedna po jedna, slike su ispunile ekrane.
Na njima se videlo kako odrastao muškarac u devet koraka
napastvuje desetogodišnju devojčicu. Baš kao što je i najavljeno.
„To je sve, komesare. U okviru ove serije.”
„Možeš li da ih skineš?”
„Već sam to učinio.”
Ogromne šolje sa kafom bile su ispijene.
Evert Grens je prihvatio USB memoriju, pa pustio da mu sklizne u
unutrašnji džep sakoa.
„Eto, komesare, kad sam ja bio mali, oni su presnimavali VHS
kasete, pa odlazili u poštu i slali ih dalje u zalepljenim kovertama sa
imenom i adresom i markicama, pa im je bilo potrebno barem par
dana da neki drugi smrad primi pošiljku, a... Hoću reći, ja nemam ni
dvadeset osam godina, nije to bilo ne znam koliko davno. A sada?
Uz pomoć te memorije možete da aploudujete slike brže nego što
vam je potrebno da kažete ’Zovem se Evert Grens’ i pošaljete ih na
sajtove za deljenje fajlova i oblake širom sveta. Ja obožavam
internet - ali ljudi nisu znali šta rade kada su ga izmislili.”
Mladić mu je pružio ruku.
„Dugujete mi uslugu, komesare. Računajte da ću je nekad
zatražiti.”
Bili je i dalje sedeo pred ekranima dok je njegov gost išao ka
ulaznim vratima.
„Nego, još nešto, komesare? Vi valjda kapirate koliko još takvih
sranja postoji tamo negde, jelda? Skrivenih na tamnoj mreži.”
Grens odmahnu glavom.
„Ne. Ne kapiram.”
„Ne kapiraju svi. A možda je tako i bolje. Lakše je podneti sve to.”
Kada se Evert Grens spustio niz pet spratova i ponovo zašao u
lepu aleju Katarinine ulice, zastao je i neko vreme samo disao.
Udah, izdah. Udah, izdah.
 Sasvim drugačija stvarnost od one digitalne koju je maločas
posetio.
U ovoj je poznavao pravila igre.
Znao je da je stvar ozbiljna. I da bi sada trebalo da ode kod svog
šefa i preda mu USB memoriju zajedno sa analizom košulje sa
logotipom na kom u celosti po svoj prilici piše Nordijski nameštaj, što
zatim vodi do jedne firme u mestu koje se zove Redberg, a nalazi se
dvadesetak kilometara na jug od grada Nikebing Falster.
Ali nije to učinio.
Umesto toga je prošetao do Ulice Jetgatan, mahnuo slobodnom
taksiju, pa zamolio šofera da najbrže što može vozi na aerodrom
Arlanda.
Ovaj slučaj su mu već uskratili njegov šef i roditelji koji su tražili
da bude proglašena za umrlu, ali nije imao nameru da ga ponovo
ispusti iz šaka. Na kraju krajeva, on i jedan dečak su se saglasili o
tome - mede sa šalovima na crvene pruge ne treba da leže same
kraj kovčega.
K E G seo uz izlog u Ist Sajd grilu, kiša je već
padala. Malobrojni prolaznici sa druge strane stakla izgledali su
promočeno i smrznuto, iz tanjira sa pilećim burgerom za osamdeset
danskih kruna nije dopirao nikakav miris, a kada je malo bolje
osmotrio poslovne lokale u zgradi sa druge strane, video je da su svi
prazni i slobodni za izdavanje. Jedina redberška zalogajnica
smeštena u jedinoj redberškoj velikoj ulici odisala je nekakvim
očajanjem baš kao i ceo gradić.
Bilo mu je potrebno nešto više od jednog sata da napusti Arlandu
i Stokholm, zatim još jedan sat u vazduhu do Kastrupa i
Kopenhagena, pa još sat i po na drmusavim šinama u vozu za
Nikebing Falster. Inače mu se veoma dopadala susedna zemlja koja
je Švedsku razdvajala od ostatka kontinenta, uglavnom je razumeo
danski i rado je dolazio u posetu kad god mu se pruži prilika - ali ne i
sada. Ne ovim poslom. Ovo putovanje je počelo sa dva groba
namenjena dvema četverogodišnjim devojčicama.
Firma Nordijski nameštaj se, sudeći po karti na mobilnom
telefonu, nalazila jedva kilometar odatle, a on je uspeo da pozajmi
jedan zaboravljen kišobran od vlasnika restorana, znatno prijatnijeg
od hrane koju je nudio. Očajanje se pretvorilo u pustoš. Susreo je
jednu stariju gospođu sa jednim starijim psom i tinejdžera koji je
pogureno vozio bicikl kroz pljusak, i osim toga nikog više. On je
čitavog života živeo u velikom gradu, okružen zvucima i pokretima, i
odmah je uvideo da nije stvoren za ovo - bez života koji vam se
stalno nameće, uopšte i nema nikakvog života.
Ugledao je belu fasadu od cigle sa sada poznatim logotipom već
izdaleka, iza poslednjeg zavijutka glavne ulice. Bila je to omanja
industrijska zgrada povezana sa kancelarijskim delom, kroz koji je na
kraju i ušao. Mlada žena na recepciji mu se nasmešila, poželela mu
dobrodošlicu i upitala kako može da mu pomogne.
„Za početak bi bilo lepo ako biste mogli da mi potvrdite da li ovaj
odevni predmet izvorno potiče odavde.”
Evert Grens joj je pružio ono što je preostalo od lista papira
natapkanog belilom, kada je sa njega odsekao devojčicu i tablu u
čovekovoj ruci.
„Izvinite - na šta mislite?”
„Na duksericu. Na kojoj je nepotpun natpis Nordijski nam. Želeo
bih da znam je li u pitanju jedna od vaših.”
Recepcionerka je refleksno prihvatila ono što joj je pruženo, a
zatim je kratko pogledala u papir, pa u Grensa.
„Ko ste vi? O čemu se ovde radi?”
On je neko vreme tražio policijsku legitimaciju koja mu se sakrila
u sakou, pa je naposletku spustio na drveni pult.
„Ja se zovem Evert Grens i radim kao kriminalistički komesar u
Gradskoj policiji u Stokholmu.”
Ona je otvorila crnu kožnu futrolu, uporedila fotografiju sa
čovekom koji je stajao ispred nje, pa prešla prstom preko grba sa
zlatnom krunom.
„Kriminalistički komesar?”
„Da.”
„Iz Švedske?”
„Da.”
„I želite da nam postavite neka pitanja o našoj radnoj odeći?” „Ja
želim da znam da li je ovo vaša radna odeća.”
Ona pogleda u Grensa, legitimaciju, papir, pa zatim ponovo u
Grensa.
„Mi imamo dva različita odevna predmeta, majicu za leto i
duksericu sa dugim rukavima za zimu. I da - ovo jeste naša zimska
dukserica.”
Grens odahnu, ispunjen olakšanjem, nadajući se da ona to nije
primetila.
Osećaj ga nije prevario. Putovanje se isplatilo.
Ovo je bilo pravo mesto za početak traganja.
„Koliko zaposlenih imate?”
 „Nisam sigurna da je sasvim u redu da vam odgovaram na takva
pitanja. Čak ni kada biste bili iz danske policije.”
Razumeo je šta je zapravo želela da kaže time.
Praveći se da nije razumeo.
A nije baš imao nameru da zasad uključuje lokalne kolege u
priču.
„U tom slučaju - sa kime mogu da razgovaram?”
Ona se okrenula ka konferencijskoj sali odvojenoj staklenim
zidom koja se nalazila u dnu prostora. Tamo se nalazilo četvoro ljudi
sa svežnjevima papira i fasciklama, naizgled zauzeto nekom žučnom
raspravom.
„Čini mi se da imaju pune ruke posla. Iako je vikend.”
„Imamo više porudžbina nego što postižemo da uradimo.”
„Onda bi možda bilo najjednostavnije za sve ako mi vi
pomognete? Koliko ih ima?”
Bacila je još jedan pogled iza sebe, kako bi zaključila da se ništa
nije promenilo - sigurno ne bi bili oduševljeni da otvori vrata i prekine
ih.
„Dvadeset dvoje.”
„Koliko muškaraca?”
„Jedan, dva... pet... osam... četrnaest.”
„A između dvadeset pet i četrdeset?”
„Šta?”
„Koliko imate zaposlenih muškaraca starijih od dvadeset pet, a
mlađih od četrdeset godina?”
„Nemam pojma. Ne radim ovde dovoljno dugo da bih ih toliko
poznavala.”
„Pretpostavljam da imate registar zaposlenih. Možda bismo mogli
časkom da zavirimo u njega?”
Mlada žena se i po treći put okrenu ka svojim nadređenima -
sada se iritacija na sastanku unutar staklene prostorije već stvarno
pretvorila u agresiju.
Iza nje se nalazio zbir njihovog besa. Ispred nje neumoljivi
policajac.
Nije delovala naročito srećno.
„Sačekajte.”
 Počela je da kuca po tastaturi s podjednakom lakoćom kao Bili
nekoliko sati ranije u Stokholmu. Kao da je čitavoj toj generaciji
izrastao neki novi deo tela čije se postojanje sada podrazumevalo.
„Četvorica. Dvadeset šest godina, dvadeset devet, trideset i
trideset osam.”
Grens se nagnu preko pulta i osmotri ekran gledajući naopako.
„Ehej? Šta to radite?”
„Vidim da imate i slike svakog od njih.”
„Prestanite s tim!”
„Voleo bih da ih pogledam.”
Ona se više nije okretala da bi iz daljine zatražila blagoslov. Nije
čak ni uzdisala. Samo je približila monitor kompjutera Grensu, dok
mu je pokazivala prstom.
„Taj, taj, taj i... taj. Njih četvorica imaju između dvadeset pet i
četrdeset godina. Zadovoljni?”
Kriminalistički komesar se osmehnuo, klimnuo glavom, pa
ispitivački osmotrio svakog od njih.
Ali ubrzo je prestao da se smeši. Nijedan nije bio odgovarajući.
Premršav, predebeo, preuska ramena, prekratke podlaktice.
„Dakle, trebalo bi da su to... svi?”
„Kao što sam vam već rekla. Jesmo li sada gotovi?”
On se tromo osloni podlakticama o pult.
A bio je toliko siguran.
„Ne.”
„Ne?”
„Nismo gotovi. Sada treba da pređemo na bivše zaposlene.
Recimo... eto, ljude koji su prestali da rade kod vas u poslednjih pet
godina - toliko dugo valjda dukserica može da izdrži?”
Dozvolila mu je da joj viri preko ramena dok je listala popriličnu
skupinu onih koji su prestali da rade u firmi sa velikim obrtom
zaposlenih. Stigli su da pregledaju četrnaest različitih dosijea, čitajući
lične podatke i pregledajući fotografije kada se Grens trgnuo.
To je to telo.
„Trenutak.”
Podigao je papir sa isečenom slikom i stavio ga uz monitor -
čovek na ekranu je čak bio i fotografisan u istovetnoj dukserici.
Ramena, torzo, ruke - identične.
 Koža, maljavost - identična.
Držanje - identično.
„Taj tu?”
I prsten. Na malom prstu leve ruke.
„Da?”
„Ko je to?”
„Taj je bio pre mene.”
„Možete li da mi pokažete fajl?”
Kada je ona sa nekoliko pritisaka na tastaturu otvorila dosije
bivšeg kolege, njegov portret je postao veći. Grensu se učini da
gleda u oči nekog ko mu uzvraća pogled.
Tamna kosa skandinavskog tipa.
Zimsko bledilo.
Pomalo gojazan, ali ipak mišićav.
Obrazi sa ožiljcima od boginja, brada od tri dana i usne koje su i
dalje imale punoću, iako ih je nesvesno stisnuo pred fotografisanje.
„Karl Hansen.”
Recepcionerka je otvorila na ekranu sledeći prozor ličnog
dosijea.
„Prodavač, radio je ovde... koliko to ispada, osam meseci? Nije
kod nas već godinu dana.”
Ponovo su se zgledali - Evert Grens i čovek koji je dosad bio bez
lica, na slici kraj golog deteta.
„Adresa?”
„Dok je radio ovde... Lerdal, tako piše. Dvadeset kilometara
odavde, otprilike.”
„A ako ukucate tu adresu u običan pretraživač - piše li da i dalje
živi tu?”
U prvi mah mu je uputila pogled koji je prosto režao: A zašto bih
dođavola ja to radila?, ali je odmah zatim otvorila prozor za pretragu,
kao da je uvidela da će, što brže bude dobio informacije koje traži,
švedski policajac pre nestati iz njenog života.
„Da. I dalje živi tu.”
„Možete li da mi zapišete ulicu i broj na poleđini?”
Grens je okrenuo sliku sa isečenim čovekom koji se verovatno
zvao Karl Hansen i spustio je kraj tastature.
Zapisala je. Grafitnom olovkom koja je glasno škripala.
 „Želite li da znate ko još stanuje tamo?”
„Možete li to da vidite?”
„Pa ovo je običan sajt, možete i vi.”
Pokazala je na ekran, podvlačeći tekst vrhom prsta.
„Tu su još dvoje na istoj adresi, sa istim prezimenom. Žena od
trideset četiri godine koja se zove Dorte i dete, devojčica, njoj je
devet godina, a zove se Katrine.”
„Dobro. Hvala.”
Delovala je kao da joj je laknulo, valjda je naslućivala da su sada
gotovi. A onda je on nastavio.
„Vi ste svesni da je ovo o čemu smo upravo razgovarali policijska
stvar i da nije prikladno dalje je širiti? Ni izvan firme ni među
kolegama?”
Pogledala ga je, ne baš ljubazno, leđima okrenuta učesnicima
sastanka u zastakljenoj prostoriji.
„Znate šta - obećavam vam - ako me budu pitali, reći ću im onako
kako jeste. Da me je neki neprijatni švedski matorac gnjavio pričama
koje nemaju veze s nama. I da sam ga ja zamolila da se čisti odavde
dok nisam pozvala dansku policiju.”
Kada je Evert Grens nešto kasnije izašao napolje na kišu,
potpuno je zaboravio da otvori kišobran. Baš kao i na klupi kod
groba. Sada nije legao na leđa kao tada i nije pustio da mu krupne
kapi slobodno padaju po licu, iako bi to bilo lepo. Nije imao vremena
za to. Nije znao kako i zašto, ali osećaj da je u žurbi rastao je sa
svakim novim korakom dok je vijugao između bara na glavnoj ulici.
Ta prokleta slika nije slučajno poslata anonimno. Neko je shvatio da
bi svaki uobičajeno sposoban istražitelj otprilike dosad već stigao
otprilike tu.
Vreme je bilo važno.
Valjda je zato i potrčao.
G Lerdal nije bio veći od Redberga, koji je upravo
napustio, a sastanak sa dvojicom policajaca koji su tamo doputovali
iz Nikebing Falstera, glavnog grada oblasti - jednim starijim čovekom
koji se sasvim približio penziji i jednim znatno mlađim koji je upravo
izašao sa akademije - završio se upravo onako kako se švedski
kriminalistički komesar i nadao. Devet fotografija koje je Bili nekim
čudom uspeo da iskopa i prebaci na USB memoriju bile su dovoljne,
zajedno sa identifikacijom koju je Grens obavio u fabrici nameštaja,
za podnošenje zahteva tužiocu u vezi sa kućnim pretresom.
Sat-dva kasnije već su saznali da porodica živi zajedno već pet
godina, a u prvo vreme je boravila na više različitih mesta - svaki put
kada bi škola ili neko drugi počeo da postavlja pitanja o tome kako
stvari zapravo stoje ili komentarisao kako se Katrine izgleda ne
oseća baš dobro, oni bi se u žurbi pokupili i odselili negde drugde.
Takođe su saznali i da se porodica drži podalje od društvenih
kontakata, da devojčicu roditelji uvek dovode u školu i odvode je
kući, i da otac - odnosno očuh, kako se jedan sused ispravio - radi
kao prodavač u nekoj novoj firmi i deluje kao dominantna osoba.
Osim toga, malo pre toga su dobili i potvrdu da se svi nalaze kod
kuće.
Stan se nalazio na drugom spratu, iznad omalene pekare u
samom centru Lerdala. Bila je u pitanju starija kuća na sprat sa
sivom, pomalo oronulom omalterisanom fasadom. Da bi stigao do
stana koji je, sudeći po planovima iz građevinske direkcije, imao tri
sobe, trebalo je da posetilac skrene iz glavne ulice, potraži
unutrašnje dvorište i odatle se popne stepenicama koje počinju kraj
samih ulaznih vrata.
Stariji policajac iz Nikebinga išao je prvi, Grens korak iza njega.
 Pošto su sačekali tačno pet minuta, kao što su se dogovorili sa
mlađim kolegom, zgledali su se i ćutke klimnuli glavom. Uskoro će
pokucati na vrata najcrnje tame.
V zatvorena.
U odsustvu funkcionalnog zvona, pokucali su ponovo, jače.
„Otvorite. Policija je.”
Evert Grens je izbrojao do pet. Deset. Petnaest.
Ali kada mu je ponestalo strpljenja, i kada je uzeo zalet za nešto
što ne bi bilo samo kucanje na jednokrilna drvena vrata, začuo je
metalni škljocaj brave koja se okreće.
Odmah ju je prepoznao. Devojčica sa slike koju je neko
anonimno poslao organizaciji za pomoć. Imala je na sebi odeću.
Kosa joj je bila vezana u konjski rep. Delovala je sitnije nego što je
očekivao. Ali to jeste bila ona.
„Ko ste vi?”
Dva starija čoveka bez uniformi. Pitanje je bilo sasvim smisleno u
svetu jedne devetogodišnjakinje.
„Policajci. A ti - zoveš se Katrine?”
„Ne smem da kažem.”
„Ovde smo zato što želimo da popričamo sa tvojom mamom i
tatom. I znamo da su kod kuće.”
„Tata samo prvo mora nešto da uradi na kompjuteru.”
Upravo tada je neka žena počela da neobuzdano vrišti iz
unutrašnjosti stana. Odmah potom su se začuli muški glasovi, kao i
oštar zveket podne lampe koju je neko oborio.
„Mama, šta se to...”
„Ostani ovde.”
Dok je policajac iz Nikebinga sprečavao očajnu devojčicu da
potrči u pravcu straha i gneva u roditeljskim glasovima, Grens je jurio
kroz usko predsoblje, a kada se švedski komesar po parketu dnevne
sobe doklizao do fotelja i sofa postavljenih ispred televizora, osetio je
zahvalnost zbog toga što je poslušao predlog mlađeg kolege o tome
kako bi sigurno bilo bolje da se podele, i da jedan od njih krene
zadnjim putem preko požarnih stepenica u istom trenutku kada se na
glavnom ulazu bude začulo kucanje. Mladi policajac je sa oružjem
na gotovs provalio na balkonska vrata i sprečio vlasnika stana da
otvori svoj kompjuter i uništi ono što se nalazi na hard-disku.
Jer stigli su na pravo mesto.
Koliko god da je Grens bio siguran kada je nešto pre toga
ugledao devojčicu, još je sigurniji bio sada dok je gledao u oči njenog
očuha.
Čovek u kog je gledao bio je isti onaj koji je na fotografiji pozirao
pored golog deteta i nudio svojim istomišljenicima svih devet
fotografija u seriji, sa čitavim tokom silovanja.
K E G seo za kuhinjski sto u stanu iznad pekare
u jednom danskom gradu za koji nikada do tada nije čuo, ispunjavao
ga je osećaj da zapravo ništa nije postigao - uprkos tome što je
prešao duži put nego što je trebalo da bude moguće. Za manje od
dvadeset četiri časa stigao je od dojave do privođenja. Od trenutka
kada je u četiri ujutru primio papir sa slikom iz Vernerovih ruku do
deset sati u subotu uveče, kada je ostao da sedi sam pošto su
kriminalistički tehničari završili sa radom u jednom stanu u drugoj
zemlji, gde je počinjen zločin sa slike. A znao je i povod za taj
osećaj.
Plavi leptir.
Jer zbog njega je sada i bio tu, prateći trag jedne druge
devojčice.
Trag koji se sada prekinuo.
Osvrtao se po kuhinji u kojoj je porodica zajedno obedovala
nekoliko sati pre toga. Poslednja večera. Jer dok su mama i očuh
privedeni i sa lisicama na rukama transportovani u Kopenhagen na
saslušanje, dve socijalne radnice su se pobrinule za devetogodišnju
devojčicu i odvele je u jednu ustanovu u toj opštini.
Grens je polako krenuo u razgledanje stana.
Tu su u predsoblju stajali koferi. Dva veća i jedan manji, za ćerku.
Potpuno spakovani. Sudeći po mejlu koji se nalazio odštampan u
istoj koverti kao i tri karte za voz, trebalo je da sledećeg jutra
otputuju u Brisel na privatno snimanje koje je naručio čovek ranije
osuđivan za silovanje dece kao i za prodaju velikih količina dečje
pornografije, prema podacima dobijenim od belgijske policije.
Narudžbina je predviđala kompletan snošaj, prvi put izvan porodice,
za šta je ćerka sudeći po razmenjenim mejlovima sada bila spremna.
 Neko je slanjem mejla uspeo da spreči to putovanje.
Vreme je zaista bilo od presudne važnosti.
Nastavio je do spavaće sobe roditelja. U garderoberu se nalazilo
nekoliko komada odeće sa istim logotipom firme kao na slici. U
jednom ormanu se nalazila kamera sa opremom, odgovarajućim
stativom, dok su u antikvarnom radnom stolu pronađeni veštački
penisi, konopci, seksualne igračke. Ispod kreveta su stajale prazne
kartonske kutije sa poštanskim žigovima zapadnih i centralnih delova
SAD, Švajcarske, Belgije, Nemačke, Engleske. Kada ih je stariji
policajac izvukao odatle, prigušeno je prošištao: Ne znam na koji je
način sve ovo povezano i kuda će nas odvesti, ali je mnogo krupnije
nego što smo u stanju da shvatimo.
Evert Grens je iz spavaće produžio u ćerkinu sobu. A ona je
izgledala kao što valjda izgledaju sve sobe devetogodišnjakinja. Seo
je na drečavožutu stolicu za njenim radnim stolom, pa posmatrao
zidove potpuno prekrivene posterima pop muzičara za koje nije imao
pojma kako se zovu ili kako zvuče. U drvenoj kutiji bez poklopca
tiskale su se igračke, zajedno sa slagalicama i društvenim igrama,
na polici za knjige sedele su lutke u dugim nizovima i gledale u
njega.
U toj sobi je živela. Osećala se normalno.
Podjednako normalno kao i za vreme napastvovanja i predstava
koje je trebalo fotografisati ili snimiti na nečiji zahtev. Grens se
susretao sa time u svim vrstama istraga o odnosima koje su
obeležavali moć i psihičko maltretiranje, bez obzira na to da li je
žrtva bila žena, muškarac, sin, ćerka. Manipulacija. Normalizacija.
Sve dok ono nenormalno ne postane jedina normalnost za koju
znate, vaša svakodnevica.
Automobil je prošao uskom ulicom u centru gradića, što se nije
dogodilo mnogo puta u prethodnih pola sata. Grad po imenu Lerdal
je rano odlazio na spavanje.
Ustao je sa stolice napravljene za decu, koja samim tim nije bila
naročito udobna, pa prešao u treću, i poslednju sobu. Dnevnu sobu,
gde je stajao kompjuter koji je mlađi kolega spasao uspentravši se
sa zadnje strane.
Kompjuter koji je sada premešten u sobu pod ključem u lokalnoj
policijskoj stanici.
 Zbog njega je i došao tu.
Zbog njega je i sada čekao specijalnog istražitelja iz
Kopenhagena.
Trebalo je svaki prst spustiti na pravo mesto.
Niko nije smeo ništa da dira dok sve ne bude bilo osigurano. Niko
nije smeo da pokuša da se uloguje, zbog rizika da će dokazi biti
uništeni, što bi onemogućilo buduće sudske procese.
Tek pošto hard-disk bude bio kloniran, pošto bude postojala
kopija na kojoj se može raditi, moći će da posete svet nepoznat
svima njima.
I sasvim malo vremena da predstave
dokaze dovoljne za zadržavanje u pritvoru. U suprotnom,
momentalno će biti sprovedena odluka o puštanju očuha i majke na
slobodu. A kada su kriminalistički inspektor i informatički stručnjak iz
Nacionalnog istražnog centra stigli iz danske prestonice da preuzmu
dalju istragu, preostalo im je još mnogo manje.
Verovatno zbog toga Evert Grens nije računao na to da će deo
tog vremena protraćiti na proveru razloga za njegovo prisustvo.
„A ko ste vi?”
Žena, za koju je pretpostavio da ima četrdesetak godina, udobno
se smestila kako bi započela rad na kloniranom hard-disku, a Grens
je seo na stolicu odmah iza nje. Kada se okrenula ka njemu i
prostrelila ga pogledom, on požele da se bolje pripremio za ovo.
„Evert Grens. Kriminalistički komesar Gradske policije iz
Stokholma.”
„Ako treba da sarađujemo preko državnih granica u operaciji koja
je podignuta na nacionalni nivo, potrebna mi je potvrda da ste na
zadatku.”
„Ja sam prvi dobio dojavu.”
„Pismena potvrda. Na primer, od vašeg šefa.”
„Dobićete je sutra.”
„Onda vas moram zamoliti da napustite prostoriju.”
Evert Grens nikada nije imao problem sa konfliktima. Tražio ih je,
osećao potrebu za njima, živeo od njih. Ali sada nije bila prava prilika
za to. Iznad svega je želeo da izbegne nepotrebno privlačenje
pažnje.
„Možemo li da razgovaramo? Bez uznemiravanja?”
 Ona ga osmotri kao da se premišlja ima li uopšte volje za to.
Zatim baci pogled ka kolegi iz Kopenhagena i dvojici policajaca iz
Nikebinga koji su se nalazili u velikoj prostoriji van domašaja zvuka.
„Naravno. Ali brzo.”
Mala čajna kuhinja je bila najbliža i Grens je zatvorio vrata za
njima.
„Ja nisam na zadatku. Pošto ni moj šef ni porodica čija je ćerka
nestala nisu želeli da mi odobre tako nešto, a majka jedne druge
devojčice od koje je zapravo sve i počelo više ne želi da priča sa
mnom. Ako ćemo baš u detalje, moglo bi se desiti i da sam
suspendovan i oteran na prinudni odmor.”
Izvukao je prostu plastičnu stolicu.
„Ali jednostavno znam, posle četrdeset dve godine rada u policiji,
da se nalazim na pravom mestu. Ako se uprkos tome ispostavi da je
u pitanju ćorsokak, ostaviću vas bez reči, otputovati u Helsinger i
usput obavezno kupiti malo one sjajne šunke koju imaju samo u
jednoj prodavnici koja se nalazi tamo. Ako pak postoji nastavak,
zatražiću da mi pošalju sve te papire koji su vam potrebni, pošto
tada više neće moći da mi ih uskrate. Saslušajte šta imam da vam
kažem, pa onda odlučite da li biste mogli da me pustite da se
vrzmam tu neprimećen još nekoliko dana.”
Ona nije ništa rekla. Ali je kratko klimnula glavom. Kada je on
deset minuta kasnije završio priču o grobu koji se pretvorio u dva
mala groba i u kovčege bez sadržine, ponovo je klimnula glavom.
„Do ponedeljka ujutru.”
„Hvala.”
„Inače, ja se zovem Birte.”
Prihvatio je njenu ispruženu ruku.
„Evert.”
„Dobro, onda - dobro došao, Everte. U ono najgore što stvarnost
ima da nam ponudi.”
„Darknet. Šifrovane mreže ispod običnog interneta.”
Iznenađeno ga je pogledala.
„Znaš za to?”
„Mreža van zvaničnih pretraživača. Sajtovi sa skrivenim IP
adresama, nevidljivi za javnost. Ništa na šta možeš slučajno da
nabasaš dok guglaš.”
 „I eto, sada baš ja, koja se neprestano susrećem sa
predrasudama kao istražiteljka, pokazujem da sam puna predrasuda
kada su u pitanju godine i prvi utisak. Ti se stvarno razumeš u to.
„Još od juče.”
Nasmešio se. Baš kao i ona.
Zatim je sela na svoje mesto za kompjuterom, dok se on vratio
na stolicu smeštenu malo iskosa iza njenih leđa.
„Dobar su posao obavili drugari iz Nikebing Falstera. Ne uspeju
svi da... uvek je najvažnije da oni koji prvi stignu na lice mesta
sačuvaju kompjuter tako da mi možemo da iz njega izvučemo
sadržaj na takav način da nam advokati odbrane posle ne mogu
ništa.”
Okrenula se, kao i nešto ranije. Da bi proverila je li on tu, kao i
ranije.
Ali sada iz drugog razloga.
„Lozinke i ključevi za šifre - za njih je uvek potrebno vreme.
Većina toga se šifruje automatski, a ovo deluje kao tvrd orah.
Doduše, ja jesam stvarno đavolski dobra u onome što radim, ali ipak
ću te pitati: jesi li siguran da želiš tu da sediš i čekaš sve vreme?”
„Da.”
„Uskoro će ponoć. Idi u sobu za noćenje, ja ću te probuditi kada
budem uspela da se probijeni.”
„Zbog ovoga sam i došao. Ostaću ovde. A i prošlo je već neko
vreme otkako sam poslednji put prespavao celu noć. Otprilike
trideset godina.”
Tama u Lerdalu bila je crnja od one u Stokholmu.
Dok je gledao kroz sićušne prozore policijske stanice, činilo mu
se kao da se malo-pomalo utapa u moru, ili je barem tako zamišljao
kako izgleda bez disanja tonuti ka dnu.
Ali dopadalo mu se da sedi tu i posmatra Dankinju koja se
razume u kompjutere kako usredsređeno pretražuje, to mu je ulivalo
nekakav mir. Ne zbog načina na koji je radila za tastaturom, koji je
za njega i dalje ostajao bizaran, već zbog njene profesionalne
veštine. Bilo je nečeg utešnog u ljudima koji su znali i umeli nešto
prema čemu on uopšte nije uspevao da se postavi. Mogao je da se
osloni na njih. Postane zavisan. Čas je usredsređeno virio preko
njenog ramena u zaključani kompjuter koji je pružao otpor, čas je
slušao snimke uvodnih saslušanja porodice koje su mu malo pre
toga poslali na telefon.
Prvo saslušanje - koje je više imalo formu razgovora - bilo je
kratko, pošto je uzeto u obzir da je već kasno uveče, ali je Birtin
kolega iz Kopenhagena želeo da mentalno pripremi devojčicu za
video-saslušanje koje će morati da bude obavljeno već sutradan,
kako bi se iskoristili i dalje sveži utisci. Naknadna razmišljanja su
prema rečima kriminalističkog inspektora ponekad umela da izvrnu
stvarnost i umanje ili uvećaju značaj događaja sa stanovišta
naknadnih emotivnih stanja. Grens je bolje namestio slušalice kako
ne bi ometao rad za kompjuterom koji se odvijao nadohvat ruke od
njega, ali devetogodišnja devojčica na snimku nije govorila mnogo
toga. Možda je bila u šoku, preplašena, ili jednostavno nije volela da
priča. Nekoliko puta se šapatom vraćala na tvrdnju da je u pitanju
„tajna”. Tako su joj kazali roditelji. Ali i ono malo što je rekla bilo je
dovoljno. On je shvatio sa čime imaju posla kada je potvrdila da se
svaki put radilo o tome da budu golišavi i dodiruju jedno drugo, da su
i očuh i mama držali kameru i da joj je konopac previše žuljao kožu
onog puta kada je sedela vezana za stolicu.
„Je l’ sve u redu?”
Birte ga je zabrinuto posmatrala.
„Jesi li, Grense? U redu?”
„Naravno. Samo slušam nešto o onome za šta ćeš, nadam se,
pronaći dokaze.”
„Jer si ispuštao neke zvuke.”
„Šta?”
„Kao da te boli.”
„Nisam ništa rekao.”
„Jesi. Sediš samo metar iza mene. Čula sam taj zvuk odmah iza
svog potiljka - zvučalo je bolno.”
Evert Grens je skinuo slušalice. Nije ni bio svestan da je dozvolio
da priča toliko utiče na njega. Da je proživljavao ono što proživljava
devetogodišnjakinja.
Pokazao je glavom ka ekranu kompjutera.
„Kako ide tebi?”
„Približavam se.”
 Dok je Birte tražila put do šifrovanog hard-diska, Grens je pustio
prvo saslušanje očuha koje mu je sada već takođe stiglo na telefon -
dvoje danskih istražitelja je podelilo posao između sebe i činilo se da
su oboje podjednako efikasni. Dok je ekspertkinja za kompjutere
pribavljala podatke iz digitalnog sveta, kriminalistički inspektor je bio
zadužen za razgovore. Sudeći po glasu koji je na snimku formalno
izgovorio tačno vreme i mesto, saslušanje se odvijalo u sobi za
posetioce u Zapadnom zatvoru u Kopenhagenu, i podsećalo je na
slična saslušavanja pedofila koja je Grens tokom godina lično
obavljao ili slušao. Jer očuh zapravo nije bio pedofil. U svojoj glavi. A
da bi to dokazao, u odgovor na uvodna pitanja je iscrpno opisivao
druge pedofile. Oni su bili šljam. Bolesnici. Nenormalni, za razliku od
njega.

Islednik (IS): Vi ste iskoristili maloletnicu. Napastvovali ste je.

Karl Hansen (KH): Nikada to nisam učinio.
(IS): Nudili ste drugima slike. Na kojima se i sami
pojavljujete.
(KH): Jeste li negde možda videli moje lice? Da sam jedan
od onih koji se bave takvim sranjima, valjda ne bih ostavio
tragove za sobom, jebiga.
(IS): Vi ste počinili veoma teške seksualne prestupe. I to sa
detetom. Vašom usvojenom ćerkom.
(KH): Ja to ne radim. Ali vi niste ni svesni kakvih sve luđaka
ima. Dobio sam zahtev. Od nekoga iz Portugalije. Hteo je
da... tražio je slike na kojima devojčica leži na dušeku i...
ma, dođavola, neću da kažem ništa više od toga. Ali ja to,
naravno, nisam radio.

„Grense?”
Birte mu je žustro mahnula da priđe, nije čak imala vremena ni da
se okrene ka njemu.
„Mislim da sam uspela... da uđem.”
U nevelikoj prostoriji se to i osećalo. Sve se promenilo. Budnost
kakva postoji samo noću. Čula su im se izoštrila. Miris je bio jači,
svetlo postalo jasnije, kuckanje po tastaturi glasnije.
 „Otvorila sam hard-disk - tu su dva foldera sa slikama.” Pokazala
je na ekran i četvrtaste simbole koji su se nalazili na njemu.

Nevaljala devojčica 1 (16 slika)

Nevaljala devojčica 2 (27 slika)

„Postoji i jedan veliki šifrovan fajl u kom se nalazi još mnogo više
toga - ali biće potrebno vreme da se on otvori. Zasad imamo ova
dva. Njih iz nekog razloga nije šifrovao.”
„Nevaljala devojčica? Ozbiljno?”
„Ozbiljno, Grense.”
Kada je Birte otvorila foldere tako da su ispunili svaki svoju
polovinu ekrana, postalo je očigledno kako je jedno od roditelja, ili
oboje zajedno, manipulisanjem postizalo ono što je sledilo, kao da je
u pitanju neka zabavna igra.
Koja je iz slike u sliku postajala sve grublja.
U folderu Nevaljala devojčica 1 trebalo je da se devojčica na
prvoj slici pravi kako je radosna zbog lepih poklona koje je dobila -
nove odeće. Na sledećoj slici je trebalo da izađe na balkon i izviruje
sa njega, što je slikano malo iskosa i odozdo, tako da posmatrač
može da zaviri ispod suknje. Na sledećoj, da se razodene. Na onoj
posle nje, da legne kraj očuha.
Bilo je u pitanju napastvovanje koje se pojačavalo sa svakim
sledećim korakom dok se smenjivalo šesnaest slika.
Korak po korak, menjao se i izraz na licu devojčice.
Ono što se u početku moglo protumačiti kao ushićenje zbog toga
što glumi, učestvuje u filmu, ubrzo se pretvorilo u poniženje.
„U ovoj seriji postoji još dvanaest slika. I sve postaje gore.
Mnogo, mnogo gore.”
Birte je osmotrila komesara iz Švedske koji je nekoliko sati ranije
jasno pokazao da protiv svoje volje proživljava ono kroz šta prolazi
zlostavljana devojčica.
„Ali, Grense, možda ti je i ovo dovoljno? Možda ne moraš da
pogledaš sve do kraja?”
Evert Grens ju je zahvalno pogledao.
„Ne. Neka to urade vaši istražitelji. Ja sam shvatio u kom pravcu
se sve kreće.”
 „Neće to uraditi ’naši istražitelji’. Nego ja, Grense. To je moj
posao. Sedeću ovde cele noći, sve dok se svi dokumenti ne budu
otvorili. Sada već imamo dovoljno da oboje smestimo u pritvor. I
samo posedovanje je krivično delo. Ali mora se dokazati i to da su
očuh i majka izvršili konkretna nasilna dela. Zasad vidimo delove
tela, ali ne i lica roditelja. Negde postoji slika koja otkriva više.
Pronaći ću je. A kada se budem uverila u to da su izvršioci iza brave,
tako da ne mogu da ometaju istragu - onda ćemo se zajedno
pozabaviti onima koji su počinili ono najkrupnije krivično delo.”
Kucnula je prstima po ekranu.
Kao da su tu unutra.
„Onima za koje se ovo radi.”
Mada na neki način i jesu bili tu.
„Industriji u kojoj se obrću milijarde.”
K B u sedam i petnaest ujutru probudila Grensa, koji je
zaspao sklupčan na stolici iza nje, dovoljno blizu da bi slušala
njegovo ujednačeno disanje, mukla tama koja je okruživala policijsku
stanicu već je prelazila u šaputavo novembarske sivilo. Blago mu je
protresla rame, ponovo razmišljajući u sebi koliko toga da mu
pokaže od svojih novih nalaza. Šta je trebalo da vidi čovek kome je
očigledno nedostajala sposobnost da zadrži počinjene zločine u sferi
posla, daleko od ličnih osećanja.
„Sada sam pregledala svaku sliku i snimak. A očuh nam je i ne
znajući olakšao rad - uz svaki fajl postoji zabeleženo vreme i datum.
Znamo tačno kada je počinjeno svako krivično delo. Na toj osnovi će
postati mnogo lakše raditi na podizanju optužnice.”
Pokazala je na četiri foldera koji su obrazovali novi red u dnu
ekrana.
„Serija od jedanaest fotografija prikazuje kako muška osoba
prisiljava Katrine na oralni seks. Sledeća serija, od četrnaest
fotografija, prikazuje kako je ista muška osoba zlostavlja tako što je
naizmenično poliva toplom i hladnom vodom po malom telu. Na
jednom kraćem video-snimku vidi se kako je ženska osoba
napastvuje rukama. U još jednoj seriji postoje eksplicitne slike u
krupnom planu na kojima muška osoba...”
Bes.
Iznenadan, neočekivan bes je izbio na površinu, Birtine oči su se
suzile i kao da su promenile boju, dok joj je glas postao prigušen.
„Ona ne plače čak ni na onim najgorim slikama. U pitanju je
snošaj - a devetogodišnja devojčica ne plače.”
Jer kao da je naposletku čula ono što je sama izgovarala. I
osetila to.
 „Ali toga će biti kada malo poodraste. Plakaće. Kada bude
razumela i stekla neku predstavu o sopstvenoj seksualnosti.”
Zatim ga je posmatrala.
Dugo.
„Izvini.”
„Ne moraš da mi se izvinjavaš. Taj prokleti...”
„Ja sam već istraživala sve vrste nasilnih zločina u ovom delu
zemlja. U početku se svakako događalo, dok nisam naučila da
razdvojim svoj život od tuđih. Možda je to zbog tebe, Grense?
Mislim, obično gledam da uvek radim sama, ali kada sam videla
tvoje lice, čula tvoju reakciju... Postalo je stvarno.”
Glas joj je sada bio stabilniji, bes se pretvorio u tugu.
„Ti ljudi... Ne. Ne mogu to čak ni da izgovorim. Oni nisu ljudi. Za
mene nisu. Te osobe ih postepeno navikavaju, podučavaju, utiču. Svi
četovi na internetu na koje sam nailazila, Grense, između pedofila, u
stvarno zatvorenim krugovima, uvek se svode na to. Jesi li probao
da uradiš to ili to? Ne, nisam još stigao dotle. Okej - ali kada misliš
da će se desiti? Pretpostavljam da će biti dovoljno zrela kroz mesec
dana. Sve vreme se bave psihološkim procenama, nagovaranjem i
obrađivanjem, svesno pomerajući seksualne granice, mic po mic.”
Evert Grens se nije baš naročito dobro snalazio sa fizičkim
kontaktima. Uvek se brinuo da će ispasti kako ne treba, previše ili
premalo, ili predugo ili previše naglo, ili... ali sada je silno priželjkivao
da zna je li ispravno da joj spusti ruku na nadlakticu, ili bi bolje bilo
na podlakticu. Pa čak možda i oprezan zagrljaj. Izgledala je kao da
joj je to potrebno.
„Uzmimo samo ono prvo saslušanje očuha. Kada se trudi da
objasni koliko je normalan. Upravo to je, Grense, druga velika tema
kada se nađeš na tim četovima. Pružite mi podršku. Ja nisam
usamljen u svom iščašenom svetu. Ako i on i ona i on takođe rade
isto to, nije moguće da sam ja nenormalan.”
Zatim je učinio to.
Zagrlio ju je.
A ona nije uzmakla, niti je pokušala da se oslobodi, činilo se da
joj dodir prija. Uprkos tome što je on upravo saznao za njenu
pokretačku snagu. I razlog iz kog je stalno iznova primoravala sebe
da zaviruje i istražuje toliko jezive svetove i toliko izgubljene osobe.
A kada su se zgledali ne govoreći ništa, postalo je jasno da je i ona
razumela da on razume da se napastvovanje kojem je jedna
devojčica davno podvrgnuta a da za to niko nije kažnjen, mnogo
godina kasnije pretvorilo u napastvovanje od strane drugih, koje se
mora pratiti sve do epiloga u vidu zaključanih brava i visokih zidova.
„Uskoro ćemo imati dovoljno za pokretanje postupka protiv očuha
i majke, a sada, Grense, treba da se dočepamo i onih drugih.”
Danska ekspertkinja za kompjutere kliknula je na folder koji je
stajao usamljen u levom uglu ekrana, pa ga otvorila.
„Nisam htela da ti pokazujem još slika. Ali na ovima koje sam
sakupila ovde, devojčica je potpuno odevena.”
Petnaest različitih fotografija. Na svima je Katrine bila u središtu
slike - i u rukama je držala table. Svaka je sadržala neko muško ime
i pozdrav. Hi Paul. Thanks Mike. Vielen Dank Dieter. Lično ih je
ispisala flomasterima u različitim bojama.
„Trebalo je da ona lično komunicira sa ostalim članovima lanca.
Kako bi stekli osećaj zajedništva. Na drugim slikama, poput ove -
vidiš, Grense - treba da drži poklon za koji zahvaljuje.
Haljinu u kojoj je neko želeo da je vidi. Video-kameru kojom će se
snimiti nove sekvence, a evo ovde su i pseći povodac i dildo, to su
takođe pokloni za potrebe konkretnih traženih slika. Čak i za to je
trebalo da zahvali.”
Birte više nije puštala bes na površinu, nije pokazivala osećanja
za koja je nekoliko godina pre toga odlučila da će se distancirati od
njih.
Kontrolisaće ih - umesto da ona kontrolišu nju.
„Ali mi ćemo im ući u trag, pronaći ćemo ih. Jednog po jednog.”
Lice joj je bilo pribrano.
„Pronaći ćemo dokaze iz kojih nikada neće uspeti da se
ispetljaju, koliko god taj ’Pol’ i ’Majk’ i ’Diter’ mislili da su anonimni.”
Glas joj je bio ispunjen snagom.
„Rasturićemo ceo taj pedofilski lanac.”
K u malom danskom gradu. Pomalo se osećala
jesenja vlaga, bilo je pomalo vetrovito i veoma tiho. Evert Grens je
lutao pustim ulicama - kiše više nije bilo, ali izgleda da to nije igralo
nikakvu ulogu, ljudi su ostajali unutra, kod kuće.
Korak mu je bio iznenađujuće lak, a misli čudnovato jasne, iako
je odspavao tek nekoliko sati. Osećao se bistro. Snažno. Daleko od
vrtoglavice i zbunjenosti. Uostalom, upravo je tako i rekao Vilsonu,
potrebno mu je da radi kako bi ostao zdrav. Prepoznao je i nešto
drugo. Nadu. Ona ga je sada ispunjavala. A ulile su mu je dve
devojčice koje nikada nije upoznao, ali do kojih je pokušavao da
pronađe put.
Kada je skrenuo sa glavne ulice i zašao u dvorište jedne starije
kuće sa oronulom fasadom i stanom iznad omalene pekare, osećao
je istu tu nadu. Jer svaki put kada bi Birte uspela da rekonstruiše
podatke iz nekog četa ili pronađe još slika, Grens bi dolazio tu da
ponovo izvrši pretres i vraćao se s novim dokazima. Ovoga puta je
došao da potraži dve lutke i haljinu sa svetlucavim zlatnim
šljokicama.
Činilo mu se da trosobni stan svaki put deluje još napuštenije.
Niko od onih koji su tu spavali i jeli nikada se više neće vratiti.
Haljinu sa šljokicama je pronašao odmah. Visila je među ostalim
devojčicinim haljinama u jednom od garderobera u hodniku i nije se
ni po čemu isticala sve dok nije pomenuta u razgovoru na četu
između očuha - za koga su sada već znali da je u komunikaciji te
vrste nazivao sebe Lesi - i jednog pretpostavljenog člana pedofilskog
lanca koji je sebe nazivao Lilihip i čija je IP adresa ukazivala na
Švajcarsku. Svetlucavi komad odeće je odjednom dobio novu
vrednost. Ako zaista postoji, i ako ga je poslao direktno naručilac koji
je tražio da ga devojčica nosi prilikom napastvovanja, i to direktno
počiniocu koji je napravio slike, postojaće još jedna veza koja se
pretvorila u dokaz. I to dokaz koji je Grens sada s tankim plastičnim
rukavicama na rukama uzimao iz garderobera i spuštao u plastičnu
kesu sa zatvaračem.
Tačno je znao i gde se nalaze lutke.
Osećao se kao da ga igračke poredane u duge redove
posmatraju kada se prilikom prve posete nakratko odmorio na
jarkožutoj stolici za radnim stolom u devojčicinoj sobi.
Ali nije imao pojma o tome da će mu jedna od njih odmah zatim
dati dovoljno snage da izdrži sve one duge noći u toku istrage.
Dve lutke koje su se, sudeći po katalogu prodavnice igračaka,
zvale Ejmi i Viktorija, pomenute su na jednom četu gde je još jedan
pripadnik lanca poručio kraći videosnimak „tvoje ćerke kako se gola
igra sa isto tako golim lutkama”. A postale su im interesantne kada
su se pojavile na seriji fotografija koje su bile izbrisane, ali je Birte
uspela da ih povrati. Sa tim slikama je Grens još jednom zakoračio u
devojčicinu jedinu slobodnu zonu, jer su se napastvovanja, koja su
uključivala i različite oblike snošaja, sudeći po onome sa čim se
dosad upoznao, uvek događala u drugim delovima stana.
Podigao je odštampane fotografije naspram trideset sedam lica
nepomičnih očiju poredanih na polici za knjige. Sva su delovala
istovetno. Barem za švedskog kriminalističkog komesara koji se
nalazi sa pogrešne strane šezdesete godine i koji nikada nije
zakoračio u prodavnicu igračaka.
Pošto je dvaput uporedio crte lica, ipak je bio poprilično siguran
da je pronašao Viktoriju, koja je trebalo da ima dugu kestenjastu
kosu, dok je lutka sasvim desno sa plavom grivom i ružičastim
obrazima bila ona kojoj je proizvođač nadenuo ime Ej mi. A kada je
hteo da ih obe spusti u kesu za dokaze zajedno sa haljinom sa
šljokicama, ugledao je ono što će ga zatim povesti dalje.
Kraj uva jednog plastičnog lica. Ispod uvojaka kose.
Plavi leptir.
Evert Grens je pažljivo otkopčao šnalu od tankog metala. Nikada
se još nije našao toliko blizu dvema devojčicama koje su svaka za
sebe iščezle u Stokholmu. Ostavio ju je da mu leži na dlanu, sakrio
je, ponovo otvorio šaku, pa zaključio da je zaista identična sa
ukosnicom koja je u hipermarketu obuzdavala neposlušnu kosu
četvorogodišnjakinje, a koja je napravljena samo u jednom jedinom
primerku. Nije sve samo umislio, nije želeo kontakt toliko da je
počelo da mu se privida. Nije bila u pitanju ni slučajnost, jer u
slučajnosti nije verovao. Šveđanka Linea je nosila plavog leptira
onog dana kada je nestala, a plavog leptira je nosila i Dankinja
Katrine na slici koja je postavljena na internet i koja ga je dovela
ovamo, i plavi leptir je sada sedeo na lutki koju je poslao jedan
naručilac, da posluži kao rekvizit prilikom seksualnog napastvovanja.
Kriminalistički komesar nikada nije bio naročito gibak, njegovo
hramanje se tokom godina prosto stopilo sa zidovima hodnika u
Krunuberju, ali sada kao da je lebdeo. Dok se vraćao kod Birte, u
tesnu sobicu sa kompjuterom u policijskoj stanici u Lerdalu, prošao
je kroz opusteli centar sa kesom koja je sadržala dokaze u ruci, ne
hajući za vlagu koja je prodirala kroz kožu i kosti - u to doba godine
retko je bilo zaista hladno u Danskoj, ali to ljude nije sprečavalo da
se smrzavaju.
„Je l’ dobro prošlo?”
Ona je i dalje sedela pred velikim ekranom. Sa svojom
kombinacijom mira i usredsređenosti koja mu se već toliko sviđala,
dok je njen kratki izliv besa sada bio prošlost.
„Sve je ovde u kesi.”
Ali plavog leptira je odlučio da prećuti još neko vreme.
„I haljina i lutke. A kako si prošla ti - ovde?”
„Mislim da je vreme da ti pokažem malo više, Grense. Sedi.”
Učinio je kako mu je rekla, spustio se na neudobnu stolicu malo
ukoso iza njenog desnog ramena. I uprkos tome što je trebalo da
zarone dublje u najporemećeniji od poremećenih svetova, njen mir je
bio zarazan, pa se on gotovo opustio, iako to inače nikada nije
umeo.
„Sada sam povratila podatke iz nekoliko stotina četova, i pronašla
ukupno deset članova koji su u zatvorenom krugu naručivali,
iskorišćavali, zlostavljali decu.”
Kliknula je na jedan od njih, i pojavio se dug spisak priloga.
„Unutar različitih programa postoji nekoliko konfiguracionih
fajlova koji...”
 „Govori švedski, Birte. Ili barem danski. Pojma nemam o čemu to
pričaš.”
„... dakle, ušla sam u podešavanja programa koji oni koriste za
prebacivanje fajlova sa jednog na drugi kompjuter, i zato možemo -
pratiš li me, Grense - da dokažemo kako je Karl Hansen, koji sebe
naziva Lesi, bio u kontaktu sa ovim tu - gledaj ovamo, Grense - koji
sebe naziva Zolja, a IP adresa mu je negde u SAD. Kao i sa ovim tu
koji je uzeo ime Leni, i takođe je iz SAD, i sa ovim koji se zove
Gregorijus i Belgijanac je, pa sa ovim Švajcarcem, i...”
Pokazivala je na ekran. I apsurdne dijaloge koje su vodili
muškarci.

03-11-2019 01.10:57 Message from 133438297: OK.

Sounds nice. How about a little spanking?5

„Ovo je poslato tek pre neki dan. I potiče od člana za kog sam
sve sigurnija da je tu vođa. Uvek postoji neko ko ima najviši status u
lancu, određuje uslove, i manipuliše ostalima kako bi prekoračili
sledeću granicu.

03-11-2019 01.11.09 Message from 238437691. Sure. That

too.
03-11 -201901.11.38 Message from 133438297: I want
sound. Hear her yell. When you beat. And abuse.6

„Grense, pronašli smo zlatni rudnik. Sastavljam profile za svaki

nadimak, i oni sukcesivno rastu. Imamo četove od nekoliko meseci
unazad, IP brojeve i informacije koje će moći da se povezu sa
njihovim pravim imenima, adresama na kojima žive, imenima njihove
dece. Ovde sam napravila malu skicu...”

Riđi Mačor,? O O Gospodar, Švajcarska

Majer, Nemačka O O Ujka J, Belgija
Zolja/Džeronimo, SAD O O Gregorijus, Belgija
Leni, SAD O O Lilihip, Švajcarska
Oniks, SAD O O Lesi (Karl Hansen)
 „... i u tom lancu se svi poznaju. I to dobro. To je zatvoreno
okruženje. Pravi pedofilski lanac. Hoću zvuk. Da je čujem kako vrišti.
Dok je udaraš. I zlostavljaš. Oni razmenjuju slike, fantazije, ono što
su radili svojoj deci i što zamišljaju da bi drugi mogli da rade sa
svojom.”
Zatim je pokazala na ekran i prstom opisala kružnicu oko imena
sasvim desno, ostavljajući privremen trag od vlage koji je ubrzo
ispario.
„Ali čak ni zaključani pedofilski lanac nikada nije jači od svoje
najslabije karike. Lesija, poznatog i pod imenom Karl Hansen. FTP
program koji sam ti pokazala, pomoću kog su se slike prenosile,
doveo me je do fajlova koje je obrisao - a oni su mogli da se povrate!
Tu je postojala evidencija svih prenosa koje je izvršio. Kao i tačno
vreme. IP adrese na koje je vršio slanje. Šta je slao. A pošto IP
adresu možemo da povežemo sa odgovarajućom osobom samo ako
znamo tačno vreme... Razumeš? Uskoro ću se obratiti, neformalno i
ne objašnjavajući kontekst, kolegama kojima verujem u
odgovarajućim zemljama, i koje povremeno traže pomoć od mene
na podjednako neformalan način. Oni će pak stupiti u kontakt sa
internet provajderima i pribaviti podatke o tome koje individue su u
kom trenutku imale koje IP adrese, i tada ćemo ih imati, Grense!
Imaćemo njihove identitete! Da ih vidim tad!”
Delovala je tako radosno. To mu se dopalo.
„Ali nije Hansen lično poslao dojavu organizaciji za pomoć. U to
sam sigurna. Njegov govor na internetu, njegova reakcija kada ste
mu pokucali na vrata i zaplenili kompjuter - mi sada sedimo ovde
zahvaljujući njegovom neznanju, dakle neko drugi je izabrao da
prekrši kodeks časti. Da pošalje sliku, svestan da će biti moguće
identifikovati ga u ogledalu pomoću logotipa na leđima dukserice.
Neko je bio jebeno besan i doveo je u opasnost anonimnost svih
ostalih.”
„Neko od preostalih devetoro iz zatvorenog kruga?”
„Ne mora da znači.”
Birte je kliknula na skicu.
Narasla je, rasklopila se, postala dvostruko veća.
 Riđi Mačor,? O O Gospodar, Švajcarska
Majer, Nemačka O O Ujka J, Belgija
Zolja/Džeronimo, SAD O O Gregorijus, Belgija
Leni, SAD O O Lilihip, Švajcarska
Oniks, SAD O O Lesi (Karl Hansen)

Izi, VB
Julija, SAD
Džon Vejn, VB
Ingrid, SAD
Šerlok, VB
Kraljica Meri, SAD
Marija Antoaneta, Hol.
Ramzes, Belgija
Rud, Hol.
Marijeta, SAD
Drugar, Italija

„Hansen ne deluje samo unutar zatvorenog lanca. On takođe

predstavlja i vezu koja vodi do jedanaest spoljnih kontakata sa
kojima na svoju ruku razmenjuje slike. U pitanju je mali krug u kom
svako pojedinačno komunicira direktno s njim. Oni ne poznaju jedni
druge, već samo Hansena, i šalju slike samo Hansenu ili ih dobijaju
samo od njega - u pitanju su pedofili koji iskorišćavaju decu, ali nisu
pripadnici zatvorenog lanca. Moguće je da ga je izradio i neko od
njih.”
„A mi imamo i njihove profile?”
„Uskoro. Radim na tome. Rekla sam ti već - njegov kompjuter je
zlatni rudnik.”
Nasmešila mu se. Njeno ozbiljno lice je na kratak tren postalo
nešto manje zabrinuto, usred radne svakodnevice koja inače nije
pružala mnogo prilika za osmeh. Nada. Svakako je i ona delila s njim
to što je osećao u sebi još od jutra.
 „Onda, šta misliš koliko će ti biti potrebno da..
Grens pokaza glavom na ekran.
„... pribavimo dovoljno toga da bismo pripremili sledeći korak?”
„Teško je reći.”
„Sati? Dani? Nedelje?”
„Da.”
„Da?”
„Za svih jedanaestero koji nisu članovi lanca, ali razmenjuju
zaista ozbiljne slike i snimke sa Hansenom, i za osmoro od ukupno
desetoro koliko ih ulazi u zatvoreni krug i koji unutar njega jedni od
drugih naručuju napastvovanja, najviše dan-dva, rekla bih. Tada ću
već uspeti da sklopim dovoljno da možemo da obavestimo šefove i
sastanemo se s njima.”
„Ali?”
„Ali kada su u pitanju poslednja dva, nisam uopšte sigurna. Svi
se povezuju preko Tora. Onion rutera. A tada je u principu
nemoguće pronaći IP adresu na drugom kraju konverzacije. Ili
tačnije rečeno: svi se skoro uvek povezuju preko Tora. Jer kod
svakog od njih - osim kod te dvojice, hoću reći - uspela sam da
pronađem momente neopreznosti. Kada su prenosili fajlove preko
običnog FTP-a. To nije sasvim neuobičajeno, oni su nestrpljivi, žude
za novim slikama, a komunikacija preko Tora ponekad ume da bude
bolno spora ako vam se žuri.”
„Govori švedski, Birte. Ili barem danski.”
„To je sistem u kom se IP adrese šalju tamo-amo između
mnoštva različitih servera, pa postaje sasvim nemoguće pronaći
izvor.”
„Onda ćemo zasad da sačekamo sa tom dvojicom. I zgrabićemo
ostale.”
„To je upravo ono što nećemo uraditi.”
Više se nije smešila. I videlo se na njoj da se bori da zadrži mir.
„U najgorem slučaju mogu da podnesem da nećemo uhvatiti
jednog od njih. Ovog tu, koji sebe naziva Riđi Mačor, i koga sam na
skici ucrtala sasvim gore levo. Vidiš, Grense? Taj ima upitnik iza
imena, pošto ne znam odakle je. Ako tog gada ne uspemo da
identifikujemo i uhvatimo, to još i mogu da podnesem. Ali ne mogu
da podnesem ako ne uhvatimo ovog bolesnog skota ovde! Sasvim
dole levo. Oniks. Vođa. On je najgori, i upravlja svime. Da si samo...
Grense, kad samo pročitam šta on piše svojim drugarima, to jest
onima za koje misli da su mu drugari, oni zapravo samo žele još
slika, ali kada on... on...”
Evert Grens je pogrešno procenio - nije bila obuzeta spokojem,
već gnevom.
„Sačekaću. Nema potrebe da žuriš.”
„Kada je napisao da njegova ćerka uskoro puni trinaest, pa će
postati prestara za seks, i da će onda... usvojiti novo dete, Grense...
on je potpuno poremećen! A viđala sam to i ranije - ako pohvatamo
ostale, ali ne i vođu, i ako ne uradimo to istovremeno, on će ih posle
kratkog prekida zameniti novim drugarima. Razumeš? Napraviće
nov lanac. I silovaće novu decu.”
E G korak, prepuštajući se pokretima.
Odavno već nije šetao sa nekim kraj sebe, bez drugog cilja osim
samog kretanja. Zato i jeste bilo toliko lepo. Pauza za prikupljanje
snage, bez razgovora. Sa Birte pored sebe, opisao je širok krug oko
gradića Lerdala, a ni sam nije bio siguran da li je osećaj da mu je
teme vlažno bio uzrokovan toplotom iznutra ili blagom izmaglicom
spolja. Čak se usudio i da je pozove na viršle i gazirani sok kada su
naišli na jedini otvoreni kiosk u okolini, i tek pošto su završili sa
žvakanjem i obrisali ostatke senfa sa brade, prekinuli su tišinu kao
po nekom prećutnom dogovoru.
„Razmišljala sam o onome što smo pročitali poslednje.” „I ja
sam.”
Bio je to razgovor na četu između Danca Lesija i Amerikanca
Lenija u vezi sa naročito grubim slikama koje je Karl Hansen dobio
razmenom od jednog svog privatnog kontakta, Drugara iz Italije.
Kada je Leni počeo da uviđa šta se na njima nalazi, pokušao je da ih
se i on dočepa razmenom. Zauzvrat je nudio video-snimke ukupno
četrdesetoro maloletnika nad kojima je izvršio potpuno silovanje u
okviru svoje lekarske prakse.
„A trebalo je da one italijanske slike, Grense, za koje sam čula u
jednom drugom razgovoru na četu kada si ti otišao da dopuniš kesu
sa dokazima, Hansen zapravo primi u stvarnom životu. Ispada da su
planirali susret koji bi potrajao čitav dan, uz druženje sa svojim
ćerkama koje je uključivalo i napastvovanje. Čisto kao hobi. Dvojica
tata koje malo provode vreme zajedno, eto. Susret je na kraju
otkazan, a slike su poslate na tradicionalan način. S druge strane,
izgleda da su se Amerikanci, to jest Leni, Oniks i onaj ko sebe
ponekad zove Džeronimo, sretali u barem četiri navrata u Kaliforniji, i
sudeći po njihovim razgovorima razmenjivali decu, iskorišćavali ih i
sve to snimali. Izgleda da se isto događalo i između Nemca i
Engleza, kao i između Švajcaraca. Kada govorimo o pedofilskim
lancima sa nekoliko hiljada članova koji su raskrinkani, o sajtovima
na koje može ući svako od nas, tu je u pitanju industrija vredna
milijarde, i to mnogo milijardi. Ljudi kupuju dečju pornografiju preko
kreditnih kartica. Ali to nisu zatvoreni pedofilski lanci - u takvom
lancu se ništa ne deli otvoreno, ako se ljudi ne poznaju. Dakle, kao u
ovom slučaju, kada se stvarno susreću i zlostavljaju decu.”
Počelo je da se smrkava, a oni su i dalje šetali, birajući
osvetljenije ulice. Kada su prošli pekaru iznad koje se nalazio stan
porodice, istovremeno su zastali i pogledali naviše ka spuštenim
venecijanerima.
„Zar to nije čudno, Grense? Šta god da radimo, nikada ne
ispadne kako treba.”
Pogledom je pretraživala niz beživotnih prozora.
„Oštro pokucamo na vrata iza kojih stanuju tata, mama i dete. A
kada kao policajci uradimo ono što i treba da uradimo, spasemo dete
od fizičkog i psihičkog zlostavljanja a mamu i tatu strpamo u zatvor,
tada potpuno razorimo porodicu. Izmestimo dete iz jedinog što mu je
poznato, dalje od jedinih ljudi koje poznaje, onoga što za njega
predstavlja vaspitavanje, normalnost, a samim tim i sigurnost, koliko
god sve to bilo destruktivno i nenormalno. I tako se, u kratkoročnoj
perspektivi - ono oseća posrano, kako god da okreneš.”
Zgledali su se. Ali samo nakratko, kao i prethodni put.
„Grense - ja moram da pronađem neki način da ga se dočepam.
Da ga zaustavim. Njega, vođu. I moram da uspem u tome iako se
đubre povezalo na sistem u kom IP adrese jure tamo-amo, i
nemoguće im je ući u trag. Uprkos tome što on, sudeći po onome što
mu se može zaključiti iz poruka, živi negde na zapadnoj obali SAD, a
ja se nalazim ovde u danskoj selendri. On nikada više ne sme da
napravi lanac.”
Udaljili su se od pekare i spuštenih venecijanera. I dalje nije bilo
ljudi na vidiku. Pojavio se jedan stariji čovek i parkirao svoj škripavi
automobil, a iz daljine se čula neka prijatna muzika kroz otvorena
ulazna vrata, i to je bilo sve.
„Ali možda ja znam jedan način.”
 Sada su koračali sporije, na povratku u policijsku stanicu, kao da
ne žele zaista da još stignu tamo.
„Kakav način, Grense?”
„Pa sama si to pomenula - način da mu se približimo.”
Zastali su istovremeno, opet.
Između dve ulične svetiljke verovatno ih je bilo teško uočiti.
Dok su oni nešto dalje kroz velike prozore okupane svetlom
nazirali obrise istražitelja iz Kopenhagena i dvojice policajaca iz
Nikebinga.
„Ti nastavi kao do sada, Birte, tako što ćeš napraviti pregled svih
identiteta iz Hansenovog kompjutera sve dok ne dođemo u priliku da
se obratimo policijama širom sveta radi zajedničke akcije -
usklađenog udara svuda istovremeno. Niko neće stići da uzbuni,
upozori, pobegne ili uništi dokaze. Ja ću se u međuvremenu vratiti u
Stokholm i pronaći baš onu osobu koja nam je potrebna. Infiltratora.
Stručnjaka za uvlačenje u tajne organizacije. Uz njegovu pomoć
možemo da se približimo bezimenom vođi - a tačno znam i kako.”
treći deo
 Taj lažni smeh je
retko zvučao kako treba
T . U to doba se više osećao kao kod
kuće. Tišina je bila tiša, pustoš pustija. Samoća samotnija.
Evert Grens bi radije ostao u maloj policijskoj stanici u Danskoj,
da tamo gleda preko ramena ekspertkinji za kompjutere po imenu
Birte, ali je umesto toga izabrao da pije mlaku kafu na aerodromu
Kastrup i sluša reklame na radiju u taksiju sa Arlande. Pošto je
stigao u stan u Ulici Sveavegen, nije skinuo sa sebe čak ni kaput.
Osetio se kao u vrtlogu koji ga uvlači sve dublje u veliku prazninu.
Uzeo je drugi taksi do Kungsholmena i kancelarije u Krunuberju, i
somotske sofe na koju će samo malo sesti da odmori noge.
Tu se sada i probudio. I dalje u kaputu i cipelama, dok su mu na
licu poigravali stidljivi zraci sunca koji su dopirali sa prozora. Već je
bilo sedam i petnaest. Posle svih onih noći provedenih u pometnji,
najzad je imao neprekinut san.
Odšunjao se do lifta, da bi se istuširao ledenom vodom kod
policijskog bazena, uspeo da se neprimećen spusti do auta u
podzemnoj garaži, i dok je napuštao Ulicu Hantverkargatan, sunce je
postepeno započinjalo svoj spori uspon preko neba, tamo negde
iznad zaliva Ridarfjerden. Nije bilo naročito mnogo saobraćaja, iako
je bio ponedeljak ujutru, pa je posle tek nekoliko minuta prošao halu
Globen i zašao u ulice oivičene porodičnim kućama u Enšedeu koje
su se međusobno ukrštale nalik na neki brižljivo poredan mikado. Tu
se ponovo bila doselila porodica Hofman, u kuću koja je bila dignuta
u vazduh, pa zatim ponovo izgrađena. Nedostajali su mu više nego
što je bio svestan - ti glasovi koji su nekoliko meseci ispunjavali sobe
u njegovom stanu. Na sopstveno iznenađenje, čuo je samog sebe
kako predlaže svima da se presele kod njega, pošto su ostali bez
krova nad glavom. On, koji je od Aninog trajnog odlaska u dom za
negu imao ukupno troje gostiju u svojoj kuhinji za više od trideset
godina, pri čemu baš niko od njih nije tu i prespavao. Nije mogao ni
da nasluti da bi mu moglo toliko prijati disanje drugih bića u tolikoj
blizini. Energija. Nepredvidljivost. Gužva. Sukob volja. Nerviranje.
Rasterećujući smeh. Palačinke. Poneki Rasmusov zagrljaj. Ukratko
rečeno, ljudi.
Polako se kretao između crveno obojenih taraba i poštanskih
sandučića sa poklopcima koji su bili blago nahereni kod onih koji još
nisu pokupili svoje novine. Sanduče pred kojim se najzad zaustavio
razlikovalo se od ostalih - bilo je ukrašeno velikim i klimavim slovima
koje je ispisalo dete, u to vreme još sasvim mali Hugo, koji je tek bio
naučio da napiše dva porodična prezimena.

