Biblioteka

TREND

Naslov originala
ТЕКСТ
Дмитрий Глуховский

DMITRY GLUKHOVSKY IN SOCIAL MEDIA:

Dmitry Glukhovsky on Instagram: @glukhovsky
Dmitry Glukhovsky on Twitter: @glukhovsky
Dmitry Glukhovsky on Facebook: @glukhovskybooks

Copyright © Dmitry Glukhovsky

Agreement by www.nibbe-literary-agency.com
Copyright © ovog izdanja Dereta
 1.

Prozor je otkrivao pogled na zamućene jele, belu buku novembarske

mećave; telegrafski stubovi promicali su kao okviri kadra u crno-belom
filmu. Kroz prozor se otkrivao pogled na Rusiju, koja je od samog
Solikamska cela bila baš takva: jelke, sneg, stubovi, zatim proplanak sa
sumornim brvnarama, zatim železnička stanica sa silikatnim ubledelim
jednospratnicama i ponovo oko milion jelki gusto i neprohodno pobodenih
duž puta, kao obavijenih bodljama, zbog kojih je nemoguće probiti se. Ali
u beskonačnosti i usamljenosti te Rusije iza prozorskog okna, koju je
stvorila priroda, i jeste bila sva njena moć, veličina i lepota. Prelepo, ma
sranje!
„I šta ćeš uraditi?”
„Živeću. A šta bi ti uradio?”
„Ubio bih ga.”
„Pa eto. A ja sam mu oprostio. Sada želim da poživim. Mogu li dobiti
telefon još samo na sekund? Majka se nešto ne javlja.”

***

Jaroslavskom železničkom stanicom šibala je svežina i miris paljevine

dizel-lokomotive. Nakon ukisle pare vagona, nakon dima i mirisa gvožđa
doboša, zaslađenog smradom mokraće, ovde je vazduha bilo veoma
mnogo: previše kiseonika, i odmah je, poput čifira1, udarao u glavu.
Moskve je takođe bilo previše, posle hodnika sačinjenih od jela
putnicima se širom otvarala kao kosmos. Zamotani ljudi skakali su preko
rova na peron, istovarali plave karirane kineske najlon torbe, pričvršćene
selotejpom, uzimali ih obema rukama i ubrzano po peronima nestajali s
vidika, kao jurišni avioni na poletanje po aerodromskim trakama. Vidik je
bio zadimljen, a ljudima pristiglim iz dima ukazivali su se dvorci, zamkovi
i višespratnice.
Ilja nije žurio više od drugih, nije veslao, puštao je da ga bujica nosi.
Njušio je moskovsko nebo, privikavao se na prostranstvo odviknutim
očima, čudio se ćutke. Bilo je živo kao u detinjstvu. Mutna novembarska
Moskva probadala je oči.
Da je stigao u Moskvu - stigao je, ali još uvek nije zaista dospeo u nju.
Železnička stanica je još uvek bila teritorija okružne, usoljene i zamašćene
Rusije. Kao ambasada Bangladeša, koja je, u svakom smislu, teritorija
države Bangladeš.
Na kraju platforme bila je kontrola. Naviknut, Ilja ju je izdaleka
posmatrao preko tuđih glava. Siva uniforma, uhranjene njuške, unezverene
i bistre oči. Izoštrene. Jedan, dva, tri. Čak je i službeni pas na lancu:
pljunuti gazda. Razume se, nije ovde zbog toga, već, po svoj prilici, da
nanjuši narkotike, eksploziv. Ali može da nanjuši i strah.
Ilja je počeo da gleda uprazno, da ne bi gledao u njihove bistre oči, da
ga ne privuku sebi. Nije razmišljao ni o čemu kako ne bi mirisao ni na šta.
„Momak!”
Poslušno se skamenio. Kako su ga prepoznali? Po nijansi kože? Po
pogrbljenim leđima? Po pognutoj glavi? Kako pas prepozna zver?
„Priđite. Dokumenta.”
Dao je ličnu kartu. Ovaj je izlista do prijave, podviknuvši:
„Odakle se vraćate?”
Da li da laže ili da kaže istinu? Ma neće proveravati. Putovao je...
Putovao je nekuda. Na odmor. Kod babe. Na službeni put. Kako će ga
proveriti?
„Služio sam. Kaznu.”
„Uverenje o oslobođenju.”
Odmah mu se obraća drugim tonom. Zapovedničkim.
Uzeo mu je potvrdu. Poručnik se okrenuo s njom, promrmljao u voki-
toki, saslušao šta su mu promrmljali kao odgovor; Ilja je stajao ćutke, nije
se raspravljao. Bio je čist. Od poziva do poziva: oslobođen je i uslovne.
„Jesu li te prevaspitali, Ilja Ljvoviču?” poručnik se konačno okrenuo
ka njemu, ali uverenje nije vraćao, iz nekog razloga ga je presavijao
napola.
Moskva se udaljavala iza njegovih leđa, skupljala se, nebo ju je
pritiskalo i pomeralo; žagor ljudi i buka automobila su zamrli. Poručnik je
svojom stomačinom, svojim grudima sa obeležjima, svojom facom,
zaklanjao čitavu Moskvu. Ilja kao da je znao: ništa mu neće uraditi.
Jednostavno treba da ga pusti, da mu dopusti da oseti vlast. I popustiće ga,
a on će tada pustiti Ilju. Zbog toga je tu, zbog toga je stupio u službu.
„Upravo tako, gospon načelniče.”
„Nastavljaš put ka mestu boravka?”
„U Lobnju.”
„Adresa s prijave?”
„Depovska, broj šest.”
Poručnik je proverio podatak u ličnoj karti, zgužvavši bez potrebe
usputne stranice. Bio je, najverovatnije, Iljinih godina, ali su epolete činile
da izgleda starije. Iako je Ilji, a ne njemu, poslednjih sedam godina prošlo
tako kao da je za svaku godinu proteklo po tri.
„Ideš kući. Hm, pametno”, izusti. „Dvesta dvadeset osam”, pročitao je.
„Tačka jedan. Šta je to? Tačka jedan. Podseti me.”
„Priprema. I dilovanje. Ja sam samo pripremao za prodaju, gospon
načelnice.
Ilja je gledao u tačku ispod njegovog podvaljka - postoji posebna tačka
u koju treba gledati službenika za vreme razgovora. Ne u oči i ne u pod.
Đubre je kupovalo vreme, sviđalo mu se što može da savija vreme kao
žicu.
Tada pas odjednom zalaja na premorenog Tadžika, koji je, kao i svi,
imao kariranu torbu.
„U redu. Ne zaboravi da se pojaviš na evidenciji.” Poručnik baci Ilji
njegovo uverenje. „I ne trguj više.”
Ilja je klimnuo glavom, otišao u stranu, stavio hartiju u unutrašnji topli
džep, gde se i sam sklanjao neko vreme dok je trajalo ispitivanje. Poručnik
se već zanimao Tadžikom, Tadžik je bio perspektivniji.
Rešetanje je prošlo.
Kontuzovani svet se polako vraćao, počeo da razgovara.
Ali sada, što se više približavao Moskvi, Ilja je svuda u njoj video
samo ono što izdaleka, iz voza nije mogao da vidi: pandure. Na platou
železničke stanice, na ulazu u metro, u paviljonima i na stanicama. U
čoporima, svi sa očima vučjaka. Možda nije bila stvar u Moskvi, već u Ilji.