KOZLOV HOFM
AN

To poštansko sanduče je jedino ostalo na svom mestu,

netaknuto, one noći kada je eksplodirala bomba. Kuća i dvorište su
bili razneseni. Na televiziji su prikazivali prizore iz dalekog rata, tako
je to izgledalo, kao greškom pogođen civilni cilj. Ali to se ipak
dogodilo usred idiličnog švedskog predgrađa, kao upozorenje mafije
koja trguje oružjem upućeno bivšem infiltratoru Pitu Hofmanu, i to
upozorenje od one najteže vrste, usmereno ka članovima porodice.
Tom prilikom su Hofman i Grens pomagali jedan drugom i infiltrirali
se jedan za drugog, u okviru onoga što je predstavljalo njihovu
poslednju saradnju.
Sve do sada.
Kriminalistički komesar je još neko vreme nastavio da sedi u autu
i sluša jutarnji radio, iako ga zapravo uopšte nije čuo. Nije im bio u
poseti otkako su se ponovo doselili tu. Sa svakim novim pozivom
njegovi pokušaji da smisli neki izgovor - što mu ni u početku ni
izbliza nije polazilo za rukom - bivali su sve gori. Kao da je postao
svestan razlike. I toga kako zvuči kada glasovi utihnu. I da mu je
lakše to da zaboravi ako ne dolazi tu, kad ionako ne može da ih
povede sa sobom.
Videli su ga kroz kuhinjski prozor čim je zakoračio na kapiju.
Rasmusovi koraci su zatutnjali po podu predsoblja, a on je i širom
otvorio ulazna vrata pre nego što je Grens uopšte stigao da pritisne
zvono.
„Everte!”
Rukama nije mogao ni da dosegne ni da obgrli krupnog gosta, pa
je zato zagrljaj ispao malo polovičan kao i obično, ali su ti dodiri ipak
predstavljali nešto najiskrenije i najprijatnije što je doživeo tokom
druge polovine svog života.
„Zdravo, Rasmuse, kako si...”
„Ulazi!”
„... toliko...”
„Doručkujemo - hajde i ti, Everte!”
„... porastao.”
Rasmus ga je povukao za ruku, a Grens je jedva stigao da na
brzinu izuje cipele pre nego što su stigli do kuhinje.
„Dobro jutro svima.”
Sedefi su isto kao i za njegovim kuhinjskim stolom. Pit i Hugo sa
jedne strane, Zofija i Rasmus sa druge, a Luiza u posebnoj dečijoj
stolici u čelu. On je imao običaj da sedi nasuprot njoj, na jedinom
preostalom slobodnom mestu, a tamo se uputio i sada.
„Jesi li za kafu, Everte?”
Rasmus je nosio skoro pun bokal koji se zabrinjavajuće pljuskao
u njegovoj ruci. Sipao mu je, uspevajući da većinu kapljica usmeri
tamo gde treba.
„Bez mleka. Isto kao što i tata pije. Je l’ tako, Everte?”
„Tako je, Rasmuse.”
Bilo je potrebno tako malo. Topao zagrljaj, iskren osmeh, kafa
koju mu poslužuje neko ko se raduje njegovom dolasku. Kako se
samo srećno i rasterećeno Evert Grens osetio na nekoliko trenutaka.
„Otkud ti ovde?”
Hugo je bio ozbiljniji od svog mlađeg brata. Više se brinuo. Dok je
Rasmus s lakoćom pratio mamu i tatu u bekstvu tamo-amo po
različitim zemljama i kontinentima i privremenim sigurnim kućama,
Hugo je imao većih poteškoća da se privikne na život Pita Hofmana,
infiltratora u kriminalne organizacije. Jednostavno mu je bilo
potrebno više vremena da izgradi sigurnost i ponovo uspostavi
poverenje. Da se pouzda u ljude. I zato je uvek on postavljao
neprijatna pitanja, kao da je uspevao da nanjuši opasnosti koje su se
možda skrivale u tuđim planovima.
„Mislim, Everte, drago mi je što si tu, kapiraš, jelda? Ali baš nas
dugo nisi posećivao, a sad si se pojavio usred doručka, kad treba da
idemo u školu.”
Huga nije vredelo lagati. Barem ako ste imali nameru da mu
ostanete blizak prijatelj. A Evert Grens je imao takvu nameru.
„Tako je dobar osećaj što sam tu. Jedem sendvič i gledam u tvoju
seku koja je već naučila toliko toga. Trebalo je da dolazim češće - i
nameravam to da promenim. To je samo po sebi dovoljno kao
povod. Ali u pravu si, Hugo. Dolazim i poslom. Treba o nečemu da
porazgovaram sa tvojim tatom kada vi budete otišli.”
Hugo i Zofija hitro razmeniše poglede. Od one vrste koja ume da
se pretvori u agresiju. Ili je možda u pitanju bio strah - isto osećanje
koje se izražava na dva načina.
„O čemu to?”
Strah. Postalo je jasno kada je Hugo progovorio.
„Everte? O čemu treba da pričate?”
„Žao mi je, Hugo. Ali ono što imam da kažem namenjeno je samo
tatinim ušima.”
„Znao sam! Nešto opasno. Što će stići do nas i ovamo, u našu
novu kuću. Uvek je tako, uvek, kada ima veze sa tatom.”
„Neće stići ovamo. Ovoga puta neće. Nema nikakve veze s
tobom ili Rasmusom ili Luizom ili mamom. Obećavam.”
„Mhm. Ti i tata obično tako kažete. A ipak svi znamo kako
ispadne na kraju.”
Pit je dotad sedeo ćutke. Posmatrao je susret između dva dečaka
koji su toliko dugo živeli lišeni normalnih društvenih kontakata,
upućeni jedan na drugog, i jednog starijeg kriminalističkog komesara
koji je izabrao samoću za pratioca. Bilo je prijatno videti kako je
poslednjih godina njihov odnos prerastao u bliskost. Ali sada je Pit
položio Hugu ruku na rame, i pogledao prvo u svog starijeg sina, pa
u iznenadnog gosta.
„Hugo - mali moj veliki dečko - to jeste istina. Neće ponovo stići
ovamo. Jer ja i čika Evert nikada više nećemo raditi zajedno. I to je
on obećao meni.”
 Hofman je sada samo gledao u kriminalističkog komesara. Jer
zaista jeste tako. Obećali su jedan drugom. Pit Hofman je obećao da
će napustiti svoj dotadašnji život i da više nikada neće izvršiti
krivično delo, a Evert Grens je obećao da policija više nikada neće
tražiti da njen najveštiji infiltrator svakodnevno rizikuje život kroz
razotkrivanje organizovanog kriminala najteže vrste.
Piljio je sve dok kriminalistički komesar nije izabrao da obori
pogled.
Da. Sada je znao. Grens je zato došao u neočekivanu posetu.
Došao je da prekrši to obećanje.
„Hugo? Rasmuse? Vreme je da malo požurite. Pojedite hrskave
sendviče, ispijte ostatak soka. Morate u školu za...”
Užurbani sat je visio na zidu iznad radne površine.
„... četiri minuta. Pre toga zubi, a Rasmus treba i da sakupi sve
papire na kojima je radio domaći.”
Kada je Grens usred tog meteža i haosa - koji je za porodicu
predstavljao jasnu i dobro uvežbanu jutarnju strukturu - shvatio da i
Zofija traži svoj kaput i tašnu da bi krenula od kuće, požurio je da im
se i on pridruži dok su se tiskali u tesnom predsoblju.
„Zofija - i ti ćeš da zbrišeš s njima?”
„Idem u istu školu. Ali dok Hugo i Rasmus provode odmore u
školskom dvorištu, ja sedim i grejem se u zbornici.”
„Francuski, ako se dobro sećam.”
„I španski. I poljski, kada se javi potreba.”
„Baš bih voleo da si i ti mogla da ostaneš još malo. Da čuješ šta
to imam da kažem Pitu. Pošto sam i tebi obećao da je ono bio
’poslednji put’. Ali naravno, moraću na švedskom, jezikom kojim
najbolje vladam.”
Osmehnuo se. Ona nije.
„Žao mi je. Prvi časovi nam počinju istovremeno. A iskreno
rečeno, Everte, ionako nemam volje da slušam. I sam si to rekao.
Obećao si ’poslednji put’. Pretpostavljam da si i mislio to što si rekao.
Ali naravno, ostani da dovršiš kafu.”
Ako se u Hugovom pogledu nešto pre toga naslućivao strah, u
Zofijinom se nazirala agresivnost. Imala je pravo na to. Pošto je i
inače bila upravu. Pokucao im je navrata iz jednog jedinog razloga
zbog kog bi mu uskratili dobrodošlicu.
 U kuhinji je Luiza i dalje sedela na svom mestu, a Pit na svom. I
Grens se spustio na istu stolicu kao i pre.
„U kolikoj si žurbi, Pite?”
„Imam oko pola sata. Luiza treba da ide u obdanište, a zatim me
čekaju sigurnosna vrata i kamere za nadzor kod jednog klijenta u
Solni.”
Grens je strpljivo čekao dok je Hofman brisao jogurt i sok od
pomorandže sa Luizinih obraza i pomagao joj da siđe sa visoke
dečije stolice. Bila su to dva potpuno svakodnevna postupka, a
Grens uvide da ih nikada nije izveo u svom životu.
„Pretpostavljam da si shvatio zbog čega sam ovde.”
„Zofija je shvatila. Hugo je shvatio.”
„Ne bih ti još jednom došao takvim poslom da nisu u pitanju
životi. Koje ti možeš da spaseš.”
„Čuo si šta je Zofija rekla. A ni ja nemam bogzna kakvu želju da
te saslušam.”
„Pa ipak želim da to učiniš.”
„Ne, Everte. Ja sad želim da ti saslušaš mene. Kada budemo
pospremili sto.”
Jedan svakodnevni postupak na koji je bio naviknutiji. Upravo su
tako tokom šest meseci izgradnje kuće pospremali njegov sto posle
doručka koji je prostranoj kuhinji u prostranom stanu davao smisao i
sadržinu. Dok je Hofman redao namirnice u frižider i ostavu, punio
Grensovu mašinu za sudove i jurio za mrvicama po stolu i podu.
„Tako. Počećemo od sprata. Pođi sa mnom.”
Približno isto kao što je Linein otac pre neki mesec pokušao da
objasni Grensu pokazujući mu Jakobovu sobu. Sada je Hofman
čekao da ga povede drvenim stepenicama koje su mirisale na novo,
baš kao i sve ostalo u kući projektovanoj i izgrađenoj tako da bude
istovetna kopija raznesenog originala.
„Rasmusova soba je ovde levo, baš kao i pre, ali je malo
drugačije nameštena. U sredini je Hugo, a njegova je više sebi nalik
- on pazi na takve stvari.”
Grens se iskreno rečeno nije sećao kako je izgledala nekada.
Valjda ga nije dovoljno zanimalo. Ali ako Pit tako kaže, neka bude.
Pit Hofman je zatim izgledao pomalo ponosno kada su prešli u
sledeću sobu.
 „A ova je potpuno nova. Luiza je dobila svoju sobu. Velika
devojka.”
Evert Grens je zavirio u običnu dečiju sobu. Sa običnim dečijim
stvarima. Ali nije rekao ništa slično, jer ako je Pit toliko ponosan,
neka mu bude.
„Sad idemo dole. U moju sobu.”
Sišli su drvenim stepenicama do Hofmanove radne sobe koja se
nalazila odmah posle podrumskih vrata, baš kao u staroj kući, sa
radnim stolom i garderoberom postavljenim kao pre.
„Istovetno, sigurno si sada to pomislio, Everte.”
„Zato što i jeste istovetno.”
„Uz jednu veliku razliku.”
Hofman je otvorio prostrani garderober, ušao u njega i mahnuo
Grensu da mu se pridruži među policama sa porodičnim
džemperima i cipelama, vešalicama sa odelima i haljinama i
odeljkom za zimsku odeću.
„Vidiš?”
„Šta treba da vidim, Pite?”
„Nema nastavka. Više ne postoje skrivene poluge koje otvaraju
tajna vrata. Nema ulaza u najskrovitiju sobu infiltratora Pita
Hofmana.”
Garderober u nekadašnjoj kući zaista je imao još jednu skrivenu
prostoriju tamo gde se činilo da postoji samo zid. Sa ormarom za
oružje i neprobojne prsluke i kasom za svežnjeve novčanica i lična
dokumenta koja glase na različita imena. Tajnu sobu.
„Sobe koje sam ti pokazao tamo gore sada predstavljaju čitav
moj život. Hugo, Rasmus, Luiza, Zofija. Zato ovde dole i nema
skrivenih soba. Ja više nemam tajni. Sada samo prodajem kamere i
alarme i neprobojna vrata za firme, i uz to poneki vikend radim kao
telohranitelj. Nikada više ne bih doveo ovo u opasnost.”
Evert Grens je jednom ispalio smrtonosan hitac ka Pitu Hofmanu.
Bilo je to pre nego što su se poznavali. Jednom drugom prilikom je
primorao Hofmana da se infiltrira tako što mu je pretio da će objaviti
dokaze o prokrijumčarenim narkoticima vrednim milione, što bi ga
ponovo smestilo iza brave, i to zadugo. Tada su se poznavali, ali ne
naročito dobro. Ali sada, pošto su pola godine čak i živeli u istom
stanu, i pošto je Grens doživeo kako to izgleda kada ste deo neke
porodice, pretnje oružjem i učene više nisu predstavljale prihvatljive
načine za ostvarivanje saradnje. Čak nije dolazila u obzir ni
manipulacija, što je način rada koji je Hofman kao infiltrator i sam
razvio do savršenstva. I zato su stajali u podrumskom garderoberu,
trudeći se da ne gledaju jedan drugog u oči. Sve do trenutka kada
Evert Grens više nije mogao da se suzdržava.
„Ti odbijaš. Ali...”
„Nemoj ponovo da me pitaš.”
„... ti čak i ne znaš šta sam...”
„Prestani da gnjaviš! Prestani da me pritiskaš!”
„... želeo da tražim od tebe!”
„Jebote, Grense, koji deo onoga što sam upravo izgovorio nisi
uspeo da razumeš?”
Kada su lekari i savetnici u različitim popravnim domovima za
mlade nekada davno procenjivali Pita Hofmana koji je više puta
osuđivan zbog nasilja, zaključili su da su njegovi postupci uzrokovani
nedovoljnom kontrolom impulsa. Tokom godina provedenih u svetu
teškog kriminala i po zatvorima, tu osobinu je postepeno zamenila
visoka kontrola impulsa. On je doneo odluku. Nikada više neće
dozvoliti besu koji boravi duboko u njemu da preuzme kontrolu. Više
nikada neće dozvoliti okruženju da shvati ko je on. Ispostavilo se da
je to savršena alatka za nekog ko treba iz dana u dan da stiče sve
veće poverenje svojih neprijatelja. I tek kada dođe vreme za
razotkrivanje određene organizacije - a time i potreba da zaštiti sebe
- da upotrebi bes koji je za to vreme rastao.
Evert Grens je bio potpuno svestan toga. Zato mu je sadašnja
situacija bila poznata. Hofman se nalazio na ivici pucanja.
Ali to nije bilo važno.
Morao je da nastavi s postavljanjem pitanja koje je proisticalo iz
njegovog besa.
„U pitanju su deca.”
„Nikad više, Grense.”
„Ništa starija od Rasmusa. Neka su i mlađa.”
„Ni za švedsku, ni za stranu policiju.”
„Ovo nije ni za kakvu policiju - nego za mene.”
„Pa čak ni za tebe. Zato prestani, dođavola! Prestani da me
pritiskaš, Grense!”
 Pit Hofman je sada stajao pred njim i sav se tresao. Stigao je do
prelomne tačke. Obojica su to znali. Hofman je u međuvremenu
morao da se bori protiv želje da se vrati onome od pre. Ne zbog
novca, već zbog adrenalina, uzbuđenja, svega što ga je činilo onim
što jeste. Ponekad je bilo teško odoleti ponudama iz sveta kriminala
ili različitih policijskih organa koji su tražili samo još jednom. Dao je
obećanje Zofiji i deci i zauzvrat dobio poslednju šansu da se vrati u
sopstvenu porodicu, a ako to obećanje bude prekršio, preostajala
mu je samo samoća, podjednako velika kao i Grensova.
„Pite - ja sam ti pomogao. Onda kada ti je trebalo.”
„A ja sam pomogao vama! Već toliko puta! Obično se ne završi
baš dobro - barem ne za mene. Zar ne? Obojica znamo kako to
funkcioniše, komesare, vi samo pritežete i pritežete, sve dok na kraju
ne ostane baš ništa.”
Evert Grens je čuvao kovertu sa slikama i izvodima iz razgovora
presavijenu u unutrašnjem džepu, i sada ju je gotovo izbacio ispred
sebe.
„Evo šta ne želiš da zaustaviš!”
„Odlazi.”
„Duguješ mi to.”
„Ne dugujem baš ništa ni tebi ni bilo kome izvan ove kuće!”
Grens je povadio sadržinu iz koverte, podigao slike i razgovore sa
četa, pa njima mahnuo Hofmanu ispred lica.
„Mali izbor. Čak nije ni ono najgore. Njih ne želiš da spaseš!”
„Odlazi! Odlazi, jebote!”
Hofman je zakoračio ka njemu.
„Sada odlazi, Grense! Jebote, nemoj više da me pritiskaš! Za
obojicu je najbolje da odeš!”
Stajao je u garderoberu koji više nije skrivao jedan drugi život.
Pritešnjen uza zid kao neki prokleti pacov. Nije imao kuda da ode,
nije odvajao pogled od svog sagovornika.
„Ne idem dok ne budeš pogledao to sranje, Pite. Pre nego što
budeš ukapirao šta to odbijaš, dođavola. Pre nego što...”
Nije preostajalo više ništa drugo.
Osim da se zaštiti tako što će se osloboditi.
Stegnuta pesnica je pogodila lice, nos i deo desnog obraza, a
kriminalistički komesar Grens se srušio koliko je dug.
Zatim je ostao da leži na podu garderobera, ne pomerajući se.
B doba dana. Cela kuća, celo naselje, tonuli
su u tišinu sa sumrakom. Luiza je zaspala, Rasmus i Hugo su ležali
svako u svom krevetu, na putu da pronađu noćni mir. Propustio je
njihove prve godine - kriminal, zatvorske kazne i svakodnevica
infiltratora bili su važniji od porodičnog života. Ali on nikada nije
živeo. Zaista. Bežao je. Eto šta je radio. Možda je zbog toga oduvek
bio zahvalan na tome što može da sedi tu, kraj svoje dece, bez
potrebe da nekud ide. Tišina. I spolja i iznutra.
Ali ne i te večeri.
Nemir. Poremećena ravnoteža. Bes koji se iznova javljao kao u
nekim kratkim sekvencama unutar njegovih grudi, a on nije znao
kako da ga se oslobodi.
Bilo je kao pre, i mrzeo je što je tako.
„Tata?”
Sedeo je u Rasmusovoj sobi.
„Da?”
„Šta je hteo čika Evert?”
I milovao je po glavi mlađeg sina.
„Pa... u suštini je samo hteo da se javi.”
„Usred doručka?”
„Da... odavno se nismo videli. Možda je..
„Alo?”
Hugov glas. Iz susedne sobe.
„Alo, tata - posle toliko vremena?”
„Da, znaš...”
„’Samo da se javi’? Ma daj. Za koga nas to smatraš?”
Zaspali su. Naposletku. A Pit Hofman se drvenim stepenicama
spustio ka onome što je obično predstavljalo nastavak najboljeg
doba dana, uz čašu vina sa Zofijom za kuhinjskim stolom, poslednji
zajednički sat bez ikakvih zahteva.
Ni to nije ličilo na druge večeri.
Zofija je iznela čaše, sipala, sela na svoju uobičajenu stolicu.
Ali nije bila kao obično. Pošto ni on nije bio takav.
„Pite?”
„Da?”
„Sad te i ja pitam kao i Rasmus i Hugo. Šta je bio povod za
jutrošnju posetu?”
Pogledao ju je - bila je jedina osoba od koje ne može da se
sakrije.
„Ovo.”
Koverta koju je Grens izvadio i gurao mu pod nos.
Sada ju je Pit Hofman spustio na sto od borovine, pa ju je posle
nekoliko trenutaka izvrnuo naopako, puštajući da sadržina ispadne
napolje.
Njen prvi pogled je bio hitar.
„Šta je...”
Sledeći zgrožen.
„... to?”
„Mali izbor. Nisu čak ni od najgorih. Tako je rekao Evert. Slike i
sama možeš... a što se tiče teksta, malo sam ga pogledao -
razgovori unutar pedofilskog lanca.”
Ona je gledala u hrpu. Gledala je ne videći. Zurila u prazno.
„Stajao je tako i mahao mi time pred licem, iako smo rekli da više
nikada nećemo sarađivati. Dođavola, trebalo je da me ostavi na
miru. Na miru! A onda dođe ovamo sa nekim tamo slikama? Baš kao
kada je došao u Zapadnu Afriku sa nekim drugim prokletim slikama,
da bi me primorao da se infiltriram. I on i ja znamo da to više ne ide
tako! I da sam od onda živeo pošteno! Nema on više ništa o meni!”
Ustao je, trudeći se da govori prigušenim glasom kako ne bi
probudio decu.
„Je li to sve, Pite?”
„Zar nije dovoljno?”
„Nije. Nekada je možda bilo - sada više nije. Jer inače ne bi
izgledao tako. Ne bi bio takav.”
Jedina osoba od koje ne može da se sakrije.
 „Nije se baš dobro završila. Ta poseta. Pre nego što je krenuo...
Nismo se rastali kao prijatelji.”
Zofija se zadržala na gornjoj slici. Pa počela da prelistava hrpu.
Pit je jasno video kako joj se lice menja. Tuga. Sećanja. Dok je ona
gledala i čitala, on je dvaput bio primoran da se izvini pa ode na
sprat i uveri se da deca zaista spavaju. Jer brinuo se za njih, on koji
je sada večito bio zabrinut, uprkos tome što mu je toliko vremena
bilo potrebno da nauči da misli na druge. Ali mu je bilo potrebno i da
se distancira od njene reakcije. Znao je otkud to. Zofija je pak ostala
da sedi, pokušavajući da za nekoliko minuta razume ono za šta je
Hofmanu bio potreban ceo dan kako bi se usudio da se makar i
približi.
Zatim je učinila ono što bi i on voleo da može.
Zaplakala je.
„Šta ti je palo na pamet?”
Nije mu odgovorila. Pustio ju je da se isplače.
„Ej? Zofija?”
„Ono što si i pomislio da mi je palo na pamet.”
„Hoćeš da...?”
„Ne.”
Pokušavali su već toliko puta. On je pokušavao. Da postane deo
njene prošlosti. Shvati šta se desilo. Nekada davno.
„Možda uopšte nije trebalo... da ti pokažem.”
„Ja sam ti sama tražila.”
„Ne razumem, Zofija. Posle petnaest zajedničkih godina? Posle
troje dece? Posle pretnji smrću i gorila u našem domu i kuće dignute
u vazduh... ti i dalje ne možeš da pričaš? Sa mnom? O sebi?”
„Žao mi je. Ne mogu, Pite. Ne mogu to da formulišem. Čak ni
sama sebi.”
On je složio hrpu slika nage dece i razgovora među pedofilima u
kovertu, u pokušaju da ih se reši. Tokom godina je činio sve što je
mogao kako bi zadobio njeno poverenje, i već mu je bilo dosta.
Njenu ljubav je dobio, bio je svestan toga, bila je jasna, bezuslovna i
divna, ali ne i pristup onome što se događalo dok je bila dete i čija
snaga izgleda uopšte nije jenjavala u njoj.
„Dakle, Pite, šta si rekao?”
Pogledala ga je usred tišine.
 „Šta sam rekao?”
„Evertu?”
Susreo joj je pogled, i među njima je sve bilo jasno, makar u tom
trenutku.
„Ono što smo se i dogovorili. Ono što sam ti obećao. Nikad više.”
E G na svojoj somotskoj sofi,
balansirajući šoljom crne kafe na grudima, i osluškujući noćnu tišinu
u zgradi policije.
Pošto se jutarnji špic pretvorio u prepodnevno zatišje,
kriminalistički komesar je napustio ulice nalik na mikado u naselju
Enšede, pa izašao na Ninesvegen krećući nazad ka centru grada i
velikom urgentnom centru na Kungsholmenu. Povrede nanesene
velikom snagom. Tako je rekao lekar na rendgenu. Fraktura nosne
kosti. Lice mu je nekoliko sati kasnije propisno nateklo, s masnicama
tu i tamo.
Shvatio je na šta je Hofman mislio kada je rekao da je za obojicu
bolje da ode, kada je to zahtevao od njega, možda ga i preklinjao.
Ali on nije otišao. I završilo se udarcem.
Od one vrste koja je stavljala tačku na sve ono zajedničko što je
postojalo među njima.
Primorao je sebe da podigne glavu s naslona za ruke i trudio se
da ne misli na bol dok je ispijao kafu i vraćao poluispijenu šolju na
grudi. Kada se nešto pre toga ušunjao u policijsku stanicu, četiri puta
se zaustavio ispred različitih vrata, spreman da pokuca na njih
uprkos tome što je naravno znao da iza njih nema nikog. Prva su bila
vrata Elise Kueste, jer bi bilo lepo sesti na neotpakovanu kartonsku
kutiju i razgovarati o Alvi koja ne leži u svom kovčegu i možda
razumeti malo više. Zatim vrata Marijane Hermanson, da bi kao i
obično pustio misli iz glave, da bi mu potom bile vraćene u boljem
stanju pošto ih je ona saslušala - sve dok ne dozvoli sebi da se seti
kako sada u njenoj kancelariji sedi neko drugi. Treći put je zastao
pred vratima Erika Vilsona, da nastavi priču o Linei koja takođe ne
leži u svom kovčegu i zbog koje je suspendovan s posla, potpuno
svestan da tako nešto nije moguće i da će ta dva deteta moći da se
nadaju nekakvom nastavku samo dok on ima snage da potajno vodi
neodobrenu istragu. Četvrto zaustavljanje se dogodilo ispred
kancelarije Svena Sundkvista, pošto bi u uobičajenim slučajevima
odlazio tamo kako bi mu ovaj pomogao da sada postupi
najpametnije bez Hofmanovog sudelovanja - ali čak i da Sven jeste
bio na mestu i da je mogao da ga posavetuje, Grens ne bi mogao
sebe da primora da sakrije delove istine od svog najbližeg saradnika,
i stoga je najbolje bilo ubuduće držati jezik za zubima.
Umesto toga je na kraju otišao u svoju kancelariju, kako bi na
somotskoj sofi sam pokušao da odgovori na ono o čemu je želeo da
raspravlja sa svojim kolegama. Sve dok nije odustao, pa pozvao
policijsku stanicu u Lerdalu u Danskoj, kako bi od Birte dobio izveštaj
o stanju stvari.
Prošlo je poprilično vremena pre nego što je odgovorila. Pitao se
je li namerno odugovlačila.
„Zdravo - ovde Grens. Zovem iz kancelarije u Stokholmu.”
„Everte? Jesi li to... ti?”
„Da, ja sam...”
„Slabo te čujem, nešto nije u redu s vezom, možeš li da me
pozoveš ponovo?”
S vezom? Pre će biti s nosom koji nije baš radio kako treba.
Zatim joj je i drugi put bilo potrebno poprilično vremena da se
javi. I dalje se pitao je li namerno.
„Izvini. Malo sam se izgubila. Iznenada... pronašla sam nešto
više o dvojici od onih koji su delili slike direktno sa Hansenom, a nisu
bili deo zatvorenog lanca. Mislim da imam njihove identitete.”
Nije ga ona izbegavala. Iz nekog razloga to ga je obradovalo.
„Čovek pod nadimkom Drugar zapravo se zove Entoni T. Ferara,
i osuđen je na dugu kaznu zbog toga što je godinama silovao svoju
ćerku. Neshvatljivo mi je kako u italijanskom zatvoru ima pristup
internetu. Onaj pod nadimkom Šerlok zove se Džon Dejvids i
odslužio je dve zatvorske kazne u severnoj Engleskoj zbog
napastvovanja dece. Možemo zaključiti da ih vreme provedeno u
zatvoru nije nimalo popravilo.”
Grens ju je čuo kako pritiska dugmiće na tastaturi kompjutera, to
nestrpljivo kuckanje nekog ko želi da dospe dalje.
 „Sve sam bliža još dvojici - imaću ih vrlo, vrlo skoro. Obojica su u
lancu. Onaj Nemac, Majer. I Leni, pedijatar iz SAD, za koga sada
znam da ima desetoro svoje dece.”
Desetoro. Evert Grens nije imao snage ni da razmišlja o tome. A
ipak je razmišljao.
„Njihove slike?”
„Ni to ne bi želeo da vidiš.”
„I one su isto onako gadne?”
„Da.”
Nastavljala je da piše kao i dotad, sudeći po kuckanju.
„Birte - izdržavaš li?”
„Ja nikad i ne spavam naročito dugo, baš kao i ti.”
„Mislio sam: hoćeš li izdržati još takvih slika?”
„Dosad sam izdržala. Mislim da je to kao kad... kad gledaš
leševe, smrt. Užasno je. Pa ipak, postoje ljudi koji po ceo dan vrše
obdukcije na telima. Pretpostavljam da... posle nekog vremena
prestaneš da razmišljaš o tome i ne pohranjuješ sve u sećanje kao
neko ko je nov u tome.”
„Kao ja?”
„Kao ti, Everte - barem kada je ovo u pitanju. A šta je sa
infiltratorom?”
Odugovlačio je sa odgovorom. Zato je ona u međuvremenu
nastavila.
„Onim stručnjakom za uvlačenje u takve organizacije? Kada on
počinje sa radom? Ili je u pitanju ona?”
Kuckanje je za trenutak utihnulo. Stvarno je želela da zna.
„On.”
„!?”
„Ja, ovaj... radim na tome. Uskoro dolazimo.”
Evert Grens je zatim ostao da leži na somotskoj sofi. Ne
uspevajući da pronađe mir.
Ljudi bez lica koji su osuđeni na duge zatvorske kazne zbog
silovanja ili imaju desetoro dece koju mogu da napastvuju piljili su u
njega, ne prestajući čak ni kada zažmuri.
Pola sata kasnije zazvonio je njegov telefon, a kada je ugledao
broj na ekranu, okrenuo se. Onda je zazvonio opet. I opet. Čas
fiksni, čas mobilni. Šesti put je izbrojao signale, četiri, pet, šest,
sedam, devet, osećajući napetost u celom telu sve dok najzad nisu
utihnuli.
Silno je želeo da razgovara s njom. Ali kako to da izvede?
Imao je jedan jedini zadatak. Dok je Birte sedela zatvorena u
maloj policijskoj stanici u danskoj provinciji i danonoćno radila na
identifikovanju članova pedofilskog lanca koji je on lično uspeo da
izvuče na videlo iz njihovog poremećenog, senovitog sveta, on je
otišao kući u švedsku prestonicu kako bi se pobrinuo da na povratku
ka jugu infiltrator kog je obećao sedi u avionu kraj njega.
Umesto toga je došlo do povreda nanesenih velikom snagom. I
frakture nosne kosti.
Sada je pozvala ponovo. Sedam, osam, devet, deset, jedanaest
signala, najviše dosad.
Evert Grens se, naravno, susretao i sa drugim infiltratorima iz
sveta kriminala koji su radili za policiju. Ali nijedan nije bio vest kao
Hofman, na kog je navikao da se oslanja, kog je čak i upoznao.
Dakle, ako je u pitanju bio zadatak koji je već od samog početka bio
nezvaničan, i stoga ni u kojim okolnostima nije smeo da izađe na
videlo ili pođe po zlu, nije postojao niko drugi pogodan. A pošto
njega više nije bilo, nije imao nikakav smislen odgovor za Birte.
„Grense?”
Glas se čuo iz hodnika pred njegovim zatvorenim vratima.
„Everte Grense? Jesi li tu?”
Bio je to muški glas koji nije uspevao da prepozna, a zvučao je
prilično mlado.
„Ko pita?”
„Dežurni.”
Grens je malo sačekao. Neki novozaposleni. Zvučalo je kao da i
dalje stoji tamo.
„Da?”
„Žao mi je što moram da vas uznemiravam ako želite da radite na
miru, komesare, ali me je na ovo nagovorila jedna koleginica, pritom
izuzetno ljubazna, koja se javila telefonom iz nekog grada u blizini
Nikebing Falstera, govoreći danski koji sam nekako uspeo da
razumem. Rekla je da je pokušala da dođe do vas na sve moguće
druge načine. Preko mejla, fiksnog telefona, mobilnog telefona.
Takođe je rekla i da znate ko je ona i da imate njen broj.”
 Grens se ponadao da se uzdah čuo samo unutar njega. Više nije
mogao da je izbegava. Očigledno i dalje nije uspevao da odagna
probleme time što će se pretvarati da ne postoje. Ukucao je njen
broj, a ona se, za razliku od njega, javila već posle prvog signala.
„Tražila sam te, Grense.”
„Da... Dobro. Naravno da jesi.”
„Zbog toga što sam nam stvorila šansu! Onu za koju nam je
potreban tvoj infiltrator.”
On je prsnuo u smeh. Zacenio se. Čuo je njenu ozbiljnost, radost
zbog toga što je zaista pronašla izlaz koji istovremeno predstavlja i
ulaz.
„Dobro?”
Ali taj lažni smeh je retko zvučao kako treba.
„Identifikovala sam i prve članove samog lanca - Majera i Lenija.
Majer se u stvari zove Hans Peter Štajn, a pre dvadesetak godina je
osuđen za niz silovanja dece u nekom manjem gradu severno od
Minhena. Pušten je sa uslovnom kaznom i naizgled se vladao kako
treba - policija iz dotične savezne države nadala se da se zaista
promenio. Leni je otac desetoro dece i lekar koji se hvalisao time
kako je dokumentovao silovanja četrdesetoro dece u okviru svoje
prakse. Sada znamo da se zove Džejms L. Džonson i stanuje u
gradu po imenu Vajsejlija, negde između Los Anđelesa i San
Franciska.”
Bila je fantastična. Poželeo je da to i izgovori, uzvikne. Samo
dvadeset četiri časa su prošla otkako su se rastali, a ona je već
imala četiri imena. Nije rekao ništa.
„Ali nisam zbog toga navalila da te proganjam. Pronašla sam
nešto drugo. Iz jednog od četova saznala sam da se Majer i Leni
pripremaju za susret, uživo, ponovo. I ne samo oni - slušaj sad -
tamo će biti i Oniks, vođa! Jedan od dvojice o kojima nemam baš
ništa. Koliko me samo svrbe dlanovi da ih se dočepam! Majer, Leni i
Oniks će - ako sam dobro protumačila njihove donekle šifrovane
replike - povesti sa sobom svako svoje dete, pa će se međusobno
menjati. Ponovo će se svi igrati sa svima. Mesto sastanka će
verovatno biti Kalifornija, za nešto manje od četiri dana. To nam je
šansa! Ako dotad budemo uspeli da se obavestimo o svima
ostalima, ako budemo koordinisali policije različitih zemalja, ako...”
 Gospode. Ona nije bila samo fantastična. Već i više od toga.
„Nego, nešto si mi rekao o tom infiltratoru, Everte. Baš pre nego
što si otišao. Rekao si da nam je on alatka pomoću koje ćemo moći
da se približimo vođi - a da ti tačno znaš i kako.”
Nije trebalo da posluša glas koji ga je dozivao kroz ona prokleta
vrata.
Nipošto nije trebalo da joj se javi.
„Ej? Everte? Odgovori mi.”
„Karl Hansen.”
„Da?”
„Lesi.”
„Da?”
Čekala je da on nastavi.
„Everte? Alo, gde si sad..
„Karl Hansen je naš ključ u ovom trenutku. Da prodremo u lanac i
dođemo do kontakata koji idu isključivo preko njega. Ali - on je ključ i
za sledeći korak, iako sedi iza rešetaka u Zapadnom zatvoru u
Kopenhagenu. Jer nijedan od ostalih ne zna kako on izgleda. Svi
jedan drugog poznaju po nadimku i preko fotografija koje prikazuju
jednu ruku ili nogu ili torzo - ali nikada i lice. Samo oni koji su se
videli i uživo poznaju jedni drugima lica. A nigde u materijalu koji si ti
pročešljala ne postoji nikakav nagoveštaj o tome da je Lesi u
stvarnom svetu video nekoga od ostalih. On, majka i devojčica su
upravo polazili na prvi susret u inostranstvu, kod nekog od
Belgijanaca, kada smo im mi pokucali na vrata.
Lako, pravilno disanje. Bila je puna iščekivanja.
„Dakle? Grense?”
„Pominjao sam ti infiltratora. On treba da preuzme Hansenov
identitet. Da postane Lesi.”
Njeno ćutanje se izmenilo.
„Zatim treba da se kao Lesi približi vođi.”
Disanje je postalo dublje.
„Da predloži učešće na sledećem sastanku uživo.”
Kao da razmišlja, procenjuje njegov predlog.
„Njihova imena, adrese, izgled. Moramo da imamo sve, Birte.”
„A taj infiltrator će...?”
 „Da. Veoma je sposoban. U svakom smislu. Prema svim
merilima.”
„Znači, taj susret o kom sam upravo pronašla komunikaciju jeste
naša šansa? Uz pomoć tvog...”
Bila je srećna, čulo joj se u glasu.
„... infiltratora, Everte - to će nam zaista biti šansa!”
Iz slušalice se začulo grebanje. Ponovo je kucala po tastaturi.
Jedva je čekala da nastavi.
„Od sada ću ti slati svu komunikaciju na koju naiđem i za koju
pomislim da bi mogla biti od koristi za pripreme tvog saradnika. U
koje doba dana dolazite ovamo?”
N , .
Evert Grens je budan, ponovo.
Ali ovog puta je barem znao zbog čega ne može da spava.
U koje doba dana dolazite?
On, koji je toliko želeo da ostane tamo kraj nje, u tom trenutku je
osećao zahvalnost zbog toga što se nalazi šeststo pedeset
kilometara dalje, u drugoj zemlji, bez mogućnosti da je pogleda u oči.
A njegova ozlojeđenost se zatim povećavala sa svakim novim
mejlom i dodatnim uzorcima Birtinih otkrića. Usledila je nova
apsurdna komunikacija između članova pedofilskog lanca, u njenom
traganju za identitetima.

05-10-2019 03:11.36 Message from 433228295: A candle.

05-10-2019 03:13:02 Message from 135311671. Yes?

05-10-2019 03:13:24 Message from 433228295: You light

both ends and pour the wax over her naked body.

05-10-2019 03:11.36 Message from 135311671. Perfect! I

think I need one more week before she is ready. LOL.7

Evert Grens je učinio kao i uvek kada mu ono što se nalazi

unutar njega postane nepodnošljivo. Morao je da izađe.
Ta bolesna đubrad u svojim zaključanim jebenim sobama!
Prvo je udario u sto ispred sofe.
Samo su tamo kraljevi i vladaju!
Zatim je ustao i podjednako jako udario u zid.
 Podstiču jedni druge da idu sve dalje i dalje! Tapšu jedni druge
po ramenima!
Pošto su mu zglobovi na nadlanici krvarili, sledeći put je udario
drugom rukom.
I jedni drugima pišu nekakve dnevnike o tome koliko uspešno
uništavaju živote sopstvene dece!
„Ehej?”
Novi glas se začuo iz hodnika.
„Everte? Je l’ sve u redu?”
Zatim su se vrata otvorila. Bio je to jedan od čistača, obično su se
pozdravljali, a događalo se i da malo porazgovaraju kada bi Grens
ostao da prespava u zgradi i nastavljao da leži na sofi dok se korpe
za otpatke prazne, a pod usisava.
„Da... dobro sam.”
„Vikao si. A izgleda da si se i udario, tvoje lice - uopšte ne izgleda
dobro.”
„Nisam.”
„Jesi. Glasno si vikao. A jesi se i udario.”
Sveca. Zapališ je na oba kraja i pustiš da vosak kaplje po njenom
golom telu.
Kada je Grens odmah zatim zatvorio vrata, opet sam,
usredsredio se na to što je ponovo - baš kao i u policijskoj stanici u
Lerdalu dok je slušao snimke prvih saslušanja - vikao na sav glas a
da nije bio svestan toga.
Da li je polako gubio razum?
Šta ga je to u vezi sa ovom decom doticalo neizmerno više od
svih ostalih gadosti s kojima se susretao za četrdeset godina
provedenih na odeljenju koje istražuje posledice ljudskog nasilja?
Da ne bi pao, izgubio tlo pod nogama kada pod bude iščezao,
seo je na sofu i trudio se da diše iz stomaka, kao što je naučio.
Jednostavno nije uspevao da shvati.
Ali sada su mu obe šake krvarile.
Možda bi trebalo da pročita još malo onoga što mu je poslala.
Morače valjda da prođe. Jednom će se valjda navići.
Sledeći mejl je predstavljao zbirku korespondencije jednog od
one dvojice čijim adresama se nije moglo ući u trag. I to vođe koji je
sebe zvao Oniks i nalazio se negde u SAD. Sam pregled nije
donosio mnogo toga osim što je potvrdio strukturu moći. Oniks je
očigledno odlučivao o tome na koji način članovi treba da postupaju
kako bi se pridržavali pravila u pedofilskom lancu - na primer, kako
da se služe šifrovanjem i izbegnu da budu otkriveni.
Dok je Grens čitao i pokušavao da priguši u sebi izliv besa - sada
je već bilo dovoljno ljudi koji su se pitali zbog čega viče onda kada
nije vikao, a u stvari ipak jeste - stigao je još jedan mejl od Birte, koja
je u nekoliko uvodnih redova navela da će nastaviti sa intenzivnim
radom sve dok Grens ne bude stigao zajedno sa svojim infiltratorom,
kao i da ovog puta šalje izbor onoga što je poslednje pronašla u
okviru komunikacije koja je, čet za četom, dodavala deliće u veliku
slagalicu identiteta.
Dok Grens ne bude stigao zajedno sa svojim infiltratorom.
Vratila se. Nesanica.
Izašao je u hodnik do aparata za kafu, da sipa sebi dve šolje
crne. Ako će već biti budan. I počeo da čita priloženi fajl sa ukupno
dvadeset stranica novog teksta iz jednog iščašenog sveta.
Kada je stigao do stranice broj jedanaest, žaoka mu je prostrelila
grudi.
Bila je od onih koje se šire istovremeno nagore i nadole, ka
stomaku koji oseća i mozgu koji postaje svestan.
U poruci koju je poslao nadimak Spirit - za kog je Birte u jednoj
napomeni objasnila da verovatno označava istu onu individuu koja
inače sebe naziva Leni - postojala je rečenica sa dve reči koje je
Evert Grens sanjao svaki put kada bi u poslednjih nekoliko dana
uprkos svemu uspeo da zaspi.

14-08-2019 02:23:33 Message from 763923245: A white

dress, shoes with silver, and a blue butterfly for her hair.

Bela haljina. Cipele koje na sebi imaju nešto srebrno. I plavi leptir
za kosu.
Čitao je taj odlomak, tu rečenicu, stalno iznova.
Poruka Spirita/Lenija upućena Oniksu odnosila se na narudžbinu
za Lesija. Ticala se toga kakve je odevne predmete i bižuteriju
poslao jer želi da ih vidi na devojčici u sledećoj seriji slika.
Plavi leptir. Najzad.
 Bila je to šnala koju je nosila Linea, da bi zatim stajala iznad
levog uva lutke u sobi Katrine iz Danske, koja ju je opet nosila na
slici od koje je sve počelo - plavi leptir napravljen u jednom primerku,
sada smešten u donju fioku radnog stola u njegovoj kancelariji.
Dekoracija poslata kako bi bila upotrebljena kao rekvizit. Sada je
znao i od koga. I odakle. Od pripadnika lanca po imenu Leni, koji se
prema Birtnim rečima zapravo zove Džejms L. Džonson i živi u
nekom mestu između Los Anđelesa i San Franciska.
Sada. Sada.
Postojao je samo jedan izbor.
Bez obzira na to što ga je lice bolelo od postupka koji nije
ostavljao prostora za dalju saradnju.
Ustao je sa sofe, zgrabio kaput i požurio ka autu koji je stajao
parkiran nešto dalje na Ulici Kungsholmsgatan, prevezao se kratkom
deonicom do jednog stančića na petom spratu u četvrti Sedermalm
koji je posetio nekoliko dana ranije, kada je sve počelo.
„Komesare?”
Bili. Očigledno se tek probudio. Imao je na sebi iste pocepane
farmerke i ispranu majicu.
„Šta, u toj odeći i spavaš?”
„Događa se, nego... na šta tek vi ličite, komesare?”
Mladi čovek je zurio u znatno starijeg čoveka ispred sebe. „Lice
vam je potpuno izubijano, imate flastere i masnice, i.. „Potrebna mi je
tvoja pomoć.”
„Ma vama treba doktor.”
„Već sam bio tamo.”
„Okej. Sami ste krivi. Ali biće najbolje da uđete.”
„A još bolje će biti ako kreneš sa mnom.”
Bili nije delovao iznenađeno. Verovatno je rešavao probleme
preko tuđih mreža podjednako često kao i preko svoje. Iznenadio se
tek pošto su se vozili neko vreme, a Grens mu otkrio da ovo sada
nema nikakve veze sa kompjuterima.
„Nema? Ali ja ne znam da radim bogzna šta drugo. Šta mislite,
zbog čega mislite da radim od kuće i u najboljem slučaju prošetam
do Seven ilevena da tamo kupim ručak? Šta mislite, zbog čega
odlazim na spavanje onda kada drugi ustaju? Ne snalazim se baš
najbolje s ljudima. Eto zašto neko napravi svoj prvi kompjuterski
program u devetoj godini, a zatim se, dok drugi igraju fudbal i imaju
prva pijanstva, skriva iza naprednog kodiranja. Ne samo zbog toga
što ste obavezno mnogo pametni. Nekoliko nedelja sam bio član
jedne hakerske mreže, okružen drugima koji isto ne izlaze na kraj sa
ljudima, ali ni tu se baš nisam osećao kako treba.”
„Pa i ja sam... ponekad takav.”
„A šta je u pitanju? Ako nisu kompjuteri?”
„Baš ono što misliš da ne umeš.”
„Aha?”
„Pošto ništa ne sme da dospe do policije. A ti si jedini u ovoj
državi ko zna čime se trenutno bavim.”
„Komesare, na šta mislite?”
„Na ljude.”
Kada su nešto kasnije zašli u Enšede i ugasili motor automobila
kraj poštanskog sandučeta porodice Hofman, čitav svet je bio
obavijen noćnom tamom. I dok su tako sedeli, a Bili čekao da mu
Grens objasni na šta je tačno mislio kada je rekao ljudi, uvideo je da
je ipak bio tu i ranije.
„Pre koju godinu, a?”
„Ne baš u ovoj kući. Nego drugoj, istovetnoj. Na istom mestu.”
„Imalo je veze sa nekim lancem krijumčarenja ljudi. Čini mi se.
Bio je to kompjuter sa najtežom jebenom šifrom koju sam dotad
video. Danas bih je lakše provalio.”
„Znači, sećaš se. Da li se sećaš i toga da je u kući bilo dece?”
„Ne.”
„Bilo ih je. Dvoje. Sada ih je troje. Dvoje starije su dečaci, od
devet i jedanaest godina. Sa njima treba da mi pomogneš.”
„Aha?”
„Pričuvaćeš ih.”
„Da ih... pričuvam?”
„Stvarno ne mogu da rizikujem da za ovo sazna još neko. U
svakom slučaju - dugujem ti još jednu uslugu.”
Bili slegnu uskim ramenima.
„I nju nameravam da naplatim. I te kako, komesare. Ali dobro.
Ionako sam nameravao da se razvlačim. Mogu da radim i to.”
Bilo je petnaest do tri noću, a poseta druga po redu za manje od
dvadeset četiri časa.
 I tako se Evertu Grensu, dok je koračao po četvrtastim kamenim
pločama do ulaznih vrata, sve činilo u podjednakoj meri poznato i
neizbežno.
Za početak je pokucao. Pošto to nije dalo željene rezultate,
izabrao je zvono. Prvo je pritisnuo jednom, kratko, ali se kažiprst sa
svakim novim pritiskom duže zadržavao i dublje pritiskao okruglo
plastično dugme.
Sve dok se lampe nisu upalile u predsoblju, a vrata se samo
odškrinula.
Zofija. Oči su joj bunovno čkiljile.
„Da li se nešto desilo? Jesi li u opasnosti? Jesmo li mi u
opasnosti?”
„Ne, ali...”
„U tom slučaju - doviđenja, Everte.”
Privukla je vrata sebi. Donekle. Pošto je on stigao da u njih ćušne
vrh cipele.
„Ti i Pit morate da me saslušate. Još jednom.”
„Jebote, Everte, kad bi samo...”
„Mama? Šta se to događa? Zašto psuješ? Ja i Hugo ne smemo
to da radimo, a ti...”
Grens ugleda raščupanu glavicu iza nje. Rasmus. Koji je odmah
zatim tu čupu ćušnuo kroz otvorena vrata.
„... Čika Everte, otkud vi ovde?”
„Upravo odlazi. Ovog trenutka.”
Zofija se okrenu ka svom mlađem sinu.
„Idi gore da legneš, dušo.”
„Ali zbog čega je... ma, Everte, šta se desilo?”
„Nije ništa, Rasmuse.”
„Ma jeste, vidim da si se udario! Zašto da ide, mama, kad ga boli
i tek je došao?”
„Zato što...”
„Zato što smetam. Usred noći. Tvoja mama je u pravu što se toga
tiče. Ali ako bi me ona i tvoj tata pustili unutra samo na jedan kratak,
kratak časak, ili još bolje, pustili nas obojicu, onda ćemo...”
Grens se pomerio tako da se i Bili vidi iza njega.
„... brzo biti gotovi, i posle svi mogu da nastave da spavaju.”
 Sada je već sišao i Pit. A Zofija je tek pošto je pogledala u
kriminalističkog komesara i njegovo upadljivo naduveno lice, pa
zatim u svog supruga i uvidela šta je zapravo značilo ono: Nije se
baš dobro završila ta poseta, nismo se rastali kao prijatelji, najzad
uzdahnula i rukom im pokazala da uđu u kuhinju.
Bila je srećna okolnost što je imao Bilija kraj sebe. Zahvaljujući
njemu, neprijateljstvo je donekle splasnulo kako kod Pita tako i kod
Zofije, kao što se često događa da neko ko dođe sa strane navede
sve prisutne da pokažu svoju lepšu stranu. Čak su zahvaljujući Biliju
tamo u kuhinji i pristali da ga saslušaju poslednji put. A Bili, koji je
smatrao da se ne snalazi s ljudima, intuitivno je savršeno procenio
svakog od njih. Shvatio je šta želi Evert Grens, ali i to da roditelji
uopšte nisu zainteresovani, a da put do njih vodi preko dece. Kada je
uz nekoliko šturih i za Grensa potpuno nerazumljivih rečenica o
kompjuterskim igricama nagovorio Rasmusa da odjuri gore u svoju
sobu uz obećanje da će posle ponovo otići na spavanje, i usput se
ponudio da ostane tu kako bi pričuvao decu, otvorio se prostor za
Pita i Zofiju da pristanu na to da krenu sa tvrdoglavim
kriminalističkim komesarom.
Usput nisu govorili ništa.
Ukupno četiri osobe, Grens za volanom i dvoje Hofmanovih sa
usnulom Luizom na zadnjem sedištu, ćutale su na putu kroz
stokholmsku tamu. Nisu čak ni pitali kuda idu ili zbog čega. Sve dok
negde kod Karolinske univerzitetske bolnice nije usporio kako bi sa
auto-puta E4 prešao na Crkveni put u Solni.
„Šta to radiš, Everte?”
„Još malo.”
Na velikom groblju je vladala drugačija tama. Kada je skrenuo na
prilaz Severnom groblju i zamolio ih da izađu, njegovi putnici su
delovali kao da se osećaju nelagodno. Zofija je stajala blizu i možda
je zato šaputala, ali joj glas nije bio naročito mek.
„Ponavljam: Everte, šta to radiš?”
„Želim nešto da vam pokažem. Jedan grob.”
I sada su ćutali, dok su peške koračali stazama koje su prosecale
duge brazde u još zelenim travnjacima, osvetljenim samo retko
postavljenim svetiljkama. Poslednje počivalište pred kojim su se
naposletku zaustavili nastalo je samo koji mesec ranije.
 „Devojčica po imenu Linea Disa Skot imala je četiri godine kada
je nestala u jednom hipermarketu, a sedam kada je u avgustu
proglašena za pokojnu. Imala je na sebi zebrastu jaknu koju je po
rečima roditelja volela toliko da ju je nosila i kod kuće, i šnalu nalik
na velikog plavog leptira koja joj je držala šiške. Ovu.”
Grens je iz spoljnog džepa sakoa izvadio šnalu koju je skinuo sa
lutke u jednoj dečjoj sobi u Danskoj, pokazao im je, pa sklopio ruku
oko nje - na trenutak mu se učinilo kako pokušava da se oslobodi
metalnog okvira i odleti.
„Bio sam na ispraćaju, došlo je mnogo ljudi, i osećao sam se
prijatno što mogu da spustim crvenu ružu na kovčeg. Ali postoji
jedan problem zbog kog sada stojimo ovde, a to je da u kovčegu nije
ležao niko. Linea se nije pojavila na svojoj sahrani. Jednostavno nije
tu. Što mora značiti da se nalazi negde drugde.”
Barem nakratko, slušali su ga.
Barem nakratko, uspeo je da im zadrži pažnju.
Upravo je počeo da im priča o devojčici koja se susrela s
nepoznatom rukom u gužvi pre nego što je zauvek izgubljena, i o
njenim roditeljima koji nisu više imali snage da žale, kada ga je
prekinula Zofija.
„Ona?”
Lice joj je bilo bledo, glas tanak.
„Devojčica iz... novina?”
Telefon joj se nalazio u džepu kaputa. Zofija ga je izvadila i
upisala nešto u pretraživač, slovima toliko sitnim da Grens nije imao
šanse da ih pročita, iako je davao sve od sebe da proviri, pa zatim
podigla članak iz najvećih jutarnjih novina.
„Ova ovde, Everte? Od pre nekog vremena?”
Kriminalistički komesar se neko vreme mučio s naočarima za
čitanje, sve dok nije uspeo da pogledom isprati prst koji je pokazivao
na grob i grupicu ožalošćenih. Tu fotografiju nikada nije video - ali ju
je lično pripremio i znao je da je objavljena kada ga je Vilson pozvao
i upotrebio je kao osnov za njegovu suspenziju.
„Pročitala sam članak i... Everte, da li je to ona? Sve ono što si
ostavio kod nas, te slike i tekstovi, i... Je li smisao svega to što želiš
da se Pit infiltrira kako bi saznao više o... njoj? Jesi li nas doveo
ovamo zbog toga što je ona tamo negde - među ostalima koje se
nalaze na onim slikama?”
„Nadao sam se da Pit to može da sazna.”
„Ali šta ti misliš? Da li je?”
„Zaista ne znam. Može biti da je tako. Meni je to dovoljno.”
„U stvari, evo šta sam htela da pitam: zbog čega si ostavio slike i
tekstove za Pita - baš sada? Zbog čega si sada u tolikoj žurbi da si
došao po nas usred noći?”
„Ako sam u pravu, imamo vremenski rok koji ističe za tri i po
dana. Tada će nam se pružiti velika šansa.”
„A za to ti je potreban Pit?”
„Njegovo učešće bi bilo od presudnog značaja.”
Zofija je i dalje bila bleda.
Ali glas joj je zvučao malo stabilnije kada je pogledala u Grensa i
progovorila.
„Pročitala sam članak i videla slike iz novina - grobove,
ožalošćene - jer sam prepoznala priču. Znala sam tu devojčicu.”
Zgrabila je ruku svog supruga i obgrlila je.
„Linea. Tako se zove. Tako se zvala. Mada to ne piše tu u
novinama. Bila je u istoj grupi dece sa Rasmusom. U istom
obdaništu. Ne i sa Hugom, on je stariji, ali mi smo je poznavali, znali
smo i porodicu. Tada su stanovali u našem kraju.”
Okrenula se ka sveže iskopanom grobu.
„Svi smo mi... na neki način proživeli taj nestanak. Mi koji smo se
nalazili u okruženju porodice. Angažovali smo se, tešili ih. Zatim su
se odselili. Iznenada. Prekinuli sve kontakte. Valjda više nisu imali
snage... da žive u prošlosti. Mislim da sada žive negde severno od
grada.”
Evert Grens je polako klimnuo glavom.
„Severozapadno od grada. Lepa kuća u prijatnom kraju.”
„Naročito se dobro sećam njenog blizanca, Jakoba, on je to
veoma teško podneo.”
„I dalje to veoma teško podnosi.”
Bila je potresena. Grens je to osećao.
„Doveo sam vas ovamo, do ovog groba, da biste razumeli. Ali
želim da posetimo i jedan drugi grob, sa drugom
četvorogodišnjakinjom koja je nestala istog dana i koja se takođe ne
nalazi u svom kovčegu.”
Potom nije ni sam znao zbog čega je nastavio, zbog čega je
rekao to. To što nije imalo veze ni sa kim. Ali toliko je želeo da čuje
Pitov pristanak.
„A kada budemo videli oba groba, mislio sam da... ovaj, i ja imam
ćerku koja leži ovde.”
„Ćerku?”
Pit Hofman je bacio kratak pogled na svoju usnulu devojčicu pre
nego što je pogledao Grensa u oči.
„Da.”
„Nikada to nisi rekao.”
„Evo kažem sada.”
Sada je Pit obgrlio Zofijinu ruku.
„Da li želiš... Everte, to neće ništa promeniti u odgovoru koji sam
ti dao, ali da li želiš da odemo tamo? Naravno, rado ćemo otići sa
tobom do tvoje ćerke. Gde je sahranjena?”
Grens obori pogled ka pošljunčanoj stazi.
„Ovaj... ne znam tačno. Mislim da je u memorijalnom gaju.”
„Misliš?”
„Nikada nisam bio tamo.”
Zagrebao je nogom po tlu, sitni komadići kamena su mu se
zaglavili u gumenom đonu, pa je na kraju morao da ih povadi
prstima.
„Jednostavno... Eto, pre nekoliko meseci sam bio blizu toga, ali
ipak nisam otišao. Nisam mogao. Ali bilo mi je potrebno poprilično
mnogo vremena da se približim i Aninom grobu.”
„Ti... nikada nisi bio tamo?”
„Ne.”
„Kako... Kada?”
„Više od trideset godina.”
Evert Grens ih je posmatrao. Dugo.
„Dakle - šta kažete? Ti, Pite?”
„Kažem da nisam prava osoba za ovo.”
„Nećeš se baš izložiti opasnosti. Najgore što se može dogoditi
jeste da se jednostavno vratiš kući nakon što si protraćio nekoliko
dana i nešto novca iz putne kase policije.”
 „I dalje me ne slušaš - nisam prava osoba za to, jer nisam takva
vrsta infiltratora.”
„Pite, ja sam ispustio svoju nerođenu ćerku. Ispustio sam Zanu,
za koju sam nekada takođe bio odgovoran.”
Hofman ju je pamtio. Grens ju je pamtio. Bila je to još jedna
devojčica koja se susrela s nasiljem i za kojom su zajednički tragali
kada su prethodni put sarađivali.
„Neću ispustiti više nijednu devojčicu kojoj sam potreban.”
Pit nije stigao da odgovori. Jer je to učinila Zofija.
„Mislim da smo ovde gotovi. Nema potrebe da gledamo drugi
grob. Ili da posećujemo tvoju ćerku.”
„Ali...”
„Daj nam jedan minut, Everte.”
Udaljili su se kroz grobljansku tamu, a obrisi su im ubrzo postali
difuzni i bilo ih je teško pratiti. Ali ako je Grens trebalo da nagađa na
osnovu govora tela, činilo mu se kao da ona kaže od svih idiotskih
infiltracija kojima si se bavio, Pite, ova bi bila najsmislenija, a onda
kao da on kaže ali ja sam ti obećao da neću pristati, Zofija, pošto se
to nikada ne završi dobro, a ona kaže devojčice iz tih grobova su bile
samo par godina starije kada su nestale od naše Luize koja leži tu u
kolicima i spava. A kada su se vratili, i Zofija upitala kriminalističkog
komesara otkud može sigurno da zna kako plavi leptir znači da je
devojčica iz praznog kovčega zaista negde tamo, onda je Grens
rekao da uopšte nije siguran u to, ali da u svakom slučaju mora da
nastavi - zbog svih ostalih iz koverte koju im je dao.
„Znači, tako.”
Zofija je pogledala prvo u Grensa, pa u svog muža.
„Još jednom, Pite.”
„Zofija, zaista sam mislio ono što sam rekao ranije - ja nisam
pravi infiltrator za ovu vrstu kriminala. A i obećao sam ti. Pošto oboje
znamo kakav tada obično budem.”
„Zbog Linee. A možda i zbog mene. Jer...”
Oboje su istovremeno pogledali u Luizu, koja se okrenula u
kolicima, nešto promumlala, pa čak malo i hrknula.
„... ako se Linea nalazi usred toga što nam je Evert pokazao na
onim fotografijama, i ako on misli da postoji makar i najmanja šansa
da je ona i dalje živa - u tom slučaju učini to, Pite, idi.”
četvrti deo
Ne da se sakrije od nekoga,
već da se sakrije u nekome
K E G otvorio teška hrastova vrata železničke
stanice u Lerdalu kako bi prvi put udahnuo vazduh vlažan od kiše,
nije očekivao da će se osetiti kao kod kuće. Možda zbog toga što je
gradić bio tako sićušan u poređenju sa Stokholmom. Ili zato što je
Birte zvučala toliko srećno kada ju je pozvao sa Arlande i rekao joj
da dolazi. Ili možda stoga što nije morao da siđe sa voza sam - uz
Pita Hofmana kraj sebe više se nije stideo, jer je uspeo da ispuni ono
što je obećao.
Tamo na groblju posle više nisu mnogo razgovarali.
Nije imao potrebe da govori o tome kako siguran zagrljaj koji bi
trebalo da štiti - roditeljski zagrljaj - postaje čudovište koje napada. Ili
o svim onim ženama i muškarcima koji su po svoj prilici morali da se
nose sa sećanjima na fizičko napastvovanje u detinjstvu, ali se
nikada nisu oslobodili straha od toga da se u svakom trenutku isto
može ponoviti, sa slikama iz prošlosti koje će se nalaziti na internetu
do u beskonačnost, da ih tamo pedofili dalje prosleđuju jedni
drugima, kao zločin koji nikada ne prestaje. A kada je kasnije u
predsoblju porodice Hofman zahvalio Zofiji, a Pit se popeo drvenim
stepenicama na sprat da se oprosti od dece, Grens je krenuo s njim.
Bilo je tako lepo stajati na pragu i posmatrati kako troje dece reaguje
sasvim različito dok ih Pit ljubi u obraz ili im namešta jastuk. Luiza,
koju su iz kolica premestili u krevetac sa ogradicom, nakratko se
probudila, pa se kao i pre prevrnula sa leđa na stomak. Rasmus je
disao podjednako teško kao što se Grens i sećao, i duboko usnuo
nije ni primetio da mu je neko u blizini. Hugov nemir je pak bio
primetan, kriknuo je, sav preznojen, pa zamahnuo rukom u prazno,
prema tami. Pit je bacio sasvim kratak pogled prema pragu i
komesaru kraj njega, i obojica su pomislila na ono što je Zofija rekla
malo pre toga - o tome kako su ta deca istih godina kao i ona sa
slika u koverti.
Na putu do aerodroma, zarobljeni jedan kraj drugog na prednjim
sedištima automobila, bez mogućnosti da nekud odu, preskočili su
razgovor o udarcu u garderoberu i natečenom licu punom modrica. A
Grens se nije osećao toliko loše kao što se pribojavao, zbog toga što
se bez potrebe izlanuo o prošlim vremenima i ćerki koju će možda
jednom posetiti.
Nisu mnogo govorili ni tokom leta ili u vozu dok je Hofman čitao
komunikaciju među članovima lanca, proučavao slike koje je Birte
iskopala, slušao saslušanja oca i majke iz pritvora, kao i devojčice,
smeštene u neku opštinsku ustanovu. Nije bilo potrebno objašnjenje,
jer se nije ni moglo objasniti. Kriminal koji ne liči na ostali kriminal -
nasilje zasnovano na psihičkom maltretiranju. Zato je i zadatak -
infiltracija u unutrašnji krug pedofilskog lanca na licu mesta,
razotkrivanje identiteta vođe, obezbeđivanje dokaza za hapšenje
svih - bio toliko suštinski drugačiji od svega drugog što je Pit Hofman
ranije radio.
Posle toga su jedva uspeli da zakorače u omalenu policijsku
stanicu pre nego što je Birte krenula Grensu u susret i snažno ga
zagrlila. Baš kao da se poznaju već veoma dugo. Ili se veoma dugo
nisu videli. On nije imao ništa protiv zagrljaja, ali se zbog njega ipak
osetio nesigurno - jer nije važila nijedna od dve preostale
mogućnosti.
Pita Hofmana je dočekala sa ispruženom rukom.
„Zdravo, ja se zovem Birte. Dobro došao. Skoro da sam već
pomislila da ne postojiš.”
Krajičkom oka je pogledala u Grensa. Shvatila je. Još jedan
muškarac koji brblja bez pokrića. Njegovo olakšanje što stoji tu
zajedno sa Hofmanom dodatno je poraslo.
„Postoji. Ipak. A šta je sa svim onim satima koje sam ja proveo u
potaji - bez odobrenja svog šefa? Koji se sada, nažalost,
završavaju?”
Nasmešila mu se.
„Pa, možemo razmotriti mogućnost da ih produžimo.”
Donela je u čajnu kuhinju još jednu stolicu, pa zatvorila vrata
nevelike prostorije koja je nakratko postala nezvanični komandni
centar, pošto se broj nezvanično angažovanih Šveđana udvostručio.
„Privremeno sam prekinula svoju pretragu dok ste vi bili na putu -
umesto toga sam potražila neku drugu osobu koja takođe ne želi da
bude viđena. Pronašla sam većinu onoga što je zvanično, kao i
podosta nečega što je švedska policija pokušala da zataška. O tebi,
Hofmane.”
Pit Hofman je delovao koliko iznenađeno toliko i ljutito.
„Nisam znao da sam došao ovamo na ocenjivanje.”
Birte se okrenu i promeni sliku na dva monitora kompjutera.
Na njima se video Pit Hofman u različitim dobima, ali uvek u
sličnom kontekstu.
Policijski krivični registar, sudski registar izrečenih kazni, registar
zatvorenika iz uprave za izvršenje zatvorskih sankcija.
„Evert te je opisao samo kao ’dobrog infiltratora’. Ili čak kao
’najboljeg infiltratora’. Ipak, slučajno je zaboravio da napomene kako
si se infiltrirao u svojstvu kriminalca. Iako su kriminalci infiltrator!
zabranjeni u Švedskoj.”
„Ja više nisam ni kriminalac ni infiltrator.”
„To mi je jasno. A iz najnovijih obaveštenja dobijenih od Grensa
jasno mi je i to da se i dalje poprilično dobro snalaziš u tuči.”
Oboje su za tren pogledali u Grensovo lice. Natečenu kožu i
masnice.
„Ja, Hofmane, nemam nikakvih problema s tim da radim ono što
bi kriminalistički komesar Grens želeo. Da ćutim. Zaboravim na to da
poručim američkim vlastima kako će jedna neformalno angažovana
individua jurcati okolo i pokušavati da razreši krivična dela na
njihovom tlu. Ni ja se ne oslanjam uvek na inostranu policiju, i
učestvovala sam u istragama koje su potpuno propale zbog toga što
su policajci izabrali da vode dvostruke živote u korumpiranom
sistemu. Ali u ovom slučaju čak i tvom kontaktu iz policije, Grensu,
nedostaje ovlašćenje - a to je prava sitnica u odnosu na činjenicu da
ovlašćenje neće imati ni infiltrator koji treba da boravi napolju. Bez
povezivanja sa švedskim pravosudnim sistemom, imamo veoma
klimav temelj za istragu. Ako oni iz SAD postave makar i jedno
jedino pitanje švedskim vlastima, to bi uzrokovalo katastrofu -
policijski saradnik bez odobrenja, koji je pritom i odranije na poternici
u baš toj zemlji.”
 Klimnula je glavom.
Da.
Saznala je i to.
„Dakle, moram biti sigurna u to da smo potpuno saglasni da ti i ja,
i Nacionalni istražni centar uopšte, nemamo baš nikakve veze jedni
sa drugima. Baš kao što ja nemam nikakve veze ni sa Grensom.”
Pit Hofman kratko pogleda u Everta Grensa.
„Znači, kao i obično?”
„A naročito...”
Birte otvori još nekoliko slika, a one su prikazivale talačku krizu u
jednom zatvoru sa visokim merama bezbednosti.
„... ako sve ode dođavola. Ako ti bude potrebna pomoć danske
policije. Ja ću tada reći da nemam pojma ko si.”
Pogled je ponovo bio usmeren ka Grensu. Tamo su tada bili
obojica. Usred talačke krize. Svako na svojoj strani. Kada je švedska
policija ostavila na cedilu svog infiltratora, zatočenog i razotkrivenog
iza zidina.
Kriminalistički komesar je klimnuo glavom.
„Da. Kao što i sam čuješ, Pite - baš kao i obično.”
„Dobro, onda smo se...”
Hofman se okrenu ka danskoj ekspertkinji za kompjutere, pa joj
ponovo pruži ruku.
„... dogovorili. Infiltriraću se poslednji put. A ako se dogodi nešto
što ne bi trebalo, onda se mi ovde prisutni nikada nismo sreli, i stoga
neću očekivati nikakvu pomoć.”
P pustili da se Pit Hofman, skriven iza Lesijevog
identiteta, prvi put uloguje u zatvoreni pedofilski lanac, Birte i Grens
su se uverili da supružnici Hansen borave u svojim pritvorskim
ćelijama uz pune restrikcije, bez ikakvog dodira sa okolnim svetom.
Kao i da novine, radio, televizija i digitalni informativni kanali nemaju
saznanja o rasturanju porodice. Utvrdili su da je hvatanje roditelja
ostalo u tajnosti i samim tim nepoznato njihovoj anonimnoj družini.
Hofmana je okruživao red. Ali u njemu je vladao haos.
Oduvek je bio nedodirljiv u svojoj profesionalnoj ulozi.
Manipulator koji je naučio da se od dve laži može napraviti bolja
istina. Koji je lagao toliko mnogo i toliko vešto da više ni sam nije
znao gde se završava laž, a počinje istina. Koji je podjednako lako
gradio međusobno poverenje i zatim ga ponovo razarao kada bi
došlo vreme da neku kriminalnu organizaciju iznutra rasturi njen
član. Sada je sedeo u nekoj maloj, posranoj policijskoj stanici u
danskoj provinciji i uviđao da njegova jedinstvena iskustva i
kompetencije nemaju vrednost. On se ranije infiltrirao u mafiju u
Švedskoj, narko-kartele u Kolumbiji, bande krijumčara ljudi u Libiji i
organizacije za trgovinu oružjem u Albaniji - a sada odjednom nije
znao ništa.
Ne zbog toga što je nekoliko godina odsustvovao. Ili što je sada
imao šta da izgubi u okruženju koje pogoduje onima koji to nemaju.
Jednostavno nije uspevao da razume tu vrstu ljudi.
Ponašanje i način razmišljanja koji su toliko udaljeni od kulture
pretnji i nasilja uz koju je odrastao, s kojom je živeo, koju je uspeo da
preživi.
Svega onoga što je bio. Što je postao.
„Šta nije u redu?”
 Evert Grens se nagnuo ka njemu kada je Birte otišla u toalet.
„Ništa.”
„Jasno vidim da nešto jeste.”
A Pit Hofman je bio uveren u to da haos i pometenost drži u sebi.
I da je stručnjak za ophođenje sa ljudima koji ga nikada zaista ne
upoznaju.
Ali Grens ga je upoznao.
„Ej? Pite?”
Hofman slegnu ramenima.
„Jedna je stvar glumiti kriminalca.”
Šaputao je, ni sam ne znajući zašto.
„Tada sam siguran u to kako treba da razmišljam. I kako
razmišljaju drugi. Znam kako izgleda opasnost. Umem da
napadnem, da pobegnem. Ali da glumim... pedofila? Ne. To ne
umem. Ne funkcioniše. Zofija i ti ste se pitali, pa čak sam se i ja pitao
gde mi je granica i šta će se desiti kada je budem prešao. Sada
znam. Gde je granica.”
Hofman je pokazao glavom ka monitoru levo.
„Baš tamo.”
Ka skici pedofilskog lanca s poznatim nadimcima koji su u
nekoliko slučajeva dopunjeni pravim imenima.
„Nisam u stanju da postupam kao... jedan od njih. Ne mogu da
sedim ovde i smišljam lažne poruke o tome šta bih želeo da radim s
nekim detetom i kako bih ga povredio što je više moguće. Izvini,
Grense - u meni nema toga.”
„Imamo pred sobom tri dana i tri noći. Tek posle toga treba da se
pojaviš na licu mesta.”
„Baš zato. Vremena ima toliko malo..
Hofman okrenu leđa monitoru.
„... da je to prava ludost. Treba da pridobijem poverenje vođe. A
istovremeno da se obavestim i o ostatku lanca. I istovremeno
pripremam za ono što se tiče samo mene.”
„I jeste ludost - a ipak, to je sve što imamo. A do tog trenutka,
Pite, dok to vreme prolazi, 70s dece će biti napastvovano. I kada to
vreme bude isteklo, na tom sastanku na kom se nadamo da ćeš
učestvovati, još dece će biti napastvovano. A ako budeš propustio
sastanak, još dece će biti napastvovano.!...”
 „Dovoljno je, razumeo sam.”
„... za ono vreme koje će zatim proći dok ne budemo dobili
sledeću šansu, još dece će biti napastvovano. I...”
„Dovoljno je!”
„Šta je to dovoljno?”
Nijedan od njih nije primetio da se Birte vratila. Ali ona jeste
primetila nervozu.
„Pre će biti da nije dovoljno. Vreme. Zato imam jedan predlog.”
Pit Hofman je ponovo skoro šaputao. Kao da mu je teško da
izgovori to što treba da kaže.
„Objasnio sam komesaru da nisam u stanju da šaljem poruke
bolesnicima koji žele da slušaju kako se najbolje siluje dete. I da
sam bio u stanju da izađem na kraj sa svim ostalim - tetovirao sam
leš u mrtvačnici, gledao sam kako mi baštenskim makazama
amputiraju prste, mučio sam strujom i bodljikavom žicom ljude
zatvorene u kaveze u džungli - radio sam šta god treba za pandure,
s namerom da rasturim kriminalne organizacije. Ali ne i ovo. Pa zato,
umesto da nam traćim vreme radeći nešto u čemu nisam dobar,
predlažem da se podelimo. Da bismo maksimalno iskoristili vreme.”
Birte je sela. Klimnula glavom. Kao da želi da kaže slušam.
„Da li živiš sama?”
„Molim?”
„Birte - jesi li singl?”
Ispitivački ga je posmatrala. Pogledala u Grensa. Pa odgovorila.
„Da.”
„A stanuješ u Kopenhagenu?”
„Da.”
„U tom slučaju bih želeo da se poslužim tvojim stanom.”
Ponovo se kolebala. Ali ne zadugo. Iz tašne koja je stajala na
podu kraj njenog radnog mesta izvadila je svežanj ključeva.
„Ulica Somerstedgade broj 24. Treći sprat. Deset minuta od Trga
Fisketorvet i podjednako daleko od Ulice Vesterbrogade.”
Pružila mu je ključeve - ne puštajući ih.
„Imam mačku koju hrani komšija. Ako ne želiš posete, sam joj
napuni posude. Tuna će biti dovoljna. Sipaj i svežu vodu u zdelu koja
stoji malo dalje.”
 Svežanj je napustio njenu šaku, i Hofman ga je pustio da sklizne
u jedan od duguljastih bočnih džepova na pantalonama.
„Ako ja budem otišao tamo da obavim ono što mi je potrebno da
bih mogao da se infiltriram. Ako Grens istovremeno bude postao
Lesi. I ako ti, Birte, istovremeno budeš nastavila da prikupljaš
obaveštenja o identitetima.”
Ustao je i dograbio jaknu koja je bila prebačena preko naslona
stolice.
„Ako budemo napredovali u tri kolone istovremeno - najbolje
ćemo iskoristiti vreme koje imamo. I možda ćemo uspeti da
stignemo.”
Bio je već spreman za pokret.
„Treba mi jedan dan na licu mesta za pripreme. A ako
pretpostavimo da je to negde u Kaliforniji, jedan dan za putovanje
donde - maločas sam rezervisao najkasniji mogući polazak aviona, a
to je sutra u 14.00.”
Na vratima se okrenuo.
„To znači da imamo tačno jedan dan i jednu noć. Dvadeset četiri
časa - koji počinju odmah.”
 utorak, 14.01
(još 23 časa i 59 minuta)