***

Odveli su ga u leto, pustili pred sam kraj jeseni. I Moskva u koju su ga

pustili nije ličila na onu iz koje su ga odveli.
Moskva je sada bila kao golo novembarsko drvo, vlažna, tamna; ranije
je čitava bila obrasla svetlećim znacima, kioscima u kojima se prodavalo
sve i svašta, a sada je postala surova, otresla je sa sebe raznobojnost,
razgolitila se do granita.
A Ilja ju je ranije obožavao, kada se pretvarala u zbijenu bučnu tržnicu
- činilo mu se da na toj tržnici može sebi da kupi bilo kakvu budućnost.
Tada je putovao u Moskvu iz svoje Lobnje vozom - na univerzitet, u
klubove, na koncerte - i svaki put je umišljao da je Moskovljanin. Bilo je
potrebno samo da završi fakultet, nađe posao u centru i iznajmi stan s
prijateljima. U Moskvi je zemlja bila čarobna, nađubrena hormonima
rasta: ako posadiš u nju svoje želje, niknuće i dobro plaćen posao i
popularni drugovi i najlepše devojke. Moskva je sama po sebi bila pijana i
sve je častila svojim pijanstvom. U njoj je sve bilo moguće. I nikom ne bi
naškodio kada bi otkinuo svoj komadić sreće od njenog nabujalog slatkog
testa.
A sada kao da ju je sanjao, a sanjao ju je često, tamo na robiji. Postala
je stroža i uglađenija, ozbiljnija, zvaničnija, i zbog toga je delovala kao
mamurluk ponedeljkom. Poznavao ju je i nije; osećao se u njoj kao tuđin,
turista. Turista iz Solikamska, i pritom iz prošlosti.
Kratko je stajao na platou tri perona: među ostalim otupelim licima iz
drugih gradova on, kao neko ko je došao s robije, nije bio posebno
upadljiv. Mogao je da udahne i zažmuri nakratko.
Zažmurio je na trenutak i krenuo.
Koračao je po Moskvi oprezno, kako se od previše širokih zamaha i
previše sigurnih koraka ne bi ispostavilo da je ona samo san i kako se ne bi
razvejala; kako se ne bi prenuo i našao u masnoj sivoj zatvorskoj ćeliji, u
zimljivoj zagušljivosti, među ležajevima i ljudima u slepoj ulici života, u
smradu čarapa i večnom strahu od greške.
Ali Moskva je bila trajna. Bila je stvarna i večna.
Oslobodili su ga. Stvarno su ga oslobodili.
Ilja je od gotovo poslednjih para kupio kartu za metro i krenuo pod
zemlju. U susret su mu se pokretnim stepenicama iz moskovskih nedara
izvlačili ljudi i tu im je bilo moguće pogledati lica. Ljudi su za sedam
godina počeli lepo da se oblače, čak i Tadžici. Gledali su odlučno napred i
uvis, mnogi su se peli stepenicama, nisu mogli da se strpe pola minuta:
gore su neodložni poslovi. Moskovljani veoma žure da žive, setio se Ilja.
A robija uči zastoju.
Od svih koje je susreo - a tamo su bili i starci u ljubavnom zagrljaju, i
pop na telefonu, i panker koji je istrajavao godinama - Ilja je zapinjao
samo za žene. Toliko se ovih godina odvikao od njih. Tako je zaboravio
koliko one ne liče na muškarce, koliko su divnije od njih!
 I ako bi odjednom jedna od njih odgovorila Ilji na njegov pogled, on se
grčevito hvatao za taj mamac, koji ga je čupao i vukao uzvodno, za sobom,
na površinu.
Zatim bi se neka namrštila, nečujno frknula i Ilja bi odmah potonuo,
stegao se: pa one u njemu mogu da prepoznaju bivšeg zatvorenika. To mu
je pisalo na čelu sivkastim slovima, sečivom urezano na žutoj koži. Jakna
mu stoji kao radna odeća. Žene osećaju opasnost u muškarcu, osećaju glad
i beznađe - kao neke životinje, nikada ne greše.
Dalje ih je Ilja gledao krišom, potajno, stidljivo, kako ga više niko ne
bi razotkrio. Gledao je krišom i u svakoj je tražio sličnost s Verom. Prosto
se tako ispostavilo.
Odlučio je da ni u kom slučaju ne zove Veru.
Sve joj oprostiti i ne zvati je. Taj razgovor mu ništa ne bi doneo, čak i
kada bi ona pristala da razgovara. Samo da bi joj čuo glas? Zašto. On je
sam sa sobom već toliko puta govorio u njeno ime: i pitanja - i odgovore.
Nagovaranja, prekore. Zamišljena Vera uvek je izmicala.
Prava Vera mu je sve objasnila jednim pozivom, već druge godine.
Izvinila se, pokajala se koliko je mogla. Rekla da ne želi da laže. Da je
srela čoveka. Da ima pravo da bude srećna. Ponovila je to kao da se Ilja s
njom raspravljao. A on se s njom među ljudima nije mogao raspravljati.
Nije ga posetila nijedanput.
Zbog toga se on raspravljao s nestvarnom Verom još pet godina. Ali ni
nestvarnoj Veri nije mogao da promeni mišljenje.
U vagonu metroa mogao je bez bojazni da razgleda ljude, čak i one
koji su sedeli tačno naspram njega. U vagonu nikome nije bio potreban:
svi su utonuli u svoje telefone. Našminkane tetke lakiranim noktima,
kosooki gastarbajteri žuljevima, školarci svojim prstićima nalik na šibice -
svi su grebali nešto po ekranima, svi unutar tog staklenceta imaju drugi
stvarniji i zanimljiviji život. Ranije su smartfone imali samo moderniji,
mladi. A dok je Ilja izdržavao kaznu, napravili su internet i za inoverce,
nekakav i za starce, i za žutokljunce.
Kod njih u kućici bio je samo jedan telefon. Ne Iljin, naravno. Ilja je
bio prinuđen da otkupi sebi sekunde poziva i minute na Vkontakte
cigaretama iz maminih pošiljki. Novac oduzimaju odmah, a cigarete samo
prepolove kada otimaju paket: carina. I veza je bila skupa. Tako su i
sekund maminog glasa i minut na Verinom profilu značili ponovnu
oskudicu. Iako Vera tamo gotovo uopšte i nije postavljala fotografije,
samo linkove za nekakve klipove, za testove ličnosti, za besmislene
gluposti. Možda je shvatila da je Ilja iz zatvora posmatra i nije želela da je
vidi. A Ilja je ponekad izdvajao pomalo vremena kako bi pogledao Suku.2
Kako je. Kako mu je u životu. Kako zvanja rastu. Kako letuje u Tajlandu.
Kako je u Evropi. Koji „infiniti” je kupio. Kakve devojke grli.
Sukin život bio je glamurozan. Ilji se grčio stomak kada je razgledao
njegove fotografije; zabadale su mu se u srce poput noža. Nije mogao da
gleda, ali ni da ne gleda: čoveka koji živi umesto njega.
A za ostatak sveta Ilji je već nedostajalo konekcije. U zatvoru nije bilo
moguće upasti u dugove, tamo je čitav život bio samo na crtu.
Dobro, navikao je bez telefona. Iako je do robije samo o njemu i
maštao, zatražio ga je od majke za rođendan, na faksu ga je vadio na klupu
čim bi stigao na dvočas kako bi se devojćurci divili dijagonali ekrana.
A to nije sve na šta je tamo morao da se navikne.
Izašao je na Savelovskoj.
Ponovo panduri. Svuda panduri.
Kroz Treći prsten sporo se okretalo milion automobila, farovi su
svetleli i danju, prljavština pod točkovima mogla se meriti u vazduhu, ljudi
su nicali iz podzemnog prolaza, Moskva se komešala i disala. Živa. Ilja je
želeo da je dodiruje, da dodiruje sve redom, da pomiluje. Sedam godina je
želeo da je dodirne, Moskvu.
„Mene do Lobnje.”
Vozovi su se mnogo izmenili.
Pamtio ih je uprljane, zelene, sa izgrebanim staklima, sa iscrtanim
stranama, sa drvenim zajedničkim klupama, pod sav od ljusaka suncokreta,
proliveno pivo koje polako isparava i širi miris. A sada: beli novi vozovi sa
žutim polugama na bočnim stranama, tapacirana sedišta: svakom svoje.
Putnici su pristojno sedeli. Beli vozovi su ih oplemenili.
„Hoćeš sa mnom da gledamo Navku?3 Šou na ledu”, govorila je jedna
izmorena tetka drugoj. „Ja sam onomad bila, spektakl.”
„Možda bih i mogla. Navka je odjednom sa onim tipom sa brkovima,
zar ne? Neki Putinov sekretar. Fin muškarac”, odgovorila je ova, u
pedesetim, namalterisana preko iznurenog lica. „Impozantan.”
„Da”, odmahnula je prva. „Mogla je i nekog boljeg da nađe. Znaš ko se
meni dopada? Lavrov. Lavrov je dobar. Ja bih s Lavrovom lično. On je i
odlučniji od tvog sa brkovima.”
Ilja je slušao i ništa nije razumeo. Voz se vukao. Prazna creva su
krčala, želudac se grčio. Bilo mu je žao da da novac za pirošku s mesom
na stanici: cene na kiosku bile su moskovske, a novac za prevoz koji su mu
dali bio je solikamski. Zašto da troši na pirošku s mesom kada će uskoro
jesti mamin vruć šči?
Veoma se zaželeo tog ščija. Od tri dana. S pavlakom. Da nadrobi u
njega suvog hleba, kao u detinjstvu, kao što je deda pokazivao. Da napravi
čorbuljak. Potopi korice u supu, ali da ne odmeknu skroz, već da ostanu
pomalo hrskave, udahne miris ščija i, opekavši se, gurne kašiku u usta.
Krenula mu je voda na usta.
A majka će sedeti bočno od njega za njihovim stolom od pola metra i
plakaće, najverovatnije. Toliko dugo se nisu videli.
Prve četiri godine putovala je kod njega svakih šest meseci: koliko god
je mogla, odvajala je od svoje plate, trošila na put do Solikamska, na
hotele za susrete. Zatim je Ilja savladao pritisak i kao da se navikao na
zatvor, pa je počeo da je odgovara od tih putovanja. Počeli su da
komuniciraju telefonom, iako je majka stalno pokušavala da dođe.
A poslednjih godinu dana razgovori su se često završavali njenim
suzama. Iako se nije imalo za čim plakati, kada više ništa nije ostalo, u
poređenju sa otetim. A šta joj može reći kada su u blizini ili stražar ili, još
gore, lopov, od koga je Ilja svoju mamu na minut otkupio? Tako je, čim
ona zaplače, Ilja odmah davao signal za prekidanje. Drugačije nije bilo
moguće. Razume li ona to?
Dobro, neka se danas isplače. Danas može. Sve se završilo.