Kada je Hofman napustio malu policijsku stanicu, zavladala je

prijatna tišina koja je iznenadila Everta Grensa. On, koji je uvek
osećao nelagodu zbog praznog prostora među ljudima, odjednom je
samo sedeo tamo, koji metar od Birte, podjednako zaokupljen
kompjuterskim ekranom kao i ona. Slobodan od briga o tome šta da
kaže, pošto nije bilo potrebe za besmislenim rečima kao zaštitom od
stidljivosti ili razlike u godinama. Danska ekspertkinja za kompjutere
mu je pomogla da se uloguje u digitalni univerzum koji je u sebi
sadržao zatvoreni pedofilski lanac, zatim ga uputila u to kako će se
najbolje kretati kroz njega da bi ostao skriven pod Lesijevim
identitetom - što je njemu palo u zadatak. Sada je na Grensu bilo da
na što je moguće uverljiviji način vodi razgovore o napastvovanju i
manipulaciji. Da otvori vrata dovoljno da se Hofman provuče kroz
njih.

utorak, 14.10
(još 23 časa i 50 minuta)

Njoj je obično smetalo kad joj drugi dišu za vratom dok radi u stisci
sa vremenom. Ipak, sa švedskim kriminalističkim komesarom koji je
sedeo za svojim kompjuterom iza samih njenih leđa bilo je nekako
drugačije. Pošto su mu izgleda potpuno nedostajale socijalne
veštine, a činilo se i da nema nikakvu predstavu o osnovnim
nepisanim pravilima međusobnog ophođenja, nije znao kako se
ćaska. Možda nije znao ni da ćaskanje uopšte postoji. Zato joj nije ni
smetao. Nije tu bilo nepotrebnih komentara o ovome ili onome. Niti
ruke na ramenu koja treba da imitira bliskost. Bio je u pitanju savršen
cimer, i verovatno ne baš savršen životni saputnik.
Birte se protegla i izvila šake napred-nazad u vazduhu, kao što je
imala običaj da bi predupredila tegobe izazvane korišćenjem miša.
Trebalo je da razotkrije deset tajnih identiteta u lancu.
Trebalo je da razotkrije i dodatnih jedanaest koji čine niz
pojedinačnih kontakata koji su direktno povezani sa Hansenom.
To će joj biti zadatak u sledeća dvadeset četiri časa.
Nekoliko ih je već imala: Majer je bio Nemac Hans Peter Štajn,
Leni Amerikanac Džejms L. Džonson, Šerlok Englez Džon Dejvids,
Drugar Italijan Entoni T. Ferara, a tu je naravno i Lesi, to jest Danac
Karl Hansen. Tumačenje preostalih imena ne bi trebalo da oduzme
toliko vremena - veliki deo istraživanja i katalogizacije već je bio
obavljen. Dakle, ako Grens bude nastavio da tu mirno sedi, a ona
sama ne bude spavala, i dalje je bilo teoretski moguće da će stići.

utorak, 14.43
(još 23 časa i 17 minuta)

U vagonu prve klase, prešavši prvih desetak sporih kilometara

vozom, Pit Hofman je istrgnuo zadnju stranu iz brošure koja se
nalazila u džepu na naslonu sedišta, pa počeo da piše. Velikim
slovima koja su se jasnije pratila uz truckanje voza.

GANGSTERSKI ZAGRLJAJ
KROMPIROV ŠKROB
GRAĐANIN
PTIČJI GPS
USB KAMERA
KOŠULJA KRATKIH RUKAVA
OMETAČ

Presavio je papir, pa ga ponovo razmotao i dopisao

TUNA
pre nego što ga je ćušnuo u bočni džep lovačkog prsluka. Ovo
poslednje možda nije bilo presudno za infiltratorov uspeh u zadatku,
ali je delovalo važno za Birte, koja mu se činila pomalo slična
Grensu - usamljena i zadovoljna time sve dok se sve rutine
održavaju. Zatim se osvrnuo oko sebe, uverio se u to da niko drugi
ne sedi u njegovom delu vagona, pa obavio tri poziva. Prvo je
okrenuo jedan mali atelje u četvrti Sedermalm u Stokholmu, na uglu
gde se sanjiva Hegalidsgatan ukršta sa užurbanom
Longholmsgatan, a on je pripadao maskerki koju su inače
angažovali na snimanjima filmova i koja je bila najbolja s kojom je
ikada radio. Zatim je pozvao jedan vlažan podrumski lokal s malim
okruglim prozorima koji su gledali na Istedgade u centru
Kopenhagena, i u njemu ne baš običnog šefa stanice, jednog od
mnogih sa kojima je uspostavio veze u doba dok se bavio ozbiljnim
kriminalom u podzemlju. Treći i poslednji poziv bio je upućen kući i
osobama koje su mu uvek nedostajale čim ode od njih i koje
verovatno uopšte nisu ni primećivale da je otišao - njegovoj kući.
Deci koja su postajala sve samostalnija sa svakim novim danom i
podsećala ga na to da će s njima provesti samo ograničeno vreme,
jer će uskoro krenuti svojim putevima i stvarati veze s ljudima koje će
zvati porodicom.
Kada je voz iz Nikebing Falstera stigao na prestoničku centralnu
stanicu, svratio je do prodavnice i napunio plastičnu kesu
konzervama sa hranom pre nego što je nastavio do adrese za koju
ga je Birte zamolila da je ne zapisuje. Tamo ga je dočekala bela
mačka plavih očiju koja je od njega očekivala prvo tunu, a zatim i
igru skakutavim lopticama. On je svoj oskudni paket spustio na
krevet za koji je pretpostavio da pripada Birte, uverivši se da je
njegov predosećaj bio ispravan - stan je bio ispunjen samoćom baš
kao i Grensov stan u Ulici Sveavegen. I to samoćom po sopstvenom
izboru. Iako do biranja nikada nije zaista došlo.
Dok je išao na prvi sastanak - u podzemni lokal u centru
Kopenhagena - uhvatio je sam sebe kako prigušeno pevuši, iako je
situacija bila ozbiljna. Dopadalo mu se ovde, baš kao i svaki put, čak
i onda kada je živeo destruktivno. Ljudi, kuće, vazduh - dosta toga je
bilo znatno jednostavnije nego samo nekoliko kilometara dalje, sa
druge strane moreuza. Nosio je vodu s ledom u kartonskoj čaši i
sendvič sa jetrenom paštetom i krugovima luka u salveti, dok je
koračao po kaldrmi na Trgu Halmtorvet. Pošto je stigao do
podrumskog lokala u Istedgade, pozvonio je na interfon, čekajući
ono ma ulazi, čoveče izgovoreno na danskom, i zatim škljocaj kada
se vrata otvore. Spustio se sprat niže, osećajući dim cigareta. Kao
da se sav onaj dim koga više nije bilo u kopenhagenskim kafićima
sada skupio tu. Na drugom kraju skladišnog prostora nejasno se
kroz izmaglicu video Soni. On je bio šef stanice za ovaj grad.
„Pit Kozlov Hofman! Otkad se nismo videli!”
Ruke su mu bile raširene za srdačan zagrljaj, od onih kakve su
sitni gangsteri uvek delili, a Soni je u međuvremenu prešao na
švedski, maltene bez ikakvog akcenta - da jednog dana nije odlučio
da postane glavni fikser u Skandinaviji, mogao je da zarađuje gotovo
podjednako mnogo na osnovu svog dara za jezike.
Zagrljaj je bio prisan, a zadah dima cigareta se pomešao sa
zadahom jučerašnjeg vina.
„Znači, stvarno si prestao?”
„Sad samo časno. Stvarno.”
„A ipak ti treba moja pomoć?”
U Stokholmu se zvao Lorens i imao kancelariju smeštenu u
teretnom prostoru automobila, u Bogoti je Sesar sedeo u sobi
staklenih zidova skrivenoj iza jednog Super Delija, u Tunisu je bio
Rob koji se uvek može naći u Le gran kafe du teatru, za stolom
zaklonjenim žutim suncobranima. Ovde je Soni bio stanični
razvodnik - fikser koji vodi sopstvenu stanicu, pretvorivši je u
stajalište na kom je njegova roba mogla da se zadrži neko vreme,
dok čeka da promeni vlasnika.
„Ovo je izuzetak. Samo još jednom.”
„Isti slučaj kao i kod svih drugih koji sada sede u Zapadnom
zatvoru, Pite - samo još jednom.”
„Ja to ozbiljno mislim.”
„Baš kao i svi drugi.”
Pušio je cigarilose. Soni je zapalio još jedan, i sada je u ustima
imao dva istovremeno.
„Žuri ti se?”
„Najkasnije sutra.”
„Treba ti i pasoš, Pite?”
 „Da. Kao i obično.”
„Da je kao i obično - pod bilo kojim imenom - ti bi ga već imao.”
„Potrebno mi je jedno posebno ime.”
„Izgled?”
„Poslaću fotografiju.”
„A oružje? I ostale sitnice sa tvoje liste za kupovinu?” „Treba da
me čekaju - na licu mesta. Kada budem stigao.” „Nimalo mi ne
olakšavaš.”
„Zato te i plaćam.”
„Zato me i plaćaš.”
Usledio je još jedan gangsterski zagrljaj, pa stepenište kojim se
vratio na vlažan vazduh koji se prikradao iz pravca pristaništa i
Baltičkog mora. Kratka šetnja, hladno pivo, nekoliko sati sna pa
odlazak na aerodrom Kastrup, gde će sačekati nju, koja dolazi prvim
jutarnjim letom iz Stokholma.

utorak, 17.52
(još 20 časova i 28 minuta)

Svaki novi pritisak na taster, svako novo preuzimanje poruka sa četa

ili slika predstavljalo je neposredan rizik. Čak i eksperti u
neostavljanju tragova uvek su ostavljali tragove u digitalnom svetu. A
istog trenutka kada neki od članova lanca bude otkrio upad u
zatvoreni krug, oglasiće se alarm, a dokazi će biti uništeni. Ali nije
imala izbora. Bili su im potrebni baš svi identiteti da bi zajedno s
policijama drugih zemalja mogli da izvrše udar na svakog od njih - u
isto vreme.
Zbog toga je Birte u sebi nečujno uskliknula, ne samo jednom
već dvaput.
Jer je prikupljanjem informacija o troje dece koja su se na
fotografijama zvala Lorna, Holi i Deniz, o teškim silovanjima koja su
bila ponuđena za preuzimanje po ceni od sto dolara po komadu na
nekom aljkavo sklepanom internet sajtu, uspela da identifikuje
Kraljicu Meri kao Dženifer Džekson, majku navedene dece sa
boravištem u mestu Grand Džankšon u Koloradu, SAD. A uz to je i
upoređivanjem informacija sa nekoliko njihovih četova nekoliko
minuta kasnije uspela da identifikuje nadimak Džon Vejn, koji je
oglašavao silovanja sopstvene dece na isti način i po istoj ceni, kao
Dejvida Pakstona sa boravištem u Brajtonu u Engleskoj.

utorak, 18.14
(još 19 časova i 46 minuta)

Kada se Evert Grens posle kratke pauze za jelo ponovo ulogovao

kao pedofil Lesi, postalo je jasno da ni članovi lanca ni oni koji su
pojedinačno stupali u kontakt nisu znali za to da Hansen zapravo
sedi zatočen u zatvorskoj ćeliji, bez mogućnosti da komunicira. Tri
detaljne narudžbine kraćih snimaka grubog napastvovanja Katrine
čekale su na odgovor.
Na Lesijev odgovor. Što će reći, na Grensov odgovor.
Bio je to njegov najneprijatniji zadatak za četrdeset godina koliko
je proveo u policiji.
Istraživao je već dvostruka ubistva, trostruka ubistva, otvarao
sanduke sa istrulelim telima, poput slagalice sklapao leševe koje su
izgrizli smeđi pacovi, prisustvovao pogubljenjima. Ali silina nelagode
koju je doživljavao sada nije nalikovala nijednoj drugoj. Jer morao je
da radi ono što je Hofman odbio - da odgovara kao pedofil, pravi se
da je aktivan kao pedofil, dok se nadao da će se javiti neko od onih
koji treba da se sretnu u stvarnom svetu. Onaj koji sebe zove Majer,
ili onaj koji sebe zove Leni, ili zašto ne i Oniks, vođa tog lanca. Ako
bi Grens u ulozi Lesija prvi stupio u kontakt i predložio saradnju,
izlagao se riziku da pobudi sumnje, jer je dotadašnja istorija na četu
izgledala drugačije - drugi članovi su preuzimali inicijativu i postavljali
zahteve, dok je Lesi nastupao uslužno i isporučivao im ono što
požele.
„I ti otkrivaš ovakve stvari... sve vreme?”
Znao je da ne treba da priča. I da Birte više voli tišinu. Ali kada je
na što je moguće uverljiviji način odgovorio na nekoliko upita
članova, prosto je morao da razmeni nekoliko reči sa ljudskim bićem
koje razmišlja kao ljudsko biće.
„Ovo je malo drugačije. Ne po stepenu nasilja, već po tome što
imaju sistem u kom međusobno razmenjuju decu i u stvarnom
životu. I da, tu sortu koja stalno iznova siluje na kompjuterskim
ekranima otkrivam sve vreme.”
 Grens se nije okrenuo. To bi predstavljalo znak da sledi duži
razgovor, i smanjivalo bi šansu da će dobiti odgovor. I tako su sedeli
i vodili dijalog leđima okrenuti jedno drugom.
„Kolega iz Stokholma koji mi je dao prvu sliku, Verner, rekao mi je
da ih pronalazi više nego što stiže da zabeleži, i da obično naiđe na
stotinu takvih Šveđana za nedelju dana.”
„I ja obično naiđem na stotinu Danaca za nedelju dana.”
„Pa kako ćemo onda ikada uspeti...”
„Nećemo uspeti. Da ih preteknemo. Nikada. Ako bismo od ovog
trenutka angažovali celokupne snage koje imamo na traganju za
njima, ipak bi preostala još gomila onih koji nikada neće biti istraženi.
Ali ne možemo da odustanemo, Grense. Čak ni da pomislimo na to
da... To ti je kao sa drogom. Ni ona neće nestati koliko god mi radili s
njom, ali ipak nastavljamo zato što moramo, i ne smemo ni da
pomislimo, odnosno ja ne smem ni da pomislim kako je sve to
besmisleno.”

utorak, 19.07
(još 18 časova i 53 minuta)

Birte više nije slušala, pa su poslednja Grensova pitanja ostala da

vise u vazduhu među njima, neodgovorena. Ali on nije delovao kao
da ga to vređa - možda mu je zapravo bio potreban mali predah pre
nego što nastavi da se bavi crnilom.
Sada je bila na ivici da, uz pomoć svojih nezvaničnih inostranih
kolega, uspe da utvrdi još jedan identitet.
I baš kao i prethodnog puta, ispostaviće se da jedan vodi do još
nekoliko - uspela je da se dočepa trojice za manje od jednog sata.
Čovek pod nadimkom Lilihip, koji je lično iskorišćavao i
dozvoljavao drugima da iskorišćavaju njegove ćerke Kloi i Selinu,
onaj član koji je poslao svetlucavu haljinu sa zlatnim pločicama za
Katrine iz Danske kako bi je nosila na insceniranim slikama, zapravo
se zvao Žan Mišel i imao je registrovano prebivalište u Cirihu,
Švajcarska. Gregorijusa, čija su se deca zvala Sandra, Rahel i
Frank, identifikovala je odmah potom kao Matsa Mehelea iz jednog
predgrađa severno od Antverpena u Belgiji. A Marija Antoaneta, sa
sinovima Janom i Tomasom, nešto kasnije se pretvorila u Stefana
Vilemsa iz Zvolea u istočnom delu Holandije. Pored razmene unutar
zatvorenog kruga, ta trojica su po svoj prilici naveliko prodavala slike
i preko drugih platformi - svi su prijavljivali niske prihode, iako su
mesta na kojima su stanovali i potrošačke navike bili veoma
ekskluzivni.
Birte je sada imala imena i adrese polovine pripadnika lanca, kao
i petorice od ukupno jedanaest onih koji su komunicirali samo sa
Hansenom.
I dalje je bilo moguće preteći ih.

utorak, 21.21
(još 16 časova i 39 minuta)

U jednoj ruci je nosila tešku kožnu torbu, ali se ipak kretala halom za
dolaske na Kastrupu korakom koji je bio lak, gotovo lepršav. Bila je
to maskerka, najbolja sa kojom je ikada sarađivao, i koja je, nakon
kratkog razgovora s njim, pravo iz ateljea na Sedermalmu otišla na
aerodrom Arlanda da uhvati sledeći let. Uputila mu je osmeh u koji je
mogao da utone, da se na njega nasloni, a on joj je zahvalio na tome
što je bez odlaganja ispremetala svoj raspored i izašla mu u susret.
„Dakle, šta ćemo ovog puta, Pite?”
Naslućivala je da su u žurbi, jer je uvek bilo tako, pa je počela da
se bavi svojim zadatkom već u taksiju na putu sa aerodroma.
„Ono malo što si mogao da mi kažeš preko telefona - boja kose
između smeđe i tamnosmeđe, dužice boje lešnika, strnjika brade i
upadljivo povijen nos - pomoglo mi je da izaberem šta da spakujem
u torbu. Ali šta još? Da li želiš da ostariš kao prošle godine? Možda
da se udebljaš? Dobiješ lošiji ten? Ožiljke? Naročite znake
raspoznavanja?”
„Ovog puta ne odlučujem ja. Već on.”
Pit Hofman razmota fotokopiju slike iz danskog pasoškog
registra.
„Trideset sedam godina. Visok metar i osamdeset, težak
osamdeset četiri kila.”
Proučavala je lice na fotografiji.
„Ko?”
 Nije očekivala odgovor, naviknuta da joj Pit nikada ne govori kada
i zašto, jer to kao infiltrator jednostavno nije mogao. Ni u kog nije
imao poverenja. Uvek su mu pretile opasnosti, vrebala ga smrt ako
bude izložen, razotkrivan. Ali ona je ipak nastavila da postavlja
pitanja - poznavanje svrhe maske, konteksta u kom treba da bude
upotrebljena, predstavljalo je temelj na koji se njen posao oslanjao.
„Pedofil.”
I tako se, kada joj je odgovorio, prvo trgnula. Kao da nešto nije u
redu.
„Aktivan. Sasvim ogrezao u napastvovanju.”
Ovaj put nije bio nalik na prethodne. Prvi put se neće infiltrirati u
neku kriminalnu organizaciju specijalizovanu za pretnje, nasilje i
ubijanje odraslih. Umesto toga je trebalo da stupi u stvarnost koja
mu nije bila potpuno jasna. A pošto je znao da neko ko radi na
menjanju ljudske spoljašnjosti voli da upozna dotičnu osobu i iznutra,
kako bi se spoljašnjost i unutrašnjost što bolje stopile, sada je i u tom
pogledu postupio drugačije.
„Obično dansko ime - Karl Hansen. Običan omanji gradić -
Lerdal.”
Sa svakom rečenicom je šaputao sve tiše, van domašaja
taksistinog sluha.
„Očuh. Pripadnik pedofilskog lanca. U ovom trenutku smešten iza
rešetaka, otprilike...”
Prelazili su preko mosta Šelandsbroen krećući se ka centru
grada, kada je on pokazao prstom kroz prozor automobila.
„... pet minuta odavde, u onom pravcu.”
I dalje iznenađena time što je dobila odgovor, osmatrala je kroz
vetrobransko staklo. Počinjala je da shvata. Hofmanov preobražaj je
ovoga puta imao drugačiji cilj.
Ne da se sakrije od nekoga. Već da se sakrije u nekome.

utorak, 21.55
(još 16 časova i 5 minuta)

Evert Grens je u ulozi pedofila Lesija već bio primio još dve
poremećene poruke na četu i odgovorio na njih, kada mu je mobilni
telefon nečujno zazujao u unutrašnjem džepu. Nepoznat broj.
Odšunjao se iz prostorije kako ne bi ometao Birte, koja mu je
delovala još zauzetije nego ranije.
„Ovde Grens.”
„Je li zasad bilo kontakta?”
Pit Hofman je sedeo u automobilu, to se jasno čulo. Brujanje oko
njega zvučalo je kao užurban saobraćaj. Veliki grad.
„Primio sam ukupno pet poruka. Uglavnom od Hansenovih
drugara pedofila koji su izvan lanca. Nije se javio nijedan od one
trojice zbog kojih sve ovo radimo. I koji su preduslov za tvoje
putovanje.”
„Moramo... Ti moraš da uspostaviš kontakt, komesare. Majer,
Leni, Oniks. Vreme nam ističe!”
„Znam. Čak i čujem kako sekunde otkucavaju. Ali ne mogu da
nastupim agresivno - i rizikujem da shvate. A da Birtina šansa za
prikupljanje svih imena bude razotkrivena i otkazana.”
„Imamo samo ovaj vremenski okvir.”
„I ja ću uspeti da se provučem kroz njega. Tako što ću nastaviti
da vodim razgovore na internetu i čekam da se prilika ukaže.
Strpljenja. Progutaj svaki impuls da stupiš u dejstvo odmah, da bi
mogao da udariš punom snagom onda kada dođe vreme za to.
Najvažnija alatka infiltratora. Ipak sam ja učio od najboljeg, zar ne,
Hofmane?”
Kada je Evert Grens završio razgovor i skuvao sebi još jednu
šolju kafe u čajnoj kuhinji, koja mu je za tih nekoliko dana postala
poznata koliko i kuhinja u njegovom stokholmskom stanu, začuo je
kako se kroz policijsku stanicu prolama jedno oštro pling. Signal za
dolazak poruke. Požurio je ka mestu ispred kompjuterskog monitora
- a nada se ubrzo pretvorila u razočaranje.
Poruka od Ingrid. I nijedna od najvažnije trojke.
Umesto toga mu se javila osoba pod nadimkom koja spada u
Hansenove lične kontakte izvan zatvorenog lanca. I samim tim jedna
od onih kojima Grens nije imao ni vremena ni volje da odgovara. Ali
je morao, da ne bi pobudio sumnje. Prema evidentiranoj
komunikaciji, nadimak Ingrid i nadimak Lesi su imali više
međusobnih razgovora na četu, i svaki put su odgovarali jedno
drugom bez odugovlačenja.
 I tako je Grens otvorio poruku između dvoje pedofila - u pitanju je
bio još jedan zahtev za razmenu slika. Da bi mogao sve to da
podnese, radio je kao i pre, gledao je ne videći, pratio ivice
fotografija, izbegavao da susreće dečije poglede. Sve dok na kraju
ipak nije to učinio. Ispunila ga je iznenađenost.
To je... Dali je?
Možda.
Đavo me odneo!
Mogla bi da bude ona.
Uvećao je sliku. Haljinu. Pletenicu. I oči - kao odraz onih koje su
pripadale devojčici koju je Dženi krstila Alva, jer je zvučalo vilenjački.
Onoj kojoj je na krstu pisalo Moja devojčica i koja je nestala u jednoj
pustoj garaži.
Evert Grens se nagnuo napred i disao polako, kako bi se
oslobodio barem one najgore vrtoglavice.
Nije pomagalo.
Ako je to ona.
Kada je pročitao priloženi tekst - na koji je morao da odgovori, jer
oni su na kraju krajeva stari drugari pedofili - ispostavilo se da je
pošiljalac, takozvana Ingrid, „malo preturao po starim slikama koje bi
možda mogle da budu zanimljive”, i kao i obično je očekivao druge
slike zauzvrat.
Odjednom je postalo moguće da ona postoji - ili je barem
postojala.
Ona čiji je kovčeg ležao u jednom od dva groba zbog kojih se
sada nalazio ovde.
I Grens je doneo odluku.
Kada ono najhitnije bude bilo pod kontrolom, kada komunikacija
sa tri ključna aktera bude bila uspostavljena, kada se Hofman bude
nalazio na putu ka onima koji međusobno razmenjuju decu -
kriminalistički komesar će ponovo pozvati Dženi. Bez obzira na to
šta bi ona mogla misliti o tome. I to ne samo zato što mu je
nedostajala i što ju je često sanjao. Ona je morala da vidi te slike i
zaključi da li je devojčica na slici ista ona devojčica za kojom traga.

utorak, 22.19
(još 15 časova i 41 minut)
Njoj se dopala bela mačka. I ona se dopala beloj mački. Pre nego
što je maskerka s toplim osmehom prionula na raspakivanje, uzela je
to biće koje je zvučno prelo, položila ga na leđa u svom naručju, pa
krenula s njim kroz sve prostorije stana kao s malim detetom,
milujući ga po stomaku i odozgo po glavi, a Hofman je bio prilično
siguran da se i sama mačka smeši.
Birte je uz jedan zid u spavaćoj sobi imala kitnjast, starinski
komad nameštaja - ovalno ogledalo uokvireno tamnim drvetom koje
je počivalo na masivnoj komodi sa zaključanim fiokama - i upravo je
tu maskerka poredala svoja sredstva za rad. Njima je trebalo da oca
troje dece koji se zakleo da nikada neće fizički povrediti svoju decu
pretvori u nekog ko je izabrao da primorava sopstvenu ćerku na
snošaje, koje zatim dokumentuje i deli sa drugima koji to mogu
ponovo da proživljavaju. Hofmanu je većina toga već bila poznata iz
ranijih preobražaja. Odlivak njegovog lica u gipsu koji je imala
odranije. Želatin, silikon i boje na bazi alkohola, flašica sa farbom za
kosu i pakovanje kontaktnih sočiva, frizerske makaze, češalj, aparat
za brijanje, kesa sa pravom kosom i igla za kukičanje, manje i veće
četkice i kutijica sa onim praškom koji je ličio na krompirov škrob i za
koji zapravo nikada nije saznao šta je.
„Nos. Počinjemo od njega.”
Uz desnu ivicu ogledala lepljivom trakom je pričvrstila lice koje je
trebalo da postane njegovo.
„Ti imaš prav, lep nos, Pite, dok ovim sa slike dominira upadljiva
grba na sredini. Modelovaću glinu sve dok ne bude postala istovetna
tom, pa ću ti staviti novi nos preko tog koji imaš.”
Poznato mu je bilo i ovo, način na koji ona radi, iz vremena kada
mu je pravila druge maske, za druge infiltratorske zadatke. Kako je
gradila ivicu pomoću gline i sipala gips koji je trebalo da se stvrdne,
skidala ono što ne treba da bude tu i rezbarila grudvu koja je trebalo
da se pretvori u novi deo njegovog lica, izmešala silikon pa ga stavila
u kalup i pritisnula. Korak po korak ga je upoznavala sa novom
verzijom samog sebe.

utorak, 23.01
(još 14 časova i 59 minuta)
Kada je Birte u toku jednog užurbanog i čudesnog sata uspela da
identifikuje prvo osobu pod nadimkom Gospodar kao Volfganga
Lindena iz mesta Brijenc u Švajcarskoj i onu pod nadimkom Ujka J
kao Žaka Gora iz Brisela u Belgiji, dok je samo nekoliko trenutaka
kasnije nadimak Zolja/Džeronimo dobio lik kao Kler Beker iz
Kolambusa u SAD, a nadimak Ramzes pravo ime Tomas van Vande
iz Floranvila u Belgiji, donela je odluku. Vreme je. Uz razotkrivenih
osam od deset pripadnika pedofilskog lanca i šest od ukupno
jedanaest Hansenovih poznanika, moći će da - veoma pažljivo -
stupi u kontakt sa izabranim šefovima policije u odgovarajućim
državama. U stisci s vremenom, moraće da osmisle sinhronizovan
udar pod uslovom da i Grens i Hofman uspeju da izvrše svoje
zadatke.

utorak, 23.37
(još 14 časova i 23 minuta)

Evert Grens ovoga puta jedva da je uopšte čuo pling. Ne zbog toga
što je bio umoran - a jeste - već zato što je pomalo odustajao sa
svakom novom porukom na četu, sve vreme ulogovan kao Lesi, jer
se uvek ispostavljalo da potiče od neke poremećene individue koju
ne očekuju, dok je on ipak morao da skupi dovoljno snage da
odgovori kako bi sve izgledalo normalno.
Možda zbog toga u prvi mah i nije reagovao kada je posle čaše
hladne vode ispijene u čajnoj kuhinji i malo pažljivog istezanja leđa
pred monitorom kompjutera otvorio poruku i pročitao ime pošiljaoca.
Poslao ju je Oniks. Vođa pedofilskog lanca.
Ali postepeno je shvatio.
Ime do kog je Birte imala najviše poteškoća da dopre i koje je
stoga samo na licu mesta i u stvarnom svetu moglo da bude
razotkriveno i neutralisano.
On je najgori, i upravlja svime, Grense.
Jedan od tri učesnika na sastanku na kom će pokušati da se
pojavi i Hofman.
Ako pohvatamo ostale, Grense, ali ne i vođu, on će ih samo
zameniti novim drugarima.
 Bio je to pripadnik lanca zbog koga se inače pribrana
ekspertkinja za kompjutere prepustila napadu besa.
Napraviće nov lanac, Grense! I silovaće novu decu!
Kriminalistički komesar se hitro zavrte na stolici, okrećući se u
suprotnom pravcu. Ka Birte. Morala je da sazna. Osim toga mu je
potrebna i njena pomoć da bi nastavio. Ali ona mu je samo
odmahnula rukom, odbijajući ga - jednostavno nije imala vremena za
njega, jer se i sama nalazila na prelomnoj tački između uspeha i
neuspeha.
Moraće to da reši sam.
Moraće da se približi tom neuhvatljivom vođi a da pritom ne
pobudi sumnju.

sreda, 00.03
(još 13 časova i 57 minuta)

„Njegova kosa je tamnija. Ima neki smeđi ton znatno drugačiji od

tvog. A to je dobro, Pite. Potamnjivanje je jednostavnije i ide
neuporedivo brže od posvetljivanja.”
Posegnula je za čeličnim češljem.
„Ali prvo sečemo. Njegova frizura je na granici sa vojničkom. Po
mojoj proceni... deset milimetara. Vilica će ti izgledati malo šire, ali je
i sada poprilično masivna, pa će proporcije biti kako treba.
On je imao običaj da žmuri dok mu ona iznad temena radi
rukama i makazama, bio je to privremen odmor dok neko drugi snosi
odgovornost, pa je i sada sedeo tako, opustivši dotad napeta
ramena, a onda je ona zastala usred pokreta.
„Pite?”
„Da?”
„Šta nije u redu?”
„Nije u redu?”
„Obično si uvek pod stresom. Kao da odbrojavaš u sebi. Ili si u
bekstvu. Ali nikad dosad nisam ovo današnje... Nelagodu.”
Ponovo je to učinila.
„To je ono što isijavaš, Pite.”
Prozrela je čoveka koji se nalazi unutar čoveka.
„Nisam bio svestan toga. Mislim, da sam...”
 „I to baš upadljivo.”
„Ovaj... U pravu si. Taj svet za koji me sada pripremaš zaista je
jebeno poremećen. A ja treba da stupim u njega, da u njemu
delujem, i postanem uverljiv deo njega. Nelagoda. Tačno je, i to jača
od bilo čega što sam osetio ranije.”
Ona je završila sa šišanjem, zatim je tonirala kosu, trepavice i
obrve u istu smeđu nijansu, pa mu stavila sočiva. I izvadila plastičnu
kesu iz torbe, pa je podigla ispred njega.
„Brada od nekoliko dana. Barem tako on izgleda na slici - jedinoj
po kojoj možemo da radimo.”
Otvorila je kesu i ispraznila njenu sadržinu na poslužavnik.
Sadržala je prave dlake, crne, smeđe, sive, a ona ih je seckala na
sitne, sitne delove, možda dva milimetra po Hofmanovoj proceni.
„Treba to da izmešam - ako pažljivo pogledaš tako kratku bradu
kod nekog drugog muškarca, uvek ima osnovnu boju, ali uz nju i
nekoliko drugih, u isto vreme, pa... Možeš li malo da zabaciš glavu?”
Četkicom mu je prelazila po koži, nanoseći mu lepak na bradu,
obraze, zatim se malo spustila niz grlo, pa zatim zgužvala sve
iseckane dlake u lopticu koju je zatim valjala gore-dole, dok su se
kratke vlasi lepile na lice.
„Sad opipaj, Pite.”
On je nadlanicom prešao po novoj površini. Kao da ima svoju
trodnevnu bradu, ali nešto tamnije nijanse.
„I to se neće videti? Ako budem bio nekome blizu, sedeo i
razgovarao sa nekim kao sada s tobom - oni to neće moći da vide?
Sav taj lepak?”
„Ako budu mogli da vide, to će značiti da sam loše obavila posao.
Ali ako se i dalje brineš da će ti se lice sijati, možemo da uzmemo i
ono što ti zoveš krompirov škrob - ono što se nekada stavljalo u kosu
da bi delovala punije - sećaš se samo onih frizura? Kada snimamo
film pod jakim svetlom i tako to, može se desiti da se vidi, ali nikada
ako preko toga pažljivo natapkam malo ovog praha.”
Pit Hofman se zagledao u odraz u ogledalu koji je prikazivao
njega, a ipak i nije. Uporedio ga je sa fotografijom koja je visila tamo.
Trebalo bi da posluži.
„Potrebna mi je jedna slika sa novim izgledom. Za sledeći korak.
Hoćeš li da je slikaš mojim mobilnim telefonom?”
 „Ne.”
„Ne?”
„Ne još. Nismo gotovi.”
„Meni deluje gotovo.”
Ona je uzela u ruku kopirani papir sa slikom Karla Hansena i
podigla ga ispred njegovog lica.
„Priđi još malo, da pogledaš bolje. Primetićeš da nam je preostao
još jedan detalj - onaj najupadljiviji znak prepoznavanja.”

sreda, 00.04
(još 13 časova i 56 minuta)

„Birte?”
„Grense, stvarno nemam vremena.”
„Ako sada ne budeš izdvojila dva minuta da me saslušaš, posle
možeš da tragaš dalje koliko god hoćeš. Sve će biti uzalud.”
„O čemu govoriš?”
„Govorim o tome da mi se javio Oniks, vođa - odnosno, javio se
svom drugaru Lesiju, jer misli da piše njemu - pre nekog vremena, i
naručio nove slike ’one droljice Katrine’. Ili je možda bolje da kažem
da ih je zahtevao. Takvim se tonom obratio. A ja sam mu odgovorio.
Da se u ovom trenutku nalazim na poslovnom putovanju. U SAD.”
„Poslovnom putovanju?”
„Pa... razmišljao sam, mi želimo da ga upoznamo lično, zar ne. A
moramo nekako da ga namamimo. Malo-pomalo. Očuh radi kao
prodavač, i ako napišem ’poslovno putovanje’, to zvuči prirodno, i
kada se sledeći put bude javio, na to se može nadovezati i: ’Pošto
sam već u SAD, možda bismo mogli da se vidimo?’ Uz to bih dodao
da obećavam kako ću se, čim se budem vratio kući, pobrinuti da mu
isporučim ono što želi. I da će Katrina tada raditi baš to što on želi,
dok je ja budem fotografisao.”
„Ali?”
„Nema odgovora. Odugovlači. Postajem nesiguran. A šta ako...
nisam postupio kako treba? Uništio našu jedinu šansu? Možda sam
napisao previše? Premalo? Bio previše prisan? Previše distanciran?
Čini mi se da ću poludeti od iščekivanja dok sedim ovde i čekam
priliku da na prirodan način postavim pitanje da li i ja mogu da
prisustvujem njihovom susretu. Voleo bih da i ti pročitaš, Birte. Iako
nemaš vremena. I zaključiš da li bih morao da pošaljem još nešto,
prilagodim ton, ponudim više, izmenim ovo ili ono tako da prođe
pored njegovog radara.”

sreda, 00.05
(još 13 časova i 55 minuta)

„Tu. Kod desnog oka. Ožiljak, otprilike jedan i po centimetar dug.

Prilično svetao, što znači da je nastao davno.”
Maskerka je pokazivala na fotografiju Karla Hansena. Na neku
tačku između desne obrve i slepoočnice.
„Ja bih prvo to potražila ako treba da se uverim kako su slika i
ono što vidim pred sobom jedno isto.”
Hofman ga je sada ugledao. Izdužen ožiljak. Od one vrste kakvu
zaradite kada ste mladi, a koji vas zatim prati kroz ceo život. Hansen
je verovatno pao sa drveta ili se slupao na novom biciklu ili dobio
udarac protivničkom hokejaškom palicom.
„Nije nikakav problem da se to kopira. Potrebne su samo ova
teglica ijedna sićušna četkica. Problem se sastoji u tome da u celosti
može da se zadrži samo jedan dan. Zatim mora da se obnovi.”
„Idem na putovanje koje će dugo trajati. Zatim treba na licu mesta
štošta da pripremim, a za to će mi biti potrebno izvesno vreme. Po
mogućstvu malo i da odspavam. Znači, treba da mi potraje najmanje
dva dana.”
„Onda ćemo ovako: ja ću ti sada napraviti ožiljak, a ti ćeš
istovremeno učiti kako to da izvedeš sam. Napravićemo sliku i
poslati je tamo gde treba. Dobićeš četkicu, sunđer, specijalni lepak i
jednu teglicu sredstva za ožiljke. Kada budeš stigao tamo i dođe
vreme za to, kupićeš bilo koju tečnost za čišćenje u bilo kojoj apoteci
i oprati ono što ću ti sada staviti na lice, pa ćeš zatim sam sebi
napraviti znak raspoznavanja.”
Zaista je bilo lako kao što je i rekla. Barem dok ga je ona pravila.
Uzela je sredstvo četkicom, a kada ga je pažljivo nanela na lice,
koža kao da se skupila - zaista je izgledalo kao pravi, udubljeni
ožiljak. Preko njega je natapkala lepak sunđerom, i na kraju običan
puder. Nikom ne bi palo na pamet da taj detalj pored oka koji mu je
nagrđivao lice nije pravi.
„Okej - pogledaj pravo u kameru mobilnog.”
Napravila je prvu sliku potpuno novog lica, a on ga je potom
poslao dalje, u jedan podrumski lokal u Ulici Istedgade. Uskoro će
biti gotov sa svojim delom priprema. Mogao je samo da se ponada
da su i Grens i Birte dospeli podjednako daleko.

sreda, 00.06
(još 13 časova i 54 minuta)

„Tekst deluje dobro. Mislim na tvoje odgovore. Bolji si u ovome nego

što misliš, Grense.”
„Znači, nema ničeg što bi trebalo da promenim, ili..
„Sada preostaje samo strpljenje. I šta god da radiš - ne pokazuj
nesigurnost. Nemoj ništa dalje da šalješ. Nemoj ništa da brišeš.
Pusti ga da pročita, primi k znanju, ostani pri svom pitanju.”

sreda, 00.07
(još 13 časova i 53 minuta)

„I još nešto, Grense. Kad si me već prekinuo. I kad već

razgovaramo.
„Da?”
„Upravo sam obavila prvu rundu razgovora sa odgovornim
šefovima u zemljama gde se nalaze razotkriveni identiteti. To su
SAD, Velika Britanija, Belgija, Italija, Holandija, Švajcarska,
Nemačka.”
„Dakle, rizikujemo da sve upropastimo. Da neko progovori.
Podigne uzbunu.”
„Da. Ali ako će već doći do akcije u kojoj ćemo uhvatiti sve
istovremeno, moramo u nekom trenutku i mi međusobno da se
uskladimo. Kasnije to neće biti moguće.”
„Ako ti tako kažeš.”
„Operacija Jon Blund.”
„Šta?”
 „Ovo što radimo od sada se zove tako.”
„Opet, Birte, ako ti tako kažeš.”
„Zbog toga što naše kolege očekuju da međunarodna saradnja
bude obuhvaćena zajedničkim imenom. Zbog toga što je Jona
Blunda napisao H. K. Andersen, a rad je započeo u Danskoj. A ako
treba da budem sasvim iskrena, i zbog toga što sam ja bila
primorana da je nekako krstim, a nisam naročito dobra u takvim
stvarima.”
„Naziv je savršen.”
„Znam da Operacija Slejpner, prva veća koju ste pokrenuli u
Švedskoj, iako nije bio u pitanju pravi pedofilski lanac, već se radilo o
korisnicima dečje pornografije koju su kupovali na internet sajtovima
pomoću kartica, baš kao i Operacija Falkon zvuči mnogo bolje, ali...”
„Savršen je, Birte. Sad ti želim laku noć.”
Ona ga je posmatrala, iznenađena, slušajući ga kako proizvodi
zvuke donekle nalik na pevanje.
„To je uspavanka Jon Blund koju su pevali na sahrani deteta o
kom sam razgovarao sa tobom kada smo se prvi put videli.”
Ponovo je zapevao, glasno i falš.
„Mirno spavaj. Sad ti želim laku noć.”
A ona je za kratak tren gotovo zaboravila zbog čega sede tu,
verovatno zato što mu se pridružila u pevanju.

sreda, 6.24
(još 7 časova i 36 minuta)

„Ma ulazi, čoveče.”

Pit Hofman je ovoga puta bio pripremljen za gusti dim cigarilosa
kada je otvorio vrata podrumskog lokala u Ulici Istedgade, baš kao i
na dugi gangsterski zagrljaj sa najveštijim fikserom u Kopenhagenu.
„Kako si se samo doterao. Dobro ti stoje tamnija kosa i kukast
nos.”
Soni je držao upaljeni cigarilos u ruci i pokazao nekud u pravcu
dima koji je skrivao ono što je postojalo, iako istovremeno i nije.
„Jesi li za kafu? Možda čašicu žestine? Ili si i dalje u žurbi?”
„I dalje sam u žurbi.”
„Sledeći put.”
 „Rekao sam ti već: neće biti sledećeg puta. Jer ovaj sad je
poslednji.”
„A ja sam ti rekao: to vi uvek kažete.”
Na jednom od mnoštva stolova u podrumskom prostoru ležao je
nov pasoš. Soni ga je uzeo, pa ga pomalo rasejano prelistavao.
„Novi izgled. Novo ime. Novi matični broj. A uz to si, koliko vidim,
postao i građanin Danske.”
Bio je nešto najbliže pravom pasošu što je moglo da se nabavi.
Potpisan i izdat od strane danskih vlasti, sa ispravnim brojem i
sigurnosnim oznakama. Pit Hofman je posmatrao sliku sopstvenog
izmenjenog lica. Karl Brajan Hansen. Od tog trenutka je bio tri
godine mlađi i rođendan mu je padao u januaru.
„A oružje? I ostalo sa spiska što bih inače mogao da nabavim
sam, ali neću imati vremena za to?”
„Kada budeš sleteo u San Francisko, uzećeš taksi do hotela sa
jednom zvezdicom koji se nalazi nedaleko od mosta kojim se prelazi
u Ouklend. Hostel Zelena kornjača. Restoran sigurno nije baš
bogzna kakav, ali ispred njega se nalaze bilijarski sto i frižideri sa
pretoplom koka-kolom, kao i poneka klimava polica sa izgužvanim
džepnim knjigama. Tamo ćeš uzeti štap za bilijar, pa malo udarati
napred-nazad kugle sa brojevima 4 i 5. Sve dok ti ne bude prišao
neko ko je dvadesetak centimetara niži i četrdesetak kila teži od tebe
i upitao te jesi li za partiju bilijara. Stiven. Kalifornijski Soni. Naravno,
nema toliko šarma kao ja, ali je skoro podjednako dobar.”
„Stiven?”
„Nemoj nikad da ga nazoveš Stiv. Ili Stivi. U tom slučaju ćeš
morati da pronađeš nekog drugog da ti nabavi robu.”
„Tvoj saradnik?”
„Često razmenjujemo usluge. Ja pomažem Amerikancima kojima
je potrebno ono što se ne može naći po prodavnicama u Ulici
Streget, a Stiven pomaže Skandinavcima koji ne mogu da unesu
svoje alatke u avion.”
Pit Hofman je u unutrašnjem džepu lovačkog prsluka čuvao
smeđu, punačku kovertu. Sada ju je spustio na praznu površinu na
kojoj se dotad nalazio pasoš.
„Kao što si tražio - isključivo upotrebljene dolarske novčanice.”
„Odakle potiču?”
 „Iz Severne Afrike.”
„Garantovano čiste?”
„Od izvesne bande za krijumčarenje ljudi koja više ne postoji. To
je sve što treba da znaš. Ako ne želiš da ti meni kažeš odakle mi
dolaze pasoš i oružje?”
„U pravu si, prijatelju - to je sve što treba da znam.”
Pošto je napustio zadimljeni podrumski lokal, učinilo mu se da je
ponovo prodisao. Ali postao je svestan i toga da je isteklo već
sedamnaest od ukupno dvadeset četiri časa koliko je imao na
raspolaganju. I tako, kada se Pit Hofman zaustavio kraj jedne od
napuštenih pletenih stolica na kaldrmi Trga Halmtorvet šibanoj
vetrom sa šoljom tople kafe koju je odbio kada ga je Soni ponudio,
bilo je to s jedne strane da bi precrtao još nekoliko zapisa sa cedulje
- GANGSTERSKI ZAGRLJAJ, KROMPIROV ŠKROB, GRAĐANIN,
PTIČJI GIPS, USB KAMERA, KOŠULJA KRATKIH RUKAVA,
OMETAČ, TUNA - a s druge da bi obavio telefonski razgovor sa
jedinim od njih troje koji još nije bio ni blizu razrešenja svog zadatka.
Pritom je verovatno zvučao baš onoliko nestrpljivo kako se i osećao.
„Da, ovde Gre...”
„Kako stoje stvari? Dokle si ti stigao?”
„Idi malo prošetaj. Odspavaj. Šta god ti je potrebno da bi me
ostavio na miru.”
„Moram da znam, Everte. Dokle smo svi mi stigli.”
„Nećemo napredovati ni makac ako me budeš neprestano zvao i
postavljao mi isto pitanje.”
„A šta to treba da znači?”
„Da sam uspostavio kontakt. Sa vođom. Tvojim objektom,
Hofmane. Ali nije mi odgovorio.”
„Na tvoje pitanje da li možeš da se priključiš?”
„Ni inače.”
„Dođavola, moramo, odnosno ja moram...”
„Zar misliš da ja to ne znam? Ako sam ranije čuo sekunde, sada
ih osećam - kao mučno, zlobno, neprestano probadanje u stomaku.”

sreda, 7.52
(još 6 časova i 8 minuta)
„Ej, Grense? Govoriš preglasno.”
„Izvini. Malo sam pao u vatru.”
„Toliko glasno da sam čula šta si govorio.”
„Sledeći put ću izaći iz sobe.”
„Hoću da kažem - shvatila sam smisao onoga što si rekao. I sada
ti postavljam isto pitanje kao i Hofman. Ali želim drugačiji odgovor.
Kada ćeš moći da budeš gotov, Grense?”
„Ovaj, moram da...”
„Sedi.”
„Maločas sam ti obećao da ću izaći ako budem previše pao u
vatru.”
„Slušaj - reći ću ti ovo samo jednom. Hofman je obavio svoj deo i
spremanje da krene. Ja sam upravo obavila svoj - identifikovala sam
preostalih petoro iz šireg kruga. Sada znamo da je nadimak Izi iz
Velsa, Jan iz Holandije, Julija, Ingrid i Marijeta iz tri različite države
na istoku ili jugu SAD. Svi su prijavljeni na adresama koje smo
verifikovali. Za one koji su nam preostali iz samog lanca, dakle
nadimak Oniks i nadimak Riđi Mačor sa promenljivim IP adresama,
potrebno mi je više vremena - kao što sam već ranije najavila.
Nadamo se da će Hofman razotkriti Oniksa na licu mesta, a tog
drugog ćemo jednostavno morati da propustimo, jer ne možemo više
da čekamo. Predstavnici odgovarajućih policijskih organa trenutno
su na putu ovamo kako bismo održali prvi sastanak u Kopenhagenu,
i ja uskoro krećem tamo. Da pripremim hapšenje roditelja koji su
prvo sami iskorišćavali, zatim pozajmljivali, pa eksploatisali
sopstvenu decu. Dakle, Grense - sada i ti moraš da obaviš svoj deo,
jebiga!”

sreda, 8.04
(još 5 časova i 56 minuta)

To je otprilike bio trenutak kada bi Evert Grens obično snažno

raspalio šakom po stolu ili ormanu, ili visećim lampama, ili već
nečemu drugom što bi se našlo na putu njegovom neobuzdanom
gnevu. Bio je trenutak kada bi obično otvorio prozor svoje kancelarije
i zaurlao na sav glas sa visine nad unutrašnjim dvorištem policijske
zgrade pune nerazumevanja. Ali sada je samo nastavio da sedi na
stolici, leđima okrenut ka Birte. Sasvim nepomičan, sasvim tih.
Sasvim prazan.
Naravno, bili su u pravu.
On je bio prosto neumoran, i uspeo je da ubedi prvo dansku
policiju a zatim i porodicu Hofman u to da vredi pratiti trag grobova
koji pripadaju dvema devojčicama. A sada, pošto su zajedno,
gonjeni različitim motivima, uspeli da dospeju toliko daleko i toliko
blizu, samo je on bio kriv za to što ne uspevaju da stignu do samog
cilja. Već je osamnaest sati prošlo, od ukupno dvadeset četiri, otkako
su se podelili i bacili se svako u svoj istražni svet, kako bi Hofmanu
pružili razumnu priliku da se nađe na licu mesta kada se najokoreliji
članovi pedofilskog lanca budu sastali u stvarnom svetu da
međusobno razmenjuju decu.

13-11-2019 08:15:43 Message from 133438297: Perfect.

Sounds nice. And I expect...8

I baš tada, kada je policajac koji nikada nije odustajao bio na ivici
da ipak odustane, stigao je odgovor koji je iščekivao.
Koji su svi iščekivali.
Kontakt sa vođom zatvorenog kruga.

13-11-2019 08:15:51 Message from 133438297:... violence.

More this time. Much more.

Evert Grens nije ni primetio da se zacrveneo u licu i počeo da se

trese.
Očekujem nasilje. I to mnogo više ovoga puta.
Ali ne od besa. Od brige. Da će uraditi ono što treba. Odnosno da
neće pogrešiti.
Tresao se toliko da su mu se šake spustile na tastaturu pod
čudnim uglom i prsti nisu pritiskali tastere dovoljno jako, pa je morao
iz početka da otkuca svoj odgovor.

13-11-2019 08:19:51 Message from 238437691. No

problem. First thing when I’m back.9
 13-11-2019 08:22:12 Message from 133438297: Back?10

13-11-2019 08:24:40 Message from 238437691. From that

business trip I mentioned. Actually in US right now.11

Oprezno je pokušavao da se približi.

Tome da jedan čovek bez lica sretne drugog, istog takvog.
Odgovorom koji bi mogao malo da odškrine jedna tajna vrata - ili
da ih zauvek zatvori.
Znao je da nikada nije bio naročito dobar u pronalaženju pravog
tona u susretu sa drugim ljudima, bez obzira na to jesu li bolesni ili
zdravi. Zato je posle prve poruke i pitao Birte, samo da bi uvideo
kako i njoj, baš kao i njemu, nedostaje savršeno podešen društveni
kompas. Bila je to fina i pametna žena koju je bilo lako zavoleti,
vredna, sa pravedničkim patosom i inteligencijom, ali bez fino
kalibrisanog senzora za osećanja. Isti slučaj je bio i sa drugim
ekspertom za kompjutere koga je uspeo da namami u ovu istragu,
mladim Bilijem iz Stokholma, koji takođe nije bio savršen
savetodavac.
Evertu Grensu je bilo potrebno da rezonuje, da razgovara s
nekim ko ima urođenu sposobnost da otvori unutrašnjost psihe, da
ga dovede do pravih formulacija - onog što će pogoditi samu suštinu.
Ali nije poznavao baš mnogo drugih ljudi. A one malobrojne koji bi
mogli biti u stanju da mu odgovore, koji su raspolagali takvim
prirodnim pristupom drugim ljudima, nije mogao da pita. Kako
Svena, koji je u sebi imao možda i previše tih osećajnih momenata,
tako i Erika Vilsona, svog šefa koji se takođe razumeo u ljudsko
ponašanje, morao je do daljeg da izbegava, jer nijedan od njih
dvojice nije smeo da zna gde se on sada nalazi i zbog čega.
Dva prijatelja. To je sve.
Žena je bilo malo više. Ani, s kojom je još dugo nastavio da
razgovara u domu za negu, i koja mu je uvek odgovarala na svoj
način, sada je ćutke ležala u svom grobu. Lauru, koja mu je pomogla
da se oslobodi iz sopstvenog zatvora i bila sva blaga iako se bavila
najnečovečnijim stvarima koje su ljudska bića u stanju da rade,
rasecanjem leševa, nije mogao da pozove sada, posle dve godine
ćutanja. Lenu, Bengtovu udovicu još od jedne istrage o trgovini
ljudima koja se završila tako što je jedna mrtvačnica dignuta u
vazduh, viđao je redovno, i ona se zaista razumela u ljude, ali mu se
ni to nije činilo ispravnim. Ovo je bio svet njenog pokojnog muža, a
Evert Grens je kao najbolji prijatelj njenog supruga bio dužan da je
zaštiti od toga. Zatim je tu bila Dženi, koju je nedavno upoznao na
groblju i za kojom je pomalo čeznuo, ali ona više nije želela da ga
vidi. Kao i Hermansonova, naravno, najbolja od svih njih, koja se pre
neki dan najzad javila, a zatim i promenila broj telefona, kako bi ga
se otarasila, i ona. A bila bi savršena. Rešila bi ovo savršeno. Znala
bi tačno šta treba da napiše i kako.
Osim nje nije bilo više nikog.
Ponovo se našao na samom početku. Sam.
Sa sekundama koje kuckaju i odbrojavaju dok on do sledećeg
kontakta pokušava da pronađe neku formulaciju dovoljno odmerenu
da bi se ukazao prostor dovoljan da pozove sam sebe - što će reći
Lesija, što će reći Hofmana - na sastanak koji će odlučiti o svemu.

sreda, 11.44
(još 2 časa i 16 minuta)

Odvezao se s njom do Kastrupa i ispratio je u halu za odlaske, a

kada se ona okrenula pre nego što će proći kroz sigurnosnu kontrolu
i mahnula mu, i Pit Hofman je mahnuo njoj. Maskerki koja ga - pošto
Soni nije u pravu - više nikada neće pretvarati u nekog drugog.
Uskoro će biti dvadeset dva časa.
Stajao je na velikom aerodromu, okružen putnicima u stalnom
pokretu koji su prepakivali svoje preteške kofere ili razmenjivali
novčanice jarkih boja koje nikada ranije nisu videli ili trpali ambalažu
koja sadrži tečnost u zapečaćene plastične kese ili se samo srdačno
grlili pred dug rastanak.
A od Grensa i dalje ni reči.

sreda, 11.44
(još 2 časa i 16 minuta)

Tišina. Jedini odgovor koji je dobio.

 Evert Grens je piljio u kompjuterski ekran koji je izbegavao
njegov pogled. Ažurirao je stranicu na kojoj se nalazio čet, ponovo,
ponovo, ponovo. Proveravao da li internet radi. Otvarao pregradak
„poslalo”, samo da bi konstatovao kako je poslednja poruka o tome
da se nalazi u SAD na poslovnom putovanju zaista poslata kao što
je i trebalo.
I dalje - samo ta prokleta tišina.

sreda, 14.00

Rok je istekao. Vremena više nema. A odgovora nije bilo.

Oniks, vođa za kojim su tragali i zbog čega su zapravo, prema
Birtinim rečima, i radili sve ovo, i dalje je bio odsutan. Možda je nešto
naslutio, postao oprezan, pa se povukao nazad u anonimnost
mreže. Možda ga je naposletku sam Grens upozorio svojim
formulacijama.
Gotovo je.
Borba za to da bezimenom nađenu ime bila je uzaludna.
Nisu stigli do sastanka koji bi za njih možda mogao da bude ulaz.
Više nije pratio trag što vodi do devojčice sa plavim leptirom koja
možda negde postoji.

sreda, 18.02

A onda je najzad stigao - ali četiri sata po isteku roka. Novi kontakt.

13-11-2019 18:02:09 Message from 133438297: OK.

Grens je oklevao. Da li je uopšte imalo svrhe odgovarati?

Rizikovati ostala hapšenja zbog onog koje se ne može izvesti?
Koliko god ga Birte smatrala najvažnijim delićem u slagalici čitave
operacije?

13-11-2019 18:02:15 Message from 133438297: Have a

pleasant journey.
 Ali kada je stigao i nastavak - srećan put- jedini dotadašnji
kontakt koji nije sadržao eksplicitno naručivanje seksualnog
napastvovanja dece, energija kao da se vratila.
I hrabrost. Da barem pokuša.
Odgurnuo je u stranu cedulju sa unapred pripremljenim
formulacijama i odgovorio što je moguće jednostavnije.

13-11-2019 18:06:32 Message from 238437691. Thinking:

while I’m here, maybe meet?

13-11-2019 18:07:04 Message from 133438297: We are not

supposed to.

13-11-2019 18:07:52 Message from 238437691. But maybe

now - will take many years until my next US trip. Possible?

Evert Grens se više nije tresao. Da se vidimo kad sam već tu?
Mnogo godina će proći do mog sledećeg putovanja u SAD. Vreme je
ionako već zatvorilo jedina vrata koja vode do vođe pedofilskog
lanca.

četvrtak, 2.09

Prošlo je osam sati. Grens je prošetao nekoliko krugova po gradu.

Jeo. Spakovao kofer i najavio Birte poslednji sastanak za sledeće
jutro u njenoj kancelariji u Kopenhagenu, na putu kući. Ponovo jeo.
Kada je stigao čudni odgovor, usred noći.

14-11-2019 02:09:44 Message from 133438297: What is

your home like?12

Šta je to trebalo da znači?

Možda je nekakva šifra?
Test?
Ili samo sasvim jednostavno pitanje, kao što je i izgledalo?
Evert Grens, baš kao i Birte nešto ranije, nije imao mnogo izbora.
Morao je da nastavi sve dok zaista sve ne bude bilo gotovo. I morao
je da rizikuje. Pišući jedino što zna. To da jedan o drugom ne treba
da znaju takve stvari.

14-11-2019 02:12:15 Message from 238437691. I don’t know

anything about YOUR home.13

Sledeća poruka je prvi put stigla odmah.

14-11-2019 02:12:32 Message from 133438297: But I know

all about yours. Describe it.

To jeste bio test.

Ali ja znam sve o tvom. Opiši ga.
Da li je vođa lanca, do kog je Grens odlučio da uprkos svemu
pokuša da dopre i stekne njegovo poverenje, imao neka saznanja o
tome gde Hansen živi? Lične informacije koje bi trebalo da ostanu
nepoznate sve dok - ako se to uopšte ikada desi - ne budu odlučili
da se bolje upoznaju i provedu vreme zajedno?

14-11-2019 02:09:44 Message from 238437691. I live in

Denmark. A town called Laerdal.14

14-11-2019 02:14:05 Message from 133438297: More.15

14-11-2019 02:14:46 Message from 238437691. In the city

center. Above a small bakery.16

14-11-2019 02:15:04 Message from 133438297: More.

Grens je udahnuo, pa ponovo izdahnuo. Sada je morao da stupa

oprezno. Dosad je imao taman toliko sreće da se ne oklizne. Na
kraju krajeva, bio je tamo. U unutrašnjosti Hansenovog stana. I to
više puta, odlazeći po dokaze prema Birtinim uputstvima.

14-11 -2019 02:09:44 Message from 238437691. Grey

facade. Entrance from inner yard. Three rooms.

Siva fasada. Ulaz iz unutrašnjeg dvorišta. Tri sobe.

 Je li to bilo dovoljno?
Otprilike onoliko koliko bi možda neka osoba koja se razume u
kompjutere uspela da sazna pošto je otkrila Hansenov identitet. Ali
unutrašnjost? Teško. U tom slučaju bi morao da otputuje tamo. A to
nije bio slučaj - prema onome što je Birte uspela da prikupi, njih
dvojica se nikada nisu sreli.
Pošto sledeći odgovor nikako nije stizao - kao da se čovek bez
lica sa druge strane kolebao da li da nastavi - Grens je doneo
odluku.
Da postavi ono jedino pitanje. Odmah. Ono oko kog se sve vrti.

14-11-2019 02:22:33 Message from 238437691. I did what

you asked. Revealed myself. Am I welcome?

Kriminalistički komesar je zatim nastavio da iznova čita te tri

kratke rečenice.
Učinio sam ono što si tražio. Razotkrio sam se. Jesam li
dobrodošao?
Dok je čekao.
Čekao.
Čekao.
Da čuje pling iz kompjutera.
Odgovor.

14-11-2019 02:47:24 Message from 133438297: Okay. You

can meet three of us. Santa Maria, California. Thursday.
Noon. Preisker Park by the pond with the little fountain17

Da.
Da!
Kriminalistički komesar Evert Grens je dobio poziv.
Što će reći da je pedofil Karl Hansen dobio poziv.
Što će reći da je infiltrator Pit Hofman dobio poziv.
Četvrtak. U 12 sati. Park Prejsker, kraj jezerceta sa malim
vodoskokom.
Radost je u Evertu Grensu navirala odnekud iz dubine, verovatno
sa istog onog mesta gde je malo pre toga osećao snažne udarce
uznemirenosti. Bila je spontana i iskrena i omekšala mu je svaki
napeti mišić u telu. Sve dok umesto nje nije osetio udarac stvarnosti.
Čekiranje, let avionom preko Atlantika, pa zatim od obale do obale u
SAD, američke kontrole, zatim vožnja i odlazak po ono za šta je
pretpostavljao da je Hofman već pripremio, odande vožnja do grada
koji se zove Santa Marija, možda čak i malo sna. To
trinaestočasovno prekoračenje roka koje je bilo potrebno Grensu da
izvrši svoj deo zajedničkog zadatka bilo je baš ono što je Hofmanu
bilo potrebno da stigne tamo na vreme.
Sada je bilo prekasno.

četvrtak, 2.54

„Hofmane? Grens ovde.”

„Komesare?”
„Imam dobre i loše vesti.”
„Prvo dobre.”
„Ovaj... Gde si ti? Strašno je bučno.”
„Napolju. Ima mnogo ljudi i mnogo automobila.”
„Eto, dobio sam poziv. Dobrodošao sam. Ti si dobrodošao na
njihov jebeni sastanak. Možeš da se vidiš sa trojicom. Uključujući
onoga koga želimo najviše od svih - vođu.”
„A loše vesti?”
„To što te zovem više od dvanaest sati po isteku roka. I potpuno
sam svestan šta to znači.”

četvrtak, 2.56

„Ej? Grense? Možeš li malo da sačekaš? Moram nešto da uradim.

Samo trenutak.”
„Šta to radiš?”
„Sigurnosna kontrola. Treba da prođem kroz metalni luk.” „Već se
vraćaš kući? Jesi li u Kopenhagenu ili Stokholmu?” „Na
međunarodnom aerodromu u San Francisku.”
„San... Francisku?”
 „Maločas sam izašao iz aviona. Ovde je toplo i lepo, nije baš
nalik na vreme u Danskoj.”
„Pa ti si... Hofmane - ti si tamo?”
„Već sam imao kartu. I nalazio sam se na Kastrupu jednim
drugim poslom. Pomislio sam kako bi baš bilo sranje da naposletku
uspeš da se prizoveš pameti i obaviš to što treba - a da ja u tom
slučaju ne mogu da stignem ovamo. Rizikovao sam. Verovao sam u
tebe, Grense.”

četvrtak, 03.02

„Birte?”
„Da?”
„Spavaš? Jesi li i dalje u Kopenhagenu?”
„Bila sam kod kuće, odobrovoljila mačku pomoću tune i malo
bacanja loptice, i sada se vraćam ka Policijskoj upravi. Moram štošta
da pripremim - pozvane kolege iz policija sedam različitih zemalja
treba da dožive dolazak ovamo kao prijatan, iako im preostaje samo
da se vrate kući, pošto je sastanak otkazan.”
„Imam dobre vesti. I mnogo dobre vesti.”
„Aha - i šta to znači?”
„Dobio sam poziv! Možemo da prisustvujemo njihovom susretu.”
„Ali Hof...”
„... man je već tamo.”
„Tamo?”
„Na licu mesta. A ako uračunamo vremensku razliku, ako se
nisam prevario, sada je tamo šest sati po podne u sredu. Uspeće da
stigne! To je to... to je to, Birte, konačno!”