***

Stanica „Lobnja.”
Na jednom koloseku se zaustavio voz, drugi je bio zaklonjen teretnim
vozom: cisternama s naftnim proizvodima, prekrivenim injem. Na inju je
prstom bilo napisano „Krim je naš”, „Obama šonja”, „14/88”, „Vitalik +
Daša”, „Мая радзіма - Мінск” i još nešto. Ilja je čitao mehanički dok je
koračao prema prelazu. Krim se desio dok je Ilja bio na robiji i nekako ga
je sve to zaobišlo. Robijaši su bili ravnodušni prema Krimu, nisu ih
uzrujavala osvajanja stražarske države. Robijaši su po opredeljenju
opozicija. Zato na robiji i nemaju pravo da glasaju na izborima.
Odlučio je da od stanice do kuće ide peške. Bilo je neophodno da prvi
put kroz sve prođe peške. Želeo je. A i biće brže nego da čeka minibus.
U Lobnji je vreme bilo drugačije. Moskva se davila u vrućini,
zagrejana paljevinom automobila. U Lobnji je vazduh bio prozračniji,
hladniji; ovde je s neba sipila hladna so, šibala je obraze. Trotoari se nisu
otopili, umesto asfalta svuda je bio utabani sneg. Automobili prekriveni
snegom mesili su točkovima mrku smesu. Montažne zgrade stajale su
obodima okrenutim spolja, razrušene vetrom, nesrećne. Ljudi su bili
ozbiljniji. Našminkane blede žene odlučno su žurile nekuda dok su im
noge u hulahopkama zeble.
Vozom od Moskve za pola sata, a činilo se kao da je stigao u
Solikamsk.
Moskva je ostarila za sedam godina, a Lobnja kao da se nimalo nije
promenila: ista ona kao i kad su odvodili Ilju. Ista ona kao i u njegovom
detinjstvu. I Ilja se u Lobnji osećao kao svoj na svome.
Od Lenjinove je skrenuo ka Čehovljevoj. S jedne strane idući ka
Lenjinovoj, a sa druge ka Promišljenoj, ljudi su jurcali kroz tri ulice:
Čehovljevu, Majakovskog i Nekrasovljevu. U Čehovljevoj se nalazila
majčina škola, Osma. Majčina - i njegova, Iljina.
Ona ga je, naravno, upisala kod sebe, iako je pored kuće, u dvorištu,
bila druga škola, Četvrta. Tamo bi bilo lakše ići, bliže: do Osme treba pola
sata dečjim koracima. Ali mamica ga je uzela u svoje okrilje. Do sedmog
razreda su zajedno išli do škole. Tada su devojčice počele da mu se smeju,
a Ilja da beži iz kuće deset minuta pre majke kako bi dokazao da je
odrastao i nezavisan. Tada je počeo i sa cigaretama.
Ilja se zaustavio nasuprot školskog ulaza. Žuto-bela montažna
dvospratnica; prozori iz tri dela, kao kada deca crtaju kuću - škola kao i
sve ostale u zemlji. Izgleda da je nisu renovirali poslednjih dvadeset
godina, čuvali su je za Ilju u izvornom stanju. Kako bi mu bilo lakše da se
seti.
Duboko je udahnuo. Pogledao je u prozore: na prvom spratu su trčali
mališani. Produženi boravak. Ostalo im je još tri dana.
Majka je već otišla iz škole.
Mogao ju je baš ovde sresti, kod ograde, da je voz ranije stigao. I išli bi
zajedno kući, po snegu, uobičajenim putem - drumom, preko prelaza.
Ali zajedno s njom izašle bi i druge učiteljice. Koordinator nastave,
dosada. Prepoznali bi Ilju, naravno, uprkos žućkastoj koži i obrijanoj glavi.
Toliko godina su mu utuvljivali u glavu svoja slova i cifre... Sigurno bi ga
prepoznali.
I šta onda? Kako bi majka svojim kolegama objasnila njegovo
robijanje? Kako joj je on sam objasnio? Morala je da poveruje: ne može
verovati u to da joj je sin narkoman i diler droge. A svim ovim tetkama iz
škole... One nemaju potrebe da mu veruju. U lice će mu klimati glavom i
uzdisati, a iza leđa? Da li je osramotio majku pred svima? Da li bi se oni
pozdravili s njim? A Ilja s njima?
Gurnuo je ruke u džepove, namrgodio se, požurio dalje. U suštini da ga
ne bi videli. Srešćemo se kasnije sa svima njima kada smislimo šta ćemo
im reći i kako ćemo se ponašati. Srešćemo se pre ili kasnije. Mali je grad
Lobnja.
Iz Promišljene, duž ruskih betonskih ograda, izbio je na Bukinski put i
krenuo po ivici uprkos snegu, katkad proklizavajući. Lutao je kroz
Moskovsku finansijsko-pravnu akademiju, Vera je tu studirala.
Zastao je još jedanput kod zgrade sa brojem dvadeset sedam.
Verina.
Siva petnaestospratnica sa žutim zastakljenim lođama: tako ljudi zovu
balkone kada se trude da od života ugrabe još par kvadratnih metara. Ilja je
izbrojao šesti sprat. Zanimljivo, da li je Vera još uvek tamo? Ili je otišla u
Moskvu, što je i planirala? Sada ima dvadeset i sedam godina, kao i Ilja.
Teško da još uvek živi s roditeljima.
Tu su bile još tri takve trošne montažne petnaestospratnice kao Verina,
stajale su poput samotnjaka na kraju masiva. Na njih se, niže, oslanjala
mala crvena zgrada od cigle, koja je izgledala kao da je izgrađena bez
građevinske dozvole: potpuno je neumesno da pozorište bude ovde. Iznad
prvog sprata nalazila su se ogromna slova, iz nekog razloga napisana
gotskim stilom - KAMERNA SCENA. Ilja ih je osmotrio. Krivo se
osmehnuo novom smislu starog naziva.
Pozorište je oduvek tu štrcalo i oduvek se tako zvalo, otkad Ilja zna za
sebe, otkad je dolazio do te kuće da ispraća i dočekuje Veru. Repertoar:
Baal, Muškarac je došao kod žene, Pet večeri. Uskoro će novogodišnje
jelke.
Naježio se. Među tim montažnim ukrasima od cigle obuzimala ga je
njegova izbledela prošlost u punom sjaju. Sećao se jasnije nego što je
želeo.
U desetom razredu, u aprilu, pozvao je Veru ovde. Na Nevolje zbog
pameti. Roditelji su je pustili. Tokom čitave predstave milovao ju je po
kolenu, slušao je kako isprekidano diše. Slušao i treperio. Srce mu je
snažno lupalo. Glumci su nečujno nešto mrmljali.
A Vera je sklonila njegov dlan, a kao iskupljenje, spojila je prste s
njegovim. Imala je sladak parfem, s nekakvim jakim začinom.
Kasnije je saznao: ta jačina u sladunjavom koktelu bila je ona sama,
Vera, njen mošus. Kočiju, dajte mi kočiju!
A zatim ju je glupavo poljubio u ulazu. Osećalo se na mačke i parno
grejanje: komfor. Pokazalo se da je ukus njenog jezika isti kao i njegov.
Poljubac nimalo nije ličio na knjiški. Lomilo ga je ispod stomaka, bilo ga
je sramota zbog toga, i nije imao snage da se zaustavi. Vera je šaputala.
Kada je njen otac viknuo sa sedmog sprata u stepenišni prostor, Ilja je
ključem nažvrljao baš na tom mestu: „Vera + Ilja”. To priznanje,
verovatno, nije nestalo do sada. Prolazi ona pored njega svaki dan - i nije
je briga.
A posle raspusta, kada su svi već veoma poodrasli, pozvala ga je kod
sebe u goste. Roditelji nisu bili tu. Hajde da malo radimo zadatke. Kauč je
prugast, ulegnut. Mošus. Ispada da nije parfem. Bilo je svetlo i zbog svetla
veoma nespretno. Na podu je stajalo pola dvolitarske flaše fante.
Naizmenično su, oznojeni i prazni, pili gaziranu pomorandžu i gledali
jedno drugo, ne znajući kako će dalje živeti.
A onda. Dalje su ipak nekako živeli još tri godine. Jednom davno,
živeli su.
Ilja je začkiljio ka njenom balkonu, ka prozorima: je li to promakla
silueta? Bilo je neprozračno. Ma nema tamo Vere, sigurno. Otišla je u
Moskvu. Prazan balkon bez prozora. Mutno staklo, a iza njega bicikl, tegle
sa zimnicom, očeve udice.
Zakoračio je preko prelaza, krenuo dalje po snežnom i zamračenom
Bukinskom putu, mučeći se da u sebi oslika leto i letnje šetnje s Verom po
ovoj istoj stazi. Nije mu se crtalo. Umesto toga, nametljivo, kao dim
cigarete koji ne može da se razveje rukom, visila mu je pred očima slika iz
Raja. One noći. Podijum. Suka. Sve što se dogodilo. Visila je i izjedala oči
dimom, do suza. Da li je tada uradio sve ispravno? Da. Da? A ona kasnije?
Ipak - da?
Dobro. Sada je sve gotovo. Uskoro će se zaboraviti sedam godina.
Živeće običan život.
S leve strane je ostavio lobnjanski parkić: četiri klupe koje su formirale
kvadrat u podnožju gigantske osnove bandere i nedaleko od njih skupljene
breze, kržljave i osakaćene zbog visokog napona u komšiluku. Bez obzira
na ledenu so, na klupama su dežurale mamice s kolicima, hranile bebe
vazduhom.
Skrenuo je na Batarejnu.
Prošao je pored spomenika same baterije koja je Lobnju branila za
vreme rata: postolje sa starim protivavionskim topom, utvrđenim nekako u
ogromni rov obložen granitom. Po unutrašnjim zidovima rova nalazile su
se tablice s prezimenima palih junaka. Tuda vodi jedan uzak prolaz sa
ulice i ništa se ne vidi osim unutrašnjosti rova. Obično je tu pušio sa
Serjogom posle škole, a pored su se klošari trovali votkom s nečitkim
etiketama. Ilja i Serjoga čitali su prezimena na tablicama i tražili: ko nađe
smešnije, taj je pobedio. Klošari su teško pričali o životu u svom
paralelnom univerzumu. Ilja je pamtio reči. Zatim su išli kod Serjoge da se
užive u plejstejšn, dok se matorci ne vrate. Nakon toga je sam šetao
napolju dok se dim ne provetri. Ako bi ga majka uhvatila sa duvanom,
nadrljao bi.
Od Batarejne je pretrčao ulicu i eto, već je početak Depovske. Steglo
ga je.
Dvorište se sastoji iz montažnih zgrada: mrka cigla, beli prozori.
Iskrivljena vrteška je prekrivena. Gole petospratne breze.
Već se nazirala i zgrada, Ilja je čak pronašao i svoj, čeoni, prozor. Vidi
li ga majka sada? Ma sigurno trči da ga vidi dok se jelo greje. Mahnuo joj
je.
Prošao je pored garaža.
Smetlište je iscrtano likovima „Sojuzmuljtfiljma”: Lavić, Kornjača,
Vini Pu, Praslin. Izbledeli, ljušte se i smeju. Iznad garaža zategnuta je
bodljikava žica: tamo iza je teritorija železničkog depoa, po kom je i
nazvana ulica. Starica mrvi hleb promrzlim golubovima sa smetlišta i
vaspitava ih besplatnim hlebom. Nepoznata devojka istrčava u plišanoj
kućnoj haljini da iznese smeće. Primetila je Ilju: trebalo je da se sretnu kod
kontejnera. Okrenula se dalje od greha i sa svojim kesama otplesala kroz
hladnoću dalje na smetlište. Ilja je samo ugurao ruke dublje u džepove.
Ulaz.
Podigao je prst prema dugmadi na interfonu. Zavrtelo mu se u glavi.
Ista dugmad kao i pre sedam godina. Vrata su takođe bila ista. Prst je pak
bio sasvim drugačiji. A ulaz iznutra, da li je takođe onaj isti? I stan. I
mama.
Pritisnuo je: nula, jedan, jedan. Zvoni. Zapištalo je. I srce je počelo da
bubnja. Nije mislio da će brinuti. Zašto bi?
Toliko dugo je zamišljao ovaj dan. Toliko dugo je razmišljao o njemu.
Kada je trebalo da istrpi na robiji, razmišljao je o ovom ulazu, o ovom
interfonu. O povratku. Bilo je stvari koje je trebalo progutati da bi se
vratio. Da bi ponovo postao normalan.
Završiti školovanje. Majka je preko telefona govorila: ne smeš im
dozvoliti da te osakate. Oduzeli su ti tolike godine, ali si i dalje još mlad.
Sve ćemo srediti. Jednom si uspeo da se upišeš na MGU4 bez mita, nekako
smo uspeli, možeš se i vratiti. Ne moraš Filološki fakultet, ne MGU, već
bilo šta drugo. Talentovan si, bistrog uma, samo mu ne dopusti da okošta,
zakržlja. Nemoj dozvoliti sebi da podivljaš. Imaš zaštitni sloj. On će sve da
odbija, svu gadost. Šta god da ti se desi, u zatvoru, ne propuštaj to unutra.
Neka bude kao da to tamo nisi ti. Kao da je to uloga koju treba da odigraš.
A pravi ti si u unutrašnjem džepu, sakrio se i sediš. Ko boga te molim,
samo nemoj da izigravaš junaka. Radi šta ti je rečeno. Ili će te slomiti,
Iljuša. Slomiti ili čak ubiti. Sistem ne možeš pobediti, ali zato možeš da
budeš neprimetan, i on će zaboraviti na tebe. Treba se strpeti, pretrpeti.
Vratićeš se i sve ćemo već srediti. Ako nas susedi budu popreko gledali,
preselićemo se u tvoju voljenu Moskvu. Tamo niko nikoga ne poznaje,
tamo ljudima pamćenje traje jedan dan. I devojku ćeš već naći, dobro, nju,
Verku, i nju treba razumeti. Samo se vrati živ i zdrav. Možeš i da crtaš, ma
dobro, idi već jednom! Dvadeset sedam godina - to je tek početak!
Interfon je ćutao.
Hajde još jedanput. Nula. Jedan. Jedan. Možda je otišla do prodavnice?
Nema više pavlake ili hleba. Ilja se zbunjeno osvrnuo: nije imao ključ od
stana. Bez majke nije mogao da uđe.
Trgnuo je ledenu kvaku.
Odmakao se nekoliko koraka unazad. Našao je svoj prozor na drugom
spratu. Prozorčić je otvoren, poput crne provalije - kuhinja se provetrava, a
na ostalim prozorima se odražava nebo poput tečnog cementa. Zgušnjava