Kopenhagen, četvrtak, 3.48,

San Francisko, sreda, 18.48

Kada je Pit Hofman prešao onih nekoliko koraka koji su ga delili od

staklene pregrade iza koje je zurio pogranični policajac sa
zakopčanim gornjim dugmetom na košulji i savršenim razdeljkom sa
strane, bio je samo Karl Hansen. Sada su unutrašnjost i spoljašnjost
morale da se sjedine, koliko god to bio neprijatan osećaj, kao što će
morati da budu sjedinjene sledećeg dana, kada bude čekao kraj
jezerceta sa vodoskokom.
Gurnuo je lažni pasoš kroz četvrtasti otvor i nasmešio se.
Znao je za preduslov potreban dobrom infiltratoru - samo
kriminalac može da glumi kriminalca.
Prihvatio je najvažnije pravilo za preživljavanje svakog infiltratora
- uvek sam, uzdaj se jedino u sebe.
Čak i onda kada je u pitanju najprljaviji od svih zločina.
peti deo
 Tu je dopirao samo
pogled beskrajnog okeana
 A duž terminala Junajted erlajnsa
upadljivo je mirisao na plastiku i kožu. Na novo. U normalnim
slučajevima bi izvršio rezervaciju unapred, u nekoj firmi koja se bavi
iznajmljivanjem olupina, i napustio aerodrom u San Francisku u
nekom uobičajenom autu koji deluje kao polovan na uobičajen način
i zbog toga je neupadljiv. U normalnim slučajevima bi potpisao
ugovor o iznajmljivanju kao Pit Hofman, Pit Kozlov, Peter Haraldson,
Verner Lašon, ili bi upotrebio neko drugo ime za koje poseduje
važeći pasoš i odgovarajuću propratnu priču. Ali ovo nije spadalo u
normalne slučajeve, i nije bilo vremena da se izgradi neka druga
priča osim one u kojoj je danski pedofil privremeno na poslovnom
putovanju u SAD, i zato je upotrebio špicasti potpis Karla Hansena i
platio za veoma veliki i veoma sjajan automobil koji je bio sve samo
ne diskretan, uz to sa reklamom rentakar firme prisutne u celom
svetu na zadnjem staklu.
Šesnaest milja ka severu. Kroz užurbani saobraćaj velikog grada.
Dotad je samo jednom posetio taj deo SAD, ali ako se bude
držao ivice Zaliva San Franciska, trebalo je da sudeći po mapi
uskoro ugleda dugi most koji vodi u Ouklend. Ali uz muzičke
džinglove na radiju koji su ga podsećali na to da se nalazi na
Zapadnoj obali Amerike, i sunce koje je tako lepo grejalo da je
spustio bočni prozor, pojavili su se ponovo. Rascepljenost. Stid.
Svest koja je dopirala do svake ćelije njegovog tela, o tome u kakvu
je organizaciju došao da se infiltrira. A istovremeno i svest o tome da
se upravo zato sada osećao živim i to na način u poređenju s kojim
su ostale oblasti života delovale kao sasušena ljuštura.
Prisustvo koje ispunjava. Praznina koju zamenjuje adrenalin.
Ono što mu je sve vreme nedostajalo. Ono sa čim se borio sa
svakim novim danom. Da izdrži postojanje u onom drugom svetu. Da
se odupre pozivima kriminalaca ili policajaca koji mu nude još samo
jedanput. Da izdrži i bude zadovoljan Zofijom, decom,
svakodnevicom.
Hostel Zelena kornjača sa jednom zvezdicom pomalo je klimavo
održavao ravnotežu na pravi sanfranciskanski način uz jednu veoma
strmu nizbrdicu u području između finansijskog distrikta i četvrti
Fišermens vorf. Kao da je bezbrižno lebdeo nad susednom ulicom.
Soni je bio u pravu. Neugledni restoran, bilijarski sto, frižider sa
koka-kolom i nestabilne police sa izgužvanim džepnim izdanjima
knjiga nalazili su se tamo gde je i trebalo. Pridržavajući se uputstava,
uzeo je bilijarski štap, nasumično namazao vrh kredom, pa rasejano
počeo da gađa napred-nazad kuglama broj 4 i 5. Nije potrajalo dugo.
Ubrzo su mu se odlučni koraci približili iz unutrašnjosti restorana.
Osoba je u ruci imala nov bilijarski štap, i on namazan kredom, i
raširila je ruke u gestu koji bi mogao da znači: „Šta kažeš da
odigramo jednu partiju?”
Pit Hofman se nasmešio što je ljubaznije mogao.
„Žao mi je. Čekam jednog drugog igrača.”
„Ne.”
„Da, ništa od igre pošto moram...”
„... da uhvatiš vezu sa drugarom koji se zove Stiven.”
Hofman pogleda svog saigrača.
Koji je bio žena.
Ali oniža i sva okruglasta - u skladu sa opisom.
„Stiven?”
„Stiven. Koga nikada ne zovu Stiv. Ili Stivi. U tom slučaju ćeš
morati da potražiš neku drugu budalu da ti pomaže. Imaš li auto?”
„Da.”
„Ispred samog ulaza stoji jedan ford pikap. Crvene boje. Ja
krećem za pet minuta. Ti vozi za mnom.”
Zatim je nestala. Bilijarski štap se polako otkotrljao preko stola,
održavajući ravnotežu baš kao i cela kuća, zaustavivši se na samoj
ivici. On pritisnu dugme kako bi iz automata sa sokovima uzeo jednu
mlaku limenku, pa požuri niz stepenice prekrivene debelim itisonom
koji je delovao kao da je poslednji put usisan onda kada je i
postavljen.
Vozila je brzo.
On je naprezao i sebe i iznajmljeni auto kako bi održavao
potrebnu brzinu, kada ona bez ikakvog upozorenja skrenu na
Zalivski most, pa njime velikom brzinom nastavi iznad uskomešane
vode na istok prema Ouklendu, širokim putem koji se zatim pretvorio
u nešto uže ulice, pa na kraju u tesne sokake u naselju koje se zvalo
Volnat krik. Tamo se najzad i zaustavila. Na mestu gde je naselje s
porodičnim kućama ustupalo mesto ograđenim fabrikama. Pored
jedne visoke ograde od žičane mreže sa rolnama bodljikave žice na
vrhu uz rub fabričkog kruga, nalazila se jednostavna kuća za koju se
ne bi moglo reći da je dobro održavana, sa travnjakom veličine
peškira za plažu.
Ona se čak nije ni osvrnula za sobom kada je ušla, ostavljajući
vrata otvorena, sigurna u to da je on sledi.
„Ovamo. U podrum.”
Kratko spiralno stepenište i tesan podrumski hodnik vodili su do
kućne garaže.
„Dobro došao.”
U garaži koja je zaudarala na ulje, na prljavim zidovima su visile
uramljene fotografije. Stiven u uniformi. I na drugim fotografijama,
muškarac u istovetnoj odeći.
„Oboje smo odslužili dvostruke ture u Iraku. Ovaj tu, visoki, sa
brkovima, to je moj muž. Džeri. On tamo iznad nas čuva decu.”
Pokazala je prema plafonu garaže. Odozgo se jasno čula dečja
graja.
„Posle toga smo odustali. Moraš da veruješ u sistem da bi mu
služio, jelda? Ali stekli smo kontakte. I poneli ih sa sobom iz vojske.”
Bila je to garaža u kojoj se nikada nisu nalazila vozila. Miris ulja
nije imao nikakve veze sa automobilskim motorima. Bilo je to ulje za
podmazivanje oružja. Čitava površina poda bila je prekrivena
zatvorenim sanducima različitih veličina. Otvorila je jedan od manjih.
„’Karl Hansen’, rekao si?”
„Da.”
„U tom slučaju me je moj muž preduhitrio. Ali ovo si tražio, zar
ne?”
Odozgo je ležao list papira. Na njemu je nešto precrtala pošto mu
je predala sadržinu.
„Radom, poljski pištolj sa četrnaest metaka u šaržeru, i kožna
ramena futrola. Bodež, drvena drška, dve oštrice, kožna ramena
futrola.”
Prihvatio je ono što mu je dugo predstavljalo standardnu opremu,
već osećajući dodir dve futrole na plećkama.
„Zatim je tu i kesica mešanih đakonija sa tvog spiska za
kupovinu.”
Kopala je po drvenom sandučiću obojenom u vojnu zelenu boju.
 „Pet mobilnih telefona koji se ne mogu pratiti. Izgledaju kao i
obično. Prihvataš? Ovde je i ometač sa tajmerom, ima snažan signal
i garantovano pronalazi frekvenciju koja treba da bude odstranjena -
i gasi je u potpunosti. Zatim, najmanji GPS odašiljač na svetu sa
baterijom koja traje oko dve nedelje - dvadeset četiri puta četrnaest
milimetara i samo devet gramića. I na kraju, što se tiče mikrokamera
sa ugrađenim mikrofonom, najviše mi se sviđa ova sa detektorom
pokreta, koja počinje da snima čim se neko mrdne ispred objektiva.”
Odmerio je u ruci ometač koji je ličio na one koje je koristio i
ranije. Ali GPS nije zauzimao više mesta od obične tanke SIM
kartice, dok je mikrokamera predstavljala vernu kopiju obične USB
memorije.
„Naravno, funkcioniše i kao USB memorija. Za slučaj da nekom
padne na pamet da je pregleda. Zato već na sebi sadrži slike koje si
tražio. Ne bi se reklo da si jedan od tih - ne izgledaš mi kao jedan od
tih.”
Nikada više neće dozvoliti da bes koji boravi u njemu preuzme
kontrolu.
Nikada više neće dozvoliti da njegovo okruženje shvati ko je on.
To su prva pravila za infiltratora. Ali ovoga puta pravila nije bilo.
Ovoga puta prosto nije mogao da ih se pridržava.
Nije mogao da podnese da stoji tu i trpi da ga osuđuju zbog...
toga.
„Pa i nisam jedan od tih. Zato mi i treba sve ovo! Shvati već
jednom!”
Pogledala ga je. Posle nekog vremena je polako klimnula
glavom.
„Isporučujem ta sranja mušterijama koje ih žele sve dok plaćaju,
jer nam trebaju pare. Ali sada se osećam mnogo bolje. Toliko bolje
da ćeš dobiti još nekoliko šaržera za džabe. Izrešetaj ih sve. Prvo u
kurac, zatim u čelo.”
Četiri puna rezervna šaržera za pištolj radom. Pit Hofman ih je
dodao ostalim stvarima koje je već imao u torbi, pa ispružio u ruci
štos čvrsto smotanih novčanica.
„Po dogovoru.”
Nije ih prebrojala. Na jednoj polici kraj ulaza u garažu nalazila se
starinska limena kutija, pa je samo podigla njen poklopac i ubacila
novac unutra.
„A Soni?”
Zaista ju je zanimalo.
On se zapita gde li su se upoznali i kako uopšte ovakvi mutni
likovi iz različitih delova sveta pronalaze jedni druge i započinju
saradnju.
„Delovao mi je kao i obično.”
„Dobar je to čovek. Je l’ i dalje puši?”
„Sve vreme. Ima oko sebe oblak dima. Uglavnom cigarilose, čini
mi se.”
„Već sam mu rekla da treba da prestane s tim. To je smrt.”
Pošto su se ponovo popeli stepenicama i Hofman prihvatio njenu
ispruženu ruku, zahvaljujući se na pomoći, ugledao je i supruga i
decu koji su se po svoj prilici nalazili u kuhinji. Metalna proteza bila je
pričvršćena ispod kolena nekada toliko elegantnog uniformisanog
muškarca; verovatno mina, ili možda granata. Život mu se u trenutku
sasvim promenio. Baš kao i život jedne devojčice kada ju je odvela
nepoznata ruka.
Ponekad se stvari tako jasno vide. A žena pred njim je videla da
je video.
„Jeste, šta da kažem, jebiga? Ako sistem ne funkcioniše, moraš
sam da postaneš sistem. A ti? Sada gledaj da uradiš kao što sam ti
rekla: upucaj tu đubrad i dole i gore.”
Kuća koja se nalazila u susedstvu zadimljenih fabrika i visokih
ograda sa bodljikavom žicom lagano se smanjivala dok je on
pokušavao da pronađe izlaz iz uličica koje su sve izgledale
istovetno. Izašao je iz naselja sa porodičnim kućama u Volnat kriku,
ali je ostao na ouklendskoj strani, tražeći tržni centar koji mu je bivša
oficirka Stiven opisala kao ogroman, a trebalo bi da se nalazi u
naselju San Leandro i ima sve ono što mu još nedostaje.
I jeste bio ogroman. Naselje u naselju. I imao je baš sve.
Parkirao je auto i umešao se među stotine drugih kupaca
maskiran u Karla Hansena, ali i dalje u odeći Pita Hofmana. Kada je
sedamdeset pet minuta kasnije izašao iz centra, duge pantalone je
zamenio bermudama dugačkim do kolena od kaki tkanine bež boje,
lovački prsluk i belu majicu plavom kariranom košuljom kratkih
rukava, a crne cokule smeđim sandalama na bosu nogu. Imao je i
sat koji je predstavljao kopiju onog sa crvenom pozadinom koji je
Hansen nosio na slikama napastvovanja, istovetan zlatni prsten,
naočare sa okvirom iste one smeđe nijanse i iste marke kao one na
venčanoj fotografiji koju je Grens poneo iz stana danske porodice, uz
debeo srebrni lanac oko vrata, identičan onome koji je imao na sebi
na fotografiji iz registra vozačkih dozvola.
U samom dnu parkinga dugog nekoliko stotina metara nalazilo se
nekoliko gotovo praznih redova. Premestio je auto tamo, ugasio
motor, pa izvadio svoju rukom ispisanu listu da bi poslednji put
precrtao stavke koje je zabeležio tokom prekratkog vremena koje je
imao za pripreme. GANGSTERSKI ZAGRLJAJ, KROMPIROV
ŠKROB, GRAĐANIN, PTIČJI GPS, USB KAMERA, KOŠULJA
KRATKIH RUKAVA, OMETAČ, TUNA. Prešao je na suvozačko
sedište, pa spustio štitnik za sunce koji je na poleđini imao
ogledalce. Započeo je proveravajući grbu na nosu, koja je delovala
prirodno kao što ga je maskerka uveravala, opipao raznobojne dlake
kratke brade koje su se čvrsto držale na sloju lepka za kožu baš kao
i pre - i u kombinaciji sa kratko ošišanom frizurom i malo izmenjenim
obrvama i sočivima smeđe boje i u odeći koju je upravo kupio, zaista
je izgledao kao čovek koga je trebalo da predstavlja.
Skoro.
Hansenov najupadljiviji znak prepoznavanja počeo je da se gubi.
Ožiljak. Kod desnog oka, između obrve i slepoočnice. Maskerka ga
je već upozorila na to da će morati da se obnovi.
Pit Hofman izvadi sredstvo za čišćenje iz jedne plastične kese,
pa poče pažljivo da skida zarez na koži dug centimetar i po. Četkica,
sunđer, specijalni lepak i teglica sa sredstvom za ožiljke čekali su ga
spremni, spakovani u Kopenhagenu - a sada je na njemu bilo da se
lično pobrine za poslednji detalj kako bi u potpunosti izgledao kao
pedofil u čije je telo morao da uđe i u njemu deluje u naredna
dvadeset i četiri časa.
O . Žustro, naglo. Proklizavanje je bilo
nekontrolisano i bučno. Iznajmljeni auto se odbio od čelične ograde
koja je oivičavala savezni auto-put 101 i poleteo preko tri
saobraćajne trake u pravcu benzinske stanice sa non-stop
otvorenom prodavnicom. Tamo se zaustavio. Ostavio je motor da
radi i parkirao auto nešto dalje od pumpi, perionica i ljudi kada je -
baš kao i nekoliko sati pre toga - spustio štitnik za sunce i zagledao
se u nekog u ogledalu.
Ja sam Karl Hansen.
Silujem devojčicu koja ima devet godina, pa posle prodajem
slike.
Idem u jedan park u jednom gradu koji se zove Santa Marija, da
se tamo vidim sa drugima koji takođe siluju svoju decu i baš kao i ja
vole da pričaju o tome, međusobno upoređuju ta mala tela, a možda
i razmenjuju savete o tome kako je najbolje napastvovati.
Pit Hofman je zatim neko vreme ostao da sedi za volanom,
gledajući negde iznad asfalta benzinske pumpe, pokušavajući da
shvati šta radi tu. Zbog čega je, krećući se ka jugu velikom brzinom
kroz suvu i novembarski toplu Kaliforniju, uopšte to ne uviđajući, a
još manje planirajući, iznenada izabrao da siđe sa auto-puta a da
pritom uopšte ne uspori.
Zurio je u odraz u ogledalu, a odraz je zurio u njega.
Opet ta nesigurnost.
Ili je možda u pitanju gađenje.
Pa čak i mržnja.
Nije imao pojma šta je tačno.
Bio je potpuno van kontrole.
 Prvi put je trebalo da se infiltrira a da pritom njegova vlastita
osećanja nisu na njegovoj strani.
Bila je to nesigurnost nespojiva sa sposobnošću nadjačavanja
drugih. Nasilje koje je vršila ova grupa nije imalo nikakve veze sa
onim nasiljem za koje je on bio stručnjak. Kada već ima identitet
vođe, trebalo bi da udari - uveren u to da će uz pomoć oružja i snage
svojih mišića uspeti da drži sva tri člana lanca u šahu. Ali muka nije
bila u tome. Već u gađenju. U sumnji u to koliko će dugo uspeti da
igra njihovu igru, u telu iz kog je jednostavno želeo da iskoči.
Kada se pola sata kasnije ponovo uključio na široki auto-put, nije
znao ništa više nego onda kada se isključio s njega. Povećao je
brzinu, i otprilike na pola puta, tamo gde se mostovi i tuneli ukrštaju
kod grada po imenu Salinas, zamenio je monotoni asfalt mnogo
lepšom rutom uz obalu Tihog okeana, sve dok jedna od brojnih belih
crkava Santa Marije nije izronila iz noćne tame sa svojim šiljatim
krovom i triput zazvonila. Vreme je da se prijavi u hotel, obavi
poslednje pripreme i malo se odmori pošto je prethodnu noć proveo
u avionu, a sledeću treba da provede u društvu onih koje je poslat da
uništi.
P P parče trave smešteno u srazmerno veliki
četvorougao usred pažljivo planiranog grada. Mršava stabla četinara
povijala su se jedna ka drugima kao zaštita od prometnog puta sa
druge strane, parkovske klupe su čekale tamo gde je hladovina
najgušća, a pošljunčane staze su vodile do malih igrališta. A negde u
sredini, poput srca koje kuca u telu primoranom na počinak, nazirao
se vodoskok koji je prskao vodu u ne tako malom jezercetu.
Pit Hofman je seo na kamen koji je, baš kao i sve drugo, izgledao
kao da je odnekud donet i postavljen tu prema planu.
Preostalo je još pola sata. Još nekoliko stotina metara.
Pogledao je decu, koja su nešto dalje jurcala i penjala se na kulu
od drveta koja je bila povezana sa mostovima od užadi i strmim
trupcima. Pretpostavljao je da imaju sedam-osam godina, devojčice i
dečaci koji se slobodno igraju, približno istih godina kao i njegova,
što je značilo da su vršnjaci i one dece zbog koje je sada došao tu, a
koja nisu bila podjednako slobodna, primorana da borave u jednoj
drugačijoj stvarnosti.
Imao je zadatak.
A nije bio siguran hoće li uspeti da izađe na kraj s njim.
Ako napravi pogrešan korak.
Kao onaj čovek sa sjajnom metalnom protezom od kolena
naniže, visok i ponosan u uniformi na uramljenim fotografijama, koji
je sada imao pune ruke posla u vođenju domaćinstva, dok je
njegova žena valjala ilegalno oružje strancima.
I taj čovek je imao zadatak. I napravio je pogrešan korak.
Gde li se nalazi moja mina?
Ko li ju je krišom postavio?
Kada ću je nagaziti, i rizikovati da izgubim sve?
 Ustao je s kamena koji je delovao tvrdo, ali je zapravo bio prilično
udoban, pa koračao lagano, dok mu je šljunak škripao pod stopalima
u sandalima. Uskoro će podne. Kolege sa posla su delile piću, sa
one strane stresa i rutine. Grupa dece na izletu raspoređivala je
plastične čaše i paketiće sa hranom po šarenoj ćebadi. Mladi parovi
su ležali na travi držeći se za ruke. Zajedništvo. Od druge vrste u
odnosu na ono zbog kog je pozvan ovamo, provukavši se
zahvaljujući Grensovom anonimnom četovanju.
Prišao je jezercetu sa vodoskokom, trudeći se da mu ruke vise
prirodno, uprkos napetosti u ramenima. Posmatraju ga. Procenjuju.
Znao je to. Ali ko? Gde? Kao i uvek, trudio se da pročita svoje
okruženje, ali ovog puta nije imao uspeha.
Sve dok jedan od ljudi koji su sedefi na travi i sipali sebi vruću
kafu iz kariranog termosa nije smotao svoje ćebe i spakovao korpu.
Bio je to onizak, dežmekast čovek sa prvim znacima ćelavljenja.
Kada je stigao do širokog kamenog ruba jezerceta, seo je na njega,
nagnuo se i zagnjurio obe ruke, pa ih oprao tu. Istovremeno je
krišom bacao poglede - a Pit Hofman uopšte nije imao potrebe da se
okrene kako bi znao da u stvari to radi - prema Karlu Hansenu.
Znači, tako izgleda njihov vođa.
Četrdeset pet godina.
Belac.
Činovnički tip.
Nešto mlađi nego što je Hofman zamišljao - ali mogao bi da
bude.
„Zdravo.”
Završio je sa pranjem ruku, ustao, i gotovo krišom prišao
Hofmanu, pa je sada stajao sasvim uz njega, dok su se obojica
pravili da se dive lepom parku.
„Pretpostavljam da mene čekaš.”
Ali nije zvučao baš sasvim kao što je Hofman zamišljao. Imao je
visok glas nalik na dečački, nimalo nalik na muškarca naviknutog da
odlučuje. Mogao je da bude i neko sasvim drugi, ko je došao ovamo
da se vidi s nekim sasvim drugim, i to nekim sasvim drugim poslom.
Koji nema baš nikakve veze sa zloupotrebom dece.
„U stvari, ne znam. Zavisi. Od toga koga ti čekaš.”
 Čovek se nasmeja. I zvučao je kao neki dečak. Glas mu je bio
zvonak, bezbrižan.
„Dobro je što si oprezan. I ja sam.”
I ponovo se začu taj blesavi smeh, pomalo preglasan.
„Zamolio bih te da se okreneš. Prema meni. Da me pogledaš.”
Pit Hofman je tako i učinio.
„Mmm.”
Vođa je bio znatno niži od Hofmana. A pošto su stajali toliko blizu
jedan drugom, mora da su izgledali neobično, jedan čovek koji
sasvim pognute glave pokušava da gleda naniže i drugi, koji je
potpuno zabacio glavu da bi pogledao naviše.
„Mmm.”
Mumlao je.
„Mmm.”
Hofman nije bio siguran da li je to trebalo da deluje preteći,
zabrinuto ili samo zamišljeno. Ili pak - možda čovek niskog rasta
uopšte nije ni bio svestan tog brundanja koje je ispuštao dok je
pažljivo posmatrao Karla Hansena.
„Dobro. Izgleda da je u redu.”
„Molim?”
Čovek je izvadio presavijeni papir iz džepa košulje i razmetao ga.
„Ti.”
Na njemu je bila fotografija Karla Hansena. Pravog Karla
Hansena.
Zaista su znali.
Nije to bio jedan od onih portreta koje je Grens uspeo da iskopa
za njega iz dostupnih javnih registara ili lične dokumentacije na
radnim mestima. Nije to bila ni fotografija nekog ko pasivno čeka u
fotografskom studiju ili stešnjen u foto-kabini, već je delovala kao da
je napravljena iz daljine, i to u pokretu. Kao da ju je vođa lično
napravio uz pomoć snažnog zuma.
„I - odgovor je da.”
„Molim?”
„Primetio sam da razmišljaš. O tome da li je inače naše
društvance samo napravilo fotografiju. Odgovor je da jeste.
Sopstvenom kamerom. Pri čemu objekat nije znao za to. Isto važi za
sve članove. Identitet mora da bude poznat u potpunosti. Porodična
situacija. Stanovanje. Kao i - slike koje napravimo sami, radi
upoređivanja. Iako ne bi trebalo da bude tako. Trebalo bi da
budemo... anonimni. Ali naše društvance i inače voli svašta da zna.
Jer postoje drugi koji ne dele naša interesovanja.”
Ponovo taj zvonki, detinjasti smeh. Ovoga puta je potrajao nešto
duže.
„I odgovor glasi - da, izgledaš baš kao na slici.”
Pit Hofman je stajao pred njim pod maskom u koju je inače
sumnjao.
Sumnjao je u to da je uopšte potrebna - novo lice je uvek
predstavljalo proračunat rizik, sa delovima koji bi mogli da otpadnu,
otkrivajući drugi sloj ispod sebe i razotkrivajući ga. Pa zatim i u to
hoće li uspeti, i da li je njegova unutrašnjost mogla postati i njegova
spoljašnjost.
A bila je potrebna. I uspela je, on je uspeo, barem zasad.
„Onda zdravo. Još jednom. Ja se zovem Leni.”
Bucmasti, proćelavi čovek je bacio još jedan pogled na fotografiju
pre nego što je presavio papir, pa ispružio ruku.
A Hofman ju je prihvatio.
„Leni? Mislio sam...”
„... da sam Oniks. I trebalo je da bude tako. Ja sam samo obavio
test na osnovu podataka koje je prikupio Oniks. On je još oprezniji
od nas ostalih.”
Leni.
Pit Hofman ga je posmatrao, trudeći se da se priseti Birtinog
sažetka o njemu.
Imaš desetoro svoje dece.
Hvališ se sa četrdeset snimljenih silovanja druge dece izvršenih u
tvojoj lekarskoj ordinaciji.
Velika ptica sa dugim, vitkim vratom meko se spustila na površinu
vode u jezercetu. Zatim još jedna. I još jedna. Hofman nije imao
pojma koje su vrste, ali su izgledale ponosno dok su lagano klizile po
vodi. Kao da je svet sasvim jednostavan, spokojan.
„Sada je tačno...”
Čovek podiže ruku da osmotri kazaljke na satu.
„... dvanaest i dvadeset. Znači, kroz dva sata i četrdeset minuta.
Tačno u tri. Na ovoj adresi.”
 I dalje je držao papir u ruci, samo ga je okrenuo. Na poleđini se
ispisan grafitnom olovkom nalazio detaljan opis puta izdeljen u
sedam redova.
„To je veoma lepo mesto. I veoma izdvojeno. I... Nego, da te
nešto pitam?”
„Da?”
Sada mu se gojazni čovek ponovo približio, zabacio glavu i
ispitivački ga posmatrao. Istovremeno mumlajući, baš kao i pre toga.
„Ožiljak?”
„Da?”
„Taj što ti je pored oka?”
„Već dugo mi je tu pored oka.”
„Odakle ti?”
Pit Hofman se trudio da stoji sasvim nepomično.
Je li ovo još jedan test?
Da li su znali nešto što ne bi trebalo da znaju?
Ili - možda više nije izgledao kako treba? Da li se lažni ožiljak koji
je napravio u kolima sada raspao?
„Ovaj... odakle mi?”
„Mhm.”
„Iz jedne opasne tuče. Sa nekim gojaznim čovečuljkom koji je
završio u bolnici zato što je postavljao previše pitanja, a u tuči se
snalazio mnogo lošije nego ja.”
Pedofil koji je sebe zvao Leni i dalje je stajao sasvim blizu.
Piljio je. Mumlao.
I Hofman je piljio u njega.
Da li je otišao predaleko?
Da li je sada dozvolio sebi previše?
Dali je...
Smeh... Prokleti luđački smeh. Leni je prekinuo ćutanje.
„Ta ti je dobra, stvarno dobra. Već mi se dopadaš.”
Leni mu je dodao papir sa slikom pravog Karla Hansena na
prednjoj strani i poleđinom sa sedam rukom ispisanih redova.
„Dakle - dobro došao, samo se pridržavaj smernica, jednostavne
su, videćeš, i sve će biti kako treba, pa ćemo se...”
Ponovo taj smeh.
 Kako je moguće da četrdesetpetogodišnji muškarac zvuči kao
desetogodišnji dečak?
„... sjajno provesti večeras. I veliki i mali.”
V , ekskluzivna kuća iz neke prijatne američke
melodrame. Tako je izgledala. Najružnija od svih stvarnosti.
Pit Hofman se iznajmljenim autom polako vozio samotnim,
vijugavim pošljunčanim putem.
Čuo se kolebljiv vetar i zov ptica u daljini.
Inače je vladala pustoš.
Prešao je već nekoliko stotina metara od najbližeg suseda, kada
se ostatak sveta otvorio. Nebo. More. Kao da se našao usred
beskraja. Zapadnije od toga se nije moglo stići u tom delu sveta.
Među stenama na jednom izbočenom delu kalifornijske obale, tek
nekoliko koraka od tamne i nemirne vode koja je negde daleko,
daleko, na drugoj strani zapljuskivala Japan i Kinu.
Savršeno mesto za nekog ko želi da ima svoj mir.
Prostrane površine zaklonjene samom prirodom, u okruženju
koje obezbeđuje večnu zvučnu izolaciju.
Široka gvozdena kapija skliznula je u stranu kada joj se Hofman
približio, pa je ušao u dvorište prirodnog izgleda, obraslo nabujalom
travom i tamnozelenim žbunjem s kog su visile sitne ljubičaste
bobice, s kamerama za nadzor koje su snimale predeo iz svih
mogućih uglova. Jedva da je stigao i da okrene ključ i ugasi motor
pre nego što je niski, bucmasti čovek koji je sebe zvao Leni otvorio
vrata veličanstvene kuće pa počeo da se spušta spoljnim
stepenicama.
„Uspeo si da pronađeš.”
„Dobio sam odličan opis puta.”
„Lepo. Mi inače nismo baš navikli na goste. Na odrasle goste,
hoću reći.”
 Opet taj satanski smeh. Kreštav. Kikotav. Dok se presamićivao
izvodeći svesno prenaglašen naklon i pokazivao rukom ka ulaznim
vratima.
„Dobro došao.”
Trebalo je da Pit Hofman ide prvi, pa je slušao kako se pod njim
drvo povija prigušeno se žaleći, dok ga je njegov domaćin pratio u
stopu. Dug i širok hodnik završavao se dnevnom sobom s visokom
tavanicom i jedinstvenim panoramskim prozorima koji su mu po
drugi put za samo nekoliko minuta omogućili da zakorači pravo u
večnost. Tu je dopirao samo pogled beskrajnog okeana.
„Ko ovde živi?”
„Niko.”
„Niko?”
Hofman se osvrnu oko sebe.
Enterijer je bio u skladu sa eksterijerom - skup, ekskluzivan, lepo
namešten.
Boravište iz snova. Bez stanovnika.
Kako su, dođavola, mogli to sebi da priušte?
Na antikvarnim metalnim kolicima zlatne boje nalazile su se
dopola pune flaše i krhke čaše. Čovek koji je sebe zvao Leni sipao je
sebi nadimljeni viski i okrenuo se ka Hofmanu.
„Šta ćeš da popiješ?”
„Isto što i ti.”
„Dobro. I dalje si oprezan.”
Dečački kikot je sada trajao kraće, jer je trebalo da nastavi sa
pričom.
„Sanctuary.”
„Molim?”
„Pitao si ko ovde stanuje, a ovde ne stanuje niko - jer je u pitanju
utočište. Za društvanca, ljude poput nas. Neshvaćene.”
Utočište. Neshvaćeni.
U te dve reči čitava njihova nestvarnost je bila objašnjena kao
stvarna.
„Tu je još jedna soba koju želim da vidiš.”
Drugi izlaz iz velike dnevne sobe vodio je ka kuhinji, a ona je
takođe bila kao iz nekog američkog filma, sa kuhinjskim ostrvom u
sredini i pogledom koji se iza radne površine pružao ka svem onom
plavetnilu napolju, nebu i moru, a kada su nastavili kroz nju, prošavši
kraj kutka u kom su svi zajedno mogli da doručkuju kornfleks, pa
zatim i sale opremljene kao neka moderna kancelarija, zakoračili su
u prostoriju koja je odisala nečim sasvim drugačijim. Strahom. Tu su
se susretali s decom. Na sredini se nalazio veliki krevet s mekim
jastucima i plišanim igračkama nabacanim jedni preko drugih. Na
jednoj polici stajala su poredana pomagala. Pseći povoci, seksualne
igračke, hrpe odeće malih brojeva. Ali ipak je nešto nedostajalo. Ono
jedino u šta se Pit Hofman razumeo. A bio je sasvim uveren da
postoji i tu, baš kao i napolju. Produženo oko. Ono što je i sam
koristio kako bi predvideo protivničke poteze u ovoj sobi je bilo
skriveno kako bi se ovekovečila silovanja. Kamera je snimala, a
zatim se snimak delio sa ostalim članovima lanca.
To zapravo i nije bilo toliko bitno.
Sa ometačem koji se sada nalazio u prtljažniku automobila, on
će, kada bude došao trenutak za napad, moći ne samo da isključi tu
kameru, bez obzira na to gde se nalazi, već i sve ostale kamere za
nadzor. Ako bi uključio ometač već sada, i pretvorio svet u crno
ništavilo na monitorima s kojima su kamere povezane, to bi dovelo
do nepotrebnih sumnji, a trebalo bi da sve u vezi s njegovom
posetom deluje normalno.
Bacio je i poslednji brz pogled po sobi.
Iza one slike? Možda tamo, u onom slabije osvetljenom uglu? Ili
je možda zašivena za pufnasti jastuk ukrašen raznobojnim perlama
od plastike?
„A... tvoja ćerka?”
Leni mu je dao znak da napuste prostoriju.
„Da?”
„Hoće li i ona učestvovati?”
„Molim?”
„Je li i ona doputovala s tobom? Mora da je sa devet godina
posebno uzbudljivo napustiti neku tamo hladnu zemljicu u Evropi i
doći ovamo, u najsunčaniju saveznu državu na drugom kraju
Zemljine kugle.”
„Ovaj... mislim da sam to već napisao. U razgovoru koji sam
vodio sa Oniksom. Jesam, zar ne? Ona i njena mama su ostale kod
kuće. Pošto je ovo poslovno putovanje. Ali razume se, bez odlaganja
ću se pobrinuti za sve vaše narudžbine kada se budem vratio kući.”
„Naravno, u redu je, samo sam - ah, znaš i sam, uvek postoji
nada. Zar ne? Treba da znaš da smo svi razgovarali o onoj pričici
koju si poslednju poslao. To je ona serija od devet slika, na kojima
ona leži, dok ti..
Pit Hofman je na trenutak bio na samoj ivici da pređe u napad.
Da odustane od daljeg suzdržavanja.
Da izađe iz uloge.
„... hoću reći, ta mi je skoro podjednako dobra kao i ona
prethodna, u kojoj se vraća kući iz škole, a ti je dočekuješ, i... ili onda
kada je trebalo da se presvuče da bi otišla na plažu, a ti je tada...
svaki put napraviš...”
Sada.
Krećem u napad sada.
Ne mogu ovo više da izdržim.
„... da, to je kao neko razigrano putovanje. Od slike do slike.
Korak po korak, ozbiljnost se povećava, sve do prirodnog ishoda.”
Pit Hofman nije prešao u napad. Ali bio je uveren u to da se
moralo primetiti kako je samo upotrebivši celokupnu snagu volje
uspeo da zadrži bes. Prošli su kroz salu koja je prepravljena u
kancelariju, a Leni primeti da se pogled njegovog gosta malo duže
zadržao na okruženju.
„To je naš poslovni centar.”
„Da?”
„Događa se da se ja i Oniks bavimo preprodajom. Ne slika iz
društvanceta, one su naravno svetinja, već raznih drugih stvari. Onih
koje snimamo ovde. Ili onih koje organizujemo, a ipak ne dostignu
kvalitet koji zahtevaju članovi - ali će negde tamo napolju kreditne
kartice ipak platiti čitavo bogatstvo za njih.”
Leni se zakikota, sav ponosan.
„Velike pare, Lesi. Velike, velike, velike pare.”
Industrija. Birte je govorila o njoj. Tamo je većina nalik na
Hansena, to lice koje nosi na sebi. Danskog tatu koji prodaje svoju
seriju od devet slika nekolicini izabranih, pa zatim petnaest drugih
slika u okviru druge serije, iskorišćavajući sopstveno dete za par
hiljada dolara ovde ili par hiljada evra tamo. Ali ona je najviše pričala
o onim zaista krupnim profiterima koji vode posao sa ogromnim
obrtom koji se zasniva na deci koju napastvuju.
„Još jedan viski?”
„Hvala, dosta mi je.”
„Mmm. Mudro. Čuvaš se. Za mališane.”
Ispustio je još malo svog iritirajućeg dečačkog kikota, dok je
Hofman nastavio da stoji kraj kancelarijske opreme. Koliko novca
dvojica tipova kao što su Leni i Oniks mogu da zarade? Kolike su
zaista te velike, velike, velike pare? On se nekada infiltrirao u bande
krijumčara ljudi, narko-bosova i trgovaca oružjem i smatrao je da zna
sve o tome kako novac pokreće ljude na kriminal, ali mu je
nedostajala bilo kakva predstava o tome da i pedofili, i ona
razgolićena deca, predstavljaju deo industrije vredne više milijardi
kojom upravlja organizovani kriminal. U njegovoj glavi se to svodilo
na perverznjake, pojedince koji međusobno razmenjuju slike. Zbog
toga što je bio naivan? Neobavešten? Ili jednostavno nije želeo da
zna?
„Ej?”
Leni mu je dao znak da nastave.
„Da?”
„Kakvo je uopšte ime Lesi?”
„Kako... to misliš?”
„Ma samo me zanima onako. Malo sam radoznao. Pomislio sam
- možda ima neke veze sa psom?”
Bio je to nadimak Karla Hansena u pedofilskom lancu.
Njegov nadimak.
A Pit Hofman nije imao pojma.
Kratkotrajne pripreme koje je stigao da obavi predstavljale su
pravu šalu u svetu koji se svodio na preživljavanje. U vreme dok je
još radio, dok je zaista radio kao infiltrator, njegov zaista najobimniji i
vremenski najzahtevniji zadatak sastojao se u tome da stvori
sopstvenu pozadinsku priču koja mora biti u stanju da pokrije svako
novo pitanje koje se može zamisliti a koje mu uputi kriminalna mreža
koju treba da razotkrije. Šta god da je potrebno kako bi ga oni koje
će kasnije izdati i uništiti smatrali sebi ravnim i kako bi polako
zadobio njihovo poverenje.
„’Lesi’?”
 „Da?”
I samo je tada, uz pomoć dobro potkrepljenih laži, bio potpuno
zaštićen.
A sada?
Nije imao vremena čak ni da nauči odgovor na najjednostavnije
od svih pitanja - kako se zoveš?
„U pravu si. Ima veze sa onim psom sa televizije.”
„Znao sam!”
„To je zbog Katrine. Moje ćerke. Negde je videla inserte iz onih
starih filmova. Po ceo dan je pričala samo Lesi ovo, Lesi ono, pa mi
se... učinilo prikladnim.”
Leni se dečački zakikota, pošto je prihvatio odgovor, i izgleda mu
se čak i svideo.
Hofmana su laži iz nužde još jednom spasle.
„Ej?”
„Da?”
Sada su se ponovo nalazili ispred fantastičnog panoramskog
prozora s njegovim fantastičnim pogledom, pa su neko vreme stajali
tu ćutke, utapajući se u moru koje se prostire dole ispod njih, sve dok
domaćin nije ponovo progovorio. Ali sada se više nije radilo o
pitanju. Već pre o ličnim razmišljanjima.
„Ovaj... mnogo sam razmišljao o onome što radimo.”
„Dobro?”
„Tačnije, o tome kako to radimo. I da li svi to radimo na isti način.”
Pit Hofman pokuša da izbegne odgovor. Je li ovo bio još jedan
test? Ili običan, neobavezan razgovor između dva pedofila?
„Znaš, Lesi - deca ne osećaju zaista, ona samo misle da osećaju.
Mi ih odučimo od toga što umišljaju i pomognemo im da preoblikuju
svoja čula. To je ono što mi radimo. Navodimo ih da shvate da su
sigurna. I da je njihova uznemirenost jedno pogrešno stanje.”
Pogrešno stanje.
Pit Hofman primora sebe da zadrži pogled na moru, isključivo na
moru.
Ti svoje jebeno pogrešno stanje prenosiš na decu.
Okean. Mora da gleda u okean.
Pošto si i sam dete. Pošto si...
„Dakle, kako ti radiš?”
 Čovek koji je sebe zvao Leni zagleda se u njega sa smeškom, a
to je bilo gore nego kada se smejao.
„Kako? Na...”
Hofman pokuša da mu uzvrati osmeh.
„... šta misliš?”
„Koje su tvoje metode? Kojima navodiš Katrinu da prestane da
umišlja? I oseti šta treba?”
„Ovaj... pa to zavisi. Rekao bih da koristim... nekoliko raznih.”
„Postoji samo jedna.”
„Jeli?”
„Supstance. Ne postoji ništa što bolje od toga može da opusti
dete. I navede ga da oseća ljubav umesto uznemirenosti.”
Hofmanu osmeh iščeznu sa lica. Više nije mogao. Istovremeno je
nestao i sagovornikov osmeh, ali iz sasvim suprotnog razloga, jer je
rastao i rastao, sve dok se ponovo nije začuo onaj satanski smeh.
„Jer uznemirenost nikada ne vodi ka ljubavi, Lesi. Ono što im mi
pružamo ovde, kod nas, navodi ih da osete pulsirajuću ljubavnu
bombu kako im ispunjava grudi. Koliko je samo to snažno! Da se
rasprsneš! Moraš i sam da probaš te supstance. Tada ćeš ukapirati.
A slike će ti postati još bolje, kad ti kažem.”
Niski, gojazni čovek ga je slavodobitno posmatrao. Saopštio mu
je nešto o čemu je već dugo razmišljao, analizirao, pokušavao da
izrazi rečima. Ono možda najveće od svih otkrića. Njegov lični put do
sreće.
Supstance. Ljubavna bomba.
Pit Hofman se stresao.
Ja ću ti pomoći da osetiš njihovu uznemirenost, đubre
poremećeno. Ja ću...
I tako se najzad našao tamo. Posle tolikih godina, tolikih mudrih
izbora. Na krajnjoj tački koja je značila da će prvi put iskoračiti iz
uloge dok je na zadatku. I preći u napad radi sebe. Ne obazirući se
na posledice.
Napregnuo je čitavo telo, okrenuo se, spreman da zamahne
rukom.
Tada ga je prekinuo neki zvuk.
Oštra škripa sa druge strane prozora.
Oslušnuo je.
 Prigušena lupa. Koraci na stepeništu. Vrata koja se otvaraju iza
njih.
„Ehej, zdravo.”
Čovek koji je prošao kraj police za šešire u dugom hodniku sa
šlemom u ruci imao je na sebi crnu i veoma tesnu biciklističku odeču
koja mu je dopirala do kolena. Rajsferšlus na vratu se mogao
otkopčati, a džep na nadlaktici je bio taman dovoljno veliki za
kreditnu karticu i telefon. Na nogama je imao sjajne biciklističke
patike sa debelim samolepljivim trakama umesto uobičajenih pertli, a
pločice za kačenje za pedale sa donje strane đona glasno su
kloparale dok je koračao po lakiranom podu.
Ručna kočnica na trkačkom biciklu. Eto šta je maločas
zaškripalo.
„Dobro došao. Jer pretpostavljam da si ti naš gost iz Danske.”
Vođa pedofila uopšte nije izgledao onako kako ga je Hofman
zamišljao.
Godine su se poklapale, bilo mu je oko šezdeset. I to je sve. Ovaj
čovek je bio u izuzetnoj formi, na granici atletske. Frizura, crte lica,
držanje i nekakva elegancija kojom je odisao činili su da bi lako
prošao kao cenjeni, ekstrovertni direktor bilo koje svetske kompanije.
„Ako si ti Oniks, onda znaš da jesam. Pošto si ti napisao pitanja
koja su mi postavljena u parku.”
Učtiv, prijatan smeh. Nimalo nalik na Lenijevo bizarno kikotanje.
„U pravu si. Na neki način sam te ispitao još u parku, preko
posrednika. A pošto si dao prave odgovore, eto nas ovde. Tri dobra
prijatelja na okupu.”
„Ako sam dobro razumeo... Treba da se pojavi i četvrti, zar ne?”
„Majer dolazi kasnije. Treba da nam dovede još neke goste. Malo
mlađe.”
Taj učtivi, prijatni smeh bio je još odvratniji od onog bizarnog.
„Samo moram da odem pod tuš. Moram da se doteram pred
večeru u tako sjajnom društvu. Danas je duvalo nešto više nego
obično, pa sam morao baš da prionem na uzbrdicama dok sam
vozio ovamo.”
Bučno je otkopčao trake na patikama, spustio ključ bicikla i tanke
rukavice na pletenu stolicu, pa otvorio belo obojen drveni orman i iz
njega izvadio peškir od debelog frotira.
 „Ako već moraš da putuješ - onda gledaj da se pritom i sam
krećeš. Da li voziš bicikl, Lesi? Deluješ mi kao da si u dobroj formi.
Vožnja bicikla, a uz to i či gong. Disanje. Energija. Sve što nam je
potrebno.”
Kupatilo se očigledno nalazilo na drugom kraju hodnika, i taj
elegantni, vižljasti čovek se sada uputio ka njemu.
„I redovan post je takođe dobar.”
Kada je već prekoračio prag, zastao je i pogledao svoje prijatelje
iz lanca.
„Zaista sam pokušavao da navedem Lenija da razume. Kretanje,
post, NMN,18 recitol - sve ono što nam pomaže da podmladimo naše
ćelije. Treba vežbati i jesti pravilno. Jednostavno je. Tako
produžavamo život.”
Zatim je produžio u kupatilo i zatvorio vrata za sobom.
Bezimeni vođa lanca. Svrha i cilj njegove infiltracije.
Uskoro se iz cevi u zidovima kuće začu zvuk tečenja vode.
Osmougaoni prozor pri vrhu kupatilskih vrata prevuče se mutnom
mrenom od pare.
Dok je Hofman stajao obuzet onim što je čovek sa druge strane
vrata ostavio za sobom.
Čistog tela, kako iznutra tako i spolja. A duše crne kao čađ.
Da se podmladi? Živi duže?
Toliko opsednut time da održi sebe u životu - i to životu koji se
svodi na mentalno obogaljivanje mladih ljudi.
Devedeset godina? Sto?
Koliko još dece imaš nameru da zlostavljaš?
„U čašicom votke. Alkoholom koji je potpuno čist
- uz tanku krišku limuna na rubu čaše. Bez ikakvih nepotrebnih
dodataka.”
Bilo je to najčudnije veče koje je Pit Hofman dotad doživeo.
Dva pedofila su jela hranu koja bi trebalo da im podmladi ćelije,
dok su razgovarali o goloj deci i kako se njima najlakše manipuliše -
dok je treći čovek sedeo sa druge strane stola i trošio poslednje
zalihe zdravog razuma u sebi kako bi imao snage da i dalje glumi
pedofila.
Salata od algi i cvekle, kaša od leblebija sa šargarepom
mariniranom u limunu, čatni od manga s limetom i korijanderom, čips
od kelja sa umakom od indijskog oraha, uz specijalnu vodu sa
specijalnog izvora.
Čistog tela, kako iznutra tako i spolja. A duše crne kao čađ.
Čovek koji je sebe zvao Leni nije govorio mnogo, baš kao ni onaj
koji je sebe zvao Lesi. Reč je vodio onaj koji je sebe zvao Oniks.
Elegantnog držanja, zadržavao je izvesnu otmenost i u rečima i
rezonovanju, izražavao se slikovito, prijatnim glasom je govorio o
tome kako će svet jednog dana razumeti, i da je to slučaj sa svim
civilizacijama, doći će vreme koje će prihvatiti ljubav između odraslih
i dece.
A dok budu čekali na to - moraće da se kriju.
Da kriju ljubav.
Da se susreću u privremenim utočištima s pogledom na okean.
Pit Hofman se zasad osećao sigurno pod svojom maskom.
Uspela je. Ličio je na Karla Hansena koga su oni videli samo na
fotografijama. Uz to su i razgovori, pokreti, stavovi funkcionisali onda
kada uspe da obuzda gnev. Njegov prvi zadatak, kojim je rizikovao
da bude razotkriven, izgubi sve zbog čega je došao, izgubi decu o
kojoj su razgovarali, sastojao se u fotografiji koju je obećao Grensu i
Birte. Prvoj slici i dalje nepoznatog čoveka, kako bi mogli da započnu
potragu za identitetom u programu za prepoznavanje lica.
Zato se Hofman izvinio i ustao sa stolice za antikvarnim
trpezarijskim stolom, protegao ruke iznad glave i lagano razmrdao
leđa.
„Mnogo sedenja, putovanja avionom i automobilom, poseta
klijentima, a zatim još sedenja za ovom fantastičnom večerom.
Moram ponovo da pokrenem cirkulaciju krvi.”
Oniks je klimnuo glavom, kao da mu daje odobrenje, ili se možda
slaže s tim da je mudro brinuti o svom telu, a Hofman se previjao
napred, nazad, napred, nazad, sve dok mu sve što je imao u
grudnom džepu košulje iznenada nije poispadalo na debeli meki
tepih. Dve kreditne kartice, ključ od auta, kabl za mobilni telefon i
USB memorija. Ponovo se izvinio, kleknuo i pokupio sve predmete, a
kada je uzeo u ruku USB memoriju, koja je otklizala pod saksiju sa
sveže zelenom palmom, okrenuo je njenu kraću stranu prema
Oniksu i blago pritisnuo palcem suprotnu stranu. Tri puta. Tri
fotografije načinjene mikrokamerom.
Pit Hofman je ponovo seo, osećajući olakšanje u zglobovima, ali i
u grudima - upravo je obavio jednu važnu stvar - u pravom trenutku
da okusi čistu votku s tankim režnjićem limuna kojim je trebalo
zaključiti obed. Čak je nazdravio drugoj dvojici za stolom.
Ali Oniks nije podigao svoju čašu - umesto toga je pokazao ka
džepu košulje u koji je Hofman malo pre toga strpao hrpicu ličnih
predmeta.
„Mogu li to da pogledam?”
Pit Hofman je sa oklevanjem izvukao kreditnu karticu zlatne boje
iz Danske banke na ime Karl Hansen, oproštajni poklon koji mu je
predao Soni u svom zadimljenom kopenhagenskom podrumu,
besplatno, kao dodatak uz novi pasoš.
„Ne. Nisam mislio na to.”
„Ne? Šta...”
„USB memoriju.”
„Zašto?”
 „Hteo sam da malo bacim pogled na nju. To jest... ako nije
problem?”
Hofman je poželeo da krikne.
Da. Jeste problem, jebiga. Pošto imam kod sebe mikrokameru
koja treba da postane deo policijske istrage. I pošto se na poslednje
tri slike nalaziš ti.
„Ne. Nema problema.”
Ćušnuo je USB memoriju preko ploče stola, ka šaci koja je već
čekala.
„Leni - možeš li da doneseš svoj laptop?”
Kompjuter koji se dotad nalazio među ostalima u sobi koja je
služila kao kancelarija sada je donet i postavljen pred vođu
pedofilskog lanca, između praznih tanjira i čaša.
„Kao što sam rekao. Samo da bacim pogled.”
Duguljasti komadić plastike koji je mogao da upamti mnogo toga.
Sada se sjedinio sa Lenijevim kompjuterom.
„Uh... dođavola.”
Oniks je ćutke posmatrao ekran pred sobom, pomerao miša kako
bi prelistao slike, povremeno se zaustavljao pa nastavljao.
„Jesi li video, Leni?”
Pit Hofman je zurio samo u poleđinu laptopa. Nesiguran u to šta
memorija tačno sadrži.
„Pa ti si stvarno... Lesi, ovo je zaista dobro! Razlikuju se od onih
kada si slikao svoju Katrine - i to ne mislim kao nešto loše, samo je
lepo videti i drugu decu. Sasvim novu decu. Sva su iz Danske,
pretpostavljam? Iz Skandinavije?”
Sada je već mogao da obiđe oko stola a da ne deluje sumnjivo
uznemireno.
Stane iza dvojice pedofila, i vidi isto što i oni.
Nastavi da diše.
Jer Stiven je zaista obavila svoj posao. Ili je možda za to bio
zadužen njen suprug ratni invalid. Na USB memoriji su se nalazile
devedeset četiri fotografije razgolićene svetlokose dece. Za slučaj da
je neko pronađe. Poželi da ga proveri. Dovede u pitanje ovu verziju
Karla Hansena. Taj neko je trebalo da se udavi u moru dečje
pornografije i pre nego što stigne do svrhe skrivene kamere.
I najnovijih fotografija na memoriji.
 „Sva deca su iz Severne Evrope. Ja inače... Ponekad se osetim
usamljeno u hotelskoj sobi, znate.”
„I nosiš ovu memoriju svuda sa sobom - tek tako, u ovom
stanju?”
Otmeni glas je imao neki poseban način da promeni ne samo ton
već i snagu u trenucima kada se perspektiva promeni. Svetliju i
slabiju nijansu koja je maločas izražavala skrivenu pretnju - kao što
sam rekao, da bacim pogled - zamenila je jedna dublja i tamnija
kada je želeo da pokaže kako je impresioniran - dođavola - da bi se
sada ponovo pojavila ona slabašna i preteča.
„Uneo si je sa sobom ovamo? U ovu državu?”
Dakle, stigli su i do toga. Do laži koja je nekada predstavljala
infiltratorsku alatku kojom je vladao podjednako dobro kao i nasiljem.
„Da.”
„Kroz američku graničnu kontrolu?”
Laži u koju više nije verovao. A ako on sam nije verovao u nju -
kako će onda uspeti da nekog drugog navede da poveruje u isto to?
„Da. Ali bezbedno šifrovanu. Ako bi neki činovničić sa granične
kontrole uvrteo sebi u glavu da pogleda... ne bi video ništa, kad vam
kažem.”
„Mhm. Samo, stvar je u tome što uopšte nije šifrovana. Zar ne?”
Naime, laž postaje istina samo onda kada je prepoznaju i
pošiljalac i primalac. A da bi to postalo moguće, njih dvojica moraju
prvo prepoznati jedan drugog.
„Bila je.”
„Bila?”
„Dok je nisam dešifrovao. U hotelu, prve večeri. Nisam više
mogao da čekam. Znaš i sam kako je to.”
Oniks je dugo ispitivački gledao slike na ekranu.
Gledao i gledao.
Sve dok, kako se činilo, nije doneo odluku.
Izvadio je memoriju iz kompjutera i vratio je vlasniku. Ne
pretražujući dalje. Do kraja.
„Dobro. Dobro. Onda je možda sada red na mene da...”
Zatim se osmehnuo.
Dok je Pit Hofman ponovo izdahnuo što je diskretnije mogao.
Njih dvojica su se upravo dodatno zbližili.
 „... samo ako želiš, naravno. Da pogledaš neke od mojih
najnovijih. Od drugačije vrste.”
Vođa je dvaput kliknuo na dokument sa ekrana, i tokom onih
nekoliko sekundi koliko je bilo potrebno da se otvori, izgledao je
gotovo dirljivo ponosno.
„Hteo sam tek sutra da ih pošaljem društvancetu, a evo tebi
dajem da unapred malo zaviriš. Baš kao i Leni juče.”
I Leni se protegnuo, sav ponosan.
Kao čovek od poverenja. Jedan od izabranih.
Pomerili su se svako na svoju stranu da bi Hofman mogao da
zakorači između ramena njih dvojice.
Sve dok nije video, shvatio u šta gleda.
„Nekoliko puta sam menjao zdele. Probao sam sa plastičnim, kao
i sa različitim veličinama i bojama. Za pse i mačke. Ali kada sam
pronašao ovu, slika je ispala savršeno. Ta je od metala, i nešto je
manja od ostalih. Na taj način i ona koja iz zdele tako lepo jede
izgleda bolje.”
Dete je bilo starije od onih koja su se obično viđala na slikama.
Hofmanov Hugo je imao jedanaest godina, a ova devojčica još koju
preko toga. Ležala je potrbuške na betonskom podu i zaista jela iz
metalne zdele za mačke.
„Toalet?”
Nije više mogao. Da samo mirno stoji.
„Je li tamo?”
Glas mu je bio pribran.
„Ilije možda na spratu?”
Disanje pribrano. Pokreti pribrani.
Ono što je nekontrolisano jurilo odozdo, iz stopala, i penjalo mu
se sve do grla, morao je, morao, morao da kontroliše.
„Pronaći ćeš ga malo posle kupatila. Treća vrata desno.”
Hofman je zahvalio i pokušao da korača ravnomerno i lagano
iako su mu se noge toliko žurile.
Obuzdaj se. Obuzdaj se.
Izdržao je dok nije zaključao vrata za sobom i seo na spušteni
poklopac toaletne šolje. Poželeo je da sme da zaplače. Bez
suzdržavanja. A nije mogao. Niti smeo. Oči crvene od plača nisu se
mogle zamaskirati.
 Jedan od njegovih mobilnih telefona - a Stiven je na tom polju
sjajno obavila posao, jer je bio od zaista najmanjih koji postoje - bio
mu je lepljivom trakom pričvršćen sa unutrašnje strane butine, uz
same prepone.
„Pite?”
Zofija se javila već posle prvog signala. Kao da je spavala s
telefonom u ruci, sa prstom na dugme za javljanje.
Čuo joj je glas - i poželeo da je zagrli, leži kraj nje, oseća toplu
kožu.
„Pite, šta...”
„Ne mogu više.”
„Gde si?”
„Odustajem. Prvi put. Istrošio sam sve - baš sve. Zo, više ničeg
nema u meni.”
Pustila ga je da govori.
O devojčici koja uskoro puni trinaestu, pa je već prestara za
iskorišćavanje, tako da je, dok čeka da je zameni neko usvojeno
dete, umesto toga ponižavaju tako što je teraju da golišava jede iz
metalne zdele za mačke. O čoveku koji sebe zove Oniks i koji je za
vreme obeda koji se sastojao od zdravih i hranljivih jela objasnio
Hofmanu odnosno Hansenu da on zahvaljujući prihodima od prodaje
preko interneta ne mora da radi za novac, ali i da se uprkos tome
nedavno zaposlio u školi za autistične učenike, pošto to znatno
olakšava regrutovanje nove dece. O tome kako je zgodnije živeti
razveden, sa deljenim starateljstvom tako da mu niko ne zabada nos
u ono što radi, i o detaljnim opisima snošaja kao o delu odnosa
između odraslih i dece, uz nestašluke i igre, pošto deca to inače
prosto obožavaju.
Da govori sve dok se zaista ne bude ispraznio.
Kako bi zatim oprezno mogla da progovori ona, gotovo šapatom,
o tome kako on mora mora mora da izdrži i nastavi da vlada onom
verzijom sebe koju njima dozvoljava da vide. Samo još malo. Zbog
dece na tim slikama. Zbog sve druge dece koju bi pripadnici lanca
mogli da povrede. Zbog toga što su oni potpuni bolesnici koji će
zatim svakog dana u mislima progoniti svako silovano dete.
On ju je slušao. I znao.
 Da ona govori o sebi. O onome što mu nikada nije dozvolila da
vidi, iako su već toliko dugo bliski, iako ju je on preklinjao.
„Ja ti... nikada nisam ispričala. Kako je zaista bilo.”
Zatim je najzad to učinila. Najzad mu je ukazala poverenje. Koje
je i on ukazivao njoj.
„Sećaš se doba kada smo se tek upoznali, Pite. Mislim da se
možda... to jest, znam da se sećaš. Mog tela. Moje seksualnosti.
Bez granica. Nekom prilikom si i sam rekao. Koliko ti se to sviđa. A
istovremeno te i plaši. Ponekad... pružam sve. A ponekad te
jednostavno isključim, ostavim napolju. Uvek ja određujem uslove.
Uvek ja. Jer sam oštećena. Eto šta sam bila. I sada sam. Ali sada
imam poverenja u tebe. Moje telo ima poverenja u tebe. Ono shvata
a da pritom ne moram i ja sama da shvatim to da dodir može da
bude...”
Zaplakala je, ne dovršivši rečenicu.
Bio je to razgovor koji je on priželjkivao, ali sada nije imao snage
za njega.
„Zo, ja...”
Nije zaplakao zajedno s njom. Odupro se. Iako mu je ponestajalo
snage.
„Ispričaću ti više. Sve. Kada se budeš vratio kući. Ja znam šta ta
deca ne misle. Ona ne misle, jer se ne usuđuju. Da pojme. Osete. A
ako im se jednog dana posreći - možda će upoznati nekoga kao ja
tebe. Ali dotad, što će reći često i nikada... Pite - razbij ih! Taj pakleni
lanac! Zbog mene.”
Jasno je čuo svaki njen udisaj.
„Ja nisam imala nikog da me spase. Ti ih spasi. Čuješ li me,
Pite?”
On je dvaput poljubio telefon, baš kao što su njih dvoje uvek
činili, uvek isti broj puta, i prekinuo vezu i dalje slušajući njen glas u
sebi.
Pustio je vodu u toaletu. Pustio slavinu da teče neko vreme.
Sprao tragove ljudskog bića koje je potpuno prazno.
Zatim je slike sa skrivene kamere na USB memoriji preneo u
telefon i poslao ih Grensu. Oniks je dobio lik. Sada su svako za
sebe, u stvarnosti i u svetu kompjutera, mogli da tragaju i za
njegovim imenom.
 Kada se vratio za trpezarijski sto, fotografiju devojčice na
betonskom podu zamenila je najnovija serija slika Karla Hansena,
koja je u tom trenutku i na tom mestu bila i njegova serija slika, i bilo
je teško zaključiti koji se od njih dvojice, Leni ili Oniks, više zadubio u
njih i čije je lice imalo srećniji izraz.
„U kojoj prostoriji se nalazite?”
Pitanje bez mnogo značaja. Ćaskanje. Među pedofilima.
Ali nije bilo tako.
Pit Hofman je primetio nešto drugo.
„Mislim, kada deliš svoju ćerku s nama ostalima? Gde praviš te
sjajne fotografije?”
Vođina pitanja su imala karakter saslušanja.
Još kontrole.
Pit Hofman nije ni video čitavu seriju. Svojevremeno mu je bila
dovoljna prva fotografija devetogodišnje devojčice koju mu je Grens
pokazao u kuhinji u Enšedeu. Posle toga se sve svodilo na trku s
vremenom - na to da istovremeno sa ostalim pripremama stekne
uvid u slike i poruke na četu u okviru mreže. Stigao je da memoriše
samo po jedan primer iz različitih fotografskih sesija svakog člana
lanca, kao i približnu sadržinu razgovora na četovima koji su mu
prema brzinskoj proceni delovali najhitnije. Sada je očajnički
pokušavao da se seti šta mu je još rekao kriminalistički komesar. O
tome kako je Hansen izvodio svoja fotografisanja. I u kom obimu je u
svemu učestvovala i devojčicina majka.
„Pošto sam često i ja prisutan na fotografijama, slika nas moja
supruga. Ona mi pomaže. Nema ništa protiv toga.”
Ili mi se samo čini da je tako?
Postao je nesiguran.
Valjda je aktivno učestvovala i uhapšena žena?
„Tvoja supruga? Baš lepo. A u kojoj prostoriji?”
Slike? Kako su zapravo izgledale, ako zanemarimo nagu
devojčicu? Tapete? Nameštaj? Lampe? Tepisi?
„Kakve to ima veze?”
„I mesto je podjednako važno kao i sam čin.”
Pit Hofman je tragao za sećanjem na stan u kom je njegova
spoljašnjost stanovala, ali koji on lično nikada nije posetio.
„U dnevnoj sobi. Skoro svaki put.”
 „Ovo mi ne izgleda kao dnevna soba.”
Morao je da zvuči sigurno. Da pokaže baš onoliko sigurnosti
koliko mu je nedostajalo.
„Nas troje stanujemo u malom stanu. Naša dnevna soba možda
ne liči na druge dnevne sobe. Ali tako smo mi izabrali da je
namestimo.”
„Stvarno?”
„Stvarno - šta?”
„Nije bila tako nameštena kada sam ja bio kod vas kući.”
Jedan jedini trenutak.
I izbačen je iz ravnoteže.
Pit Hofman se nadao da nijedan od njih nije uspeo to da primeti.
„Rekao si ’kući’? ’Kod vas’?”
„Da.”
Birtine i Grensove pozadinske informacije nisu bile u skladu s tim.
Prema onome što su mu prosledili, trebalo bi da su Karl Hansen i
njegova porodica taman bili spakovali kofere da krenu na svoje prvo
putovanje u goste kod jednog drugog pedofila, kada su roditelji
uhvaćeni. Prema rečima Birte i Grensa, Danac se nikada nije video
ni sa kim od njih.
Ili - možda ipak jeste?
Jesu li se Lesi i Oniks sreli, samo što to nije pomenuto u
razgovorima koje je Birte uspela da iskopa?
„Ma, jebem ti!”
Pit Hofman je doneo odluku.
Postupiće isto kao što je radio i ranije, kada su ovakve stvari
predstavljale njegov posao i svakodnevicu. Kada dovođenje u pitanje
njegovih izjava nije bilo povezano samo sa pretnjama smrću,
opasnostima i borbom, već i sa čežnjom. Čežnjom da se neko
konfrontira s njim - kako bi i on sam najzad mogao da se konfrontira
sa drugima pošto mesecima, ponekad i godinama, bude prihvatao
sva ona jebena pitanja i tvrdnje s poniznošću, mekoćom i ćutanjem,
kako bi uspeo da prodre dublje u mafijašku strukturu u koju je u tom
trenutku infiltriran i koju treba da razotkrije.
„Sad je stvarno već dosta!”
Preći će u napad. Sigurnošću će prikriti nesigurnost.
 „Prihvatili ste me za člana, i mnogo ste puta prihvatali moje slike
sa Katrinom - uživali u njima - i tada mi niste postavljali pitanja kao
da sam na saslušanju! A kada sam došao ovamo na onaj susret u
parku, u stvarnom životu, a ne samo na kompjuteru kao neki
anonimni simbol sa lažnim imenom, testirali ste me i odlučili da ćete
mi dati odobrenje. A sada ipak nastavljaš da igraš svoju igru
pretvaranja, Onikse!”
Agresivnost je obično delovala. U svetu koji je poznavao.
A ovde? Sada?
Nije imao pojma.
Bio je šupalj baš kao i tišina koja je usisala u sebe sav vazduh
koji ih je okruživao u toj lepoj prostoriji sa lepim pogledom.
„Tvoje slike su...”
Dok je govorio, bio je okrenut samo ka vođi. Zato mu je vođa i
odgovorio. Presudio. Da li je Pit Hofman otišao predaleko. I da li će
deca koju je došao da spase sada postati još nedostupnija.
„... fantastične. Ti zaista paziš na sve, moj danski prijatelju.
Uredno namešteni kreveti. Stolovi postavljeni sa ukusom. Tebi je
stalo do estetike.”
„Ponoviću: rekao si ’kući’.”
„Zaboravi na to.”
„Čak si rekao i ’kod vas’.”
Rizikovao je. Ali imao je samo informacije koje su mu dali Birte i
Grens. I sada je morao da ih upotrebi sa svom onom sigurnošću koju
nije posedovao. Da se sasvim osloni na njih.
„Šta si hteo time da kažeš, jebote?”
„U pravu si. Trebalo je da se okanem toga. Jer baš kao i ti, znam
da je mesto podjednako važno kao i sam čin.”
Pit Hofman se opustio, makar za trunku.
Agresija je delovala.
I na ovu vrstu nasilnika.
Čovek koji je sebe zvao Oniks se osmehnuo, ljubazno.
Sve dok ljubaznosti nije nestalo.
Napela mu se koža na savršeno ostarelom licu, usne se stisnule
u tanku crtu, ledenoplave oči su dobile oštar izraz.
„Ti si to napisao.”
 Hofman mu nije ništa odgovorio. Način na koji je vođa disao, pun
obuzdavanog gneva, najavljivao je nastavak.
„Pomenuo sam to. Tebi. Maločas. Više nego jednom. Mesto je
podjednako važno kao i sam čin. Ali ti nisi reagovao. Iako si ti,
Hansene, to napisao prvi put. Onda kada si molio nas, mene, da te
primimo. Da postaneš član našeg društva. I nama se to dopalo. Meni
se dopalo - ti si formulisao nešto što sam oduvek osećao. Zato sam
te i pustio unutra. Bio si poslednji novi član. Posle toga sam zatvorio
društvance.”
Napete usne. Ledeno hladne oči.
Jebiga. Jebiga.
Pit Hofman je uvideo šta mu je vođa zapravo saopštio.
Da je upravo uprskao. Razotkrio samog sebe pre nego što je
uspeo da razotkrije druge.
„Mesto je podjednako važno kao i sam čin. Da, napisao sam to.”
Sakrij nesigurnost.
„Pošto se meni uvek tako činilo.”
Sigurnošću.
„A mislio sam da sam jedini kome se to čini.”
Je l’ tako?
Da li je i ovo bila klopka? Možda Hansen to nikada i nije napisao?
A ta fraza je izmišljena baš kao i vođina poseta Hansenovom
domu u Danskoj?
„Sve dok nisam stupio u kontakt s vama i shvatio da ima i drugih
poput mene.”
„A u tom slučaju si, moj danski prijatelju - bio i pun iščekivanja,
zar ne?”
Vođin glas i izraz lica ostali su nepromenjeni. Pa je bilo
nemoguće izvući neki zaključak.
Da li je Pit Hofman samo umišljao?
Ili je u pitanju bila klopka koju je upravo uspeo da preskoči?
Ili se možda upravo sklopila?
„Pun iščekivanja?”
„Mislim, barem bih se ja tako osećao. Da sam ja u gostima kod
tebe, na tvom posebnom mestu u Danskoj. Na sastanku sa
devojčicom koju sam video samo na slikama.”
Video samo na slikama.
 Eto ga. Priznanje. Oniks nikada nije bio u Danskoj, nikada nije
svratio u Hansenov stan. Pit Hofman je rizikovao i pogodio.
Još se malo opustio.
Kada se začuo neki signal. Iz predvorja. Neko je zvonio na
vratima.
„Baš kao što ćeš sada ti sresti one koje si video samo na
slikama.”
Signal se ponovio. Uporno, promuklo dingelidong koje se
nestrpljivo odbijalo o zidove. Oniks je glavom dao znak Leniju, i ovaj
ode da otvori.
Dve devojčice. Otprilike Rasmusovog uzrasta. Ne, još mlađe.
Sedam, osam godina.
„Dobro došle.”
Leni se nasmejao svojim dečačkim kikotom. Prenaglašeno se
naklonio. Dok su devojčice ostale da stoje napolju.
„Sad uđite. Neučtivo je puštati odrasle da čekaju.”
Muški glas. Iza dece. Govorio je engleski sa tvrdim, nemačkim
naglaskom.
Onaj koji sebe zove Majer. Podjednako nesvestan, baš kao i onaj
koji sebe zove Leni, toga da je već razotkriven, i da ga je Birte na
osnovu podataka koje mu je dostavio Grens identifikovala kao
Hansa Petera Štajna, puštenog na uslovnu slobodu posle odslužene
duge zatvorske kazne za višestruka silovanja dece. Kao i toga da će
- kada Hofman bude saznao Oniksovo pravo ime - biti uhvaćen i
strpan u pritvor baš u istom trenutku kao i dugi niz drugih pedofila
koji su identifikovani u okviru Operacije Jon Blund.
„Ovo su naše učenice na razmeni. Džulija i Lin.”
Nemac ih je blago pogurao, pa su jedna po jedna ispružile svoje
prozračne ručice. Ona malo viša od njih dve, sa svetlom kosom
vezanom u konjski rep i očima koje su nekada bile jasnoplave, ali su
se sada i crvenele, pogledala je u Pita Hofmana, ne videći ništa. Dok
devojčica na pola koraka desno od nje nije odvajala pogled od poda
dok se pozdravljala s njim drhtavom rukom. Tako mu se učinilo. Sve
dok nije postao svestan da se u stvari njegova ruka trese, i njegovi
prsti su vlažni od nervoze.
Znao je zbog čega se od njega očekuje da se ponaša kao da je
pun iščekivanja.
 Na mestu koje je podjednako važno kao i sam čin.
Znao je šta je vođa pedofilskog lanca zapravo hteo da kaže
pominjući susret sa onima koje je video samo na slici. I šta su mislili
da je Hofman prerušen u Karla Hansena očekivao od svoje posete.
„S ?”
„Skoro.”
„Skiiol?”
„Blizu.”
Dopunili su čašice votkom. I to od one vrste koja je bila čista i
dozvoljena, iako joj je ukus bio oporiji nego što je očekivao.
Proslavljali su. Činjenicu da su zajedno. I da su učenice na razmeni
stigle, i sada su sedele i čekale ih u sobi s velikim krevetom na
sredini, uokvirenoj policama s različitim pomagalima.
„Ja obožavam more. Obožavam što sam ovde. I obožavam da
učim nove reči od našeg danskog gosta.”
Elegantan. Otmen. Gotovo prijatan. Oniks je nagovarao svog
novog prijatelja Lesija da malo govori danski i delovao je iskreno
oduševljeno time, barem na neko vreme. Pit Hofman je govorio
švedski i poljski, i odlično se snalazio sa španskim i engleskim, ali
mu je sasvim nedostajao osećaj za jezik koji bi trebalo da mu bude
maternji. Izmišljao je. Švedski mu je bio osnova za nekakav tobožnji
danski. I nijedan od ostale trojice pripadnika lanca - čak ni onaj koji
je sebe nazivao Majer i govorio jezik koji je geografski blizak - nije
primetio ništa. Smejali su se, stajali jedan kraj drugog kao bilo koja
grupica starih prijatelja koja se okupila uveče i nazdravila druženju iz
zajedničkog interesa.
„Uprkos tome, moram da krenem. More će biti tu i sledećeg
puta.”
Pit Hofman u prvi mah nije bio siguran da li ga je dobro čuo. Da li
je dobro protumačio njegove reči. Ali kada se njihov vođa i dalje
neotkrivenog identiteta uputio u kuhinju sa svojom čašicom od votke,
isprao je i stavio u mašinu za pranje sudova, postalo je sasvim
jasno.
Napuštam vas.
Podjednako anoniman kao i kada sam došao.
Hofman je pokušao da shvati. Nešto se nije uklapalo. Sve što su
dosad govorili i radili navodilo je na pretpostavku da će provesti to
veće zajedno. Sa učenicama na razmeni. Ali šta ako čovek koga je i
dalje znao samo pod nadimkom Oniks bude otišao? A Hofman još
uvek nije uspeo da mu se približi i razotkrije ga bez rizika da će ostali
članovi biti upozoreni i dobiti priliku da pobegnu. Ostaće tu samo sa
dvojicom čija su imena i adrese već znali. A pedofilski lanac će biti
rasturen i njegov osnivač će ostati na slobodi, čekajući pokretanje
novog lanca sa novim pedofilima koji siluju novu decu. Tako da...
To ne sme da se desi.
„Nemate pepeljare.”
„Molim?”
„Dakle, pretpostavljam da ne pušite u kući?”
„Mi uopšte ne pušimo, razume se. Čak ni Leni, i on je ostavio.”
Pit Hofman se nasmeši kao da se izvinjava.
„Ja sam... pokušavao. Da ostavim. Ali sada, pred ono što me
očekuje večeras... Odmah se vraćam. Samo nekoliko dimova na
brzinu.”
Iz džepa pantalona je izvadio paklicu cigareta koje je kupio usput,
ispraznivši polovinu u korpu za otpatke. Čovek koji povremeno puši.
Nije očekivao odgovor, ono što je sve vreme podsećalo na
neizgovoreno odobrenje, nije se ni osvrnuo, samo je nastavio ka
ulaznim vratima i spustio se niz stepenice. Imao je pred sobom
minut, možda malo više. Prvo je zapalio cigaretu, leđima okrenut ka
pogledima sa prozora, pa povukao nekoliko dimova duboko. Zatim je
bezbrižno nastavio da šetka pošljunčanim putem.
Planirao je da ga smesti ispod automobila. Ali Oniks ga je
iznenadio time što je došao biciklom. Takođe je planirao i da sačeka
sa ometanjem svih kamera za nadzor, kako ne bi izazvao
nepotrebnu sumnju.
Sada je bilo prekasno.
Morao je da improvizuje.
Baci sve na kocku. Rizikuje da bude otkriven.
 Hofman je pušio cigaretu i polako hodao nogu pred nogu. Iako
mu je celo telo ključalo iznutra. Napustio je pošljunčanu stazu i
krenuo da gazi travu, pa se osvrnuo oko sebe najsmirenijim
pokretima koje je bio u stanju da izvede.
I eto ga.
Naslonjenog na zadnju stranu kuće.
Prvo se uverio u to da je van domašaja pogleda sa prozora, pa
se zatim ponadao da se nijedan od one trojice trenutno ne nalazi
ispred monitora povezanih s kamerama za nadzor - i potrčao. Ka
zabatu kuće. Ka trkačkom biciklu podjednako ekskluzivnom kao što
je bilo i sve ostalo u vezi s kućom - imao je elektronske brzine, ram
od karbonskih vlakana, i spadao je u klasu koja košta sedamdeset
pet hiljada kruna.
Ali nije imao zvonce. A to bi bilo savršeno skrovište.
Baterija za elektronske brzine bila je drugo najbolje.
Prevrnuo je paklicu cigareta naopako, pa je tresao sve dok iz nje
nije ispao tanak, duguljast komad plastike. Približne veličine SIM
kartice. Uhvatio ga je palcem i kažiprstom, pa prineo komad plastike
prorezu između četvrtaste kutijice sa baterijom i rama, uglavivši ga tu
iznad pedala i lanca.
Najmanji odašiljač na svetu. Stivenov izbor.
Konstruisan za praćenje ponašanja ptica i malih životinja. Slao je
lokacije i iscrtavao ih u Guglovim mapama.
Slao ih pravo u mobilni telefon Pita Hofmana.
I natrag se uputio trkom. Sve dok se nije našao na domašaju
pogleda sa prozora. Tada je polako odšetao do ulaza u kuću, gde je
pokretima vidljivim i iz daljine ugasio užarenu cigaretu petom
sandale.
Uspeo je da obavi posao na vreme - i tačno je znao šta će raditi
zatim. Ne bi trebalo da ima ikakvih poteškoća da savlada dvojicu
preostalih, Lenija i Maj era, i ostavi ih vezane kako bi ih pokupila
lokalna policija. Kao ni sa praćenjem putanje koju će GPS iscrtati od
mesta do mesta na njegovom telefonu, sve dok se kutija sa
baterijom koja šalje signal ne bude zaustavila pred kućom vlasnika
bicikla. Tada je trebalo da Pit Hofman zaustavi svoj auto nešto dalje,
pa se javi Grensu i Birte, koji će zatim obavestiti svoje nemačke,
švajcarske, holandske, belgijske, britanske, italijanske i američke
kolege: biće to znak za sinhronizovanu akciju širom sveta.
Zadatak izvršen.
A tako bi i bilo.
Da misli nisu počele da mu se sudaraju u glavi.
Ha. Ha. Ha. Ha.
Jer kada je otvorio ulazna vrata i zakoračio u kuću, s nametom
da započne priču s licima koja su ga čekala za trpezarijskim stolom,
učinilo mu se kao da slova traže, traže, traže jedno drugo, a nikako
ne uspevaju da se povežu, i da su reči i rečenice postale stranci koji
ne mogu jedni sa drugima.
Deset hiljada prolaznih misli istovremeno mu je pomračilo čula.
Dok su mu ruke i noge rasle i međusobno se preplitale.
Hahahahahahaha.
Sve dok nije i ne shvatajući shvatio.
Drogiran je. Eto šta je.
Čista votka je imala mnogo oporiji ukus nego što je očekivao.
Hahahahahahaha.
Dečački kikot.
Onaj satanski prokleti smeh koji je dopirao iz Lenijevih divovskih
usta i pretvarao se u zelene bumbare i bele hijene razjapljenih usta i
crnu zatalasanu morsku travu koja zaudara na mulj i slana je i
lepljiva.
„Ljubavna bomba.”
Leni je sedeo na svom mestu kraj praznog tanjira, s podignutom
čašicom votke, i podsečao na neko sasvim malo dete dok je gledao
pravo u otvorene oči Pita Hofmana, u njegovu dušu.
„Supstance, Lesi. Upravo ti se u grudima aktivirala ljubavna
bomba.”
Z .
U samom sebi.
U tami koja je vladala u glavi neko je zaključao vrata kojih nema.
Nije mogao da se pomeri, ni da razmišlja, spavao je otvorenih
očiju ne videći.
Bio je čuvar svog unutrašnjeg zatvora iz kog nije bio u stanju da
pobegne.
K , prisutnosti.
Kada je uspevao da vidi Lenija.
Da vidi Majera.
Ali ne i Oniksa.
„Možda bismo mogli da našem danskom prijatelju uručimo jedan
poklončić dobrodošlice.”
Kratki, kratki trenuci privremene bistrine koji su lebdeli okolo.
I koji su baš onda kada uspe ponovo da vidi, ponovo da razume,
da ovlada svojim telom ponovo prelazili u one misli koje se
međusobno sudaraju i upetljane ruke.
„Ili nam se sada već pomalo čini da nam on uopšte nije prijatelj, i
da... laže.”
Mesto je podjednako važno kao i sam čin.
U tom trenutku su ga prozreli. Razotkriven je. Uhvaćen.
A sada i drogiran, odsutan.
Pit Hofman se trudio - stvarno se trudio - da se probije iz
hemijskog zatočeništva.
A sada nije iščezla samo njegova sposobnost da razmišlja i kreće
se.
Iščezao je i Oniks.
Vođa više nije bio tu.
Možda je zato Leni bio taj koji govori.
„Mhm. Oči te ne varaju. Ostali smo samo mi. Ti i ja i Majer. Jer si
nam upropastio veče. Naterao si Oniksa da nas napusti. Znaš, on
strogo pazi da nikada ne bude prisutan dok snimamo. A sada ćemo
raditi upravo to. Snimaćemo - tebe. Zato je sada otišao kući, da sve
gleda kao što i inače radi, ali i da sazna ko si ti, jebote, i šta uopšte
radiš ovde. U našem skrovištu.”
 Histerični dečački kikot.
„Ili, ako ti je to draže - umesto toga nam sada možeš ponuditi
dokaz, svojevoljno. Da ne lažeš. Da si zaista član našeg
društvanceta.”
Zeleni bumbari. Razjapljene hijene. Smrdljiva morska trava.
„Da si spreman da sa detetom uradiš baš sve.”
Hofman je ustao - želeo je, želeo, želeo da ustane - ali su mu
noge ostale nepomične. Njegovom telu je nedostajala sopstvena
volja. Isto se nastavilo i kada su ga Leni i Majer dograbili za ruke i
povukli ga preko poda prema sobi u kojoj su čekale dve devojčice.
„Izvoli.”
Pit Hofman se trzao i otimao svim snagama, ali su ga ti slabašni,
gojazni ljudi držali s lakoćom.
Bio je nemoćan. Apatičan. Očajan. Poslušan.
Nesposoban da se oslobodi.
„Sad se lepo provedite svi zajedno, i odrasli i deca.” Hofman je
piljio - piljio i vrištao - u dve devojčice.
One su sedele ispred njega u krevetu, drogirane baš kao i on.
Ljubavna bomba u grudima.
Mutne i kristalno jasne. Ćutljive i glasne. Udaljene, a ipak sasvim
blizu.
„Ali ja ne...”
Čak ga je i glas izdao.
„... mogu...”
Reči su izlazile iz njega u vidu promuklog šapata.
„... kada sam...”
Očajnički je pogledom tražio oko kamere. Ono koje sve snima.
Snimak koji će Oniks gledati kada bude stigao kući i naslonio bicikl
ispred nje.
Možda je gledao već i sada.
„... ovakav...”
„O, dragi prijatelju, neka te to ne brine.”
Hofman je stalno iznova trzao ruke ne bi li se oslobodio Lenijevog
i Majerovog stiska.
Ali ništa se nije događalo.
„Pošto ćemo prvo razgolititi devojčice. A zatim i tebe. A one u
sebi imaju malo drugačiju supstancu, pa tačno znaju šta treba da
rade. Možemo na to da gledamo kao na... eto, kaznu. Zbog toga što
ti nisi ti. Već neko drugi. Neko ko pokušava da nas obmane. Mesto i
čin su važne stvari, zar ne? Mi snimamo. Mi prodajemo. Kada bi
samo znao koliku inače proviziju plaćamo za nova lica. Jer to je
upravo ono što ćemo uraditi - prikazaćemo tvoje lice. Lice ispod lica.
Lice donosi mnogo, mnogo više od bezglavih tela. Dakle, u tvom
slučaju... pretpostavljam... sa dve devojčice istovremeno - najmanje
hiljadu dolara po klipu i kupcu. A ovde je reč o gomili kupaca preko
naših ličnih kanala.”
Pit Hofman se borio, trzao, ponovo kriknuo. Ali nije ništa
postigao, nije se čak ni čuo.
„A od svega je najbolje, prijatelju moj, to što ako iko ikada bude
završio iza rešetaka - to ćeš biti ti. Mi ćemo zaraditi pravo bogatstvo
- a ti ćeš nas štititi! Biće to najveći priliv prihoda za dugo vremena a
pritom nam je sam pokucao na vrata! Stotine hiljada dolara koje
ćemo, zahvaljujući tebi, moći da upotrebimo za proširenje našeg
prekrasnog posla. Još lažnih pasoša za još inostranih učenica na
razmeni. Još regrutera koji će nam pribavljati lepu decu.”
Nije uspevao da se pomeri.
Sedeo je kao obamro.
Dok su kratki, kratki trenuci pribranosti počeli da mu se vraćaju.
Potpuno smo saglasni da ti i ja, i Nacionalni istražni centar
uopšte, nemamo baš nikakve veze jedni sa drugima.
Baš kao i reči i slike sa sastanka sa Birte, kada su razgovarali o
tome koji uslovi važe za nepredviđene situacije.
Ako sve ode dođavola. Ako ti bude potrebna pomoć danske
policije. Ja ću tada reći da nemam pojma ko si.
Naravno, tada je to prihvatio.
Uvek je tako radio kao infiltrator - oslanjao se isključivo na sebe
samog.
Dosad nije znao kako izgleda osetiti paniku poput ove koja ga je -
dok su ga ona dvojica vukli spolja - sada razdirala iznutra.
A droga ga je sprečavala da se bori, da se odupre.
N utopio se u promukao šapat i na kraju
se uopšte nije čuo.
Nije bio siguran u to gde se nalazi, i da li uopšte postoji.
Nestvarna nestvarnost?
U tom slučaju su dva muškarca pokušavala da ga polegnu na
krevet.
Ili stvarna nestvarnost?
U tom slučaju su dva muškarca pokušavala da mu vežu ruke.
Ili nestvarna stvarnost?
U tom slučaju su dva muškarca pokušavala da mu svuku odeću.
Ili stvarna stvarnost?
Jer ako se to događalo - neko ga je gurao naniže, neko mu je
vezivao ruke i neko mu vukao odeću - događalo se baš u tom
trenutku i baš na taj način.
I uprkos tome što mu je nedostajalo snage, udarao je.
Udarao.
Pit Hofman je nekada radio sve što je od njega zahtevala uloga
infiltratora kako bi zadržao verodostojnost i mogao da nastavi sa
podrivanjem kriminalnih krugova iznutra. Kasnije više nikada nije
mogao da se potpuno oslobodi svojih tadašnjih postupaka, jer su ga
progonili, sveprisutni u besanim paklenim noćima, dok je Zofija
spavala dubokim snom pored njega, snom od one vrste koju imaju
ljudi koji se osećaju sigurno i koju je retko moguće ponovo zadobiti
kada se jednom izgubi.
Sve što je bilo potrebno - ali ne i ovo.
Ne.
Ovo.
Zato je udarao. Opet, i opet.
 Udarao je kroz drogu. Kroz hemijsku kontrolu.
Udarao je sa mržnjom, nagonom za održanjem, snagom volje.
Onim što ga je razdvajalo od onih koji su ga sada držali za ruke.
Ali zbog droge koja mu je izmenila čula, nije imao nikakvu
predstavu o snazi.
Nije znao udara li jako ili slabo. Previše jako ili previše slabo.
I tako, kada je u jednom od malobrojnih svesnih trenutaka uspeo
da se otrgne i stisnutom pesnicom pogodi Majera u lice, učinio je to
sa svom snagom koju je uspeo da crpi iz sebe. Celokupnom snagom
kojom je raspolagao. Za svaki slučaj. A kada je iz glave nemačkog
pedofila potekla krv, iskreno se iznenadio - time što je udario toliko
jako a da sam nije bio toga svestan, i time što je svaka kapljica bila
blistavocrvena, umesto crna.
A kada je jednom počeo da udara, više nije mogao da stane.
Udarci su pljuštali po Majerovoj glavi, grlu. Ali prestravljeni,
prodorni krici pripadali su nekom drugom. Dopirali su iz Lenijevih
usta. On je u šoku ustuknuo unazad, umesto da pomogne svom
prijatelju, i sada je pokušavao da ostavi na cedilu to lice koje više
nikada neće biti celo.
„Smej se sada, Leni!”
To đubre je bilo toliko preplašeno. Od fizičkog nasilja.
„Kikoći se sad, gade!”
Pseći povodac je i dalje stajao na polici pored dečje odeće i
seksualnih igračaka, a kada se Hofman protegao da ga dohvati, za
trenutak je izgubio ravnotežu, pošto je pogrešno ocenio rastojanje,
pa je u padu zakačio rub police i osetio kako mu se nosna proteza
odvaja od lica.
„Jer ovo je - ovo je isto što vi radite deci!”
Leni je uspeo da stigne do praga sobe kada ga je Pit Hofman
dograbio za ruku, odgurnuo ga u dovratak, pa prekinuo njegov
prodorni vrisak obmotavši mu povodac oko vrata.
„Hteo si da se igraš? Evo, igramo se!”
Gnev. Izbezumljenost.
Ispunjavali su ga u potpunosti kada je, sav sluđen drogom, počeo
da priteže pseći povodac sve jače i jače.
Kada su se Leniju oči zacrvenele, na ivici da budu istisnute iz
duplji.
 Kada je omča prekinula disanje, ostavljajući još samo nekoliko
sekundi.
Do smrti.
Tada je ona vrisnula.
„Prestani!”
Na švedskom.
„Molim te!”
Hofman nije nastavio da vuče. Zaustavio se. Da li mu je ona to
doviknula na... njegovom jeziku? Ili se to samo hernija poigrava s
njegovim mozgom? Da li možda njegova deca stoje tu? Rasmus ili
Hugo ili Luiza plaču i vrište i...”
„Prestani! Prestani!”
Kakav su mu to koktel uopšte dali?
I koliko će dugo droga upravljati njegovim umom?
„Jesi li ti rekla... je l’ to bio švedski?”
„Prestani! Nemoj da biješ! Nemoj, nemoj, nemoj!”
Dok je Leni bez svesti padao na pod, Pit Hofman napravi
nekoliko opreznih koraka ka devojčici. Njoj je svetla kosa bila
svezana u rep, a oči su ga gledale ne videći ga zaista. Ona mu se
obratila, ona je vikala.
„Govoriš švedski?”
„Little.”
Njena drugarica je samo zurila u pod, isto kao i pre toga, kada su
tek bile stigle. Sa njom nije bilo moguće stupiti u kontakt. On se
stoga usredsredio na devojčicu koja ga je navela da popusti svoj
daviteljski stisak.
„Kako se zoveš?”
Ali ona mu nije odgovorila. Samo je stajala tu, sasvim prazna.
„What’s your name?”
Sada mu je odgovorila. Tanušnim glasom.
„Lin.”
„And before that?”
Upitao ju je kako se zvala pre.
Odugovlačila je.
„Da?”
„... Linnea. That was my name.”
D zvala Linea doviknula mu je:
Prestani! Molim te! Izgovorila je to na švedskom i time sprečila smrt
onog zloduha. Sada je stajala podjednako prozirna kao i pre, kraj
besvesnog tela koje je ležalo ispruženo na stomaku. Žrtva je spasla
svog mučitelja.
„Is he...”
„He will live.”
Preživeće. Baš kao i devojčica kojoj je oduzeo život. Linea?
Je li to bila... ona?
Ista ona za koju je izvesni državni organ, u dogovoru sa njenim
roditeljima, odlučio da više nije u životu. Sa kojom je Rasmus pre
mnogo godina išao u obdanište? I za koju ga je Zofija zamolila da je
pronađe?
Koja je predstavljala razlog iz kog se on nalazi tu?
Pit Hofman je poželeo da sedne, uzme devojčicu koju nije
uspevao da prepozna u naručje, drži je čvrsto, zamoli je da priča.
Ali ne sada.
Borba protiv dvojice pedofila pretvarala se u borbu s vremenom.
Bio je otkriven. I to ne samo tu - jer će kamera koja je skrivena
negde u prostoriji ubrzo preneti vođi lanca šta se dogodilo.
A taj nije smeo da pobegne. Da uništi dokaze. Upozori ostale
članove.
„Please. Stay in this room.”
Ostani ovde.
„Police will come. They will help.”
Devojčica je stisnula usne i ćutala.
Ne. Nije želela da ostane tu. Ni da čeka policiju. Sve dok on ne
bude odvukao Lenijevo i Majerovo telo u kuhinju, pa ih tamo vezao
za gelender koji vodi ka tremu.
Onda je posrnuo, ponovo.
Ošamućen.
Smeten.
„What chemical?”
Leni je postepeno počeo da dolazi svesti, a Hofman ga je udario
nogom.
„Hey you fuck! What chemical? How long - in my body?”
Gojazni čovek je i dalje imao pseći povodac oko vrata, možda je
uostalom zbog toga kašljao i gutao vazduh dok je pokušavao da
odgovori. Reči su mu se stapale jedne sa drugima, nerazgovetne.
Pit Hofman se prvo uverio u to da su obojici ruke zaista čvrsto
stegnute plastičnim vezicama koje su im se usecale u kožu svaki put
kada pokušaju da se pomere, pa je zatim bacio još jedan pogled na
dve devojčice pre nego što je požurio natrag ka iznajmljenom autu.
Bile su tako mršave. Tako male.
Tako daleko od kuće.
šesti deo
Kao da gleda u ogledalo
u kom se ogleda drugo
ogledalo
T niz staklo.
Sa unutrašnje strane prozora.
U prostoriji koja je odavno prestala da diše - napetost, nada,
uzbuđenje pretvorili su se u toplotu unutar četrnaest ljudskih tela i
čitav okolni svet učinili neprozirnim. Evert Grens je prevukao
rukavom košulje po vlažnoj mreni i potpuno obrisao gornji deo
prozorskog okna, pa ugledao dansku prestonicu usred jutarnje
gužve, kroz prorez koji će se ubrzo ponovo zamagliti.
„I dalje ništa?”
„I dalje ništa.”
Birte ga pogleda. Nadala se drugačijem odgovoru.
„Grense - ne možemo još dugo da čekamo.”
„Znam.”
„Moramo da uspostavimo kontakt! Da saznamo identitet vođe
lanca!”
„Hofman je taj koji stupa u kontakt - a ne mi. To je jedan od
preduslova.”
„Opisao si mi ga kao najboljeg u svojoj branši.”
„I jeste najbolji.”
„Pa zašto se onda ne javlja!”
Grens požele da je uzme za ruku i povede je u stranu, nešto joj
kaže, objasni - bilo šta što će je umiriti. Ali je odustao od toga. Nije
želeo da je na bilo koji način marginalizuje kao odgovorno lice pred
kolegama šefovima koji su doputovali tu sa raznih krajeva sveta.
Zato je odstupio nekoliko koraka, udaljio se od prozora i stao nešto
dalje od konferencijskog stola na najvišem spratu masivne zgrade u
kojoj se nalazilo sedište Policijske uprave. Odatle je kao jedini
nezvaničan učesnik sastanka mogao da proučava onih trinaestoro
zvaničnih. Birte - koja je nadenula ime čitavoj operaciji i uspela da
ubedi policijske organe koji nikada ranije nisu sarađivali u značaj te
saradnje - imala je sa jedne strane kriminalističkog inspektora iz
Kopenhagena koga je Grens upoznao još onog prvog dana u
gradiću Lerdalu i koji je bio odgovoran za sva saslušanja u Danskoj,
a sa druge mladog tužioca koji je iz Kopenhagena podigao optužnicu
protiv supružnika Hansen za prvobitno krivično delo. Zatim je sledio
dug niz predstavnika policijskih organizacija iz Nemačke,
Švajcarske, Belgije, Holandije, Velike Britanije i Italije, tu su zatim
uobičajeno bili i čovek iz Interpola i, ne baš podjednako uobičajeno,
žena iz Vašingtona i vrhovni tužilac iz San Dijega i carinski agenti iz
američke Uprave carine, a na kraju i mlada žena koja je ustala, i koja
je, ako je Grens uspeo sve pravilno da shvati, predstavljala Birtin
američki pandan iz neke organizacije koja se zvala Centar za
istraživanje sajber kriminala u okviru Domovinske bezbednosti.
Sada su stajale jedna kraj druge ispred velike table, Birte i žena
iz Centra za sajber kriminal, pošto su tamo okačile svaka svoju šemu
razgovora na četovima u velikom formatu, pa su na osnovu tačnih
vremena i IP adresa mogle da pokazuju i upoređuju, pa utvrđuju da
su „ovaj tu i onaj tamo povezani”, baš kao i „onaj tamo i ovaj tu” - i
potvrđuju povezanosti koje će u sudskom procesu ubediti sudiju ili
porotu u to da je određeno dete baš u tom trenutku bilo izloženo
napastvovanju. Nešto dalje od toga, na belo obojenim kamenim
zidovima, visile su odštampane uveličane slike. Bili su to dodatni
rezultati istrage koji su u toku dana razmenjivani preko državnih
granica, kao delići slagalice koja je predstavljala pedofilski lanac i
koji će uz malo sreće uskoro moći da predstavljaju presudne dokaze.
Kao na primer slika na kojoj jedan od ljudi bez lica pokazuje crvenu
haljinu koju će poslati za Katrine, a koja će sada možda moći da
bude povezana sa pošiljaocem uz pomoć crno-belog uzglavlja
kreveta koje se naziralo u pozadini fotografije - što je detalj koji će
policajci različitih nacija potražiti prilikom upada koji predstoje. Ili
slika na kojoj je neko napisao „Hi Katrine” na kartonskoj tabli kako bi
zaklonio svoje lice, ali je istovremeno na slici prikazao zeleno
obojenu drvenu tavanicu, koja će, ako bude bila pronađena u domu
nekog pedofila, moći da poveže dva člana kruga. Ili kao što će -
Evert Grens ovde oseti probadanje u gornjem delu grudi, uvek na
onom istom mestu - slike na kojima devojčica tužnih očiju premešta
šnalu za kosu u obliku plavog leptira sa svoje glave na glavu lutke,
iste one koju je Grens kasnije pronašao na polici stana u Danskoj,
predstavljati savršen dokaz ukoliko baš ta devojčica bude bila
pronađena prilikom izvođenja operacije.
„Everte?”
Nije pomoglo što je koraknuo unazad, pokušao da nestane. „I
dalje ništa?”
Birte se i dalje nadala njegovom odgovoru.
„Ne.”
Blago je odmahnuo glavom.
„Ništa od našeg izvora.”
Evert Grens je video njeno razočaranje, razumeo njeno
nestrpljenje.
On je i dalje bio obuzet jednim drugim osećanjem.
Svi su oni sedeli tu, doleteli iz celog sveta, u iščekivanju nekog
pomaka. A švedski kriminalistički komesar je s druge strane i dalje u
glavi obrađivao dugi telefonski razgovor koji je vodio sa Pitom
Hofmanom dok se ovaj vozio prema gradu po imenu Santa Marija.
Sa čovekom koga više nije prepoznavao, verzijom infiltratora s
kojom se nikada ranije nije susreo. Pometenost pred zadatak koji je
sledio tog dana bila je ogromna, sopstvena sumnja užasno jaka. A to
što se sada nalazio u prostoriji koja je u potpunosti zavisila od
Hofmanovih sposobnosti značilo je da se oseća lažno. Naravno,
trebalo bi da porazgovara sa Birte, pruži joj tu istinu, ali ona je
istovremeno morala da celokupnu snagu usmeri na rešenje, a ne
problem, kako bi bila u stanju da izađe na kraj sa svime.
Dok je Birte pripremala sastanak, dočekivala i predstavljala
svakog gosta, Grens se posvetio tome da odsluša sva preostala
saslušanja koja su obavljena sa Karlom Hansenom, Dorte Hansen i
Katrine Hansen. Porodicom koju su razorili jer su morali.
Tada mu je sinulo.
Hofmanov glas.
I to koliko je očigledno bilo.
To da Pit Hofman glumi pedofila. Za razliku od drugih prilika kada
ga je Grens slušao prilikom različitih zadataka infiltracije. Dok je uz
svu onu sigurnost koju je Karl Hansen ispoljavao dok je na
snimljenom materijalu stalno iznova poricao - on zaista i bio pedofil
čitavim načinom na koji je govorio. Kada bi ih neko sa strane
uporedio, uočio bi disonancu u Hofmanovom glasu, onu
protivrečnost nekoga ko ne veruje sasvim u samog sebe.
Saslušanja devojčice, majke i očuha samo su potvrdila utisak koji
je stekao slušajući one isprekidane razgovore u noći hapšenja.
Ćerka koja povremeno razotkriva neprijatne pojedinosti pritom ih ne
shvatajući zaista, pošto su joj utuvili u glavu da je život koji vodi
zapravo normalan. Majka koja sve vreme zahteva da sazna gde joj
se nalazi ćerka i šta radi. I očuh koji se podrugljivo smeši - Grens ga,
naravno, pritom nije video, ali je posle stotina sličnih saslušanja bio
siguran da radi upravo to dok na svaku tvrdnju odgovara
protivpitanjem.

Islednik (IS): Imamo slike. Vas i Katrine.

Karl Hansen (KH): Stvarno?
(IS): Da, i...
(KH): Da li ste me na njima uopšte videli?
(IS): Videli smo...
(KH): Jednu ruku, je l’ tako? Ali da li mi se vidi lice?
(IS): Kada se sve sabere, imamo...
(KH): Kada se sve sabere, nemate vi baš ništa, jelda?

Ali nije mu to bilo ono najgore. To odsustvo empatije kod očuha.

Sa time se Grens susretao čitavog života, u svim mogućim
varijantama. Neočekivanu nelagodu u njemu su izazvali majčini
odgovori. Opsednutost time da sve vreme zna šta njena ćerka misli.
Da je poseduje. I u njenom slučaju je na svaku tvrdnju sledilo pitanje,
ali drugačije vrste. Bila je to majka koja je mislila da će povratiti
sebe, kontrolu nad samom sobom, time što će kontrolisati svoju
ćerku.
Evert Grens je odvratio pogled od dokumenata koji su u
ogromnom formatu prekrivali svaki delić zida, pa umesto toga
potražio sopstveni uveličani doprinos koji se nalazio na sredini
konferencijskog stola, uokviren šoljama kafe i dopola ispijenim
flašama mineralne vode. Sliku koju mu je Hofman poslao sa svog
telefona, poslednji znak života sa kalifornijske obale. Krišom
napravljena fotografija čoveka za kog se pretpostavlja da je vođa
pedofilskog lanca. Slikana je iskosa i pomalo odozdo, kao da je
infiltrator ležao na podu dok je pritiskao dugme na naprednoj
mikrokameri. Objekat nije bio sasvim u fokusu, a ni osvetljenje nije
bilo zadovoljavajuće, ali uprkos tome što je fotografija nekoliko puta
uvećana i sada bila šira i viša od jednog metra, lice se jasno videlo.
Bio je to čovek u starijem sredovečnom dobu, ne mnogo mlađi od
samog Grensa, mada u znatno boljem stanju. Imao je jasne crte lica,
bez suvišne masnoće, pa čak i bez naročito mnogo bora na
preplanuloj koži, kose guste, iako je već dobila srebrnaste, prosede
tonove, i očiju čija snaga daleko nadmašuje večiti umor
kriminalističkog komesara. To lice je moralo dobiti ime kako bi moglo
da bude pozvano na odgovornost i kućnu adresu, kako bi bilo
povezano sa svojim delima preko fizičkih dokaza za koje se
pretpostavljalo da se nalaze tamo. Da bi ga uhvatili, osudili, zatvorili.
Za sva vremena.
Grens je već bio napravio prve korake ka izlazu iz prostorije,
kako bi udahnuo svež vazduh, kada se zaustavio pred pragom.
Telefon mu je zazvonio. A to nije primetio samo on. Cela prostorija je
utihnula. Učesnici sastanka, koji su predstavljali različite policijske
organizacije od kojih se inače svaka borila sa sopstvenim
svakodnevnim brigama, sada su bili usredsređeni samo na jedno.
Nadali se samo jednom. Tome da signal mobilnog telefona, koji bi se
u drugim okolnostima doživeo kao smetnja, i koji bi morao da bude
utišan za vreme sastanka, znači da sledi poziv koji će najzad dati
znak za početak njihove zajedničke operacije.
„Da?”
Kriminalistički komesar je pročitao natpis na ekranu telefona.
Upravo tako.
Jedan od onih brojeva koje koristi Hofman, a traju samo po jedan
dan.
„Grense?”
„Ja sam.”
Evert Grens se osvrnuo oko sebe. Svi su slušali njegovu stranu
razgovora. Uključujući i Birte.
„Da?”
 „Dvojicu možete da pokupite. Odmah. Uputite lokalnu policiju na
adresu koju si dobio od mene. Tu dvojicu možete - ali ne i onog koga
tražimo pre svih.”
Čuo se zvuk automobila. Pit Hofman se nalazio u vozilu i nekud
se uputio.
„Ja idem za njim. Za vođom. Sad se već smrkava i trenutno ga
nemam na vidiku, ali...”
„Koliko si mu blizu?”
„Imam trag.”
„Dobro. Dobro. Onda...”
„Nego, Grense?”
„Da?”
„Možda sam i ja na putu da budem razotkriven.”
Evert Grens je sada uzvraćao pogled samo Birte. Ona je morala
da zna, a da ih pritom ne prisluškuju ostali prisutni. Svi su bili uvereni
u to da je znak za pokret povezan sa poslednjim kompjuterskim
fajlom koji se trenutno dešifruje i koji bi trebalo da potvrdi tačne
položaje osumnjičenih počinilaca - a ne sa izvesnim infiltratorom bez
zvanične dozvole koji je odranije na poternici i koji se u tom trenutku
nalazi u SAD sa lažnim pasošem, pošto su ga angažovali jedan
švedski kriminalistički komesar i jedna danska informatička
ekspertkinja.
„Sačekaj trenutak.”
Komesar je klimnuo glavom Birte, koja je napustila svoje mesto
ispred ostalih članova grupe, pa izašla za njim u hodnik.
„Staviću te na spikerfon, Pite, i zamoliću te da govoriš tiho.”
Šaputao je u telefon, držeći ga između njih dvoje.
„Slušamo. Ponovi ono što si poslednje rekao.”
„Možda sam na putu da budem razotkriven. Ili u najgorem slučaju
- već sam razotkriven.”
Grens malo iskrenu mobilni telefon, okrećući ga nagore, sve dok
se iz zvučnika ograničenih mogućnosti nije začuo malo jasniji zvuk.
„Mislim da se približavamo mestu na kom živi - došao je ovamo
biciklom, a ja se sada vozim kroz naselje koje postaje sve gušće. A
kada ga bude uredno uparkirao na njegovo mesto i seo u svoju finu
fotelju da malo baci pogled na ono što je snimljeno te večeri,
shvatiće. Upozoriće ostale. A tada - sve propada.”
 Komesar i Birte ponovo razmeniše poglede.
„Sada se menjamo. Pite, ovde Birte.”
Danska istražiteljka se približila mikrofonu telefona.
„Shvatam šta želiš da kažeš. I u pravu si. Ne mogu više da
odugovlačim - aktiviraću Operaciju Jon Blund.”
Grens ju je pogledao - i pritom je zaista sagledao.
Upravo je izabrala jedini put kojim nikako nije želela da krene.
Narediće akciju iako nije utvrdila vođin identitet. Rizikovaće da ga
izgubi, baš kao i onog drugog sa neuhvatljivom IP adresom. Moraće
da se suoči sa spoznajom da će pedofilski lanac uskoro ponovo biti
uspostavljen, sa novim članovima.
Učinila je to svesna da će ako ne bude izabrala jedini put, ispasti
još gore - to je isto kao oglašavanje interne uzbune u pedofilskom
lancu, što će svim osumnjičenima dati vremena da pobegnu.
„Još nešto pre nego što prekinemo vezu.”
Približila je telefon sebi, pazeći da Hofman razume svaku njenu
reč.
„Ako ga budeš uhvatio.”
„Da?”
Pit Hofman je vozio lagano, ili se barem tako činilo sudeći po
zvuku motora.
A sada je dodatno usporio.
„Birte? Samo reci - čujem te.”
„Ako budeš uspeo da ga pratiš sve do kuće - pusti ga.”
„Šta to hoćeš...”
„Prvo hard-disk. Pa onda čovek. Uvek! Kompjuter je prioritet! Bez
njega, bez... moraš da se domogneš hard-diska. Da sam ja tu... prvo
bih potražila NAS, hard-disk pored kompjutera, zatim bih iščupala
svaki kabl za napajanje koji ugledam, da bih isključila sve uređaje.
Ali, Hofmane - budi oprezan. Ako te bude ugledao - uništiće ga!
Obrisaće sve. Zaključaće, pa baciti ključ, a svi ti dokazi... Hard-disk,
Hofmane!”
Evert Grens je taman krenuo da izađe iz prostorije da bi udahnuo
malo vazduha kada je telefon zazvonio - sada je pokušao ponovo.
Lutao je hodnicima popločanim tvrdim i glatkim kamenom, svojom
privremenom karticom otvorio dva para sigurnosnih vrata pod
elektronskim nadzorom i nekako otvorio staklena vrata koja vode na
tesan balkon, a on je sudeći po količini opušaka u plastičnim
činijama neprijatnog mirisa predstavljao mesto okupljanja svih
pušača danske policijske uprave. Posle nekoliko oslobađajućih
udisaja seo je na jednu jedinu drvenu hoklicu, pa pogledom
obuhvatio krovove zgrada u centru Kopenhagena.
Gospode.
Zar nije čula? Nije shvatila? Ono što sam ja čuo i shvatio?
Hofman je na drogama, dođavola!
Prizvuk u glasu. Intonacija. Ono kratko oklevanje pre svakog
odgovora. Neobičan izbor reči.
Grens je bio siguran - Pit Hofman se nalazio pod snažnim
dejstvom hemikalija.
Kriminalistički komesar je ustao. Seo. Ustao. Telo mu je bilo
podjednako nemirno kao i duša.
Možda bi trebalo da kaže?
Da skrene Birte pažnju na to da će, kada kroz nekoliko trenutaka
bude objavljivala rat čitavom svetu, za to vreme njihov infiltrator
voditi svoju bitku u Kaliforniji, i to ne samo sa vođom pedofilskog
lanca već i sa drogom koja ga slabi.
Ne. Prerano je.
Njoj je i dalje bilo potrebno da usmeri celokupnu energiju u
pokretanje i vođenje operacije. Ovo je zasad i dalje bio samo
problem jednog švedskog kriminalističkog komesara.
I tako je sam inicirao kontakt, sam ga je pozvao.
Iako je trebalo da to radi samo infiltrator.
„Opetja.”
„Grense - nemam vremena. Jurim za crvenim tačkama koje
trepću na mapi.”
„Jedno jednostavno pitanje.”
„Prekidam vezu.”
„Kako se osećaš?”
Pit Hofman nije prekinuo. Ali takođe nije ništa rekao. Brojanje
automobilskog motora služilo je kao neka zaštitna opna između njih
dvojice.
„Postavio sam ti pitanje.”
„Mhm.”
„I znaš da neću odustati sve dok mi ne budeš odgovorio.”
 Zvuk motora. Bilo je nečeg uspavljujućeg u njemu.
„Nikada se nisam osećao ovako. Baš nikada.”
„Kako?”
„Pa... ne uspevam sasvim da ovladam mislima, Everte. A ni
telom.”
„Na čemu si?”
„Ne znam. Stavili su mi neko sranje u alkohol. Popušta. Ali
polako. Ja... nisam sav svoj.”
„Zaustavi se.”
Evert Grens nije unapred isplanirao da će reći baš to.
Jedino što nije smeo.
„Stani uz ivicu puta. Pusti ga, baš kao što ti je rekla i Birte, ali
uradi to odmah, i bez tog jebenog kompjutera.”
Hofman je na svakom prethodnom zadatku rizikovao da pogine -
ali ovoga puta ne bi čak ni bio u stanju da se odbrani ako bi se
opasnost pretvorila u stvarnu pretnju.
„Pite - čuješ li me?”
„Ne.”
„Prekidaj.”
„Kakvo je to đubre, da si samo mogao da ga vidiš.”
„Prekidaj odmah.”
„Neću da prekinem. Neću ga pustiti. Da li me razumeš, Everte?”
P H da mu mobilni telefon padne na
suvozačko sedište, kao da želi da se otarasi Grensovog glasa.
Njegova uznemirenost prešla je na kriminalističkog komesara. Hitro
je bacio pogled u retrovizor. Izgledao je drugačije - u prvi mah ne
uviđajući zbog čega. Koren nosa. Pažljivo izvajani profil Karla
Hansena odvaljen je prilikom borbe. A uz to - i ožiljak. Sasvim se
pokvario. I na trenutak se osmehnuo onim osmehom koji je ostavio
na američkoj graničnoj kontroli.
Napuštam pedofila.
S jednom rukom na volanu, drugom je jako, jako trljao svoju
šarenu bradu, sve dok mu kratke dlake različitih boja nisu ostale
zalepljene za dlan.
Vukao je. Grebao. Obuzet nečim što je podsećalo na stid.
Dok tražim samog sebe.
Neki tinejdžer je biciklom održavao ravnotežu na uskom zidu kraj
ivice puta, grupica žena je džogirala ka njemu pod svetlošću farova,
a dva sredovečna muškarca su o nečemu raspravljala na prilazu
nekoj garaži, mlatarajući rukama. Hofman je pratio crvenu treptavu
tačku GPS-a, ulicom koja je prolazila posred naselja s porodičnim
kućama koje su izgledale baš kao i sve druge izgrađene za američku
srednju klasu s prijatno visokom kupovnom moći. Istovetne kuće sa
istovetnim travnjacima od kojih ga je hvatala vrtoglavica, kao da
gleda u ogledalo u kom se ogleda drugo ogledalo.
I tada je crvena tačka prestala da se kreće.
Počela je neprekidno da šija baš kada je podigao mobilni telefon
sa suvozačkog sedišta - trag se završavao baš na tom mestu na
mapi.
 Pit Hofman je procenio rastojanje. Četiristo pedeset metara ga je
razdvajalo od parkiranog bicikla sa aktivnim odašiljačem smeštenim
iza baterije.
Čekao je u autu dok je prolazio još jedan večernji džoger, želeći
da se uveri da li je crvena tačka i dalje tu. Čovek koga su tražili, koji
je oformio pedofilski lanac za zlostavljanje male dece, i koga
odgovorna lica za celokupnu operaciju u SAD i Evropi čekaju u nekoj
policijskoj stanici u centru Kopenhagena nalazio se jedva pet minuta
peške od njega.
Da li se onaj koji sebe naziva Oniks zaustavio pred svojom
kućom?
Je li možda upravo pustio snimak sa kamere za koju je Hofman
bio uveren da je skrivena u velikoj vili, unutar sobe za
napastvovanje?
Ili - možda je vođa lanca već znao šta se dogodilo?
Futrole za nošenje ispod miške ležale su skrivene u rezervnom
točku na dnu prtljažnika, i Hofman je sada okačio obe i pažljivo ih
namestio, pa sačekao taj poznati osećaj da ga nešto žulja na koži.
Nije usledio. Izvadio je pištolj i bodež koji su toliko dugo predstavljali
deo njegove standardne opreme, pa obuhvatio rukom rebrastu
površinu oružja i odmerio težinu dvostruko naoštrenog sečiva noža,
ali ni to mu nije delovalo poznato.
Onome što sam bio do maločas.
Jer sada ne prepoznajem ni sopstvenu šaku.
Baš kao kada sam udarao prejako kroz zid od hernije.
Iz pretinca za rukavice je izvadio klešta, vakuumske držače i
kutijicu sa žiletima, pa sve to spustio u bočne džepove pantalona
zajedno sa plastičnim vezicama, pa izašao iz auta, trudeći se da se
koliko god može kreće normalnom brzinom.
Uprkos tome što je vremena ponestajalo.
Uprkos očajanju u Birtinom glasu dok je govorila o jedinstvenim
dokazima koji su bili presudni, a koje je bilo lako obrisati.
Držao je mobilni telefon u ruci. I na njemu crvenu tačku na mapi.
Još samo malo ovom ulicom, pa zatim treba skrenuti u sledeću, i ići
još pedesetak metara desnom stranom. Prošao je pored jedne, dve,
tri, četiri, pet, šest podjednako velikih kuća na podjednako velikim
parcelama.
 Pokreti koji se ne vide.
Lice koje nije upadljivo.
Postani sused koji stanuje tu negde.
Dok su unutar njega otkucavali skriveni časovnici, pokušavao je
da samog sebe ubedi u to da je u stanju da korača polako, zadrži
infiltratorovu spoljašnjost kao deo uobičajenih prizora u toj ulici, kao
neko ko prođe pored vas i posle ga se više ne sećate.
Tamo.
Niska bela ograda od izrezbarenog drveta. Savršeno orezane
voćke koje su podsećale na obezbeđenje sa svojim uspravnim
držanjem i dugim rukama duž staze sa okruglastim kamenim
pločama. Kuća je imala dva krila i spoljne zidove prekrivene ciglom,
kao i vijugave zelene biljke koje su se pentrale oko ulaznih vrata.
Tamo.
Pit Hofman je udahnuo, izdahnuo, udahnuo, izdahnuo.
Izbrojao je najmanje tri kamere za nadzor koje su pokrivale
prednju stranu, a verovatno ih ima još toliko i sa zadnje. To je obično
značilo i alarm na vratima i prozorima.
Udah, izdah, udah, izdah.
Prešao je i preostalo rastojanje do cilindričnog poštanskog
sandučića od onih koji se otvaraju i prazne uz pomoć ključa. Broj 26.
U sledećem redu, ispod adrese, nalazila se pločica sa imenom.
Deset velikih slova. RON DŽ. TREVIS. Pošto je prošao još nekoliko
niskih žbunova, ugledao je i bicikl - prepoznao ga je naslonjenog na
baštensku šupu.
Sada je usporio, ali je ipak nastavio da se kreće ulicom kao i
dotad, i zaustavio se tek kada su ga zaklonila dva gusto postavljena
drveta.
Udah, izdah, udah, izdah.
Ono što mu je zujalo i zujalo u glavi nikako se nije predavalo.
Ali nije mogao više da čeka, morao je da se otrgne od droge koja
je pokušavala da ga zadrži.
Treba još samo malo da se protegne među stablima drveća. Tada
će moći da vidi kuću a da njega ne vide. Prelazio je pogledom po
dvorištu živih boja, nastavio duž fasade od cigle, od sobe do sobe,
od zavese do zavese.
Do jednog od duguljastih suterenskih prozora.
 Tamo će pokušati da uđe.
Ometač se nalazio na svom mestu pored noža u futroli ispod
majice. Izvadio je to parče plastike i uglavio ga između dve grane
drveta, proverivši da li stoji stabilno. Stiven mu je obećala veliki
domet, i dok ga je Hofman usmeravao prema kući koja je pripadala
izvesnom Ronu Dž. Trevisu - da li se tako zoveš? - nadao se da i
dalje može da se osloni na njeno stručno znanje.
Jer sada je već prešao u trk.
Prema cilindričnom poštanskom sandučetu i izrezbarenoj ogradi,
gde je odgurnuo kapiju, pa pognuto prišao daljem zabatu kuće i
šćućurio se pored kante za smeće. Ako funkcioniše, trebalo bi da je
ometač već pronašao frekvenciju nadzornih kamera i počeo da
emituje na njoj, čime je svaku sliku pretvarao u crnu prazninu. A
kada bude počeo da žiletom skida kit oko podrumskog prozora, pa
zatim kleštima izvlači ekserčiće koji drže staklo na mestu da bi na
kraju pomoću vakuumskih držača izvadio čitavo okno, trebalo bi da
alarm bude već sasvim isključen, a svaka komunikacija između
alarmnog sistema i centrale prekinuta.
Iznutra je dopirao blag miris budi.
Ustajao vazduh.
On je ležao na stomaku na zemlji kraj cvetne leje, proturivši glavu
kroz otvor koji je sam stvorio, pa se odbacio nogama i skliznuo
naniže ka podu podruma, sa rukama ispruženim ispred sebe.
Ka tami.
Tamo gde je dopirala samo slabašna svetlost uličnih lampi. Zato
su bile toliko upadljive. Te oči. Zurile su pravo u njega.
„R D .T .”
„Ne sada, Grense.”
„Maločas mi je stigla ova slika. Pogledaj.”
„Ne mogu ovog trenutka.”
„Vila na sprat obložena ciglom, okružena belom drvenom
ogradom. Ako se usredsrediš na ove ovde površine, vidiš, Birte, tu
uz ivicu slike - izgleda da je slika napravljena iz zaklona drveća? A
fotograf se nalazio blizu, pretpostavljam najviše petnaestak metara
od kuće.”
„Ne mogu ovog trenutka, okej?”
„Hofman.”
„Hofman?”
„On je poslao sliku. Na moj telefon. Pre trideset sekundi. Uz
tekst: ’Ron Dž. Trevis, Bolford strit br. 26’ sa upitnikom na kraju.”
Sada je švedski kriminalistički komesar uspeo da zadobije njenu
pažnju.
„’Trevis’? I... upitnik?”
„Da.”
Birte je stajala kraj ogromnog televizijskog ekrana u
konferencijskoj sali zamagljenoj od vlage kada se izvinila, zamolivši
kolege iz Centra za sajber kriminal i Američke uprave carina da se
malo pomere kako bi mogla da prođe, pa povela Everta Grensa u
stranu.
„Hoćeš da kažeš da bi...”
„Da.”
„... to mogla da bude ona kuća? I ono ime?”
„Hoću da kažem da mi je Pit Hofman poslao tu sliku usred
potrage. I da postoji samo jedan način da se to protumači.”
 A ona se predala.
I donela jedinu odluku koju nije želela da donese.
Da izgubi vođu - kako ne bi izgubila sve ostale.
„U tom slučaju...”
Ali sada.
Stvorio se prostor.
Infiltrator je stigao na cilj.
„... Grense, pozovi lokalnu policiju. Daj im lokaciju i...”
„Ne.”
„Grense - samo uradi to što sam ti rekla. Naredila. Ako želiš da
ostaneš u ovoj prostoriji.”
„Ali znaš šta će se dogoditi ako sada uđemo tamo. Ako se
američki policajci budu rastrčali oko kuće sa slike, i... sama si to
rekla, Birte - ako vlasnik kuće bude bio upozoren, nema šanse da
ćeš videti sadržinu njegovog kompjutera. Kada bi Hofman mislio da
bi pojačanje povećalo njegove šanse, tako bi nam i rekao. Umesto
toga nam je poslao ime. Pripremićemo ono što možemo. Ali nećemo
podići uzbunu dok nam se on ne bude ponovo javio.”
Pogledali su jedno u drugo. I dugo se gledali. Sve dok ona nije
klimnula glavom.
„Ti ga poznaješ.”
Grens joj je uzvratio klimnuvši glavom.
„Ti brini o ostatku sveta, Birte, dok ja prikupljam sve što se može
pronaći o imenu Ron Dž. Trevis.”
Ona se vratila na svoje mesto ispred televizora ogromnog
formata izdeljenog na dvadeset podjednako velikih ekrana kako bi
prisutni u prostoriji mogli da prate devetnaest paralelnih akcija. Uz
donju ivicu svakog ekrana treptali su nadimak člana lanca i njegova
lokacija, ispisani belim slovima. Sasvim gore, u levom uglu
džinovskog televizora Lilihip, Cirih, zatim Gregorijus, Antverpen, pa
sve do ekrana broj osamnaest - Kraljica Meri, Kolambus, i broja
devetnaest - Marijeta, Portland. Poslednji ekran, broj dvadeset, bio je
crn. Taj je bio rezervisan za vođu - Oniksa.