se. Nije li vreme da se upali svetlo? Eno kod komšija već gori.
„Mama! Maaamaaa!”
Ipak je izašla, šta li? I koliko će sada stajati ovde? Ili je bolje da obiđe
sve obližnje prodavnice? Nema hleba - dođavola! Mogla ga je sačekati, on
bi sam trknuo. Dva dana puta, glava ga svrbi, stomak se usukao, a pritom
ga je još i poteralo dok je išao od stanice.
„Mama! Ma-ma!!! Jesi li kod kuće?!”
Prozori su bili olovni.
Odjedanput je postalo strašno.
Nula, dvanaest.
„Ko je?”, čulo se promuklo.
Hvala bogu.
„Tetka Iro! Ja sam! Ilja! Gorjunov! Da! Majka nešto ne otvara! Vratio
sam se! Pustili su me! Odležao sam! Hoćete li otvoriti?”
Komšinica ga je prvo osmotrila kroz špijunku. Ilja je namerno stao
ispod sijalice kako bi ga tetka Ira prepoznala kroz proširene prstenaste
godove.
Brava je zaškripala. Izašla je na hodnik: pantalone, ošišana kosa,
podbulo lice, tanka cigareta. Železnički knjigovođa.
„Ilja. Iljuška. Šta su ti to uradili?”
„A mama, znate li gde je ona? Ne mogu da je dozovem i sad eto...”
Tetka Ira je kresnula upaljač. Kresnula je još jedanput. Upali obrazi.
Pogledala je odvod za smeće između spratova - pored Iljušinih očiju.
„Prekjuče je ona... Pozlilo joj je zbog srca. Pušiš?”
„Pušim. A ja je zovem... U bolnicu su je odvezli, jel’ tako? U koju? A
telefon nije ponela sa sobom?”
Tetka Ira mu je izvadila tanku belu cigaretu sa zlatnim obodom. „Hitna
je rekla da je infarkt. Jak.”
Uvukla je dim cigarete uz pucketanje. Zapalila je jednu drugom. „Onda
je...”, Ilja je odmahnuo glavom. Zafalilo mu je vazduha za pušenje. „Onda
je? Na reanimaciji? Zbog toga?”
 „I tamo su je... U suštini su se trudili. Ali kasno su stigli. Premda ima
dosta da se pređe.”
Poćutala je. Nije želela da kaže naglas, želela je da Ilja sve sam shvati.
„Tek smo... Pa razgovarao sam s njom prekjuče... Kada sam izlazio... Zvao
sam je... Kaže... Taman na ručak...”
„Eto, na ručak. A ja sam joj kucala, mislim, oko pet... U mesaru sam
išla. Mislila sam možda nešto da joj uzmem. Ali... Vrata otključana, ona
sedi na podu, u odeći. Odmah reko’ hitnu da pozovem!”
„Više je nema? Tetka Iro!” Ilja se naslonio na zid.
„Kažem ja njima: zašto vam je toliko trebalo!” Komšinica je povisila
glas. „Još kad smo vas zvali! A oni - bio je drugi poziv, takođe hitan, kako
da se podvojimo? Magnetna bura, svi starci su u komi. A kažem ja njima:
kakve veze imaju starci ovde? Stidite se! Ženi je tek šezdeset! Ma nema ni
šezdeset!”
„A gde? Kuda su je odvezli?”
„Tu u našu. Gradsku. Hoćeš ići? Pa trebalo bi je preuzeti. O sahrani
razmisliti. To je naporan posao, sahrana, ti ne znaš, ali ja kad sam
sahranjivala stariju sestru, ne možeš da zamisliš. Daj ovima, daj onima,
svima daj!”
„Ići ću. Ne sada. Ja... Kasnije.”
„Pa da, ti si s puta! Hoćeš da svratiš? Jesi li gladan?”
„A kako da uđem u kuću?”
„E kako... Otvoreno je. Ko zna gde su kod nje ključevi. Hoćeš da
svratiš?”
„Ne.”
Ilja se okrenuo ka svojim vratima. Oslušnuo je šta ima tamo. Tetka Ira
nije razmišljala da se vrati u svoj stan, zanimalo ju je ovo. A Ilja još uvek
nije mogao da uhvati kvaku.
„Prekjuče sam razgovarao s njom.”
„Tako ti je to, znaš, tako biva. Čovek živi - i odjednom nestane. Ona se
na srce često žalila. Ali tableticu pod jezik, posisaš, gledaš i popusti te. Ma
ko je danas zdrav! Ja i sama, sve kao nije ništa, a čim je promena vremena,
glava počne da mi se trese.”
„Otići ću kasnije. Hvala... za hitnu.”
Ilja je gurnuo vrata. Ušao u stan. Upalio svetlo u predsoblju.
Raskopčao jaknu. Okačio na zakačaljku. Zatvorio vrata. Gurnuo noge u
papuče. Papuče su čekale. Odstajao je. Trebalo je da ide dalje.
„Mama?”, prošaputao je. „Mama.”
Zakoračio je i našao se u njenoj spavaćoj sobi. Posteljina izgužvana,
dušek skliznuo u stranu. Uramljena Iljina fotografija oborena, Ilja leži
poleđuške. Smeje se, ponosan, bubuljičav, veseo. Upisao se na Filološki
fakultet. Svi su govorili „šta ako se ne upiše, neće ga primiti”, ali s takvim
završnim ispitom nisu smeli da ga odbiju. Majka je sve sredila.
Fioka u komodi izvučena. Tamo gde je njen sef. Zavirio je - novca
nema. Sve su ispraznili.
Otišao je u svoju sobu.
Prazno je. Tamo nema mame, nema Ilje.
Knjige na policama ne stoje ispravnim redosledom, fantastika je
pomešana s klasikom, kao da su tražili štekove i u knjigama. A na stolu je
njegov stari crtež, ilustracije u olovci, crtane prema Kafki. Prema
„Preobražaju”. I olovka leži odmah pored. Tu je pre one noći sedeo i crtao.
Pre nego što su ga odveli. Sedam godina je taj list tu preležao, pa i sve,
sem knjiga, sačuvano je, kao da je Ilja jednostavno na fakultetu.
Ostalo mu je da pogleda u kuhinju. Ako je u kuhinji nema, onda je
zaista nema nigde.
U kuhinji je bilo hladno. Zavesa se podizala zbog promaje. Bajata
vekna na izranjavanoj cvetnoj mušemi, nož koji se koristi za sve, osušena
„ljubitelj ska” sa belom mašću, naborani kolutići kožure kobasice. Na
beživotnoj ringli ogromna emajlirana šerpa.
Ilja je podigao poklopac.
Šči. Puna šerpa ščija.
U toaletu je stajao u mraku. Isprva nije mogao. Zatim je krenuo mlaz i
njemu se učinilo da lije krv. Ne sukrvica koja se javlja kada bubrezi obole,
već crna, venska krv, gusta i oslabljena. Nije mu bivalo bolje. Pogledao je
u ve-ce šolju - ne, nema ničega. Ruke je sapunao dvaput. Zatim se umio
hladnom vodom.
Sipao je kutlačom ohlađen šči koji je majka skuvala, takav, nije ga
podgrejao. Izmrvio je nožem sasušeni okrajak, dodao u čorbuljak. Uključio
je televizor. Puštali su Kamedi.
„Koja je lozinka? Probaj ’Šojgu’!”5
„O! Odgovara!”
„Pa naravno! Šojgu svuda odgovara!”
Sala se kikotala belim zubima. Smejale su se lepe mlade žene. Smejali
su se preplanuli negovani muškarci. Ilja se trgao. Ništa nije razumeo. Nije
razumeo nijednu šalu.
Strpao je u usta kašiku hladne čorbe. Progutao je u jednom zalogaju.
Još jednu. U zalogaju. Još. Još. Još. Za mamu.
Trebalo je kupiti votku. Votku, eto šta.
 2.

Ko god da je pokrao stan - komšije, lopovi ili doktori iz hitne - nisu

znali za sve majčine štekove. Pronašli su novac u komodi, u bubuljičavoj
fotografiji takođe, ali ispod laminata iza kreveta nisu čak ni tražili. Tamo
je bilo čitavih pet hiljada u jednoj novčanici. Daćeš mi novac, mama?
Ilja je pažljivo razgledao novčanicu. Za koliko dugo mu je ona
dovoljna? Dok je ležao, rublja se prepolovila. Metro je bio dvadeset pet, a
sada je pola rublje. Nema smisla da štedi novac: svakako ga vreme odnosi
kao zrna peska kroz prste. Ma i ne postoji nikakav sutrašnji dan radi kog bi
ga vredelo čuvati. Život se uvek prekida u sadašnjosti.
Ključeva nigde nije bilo. Možda su kod mame u džepu.
Čudno je to što nije bilo moguće zaključati kuću. Tako kao da i nije
kuća.
Iskamčio je od komšinice ključ od ulaza, dovukao se do „Magneta”
prekoputa, zgrabio flašu, zatim joj je dodao i drugu. Zrikavi kasir je tri
puta propuštao kroz skener njegovu novu novčanicu, previše je odudarala
od Ilje, ali sumnju nije iskazao naglas. Novac je bio pravi, učiteljski.
Flaše su zvonile u kesi kao oni čarobni zvončići sa ama proklete trojke,
okačeni da bi razveseljavali. Ilja je koračao kroz Moskovsku ka
Depovskoj, prvi put je nosio votku otvoreno: nije bilo potrebe da je krije ni
od koga, nije imao koga da laže.
Poželeo je da slučajno sretne Serjogu. Da ne bude daća, već da
nazdrave za susret. Da mogu da se kucaju dok piju. Ali dobre slučajnosti
su dopadale drugima. Možda je i Serjoga otišao - iz Moskovske u
Moskvu?
 Popeo se do svog stana. Bilo je otvoreno.
Seo je za sto. Nije počeo da pije iz flaše, već je nasuo u prašnjavu
čašicu iz bifea. Podigao ju je. Ispio. Opekao se. Masnoćom iz kobasice je
zalečio opekotinu. Odmah je sunuo još jednu. Još. Potrebno je.
Neophodno. Treznom se smrt čini nepojmljivom.
Poslednji razgovor bio je kratak. Gotovo je, mama. Izašao sam.
Putujem. O, hvala bogu, Iljuša, čekam te. Hvala bogu.
Kako se to moglo desiti? Zašto nije stigao? Zašto je tako požurila?
Samo dva dana rascepa. Ona sad neće moći da se isplače, a on da je
prekoreva zbog suvišnih suza. Neće moći da ga ispituje o zatvorskom
životu, a on da joj prećutkuje. Neće moći da mu crta ljudsku budućnost, a
on da se umorno mršti.
Umrla je.
Umrla. Trebalo je da se privikne na to.
Uzeo je flašu, premestio se u dečju sobu, kako je majka zvala njegovu
sobu. Prekorevao ju je zbog toga, obećavala je da će prestati, ali je
zaboravljala.
Stan je imao pedeset kvadrata, sasvim pristojno. Za dvoje taman,
jednom je previše prostrano. Pod je od laminata, na zidovima tapete, smeđ
nameštaj, kuhinja od šest metara, kupatilo u pločicama, komforan toalet
oblepljen nejednakim pločicama. Lođa.
Njegov prozor je gledao na depo. Na njegove hangare, na napuštene
vagone i male lokomotive koje su podsećale na igračke. U detinjstvu je to
bila njegova lična, Iljina železnička pruga. Poklon ni od koga. Najlepši
pogled u gradu. Mogao se posmatrati satima.
U depo su odnekud vodile zarđale šine i tu su se završavale: tu je bio
slepi kolosek. Ali Ilja je obitavao u tom šlepom koloseku, tako da je
njegova perspektiva bila izvrnuta naopako. Depo je za njega predstavljao
polaznu tačku, početak puta koji je preko železničkih pragova vodio ka
horizontu.
I eto - stigao je u vagonu železničkom prugom na drugu stranu Rusije.
Odslužio je sedam godina u odrazu Moskve u ogledalu. Vratio se kući:
ipak je slepi kolosek. Poslednja stanica.
Kucnuo se sa depoom.
Nezainteresovano je prelistao svoje stare knjižice; ranije je mislio da se
u njima nalazi istina o životu odraslog čoveka, ali se istina pokazala
nepristojnom. Pio je sa Strugackim, pio je s Platonovom, pio je s
Jesenjinom.
Majka je predavala književnost i ruski.
Ilja je prekoračio u njenu sobu. Kleknuo je pored maminog kreveta.
Položio je lice na njen jastuk. Uzdahnuo je. Dobro, niko ne vidi. Kada niko
ne vidi, nije sramota.
Osećalo se na kiselo. Na samoću, tvrdoglavost, starost koja se
približava. Mamina sudbina je ovde prokisla. Rodila je Ilju u trideset i
drugoj, igrom slučaja. Čak mu nije izmišljala ni priče o ocu, koliko god da
je on na njih aludirao; ne i ne, nemaju ga svi. Tako da je on bio muškarac u
kući.
Ranije se jednostavno moglo nabasati na taj čelik u njoj: kao da jedeš
sočnu šniclu i odjednom, neočekivano, zagrizeš svom silinom viljušku, sve
zvezde prebrojiš. U učionici ga je zvala samo po prezimenu. Gorjunov,
pred tablu. Tri, Gorjunov. Sedi. Sramota.
Na sudu je sva bila od čelika. Kada su promrmljali presudu, bila je od
čelika. I na početku roka. A nakon toga je počela da se mrvi - prekalili su
je.
Muškarac u kući.
A da li je imala druge muškarce? Jedno je sigurno: kod sebe nije
dovodila nikoga. Na njegova pitanja odgovarala je odsečno. Ismevala
aluzije. Ali i ona je živ čovek, kako joj je bez ljubavi? Zar sve ide njemu?
U Ilju nije mogla da stane sva majčina ljubav, ali nije mogao da se izvuče.
I za tu ljubav je od njega mnogo tražila.
Potrudio se da se seti da li je majka bila lepa. A umesto toga je shvatio
da ne može jasno da se seti njenog lica. Uplašio se toga. Potražio je u
komodi i pronašao album sa slikama.
I baš u tom trenutku ga je oblio hladan znoj.
U tom trenutku ju je video. U tom trenutku je shvatio da je više nikada
neće videti. Potegao je iz flaše.
Počeo je da lista. Novih fotografija nije bilo. Sve slike u albumu bile su
zajedničke: Ilja s njom u školi, Ilja s njom u Koktebelju, Ilja s njom u
vikendici kod drugarice. Kada su odveli Ilju, ona je prestala i da se slika.
Nastupile su godine koje je bilo bolje ne fotografisati.
Celivao je sliku.
Na kraju albuma bio je samo Ilja. Sa drugovima sa fakulteta, zatim s
Verom. Negde je pronašla njegove slike s Verom. One koje je uspeo da
izradi. Zato što su mu telefon sa svim neizrađenim fotografijama oduzeli i