„Za šezdeset sekundi.”

 Birte je čvrsto stegnula bežični mikrofon u ruci, pa se okrenula ka
svojim internacionalnim kolegama.

„Za četrdeset pet sekundi.”

Odbrojavala je unazad dok se činilo da se devetnaest ekrana

njiše u neprestanom pokretu, prikazujući stvarnost iz perspektiva
podjednako mnogo kamera montiranih na šlem policajca koji stoji na
prvom mestu u svakoj od specijalno obučenih interventnih jedinica.

„Za trideset sekundi.”

A tu, u prostoriji u kojoj je sada bilo još manje vazduha nego pre,
u drugom delu sveta, policijski šefovi koji govore različitim jezicima
čekali su jedan kraj drugog.

„Za petnaest sekundi.”

Usredsređeni.
Nestrpljivi.
Stalno u pokretu, baš kao i slike koje su se njihale ispred njih.

„Za pet, četiri, tri, dve, jednu...”

Kao da su želeli da potrče do televizora i produže do kuće ili

stana u koji je trebalo provaliti, do otvora kroz koji će se progurati
ostatak policajaca sa uperenim oružjem.

„... sada.

Ali ostali su na mestima. Nepomični. Tihi.

Dok su filmski ekrani koji su podsećali na fikciju zauvek menjali
živote kako žrtvama zločina tako i počiniocima.
Dok se pažnja publike premeštala sa ekrana na ekran, u
zavisnosti od toga koji u tom trenutku deluje najdramatičnije.
U tom konkretnom trenutku bila je to kamera koja je prikazivala
policijsku jedinicu kako provaljuje na neko veće imanje u
unutrašnjosti SAD - na ekranu obeleženom brojem osam i treptavim
natpisom Grand Džankšon. Članica lanca Džeronimo je prema
dobijenim podacima radila kao dadilja u kući u kojoj su deca njenih
poslodavaca boravila zajedno s njenom. U trenutku kada su vrata i
prozori istovremeno izvaljeni, jedan od dečaka se nalazio u njenom
krevetu, gola tela su im bila priljubljena, što izgleda nije smetalo
ostaloj deci koja su spavala u istoj prostoriji. Sudeći po rezimeu koji
su dobili policijski šefovi, njene pažljivo aranžirane serije fotografija,
uz one koje su na raspolaganje stavljali vođa Oniks i oni koji su sebe
nazivali Riđi Mačor odnosno Gospodar, prikazivali su najgrublja
napastvovanja, priče u kojima je nasilje igralo izraženiju ulogu.
Dok su sredovečnu ženu odvodili s lisicama na rukama,
posmatrači na drugoj strani Zemljine kugle skrenuli su pažnju s nje
kako bi umesto toga usmerili poglede ka ekranu broj jedanaest i
natpisu Zvole ispisanom treptavim belim slovima. Tamo, na istoku
Holandije, sedeo je čovek s nadimkom Marija Antoaneta zajedno sa
suprugom i tri ćerke i doručkovao kada se jedini život za koji su znali
rasprsnuo i spolja i iznutra. Baš kao i prilikom prvog upada kod
danske porodice koji je postavio temelj čitave operacije, i oni su
razdvojeni, potpuno pometeni, otac u zaključanu ćeliju sa
uniformisanim pritvorskim stražarima, a ćerke u institucije, gde ih je
dočekalo osoblje koje je imenovala socijalna služba.
Jedan ekran se - uz onaj sasvim crni - razlikovao od drugih. Broj
četrnaest, na kome je uz donju ivicu pisalo Hartford. Trebalo je da
provale u zamračen stan u jednom omanjem gradu u Alabami, blizu
granice sa Floridom. Kada je policijska jedinica upala u dom koji je
prema podacima iz istrage pripadao Ingrid, jednom od jedanaestero
pedofila koji su komunicirali samo sa Karlom Hansenom, nije naišla
ni na kakvu reakciju, ni na kakav otpor. Na drmusavoj filmskoj
sekvenci ukazao se krupan čovek u tesnom šorcu i majici sa kratkim
rukavima koja se presijavala, sva isflekana. Vlasnik stana Džon
Hektor Pereira, koji je samo dva meseca pre toga pušten na slobodu
u nedostatku dokaza za napastvovanje četvoro dece, bio je gurnuo
cev svoje puške sebi u usta i ispalio metak.
Grens je tokom uvodne faze operacije stajao nešto dalje,
proučavajući leđa policijskih šefova isto koliko i četvorouglove sa
pokretnim slikama. A sada, otprilike u trenutku kada se kamera na
šlemu sasvim približila Pereirinoj ustreljenoj glavi, jedna leđa su se
okrenula i potražila komesarev pogled. Bila je to Birte. I mada nije
ništa rekla, i mada ni on nije ništa rekao, razumeli su se. Ona je
ćutke upitala da li se Hofman javio - a on joj je isto tako ćutke
odgovorio da nije. Ona je pitala koliki je rizik da se i Hofman nalazi
pod prismotrom - a on joj je odgovorio da je i njemu to palo na pamet
i da je, nažalost, rizik verovatno popriličan. Ona ga je pitala koliko bi
u slučaju da bude otkriven Hofmanu bilo izvodljivo da dovrši zadatak
- a on je odgovorio da su, sudeći po iskustvima iz njihovih ranijih
zajedničkih slučajeva, infiltratorove šanse dobre.
S druge strane, u tom njihovom gromoglasnom ćutanju nije joj
saopštio, barem ne još, to da se Pit Hofman nalazi pod snažnim
uticajem hemikalija i da bi otkrivanje u tom slučaju značilo izgubljenu
bitku.
Tada bi svemu došao kraj.
Z
. P ,
.K .
Ali ne i oči. Valjda?
Krupne, blistave oči koje su bacale odsjaje pod zalutalim svetlom.
I nastavljale da pilje.
U njega.
Pit Hofman je ustao. Da. Oči su i dalje bile tu. Čak su se i
umnožile.
Droga. Samo umišljam.
Koraknuo je napred. Pritom se ne približivši. Jer su oči
istovremeno ustuknule unazad.
Ali šta ako postoje? Odistinski?
Još jedan korak.
U tom slučaju sam otkriven. I moram...
Tada je uvideo. Sagledao.
Postoje. Istinske su. Ali nisu to oči koje progone.
Prestravljene su.
One se kriju.
Još jedan korak, pa još jedan.
Onda je slabašna svetlost spolja privremeno osvetlila nepoznatu
priliku, i susreo se sa... licem deteta.
Devojčice.
Pogledao ju je. To bi morala biti... ona? Vođina ćerka?
Trinaestogodišnjakinja koja je prestara? I koju treba zameniti novom,
mladom, usvojenom?
To jest - je li možda postojala u dva primerka? Prebrojao je oči.
Možda deset? Prebrojao je ponovo. Dvanaest? Šest? Osam? Bio je
toliko smeten. Zbunjen. Pogledao je dole, pa ponovo podigao glavu.
Četiri? Pogledao je dole, pa gore - četiri. Gore, dole - četiri. Odlučio
se. Tu su bila dva para očiju. Dvoje dece. Tu u podrumu. U mraku.
Po drugi put za nekoliko sati susrećem one koji proživljavaju
posledice napastvovanja.
Napravio je i poslednji korak, sasvim mali. Približio se, trudeći se
da ne uliva strah.
Kada ga je iznenada napao zvuk.
Histerično.
Vrteo se ukrug, ukrug, ukrug oko njega, po nepoznatom prostoru.
Metal. Zveket. Vibrirajući odjeci.
Odbijali su se od zida do zida, usađivali mu se u glavu, mozak.

Nekoliko puta sam menjao zdele. Probao sam sa

plastičnim, kao i sa različitim veličinama i bojama. Za pse i
mačke. Ali kada sam pronašao ovu, slika je ispala
savršeno. Na taj način i ona koja iz zdele tako lepo jede
izgleda bolje.