priložili predmetu. A šta je tamo moglo da se priloži? Vera gola, usnula?
Serjoga i Sanjka na krovu višespratnice, na njenoj najvrtoglavijoj ivici?
Pijani avgustovski skejting na VDNH?6
A zbog čega?!
Zbog čega tako postupaju s njim?! Šta je to uradio da se tako ophode
prema njemu?!
 Presudu je progutao, robiju je progutao, Verinu prevaru je progutao,
marljivo je crtao rukovodstvu straže zidne novine. Ali nije mogao da
proguta baš sve. Nije mogao da se okrene od svega. A možda je to bilo
neophodno? Neophodno da, kako je majka rekla, do kraja sedi u tom
jebenom džepiću? Stigao bi pola godine ranije!
Votka je izgubila ukus. Čudom se pretvorila u vodu. I vazduh je bio
gorči.
Ilja je sedeo, gledao kućni telefon. Soba se topila od toplote. Vera ga je
veselo gledala iz maminog albuma; izgleda da joj je mama oprostila. Nije
odstranjivala Veru iz njegovog života.
Uzeo je slušalicu prosto da oslušne čuje li se zvučni signal. Čuo se.
Cvileo je, oglašavao se.
Tri broja je znao napamet. Mamin. Verin. Serjogin.
Čak ih nije pamtio umom. Palac je sam otplesao žigu po dugmadi, Ilji
je preostalo samo da ga posmatra. Približio je hladnu slušalicu uhu. Želeo
je da je otrgne dok nije kasno, ali je srasla uz njega. Srce mu je snažno
lupalo.
Kao da nije Serjoga sedeo na ivici krova, nego Ilja. Mlatio je nogama i
naginjao se napred da bolje osmotri provaliju.
„Halo.”
Ona. Izgubio je vlast nad sobom.
„Halo, ko je to?”
Obrisala je njegov kućni broj telefona. Ili je, možda, izgubila telefon sa
svim kontaktima. Izgubila ili izbrisala? Sada je sve zavisilo od toga.
„Vera?”
„Ko je to?”
„Vera. Ja sam, Ilja.”
„Koji Ilja?”
„Tvoj Ilja. Odnosno... Gorjunov. Oslobodili su me. Tačnije... Odslužio
sam. Izašao sam, Vera.”
„Jesi li ti pijan? Gospode, šest uveče je.”
„Pa šta! Vera... Da. Jesi li u Moskvi? Jesi li otišla?”
„Zar je to bitno? Da. Zašto pitaš? Ti... Zaista si izašao?”
Nije istina kada kažu da čovek od votke ogluvi: on oglupi, da, uporno
mu otežava da razmišlja, da vodi razgovor, da se čuva sagovornika. Ali
sluh mu od nje postane bolji. I sebe bolje čuje, i drugog čoveka - koliko
god da on krije svoja osećanja iza reči. Votka je rendgen.
U Verinom glasu mogao se čuti strah. Strah i nezadovoljstvo. Pitala ga
je: zaista si izašao? I želela je da joj Ilja kaže: šalim se.
„Zaista.”
 „I šta hoćeš od mene?”
„Pa... Mislio sam da se nađemo... Da se vidimo? Da li bismo mogli?”
„Ne. Ilja, ne. Ne, izvini.”
„Vera... Sačekaj... Vera! Ali ti razumeš... Sedam godina sam tamo...
Sedam. Ti ovde, a ja tamo, razumeš li?”
„Imam svoj život, Ilja. Svoj. Još odavno.”
„Jasno da imaš svoj. Ti imaš. A ja sam bio na robiji. I evo, vratio sam
se.” Saslušala je to i ništa nije imala da doda. Samo je ćutala. Čak kao da
nije ni disala.
„On... Jel’ ti dobar on? Jel’ sjajan? Da?”
Vera nije odgovarala, ali nije ni spuštala slušalicu. Mogla je da spusti
slušalicu, mogla je prekinuti vezu Ilji s njegovim pijanim mrmljanjem, ali
mu je iz nekog razloga odgovarala. Možda je shvatala da mu duguje ovaj
razgovor. S kamatom koja se nagomilala poslednjih sedam godina. A
možda je davala Ilji kartu u suprotnom smeru.
„Slušaj!”, na kraju je odlučno rekla. „Ti si bio na robiji, a ja ovde, da.
Samo nemoj na mene sve da svaljuješ, jel’ jasno? I nije potrebno da me
pritiskaš... Nisam tražila od tebe onda. U klubu. Sam si se uvalio.”
„Bila si mi devojka! Šta sam drugo mogao da uradim?! Šta sam ja,
jadnik?”
„Ne urlaj na mene. On mi tada ništa ne bi uradio. Šta je mogao? Okolo
su bili drugi ljudi. Ali ti, nije trebalo da se mešaš. I ništa se ne bi desilo...”
„Da se mešam?! Zar se ne sećaš kako si tada...”
„I šta. I šta! Trebalo je da misliš. Bila sam devojčurak.”
„A ja, šta sam ja bio?!”
„Ilja. Pijan si. Naspavaj se. To je veoma stara priča. Ja se već tri godine
viđam sa drugim muškarcem. Udajem se.”
Protresao je teškom glavom. Polako je izračunao, obrisao je čelo; usne
su se iskrivile u stranu, uvis.
„Tri? Znači ne za onog zbog kog si me ostavila.?”
„A šta, trebalo je da te čekam svih tvojih sedam godina?! Zašto?! Zato
što si se taj jedan jedini put umešao zbog mene? To se dešava samo na
filmu, shvataš li?! A ja imam pravi život! On je jedan, shvataš li?!
Najbolje godine!”
„Najbolje?”
„Neću ti polagati račune! Nemam nameru!”
Ilja je progutao pljuvačku. Ne, nije želeo da razgovor ode u ovom
smeru. Nije želeo ni za šta da je krivi, davno je odlučio da joj oprašta.
Odlučio je pre nekoliko godina. Trebalo je drugačije... Kako?
„Vera... Veročka. Ja ne... Ja i ne kažem ništa.”
 „Ne, kažeš!” Vikala je, a votka je otkrivala njene suze. „Kažeš!”
„Ja sam samo... Gledao sam naše slike. Mnogo mi nedostaješ. Možemo
li... Jednostavno da se vidimo? Došao bih u centar. U Moskvu.”
„Ne.”
„Molim te?”
„Ne. Trudna sam, Ilja. Imaću dete. To je to.”
Izgubio se. Napravio je pauzu: iskapio je flašu. Disao je neko vreme.
Pogledao je Verine pege, njenu upletenu riđu kosu, svetle oči. Imaće dete.
Koje će ličiti na tamo nekog moskovskog komercijalistu. Nije ni važno na
koga. Trudnoća je za njega presuda.
„A meni je majka umrla.”
Vera je disala neko vreme. Ilja je snažno stisnuo slušalicu i slušao.
„Molim? Tamara Pavlovna? Strašno... Ja... Primi moje saučešće.”
„Da. Da. Saslušaj me... Možemo da odemo samo na kafu? U bilo koji
’Kofihaus’, gde ti odgovara, blizu posla ili...”
„Dobro, Ilja. Ne mogu više da razgovaram. Hajde.”
„Stani!”
Ali slušalica je već ogluvela.
„Vera!”
Okrenuo je broj još jednom. Zvonilo je u beskraj, a zatim je ženski glas
monotono saopštio da korisnik nije dostupan. Okrenuo je još jednom.
Uzalud. Ponovo. Ne. Ponovo. Čemu se nadao? Da će se peti put javiti? Ili
deseti?
Veru je bolelo uvo.
„Droljo!”
Ilja je stisnuo pesnicu i nespretno se udario u uho.
Zašto joj je to rekao? Za majčinu smrt?
Odzvanjalo je. Bolelo je, ali zbog votke nedovoljno. Udario se još
jedanput.