Onaj koji je sebe zvao Oniks imao je taj svoj prijatni glas i
objavljivao da svet treba da prihvati ljubav između odraslih i dece.
Baš kao što i dovoljno izgladnelo dete prihvata svoj obed poslužen u
metalnoj zdeli za mačke.
Na nju je sada naleteo.
Na zdelu za mačke.
Koja je sada najzad završila sa kotrljanjem i smirivala se na podu
podruma sve bržim, sve glasnijim kružnim pokretima.
„Linda?”
Neko se kretao tamo gore i govorio oštrim tonom.
„Greg?”
Vrata koja su vodila u prizemlje kuće otvorila su se.
„Did one of you knock down the food bowl?”19
Počeo je da se spušta stepenicama, stigao do pola puta.
„Answer me.”20
Pit Hofman je prepoznao glas. Ali ton je sada bio drugačiji,
daleko od prijatnog.
„Linda!”
 „No.”
„Greg! Last chance.”
„It wasn’t us.”
„Don’t you ever lie to me.”
Podrumska vrata su se ponovo zatvorila.
Nismo mi.
Zaključala.
Nemoj da ste me nekad slagali.
A Hofman je uspeo da pomisli kako mu s tim drogama u sebi
nedostaje dovoljno fina motorika potrebna za njihovo obijanje.
I da će sada neizbežno biti otkriven.
P H , , nije mogao da zna šta se događa iznad
njega, u prizemlju kuće. Ali je naslućivao. I pritom je bio u pravu.
Jer kada je onaj elegantni i rečiti čovek koji je sebe nazivao Oniks
zatvorio i zaključao podrum, odmah je shvatio. Linda i Greg nikada
ne lažu. Ako su mu odgovorili da nisu oni šutnuli i prevrnuli zdelu,
onda je to učinio neko drugi.
Neko ko ne zna gde ona stoji.
Ko se ne snalazi u mraku.
Zato je pustio da mu ključ od podruma sklizne u džep i potrčao,
iako se radna soba nalazila samo nekoliko vrata od njega. Potrčao je
ka kompjuteru i monitoru koji je prikazivao snimke sa ukupno
dvanaest kamera za nadzor postavljenih napolju, od kojih je polovina
nadzirala imanje na obali koje je napustio na biciklu pre nešto više
od jednog sata.
U tu kuću je zavirio prvo. I stigao samo do prvog oka kamere,
ušivenog u oko jedne plišane igračke, u sobi sa širokim, mekim,
toplim krevetom kao jedinim nameštajem.
Slika je bila izvrnuta naopako.
I kamera je snimala odnekud odozdo, s poda.
Kao da je neko bacio meku igračku s njenog mesta i zatim je
ostavio tamo. A oni su uvek naročito pazili da stoji kako treba,
naročito njena glava od tkanine koja je sadržala kameru i
dokumentovala sve ono što se zatim moglo ponovo proživljavati.
Ono što se moglo videti od sobe delovalo je rastureno ili
prevrnuto naglavce. Polica na zidu je visila samo o jednom šrafu,
ispražnjena od sadržine. Velike smeđe mrlje videle su se na
prekrivaču kreveta, itisonu i zidnim tapetama. Uveličao je sliku, sve
sigurniji da se sastoje od skorele krvi.
 Pomerio je marker unazad kroz vreme. Otprilike do trenutka kada
je on sam - izvan kuće i daleko od domašaja objektiva - seo na bicikl
i otišao odatle.
Ono što je zatim ugledao promenilo je sve.
Lesija su drogiranog i poslušnog odveli do sobe u kojoj su čekale
devojčice. Majer i Leni su ga čvrsto držali, svaki za po jednu ruku.
Trebalo je da lažni prijatelj bude razodeven.
Dotad je sve išlo kako treba.
Ali - on se odjednom oslobodio.
I počeo da udara.
Stisnutom pesnicom, u Majerovo lice. Udara i udara.
Krv je isprskala čitavu sobu.
Nijedan od njih nije vikao. Ni Majer od bola, ni Lesi od besa. Čuo
se Leni. Sve dok pseći povodac nije ućutkao i njega.
Grlo mu je bilo crveno. Baš kao i oči.
Lesi je vukao teško telo po drvenom podu. Povodac je stezao sve
čvršće. Ali krici su se i dalje čuli. Sada su pripadali nekom drugom.
Bila je to jedna od devojčica, a govorila je nekim nepoznatim
jezikom.
Zvučalo je kao očajanje.
Preklinjanje.
Pogledali su jedno u drugo - on koji udara i ona koja vrišti - kao
da se razumeju. A zatim su nesvesno, kako se činilo, ruke popustile
stisak. Olabavile omču oko vrata.
Dotle je čovek koji je sebe nazivao Oniks pustio film da teče.
Zamrznuo je sliku baš kada je Leni prvi put udahnuo vazduh i
zakašljao se.
Bilo je dovoljno.
Jer je to stoje video promenilo sve.
V u radnoj sobi i promenio sliku na
ekranu kompjutera, sada prešavši na kamere koje nadziru kuću u
kojoj se nalazi.
Počeo je od oka koje bi trebalo da motri na prednju stranu.
Prljavobela ograda, mahovinastozeleni žbunovi ribizle,
jarkocrveno poštansko sanduče, sumornosivi trotoar - sve je sada
bilo crno.
Prešao je na kameru sa zadnje strane.
I ona je bila potopljena u elektronsko crnilo.
Pa na kamere za nadzor koje pokrivaju bočne zidove kuće. Crna,
crna slika.
Nije samo njihovo utočište pretrpelo upad.
Neko je isključio čitav njegov sistem za nadzor.
Neko je zaista bio tu, sada, u njegovom domu.
P H oštru lampu na mobilnom telefonu, a dva
tela ustuknuše od njega, sklupčaše se, odvratiše svoja prestrašena
lica od njega.
Naviknuti na mrak. Nenaviknuti na druge ljude.
„Friend.”21
Hofman je šaputao.
„Don’t be afraid.”22
Žurno se provukao kraj dvoje dece na putu do stepenica
napravljenih od škripavog drveta, popeo se do podrumskih vrata,
uhvatio kvaku. Zaključano. Baš kao što je i podozrevao.
„Your cushions.”23
Čekao je. Sve dok se nisu usudili da pogledaju u njega.
„Press hard over your ears.”24
Prineo je ruke svojim ušima da im pokaže.
„Like this.”
Prethodno je primetio njihove jednostavne postelje smeštene uz
podrumski zid - tanke dušeke s tankim jastucima koji će im sada
zaštititi sluh.
Udahnuo je vazduh, pa ga izdahnuo.
Udah. Izdah.
Onda je opalio.
K , sve se završilo. Da bi počelo iz
početka. Tišina, šunjanje, mrak - preduslovi za približavanje - više
nisu postojali. Samo buka. Samo lov. Samo napad.
Opalio je ponovo.
Ponovo.
I brava na podrumskim vratima je popustila.
Ako sam otkriven tek sada.
Ako ga zveket zdele za mačku nije upozorio.
Ako to đubre nije shvatilo da se u kući nalazi uljez.
Uspeću da stignem.
Pit Hofman je odgurnuo razvaljena vrata u kuću u kojoj nikada
ranije nije bio, pa prešao pogledom duž zidova koje nikada nije
video. Nalazio se u hodniku. S jedne strane, ulaz sa policom za
cipele, čivilukom i toaletom. S druge, pet soba u prizemlju - a iz
jedne od njih, na sredini desne strane hodnika, dopirala je svetlost
upaljene lampe.
Pokreti su mu pod dejstvom droge postali nespretni, šljampavi.
Ali jedan pogled u osvetljenu sobu bio je dovoljan da Hofman
ugleda baš ono što nije smelo da se dogodi.
„You...”
Tamo je sedeo on, vođa.
To jest Oniks. To jest Ron Dž. Trevis.
„... stop!”
Ispred monitora desktop kompjutera priključenog na... šta je to
bilo?
Eksterni hard-disk? NAS o kom je govorila Birte?
Kutija pored kompjutera bila je crna i imala je na sebi dve
treptave lampe. Iza nje se nalazila još jedna kutija, povezana sa
četiri zelena i plava cilindra veličine plastične flaše.
Pit Hofman nije imao pojma u šta to gleda - ali je odmah video da
je Oniks sve shvatio još kada je zatvorio i zaključao podrumska
vrata.
Ponovo je viknuo.
„Stop now!”
Pitu Hofmanu su bila potrebna samo dva koraka kroz sobu da s
podignutim pištoljem stigne do radnog stola i muškarca koji je tako
dobro izgledao i prijatno govorio, i držao svoju decu u podrumu kraj
limene zdele. I koji se sada, sa pištoljem uperenim u glavu, preko
volje okrenuo i pogledao u Hofmana - u lice Karla Hansena koje je
izgubilo deo nosa i poprilično ostalo bez kamuflažne šminke.
Istovremeno je pritisnuo dugme na gornjoj strani crne kutije.
Onda se začuo neki pištav zvuk.
„What just...”
Pištolj se sa još većom snagom spustio na glavu čoveka koji se
smešio.
„... happened?”25
Ali nije bilo odgovora.
Metalna cev oružja još se dublje zarila u meku preplanulu kožu i
pojačala pritisak na slepoočnicu, dok je krv sve snažnije lila. Sve dok
vođa posle dugog ćutanja nije odvratio na engleskom koji je ponovo
zadobio onaj prvobitni ton. Nestala je oštrina sa kojom je zapovedao
deci, a zamenio ju je smiren, razborit i uverljiv govor.
„Neću ništa da prekinem. Koliko god mi ti pretio. Ko god da si ti
koji se izdaješ za Lesija. Mislim, šta si hteo da uradiš? Da me
upucaš? Na koji način bi ti to povećalo šanse da...”
Baš tada, crna kutija poskoči.
Dok se ekran kompjutera ugasio.
„... povratiš svu sadržinu koja sada nestaje?”
Pit Hofman je osluškivao tišinu koja je jedina preostala pošto je
šifrovana sadržina postala nečitljiva. I zbog toga je - s neobuzdanom
silinom na koju ga je pometnja izazvana drogom i dalje mamila -
dograbio iscerenog vođu pedofila i povukao ga sa sobom, dalje od
beživotnog monitora, ka izlazu iz sobe.
Zbog toga je u svom gnevu postao neoprezan, i nije primetio da
je Oniks izlazeći u hodnik uspeo da zgrabi kvaku i zalupi vrata.
 I zbog toga se sada našao sa pogrešne strane neprobojne
barijere od debelog metala opremljene šifrovanom bravom. Dok su
propadali dokazi o napastvovanju po koje je tu i došao.
N .P . Samrtni strah.
Bile su to alatke kojima je Pit Hofman ovladao do savršenstva.
I koje su ga, pravilno korišćene, uvek vodile kuda treba.
Ispalio je ukupno pet hitaca u oklopljena vrata. Na silu je rastvorio
Oniksu gornju i donju vilicu, gurnuo cev pištolja u usta i otkočio ga.
Udarao ga stisnutim pesnicama po licu.
To đubre se čak i smejalo.
Hofman ga je ostavio da okrvavljen leži na podu. Ako se Grensu
nekoliko dana pre toga učinilo da čuje sekunde kako jure, sada je
švedski infiltrator bio siguran u to da jasno čuje kako se nedostupni
digitalni dokazi uništavaju, jedan po jedan.
Čuo je i reč utočište.
Čuo reč neshvaćeni.
A iznad svega je čuo ono deca ne osećaju zaista, ona samo
misle da osećaju. Mi ih odučimo od toga što umišljaju i pomognemo
im da preoblikuju svoja čula.
Kao i pre toga, ispalio je hitac u ojačana čelična vrata, u očajanju.
Kriknuo od gneva. Udario nogom čoveka koji se smejao.
„Šifru! Za vrata!”
Iščupaj sve strujne kablove, tako mu je rekla Birte.
Oni su mu sada bili van domašaja.
„Daj mi jebenu šifru!”
Spustio se na pod kraj onog podrugljivog keza, i obrušio se na
njega udarcima koji su možda bili prejaki ili preslabi, verovatno ipak
prejaki, pošto su vođi ispala dva zuba i izgubio je svest.
Bio je kraj.
A prišao je toliko blizu.
 Pit Hofman je silovito disao, odsutno se osvrćući po nepoznatom
prostoru.
Otežao od droge, lišen nada.
Kada je iznenada... Valjda je... Da li?... na kraju uskog prolaza
ugledao nešto što bi moglo da predstavlja rešenje.
Ustao je i potrčao.
Dobro je video.
Sivi, jednostavni plastični kapak predstavljao je vrata razvodnog
ormara.
Preskočio je prve redove crvenih i zelenih dugmića i osvetljenih
dioda, kao i onih u sredini sa malim sivim jezičcima, pa zgrabio veću
polugu smeštenu nešto niže. Glavna sklopka u kući. Pritisnuo je
naniže, čuo škljocaj, i sva svetla su se pogasila.
Z . Sa hard-diskovima koji se više ne brišu. Ali i
sa nepoznatim prostorijama, ostavama, garderoberima, stepeništima
i prolazima koji vijugaju na razne strane.
Pit Hofman pokuša da se orijentiše u hodniku u kom je sve
postalo mnogo manje pošto je nestalo svetla, kao da se ono što je
preostalo od stvarnosti sada skvrčilo. Svetlost mobilnog telefona
donekle je pomagala, pokazujući put duž zidova prekrivenih
tapetama, preko debelog itisona, sve do prostora ispred zaključane
sobe. I vođe pedofila.
Koji više nije ležao tu.
Jebiga.
Jebiga.
Droga koja mu je ukrala ravnotežu i snagu lišila ga je i moći
rasuđivanja.
Hofman je prestao da motri na čoveka koji se onesvestio od
udarca. Koji ga je naveo da poveruje da se onesvestio. Na mestu
koje je uljezu nepoznato, a na kom vlasnik kuće poznaje svaki kutak.
Učinio je sve što je u njegovoj moći da bi spasao dokaze na hard-
diskovima - ali i izgubio zlikovca koga isti ti dokazi treba da smeste
iza rešetaka.
Hofman se vrteo ukrug po mraku.
Čovek koji sebe naziva Oniks mogao je da se nalazi bilo gde.
Iza njega. Ispred njega.
Bilo je nemoguće ma šta videti pod tanušnim velovima svetlosti
koji su pokušavali da se uvuku unutra.
Osluškivanje je išlo lakše. Čuo je nagoveštaj kretanja sa leve
strane. Dahtavo, promuklo nakašljavanje odnekud zdesna.
Samo je umišljao.
 Ona škripa, krckanje i pucketanje bili su zvukovi same kuće,
živog materijala izloženog suncu i vetru.
Sve dok nisu prestali da budu to.
Već metalni škljocaj, njemu toliko poznat.
Iz tame.
Ruke koje pune poluautomatsku sačmaru.
S kao savršeno osvetljena meta.
A krug jasne svetlosti bi mu pri sledećem koraku, u sledećoj
sekundi, doneo smrt.
Pit Hofman je davno naučio da je panika jedino osećanje kom se
nikada ne sme prepustiti na infiltratorskim zadacima, panika je
kontraproduktivna, panika je opasna po život, panika je najbolji
prijatelj tvom neprijatelju.
Ali sada je osećao upravo paniku.
U panici je ugasio baterijsku lampu na mobilnom telefonu, u
panici je čučnuo, u panici je krenuo unazad. Bio je neko drugi.
Uplašen. Trapav. Teturav. Na ivici da padne. Hemijska mešavina mu
se i dalje kretala krvotokom i činila ga neuravnoteženim, lakim
plenom. Dok se Oniks nalazio negde tamo u mraku.
Provalnik.
Tako će to kasnije biti opisano i objašnjeno.
Oniks će moći da mu nanišani u glavu i opali, ubije ga, sa
američkim zakonom na svojoj strani. Nakon utvrđivanja pokojnikovog
identiteta - u pitanju je izvesni Pit Hofman, strani državljanin koji je
odslužio zatvorsku kaznu zbog nanošenja teških telesnih povreda -
vođa pedofilskog lanca će moći ne samo da nastavi sa obavljanjem
svog unosnog zanimanja koje se sastoji od zlostavljanja dece već će
dobiti i pohvale od svojih suseda, pošto je zaštitio to bezbedno
područje tako što se suprotstavio uljezu koji mu je upao u kuću.
Hofman je čekao, nepomičan.
Da li me je video? Da li zna gde sam?
Dok je pokušavao da upije svaki zvuk.
Preblizu.
Disanje.
 Nalazili su se četiri, najviše četiri metra jedan od drugog.
Razdvojeni jedino tamom. Predaleko da bi se bacio na njega - a bez
mogućnosti da se približi.
Jedan jedini neoprezan pokret.
Jedan jedini prigušen zvuk.
Toliko brzo bi sve moglo da se odigra. I toliko brzo bi mogao da
mu se život okonča.
Sasvim polako, crnilo se rasvetlilo. Mrežnjače, ženice, očni živci
počeli su da se menjaju, i Pitu Hofmanu se učini da nazire siluetu.
Čovekovu glavu. Ruke, noge. A u rukama - vatreno oružje.
Nije samo Hofman nepomično iščekivao.
I Oniks je stajao kao zamrznut, nadajući se da će mu nešto otkriti
položaj uljeza.
Kada je nešto zaškripalo.
Koraci. Oprezni, tihi.
Ali nisu pripadali vođi pedofila, on se i dalje nije pomerao. Nešto
dalje. Iza siluete sa puškom. Tamo se ukazala još jedna silueta.
Trinaestogodišnjakinja.
Mora da se došunjala podrumskim stepenicama i ušla u hodnik,
dok su njih dvojica bili potpuno zaokupljeni jedan drugim. I Hofman
odjednom uvide - Oniks, koji nije mogao da je vidi, protumačio je
korake iza svojih leđa kao Hofmanove.
Upravo to se dogodilo.
Kada je sledeći korak zaškripao po podu, vođa pedofilskog lanca
se okrenu oko sebe, verovatno sasvim nesvestan njenog opreznog
pitanja: „Tata, zašto je tako mra...”, pošto ju je zatim ućutkao odjek
pucnja.
U hitac ispaljen, okidač pritisnut, a patrona
napustila magacin krećući se ka meti ispred sebe, Pit Hofman se
odbaci s poda koristeći se stopalima i celim nogama, prikupivši svu
snagu koju je bio u stanju da pronađe u toj pometnji i panici, pa skoči
ka silueti koja mu je bila najbliža. Vođa pedofila je bio nepripremljen,
okrenut na pogrešnu stranu, i pao je ničice, dok mu je puška izletela
iz ruku, a cev odmah zatim ispljunula stotine olovnih kuglica. Držeći
pušku u rukama, Hofman je nekoliko puta kundakom snažno udario
vođu po čelu i potiljku, pa požurio ka devojčici, koja je ležala lica
okrenutog u stranu. Dete koje je trebalo da bude zamenjeno zbog
toga što je postalo bezvredno, spasio mu je život i istovremeno
izmenilo dalji tok života svog oca.
P H , milujući je po kosi i obrazima. Plakala je.
Nekim ugušenim suzama, kao da se sve vreme trudi da ih potisne,
da bi zaplakala jače kada mu je pritisnula usta na grudi, naviknuta na
to da niko ne sme da je čuje. Trinaest godina. A toliko usamljena.
Očev hitac je nije pogodio. Svoje povrede, kako one koje su se
mogle videti tako i one iznutra, zaradila je na drugi način. Hofman
požele da je zadrži u naručju i šapuće joj da će sve biti u redu, ali to
bi zapravo radio samo zbog sebe, jer mu tako nešto zvuči nežno i
jednostavno. Ta devojčica, koja se polako već pretvarala u mladu
ženu, nikada neće moći da proživi svoj život u potpunosti i dostigne
onu sigurnost i poverenje koje donosi detinjstvo.
„G ?”
„Sačekaj malo. Moram da se premestim. Znaš, ova soba sa svim
tim ljudima i televizorima, a bez ikakve ventilacije...”
„Imam ga.”
Začuo se tresak. Pa još jedan. Kriminalistički komesar se naglo
zaustavio u zagušljivoj konferencijskoj sali na najvišem spratu
sedišta Policijske uprave u Kopenhagenu, i sudeći po zvuku, ispustio
je telefon.
„Samo trenutak... pao si na pod. Imaš ga?”
„Da.”
„I neutralisao si ga?”
„U nesvesti je.”
„Pite... kad bi samo znao! Nećeš spasti samo sve koje je
napastvovao - čitava operacija zavisi baš od tih dokaza koji se
nalaze u njegovom kompjuteru, trebalo bi da vidiš kako ovo ovde
izgleda, pratimo upade jedan za drugim na velikim ekranima, a
pripadnike pedofilskog lanca u raznim pravcima odvlače policajci u
uniformama različitih država, i...”
„Pomenuo si dokaze. Nešto se dogodilo sa hard-diskom.”
Komesar je i dalje držao telefon u ruci.
Ali nije ništa odgovorio.
„Grense? Slušaš? Nešto...”
„Pozvaću Birte.”
Kada hoda brzo, Grensovo hramanje se jasnije videlo. I čulo.
„Evo sad ću.”
Potpetice njegovih cipela neravnomerno su lupale po kamenoj
podlozi. Čulo se i preko telefona.
„Na spikerfonu si. Sada sam izašao u hodnik.”
 Žamor u pozadini se utišao. Dvoje skandinavskih policajaca su
bili sami.
„Okej, prvo ovo: poslao sam ti adresu na telefon, Grense. Sada
možete da pošaljete američke kolege i ovamo. Ono đubre leži ispred
mene u hodniku kuće, vezanih ruku i nogu. S druge strane: tu je
hard-disk. Ili šta god da je u pitanju. Nisam ga pogledao, prekinuo
sam napajanje strujom, ali pre toga se nešto dogodilo. Pritisnuo je
dugme, i crna kutija je poskočila.”
„Dugme?”
Birte je šaputala, nagnuvši se blizu Grensovog telefona, iako niko
drugi od njihovih kolega nije mogao da ih čuje, a verovatno ni
razume.
„Da, i...”
„Poskočila je?”
„Pritisnuo je neko dugme, pa se zatim nekoliko trenutaka čulo
pištanje ili cičanje, i...”
„Trenutak, Hofmane. Grense?”
Podigla je glavu i pogledala u kriminalističkog komesara.
„Da?”
„Sećaš se onog momka iz Stokholma koji ti je pomogao da dođeš
ovamo?”
„Bilija?”
„To ti znaš bolje nego ja. Možeš li da ga pozoveš?”
„Sada?”
„Odmah. Obavićemo trosmeran razgovor.”
Evert Grens pritisnu broj sačuvan u svom telefonu, nadajući se
da je njegov novi poznanik budan.
Bio je.
Iako mu je glas bio pomalo napregnut, kao da leži.
„Da?”
„Bili - ovde Grens. I jedna istražiteljka iz Danske. A uskoro će
nam se priključiti još jedan saradnik koji se nalazi u zapadnom delu
SAD, pored kompjutera čijeg bismo sadržaja želeli da se
domognemo.”
„Da vam sve ovo ne ispadne preskupo, komesare? Ovo je već
treća usluga koja se može unovčiti.”
Birte dograbi telefon.
 „Zdravo, Bili, ja sam ta istražiteljka iz Danske koja se razume u
kompjutere i to kako se u njima pronalaze razne stvari, ali čovek s
druge strane nije toliko u toku kada je u pitanju sama konstrukcija.
Pošto sam čula kako te je Grens opisao, mislim da si nam možda ti
potreban. Zato želim da me sada saslušaš.”
„Samo napred.”
Zatim je ponovo uključila u razgovor i Pita Hofmana - sada su sva
tri telefona bila aktivirana.
„Hoćeš li još jednom da nam opišeš kako izgleda ta prostorija?”
Za trenutak je zvučalo kao da je veza sa njim prekinuta.
Elektronsko krčanje i pucketanje.
„Šta je s tvojim telefonom, Hofmane? Ne čujemo te.”
„A ja vas zovem sa kućnog fiksnog telefona - isključio sam
celokupan saobraćaj pomoću ometača, što važi i za moj lični
telefon.”
Šuštave zvučne smetnje su se utišale, a infiltratorov glas postade
jasniji.
„Dakle, imam ovde desktop kompjuter. Priključen na neku crnu
kutiju sa treptavim lampicama. Tu je još jedna kutija, malo manja,
priključena na četiri zelena i plava cilindra veličine plastične flaše.
Odozgo na crnoj kutiji nalazi se dugme koje je pritisnuo, a tada se
začulo pištanje, pa je malo zazujalo, i celo to sranje je poskočilo.”
Grens i Birte su se zgledali, krčanje i šuštanje se ponovo
pojačalo, ali pretpostavili su da je ipak sve bilo razumljivo.
„Bili?”
Grens je približio ustima mikrofon telefona.
„Čuo si?”
„Mhm. Čuo sam da se pominje NAS, agregat za internet i četiri
konija, izvinjavam se, kondenzatora, i jedan okidač. To dugme koje
je pritisnuo.”
„Da?”
„Taj tip ne briše diskove na uobičajen način. Kladim se da je vaš
saradnik video uređaj za demagnetizaciju, a da su pištanje koje je
čuo proizveli kondenzatori koji su se napunili i napravili luđački jako
magnetno polje.”
„Sigurno?”
 „Recimo to ovako, ja imam... eto, prijatelja, koji je bio prinuđen da
izvede malu prevaru sa osiguranjem, a nije bio baš raspoložen da
završi iza brave ako nekom Evertu Grensu bude palo na pamet da
njuška okolo, a ovo deluje kao jedna varijanta rešenja koje je izabrao
taj prijatelj. Kladim se da će vaš saradnik, ako bude podigao
poklopac tog NAS-a, ugledati kabl koji je prilično mnogo puta
obmotan oko dva hard-diska, pa kondenzatori u tom slučaju
funkcionišu otprilike kao baterije. Potrebno vam je mnogo struje i
visok napon na jedan kratak trenutak, da im obezbedite nenormalno
mnogo elektriciteta. Pošto se podaci skladište na hard-disk uz
pomoć elektromagnetne sile, sve će đuture biti obrisano ako ih
izložite baš mnogo, mnogo jakom elektromagnetnom impulsu. Dakle,
u pitanju je elektromagnet koji uništava hard-disk - kao i sve ono što
se nalazi na njemu. To bi objasnilo i pomenuto poskakivanje.”
„Neeemoguće!”
Birte je vrisnula. Glasno. Preglasno, ili previše prodorno za
elektroniku u telefonu.
„Jebem ti...”
Zatim je vrisnula ponovo.
„... jebem ti!”
Glas joj je dodatno pojačao odjek kroz zidove hodnika.
„Izvinite, ovaj... Jebem ti!”
Glas joj je bio pomalo promakao.
„Prekasno je, Grense. Gotovo.”
„Gotovo? Ali Hofman je prekinuo struju, i...”
„Tvoj prijatelj Bili je pokušao da nam kaže da je u trenutku kada
je Oniks pritisnuo dugme, a kutija sa hard-diskovima poskočila - sve
otišlo dođavola. Potrebno je nekoliko sati da kompjuter sam obriše
dva tako velika hard-diska. A na ovaj način je sve uništeno za delić
sekunde.”
Grens je oslobodio telefon iz prejakog stiska njene ruke, uzeo joj
ga, pa progovorio.
„Dakle, ti, Birte, i ti, Bili - oboje tvrdite da su hard-diskovi
obrisani?”
Bilijev glas je sada zvučao stabilnije, kao da je u međuvremenu
ustao.
 „Još gore od toga, komesare. Mrtvi su koliko to samo hard-
diskovi mogu biti.”
Birte je već bila krenula ka svojim kolegama šefovima koji su je
čekali, ali se sada okrenula.
„Grense? Valjda ti je jasno, a? Svi dokazi su iščezli. Nikada
nećemo uspeti da ga povežemo ni sa jednim krivičnim delom.”
L lanca bilo je izranjavljeno, krvavo,
natečeno. Jedno oko potpuno slepljeno. Zato je čkiljio samo drugim
kada se probudio iz druge nesvesti, one koju nije odglumio. A Pit
Hofman se sigurno prevario dok je stajao kraj njega u zamračenom
hodniku i stražario, jer mu se učinilo da vidi slabašan osmejak na
ispucalim usnama.
Ali pisak uzrokovan punjenjem kondenzatora bio je isuviše
stvaran, obojica su ga čuli.
Čuli su kako je paklena mašina za hard-diskove sa druge strane
zaključanih sigurnosnih vrata uništila filmove i fotografije nagih,
veoma malih tela, kao i elektronske poruke koje je jedan pedofil slao
drugima. Operativno uklonila srce lanca. Dokaze koji bi potvrdili
napastvovanja koja su izvršili članovi, kao i njihove međusobne
veze.
„Ti si silovao svoju ćerku!”
Zbog toga je Hofman sada počeo da urla, isto kao i Birte malo
pre toga.
„Terao si je da jede iz zdele za mačke!”
Istovremeno je urlao i šutirao.
„I tebe će pustiti na slobodu? Samo zato što nemamo nikakvih
dokaza?”
Telo koje se osmehivalo.
„Zato što je... prekasno?”
G B nisu ništa govorili dok su se vraćali do sobe u kojoj
niko nije disao, pa tamo zauzeli svoja mesta ispred ogromnih
televizijskih ekrana. Valjda jednostavno nije imalo šta da se kaže.
Tokom njihovog kratkog odsustva brojke na digitalnim tablama
pričvršćenim visoko na zidu, nalik na one koje objavljuju brojeve
mušterija koje čekaju u banci ili apoteci, promenile su se sa tri na
sedam hapšenja u SAD - u Kaliforniji, Floridi, Teksasu, Ajdahu,
Njujorku, Nju Džerziju, Mičigenu, odnosno sa četiri na pet hapšenja u
Evropi - u Danskoj, Belgiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Engleskoj. Cifre
na poslednjoj tabli, sasvim desno, predstavljale su broj spasene
dece, koji je takođe porastao - sa sedamnaest na dvadeset sedam.
P H da udara i urla. Nije bilo dovoljno, nije
ništa menjalo.
S druge strane, uzeo je pištolj.
Snažno ga je pritiskao na taj razvaljeni osmeh, usecajući nove
rupe na tankoj koži lica vođe pedofila.
Kad već niko drugi neće to da uradi.
Da kazni.
I ranije je ubijao. Da bi preživeo. Nikada nije osećao ništa. Sada
je ti ili ja, a ja više volim sebe nego tebe, pa zato biram sebe. Ali ovo
je bilo drugačije. Trebalo je ubiti da bi drugi preživeli. Tako se
osećao.
O , sa odličnim pogledom na belu ogradu
koja okružuje savršeno orezan voćnjak. I kuću do koje su sada već
stigle prve patrole. Zadržao se tu sve dok pod svetlošću uličnih lampi
nije video kako deci, trinaestogodišnjoj devojčici i njenom mlađem
bratu, jedna policajka pomaže da izađu. Zatim se odvezao. Istim
putem kojim je i došao.
Sa mislima s kojima je uspevao da se izbori. S nervnim
putanjama i mišićima koji su ga slušali.
Hemijska mešavina je konačno popustila stisak oko njegovog
tela.
Rastojanje između ta dva mesta činilo se toliko velikim dok je
očajnički pratio GPS signal iz odašiljača skrivenog na biciklu.
Dvadeset šest kilometara. To je bilo sve. Kratko putovanje, kada je
čovek siguran u pravac.
I ispred te kuće su takođe stajala obojena policijska vozila.
Bilo ih je više nego kod one koju je maločas napustio.
Bilo je tu običnih patrolnih kola, kao i onih nešto većih, iz
kriminalističko-tehničkog odeljenja, a nešto dalje, na mestu s kog se
pružao čudesan pogled na okean, sada samo neprozirnu tamu, i dva
nešto diskretnija auta koja pripadaju socijalnoj službi.
Pita Hofmana su već na prilazu ispred pozamašne gvozdene
kapije zaustavile podignute uniformisane ruke. Posle duge rasprave i
temeljnog pregleda identifikacione kartice izdate na ime Karl
Hansen, dozvoljeno mu je da prođe kraj zadivljale trave u dvorištu
prirodnog izgleda i prođe kroz ulazna vrata kako bi se našao pred
visokim čovekom u civilu koji je stajao u kuhinji - na mestu gde je
Hofman ostavio pedofile koji su sebe nazivali Leni i Majer. Taj
policajac je imao najviši čin na licu mesta i samim tim je i
komandovao. A kada su posetioca predstavili kao onoga ko je
obavestio policiju, pokazao mu je glavom ka gelenderu koji vodi na
trem.
„Tamo smo ih pronašli. Vezane. Pretučene. Jedan je oko vrata
imao pseći povodac.”
„Sasvim moguće. Koliko se ja sećam, tamo su otprilike ležali i
kada sam ja došao.”
„Vašu prijavu su nam prosledile naše kolege iz - Skandinavije.”
„Nisam znao koga da pozovem.”
Američki policajac je čitao žurno nažvrljane redove iz beležnice.
„Hansen? Karl Hansen?”
„Tako je.”
„Građanin Danske?”
„Da.”
„I vi ste, dakle, eto slučajno naišli baš u tom trenutku? I pritom
ušli u kuhinju?”
„Šetao sam. Tamo, duž stena. Kao turista. Ovde je obala prosto
fantastična za nas koji nismo odrasli u takvom kraju - ovde mi se
učinilo kao da nema nikog drugog osim mene na svetu. Dok nisam
začuo krike. I dotrčao ovamo.”
Kriminalistički tehničari koji su kružili oko njih sa plastičnim
rukavicama i zefir četkicama zamočenim u fini čađavi prah učtivo su
mahanjem stavili do znanja da ih policijski komandant i Hofman
ometaju u radu. Zato su otišli do panoramskog prozora s pogledom
na sada taman beskonačni okean koji je vođa pedofila samo
nekoliko sati ranije pokazivao svom gostu iz Danske.
„Krike? Kakve to krike?”
„Kao da je neko... kao da nekog nešto boli.”
„Ono što im se dogodilo nije samo obično nasilje - ja bih ga bez
oklevanja okarakterisao kao teško nasilje.”
Policijski komandant se zagledao u Hofmana. Čekao je da on
prvi progovori. Glas mu nije imao prizvuk sumnjičavosti, već pre
nečeg nalik na prigušenu radoznalost.
„Možda bih čak pomislio i da se nalazi na samoj granici pokušaja
ubistva. Ali je zlostavljač ipak uspeo da se zaustavi. Ja bih to tako
protumačio.”
„Može biti.”
 Sada je Hofman čekao da policijski komandant progovori.
„A možda je u pitanju i nešto što biste vi - kao istražitelj nasilja
čije su žrtve deca - eventualno mogli da razumete?”
Da li ga je infiltrator pogrešno pročitao? Možda nedokučivi izraz
na licu policijskog komandanta uopšte nije značio radoznalost, već
pre uvod u temeljnije saslušanje?
„Hoću reći, koliko uspevam da se setim - iako mi je sve pomalo
zbrkano, razume se - ovde je bilo dece. I to devojčica, zar ne? Koje
nisu baš dobro prošle. Pada mi na pamet da je osoba koja je
zlostavljala onu dvojicu možda smatrala da bi njih trebalo spasiti. Da
li vam to zvuči smisleno?”
Čekao je. Čekao.
Čekao je klimanje glavom koje je naposletku i usledilo, kao da bi
komandant eventualno mogao da se složi s tim.
„Moguće. Ali se u tom slučaju, u svojstvu policajca, a u vezi sa
stepenom nasilja, pitam je li to zaista bilo potrebno?”
„Meni se čini da jeste. Bilo je potrebno. Kako bi se osiguralo da
nijedan od njih neće ponovo dovesti one devojčice u opasnost. Sve
dok neko - a slučajno sam to bio ja - ne bude naišao tuda i obavestio
policiju.”
Sada nije prošlo mnogo vremena pre nego što je policijski
komandant slegnuo ramenima.
„Da. To zvuči moguće.”
Možda je čak i malo namignuo jednim okom.
„A možda su i dobili šta su tražili. Nego, da nešto razjasnimo - vi
ga niste videli? Mislim, osobu koja je to učinila?”
„Ne. Nisam video nikog drugog.”
„A šta ako moji saradnici koji rade punom parom sa svojim
četkicama slučajno naiđu na nepoznate otiske prstiju koji pripadaju
vama?”
„Ništa čudno. Pošto sam se nalazio u kući kada sam pozvao
policiju.”
„Tako sam i mislio.”
Kriminalistički tehničari su ponovo počeli da kruže sasvim blizu
njih, pa se Hofman i policijski komandant premestiše ka unutrašnjosti
kuće, krećući se duž deonica označenih samolepljivom trakom koje
su pokazivale da su eventualni dokazi već prikupljeni. Približili su se
sobi sa jednim jedinim komadom nameštaja - širokim krevetom koji
je nekad bio prekriven brdom plišanih igračaka, ispod polica sa
pedofilskim rekvizitima. Igračkama i pomagalima koje su sada ležale
bačene na pod, ogrezle u skorelu krv.
„A devojčice?”
„Da?”
„Jesu li i dalje tu?”
Pit Hofman se jedva usudio da pita, brinući se da će dobiti
odgovor koji ne želi da čuje. Leni i Majer su već odvedeni i nalazili su
se na putu ka svojim pritvorskim ćelijama. Ali sa zadnje strane kuće
su i dalje stajala vozila socijalne službe.
„Devojčice su i dalje tu. S njima je stručno osoblje. Postepeno se
upoznaju - uspostavljaju poverenje pre nego što ih odvedu odavde.”
„Voleo bih da ih vidim.”
„Zašto?”
„Kada sam prethodni put bio ovde, sreli smo se samo nakratko.
Želeo bih da se pozdravim s njima i uverim se u to da su dobro.”
Nešto dalje od kuće, u drugom delu prostranog imanja, nalazila
se omanja gostinska kuća. Tamo su postojale dve spavaće sobe,
lepa kuhinjica i dnevni boravak s televizorom i kaminom. Odatle je
pogled bio još bolji, jer ništa nije zaklanjalo vidik, bilo bi mu dovoljno
samo nekoliko hitrih koraka da skoči sa stena u more, u beskraj.
Tamo su sedele jedna kraj druge. Na jednostavnoj sofi.
Dve devojčice od oko sedam godina. Izmučene. Male.
Prišao im je.
„Zdravo.”
Počeo je na švedskom.
„Kako si?”
Usredsredio se na devojčicu koja je imala kosu vezanu u konjski
rep i koja je usred onog haosa sa Majerom i Lenijem vrisnula:
Prestani, molim te, onim svojim tankim glasićem.
Linea.
Nije mu odgovorila. Ali nije ni skrenula pogled.
Nastavio je da sedi s njima dok su socijalni radnici nastavili da
uspostavljaju kontakt. On i Linea bi povremeno ćutke razmenili
poglede, a on je bio siguran da je negde u dubini ipak uspeo da
susretne njene prazne oči.
 Kada ju je malo kasnije fotografisao kamerom na mobilnom
telefonu, vratio se do stena nad okeanom da pošalje sliku u poruci
Evertu Grensu, uz sasvim kratak prateći tekst. Devojčica sa plavim
leptirom. Znao je da će ga kriminalistički komesar razumeti.
V . A duboko dole, na samom okeanu crnom
kao noć, razaznavali su se raštrkani krugovi svetla brodova koji
prolaze. Nije imao pojma koliko je dugo stajao tu. Oko njega je
vladao spokoj, ali ga on nije osećao u sebi.
Iako su rasturili međunarodni pedofilski lanac i uhvatili
dvadesetak izuzetno teških seksualnih prestupnika.
Iako su spasli desetine deca koje govore različitim jezicima.
Iako je najzad pronašao Lineu, i to živu.
Oko njega je vladao spokoj, ali ga on nije osećao u sebi.
Zbog toga što im se nikada neće pružiti prilika da pripreme sudski
proces protiv najgoreg od svih njih. Onoga koji se zove Ron Dž.
Trevis, sebe naziva Oniks i osnovao je čitav lanac. Taj čovek je i
dalje bio živ - Hofman se u besu i ogorčenju pripremio da puca,
nanišanio i otkočio pištolj, ali nije pritisnuo okidač - i Trevis će s
vremenom, baš kada mu se isprebijano telo bude oporavilo, biti
pušten iz pritvora, pa početi sa regrutovanjem novih članova kako bi
nastavio da povređuje.
Pit Hofman je podigao kamen koji mu je savršeno stao u šaku, pa
ga iz sve snage bacio u crnilo. Čulo se kako odskakuje sa stene na
stenu, ali ne i kako pada u vodu.
Preostalo mu je da uradi još nešto pre nego što krene nazad ka
kolima i ode odatle da se više nikada na vrati. Da pozove Zofiju. Nije
imao pojma o tome koliko je sati kod kuće, možda jutro, možda je
vreme da se ide u školu, ali morao je da joj čuje glas.
Možda će joj ispričati i kako je prošlo.
I da je Linea živa. Ali i to da će zlikovac koji ju je zlostavljao
uskoro biti pušten na slobodu.
 I da je sada kraj. A taj kraj je istovremeno i dobar i ne baš sasvim
dobar. Kao što to ponekad biva.
tri sata kasnije
D leptirom.
To je stvarno ona.
Evert Grens je pokušao da ospori njene žalosne oči, pronađe
neku grešku na prčastom nosu i tankim usnama, previdi to što su joj
jamice na obrazima baš isto onako zaobljene i nalaze se baš na
istim mestima. Ali ona je čak i stajala na istovetan način, sa pravom
desnom nogom, dok joj je leva pomalo savijena, a ruke su joj isto
onako opušteno visile kraj bokova na slici koju je Hofman maločas
napravio kao i na fotografijama iz vremena kada je imala četiri
godine. Ovo jeste bila sedmogodišnja verzija Linee iz Stokholma
koja je sahranjena u praznom kovčegu.
Protegao se, zevnuo, i prvi put za dugo vremena osetio nešto što
ga je podsetilo na mir. Lepo je bilo sedeti izdvojeno od policijskih
šefova koji su nešto raspravljali i brbljivih televizijskih ekrana, sam na
uskom balkonu sa pogledom na krovove Kopenhagena, dok jesenji
vetar rashlađuje lice koje zaceljuje kako treba, mada ponekad zaboli
više nego što je spreman da prizna. I u toj tišini dozvoliti sebi
uverenost u to da barem jedna od dve izgubljene devojčice više nije
izgubljena. Stavio je telefon u džep sakoa. Umesto njega je izvadio
sliku u koju se i dalje nije zaista usuđivao da se udubi, i koju nikada
nije nastavio da ispituje. Fotografiju koja je bila zamračena, ali ipak
dovoljno oštra, i koja je prikazivala jednu sasvim drugu devojčicu. U
haljini, sa pletenicom i očima koje bi mogle da budu odraz onih koje
je Dženi jednog jutra u garaži videla poslednji put. Sliku na koju je
Grens nekoliko dana pre toga iznenada naišao kada je pod imenom
Lesi radio na tome da privoli pripadnike pedofilskog lanca na to da u
stvarnom životu sretnu Karla Hansena, odnosno Pita Hofmana.
Sećao se kako je zadrhtao i kako se ona prokleta vrtoglavica
pojačala - baš kao što se pojačavala i sada, čim počne da razmišlja
o tome.
Alva? Je li to zaista bila ona?
On je već tada doneo odluku - čim hitna faza bude okončana, a
Hofman krene na zadatak, stupiće u kontakt sa Dženi. Iako je
insistirala na tome da nikada više ne želi da razgovara s njim. Jedino
je ona mogla da odluči je li zaista tako kao što se nadao - i da li je u
pitanju trag koji vredi pratiti.
Sada to više nije mogao da odlaže.
Jer hitna faza je odavno bila okončana. A Hofman ne samo da je
krenuo na zadatak već se sada čak nalazio na putu kući.
Evert Grens je odlučio da je pozove. Da pozove tu Dženi koja ga
je - baš kao i Ani davno pre toga - napustila na groblju i iščezla iz
njegovog života.
Listao je adresar u mobilnom telefonu. Zatim i spisak upućenih i
primljenih poziva. Nigde nije bilo broja koji bi mogao da odgovara
njenom. Je li možda zaboravio da je upiše u kontakte? Nesvesno je
obrisao sa svih spiskova poziva? Da bi zaštitio sebe? Nesiguran u to
da će moći da se odupre, i da će je dakle u nekoj dugoj noći, usred
sna, pozvati i poneti se još gore nego pre?
Često se pitao kuda li je nestala. Ponekad, kada je u budnom
stanju mislio na nju, činilo mu se čak kao da mu je izbrisana iz
pamćenja. Nije mogao da joj se seti lica. Kao ni toga kako je uopšte
izgledala. Inače je kao policajac bio dobar u tome. Ali što je više
mislio na nju, to je ona postajala nejasnija.
Ako njenog broja više nema u telefonu, onda se sigurno nalazi u
njegovoj kancelariji u policijskoj stanici Krunuberj u Stokholmu. Ali
nije mogao baš da pozove Svena ili Vilsona i zamoli ih da odu tamo i
potraže ga - nijedan od njih nije smeo da zna gde se on nalazi, a još
manje čime se bavi.
A onda je to ipak uradio.
Bez odlaganja.
Pošto je najzad prikupio hrabrost da je pozove, uz rizik da bude
odbijen.
Prvo je pozvao dežurnog komandanta, koji nije imao vremena jer
je bio rastrzan između pucnjave u Robiju i sumnje na postavljenu
bombu u centru grada. Zatim i Elisu Kuestu i nekoliko novih
pripravnika u istražnom odeljenju kojima jedva da je upamtio imena,
ali su svi imali isključene telefone, uz poruku da se nalaze na
sastanku, po svoj prilici jednom istom. Dakle, na kraju ipak mora da
pozove Svena. Nije mu se javio. Iako je pokušao tri puta i sačekao
ukupno dvadeset dva signala. Preostajao mu je Erik Vilson,
neposredno nadređeni šef. I poslednji izbor. A nadao se da će još
malo moći da izbegava šematska birokratska pitanja.
„Zdravo, ovde...”
„Everte? Jesi li to ti?”
„Jesam, hteo sam da te zamolim da...”
„E, sjajno - kako si?”
„Odlično, samo...”
„Ovo ti je poslednja nedelja na odmoru - gde je traćiš?”
„Naravno, radim kao što si mi i rekao, odmaram se. Malo
putujem.”
„Putuješ?”
„Trenutno sam u Kopenhagenu, znaš već, danske kobasice i
poneki karlsberg, a uz to imaju i odličan zabavni park.”
„Kobasice. Zabavni park. Ponosan sam na tebe, Everte!”
Kriminalistički komesar Grens ponovo prikupi u sebi odlučnost.
Da se vrati na ono zbog čega zove - dok mu se hrabrost da pozove
Dženi i dalje nalazila na svom starom mestu, malo udesno od srca.
„Postoji nešto što sam hteo da te zamolim.”
„Aha?”
„Tiče se jednog poznanika. Ne mogu da pronađem broj telefona.
Napisan je rukom, nalazi se u mojoj kancelariji.”
U radnom stolu.
Želeo je da Vilson započne pretragu odande.
I jasno se čulo šuštanje i struganje dok je njegov šef prelistavao
hrpe istraga nasilnih zločina koje su se nalazile u različitim fazama.
„Ne. Nema nikakve rukom pisane cedulje sa brojem telefona.”
„Siguran?”
„Prevrnuo sam svako parčence papira u svakoj fascikli - i nemam
nameru da to radim ponovo. Sasvim sam siguran.”
„Pređi na fioke radnog stola.”
„Jedna je stvar ono što je na stolu. Dok me s druge strane uopšte
ne privlači da kopam po tvojim fiokama.”
 „Taj broj mi je potreban. A kao što sam rekao, van zemlje sam.
Okružen vrteškama u zabavnom parku.”
„Everte, ti si... pa eto, veoma tajanstven. Više od bilo koje druge
osobe koju znam. I zato mi pomisao da njuškam po tvom
tajanstvenom svetu...”
„Vilsone?”
„Da?”
„Kopaj. Njuškaj.”
Tri prepune fioke na levoj strani radnog stola glasno su škripale
dok su se otvarale. Zatim su usledili tupi udarci različite jačine, a
proizvodila ih je sadržina izvrnuta na pod. Pa posle opet škripa kada
su vraćene na mesto.
„Ne. Ni ovde nema brojeva telefona. I da - siguran sam.”
„Možda na nekoj polici? Ili u onom duguljastom otvoru u stolu kraj
sofe? Možda na sefu? U plastičnoj futroli koja visi sa unutrašnje
strane vrata garderobera?”
Erik Vilson je položio telefon na radni sto sa mikrofonom
okrenutim nadole, kako ne bi bilo moguće pratiti njegovo probijanje
kroz pretrpanu kancelariju. Posle nekog vremena se ponovo oglasio
iz slušalice.
„Ne. Ne. Ne. I ne. Nisam ga pronašao na policama, u otvoru niti
plastičnoj futroli.”
Grens mu ništa nije odgovorio.
„Jesi li čuo šta sam ti rekao, Everte?”
„Čuo sam.”
„Zbog čega je to toliko važno? I na koji način je povezano sa
tvojim odmorom?”
„Ispričaću ti. Kad dođe vreme za to.”
Dakle, nije bilo sačuvanog broja u telefonu, niti podsetnika
skrivenog negde u kancelariji u zgradi gradske policije, mestu na
kom je provodio najviše vremena. Vilson je u traganju bio
podjednako loš kao i on sam. Moraće da nastavi potragu kada bude
stigao u Stokholmu i pokuša da odnekud ponovo iskopa hrabrost.
Kriminalistički komesar je ustao i naslonio se na nisku ogradu
balkona. Nalazio se visoko iznad kamenom popločanog unutrašnjeg
dvorišta Policijske uprave. Otprilike isto kao kada stoji na svom
balkonu kod kuće i posmatra asfalt Sveavegena. Osećaj da je za
trenutak sve moguće. Da ostane tu i uživa u pogledu i svežem
vazduhu, možda čak i proba da poleti, neko vreme lebdi - živi. Ili,
možda ono što je najjednostavnije, i možda ga baš zbog toga golica:
da se odbaci nogama i skoči, padne u večnost. Nije učinio ništa od
toga. Spustio se na hoklicu iza metalne kutije sa opušcima cigareta i
na telefonu otvorio fajlove sa saslušanjima očuha i majke iz Danske,
kao i njihove ćerke Katrine. Da bi slušao dalje. Očuhovo poricanje i
odsustvo empatije zvučali su potpuno isto bez obzira na to kako se
islednik izrazi, dok su ćerkini nesigurni odgovori na pitanja o onome
što je preživela bili podjednako neodređeni. Njega nisu zanimali oni.
Već majka i njena opsesija time da poseduje devojčicu, da je
kontroliše, jer je neprestano postavljala pitanja o tome gde se nalazi i
šta radi. U pitanju je osoba koja je nekoliko godina posvetila
zlostavljanju sopstvenog deteta. Pa zašto onda nije poricala - baš
kao i tata? To bi bilo lakše razumeti, kao način da se zaštiti, suoči se
sa sopstvenim postupcima.
Preslušao je njeno saslušanje, pa počeo iz početka. Učio da
prepozna glas osobe koju uopšte ne poznaje. Način na koji
naglašava reči. Pauze. Oklevanje. Uverenost. Strah i agresivnost,
povlačenja i napade.
Sve dok nije počeo da se smrzava.
Ali nisu ga rashladili danski jesenji vetrovi. Ova studen je dopirala
iznutra. Kao i uvek kada se nešto ne poklapa, a on ne razume šta i
zbog čega. Nagrizala ga je, i neće prestati da ga nagriza sve dok ne
bude do kraja pretražio ono što ne može da vidi, odnosno samog
sebe.
Rekao je Birte da mora malo da prošeta, protegne noge, ubrza
krvotok u telu koje nije baš pažljivo održavano. I zaista je prošetao.
Od sedišta Policijske uprave do Zapadnog zatvora. Bilo mu je
potrebno nekih pola sata kroz Kopenhagen, do ulaza koji je sa
svojim zasvođenim otvorom u zidu podsećao na kapiju iz neke
bajke, kada narod dolazi da se pokloni u kraljevskom zamku. Najveći
zatvor u Danskoj. Brzo je objasnio ko je, prvo stražaru, zatim
predvodniku, pa nekom nižem, a posle njega i višem šefu, dok mu je
znatno duže trebalo da ih sve ubedi zbog čega bi trebalo da mu
dozvole da poseti Dorte Hansen u pritvoru. Pretpostavio je da je to u
suštini dobro - jer ako je toliko teško bez najave ući u zatvor, onda bi
valjda trebalo još teže izaći iz njega bez dozvole. Rešenje mu je
doneo onaj policajac iz Nikebing Falstera koji je zajedno s njim
pokucao na vrata stana supružnika Hansen i koji je napisao prvobitni
policijski izveštaj. Kada je, nakon dugog telefonskog razgovora i
Grensovih upornih, a ponekad i ne baš uglađenih pritisaka najzad
pristao da predstavnicima danskog kazneno-popravnog sistema
potvrdi kako će švedski komesar potpomoći istragu tim hitnim
saslušanjem, dotad zaključana vrata su se otvorila, pa su ga poveli
preko dvorišta i kroz sumorne hodnike zatvora. Sve do ćelije za
posete, istovetne svim drugim u kojima se našao, sa plastificiranim
dušekom i jednostavnim stolom okruženim jednostavnim stolicama i
prašnjavim prozorom iza debelih rešetaka.
Ona je izgledala potpuno slomljeno.
Oslanjajući se na dva stražara, s lisicama na rukama, kretala se
vukući noge, kosa joj je bila ućebana a lice bledo, dok su joj
bojažljive oči bile prikovane za kameni pod.
Grens je objasnio dvojici zatvorskih stražara da će se odlično
snaći i sam - saslušanje će ići brže i doneće više rezultata ako mu
budu omogućili da provede vreme nasamo sa osumnjičenom, dok
uniformisana lica čekaju sa druge strane zatvorenih metalnih vrata.
Doneo je dve kafe iz automata kraj ulaza u sobu za posete, a kada
je ona slabašnom rukom prihvatila jednu, nije ništa rekla, samo je
pila dok je nije sasvim iskapila. Zato joj je on dao i svoju, koja se i
dalje pušila, pa sačekao da i nju ispije dopola.
„Čuo sam snimke vaših saslušanja. Ali ih ne razumem.”
Grens je ustao od jednostavnog stola, napravio krug po ćeliji za
posete, pa se zaustavio pred prozorom sa rešetkama koji je gledao
na visoki zid.
„Odnosno, to i nije sasvim tačno. Nisam ih razumeo. Tada. Kada
sam ih preslušao prvi put. Nisam razumeo zbog čega ste davali
takve odgovore. Ali mislim da sada razumem.”
Pogledao ju je.
„Zato što su vaša osećanja na neki način istinita. I zbog toga
stalno iznova postavljate ta vaša pitanja isledniku. Šta vaša ćerka
radi. Gde se nalazi. Kako izgleda. To je zato što je vi... štitite?”
Ona je rekla nešto.
Tako tiho da nije uspeo da razazna reči.
 „Dorte - nisam vas čuo. Pokušajte ponovo. Jesam li pogodio? Vi
stalno pitate i pitate i pitate jedno isto, ali ne zbog toga što pre svega
želite da je kontrolišete?”
„Tako je.”
I dalje je šaputala. Ali ovoga puta dovoljno čujno.
„Ne zato da biste je ograničavali?”
„Tako je.”
„Već zbog toga što želite da bude zaštićena?”
„Tako je.”
Njen poslednji odgovor nije bio mnogo glasniji, ali se, pošto je
stigao do Grensa, pretvorio u riku koja je nadjačala sve ono što ga je
grizlo iznutra. Ispravno je naslutio, pogodio je.
„Postoji jedna teorija među svim kolegama iz policije koji su sada
došli u Kopenhagen zbog vas i Karla Hansena. O tome da je
pripadnik lanca koji nam je prosledio sliku vašeg supruga i time
pokrenuo čitavu istragu verovatno bio stvarno prokleto mnogo
besan. Zatvoreni krug se iz nekog razloga prekinuo, a jedan
pripadnik se osvetio drugom odškrinuvši zabranjena vrata. Možda je
bio nepravedno izdvojen i osumnjičen, možda i preskočen prilikom
slanja slika, ili šta god da je potrebno kako bi lako uvredljiva osoba
izgubila prisebnost. Ja u tu teoriju nikada nisam poverovao. Ona nije
tačna. To znamo i vi i ja, zar ne?”
Nije skrenula pogled. Ali nije ništa ni rekla. Morao je sam da
nastavi sa formulisanjem svoje teze.
„Jer sliku ste poslali vi, Dorte. Vi ste je obelodanili. I tako je na
kraju stigla i do mene.”
Iz pravca vrata ćelije začu se zveket, i jedan stražar zaviri unutra.
„Sve u redu?”
„Sve u redu. Da li biste, molim vas, ponovo zatvorili vrata?”
Veliki svežanj ključeva je lupkao po kvači dok se brava okretala,
a Grens stiže da pomisli kako nikada neće shvatiti kako iko može da
stotinu puta u toku dana sluša zvuk udaranja metala o metal.
„Dorte?”
„Da?”
„Sada bih voleo da mi odgovorite da li ste to bili vi. Zato što je
važno. I za mene i za vas. A najvažnije je za Katrine, koju, kako
kažete, pokušavate da zaštitite.”
 Usne su joj se pomakle. Nešto se čulo. Tiho, sasvim tiho.
„Da.”
„Da, šta - Dorte?”
„To jesam bila ja. Ja sam poslala sliku onoj švedskoj organizaciji
za pomoć - pošto su imali liniju za dojave na koju možete anonimno
da se javite. Teško izlazim na kraj sa ljudima poput vas. Policajcima.
Pogotovo ako su iz Danske.”
U pitanju je bila prva slika poslata organizaciji za pomoć, umesto
policiji. Za to su znali samo Verner i Birte. Govorila je istinu.
„Onu sliku vašeg supruga? I Katrine?”
„Da.”
„Zbog čega?”
„Pa eto...”
Sva se tresla. Trebalo bi da je teši.
„... on je...”
„... odlučio da će ona, ovaj, već smo spakovali kofere za put..
Da joj kaže kako je uradila pravu stvar.
„... pošto je ona spremna, tako je rekao, spremna je da ide do
kraja sa drugima, a ja... ja...”
Ali Evert Grens nije ništa preduzeo. Samo je nastavio da je čeka.
Kao i svi drugi iskusni islednici.
„... to nije smelo da se dogodi! Nije smelo! Uvek sam ja
fotografisala i znala sam da mu se leđa vide u ogledalu na toj slici,
čak sam ga ja i zamolila da se malo pomeri tako da... on je strašno,
strašno pazio i sve kontrolisao kako ga ništa ne bi odalo, ali ja sam
je pronašla, naposletku, u kompjuteru, pa je poslala, i tako, onda me
uhapsite ako ćete spasti nju, uhapsite mene, ali uhapsite i njega.”
Za trenutak je bio siguran da će se srušiti.
„Dorte, ako je to istina - objasnite mi zbog čega onda niste
pobegli odande?”
Ali to krhko telo se nije srušilo, ona je nastavila da sedi.
„Zbog čega jednostavno niste otvorili vrata, uzeli Katrine za ruku i
išetali iz stana?”
Ćutala je.
„Umesto toga ste čak napravili još fotografija.”
Nastavila je da ćuti.
„Da li vas je tukao?”
 Odmahnula je glavom.
„Da li vam je pretio?”
Ponovo je odmahnula.
„U tom slučaju mi je potrebno još jedno objašnjenje da bih vas
razumeo.”
Plakala je, ali nečujno.
Držala se uspravno grčevito stežući ploču stola.
I najzad progovorila.
O pozivu u pomoć - jedinom načinu koji ponekad preostaje za
izlazak. O tome kako je učestvovala u napastvovanju zbog toga što
je potvrdno odgovorila na pitanje koje joj nikada nije postavljeno. O
granicama koje se mogu pomerati malo-pomalo, sve dok
učestvovanje na kraju ne postane nešto što se samo po sebi
podrazumeva. O tome kako nije ona imala kontrolu nad Katrine, već
on, a pošto je preuzeo kontrolu nad ćerkom, istovremeno je
kontrolisao i ćerkinu majku.
Evert Grens je slušao sve dok nije došao red na njega da
progovori. Objasni.
Objasni da su slike polovine ruke ili dela šake dovoljne za
pokretanje sudskog procesa, ali ne i za osudu na dužu zatvorsku
kaznu. I da čak ni leđa dukserice s nazivom firme koja se vide u
ogledalu ne predstavljaju dovoljan dokaz ako osoba koja stoji sa
druge strane kamere ne potvrdi ko je u pitanju. I da će, ako ona ne
bude ukazala prstom na svog supruga, koji sve poriče, ako ne bude
svedočila protiv njega, glavni počinilac uskoro izaći na slobodu, baš
kao i jedan od njegovih prijatelja pedofila iz Kalifornije. A njena ćerka
neće biti nimalo zaštićena.
Zatim su dugo gledali jedno u drugo.
Devojčicina majka je dugo plakala dok je donosila odluku. Suze
su tekle, pribrane, tihe. Kao da oseća olakšanje.
„Da.”
„Da?”
„Da.”
Zatim je požurila do metalnih vrata i pokucala, povikala da je
gotova. Kao da želi samu sebe da preduhitri, kako se ne bi
predomislila. Stražari su joj otvorili svojim zveketavim i škripavim
svežnjevima, a onda se okrenula.
 „Svedočiću. Ispričaću sve. Čak i ako to znači da nikada više neću
videti Katrine. Ali barem ću znati da više neće morati da podnosi ono
što se vidi na slikama.”
sedam sati kasnije
J . Sve dok vreme nije izgubilo svaki
značaj.
Pit Hofman se odjavio iz malog hotela u gradu po imenu Santa
Marija ispunjenom lepim belim crkvama. I iz kog se, ako bi nekom
palo na pamet da se popne na vrh nekog od tih špicastih krovova,
pružao veličanstven pogled na Tihi okean i ostatak sveta. On se
pred putovanje kući zaustavio pred jednim od njih i pomislio upravo
to. I nije imao snage da vozi dalje. Bio je prazan. Baš kao i svaki put
kada bi se neki zadatak koji mu je ispunjavao sekunde, minute, sate,
dane, približio svom kraju. Ali nije u pitanju bilo samo to. On
jednostavno nije želeo da ode odatle. Kao i uvek, čeznuo je za
Zofijom i decom na onaj sveprisutni način koji je podsećao na
pulsirajuću, zažarenu strast - samo što nije još bilo gotovo.
Nedovršeno.
Tako mu je delovalo.
Izašao je iz auta, pa krenuo peške ulicama koje nije stigao da
upozna, zavirujući kroz usnule prozore. U tuđe živote. Koliko li se
samo Oniksa i koliko isluženih ćerki tinejdžerki krije iza fasada kuća,
naizgled tako bezbrižnih? Koliko snimaka sa silovanjima nage dece
u tom trenutku kroz vazduh oko njega šalju i primaju anonimni
kompjuteri? To beskonačno napastvovanje će se za jedno kraće
vreme donekle smanjiti po obimu - tokom onih nekoliko nedelja
koliko će biti potrebno da vođu jednog raskrinkanog pedofilskog
lanca u odsustvu dokaza puste na slobodu, kako bi osnovao novi.
Ovo je zapravo bilo najbolje doba dana za susret s nekim
nepoznatim mestom.
Svitanje.
 Ali baš kao i nekoliko sati ranije, tamo kraj okeana crnog poput
noći, svetlost koja se budila bila je spokojna - ali nije i ulivala spokoj.
Koračao je polako, ruku raširenih kao rampe, da bi uhvatio
odgovore koji ne postoje. Jurio je najbrže što može pored izloga i
zatvorenih restorana. Čak je i seo nasred ulice i pogledao naviše u
nebo bez ijednog oblaka, kako bi pokušao da oseti nešto osim
ogorčenosti i besa. Ali nije uspevao da primi u sebe to vedro
plavetnilo ili ptice koje su tu i tamo promicale, već je video samo
iskeženo, okrvavljeno lice, u trenutku kada su hard-diskovi sa druge
strane zaključanih sigurnosnih vrata već bili uništeni.
Tu je ležao i kada je zazvonio mobilni telefon.
„Hal... hmmm - halo?”
„Šta radiš?”
„Ležim.”
„Tamo kod vas je jutro, jelda?”
„Nije još.”
„A gde ležiš - u hotelu na aerodromu?”
„Šta hoćeš, Grense?”
„Da se ne vratiš kući. Ne još.”
Pit Hofman se pridigao, i dalje na sredini puste gradske ulice.
„Nisam ni u kakvom aerodromskom hotelu. Nisam stigao dotle. I
dalje sam u Santa Mariji. Dvadesetak kilometara od one paklene
kuće.”
„Idi tamo?”
„Kuda?”
„U Oniksovu kuću.”
„Grense - oni se danas garantovano vraćaju. Mislim,
kriminalistički tehničari.”
„Reši to.”
„Zašto?”
„Idi do mesta gde je stajao kompjuter. Javi mi se kada budeš bio
na licu mesta - hitno je.”
„Taj kompjuter se sada verovatno nalazi u nekoj policijskoj
stanici, pod nadzorom.”
Čulo se krčanje, zvuk je seckao, kao da veza samo što se nije
prekinula, i Hofman se baš spremao da okonča razgovor i uzvrati
poziv, kada se glas kriminalističkog komesara probio kroz šum.
 „Nije kompjuter ono što me zanima.”
„Jeli?”
„Treba da odeš tamo kako bi se pobrinuo za kopiju koja možda
postoji. I koju on u tom slučaju nije mogao da obriše.”
Ž lepršale su na povetarcu, a duboki
tragovi točkova presecali su uredni travnjak. Ali ljudi nije bilo. Ni
sopstvenika kuće ni policajaca istražitelja.
Pit Hofman je prišao.
Možda je trebalo da ostane u autu i prvo se uveri u to da je
objekat napušten - ali morao je da uđe tamo pre nego što se susedi
probude za novi dan. I zato je ponovio ono što je radio prethodnog
dana. Otvorio je kapiju usred bele ograde. Otrčao do zida od cigle.
Sakrio se pored kante za smeće. Podrumski prozor koji je ranije
pretvorio u ulaz u međuvremenu su zakucali policajci, pa je produžio
do sledećeg, izvadio iz ranca žilet, klešta i vakuumski držač, pa
izvadio stakleno okno. Ležao je na stomaku u cvetnoj leji i osetio isti
onaj miris memle kada se prizemljio na podrumski pod. Ali sada nije
bilo očiju koje zure.
Stepenice koje su vodile nagore škripale su baš kao i prethodnog
puta, a vrata prizemlja su bila odškrinuta, pošto mehanizam za
zaključavanje više nije bio u funkciji. Jutro mu je pokazivalo put kroz
hodnik gde ga u večernjoj tami umalo nisu upucali. Sigurnosna vrata
radne sobe ponovo su bila otvorena, i baš kao što je i pretpostavio, u
njenoj unutrašnjosti se videla samo prašina koja je uokvirivala mesta
na radnom stolu gde su nekada stajali kompjuter i one specijalno
napravljene kutije.
„Grense - stigao sam. Nalazim se unutra.”
Za vreme prethodnog razgovora kriminalistički komesar je
koračao ulicama u centru Kopenhagena. Sada je zvučao kao da je u
nekom zatvorenom prostoru, možda ponovo u sedištu danske
policijske uprave.
„Dobro. Kompjuter i prateća oprema?”
 „Nisu tu. Baš kao ni američki policajci.”
„Baš kao što sam se i nadao.”
Hofman je pregledao pod i zidove prostorije, pa izvukao fioke
radnog stola. Činilo se da unutra nedostaje još predmeta. Policijski
tehničari su sa sobom na dalje ispitivanje poneli još štošta osim
kompjutera.
„Pite - sećaš li se onog mladića u čijem sam društvu bio kada
sam te ne tako davno nepozvan posetio?”
„Više puta si upadao bez poziva.”
„Onog koji je ostao da čuva decu dok sam ja tebi i Zofiji
pokazivao Severno groblje?”
„Sećam se.”
„On po profesiji nije bejbisiter.”
„Toliko sam i ja uspeo da shvatim.”
„Ponekad ga angažujemo za frilenserski rad, kada naši stručnjaci
za kompjutere pretrpe neuspeh. On je juče slušao tvoj opis svih
Oniksovih uređaja.”
„Da?”
„Ponovo mi se javio. Ispostavilo se da možda ima rešenje. I da bi
mogla da postoji još jedna kopija - koju Oniks nije stigao ili nije
mogao da obriše.”
Pit Hofman je seo na stolicu gde je sedeo čovek koji je osnovao
zatvoreni lanac dok je rasturao svoje slike. Srce. Lupalo je svom
snagom. Dakle... i dalje postoji šansa?
Da trune u zaključanoj zatvorskoj ćeliji.
Umire pomalo iz dana u dan.
Bolja kazna nego da sam gaja iz ogorčenosti upucao i tako
okončao sve.
„Uključiću i njega. Trostrani razgovor, baš kao juče.”
Malo je potrajalo. Kriminalistički komesar je petljao nešto oko
dugmića, zatim psovao pa ponovo petljao. Ali naposletku je zaista
uspeo da doda još jedan glas.
„Komesare? Šta to radite?”
Hofman je slušao mladi glas koji je govorio opušteno, neusiljeno.
Nije bilo mnogo osoba koje su smele da se tako obrate Grensu i
izvuku se.
 „Elektronika i uređaji mi nisu baš jača strana. Zato si ti ovde, Bili.
Pite, da li nas čuješ?”
„Tu sam.
„Dobro. A ti, Bili?”
„Na vezi sam.”
Ponovo se začuo taj neusiljeni glas.
„Dakle, komesare, pomislio sam da, pošto su njima te proklete
slike nešto najdragocenije što poseduju, i samim tim nikako ne
smeju da iščeznu iz njihovih života, sigurno postoji i bekap. Hoću
reći, šta ako bi jedne večeri on sam slučajno pritisnuo pogrešno
dugme? Ako bi mu se nešto omaklo, ako bi uprskao kao neki tamo
Grens? Ili ako bi mu se kuća zapalila? Ili ako bi sve bilo ukradeno?
Ili...”
Zaćutao je. Nešto popio. Zamljackao.
„Video sam ta sranja kojim se bave. I kako postupaju čisto
tehnički gledano. Nisu baš neki superhakeri - mada je ono sa
uređajem za demagnetizaciju bilo baš kul, jebiga. Znači, ako žele da
imaju kopiju a da pritom ne ostavljaju za sobom nepotrebne fizičke
tragove, kao što su USB memorije i dodatni diskovi, ja bih rekao da u
pitanju može biti oblak. Onaj koga nazivate vođom mogao bi da ima
sve to - čitavu sadržinu hard-diska - šifrovano u nekom fajlu koji je
stavio u oblak.”
„Čekajte.”
Pit Hofman je sada šaputao.
„Mislim da sam nešto čuo.”
Spustio je ruku, i dalje držeći telefon u njoj. Čuo je potmuo tresak
kada su se vrata nekog auta zatvorila. Ne naročito daleko. Iščekivao
je. Osluškivao zvuke. Ali nisu se ponovili.
„Susedi. Počeli su da se bude. Nastavite.”
„Oblak, dakle. Jedan od onih na kojima se mogu sakriti kopije
svega. I u tom slučaju se ne mogu obrisati na isti način.”
Novi zvuci. Glasovi iz približno istog pravca iz kog je čuo i vrata
auta.
„Samo mi reci šta treba da uradim. Možda neću moći još dugo da
ostanem ovde neometan.”
„Njegov ruter.”
„Dobro?”
 „Možemo da mu pronađemo rezervnu kopiju preko rutera. Veze
između kompjutera i interneta. U njemu postoje evidentirani podaci
koji nas mogu odvesti tamo gde želimo - do IP adrese oblaka.
Ponesite ruter sa sobom iz kuće, pa mi ga pošaljite preko UPS-a ili
Fedeksa, ili tako nečeg, trebaće im dvadeset četiri sata za to, ili
najviše četrdeset osam, ako se baš niste stisli za pare, komesare. A
pošto ste vi panduri, stupićete u kontakt sa internet provajderom i od
njih ćete dobiti tu rezervnu kopiju. Onda ću se ja baciti na njega i
isprobavaću različite lozinke - sve dok ne budem uspeo. Ući ću
tamo.”
Još vrata. Sada su bila bliža.
Baš kao i glasovi.
Hofman požuri do prozora koji gleda na kapiju i malu, bočnu
ulicu, i pogleda napolje.
Policijski istražitelji. Vratili su se.
„Ruter? Gde je? Imam trideset sekundi. Posle moram da se
čistim.”
„Ja bih ga stavio na isti sprat gde je i kompjuter.”
„Dobro?”
„Ne u istu prostoriju. Ali...”
Oštro.
Tako je zvučalo.
Jednom. Dvaput. Triput.
Plastična traka na ulaznim vratima. Skinuli su je.
„... maksimalno tri, četiri metra dalje. Možda...”
„Znam gde može da bude.”
Elektroormar. Isti onaj u kome je u pometnji i panici isključio
celokupno napajanje strujom, u pokušaju da prekine agresivne
pokušaje kompjutera da izbriše sam sebe. Nešto se nalazilo na
susednoj polici - i imalo je svetlucave zelene diode.
Hofman pojuri hodnikom.
Jeste.
Valjda je?
Bio je tamo.
Sakupio je kablove i uhvatio laganu plastičnu kutijicu. Ali nije
uspeo da je podigne. Nije mrdala. Oniks je sa dva šrafa pričvrstio
donji deo rutera za policu.
 Možda postoji kopija. Dokazi, Pite. I dalje imamo šansu.
Hofman je cimnuo, pa cimnuo ponovo, vukao napred-nazad.
Ništa se nije pomerilo. Za skidanje donje ploče bio je potreban alat.
Ili primena sile tolike da bi postojao rizik da će se odati.
Usledio je još jedan zvuk, ali i dalje spolja.
Policijski istražitelji i tehničari su zveckali ključevima.
Okrenuli bravu.
Pritisnuli kvaku.
Pit Hofman je pustio ruter i potrčao. Ka stepenicama za podrum.
Kada se prvi tračak svetla probio iz pravca ulaza, pa za njim i senka
ruke, podrumska vrata su se zatvorila za njim, a on se oprezno
odšunjao niz škripave stepenice, u pravcu skinutog prozora.
Sada su već teški koraci odjekivali podrumskom tavanicom.
Ušli su u kuću.
Dograbio je prozorski okvir i pridigao se do prozora koga nije bilo.
Stigao je da provuče gornji deo tela kroz otvor - kada se zaustavio
usred pokreta.
Zaledio se.
Kraj ograde je stajao uniformisan policajac. Nešto dalje od njega,
još jedan. Tražili su tragove i napolju.
Više nije imao odstupnicu.
S prokletog pacova.
Bez putanje za beg.
Baš kao i u jednom drugom podrumu. Ispod sopstvene kuće.
Onda kada je zamahnuo rukom, a Grens se srušio. Sada ih je bilo
nekoliko. U kući u koju je provalio i u njoj ozbiljno pretukao vlasnika,
u zemlji gde radi pod lažnim identitetom, za račun inostrane policije
koja ne priznaje njegovo postojanje.
Pit Hofman je vratio prozor na mesto najbolje što je umeo, pa bi
samo neko ko priđe zaista blizu mogao da primeti kako mu
nedostaje popriličan deo gita i većina ekserčića koji drže okno na
mestu.
Unutra je dopiralo malo dnevne svetlosti, pomažući mu da se
orijentiše.
Dečji dušeci i jastuci su i dalje ležali na podu, a ostatak
podrumskog prostora je bio kao zatrpan različitim kršem, starim
nameštajem, kartonskim kutijama i odećom naslaganom duž zidova.
Nad njegovom glavom su stopala nastavila da tutnje, dok su
istražitelji prelazili iz prostorije u prostoriju.
Sve dok se jedan od njih nije zaustavio.
Sve dok se podrumska vrata nisu otvorila, a koraci prešli na
škripave stepenice.
„Ponovi.”
Engleski. Sa blagim španskim naglaskom.
„Ne čujem te dobro.”
Koraci su se zaustavili na stepenicama i čekali da neko tamo
gore kaže nešto, još jednom. Imao je dovoljno vremena da se baci
na tlo, uvuče se među hrpu nameštaja i stisne se uz neki antikvarni
drveni orman.
 „Samo deset minuta. Hoću još jednom da bacim pogled. Okej?”
Neko je odozgo doviknuo okej, pa teški koraci nastaviše da se
spuštaju. Hofman je ležao na leđima, a grudi su mu sa svakim
nečujnim udisajem dodirivale dno ormana. Osluškivao je čoveka koji
nije samo koračao tromo već je sav i bio trom - spori koraci su
odavali da mu se američki policajac približava.
Da savlada i neutrališe, a u najgorem slučaju i povredi
usamljenog istražitelja bilo je koliko jednostavno toliko i nemoguće.
Jer za jednim bi ih došlo još. A ovo je bio njihov kraj i poznavali su
sredinu kroz koju bi on morao da beži, a koju nikada ranije nije
video.
Pit Hofman je pažljivo izvio glavu i pritisnuo obraz na hladnu
podlogu.
Zdela za mačke je svetlucala na slabom dnevnom svetlu.
Ispred nje su se videle dve crne cipele - na samo korak od njega.
B . Spreman za napad. Mislio je na Zofiju i
njihov zajednički život kojim su uvek upravljale njegove odluke. Ovo
je pak bila njena odluka. Gledao je u par cipela i osluškivao kako
neko kopa po fiokama, prazni kutije i otvara ormane. Još jače je
pritisnuo telo o pod i zadržao dah kada je istražitelj napravio i taj
poslednji korak i sasvim mu prišao.
A tumarao po mračnom podrumu tačno
jedanaest minuta i dvadeset osam sekundi. Zajedno sa kolegama,
nastavio je da se kreće iznad podrumske tavanice još osamdeset
četiri minuta i osamnaest sekundi. Do trenutka kada su se vrata
policijskih automobila zatvorila, a vozila napustila to mirno naselje,
prošlo je još četrnaest minuta i trideset sedam sekundi. Jer Hofman
je nastavio da radi upravo to. Merio je vreme. Tiho disao. Pritiskao
leđa uz pod. U dva navrata je bio uveren da je sve gotovo, pa
nesvesno pojačao stisak oko noža koji mu je počivao u ruci. Prvi put
kada je oštra svetlost džepne lampe prošla pored ormana tako da su
njeni prelomljeni zraci dospeli i ispod njega, dodirujući delove
Hofmanovog tela. I sledeći put onda kada je istražitelj čučnuo, i
počeo da fotografiše sadržinu neke kartonske kutije, pri čemu su mu
se kolena u crnim pantalonama nalazila tek nekoliko centimetara od
Hofmanovih zažarenih očiju.
Pit Hofman je ostao da leži ispod ormana, dok mu se dah odbijao
od drvenog dna antikvarnog komada nameštaja.
Dugo.
Iako je čuo kako se ulazna vrata zatvaraju, dve brave
zaključavaju, a traka ponovo postavlja na svoje mesto.
Ostao je da leži tako dok je dan proticao, sve dok se nije spustio
mrak, a zvuci uveče utihnuli.
Sve dok nije bio siguran da može da se vrati u prizemlje i
neometan odšrafi trepćući četvrtasti uređaj, strpa ga u ranac, pa
izađe iz kuće kroz prozor dnevne sobe.
četiri dana kasnije
D na kuhinjskoj sofi, Evert Grens je imao
savršen pogled na jedini sat u tom nevelikom stanu. Oštro osvetljene
brojke u gornjem uglu šporeta, stešnjene između rerne i plotni. 1.34.
To je značilo da se već više od četrdeset osam časova nalazi u
domu nekog koga jedva poznaje i sa kim ne deli baš ništa. Čitava
dva dana i noći u kojima baš nijednom nije ni odškrinuo ulazna vrata
da nakratko prošeta jesenjim, vlažnim i klizavim trotoarima
Stokholma.
„Spavate li, komesare?”
Bilijev glas je i dalje bio budan, usredsređen.
„Ej? Komesare?”
„Da. Spavam.”
„Slobodno nastavite. Trebaće mi još malo vremena.”
Grens je stigao u Švedsku približno istovremeno s paketom iz
Kalifornije. Poslednje dane svog odmora provodio je na poslednjem
spratu zgrade u Katarininoj ulici. Pretežno u blizini aparata za kafu,
kom je i sada prišao.
„Još kafe? Kad već kuvam?”
„U tom slučaju definitivno ne spavate, komesare.” „Sipaću u one
velike šolje. Isto kao onda oko ponoći.”
Život je nastavljao da ga iznenađuje. Novim idejama i čudnovatim
izmišljotinama. Kao na primer, time da bi kriminalistički komesar
Evert Grens, decenijama zatočen u sopstvenom zatvoru sazdanom
od nepromenljivih rutina, ikada mogao biti u stanju da ustane sa
svoje somotske sofe i izađe iz svoje kancelarije da bi se uputio u
inostranstvo, prateći trag koji se sastojao tek od jednog plavog
leptira. I da bi udovac Evert Grens, koji je podjednako dugo po
sopstvenom izboru živeo u samoći i nikada se nije osećao prijatno u
društvu drugih ljudi, mogao da ostane u skučenoj kuhinji umesto da
pobegne kući. Ili pak da bi šezdesetpetogodišnjak Evert Grens, sa
mentalitetom daleko od mladalačkog i mislima koje nisu baš čeznule
za izazovima, u nekoliko navrata mogao uhvatiti sebe kako je sasvim
opušten i čak izuzetno uživa u društvu dvadesetsedmogodišnjeg
mladića koji stalno nešto osporava. Sve je to bilo podjednako
nepojmljivo kao i razni kompjuterski programi i fajlovi koji su upravo
bili podvrgnuti metodičnom ispitivanju.
„Evo. Bez mleka i šećera. Kao što obojica volimo.”
„Hvala, komesare.”
Stavio je džinovsku šolju pored tastature u jedinoj sobi stana, gde
su Bilijevi razigrani prsti bez prestanka unosili nove algoritme.
Lozinku za lozinkom na putu do šifrovanog materijala koji je - uz
pomoć rutera koji je Hofman poneo sa sobom i internet provajdera
čiji je otpor Birte naposletku slomila - pronađen baš tamo gde je i
pretpostavio. Kopija je bila skrivena u oblaku.
„Još jednom bih želeo da budem siguran u to da uviđaš sa čime
ćemo se susresti. Kada budeš uspeo da provališ lozinku.”
„Nema potrebe da me štitite, komesare. Uviđam ja to. Zaista sam
se trudio da zaboravim one slike od prošlog puta.”
„Ovo je gore. Ima ga više, u svakom smislu. Brutalnije je.
Gadnije. U pitanju je napastvovanje koje...”
„Nisam promenio mišljenje. Zajedno ćemo uhvatiti to đubre.”
Baš kao i onda kada je Grens sedeo iza Birte u Danskoj, trudio
se da prestane sa besciljnim tumaranjem po prostoriji, jer je time
izluđivao svoju okolinu. I zato se udaljio od džinovske šolje kafe,
kompjuterskih ekrana i Bilijevih prstiju na tastaturi, pa se vratio
kuhinji i drvenoj sofi koja se ispostavila gotovo podjednako udobna
kao ona somotska u kancelariji. Imao je svoju misteriju koju je
trebalo da razreši. Da potraži Dženi, koju je želeo ponovo da vidi. Iz
više razloga. Jedan od njih se sastojao u razjašnjavanju još jedne
sačuvane slike - one na koju je u najgrozničavijoj fazi potrage
slučajno naleteo u bujici narudžbina koje su pripadnici pedofilskog
lanca slali jedni drugima, i koja je sada ležala ispred njega na
kuhinjskom stolu. I koju će možda, ako mu se posreći, baš Dženi
uspeti da prepozna i potvrdi.
Ali u tom slučaju prvo mora da je pronađe.
 Evert Grens je na putu između svog i Bilijevog stana svratio do
policijske stanice Krunuberj da bi prevrnuo naglavce celu svoju
kancelariju. Fioke radnog stola, gusto nagurane fascikle na polici za
knjige i svaku od plastičnih kutija prepunih papira koje su se tiskale
duž zidova. I to sa istim rezultatom kao kada je nagovarao Vilsona
da se baci u potragu - ne pronašavši nigde zapisan njen broj
telefona. Razmatrao je da li da istovremeno sa traganjem za
Oniksovom lozinkom zamoli Bilija da mu pomogne i na tom polju,
tako što bi pretražio njene digitalne tragove, ali odlučio je da se
suzdrži od toga. Dženi i priča o njenoj ćerki u tom trenutku nisu imale
nikakve veze sa globalnom istragom, bilo je to samo njegovo lično
putovanje. A da bi stigao do cilja, morao je da putuje sam.
„Komesare?”
„Da?”
„Je l’ i dalje spavate tamo?”
„Da.”
„Dobro. Došao je trenutak.”
„Trenutak?”
„Upravo sam dešifrovao lozinku. Otvoren nam je put ka
šifrovanom materijalu vođe pedofila.”
Zatim im je, dok su sedeli jedan kraj drugog pred velikim
ekranima, bilo potrebno neko vreme da shvate razmere onoga što se
nalazilo iza skrivenih vrata.
Jer onaj koji je sebe nazivao Oniks nije sakrio samo svoje slike,
one koje je lično slao i primao - imao je i kopiju svake pojedinačne
fotografije koja je ikada prosleđena u njegovom zatvorenom lancu.
Zato su njegovi fajlovi, sudeći po spisku sadržaja, obuhvatali ukupno
osamsto hiljada slika sa dečjom pornografijom. Kada su u sledećem
koraku razvrstali spiskove lozinki za bankovne i imejl naloge, kada
su katalogizovali porudžbine i fakture i uplate sa svih strana sveta,
iznenada su se suočili i sa knjigovodstvom firme sa obrtom ravnim
obrtu bilo koje manje kompanije na berzi. Posao koji su Oniks i Leni
prema Hofmanovim podacima vodili - prodaja slika i filmova - sada
se ukazao na ekranu pred njima. Kriminalistički komesar je i bez
naročito detaljnog računanja procenio ukupne prihode na desetine
miliona dolara.
„E sad, Bili... ne znam kako bih mogao da ti zahvalim.”
 „Znam ja. Kasnije ćemo o tome.”
„Toga sam se i bojao.”
Grens se nasmeši.
„Sada znamo da postoji. Da sve postoji. Ali nije dovoljno.”
„Nije dovoljno? Možda ste malo pod uticajem džetlega,
komesare, ipak ste došli čak iz Danske, ali ipak - valjda vam je vid i
dalje u redu? Ovo je jasno da jasnije ne može biti!”
„Nije dovoljno - pravno gledano.”
Bili je ustao. Uznemireno. Njegove tanušne ruke su se razmatrale
pred ekranom kompjutera poput nejakih krila.
„Šta to govorite, dođavola? Zar smo sve ovo radili uzalud? Zar će
se taj ološ izvući zato što... jer vi mi sad govorite...”
„Govorim ti to da pravda i pravosuđe nisu uvek isto. I da ćemo,
ako želimo pravdu, morati malo da zavaramo pravosuđe.”
Bili je i dalje mahao rukama. Ovoga puta kao da od njega
očekuje odgovor.
„Okej...? A šta to tačno znači?”
„Moramo da pronađemo neko rešenje koje će sprečiti da sve ovo
što imamo ovde bude odbačeno kao dokaz na predstojećem
suđenju. Nas dvojica bismo, pošto zvanično ne učestvujemo u istrazi
i nismo ni pod čijom kontrolom - mogli da budemo osumnjičeni za to
da smo otvarali i neovlašćeno petljali nešto oko šifrovanih fajlova. U
ovom trenutku bi svakom standardnom advokatčiću odbrane bilo
sasvim lako da pričom omalovaži celu ovu istinu usled nepravilnog
postupanja sa dokazima.”
Pogledao je mladića. Više nije bilo ni traga od onog ponosa i
osmeha koji su se do maločas videli. Ali Grens nije gledao u
ožalošćeno lice. Već u lice još usredsređenije na cilj. Tako je
izgledao Bili. Pred njim se nalazio neko ko je više voleo da probdi
čitavu noć i rešava probleme kako ne bi morao da izlazi danju, ko je
radije pronalazio puteve u kompjuterskim lavirintima pošto ih nije
nalazio u opštenju sa drugim ljudima.
„U tom slučaju, komesare, postupićemo onako kako to rade i
sami pedofili. Pustićemo ih da upadnu u sopstvenu zamku.”
„Dobro?”
„Pobrinućemo se da pretvorimo ovo u dojavu američkoj policiji
koja je stigla od pošiljaoca koga je nemoguće identifikovati. Poruku
koja će lutati sa servera na server sve dok više ne budu imali pojma
odakle dolazi. I da su je zapravo poslali jedan matori pandur sa licem
koje se iz nenormalno natečenog i modrog pretvorilo u normalno
natečeno i žućkasto, i kompjuterskog zaluđenika koji ima očajan stil
oblačenja i premalo pametnih stvari kojima bi se bavio u životu. Sve
informacije će stići u vidu anonimne dojave, pažljivo šifrovanog fajla
koji će zatim njihovi kompjuterski stručnjaci dobiti u zadatak da
dešifruju, baš kao što sam to učinio i ja. Jednostavno ćemo ih pustiti
da se i oni malo pomuče.”
Evert Grens je polako počeo da se opušta.
Moglo bi da uspe.
„A da li oni imaju takve?”
„Da li imaju šta, komesare?”
„Podjednako dobre. Poput tebe.”
Bili skrenu pogled u stranu, iznenada posramljen. Shvatio je da je
pitanje iskreno. Ali i Grensov način da mu uputi pohvalu. Pohvalu od
nekog ko očigledno nije navikao da je upućuje.
„To vam ne deluje baš verovatno, komesare?”
Ponovo se okrenuo ka njemu, a sramežljivost je iščezla.
„Ali oni zapravo imaju neke podjednako dobre kao i ja. A i ideja je
nekako kul - tog posranog vođu će uništiti metod koji je i sam
primenjivao.”
Zatim su zaćutali. Sedeli su jedan kraj drugog i proučavali ekran i
sadržinu šifrovanog fajla koji je dokazivao sve. Posed osamsto
hiljada slika s dečjom pornografijom. Prihode od nekoliko desetina
miliona dolara. Više nego dovoljno da se osude baš svi pripadnici
lanca - sa izuzetkom neidentifikovanog Riđeg Mačora - na najstrože
moguće kazne u svojim zemljama.
„Ti uopšte nisi tako loš kao što misliš, Bili.”
„Šta?”
„Mislim, u opštenju sa drugim ljudima.”
„Pa niste ni vi, komesare.”
Stigli su do cilja. Uspeli su.
Dokazi pomoću kojih će biti osuđeni svi. Čak i tvorac i vođa
lanca.
Valjda su se zbog toga ponovo, makar i samo na tren, ponovo
zgledali i osmehnuli jedan drugom.
devet dana kasnije
T iz inostranstva je odisao čežnjom. Kao
neko šumeće more puno iščekivanja. Svi su se tu tiskali,
podgurkivali i žagorili, ali bez ljutnje ili ogorčenja - za svakim
sudarom je sledio novi pogled prema elektronskim vratima koja su
se nečujno rastvarala pre nego što se na njima pojavi novi putnik s
teškim koferima i umornim očima. Evert Grens je već skoro pola sata
posmatrao susrete ljudi. Zagrljaje, plač, smeh. Aerodromi su i dalje
bili podjednako puni protivrečnosti - uvek najbolji u onim trenucima
kada svi koji su krenuli na putovanje zastanu u mestu.
Onda su se pojavili.
Iza jednog starijeg para koji se grozničavo borio sa svojim
kabastim prtljagom i grupice ljudi u odelima i sa istovetnim
aktovkama u rukama. Pit Hofman i Linea. Hofman je nosio jednu
omanju torbu, dok mu je druga ruka lako počivala na devojčicinim
krhkim ramenima, dok joj je pažljivo pomagao da korača ka izlazu, u
susret hordi koja tamo čeka.
Grens im je mahnuo najbolje što je mogao, pa se povukao
pozadi, tražeći neko mirnije mesto. A kada su mu prišli, malo je
čučnuo, kako bi mogao da se zagleda u dva oka koja su bila mnogo
starija od tih sedam godina koliko su proživela.
„Zdravo. Ja se zovem Evert i radim kao policajac. Ja sam Pitov
prijatelj i došao sam ovamo da ti pomognem.”
Gledala je u njega i slušala ga, ali nije reagovala. Prazna.
Ugašena.
„Dobro, dakle, ja ću kao policajac...”
„Moraš da govoriš engleski. Da bi te razumela. Seća se samo
nekoliko švedskih reči.”
 Hofman je pogledao u kriminalističkog komesara, pa se okrenuo
ka devojčici.
„Right, Linnea? English?”
Klimnula je glavom. Posle dugog oklevanja. Veoma oprezno.
A Grens je u tome video mnogo više:
Švedski je za nju gotovo iščezao.
Dakle, možda je to ugasila u sebi. Prošlost.
Da bi mogla da izdrži.
„Okey. English. Linnea, I’m a police officer and I...”
Bilo mu je potrebno više vremena da Linei sve objasni na svom
zarđalom engleskom iz škole. I išlo je znatno teže. Naročito onaj deo
o njenim roditeljima. O tome kako i dalje ništa ne znaju, i nisu
obavešteni o njenom dolasku, pošto Grens nije želeo da im pruži
nadu koja bi im zatim mogla biti uskraćena ako bi nešto u zadnji čas
pošlo po zlu - ako se njihova ćerka ipak ne bi našla u avionu iz kog
treba da zakorači u novi svet, koji je istovremeno i stari svet.
Kriminalistički komesar ih je zamolio da krenu s njim zaobilaznim
putem koji je vodio pored prodavnice kako bi tamo kupili po sladoled
- devojčica je pogledala u Hofmana dok ga je prihvatala, čekajući
njegovo klimanje glavom i odobravanje - pa su zatim svi zajedno
napunili dve kese slatkišima i pićima slatkim i penušavim. Dok su se
autom vozili nazad u Stokholm, Grens je tu i tamo bacao pogled u
retrovizor kada bi mu se učinilo da devojčica to ne vidi, potpuno
zaokupljena razmotavanjem šuštavih papirića i žvakanjem karamela
od one vrste koja se lepi za zube. I dalje je bila prazna. Lice joj je
bilo bezizražajno, na njemu se nisu videli ni radost ni bes. Imala je
bledo lice, tamne podočnjake i usta sa uskim i suvim usnama. Kosa
joj je bila kraća nego tri godine pre toga, na snimku sa jedne od
kamera za nadzor iz velikog hipermarketa, pa se zapitao ko li joj ju je
odsekao, ako nije već i sama naučila da to radi. Nekoliko puta je
pokušao da započne priču, da brblja o tričarijama, ali nije dobio
odgovor od nje. I razumeo ju je. Odnosno, razumeo je zašto. Kako je
to dete koje je ispoljavalo svoju neizdrživu i čudesnu životnu radost
ogledajući se u tosteru i prevrćući kutije sa čajnim svećama i gurajući
kažiprst u meka pakovanja salveta, kako je ona koja je nekad imala
nadu i jezik, morala sve to da izgubi kako ne bi nastradala. Ali je
pritom nastavila da na zadnjem sedištu bojažljivim pogledima traži
odobrenje od Hofmana. Poverenje koje je osećala prema strancu
koji joj je pomogao da se spase iz pakla na zemlji bilo je dirljivo -
infiltrator je za kratko vreme uspeo da prodre do srca koje su neki
poremećeni ljudi svim snagama pokušavali da razore.
Kod Centralne stanice se slomila. Tamo joj je Hofman poslednji
put ponovio ono što je već nekoliko puta pokušavao da joj saopšti za
vreme dugog putovanja avionom - da će ih, pošto budu sleteli u
Švedsku, sačekati jedan prijatelj po imenu Evert u koga on ima
poverenja, a kada zatim budu stigli do grada koji se zove Stokholm,
Pit Hofman će morati da je napusti, a ona će nastaviti dalje, svojoj
porodici. Linea se okačila Hofmanu oko vrata, priljubila se uz njega,
pa ga grlila i plakala sve dok joj nije ponestalo suza, i onda su je
polako odvojili od njega, prst po prst.
Grens ju je potpuno razumeo. Ni on nije imao poverenja ni u
koga, pošto je s vremenom naučio da je život jednostavniji tako - a
gde bi ta devojčica uopšte mogla da pronađe poverenje posle svega
kroz šta je prošla? Koliko joj je samo odbojno bilo što je sada
predaju u ruke nekog starijeg čoveka koga nikada ranije nije videla?
Ali nisu imali izbora.
Nezvanični saradnik švedskog komesara nije smeo, jer tako je
bilo najsigurnije za obojicu, da se pretvori u zvaničnog prilikom
dovođenja žive devojčice koju su nešto pre toga proglasili za mrtvu.
Evert Grens je i ovako već imao dovoljno toga da objašnjava svom
šefu, i nisu mu bila potrebna i dodatna pitanja o tome zbog čega je -
iako je tako nešto nezakonito - iskoristio jedno privatno lice kao
infiltratora. A Pit Hofman je po svaku cenu želeo da spreči
mogućnost da kako kriminalci tako i policajci saznaju za to da ga je
moguće nagovoriti na još jedan zadatak, jer bi time rizikovao
dobijanje novih ponuda.
Pošto je ostao sam u autu sa krhkom devojčicom, obuze ga
nelagoda. Napadna, neumoljiva. Usredsređen bol u sredini
komesarevog stomaka, baš u onoj tački gde se uvek sakupljao
nemir.
Okrenuo se ka njoj i nasmešio se što je toplije umeo.
Gospode.
Koliko je ogroman bio njen nemir.
Njena tuga.
 Kada se povukla u sebe, sva se skupila, i nekako postala još
sitnija.
Čemu li je sve prisustvovala? Kako je izdržala? I da li je uopšte
shvatala kuda idu?
Evert Grens nije zaista razmišljao o tome da li je devojčica
uopšte svesna postojanja svoje porodice. Imala je samo četiri godine
kada je oteta. Kakvi prizori oblikuju ljudsko biće do tog trenutka?
Kojih sećanja i dalje nije uspela da se oslobodi? Hoće li on malo
kasnije zaustaviti auto ispred neke kuće i zamoliti je da izađe samo
da bi pokucao na vrata nekim novim strancima?
Njen nemir se dodatno pojačao kada je on pritisnuo kočnicu,
zaustavio auto uz ivicu puta i izašao. Ali morao je da ih pozove
telefonom. Da upozori članove njene porodice. Ako budu bili
spremni, možda će je sva ta oluja osećanja makar malo manje
preplašiti.
Prošlo je izvesno vreme pre nego što se neko javio. Jedno od
dece, nejasno koje, a glas mu je bio visok, živahan i veseo. Grens je
zatražio da razgovara s mamom ili tatom, pa čekao dok su se laki
koraci udaljavali, posle čega su se telefonu približili neki teži i sporiji.
Bila je subota, i kao što se nadao, porodica je tog prepodneva bila
na okupu. Sledeći glas nije bio podjednako veseo. U pitanju je bio
devojčicin otac, s kojim se sporečkao na sahrani. Koji je tada u
principu oterao kriminalističkog komesara dođavola, a i sada je to
učinio koristeći približno iste izraze pre nego što je prekinuo vezu.
Kada je Grens odmah zatim pozvao ponovo, javila se majka. I ona je
bila podjednako besna, ali se koristila promišljenijim jezikom, pa je
on, tokom jedne duže pauze koju je napravila između podrobnih
opisa toga kako pravosuđe gleda na policajce koji maltretiraju
građane koje imaju dužnost da štite i služe im, naposletku uspeo da
sasvim kratko i precizno saopšti zbog čega zove.
Zaćutala je.
Pozvala je svog supruga glasom koji se umalo nije prekinuo.
Rasplakala se.
Onda je počela da umiruje ostalu decu koja su se zabrinuto pitala
šta se dogodilo i zašto je mama tužna.
Stalno je ponavljala pitanje da li Evert Grens zaista govori istinu,
a pošto joj je on to potvrdio, još je jače zaplakala.
 A kada ga je upitala kog dana će doći, a on joj odgovorio da
dolaze za pola sata, sasvim je ostala bez reči, pa je posle nekoliko
trenutaka ispustila telefon, koji se oglasio beskonačnim, iritirajućim
tonom.
Kada se vratio do auta, Linea je ležala na leđima, na zadnjem
sedištu. Shvatila je. Sada je bio siguran u to. I pored tog pogleda bez
sadržine. Nije bila onako prazna i ugašena kao maločas. Samo nije
ništa osećala. Ni oduševljenje ni oprez. A ako već nikud niste krenuli,
možda je najjednostavnije da prilegnete.
Bilo je toplo, avgustovsko veče kada je prethodnog puta posetio
kuću koja je izgrađena kao poslednja u nizu podjednako velikih
kocaka. Tada su se vodene prskalice okretale i nešto međusobno
cvrkutale na lepom, zelenom travnjaku, a stazu od kamenih ploča
prekrivao je sloj razbacanih igračaka. Sada su voćke stajale
oslobođene lišća, a fudbalske lopte i trampoline su bile zaključane u
veliku ostavu. Bilo je hladnije, iako je donosio sa sobom novi život.
Njeni kratki koraci iskazivali su oklevanje.
Bližila se kući koja je za nju nova, ali i dobro poznatoj sobi u njoj.
Evert Grens je pratio njena tanušna ramena, dovoljno blizu da je
prihvati ako krene da pada unatrag.
Kada je posle dugog čekanja vrhom prsta dodirnula vlažno,
metalno dugme zvona na vratima, začulo se kako tri para dečjih
stopala tamo unutra tutnje po podu približavajući se sa raznih strana,
da stignu prva.
Odmah zatim, ulazna vrata se otvoriše.
Jakob.
Linein brat blizanac.
A kada ju je on zagrlio, stežući to sedmogodišnje telo
istovremeno meko i čvrsto, sve dok mu ona naposletku nije uzvratila
zagrljaj, prošaputao je dovoljno glasno da ga svi čuju.
„Sve vreme sam znao. Znao sam da postojiš.”
četrnaest dana kasnije
J .
Evert Grens je prethodno u više navrata prevrtao naglavce fioke,
police i ormane, kao i sve one fascikle koje je razbacao na sve
strane. Sada je to učinio ponovo. Tražio je cedulju na koju je zapisao
njene podatke za kontakt. Ovo je bio poslednji pokušaj. Pre nego što
odustane.
Ranije u toku dana proverio je iste one registre kao i juče i
prekjuče i svih ostalih dana otkako se vratio kući. U digitalnom svetu
je više nije bilo.
Ili se možda nije sasvim tačno sećao njenog imena?
Dženi Uribe. Zvučalo je skoro isto kao Anino devojačko prezime,
Ani Uriba se zvala ta mlada žena u koju se tako davno zaljubio i koja
je posle petominutnog obreda venčanja u švedskoj ambasadi u
Parizu sa dva čuvara u ulozi svedoka uzela ime Ani Grens. Je li
možda pomešao Anino devojačko prezime sa Dženinim? Možda
zato ne uspeva da je pronađe? Dženi Uribe je bila jedina sa tim
imenom u Švedskoj, pa bi, čak i u slučaju da se prethodnih meseci
odjavila - preselila u inostranstvo ili preminula - trebalo da se može
naći u dostupnoj prethodnoj istoriji. Možda je tačno upamtio prezime,
ali ne i to kako se piše? Izostavio neki akcent ili cirkumfleks, ili kako
se već zovu sve one crtice i tačkice iznad slova?
Preostajala su mu još dva mesta na kojima je mogao da je
potraži.
Među grobovima na groblju i u podrumskoj arhivi.
Na kraju krajeva, prvi put je ugledao njeno ime baš tu - na
samom dnu zgrade policije, u arhivskoj hod gde je bila prikupljena
istraga o devojčici koja je jednog ranog jutra nestala u jednoj ružnoj
betonskoj garaži. Zbog toga je ponovo zašao među visoke arhivske
police ispunjene kutijama, fasciklama i svežnjevima papira. Prolaz
17, odeljak F, nivo 6. Tamo se nalazilo. U jednoj omanjoj kutiji koju
može lako da spusti ako se bude popeo na hoklicu.
Sada je uopšte nije bilo.
Koliko god da je okretao i prevrtao sve ostale kutije u blizini.
Potpuno je iščezla - ili je možda i to pogrešno zapamtio?
Morao je, baš kao i prethodnog puta, da se kreće unazad kako bi
bio u stanju da nastavi dalje. Tada se ulogovao na arhivski kompjuter
Gradske policije i aktivirao reči za pretragu izvađene iz razgovora na
groblju koji je vodio sa nepoznatom ženom: „NESTALA”,
„DEVOJČICA”, „SEDERMALM”, „GARAŽA”, „HALJINA”,
„PLETENICA”.
Još jednom je upisao iste reči za pretragu.
I nije dobio nijedan jedini rezultat.
Evertu Grensu se zavrte u glavi. Pokušavao je da zadrži u sebi
dah koji mu se neće vratiti ako ga bude ispustio iz sebe.
Prvo su bez traga nestale beleške o tome kako da stupi u kontakt
sa Dženi.
Potom je nije bilo ni u jednom registru, kako u onim zvaničnim
tako ni u manje zvaničnim.
Zatim nije bilo ni istrage, sa podacima svedoka i kriminalističko-
tehničkim izveštajima.
A sada - čak ni podataka u arhivskom kompjuteru.
Dženi i njena ćerka su bile potpuno izbrisane.
Neko je pokušavao da zataška čitavu istragu. I to neko iz policije.
Kriminalistički komesar je pokušao da ustane, ali se zateturao i
umalo nije pao.
Šta se to dogodilo? Zbog čega nije pronašao ono što je sasvim
nedavno očigledno bilo tu? Kako je moguće da ljudi iznenada tek
tako ispare?
Preostalo je samo još jedno mesto za traganje.
Ako bude požurio - možda će mu se staza negde ukrstiti sa
njenom? Bio je četvrtak, a znao je da Dženi tog dana uvek posećuje
Severno groblje. Moraće da ponovo stupi u kontakt s njom na taj
način, bez pripreme, u stvarnom životu, iako mu je ona izričito
saopštila da se više nikada neće videti - a on je umeo tako da deluje
na ljude. Sada će je na klupi gde su se prvi put sreli zamoliti da
dobro pogleda sliku na koju je naišao slučajno, usred bujice
narudžbina koje su pripadnici pedofilskog lanca slali jedni drugima. A
Dženi će možda, ako im se bude posrećilo, prepoznati svoju
devojčicu. Zaista bi moglo da se dogodi da će se okrenuti kada ga
bude ugledala, jer se nisu videli još od onog puta kada je Linein
prazan kovčeg spušten u zemlju, a ona saznala pravi razlog iz kog
se on pojavio tu, ali sada će morati da potrči za njom, sustigne je i
objasni, zbog Alve - te Alve čije ime zvuči vilenjački. A čiji grob on
inače i dalje nije uspevao ponovo da pronađe, čak ni po dnevnoj
svetlosti, uprkos brojnim pokušajima.

_____

Ostatak dana je proveo sedeći tamo. Na klimavoj parkovskoj klupi

kraj pošljunčane staze oivičene fenjerima i spomenicima. Sa slikom
u koverti u džepu koju na kraju nije morao da otvori. Jer ona nije
došla. Došli su drugi, ožalošćeni koji su posećivali druge grobove,
presađivali biljke i menjali sadržinu vaza za cveće, malo grabuljali,
malo zalivali, malo razgovarali s nekim ko tamo leži i više im ne daje
odgovore. Ali ne i Dženi. Koja je ponovo, kada je pokušao da se seti
njenog izgleda, izbledela i sasvim izgubila crte lica. Možda je
naslućivala da je on čeka, možda zbog toga i nije došla.

_____

Bilo je već kasno uveče kada je otvorio teška vrata policijske zgrade
i istražnog odeljenja. Pustoš. Uz jedan izuzetak. Vrata najbliža liftu,
ona koja su vodila u kancelariju Elise Kueste, stajala su odškrinuta, a
iznutra je dopirao sjaj stone lampe i zvuk kucanja po tastaturi.
Evert Grens se malo kolebao, pa najzad gurnuo vrata.
„Smem li da uđem?”
Kriminalistička inspektorka Elisa Kuesta je sedela u uglu
prostorije sa laptopom u krilu, na stolici koja bi se pre mogla nazvati
hoklicom. Pošto je i bila hoklica. Valjda je jedino nju mogla da ugura
tamo. A bilo joj je i lakše da dođe do nje nego da prelazi čitav put do
radnog stola koji je i dalje bio okružen neraspakovanim kartonskim
kutijama.
„Ovde je sve kao pre, koliko vidim. Prošlog puta sam morao da
se krećem u cikcak. Tu je i kutija na kojoj sam sedeo.”
Grens se priseti prethodne posete. Osećaja da se čitav svet oko
njega ljulja. Ali seo je na kartonsku kutiju koja se ovoga puta
pokazala kao nešto stabilnija.
Zatim nije tačno znao od čega da počne.
„Ovaj... imam jedno pitanje koje će ti možda zvučati čudno.”
„Da?”
„Kad sam prošli put bio ovde, i kada smo...”
„Grense - znam. To je bilo glupo od mene. Videla sam u kakvom
si stanju, i uopšte nije trebalo da ti pokucam na vrata. Znam da i ti,
baš kao i mi ostali, imaš na stolu više slučajeva nego sati za njihovo
rešavanje. Ali tada je bio preostao još samo jedan mesec do
trenutka kada će biti proglašena za mrtvu, pa nekako nisam mogla
da je ispustim iz ruku i učinilo mi se da bi možda ti mogao da baciš
još jedan pogled.”
„Nisam baš razumeo...”
„I zato sam, naravno, bila uverena u to da nisi razumeo baš ništa
od onoga što sam ti rekla. Ali si ti to ipak nekako rešio! I to za vreme
odsustva čija je svrha bila da... i Linea se vratila! Živa je! Nemam
pojma kako si to uspeo da izvedeš, ali sam ti neizmerno zahvalna, i
ne možeš ni da zamisliš koliko olakšanje sada osećam.”
„’Videla sam u kakvom si stanju’.”
„Da?”
„O čemu govoriš?”
„Mislim da sam ti rekla još onda. Delovao si smeteno. Čini mi se
da sam te čak pomalo pregrubo opisala kao ’dezorijentisanog’. Jer
takav si utisak ostavljao, i valjda sam ti zato već tada predložila da
odeš kod Vilsona i uzmeš odsustvo kako bi se odmorio. A onda,
kada si se ti uprkos tome vratio kod mene koji mesec kasnije i počeo
da mi pričaš o nekoj sasvim drugoj devojčici, čiji se kovčeg nalazi
pod belim krstom, što bi takođe trebalo da istražimo, i... eh, to mi
uopšte nije delovalo dobro. Ti mi uopšte nisi delovao dobro. Ali
srećna sam što sam napravila pogrešnu procenu. I što te je Vilson
naposletku poslao na prinudni odmor koji ti je pružio vreme da rešiš
taj slučaj.”
„’Još mesec dana’?”
„Da?”
„I ’kada sam se vratio kod tebe’?”
„Da?”
„I ’sasvim druga devojčica’?”
„Da?”
„I... Šta... Dobro, jesi li sasvim prolupala? Uopšte te ne pratim, i
čini mi se da si ipak ti ovde dezorijent...”
„Kada si mi pokucao na vrata, bilo je preostalo još samo dan-dva
do proglašavanja Linee za umrlu. A ti si počeo da mi pričaš o toj
drugoj devojčici. Kojoj je valjda isto bilo četiri godine kada je nestala.
Uopšte nisam shvatila o čemu se tu radi.”
Vrtoglavica. Neko vreme je nije bilo, ali se jutros vratila, da bi
sada udarila ponovo, ali još više, jače.
„Kao što sam ti i tada rekao, ona je oteta iz auta u garaži, pa
onda...”
„Grense - otkako ja radim ovde u Gradskoj policiji, nijednom
nismo otvorili istragu otmice deteta koja je započela u garaži. I ti i ja
nikada nismo razgovarali o nekoj drugoj devojčici. Samo o Linei i
njenom nestanku. A ti si ga na kraju i rešio, i neizmerno mi je drago
zbog toga.”
Jedva je uspeo da ne padne kada se zatim u cikcak uputio prema
izlazu, iako se jednom rukom pridržavao za zid, a drugom za neku
policu s knjigama.

_____

Nije bio siguran kako se uopšte vratio do groblja. Ili koliko je puta
pod sjajem retkih svetiljki prošao između groba u kom počiva Ani, i
onog koji pripada Mojoj devojčici, a čije mesto više nije uspevao da
utvrdi. Vrtoglavica i zbunjujući snovi su se zaista vratili i sve više se
mrsili. Isti oni koji su u Kopenhagenu iščezli, pa se pretvorili u
adrenalin, bistrinu i preduzimljivost. Kada se veče približilo ponoći,
seo je na parkovsku klupu, pa ostavio noć na miru, ustavši tek kada
se pojavila zora da mu pravi društvo, a ptice se probudile. Tada je
ponovo krenuo. Napred-nazad. Sve dok mu nije palo na pamet da
umesto toga ode do groba koji pripada Linei i u sebi čuva kovčeg koji
će ubrzo ponovo morati da bude iskopan, jer njoj nije potreban.
Njega je pronašao, na svu sreću, i to baš na onom mestu koje mu je
ostalo u sećanju. Tu je nekada spustio cvet zajedno sa Dženi, pošto
su u crkvi sa zaobljenom kupolom sedeli među ožalošćenima.
Sve je to i dalje postojalo.
Zato je valjda i otišao tamo. Da bi se manje tresao, ponovo
uspostavio ravnotežu.
Možda se zbog toga i neočekivano obradovao kada je već na
ulazu u crkvu susreo sveštenika koji je održao službu na sahrani.
„Dobro jutro.”
„Dobro jutro - mogu li nekako da vam pomognem? Ili samo želite
da razgledate okolo? Razmišljate u tišini na početku dana?”
„Hvala vam, samo sam došao da bacim pogled.”
„Dobro došli u Severnu kapelu. Ako budete imali pitanja, ja ću još
neko vreme biti tu.”
Krenuli su svako na svoju stranu, koračajući kroz lepu crkvu. Sve
dok se sveštenik nije okrenuo i progovorio nešto glasnije, pošto mu
je glas pojačao prostor pod svodom crkve.
„Inače... prepoznao sam vas.”
„Pre nekog vremena sam bio ovde na jednoj sahrani, ali teško
da...”
„Sedeli ste sasvim pozadi. Pomalo na odstojanju od svih drugih.
Ne sahranjuje se svakog dana neko ko nije prisutan, kovčeg bez
sadržine. Tako nešto se zadrži u sećanju.”
Grens klimnu glavom, razumeo ga je u potpunosti, pa nastavi da
se kreće ka tišini o kojoj je govorio sveštenik.
„Izvinite...”
Sada se ipak on okrenuo i podviknuo, i njegov glas je odjekivao
među redovima klupa.
„... i ja imam jedno pitanje.”
„Da?”
Sveštenik mu priđe malo bliže, pokazujući mu da ga sluša.
„Rekli ste ’sedeli ste sasvim pozadi, pomalo na odstojanju od svih
drugih’. Ali valjda nisam bio na odstojanju od baš svih?”
 „Bili ste potpuno sami. Zato sam tako i rekao.”
„Ali sa mnom je bila i jedna žena. Mojih godina. Kratke tamne
kose.”
„Sedeli ste sami. Kao što sam već pomenuo, malo podalje od
svih drugih, pa sam vas valjda zato i primetio.”
„Sad vas ne razumem.”
Grens se spusti na jednu od tvrdih crkvenih klupa.
„Oni prvi redovi su bili sasvim popunjeni? A tamo, na kamenom
uzvišenju, stajao je kovčeg? I mnoštvo sveca oko njega. Je l’ tako?”
„Da.”
„A malo iza nekih panoa za izlaganje, kojih sada nema, a koji su
tada prilično zaklanjali vidik, sedeo sam ja?”
„Da.”
„Sam?”
„Vi i niko drugi.”
Kada je sveštenik posle nekog vremena shvatio da su stigli do
kraja razgovora pa ga ostavio nasamo, Evert Grens je legao na
drvenu klupu i zagledao se uvis, u lepo oslikanu tavanicu. Bio je to
jedini način da osigura da ne padne na pod. Ležao je tako jedan sat,
možda i dva. Sve dok se nije usudio da zažmuri, samo malo. I
okrene još jedan telefonski broj, kako bi možda uspeo da shvati.
„Everte? Jesi li to ti?”
Zofija. Javila se bez odlaganja.
„Da. I potrebna mi je tvoja pomoć.”
„Je l’ hitno? Mogu li da te pozovem malo kasnije? Rado bih
popričala malo više s tobom, o svemu, sad kad se Pit najzad vratio
kući, ali uskoro mi počinje čas, a đaci već ulaze u učionicu.”
I dalje je žmurio. I nije padao.
„Hitno... pa i jeste. Brzo ću. Sećaš li se... One slike koju si mi
pokazala na groblju? Sa sahrane koja i nije bila sahrana? Sa
Lineinim praznim kovčegom?”
„Da?”
„Gde si je pronašla?”
„Videla sam je na... Sačekaj malo, čak sam je i sačuvala.”
U pozadini se čuo žagor. Škripa stolica koje se pomeraju. Đaci su
stizali u učionicu.
„Evo. Pronašla sam je. Šta te zanima?”
 „Dobro, prema rečima Erika Vilsona, i ja sam tu negde.”
„Stvarno?”
„Da, izgleda da jesam. Zbog toga sam i bio primoran da... Možeš
li da me vidiš?”
Ona zašišta da utiša đake, i žagor prestade.
„Samo da pogledam... evo tražim sleva nadesno, ima tu mnogo
ljudi u crnoj odeći, i... Da. Stvarno. Vilson je u pravu. Stvarno si tu,
malo dalje od drugih.”
„A sa kim još stojim na slici?”
„Sa kim još?”
„Da, hoćeš li da...”
„Evo kako ćemo, Everte - sada moram da prekinem, ali ću ti
poslati link, pa možeš da nastaviš sam, okej?”
Odmah zatim iz njegovog telefona se začu pling. Stigla mu je
slika čiji je nastanak lično omogućio i o kojoj je ona govorila one noći
na groblju, baš kao i Vilson, ali koju on lično nikada nije pažljivije
pogledao. Sada je to učinio. Tražio je. Baš kao i Zofija maločas,
počeo sleva, pa nastavio sve do same desne ivice.
Tamo. Ono bih mogao da budem ja.
Evert Grens približi telefon očima, pa sa dva prsta uveliča
novinsku sliku koja je prikazivala ožalošćene na sahrani, pa je zatim
uveliča još malo.
Stajao je tamo.
Malo podalje od drugih.
Sam.

_____

Potrčao je. Prema parkovskoj klupi. Kod Aninog groba. Na njoj je

sedeo svih tih godina, svaki put kada ode tamo.
Valjda bar ona postoji?
Kada je stigao, kapi znoja su mu se lagano slivale niz čelo, a
brzo niz leđa. Klupa je i dalje bila na mestu. A kada je seo na isto
ono mesto kao i uvek, čak je uspeo i da napipa ona mesta na kojima
je neravna i gde se farba oljuštila. Na tu klupu je i Dženi koja
podseća na Ani sela onaj prvi put - on je upravo bio zažmurio, u
potrazi za mirom, kada mu se čitav svet zatresao, da bi se odmah
zatim pokazalo da je u pitanju druga osoba koja je izabrala da sedne
na mesto koje je on oduvek smatrao svojim.
Osećao je vrtoglavicu.
Strašnu, strašnu vrtoglavicu.
Zar je bio tu, na Lineinoj sahrani, i to u društvu... nikog više? Zar
se posle posvađao sa Lineinim ocem sasvim sam?
U tom slučaju - da li je i tu na klupi sedeo sam? Ni sa kim pored
sebe? I razgovarao ni sa kim?
Zar ona ne postoji?
Zar ne postoji Dženi koja podseća na Ani?
Zar ne postoji grob Moje devojčice?
Baš kao što ne postoji nikakva nedovršena istraga u arhivi?
I baš kao što nije posetio Elisu Kuestu sve do nekog trenutka
znatno kasnije pošto je ona prva došla kod njega da porazgovara o
Linei i njenom predstojećem proglašenju za umrlu? Zato što je
Kuestina molba za pomoć u istrazi o nestaloj devojčici probudila
misli o jednoj drugoj devojčici o kojoj Grens takođe ništa nije znao?
Evert Grens je bio od onih koji nisu u stanju da plaču. To mu se
od detinjstva dogodilo tek nekoliko puta, i to je sve. Ali sada je
zaplakao. Oprezno, nesigurno. Ubrzo zatim s takvom silinom da
oseti kao da će se raspasti iznutra. Zatim je pomislio na Hofmana,
koji mu je ispričao kako je i on, koji takođe nije u stanju da plače,
sedeo na toaletnoj šolji u Kaliforniji, pokušavajući da zadrži suze koje
su već odlučile da izađu na površinu. Jer tako se osećao. Kao da je
nešto što je dugo postojalo duboko u njemu sada donelo odluku.
Zar se jedna istraga, ona o devojčici po imenu Alva, odigravala
samo u... njegovoj glavi?
Zar je on... jednostavno izmislio sve o njoj?
U isto vreme dok ga je druga istraga - ona koja je zaista postojala
i koja je prema Kuestinim rečima zapravo predstavljala polazište -
vodila do jedne stvarne devojčice po imenu Linea i stvarnog
pedofilskog lanca koji je razbijen i stvarne dece koja su oslobođena?
Pogledao je u beli krst, sav zamagljen, pošto proklete suze nisu
prestajale da teku.
Grob pred kojim sam stajao? I koji je Dženi posećivala iako u
njemu nije ležao niko? Samo nekoliko redova dalje, a ipak
nedostupan kada je kasnije pokušavao da ga pronađe?
Moja devojčica?
Zar je sve vreme bila u pitanju... moja devojčica?
Moja devojčica koja je takođe nestala kada je izvučena iz
automobila i o kojoj posle nikada nisam dovršio priču sa Ani, zatim
sahrana moje devojčice na koju nisam otišao - baš kao što nisam
otišao ni na Aninu?
Moja devojčica koja leži tamo negde u memorijalnom gaju?
mesec dana kasnije
U vratio na dužnost, Evert Grens je
izbegavao šefovu kancelariju - išao je zaobilaznim putevima do
automata za kafu i prilikom ulaska i izlaska birao stepenice sa zadnje
strane zgrade. Sve dok jednog ranog jutra nije zatekao Erika Vilsona
kako sedi na njegovoj prilično neudobnoj somotskoj sofi i čeka ga. U
zasedi. Ali možda su pre ili kasnije i morali da porazgovaraju o tome
čime se jedan od kriminalističkih komesara istražnog odeljenja zaista
bavio u danima svog prinudnog odmora, kada mu je jedini zadatak
bio da malo odahne od svega. Jer postalo je malo teže ne obraćati
pažnju na ono za šta se on lično nadao da će ostati dobro čuvana
tajna, kada su se vesti o razbijenom međunarodnom pedofilskom
lancu pojavile ne samo u švedskim medijima već i u većim novinama
i televizijskim kanalima u ostatku Evrope i SAD. I tako je istog tog
prepodneva preko volje pristao da mu otkrije svaki neodobreni korak
preduzet u okviru istrage, počev od groblja, preko Hofmanove
kuhinje, pa do Kopenhagena i San Franciska - dok je Vilson sa svoje
strane upotrebio svu svoju birokratsku kreativnost kako bi u
obaveznoj dokumentaciji izgledalo kao da je učešće Gradske policije
u uspešnoj saradnji koja se prelila preko državnih granica još od
samog početka bilo odobreno na svim nivoima upravljanja.
Od tada su prošle već skoro tri nedelje.
Ali teški svežanj koji je sadržao odštampane razgovore između
pripadnika pedofilskog lanca na različitim forumima za četovanje,
koje mu je dostavila Birte, i dalje je ležao na radnom stolu i smetao -
oglašavajući se iritiraj učim šapatom ako bi se udubio u druge
aktuelne slučajeve, a umeo je i da glasno zareži na njega ako
pokuša da zaspi.
Naravno, trebalo je da ga se otarasi.
 Da ga zakopa negde u arhivi. Ili ga da na uništavanje. Ili ga
pošalje nazad u dansku Policijsku upravu, prepuštajući im priliku da
odluče šta će dalje da rade sa sopstvenom dokumentacijom.
Trebalo bi da to učini sada, odmah. Da to spakuje i pošalje. Usudi
se da se oprosti od istrage koja se nikada nije završila. Jer uprkos
tome što nije bilo potrebe dalje tragati za devojčicom sahranjenom u
praznom kovčegu ili devojčicom bez imena, preostajala je jedna
nerazjašnjena zagonetka. Jedini član lanca koji nije uhvaćen. Onaj
koji je sebe nazivao Riđi Mačor i koji se, baš kao i vođa Oniks,
skrivao iza zamršenih IP adresa.
Ako bi... Pa... Možda?
Pre nego što konačno sve spusti u arhivsku kutiju i uveže ga
vrpcom večnosti?
Poslednji pokušaj?
Da vidi nešto što ranije nije video. Pomisli nešto što nije pomislio.
Pošto je još jedino on mogao to da učini.
Birte je već odavno bila zauzeta novim teškim krivičnim delima,
na svojim neprestanim putovanjima između različitih mesta u
Danskoj, i događalo se da se ponekad javi i pita ga kako je, a njemu
je uvek bilo podjednako teško da pronađe pravu ravnotežu u tim
svojim odgovorima, pa bi se obično sve završilo tako što na kraju
ništa i ne odgovori. A ni Bilija više nije želeo da uznemirava, jer je,
baš kao i u slučaju Hofmana, bilo važno smanjiti rizik od toga da će
drugi saznati da kriminalistički komesar Evert Grens s vremena na
vreme više voli da rešava slučajeve uz pomoć lica koja nisu policajci.
Dakle, preostajao je samo on. A s njim i metode koje nisu baš imale
veze sa digitalnim svetom. Već analognim. Jer takav je i on. Jednog
toplog letnjeg dana pokrenuo je policijsku istragu o modernim
zločincima uz pomoć proste, starinske lupe u jednoj ruci i flašice
belila u drugoj - da bi nedelju dana pred Božić odlučio da je okonča
tako što će pod svetlošću lampe na radnom stolu pročitati baš svaki
papir na kom je odštampana obimna istorija četovanja na pedofilskoj
mreži.
Dve hiljade četiristo četrnaest strana.
Dopisivanje na četu koje je trajalo godinu dana, između različitih
pripadnika lanca, koje je Birte sačuvala i koje se uvek bavilo samo
jednim. Napastvovanjem dece.
 03-08-2019 04:09:36 Message from 873118765: My
daughter turns 11 tomorrow.26

03-08-2019 04:10:10 Message from 434876234: I know. A

shame. Already. But congrats to her! She will look really
sexy in a very special present I sent.27

03-08-2019 04:11.04 Message from 873118765: Ah! Can’t

wait!28

Ali ono što je trebalo da bude poslednji put, istovremeno je

delovalo kao prvi. Grens je, baš kao i Birte, u više navrata već
prešao veći deo toga - ali nikada i višak materijala koji je postao
nepotreban od trenutka kada su prikupili dovoljno za optužnicu. A i to
malo što je stigao da pročita jednostavno je pratio, ne primajući k
srcu stvarno značenje napisanog. Mehanički se bavio dešifrovanjem
slova koja su gradila reči i rečenice, ne trudeći se da zaista dubinski
razume značenje. Sada se pobrinuo da to zaista učini. Iznova je
čitao i proučavao brojke u adresama, tragao za alternativnim
prevodima teksta u koji je ranije bio potpuno siguran, pokušavao da
uoči obrasce u ponavljanjima. Najviše vremena je posvetio
stranicama na kojima je Birte, sasvim gore, u desnom uglu, stavila
napomenu „verovatno Riđi Mačor”. Na primer, papiru koji je upravo
držao u ruci - osoba koja je sebe nazivala Riđi Mačor čestitala je
nekome jedanaesti rođendan ćerke, pritom poslavši jedan sasvim
poseban poklon, očekujući da zauzvrat dobije slike.

03-08-2019 04:11.43 Message from 434876234: And make

sure to take pics and send them back. Your daughter.
Maybe for the last time as a child.29

Evert Grens je drhtao podjednako kao i svaki drugi put. Eto, i

dalje mu je padalo podjednako teško.
I nije uspevao da se privikne kao što se Birte privikla.
Uzeo je sebi večeru iz automata u hodniku - sendviče i kolač,
umotane u plastičnu foliju - i osećao se prijatno zbog toga što ne
mora da se krije od Vilsona. Ćušnuo je jednu od svojih nasnimljenih
kaseta sa muzikom u stari stereo-uređaj i pustio glasove iz
šezdesetih da mu pevaju, umirujući ga. Isključio je telefon, zatvorio
vrata do kraja.
I počeo da prelistava.

_____

Prvo mu je u oči pao jezik. Iako se sam kriminalistički komesar

zadržao na prilično bazičnim veštinama kada je engleski u pitanju,
ipak je već posle desetak razgovora u kojima je jedan od
sagovornika bio Riđi Maćor uspeo da izdvoji pojedinačne izraze i
formulacije koje su jasno ukazivale na to da engleski nije maternji
jezik nepoznatog pripadnika lanca. On nije bio Amerikanac, Englez,
Australijanac, niti građanin neke druge teritorije nekadašnje
britanske imperije.
Sledeće što je uočio bilo je vreme.
Svaki put kada je Riđi Mačor razmenjivao poruke sa nekim od
Evropljana, to se događalo preko dana ili uveče. Nikada noću, kao u
razgovorima sa Amerikancima. Riđi Mačor dakle živi u evropskoj
vremenskoj zoni, što je naravno u teoriji moglo značiti i da je
Afrikanac, ali imajući u vidu sastav pedofilskih lanaca u većini
slučajeva, verovatno je imao boravište negde u Evropi.
Ali tek kada je Grens, da bi malo udahnuo vazduh i prikupio novu
snagu, prešao u non-stop otvorenu kafeteriju u Ulici Svetog Erika, pa
sa lepom šoljom u ruci i dve buhtle sa cimetom na tanjiriću nastavio
da traži dalje, najzad se zaista u geografskom smislu približio i
poslednjem, i dalje neotkrivenom članu. Konkretno: u komunikaciji
između pripadnika lanca Riđeg Mačora i Lesija. Jer u jednom od
razgovora na četu koji se nalazio na samom dnu nepročitanog viška
materijala, odjednom se desilo da je Lesi, odnosno Karl Hansen iz
Lerdala, negde usred konverzacije prešao sa engleskog na svoj
maternji danski. Dok mu je Riđi Mačor odgovarao na - švedskom.
Član sa promenljivom IP adresom, koga Birte nije stigla da istraži
i koji je na kraju prilikom određivanja prioriteta sasvim zanemaren,
nalazio se u Švedskoj.
 _____

Običan papir koji se koristi za fotokopiranje težak je manje-više pet

grama. Dve hiljade četiristo četrnaest stranica ukupno imaju
dvanaest kila. Toliki je bio svežanj koji je Evert Grens podizao i
spuštao i pretraživao od početka do kraja, raširivši ga preko tanjirića
u kom su se prethodno nalazili kolači, po čitavom stolu, pa zatim i po
svim drugim slobodnim površinama u inače pustoj kafeteriji. Mlada
žena koja je posluživala noću ništa mu nije rekla, možda mu se čak i
nasmešila kada je prošla kraj njega, a pogledi su im se za tren
susreli.
Dakle, ti si - Šveđanin?
Pa gde si onda?
I ko si?
Da li u ovom trenutku sediš pred kompjuterskim ekranom, mnogo
bliže nego što sam ranije naslućivao, i nastavljaš sa životom pedofila
bez lica?
Odgovor za kojim je tragao i koji bi mogao da ga povede dalje
nije se mogao naći ni na jednom od papira označenih sa „verovatno
Riđi Mačor”. Umesto toga, pošto je stigao do evidentiranih razgovora
koje je Birte već prvog dana pronašla u kompjuteru koji su uspeli da
spasu iz stana smeštenog iznad pekare - onih koje je u jednom uglu
označila sa „Lesi” - vrtoglavica s kojom se u poslednje vreme borio u
više prilika ponovo je navalila na njega svom snagom. Ali sada više
ne usled zbunjenosti da li je nešto stvarno ili ne. Ova vrtoglavica je
nastupila zato što je bio zatečen, čak i užasnut, a istovremeno i tako
čudesno napet, ispunjen žarom, bez daha, kao što je slučaj samo
kada se ukaže nešto sasvim neočekivano. Jer pošto je detaljno
pročitao pedesetak dokumenata sa bizarnim porukama koje su
članovi razmenjivali sa danskim pedofilom, rešenje se ukazalo pred
njegovim očima. U jednoj kratkoj razmeni replika između Lesija i
njegovog švedskog kolege Riđeg Mačora pred planirano putovanje i
planiran susret, u kom su po drugi put usred konverzacije prešli na
danski i švedski.
 08-11-2019 12:14:22 Message from 434876234: Prijatelju,
sjajno je što ću te najzad upoznati. Kao i lepu Katrine,
razume se! Stižem na Kastrup u nedelju rano ujutru, u
dogovoreno vreme.

08-11-2019 12:16:21 Message from 238437691. Nažalost,

imam problem. Neću biti kod kuće tog dana. Putujem u
inostranstvo.

08-11-2019 12:17:30 Message from 434876234: Sad ništa

ne razumem.

08-11-2019 12:18:35 Message from 238437691. Krivica je

moja. Odavno već planiramo odlazak u Brisel.

08-11-201912:18:57 Message from 434876234: Ali

dogovorili smo se. Već sam kupio karte za avion i voz. Čak
sam se i čekirao onlajn na SAS-ovom sajtu. Sad je
prekasno za povraćaj novca.

08-11-2019 12:19:41 Message from 238437691. Moraćemo

da odredimo neki drugi dan. Kao kompenzaciju ti šaljem
još neke Katrinine slike koje će te iznenaditi.

„U nedelju.”
To je napisao. Taj i dalje nepoznati Riđi Mačor.
„U Brisel.”
To je napisao onaj koji sebe naziva Lesi, to jest Karl Hansen.
A Evert Grens je tačno znao o kojoj nedelji govore.
Jutro nakon policijske akcije. Dan pošto je Grens zajedno sa
danskim kolegama upao u stan i zatekao spakovane kofere
namenjene putovanju koje će se završiti punim snošajem sa
nepoznatima.
Kriminalistički komesar je iskopao šolju kafe koja se sakrila
negde ispod hrpe papira.
Sada je već tako blizu.
 Znao je za rezervisanu i plaćenu, ali otkazanu posetu nadimka
Riđi Mačor nadimku Lesi.
Imao je i datum.
Čak i avio-prevoznika i odredište.
Sada mu je da bi identifikovao i poslednjeg pripadnika
pedofilskog lanca bilo potrebno malo sreće, i spisak putnika svih
aviona koji su u tu nedelju poleteli iz Švedske i sleteli na aerodrom
Kastrup u Kopenhagenu.

_____

Vrtoglavica, od one nove vrste koja je išla uz iznenađenje i

oduševljenost, bila je povezana i sa geografijom. Dolaskom kući. Bilo
je lakše držati dalje od sebe fotografije napastvovanja onda kada je
tragao za zemljacima samo u svojstvu žrtve krivičnog dela. Dosad su
oni silovali, a mi smo bili silovani. Pošto sada i mi silujemo, postalo je
teže pronaći ravnotežu.

_____

Broj gostiju željnih kafe drastično se povećao kada je velika grupa

mlađih ljudi u crnoj odeći, sa mnogo senke na očima i ne baš sasvim
treznim glasovima u nekom trenutku pred zoru pretvorila pod
kafeterije u privremeni podijum za igru. Grens je u poslednjem
trenutku spasao papire pred naletom tvrdih đonova i širokih
potpetica. Ionako je već bio gotov i trebalo je da krene. Taksi za
Fresundavik već ga je čekao u Ulici Svetog Erika.

_____

Dolazak u sedište avio-prevoznika severno od parka Haga ličio je na

putovanje kroz vreme - beskonačne ulice unutar zastakljenih zgrada
svojim dizajnom i stavom privremeno su vratile Everta Grensa u
osamdesete godine u Švedskoj. U doba kada je bio snažan čovek
koji je pred sobom video razne mogućnosti, a te zgrade su
predstavljale oličenje večitog rasta, monopola i važnosti, i baš niko
od njih - ni tada mladi policajac ni skupoceni saloni - nisu mogli ni da
naslute da će se jednog dana susresti poslom vezanim za izum koji
olakšava bavljenje kriminalom i zove se internet, kao i krivičnim
delom klasifikovanim u najgoru oblast koja postoji, a bavi se
kriminalnim udruženjem označenim kao pedofilski lanac. Pošto je
proveo rane jutarnje časove ispred zatvorenog ulaza, pa se zatim
podjednako dugo preganjao sa internim donosiocima odluka koji
nisu bili sigurni u to da li je prikladno predati spiskove putnika
jednom komesaru istražitelju, pa su ga stoga otposlali u neki drugi
deo staklene zgrade, naposletku se susreo sa pravom osobom u
vidu jedne šefice srednjeg ranga. Sve uznemirenija kako joj je on
podrobnije objašnjavao pozadinu slučaja, predala mu je celokupne
spiskove putnika od jedne jesenje nedelje. Donela mu je šolju jake
kafe, baš onakve kakvu je želeo, uputila ga ka jednom napuštenom
radnom stolu i saopštila da je odmah mora obavestiti ukoliko mu
bude zatrebala dodatna pomoć.
Te nedelje - desetog novembra, na dan očeva - četiri SAS-ova
aviona su rano izjutra poletela iz Švedske sa Kopenhagenom kao
odredištem. Sa stokholmske Artande i geteborškog Landvetera. Ili
zapravo samo dva, nešto posle šest sati ujutru, u pitanju su bili
direktni letovi sa procenjenim trajanjem putovanja od jednog sata -
ali da bi stekao jasnu predstavu o čitavom tom prepodnevu, Grens je
za svaki slučaj dodao i one koji su usledili nekoliko sati kasnije -
pojam „ranog nedeljnog jutra” ipak nije imao isto značenje za
svakoga.
Stavio je četiri dokumenta na ploču stola ispred sebe.
Rani letovi su stajali sasvim levo, od njih će početi, pošto su
najverovatniji sudeći po vremenima polaska. Polako je čitao svaki
red, puštajući da se ime svakog putnika slegne u njemu. Da počiva u
njemu dok on u glavi traži veze i asocijacije.
Ništa.
Nijedan putnik iz upola popunjenih aviona nije u njemu izazvao
reakciju.
Usledio je kasniji let iz Geteborga, sa sletanjem u Dansku u pola
jedanaest. Ovde je bilo još više nezauzetih mesta, a nijedan od onih
koji jesu rezervisali nije mu delovao ni najmanje poznato.
 Preostao je poslednji prepodnevni let sa Artande, sa polaskom u
nekoliko minuta pre deset i sletanjem na Kastrup odmah posle
jedanaest sati, a taj je bio skoro sasvim popunjen. Na spisku se
nalazilo dvesta dvadeset tri putnika.
Grens se malo promeškoljio, razmrdao vrat, sklopio ruke
pljesnuvši dlanovima iznad glave, kao što ga je učio jedan
fizioterapeut. Nije mu pomoglo. Stolica je bila podjednako
negostoljubiva kao i ona na kojoj je nekada sedeo iza Birte, u maloj
policijskoj stanici u Lerdalu. Kako god da je podešavao različite
ručke pomoću kojih se sedište podizalo i spuštalo ili pomicalo na
ovaj ili onaj način, bez obzira na to kako se naginjao ili zavaljivao ili
oslanjao na stranu, osećao je iritaciju u leđima, pulsiranje u kuku i
trnce u nogama. Jadan je onaj koji inače sedi tu po ceo dan.
Počeo je od prednjeg dela, prvog reda i sedišta A, B, C, D, E i F,
među kojima su sva imala dodatni prostor za noge, pa nastavio od
sedišta do sedišta, krećući se prema kraju kabine. Valjda je zato i
potrajalo izvesno vreme.
Sve do reda broj 22, sedišta F, desno pored prozora.
I imena koje je odmah prepoznao.

_____

„Zanima me nešto: može li se videti da li je neko rezervisao mesto,

ali se nije ukrcao na let?”
Evert Grens je postupio u skladu sa ohrabrenjima ljubazne
šefice. Odmah joj je stavio do znanja da mu je potrebna pomoć.
„Upražnjeno mesto? Dakle, neko ko je platio, ali se nije ukrcao na
let?”
„Da.”
„Takve imamo na skoro svakom letu. Samo trenutak.”
Ponovo ono kucanje po tastaturi. Na kom danas izgleda počiva
ceo svet.
„Troje putnika. Oni se uopšte nisu pojavili i samim tim su izgubili
novac. Svi su kupili karte po najnižoj ceni, pa nisu mogli da promene
rezervaciju.”
„Možete li da pogledate 22 F?”
 Ponovo se okrenula prema monitoru kompjutera.
„Da, to je jedno od njih. Mesto je izabrano prilikom čekiranja
skoro dvadeset četiri sata ranije.”
„I karta nije iskorišćena?”
„Nije.”
Grens se vratio do radnog stola koji je na nekoliko sati bio njegov,
da bi prikupio sve papire. Sada su predstavljali dokaze za
predstojeći sudski postupak.
Let na koji je planirao da se ukrca Riđi Mačor, pedofil na
međunarodnoj poternici.
Spisak putnika na kom se kriminalistički komesar susreo sa
imenom od kog je zadrhtao kako nikada ranije nije drhtao.
„Je li to sve? Hoće li vam biti dovoljno?”
Glas joj je bio zvonak i jasan, bez imalo kreštanja, iako ga je
pozvala pošto se već poprilično udaljio.
„Hoću reći, da li želite i adresu? Ili nešto drugo?”
„Već znam gde stanuje taj putnik koji se predomislio.”

_____

Pošto se vratio u policijsku stanicu u Krunuberju, Evert Grens je

izabrao da ovoga puta pokuca na vrata Eriku Vilsonu, Elisi Kuesti i
Svenu Sundkvistu, pa ih sve pozove da posedaju na njegovu
somotsku sofu nešto dalje niz dugi hodnik istražnog odeljenja.
Najzad je bio u stanju da se kreće okolo bez vrtoglavice,
dezorijentisanosti, ili pak osećaja da je istisnut sa sopstvenog radnog
mesta. A kada je svima podelio kopije dokumenata koji su na kraju
krajeva povezani sa slučajem kovčega bez sadržine, nije ni morao
naročito mnogo da im objašnjava zbog čega mu je pred planirano
hapšenje potrebno pojačanje od najmanje dve patrole. Sve njegove
kolege su već imale iskustva s ljudima koji žive više života u istom
telu - i poseduju dvostruku prirodu, pri čemu su se izveštili da
pokazuju samo ono lice koje drugi treba da vide - pa su znali da takvi
često reaguju podjednako nepredvidljivo kao što je nepredvidljivo i to
što nose u sebi, onda kada taj njihov svakodnevni teatar razotkriju, i
kada je sve gotovo.
 _____

Igračke su sada bile nove, duguljaste sanke i skije različitih veličina,

uz jedne drečavocrvene saonice sa upravljačem koje su ležale
izvrnute baš kao skejtbord letos, dok su ga one kamene ploče sa
kojih je sneg očišćen ponovo dovele do ulaza u vilu. Jabuke su bile
prekrivene lepim belim ruhom, dok je božićna jelka sa lampicama
osvetljavala polovinu Sneška Belića, otprilike na mestu gde se
nekada njihala ležaljka.
Video je već njihovo dvorište u skoro svim godišnjim dobima.
Zatim je učinio isto što i prilikom dve prethodne posete, pokucao
je na okrugli prozor na ulaznim vratima, istovremeno pritiskajući
dugme zvona, u iščekivanju zvuka nogu koje tabanaju takmičeći se
ko će stići prvi da otvori vrata.

_____

Ali nije se pojavio niko. Baš kao što je i pretpostavio. Ni Linea ni

Jakob, koji bi sudeći po godinama po svoj prilici stigli prvi, još se nisu
vratili kući. Blizanci su sada išli u isti razred, iako je Linea izgubila
čitavu jednu školsku godinu, pošto se smatralo da je to od najvećeg
značaja za njeno izlečenje, i uz pomoć dodatnih nastavnih resursa
koje joj je dodelila opština, barem se na polju znanja polako
približavala svojim vršnjacima - a Grens se tog istog popodneva
pobrinuo za to da im razredni starešina na brzinu u raspored ubaci
produženi dan na svežem vazduhu. I mlađa deca Matilda i Vilijam
su, pošto se kriminalistički komesar posavetovao sa osobljem
obdaništa, spakovala svoje rančeve za popodnevni izlet zajedno sa
vršnjacima, koji je trebalo da se završi malo kasnije nego obično.

_____

I tako je potrajalo duže nego prilikom njegove prethodne posete. Sve

dok se neko najzad nije pojavio.
 Iza vrata je izvirila majka, iznenadivši se.
„Vi?”
„Da.”
„Ponovo?”
„Mogu li da uđem?”
„Zar nismo već obavili sve što smo imali? Komesare Grense, ja i
dalje duboko žalim što sam vas isterala iz ove kuće prvi put, što sam
prasnula na vas na groblju i što sam bila u prevelikom šoku da bih
vam zahvalila kako treba kada ste došli ovamo s našom dragom
devojčicom - ali tada ste me pogledali u oči i obećali mi da ćemo
ubuduće moći na miru da vodimo porodični život. Jer nam je to
potrebno. A zaista nam nisu potrebni dalji susreti sa predstavnicima
policije.”
„Pogrešio sam. Ili barem nisam bio sasvim u pravu. Imaćemo
najmanje još jedan susret. Dakle, ili ćete me pustiti unutra, ili želite
da pozovem u pomoć moje prijatelje - vidite ih tamo iza mene? A sa
druge strane su još jedna kola, i iz njih motre na zadnje dvorište.”
Grens se malo pomeri, kako bi Lineina majka mogla da baci
pogled niz mirnu ulicu s porodičnim kućama. Uz ivicu se nalazio
parkiran policijski auto.
„Sad vas ništa ne razumem.”
„Poslednji put vam lepo kažem: molim vas, pustite me unutra da
malo porazgovaramo. U vašoj kuhinji. Jer ja se slažem s vama. Vaša
deca su već imala i previše susreta s predstavnicima policije. I želeo
bih da sve ovo obavimo pre nego što se ona vrate kući.”
I Linein, Jakobov, Matildin i Vilijamov otac je zahvalio komesaru
na fantastično obavljenom poslu zbog koga je prethodni put bio u
poseti, istovremeno se podjednako iznenađeno pitajući zbog čega su
potrebni dalji susreti. Umočio je pomalo suv kolač u toplu kafu i
pustio da mu se istopi u ustima pre nego što je pogledao prvo u
svoju suprugu, a zatim i preko kuhinjskog stola, gde je Grens na isti
način pokušavao da umoči svoj kolač a da ne prospe po mušemi.
„Izrekli smo neke oštre reči. Kako vi tako i ja, komesare, i to
tonom koji ne pristaje sahrani. Ali osećao sam se kao da me
maltretirate. Kao da nas uopšte ne slušate. A sada ponovo sedite
ovde, odbijajući da nas ostavite da na miru... proživljavamo novu
fazu u životu naše porodice, a to nas, nažalost, podseća na sve što
se dogodilo. Dakle, na neki način nas ponovo maltretirate.”
Evert Grens nije uspevao da izađe na kraj sa suvim hlebom.
Kako god da ga potopi u šolju sa kafom, braonkaste kapljice bi
završile na kuhinjskom stolu kada treba da ga izvadi, pa je zgužvao
ukupno tri ovlažene salvete pre nego što je odustao. Tu kafu će
morati da popije na uobičajen način.
„Onda ću preći pravo na stvar. Uz što je moguće manje traćenja
vremena. Moj današnji dolazak ima veze sa ovim.”
Dok je mačak mjaukao kraj svoje zdele sa vodom, baš kao i
prilikom prve posete, a kriminalistički komesar uviđao da pruge na
njegovim leđima nisu sive već crvenkaste, pomerio je korpu sa
kolačima i malo se izmaknuo kako bi napravio mesta za prvi
dokument.
Zatim je dugo posmatrao oba roditelja.
„Dan očeva se može proslaviti na različite načine.”
Sada je gledao samo u oca.
„Ove godine ste baš taj dan nameravali da provedete u Danskoj.
Početkom novembra. Čak ste i rezervisali i platili sebi kartu. Za
polazak sa Arlande nekoliko minuta pre deset sati ujutru, i dolazak
na Kastrup nešto posle jedanaest. Dvadeset drugi red, mesto F,
desno pored prozora.

_____

Evertu Grensu se nikada nije sviđalo da bude naoružan. Za

četrdeset godina koliko je proveo u policiji, opalio je iz pištolja samo
u nekoliko prilika. A ako ćemo iskreno - nije baš ni bio sjajan strelac.
Ali tog popodneva je pažljivo pripasao futrolu za oružje od izlizane
kože i sada mu je visila kao krst skriven ispod sakoa. Iz razloga koje
ni sam još nije uspeo da shvati, od prvog trenutka je želeo da se
suoči sa osumnjičenim pedofilom Riđim Mačorom nasamo. Možda je
bilo sasvim jednostavno, možda je on toliko jednostavan da smatra
kako kolege, pošto su ga već napustile onda kada je sve počinjalo, i
sada mogu da ostanu na odstojanju, kada se nalazi pred
završetkom. A moglo se desiti da baš tada - dok Linein otac možda
počinje da uviđa zbog čega je kriminalistički inspektor zapravo došao
- ta dvostruka priroda koja se izveštila u pokazivanju svog drugog
lica odjednom izabere da pokaže i ono prvo. Pravo. Poremećeno.
Nasilno. Ono koje je odavno izašlo iz svake definicije onoga što čini
ljudsko biće.

_____

„Nisam bio u Danskoj na dan očeva. Bio sam ovde, i proslavio sam
ga kao i obično, tako što su mi moja draga supruga i moja divna
deca doneli tortu u krevet. Zar nije tako, Marija?”
Linein otac i dalje nije ni bacio pogled na dokument, niti je ičim
pokazivao da shvata. Samim tim nije bilo ni znakova da bi mogao da
pređe u napad.
„Vaša supruga ne mora ništa da odgovori. Umesto toga biste
mogli da pogledate ovo.”
Grens je spustio još jedan papir između njih dvojice. I on je imao
veze s rezervacijom avionske karte.
„Platili ste. Čekirali se. Ali niste otputovali. To proizlazi iz onoga
što piše tu. Mogli ste da čekate svoju tortu u krevetu, pošto kartu
niste iskoristili.”
Sada je otac najzad pogledao.
Pročitao je redove koje je Grens uokvirio flomasterom.
Ali i dalje nije ništa pokazivao. Ako se pretvarao, bio je dobar u
tome.
„Ne razumem, komesare.”
Lineina majka Marija je privukla dokument sebi i izvadila naočare
za čitanje kako bi uspela da protumači sitan tekst.
„Zbog čega bi Jonas putovao u Dansku? Zbog čega bi uopšte
negde tajno rezervisao kartu, a posle je uopšte ne bi iskoristio? Šta
to pokušavate...”
„Evo. Poslednji dokument. Možete da ga pročitate oboje.
Zajedno.”

Prijatelju, sjajno je što ću te najzad upoznati. Stižem na

Kastrup u nedelju rano ujutru, u dogovoreno vreme.
 Evert Grens im je pokazao prve redove iz razgovora na četu
između nekoga ko sebe naziva Riđi Mačor i nekoga ko sebe naziva
Lesi.

Kao i lepu Katrine, razume se!

Istovremeno je primaknuo ruku grudima i futroli sa pištoljem,

namerno se pobrinuvši da i oni to vide.
Spreman.
Na sve što bi moglo da se desi.

_____

„Ja ne razumem. Jonase? Šta to komesar hoće da nam kaže? Zbog

čega bi ti išao u Kopenhagen? Ko je taj ’prijatelj’? Kakva se to ’lepa
Katrine’ pominje? Jesi li ti to napisao? Jonase? Jonase! Odgovori mi!
Ja ne uspevam da shvatim šta... Gledaj u mene! Policijski auto stoji
na kraju ulice. A drugi se nalazi... Eno, pogledaj kroz prozor, vidiš ga
sa zadnje strane? Ko je ta Katrine? Neka druga žena? A zbog čega
su onda oni došli ovamo? Šta mi to nisi rekao? Šta to komesar misli
da zna, a ja ne znam? Razgovaraj sa mnom, Jonase!

_____

Ništa se nikada ne može predvideti unapred.

Čak ni u pedofilskom lancu u kom su preostala samo dva
osumnjičena.
Evert Grens je proveo čitav život u policiji i naučio je da ne
postoje dva ista kriminalca. Koliko god se naučnici, novinari i javnost
trudili da ih svrstaju u jednu istu grupu. Kriminalni obrasci se mogu
prepoznati i ponoviti, ali se ponašanje i reakcije pojedinačnih
kriminalaca nikada ne mogu predvideti.
I tako Hofmanov opis toga kako se ponašao pretposlednji član na
slobodi - kako je vođa Oniks prešao u napad, bio spreman da izvrši
ubistvo u sopstvenoj kući, borio se svim snagama za svoj život - nije
bio ni najmanje sličan načinu na koji je ovaj član proveo svoje
poslednje trenutke na slobodi.
Jer Linein otac Jonas je nastavio da sedi za svojim kuhinjskim
stolom. Na mestu koje mu je pripadalo za svakim porodičnim
obedom u poslednjih deset godina.
Potpuno nepomično.
Bez obzira na to što je njegova supruga vrištala, udarala ga i
zahtevala od njega odgovore, a kriminalistički komesar podigao
lisice pred njegovim očima.
Možda nije imao kuda da beži.
Možda čak nije ni želeo.
Kao da je stigao do kraja. Otkriven je, uhvaćen. Više ne mora da
se krije.

_____

Dve patrole koje je Grens za svaki slučaj zatražio kao pojačanje nisu
morale da se umešaju. Stavljanje lisica na ruke u kojima kao da nije
bilo nimalo snage i odvođenje iz kuće čoveka koji je sebe nazivao
Riđi Mačor tako da njegova deca to ne moraju da gledaju ispostavilo
se upravo onoliko lišeno dramatike kako se kriminalistički komesar i
nadao.
Međutim.
Dok su zajedno koračali prema autu, Evert Grens i dalje nije imao
pojma o tome zbog čega je Linein otac dogovorio otmicu svoje
starije ćerke u sklopu trampe između pripadnika zatvorenog
pedofilskog lanca. Kako uopšte i znati šta se odvija u glavi neke
teško poremećene osobe? Na saslušanjima koja su usledila u
narednim nedeljama, naglasak je bio na pokušajima da se sastave
delići iz nepovezane priče jednog slomljenog čoveka. Tumačenje
koje će i Grens i policijski islednik prihvatiti kao verovatno i saglasiti
se oko njega glasilo je da je pripadniku pedofilskog lanca Riđem
Mačoru u zamenu obećano da će na isti način dobiti pristup detetu
nekog od Amerikanaca. Kao i to da se u početku, u tom iščašenom
svetu koji su sami izmislili i u kom su odlučivali o moralnim i ljudskim
pravilima, radilo o nečemu što je otac nazivao „privremena
pozajmica”, a nju je trebalo objasniti verodostojno insceniranom
otmicom. Sa anonimnom rukom koju je snimila kamera za nadzor u
hipermarketu - dok su se roditelji u šoku čvrsto grlili. Čak je i
devojčicina majka, koja je najbolje poznavala svog supruga, posle
bila podjednako uverena kao i policajac istražitelj. A ako je već bilo
tako, s vremenom je, prema onome što se moglo saznati iz očeve
isprekidane priče, u onom što su ti poremećeni ljudi nazivali
planiranom privremenom pozajmicom među istomišljenicima postalo
sve teže zatražiti protivuslugu. Otkako je jeziva maštarija postala
opipljiva stvarnost, a Lineu su odveli preko Atlantika. Ono što je
započeto kao bolesno poigravanje u mislima, pretvorilo se u pravo,
živo dete koje vidi i seća se i razmišlja, učenicu na razmeni za koju
su pripadnici lanca prekasno uvideli da bi mogla da razotkrije svoje
otmičare ako bi bila vraćena.

_____

Kada je Evert Grens poslednji put izašao iz kuće koja je izgledala

kao i sve druge kuće u toj mirnoj ulici, bez ikakve namere da tu
doživi još neko godišnje doba, u sebi je osećao usamljenost od one
vrste koja ga istovremeno prihvata u svoj zagrljaj i pokušava da ga
obori na zemlju.
Očajanje zbog toga što ne može da pomogne devojčici koju su
već jednom proglasili za mrtvu da shvati kako da počev od toga
dana treba da nastavi sa životom koji joj je vraćen.
I stid zbog olakšanja što neće morati to da uradi, neće morati da
se osvrne i vidi kako ga sa sprata kuće posmatraju Linea i njen brat
blizanac Jakob.
pet meseci kasnije
I uplašen u trenucima kada avion
treba da sleti. Lišen mogućnosti da sam odlučuje o budućim
uslovima svog života, zavisan od nekog koga nikada ranije nije sreo i
kome nije sam odlučio da veruje. Sada nije osećao ništa. Kada se
avion pomalo pretvrdo prizemljio na pistu, pri čemu je zvuk kočenja
bio glasniji i trajao duže nego obično, Evert Grens je i dalje sedeo
sasvim mirno. Kao da je ono što je tog jutra napustio kada je krenuo
na put umanjivalo sve druge strahove - kao da su maštanja o onome
što bi možda moglo da se desi delovala budalasto u poređenju sa
onim o čemu je nekoliko dana svedočio pred američkim sudom, a
što se stvarno desilo.
Čekao je dok su se ostali putnici borili da se prvi domognu
ručnog prtljaga i iskobeljaju se iz aviona. On je vremena imao
napretek. Na mestu prema kom se on uputio, niko nikada ne žuri.

_____

Suđenje u SAD bilo je drugačije od svih u kojima je tokom godina

učestvovao širom Švedske. Bilo je tu trideset sedam sudnica
smeštenih u istoj zgradi, svaka sa svojim sudijom, a kada je autobus
sa deset ugrađenih ćelija stigao, dobro su pazili da javnost ostane sa
jedne strane fluorescentnih ograda dok sa druge prolaze zatvorenici
sa svojim čuvarima. Kada se približio Oniks - bilo je to jedino ime
koje je kriminalistički komesar uspeo da poveže sa licem - ukazao se
stariji čovek koji je sada izgledao još starije, a koraci su mu bili dugi
tek desetak centimetara, pošto je imao okove na rukama i nogama
unakrsno povezane lancima. Kao i narandžastu odeću i žutu traku
oko ruke koja je značila da je u pitanju opasan zatvorenik. Pošto su
mu lanac koji je imao oko struka pričvrstili za gvozdeni obruč koji je
virio iz poda, smestili su ga na stolicu za optužene, gde je sačekao
da mu oslobode ruke kako bi mogao da prihvati i prelistava sve
papire vezane za istragu.

_____

Kada se Evert Grens prošli put našao u sali za dolaske velikog

aerodroma, došao je tu da dočeka Hofmana i Lineu - dok se sada on
sam probijao kroz hordu bližnjih kako bi nastavio do sledećeg reda,
koji je sav ključao isto kao i u avionu malo pre toga. Isti ljudi su se
gurali na novom mestu. Grens je spustio kofer i duboko udahnuo
pošto je seo na njega - tog dana je nameravao da sačeka koliko god
je potrebno da bi se domogao taksija.

_____

U sudnici su sedeli jedan nasuprot drugom. Vođa pedofilskog lanca,

sada od krvi i mesa, i toliko blizu da bi Grens mogao da ga dodirne
ako malo protegne ruku. Oniks je sa osmehom dočekao švedskog
kriminalističkog komesara koji je došao da svedoči preko njega. Nije
bio nesiguran. Nije se izvinjavao. Smešio se kao da je... eto,
nadmoćan, kao neko ko kaže: Samo ja znam o čemu se ovde zaista
radi. Grens je i ranije viđao takve osmehe. Naučio je da ih podnosi,
da ne obraća pažnju na njih. Ovde nije mogao. Umesto toga, njegov
bes je narastao do luđačkih razmera kada je došao trenutak da pruži
svoj iskaz i shvatio posledice toga što je vođi pedofila bilo dozvoljeno
da sedi tu i pregleda vizuelni materijal. Ponovo je proživljavao svako
zlostavljanje. Zdrav čovek bi ispoljio stid, kajanje - umesto da se
smeši i siluje još jednom.

_____

I tako je najzad, pošto je sačekao svoj red na taksi, skliznuo na

kožno sedište sa blagim mirisom duvanskog dima. Auto-put E4 koji
vodi do Stokholma bio je ispunjen gustim saobraćajem iako je jutarnji
špic već prošao, pa je bilo lepo samo se zavaliti i žmuriti pod
blještavom sunčevom svetlošću.

_____

Tužiočevo izlaganje bilo je zasnovano na slikama koje su bile

užasno mučne, užasno surove. Dvoje ljudi koji su pozvani na
porotničku dužnost već prvog dana su se obratili sudiji i zamolili da
budu izuzeti. A sada - dok se vraćao kući pošto su i danska i
švedska suđenja pripadnicima lanca Lesiju i Riđem Mačoru bila
okončana, sa osudama na pet odnosno osam godina zatvora i
odštetne iznose za Katrine i Lineu koji nisu bili dovoljni ni za neko
pošteno lečenje koje bi im pomoglo u pokušaju da zacele - Evert
Grens je prvi put u svom životu primetio u sebi simpatije prema
američkom načinu sabiranja svih pojedinačnih tačaka optužnice u
sveukupnu kaznu, što je u Oniksovom slučaju dovelo do konačne
osude od trista osamdeset četiri godine u zatvoru.

_____

Zamolio je taksistu da stane kod Ulaza broj jedan. Tu je želeo da

izađe. Oduvek je smatrao da je sa tog mesta šetnja kroz Severno
groblje najlepša.
I bilo je lepo.
Bilo je rano proleće, a dan lep i sunčan. Travnjaci su se bleskali
pošto su stresli sa sebe i poslednje ostatke snega. Nije bilo vetra, pa
je drveće i žbunje stajalo podjednako nepomično kao nadgrobni
spomenici.
Sve to bilo je stvarno.
Sada je mogao to jasno da zaključi. Pošto je obavio ono što je
propustio kao mladi policajac trideset pet godina ranije - zatražio je
profesionalnu pomoć kako bi razumeo šta se dogodi čoveku koji
izgubi sve. Čak je pronašao i sigurno mesto na koje u mislima može
da se vrati kada osećanja postanu preteška.
 Uvideo je najzad. Da se tog puta zapravo nije radilo o običnoj
prokletoj vrtoglavici - pošto je u sebi sve izmešao tako da na kraju
više nije mogao da pronađe izlaz. Silno mu je nedostajala, pa se
približio trenutku koji bi oni koji se u to razumeju svrstali u akutne
psihoze. A one se neprimetno prikradu sa svojim iskrivljenim
poimanjem i halucinacijama. I dalje mu je bilo teško da shvati sve, jer
mu je svest i dalje bila mutna. U pogledu toga kroz šta je zapravo
prošao. Bili su u pravu - svi drugi. Čak je i jednog dana, kasno
uveče, otvorio vrata Vilsonove kancelarije, i kao i prethodnog puta
ušao i odmah seo na ivicu radnog stola, koji se zaklatio i zaškripao
kada se nagnuo ka šefu i rekao: „Ti si me najurio iz službe.” Pa zatim
sačekao dok je čovek za stolom praskao: „Everte, ako si došao
ovamo da grdiš ili se žališ, ili... ja jednostavno nemam volje za to, idi
negde drugde sa tim svojim besom ili ogorčenjem ili kako god da se
zove to što smatraš da treba da izbaciš iz sebe.” Ali Evert Grens nije
otišao nikud. Umesto toga je ispružio ruku, a kada mu je šef pružio
svoju, na sopstveno iznenađenje je prikupio dovoljno hrabrosti i
naposletku prošaputao: „I hvala ti na tome, Vilsone - spasao si me.”
Jer više nije morao da beži u drugi svet zato što je taj u kom se
nalazi često nerazumljiv. Nikada neće moći da se poistoveti s ljudima
koji se koriste nasiljem kako bi upravljali drugim ljudima, nikada neće
prestati da traga za onima koji sebi daju pravo da sopstveno telo
vrednuju iznad tuđih, ali je znao i da je moguće pomiriti se sa sobom.
Sa događajima od kojih se sastoji život.
Kofer koji je imao sa sobom bio je isti onaj koji je Ani kupila onog
dana kada su otputovali u Pariz da se venčaju - imao je čak i sličicu
u jednom uglu, Ajfelovu kulu koju je ona zalepila u hotelskoj sobi - i
zato je uvek pakovao baš taj kofer kada bi odlazio iz policijske
zgrade. Možda je trebalo da prvo ode kući i ostavi ga tamo, kako bi
sebi olakšao hramanje. Ali pošto je u jednom američkom boksu za
svedoke stalno iznova odgovarao na pitanja o tome kako se
postupalo sa dokazima za vreme prve policijske akcije, one koja je
predstavljala osnovu za ukupno dvadeset hapšenja i trideset
devetoro spasene dece, uz još stotine identifikovanih žrtava iz celog
sveta, pa potom pred sudom stalno iznova opisivao kako je
pedofilski lanac sve više rastao dok je Birte iskopavala nove slike iz
pakla, znao je da mora da se uputi baš na to mesto i više ne gubi
vreme.
Taj kofer mu je tokom šetnje postajao nekako sve kabastiji i
nezgodniji, pa ga je na pola puta nakratko spustio na stazu koja je
razdvajala grobove iz različitih stoleća.
Da odmori šaku i celu ruku.
Jer tog puta nije nameravao da poseti Ani - umesto toga će se
uputiti nekoliko stotina metara dalje ka istoku. Prema memorijalnom
gaju. Tamo gde je kretao već pola svog života, a tek pre nekoliko
meseci umalo stigao. Sada ide da poseti nju. Njihovu ćerku -
njegovu ćerku. Sa srcem i plućima i očima koje su mogle da se
otvaraju i zatvaraju. Nju, jer je stvarno postojala. I ne treba tamo da
leži sama. Razgovaraće s njom, reći joj ono što je pomislio još
prošlog puta, da ljudi postoje onoliko dugo dok postoje drugi ljudi koji
smatraju da postoje. Ponadao se da je mudrija nego što je on bio, i
da je razumela zbog čega je toliko odugovlačio.
I da mirno spava.
 Napomena autora

Kriminalistički komesar Grens zna da se danas u svakoj sekundi

distribuira beskrajno mnogo više snimaka zlostavljanja nego što je to
bio slučaj pre samo nekoliko godina, i da anonimni zlostavljači i
zlostavljačice sada raspolažu neuporedivo savršenijim digitalnim
alatkama pomoću kojih mogu da dele svoje gadosti. On u očajanju
zaključuje da i osobe koje bi trebalo da pruže zaštitnički zagrljaj -
detetovi roditelji - postaju mučitelji koji prelaze u napad. A on se u
svojstvu istražitelja susreće sa onima koji nikada ne uspevaju da se
oslobode straha od toga da će se dogoditi ponovo, prizora iz
prošlosti koji nastavljaju da postoje i u budućnosti dok ih pedofili
razmenjuju između sebe, čineći zločine kojima nema kraja.
On je retko naročito osetljiv. Ali ume da bude mudar. Uvek se
svim snagama baca na svoj zadatak.
S druge strane, Evert Grens ne zna naročito mnogo o pisanju i
nastanku knjige. Nije to baš njegova oblast. Ionako već ima dovoljno
muka kada treba da se s novom snagom pojavi u novim pričama
koje ga primoravaju da pije još pandurske kafe i ustaje sa somotske
sofe gde bi najradije ostao da leži. Zato najvažnija pitanja na polju
spisateljske veštine prepušta meni. Na primer pitanje zašto napisati
neku knjigu. Ili kada. Ali presudno je uvek kako. Jer bez tog kako na
kraju ničega neće ni biti.
Ponovo sam izabrao da radim sa Grensom i Hofmanom, jer ih
poznajem, a i oni se poznaju. Važno je da svi budemo sigurni jedan
u drugog onda kada je sve ostalo sušta nesigurnost. Naravno, uz
njih dolazi još fikcije. Jer oni naravno ne postoje, koliko god se meni
činili živima pošto ih već tolike godine nosim u sebi. Sa sobom su
doneli tri groba koja takođe nikada nisu postojala - kako onaj u kom
počiva Ani Grens, tako i onaj namenjen Linei ili onaj u koji bi trebalo
da legne Moja devojčica, da nije samo fikcija unutar fikcije. Razume
se, i Dženi, Birte, Bili, Vilson, Sven i Marijana nastanjuju samo moj
tobožnji svet.
Nažalost, mnogo toga drugog postoji.
Tokom dugotrajnog rada na romanu Mirno spavaj pratio sam
sasvim izbliza nekoliko istraga i povremeno im dozvoljavao da
nadahnu moju priču. Razume se da sam tada, u formama koje
roman dozvoljava, razbijao stvarnost na komade da bih ih potom
ponovo složio u fikciju. Više likova se stapa u jedan, događaji se
premeštaju i menjaju, različite istrage se pretvaraju u jednu istu,
spori i strpljivi rad policije odeva se u dramatičnije ruho. A tu je i ono
najvažnije i najteže - da ublažim one slike koje su svaka za sebe
grozomorne a da pritom pokušam čitaocu da pružim makar nekakav
podnošljiv nagoveštaj o tome na šta se svodi ta vrsta zločina.
Dakle, pravi junaci se ne zovu Grens i Hofman.
Pravi junaci su policajci, tužioci, carinici, neprofitne organizacije
koji osmišljavaju načine rada i stvaraju preduslove za uočavanje i
razotkrivanje pedofilskih lanaca unutar međunarodnih mreža. Oni
koji svakog dana imaju snage da se suočavaju sa svim tim. Stajao
sam iza njihovih sigurnih leđa dok sam za vreme rada zavirivao u
jedan iščašen svet. U njihovom društvu sam dozvoljavao sebi da se
uznemirim, uplašim, rastužim, razbesnim. Zatim je bilo lepo
premestiti ta osećanja i reakcije u fiktivna tela Everta Grensa i Pita
Hofmana, pustiti njih da postavljaju pitanja o tome gde se nalazi
granica ljudskosti u delatnostima koje zajedno sačinjavaju industriju
vrednu milijarde, ili u zatvorenim društvima u kojima nije najvažniji
novac, već perverzija, pomeranje granica.
Dvadesetak veštih profesionalaca i profesionalki koji su me vodili
kroz zamršene istrage zaslužuju moju veliku zahvalnost. A najviše
hvala Peru-Eriku Ostremu, nekadašnjem članu organizacije Spasite
decu, jer sam njega upoznao prvog, i on mi je pokazao put.
Naravno, zahvalnost dugujem i:
Niklasu Brejmaru, Stefanu Tunberju, Laseu Sernelu, za
velikodušnost, kreativnost - vaši mozgovi su čudesni. Fiji Ruslund,
jer si bila tu za mene i za tekst tokom čitavog procesa pisanja. Petri
Kabe za znanje o tome kako se infiltrator sakriva unutar samog
sebe. Kaleu Tunberju za znanje o ometačima i tome kako je najlakše
skinuti prozor i... pa, takvim stvarima. Karin Valen i Mihi Due Biling
zbog toga što ste držali Grensa i Hofmana za ruku onda kada je
trebalo da se suoče sa čitaocima. Marijani Stenberj za trud uložen u
korekturu i Emilu Ejmanu Ruslundu za pametne primedbe.
Sasvim posebnu zahvalnost upućujem Niklasu Salomonsonu i
Turu Jonasonu, književnim agentima, jer se uvek brinete o meni i
posedujete neizmerno znanje o tom velikom svetu knjiga i filmova u
inostranstvu.
Sasvim posebnu zahvalnost upućujem Elisabet Votson Strarup,
redaktorki, Martinu Alstremu, strategu komunikacija, i Danijelu
Sandstremu, glavnom uredniku i izdavaču, jer posedujete savršenu
mešavinu neobične skromnosti i mudrosti.
1 Sedum telephium, biljka koja se kod nas zove bobovnik ili žednjak.
(Prim. prev.)

2 Jon Blund je lik iz skandinavskog folklora koji pomaže deci da

zaspe. (Prim. prev.)

3 Älva, alv - vila, vilenjak u skandinavskoj mitologiji. (Prim. prev.)

4 Švedsko državno glasilo za različite objave. Najstariji list na svetu,

izlazi od 1645. godine, mada od 2007. samo u elektronskom obliku.
(Prim. prev.)

5 Engl.: Okej. Fino zvuči. A malo lupanja po guzi? (Prim. prev.)

6 Engl.: Naravno. I to. / Hoću zvuk. Da je čujem kako vrišti. Dok je

udaraš. I zlostavljaš. (Prim. prev.)

7 Engl.: Sveća. / Da? / Zapališ je na oba kraja i pustiš da vosak

kaplje po njenom golom telu. / Savršeno! Mislim da mi treba još
nedelju dana dok ne bude spremna. LOL. (Prim. prev.)

8 Engl.: Savršeno. Lepo zvuči. I očekujem... (Prim. prev.)

9 Engl.: Nema problema. Čim se budem vratio. (Prim. prev.)

10 Engl.: Vratio? (Prim. prev.)

11 Engl.: Sa tog poslovnog putovanja koje sam pomenuo. Sada se u

stvari nalazim u SAD. (Prim. prev.)

12 Engl.: Kako izgleda tvoj dom? (Prim. prev.)

13 Engl.: Ja ne znam ništa o TVOM domu. (Prim. prev.)

14 Engl.: Živim u Danskoj. U gradu koji se zove Lerdal. (Prim. prev.)

15 Engl.: Još. (Prim. prev.)

16 Engl.: u centru grada. Iznad male pekare. (Prim. prev.)

17 Engl. Okej. Možeš da se vidiš sa trojicom nas. Santa Marija,

Kalifornija. Četvrtak. Podne. Park Prejsker kod jezerceta sa malim
vodoskokom. (Prim. prev.)

18 Nikotinamid mononukleotid. (Prim. prev.)

19 Engl.: Da li je neko od vas dvoje prevrnulo zdelu sa hranom?

(Prim. prev.)

20 Engl.: Odgovorite mi! (Prim. prev.)

21 Engl.: Prijatelj. (Prim. prev.)

22 Engl.: Ne bojte se. (Prim. prev.)

23 Engl.: Vaši jastuci. (Prim. prev.)

24 Engl.: Pritisnite ih čvrsto na uši. (Prim. prev.)

25 Engl.: Šta se upravo... dogodilo? (Prim. prev.)

26 Engl.: Moja ćerka puni 11 godina sutra. (Prim. prev.)

27 Engl.: Znam. Šteta. Već. Ali čestitam! Izgledaće stvarno seksi u

jednom zaista posebnom poklonu koji sam poslao. (Prim. prev.)

28 Engl.: Ah! Jedva čekam! (Prim. prev.)

29 Engl.: Obavezno napravi i pošalji mi slike. Tvoje ćerke. Možda će

na njima poslednji put biti dete. (Prim. prev.)