***

„Kako je prošlo?”
„Položio sam! Položio sam tu jebenu sintaksu! I ruski kao strani! Ruski
s peticom, stranim špijunima bih komotno mogao da držim časove, možda
na leto nađem poslić! A sintaksu sa četvorkom, ali već su zvali Malahova,
pitaju: gde vam je onaj izuzetni dečak kome nije proključao mozak od
sintakse savremenog ruskog? Ne veruješ, Vera? To je to! Sada sam
slobodan čovek! Rok je završen! Ajmo u grad večeras?”
„A šta ima?”
 „Momci idu u ’Raj’. Naši sa godine.”
„Kakav raj?”
„Ludilo! U ’Crvenom oktobru’, gde je ranije bila fabrika čokolade.
Dovoze tamo nekog Šveđanina supermodernog, a nasred kluba, pazi sad,
bazen, u kome se provodi olimpijska reprezentacija Rusije u sinhronom
plivanju. Istina ženska, ali olimpijska! Strava, a? Idemo?”
„A hoće li nas pustiti? Tamo je obezbeđenje na ulazu i sve redom.”
„Ma jesi li se pogledala u ogledalo, takvoj ti i treba obezbeđenje. Bićeš
tamo zvezda večeri, ima Šveđanina da zaseniš kao od šale! Moliće ti se,
padaće pred tobom ničice! A ja ću se sakriti pod tvoju suknju i isto ću se
nekako uvući.”
„Zapravo sam mislila da obučem minić”, Vera se na kraju zakikotala.
„A, jel’?... Šteta. Pod minić se već ne mogu zavući. Ali ću sigurno
probati! Sreća prati hrabre! Ma jok, ne paniči, momci će nam srediti ulaz,
imaću plus jedan.”
Na stanici su kupili „klinsko”, nazdravljali zelenim staklom i smejali
se sami sebi. Posmatrali su plavičasto veče i čekali da se iz dubina stanice
Dmitrovskaja pojavi voz. Pod svetiljkama su lepršali leptiri, povetarac sa
železnice milovao im je obraze poput hladne ruke, osećalo se na mazut i
dim šina koje su prolazile pored, teretni vagoni su se trudili da se lupom
svojih točkova usklade sa bitom Kaste, koju su Vera i on slušali na jedne
slušalice, i bilo je dobro što Vera nije mogla da se pomeri od Ilje dalje
nego što joj je to kabl dopuštao.
Bilo je preko potrebno baš to veče otputovati u Moskvu poslednjim
večernjim vozom koji se osećao na pivo, prepunim istih takvih klabera iz
okoline koji razmenjuju poglede sa strancima sa opštim predosećanjem
uživanja.
Bilo je preko potrebno priuštiti to sebi nakon junskog roka, kada je već
bilo nemoguće misliti, kada je memorija zatrpana i nema više prostora za
pamćenje, kada se od krede javi astma, od profesorskog zujanja, koje je iz
poslednjih klupa daleko kao zujanje mušica - migrena, a na ulazu kod
profesora-dželata - tremor. Osetiti to da je pakao kroz koji je prošao - iza
njega, a ispred je već pravo leto, letnja avantura, letnje putovanje, letnja
ljubav, najduži raspust, kao u školi. Bilo je potrebno zaroniti u gomilu koja
pleše, u pijanstvo, napiti se radosti do mučnine i doručkovati u sedam
ujutru, sa glavom punom buke i zvonjave, u nekakvom „Kofihausu” i
vriskom šaputati jedno drugom banalna shvatanja i pijana otkrovenja.
Raščupani bardovi pevali su u falšu balade i nejasne šansone za
umašćene novčanice od deset rubalja, nadjačavajući buku vagona.
Tuberkulozni su prodavali luminiscentne štapiće, Ciganke su tražile
milostinju, a Vera i Ilja su se ljubili. Kupili su štapiće, mačevali se, a
nakon toga su pričvrstili narukvice i zakačili se njima. Voz se sve brže
uvlačio u noćnu Moskvu, kao u crnu rupu, i iz samog njenog centra, iz
kluba „Raj”, iz srca dešavanja, uprkos svim zakonima fizike, dopirali su
snažni basovi muzike koja se pojačavala, od kojih je bridelo telo, a srce
padalo u groznicu.
To je bilo potrebno i Ilji i Veri.
On je bio na Filološkom fakultetu, a ona - formalno, na Moskovskoj
finansijsko-pravnoj akademiji, ali geografski - u Lobnji, u Promišljenoj
ulici. On je studirao kako bi postao zanesenjak, a ona - pragmatičar.
Njoj su pripale osnove knjigovodstva i finansijske pismenosti, a njemu
evropska književnost dvadesetog veka.
Iljine koleginice bile su šesnaestogodišnjakinje izmorene ljubavnim
jadima, rastvoreni cvetovi muholovke, Moskovljanke-huliganke. One su i
upisale jezik i književnost samo kako bi od svilenog konca književnosti i
romansko-germanskih uzdisaja istkale srebrnkastu paučinu ženske čari. I
retki dečaci sa godine za njih samo su mušice, uzalud razmaženi: ova škola
je okrutnija i stvarnija.
Verini školski drugovi bili su podšišani podmoskovski jedri dečaci sa
šiškama, kao kod velikih šnaucera, i s psećim navikama, budući činovnici-
kooperatori. S takvima se uvek zna kako će teći razgovor: sve njihove
replike su unapred poznate, nema ni potrebe da se razgovor započinje. I
čitav roman je unapred poznat, i ženidba, i penzija.
Njemu Moskva, njoj tuga.
A ako školsku ljubav, onu iz dečje sobe, kreneš da presađuješ iz saksije
u kasniji život odraslog, korov će je ugušiti.
Vera je, naravno, bila ljubomorna na Moskvu, ali on je s Moskvom
nije prevario. U dvadesetoj je sadašnjost zaista sadašnjost, bez
projektovanja budućnosti ili pretresanja prošlosti. Ali kada je zamišljao
sebe odraslim u Moskvi, Vera je bila negde pored, a ostalo nije bilo bitno.
Više od toga se ne sme očekivati od klinca, niti bi imalo smisla. A devojci
je ovakva kratkovidost nepojmljiva.
Momci sa godine predložili su Ilji da njih trojica iznajme stan udaljen
jednu autobusku stanicu od fakulteta. To bi značilo da će se sada s Verom
viđati samo vikendima.
Zato mu je bilo važno da se nađe u tom vozu koji ih je sada oboje
vozio u istom smeru. A da li su slušalice koje su delili i zakačene
svetlucave narukvice mogle da zadrže zajedno dvoje ljudi koje je sila
vaseljene vukla različitim orbitama? To je nepoznato.
Voz se peo baš na Savelovsku.
 Letnja Moskva danju je mikrotalasna. Vrzma se sporo u blizini Trećeg,
Sadovog, Koljceve linije metroa, kuva te nevidljivim zracima kroz oblake,
kroz prašnjavi vazduh, kroz sto metara riđe gline. Sve vreme si u lepljivom
znoju. Kiša spere njenu utrobu, slepi i zgužva prašinu sa ulica, od snega od
topola umesi prljavu vatu i iznova pari.
Ali kada zračenje prestane, kada se prodiše, kada se razredi vazduh,
zađe sunce - Moskva postaje najbolji grad na planeti.
Te večeri nad Moskvom su se nadvili oblaci i malo je rashladili.
Verina svetla koža, koja nije mogla da pocrni, naježila se. Ilja je skinuo
široku košulju i sakrio u nju svoju Veru. Išli su od metroa ka čokoladnom
poluostrvu „Oktobar”, i kada ih je tesna jednospratna Poljanka izvela na
prostranstvo, poželeli su da zažmure. Kremlj je zaslepljujuće sijao,
osvetljen odozdo, i nije bilo nijedne zgrade na keju koja se nije trudila da
ga prati. Oblaci su napunili bateriju zemljinom strujom i sijali
fluorescentno. Moskva je sama po sebi zvezda, te joj ostale nisu potrebne.
Prilazi „Oktobru” bili su zatvoreni. Automobili su se tiskali i gurali se
u jedinu saobraćajnu cev na poluostrvu. Oni koji su žurili izlazili su iz
auta. Vesela masa je zauzimala blatnjave mostove, okruživala klubove, išla
na nastup. U redovima su nimfete u minićima cupkale u mestu, a njihovi
paževi su se šepurili. Košnica kluba uzbuđeno je brujala, točila svoj med.
Oni neiskusni putovali su ovamo iz svih krajeva grada, iz njegovih
najudaljenijih predgrađa, s nadom da će se tu konačno rešiti svoje
nevinosti, koja im je dozlogrdila.
Oproštaj s njom počinjao je malim poniženjem na ulazu.
Dugačak red dopirao je do obezbeđenja, koje je moglo zadovoljno da
posmatra golonoge devojke, navodno stidljivo, ali i uvredljivo da ih gleda
pravo u lice, zuri kroz njih, poput evnuha. Dečacima su piljili u oči,
primoravali ih da se strpe i smeškaju: navodno je to provera uljudnosti,
prostaci nam ne trebaju u klubu. Mogli su, pregledavši sve do gole kože,
izjaviti: ne možete da uđete. A mogli su se, primoravši te da se strpiš,
moliš, slušaš „ua!” iz reda, smilovati i nemarno odmahnuti glavom: može,
ajde. Prijatno veće. I dobro, trpeli su. Najhitnije da su ih pustili, a
poniženje se onda brzo zagladi. I ne samo to, radovali su se što su prošli,
kao položenom ispitu: pošteno su zaslužili akciju.
Ilja je mislio da će ga kolege uvesti unutra, ali ga oni nisu sačekali,
napisali su SMS: naći ćemo se unutra.
Vera je bila nervozna.
Izvukao je iz džepa dva izduvana balona. Rekao je Veri: sada ćemo
započeti važnu tradiciju, koju ćemo obavezno čuvati čitav život. Svečano
je skinuo s njene ruke, a zatim i sa svoje, fluorescentnu narukvicu.
Izravnao ih je, proturio unutar balona, naduvao, zavezao i dobio svetiljke.
Prišli su ogradi, dole je tekla reka.
„Poljubi me.”
Uzeli su balone i spustili ih u vodu. Zaplivali su jedan pored drugog,
lagano u paru, po tamnoj svetlucavoj reci, a unutar zelenog i crvenog bili
su svici. Bilo je lepo. Vera i Ilja su ih pratili pogledom.
„Zajedno plivaju”, rekla je Vera.
„Sledeće godine ćemo ih puštati na isti ovaj dan!”, objavio je Ilja. „Ma
dobro, za vikend.”
Uzeo ju je za ruku.
Iza vrata kluba slivao se bas i kada su se krila širom otvarala, razlivao
se smeh stopljen s muzikom. Činilo se da su unutra točili i prodavali sreću.
Želeli su da se napijaju sreće sve dok ne izgube svest.
Stajali su u redu.
Kažu da parove na ulazu ne biraju, oni manje troše, oni nemaju potrebe
da napiju jedno drugo. Trebalo je da se pretvaraju da su sami kako se
putovanje od sat i po iz Lobnje ne bi pokazalo uzaludnim. Ali Ilja nije
mogao da izda Veru i pusti njenu ruku. Zapravo... Tačnije, nije mogao da
joj kaže zašto bi trebalo tako i zbog čega.
Dugi minuti su prolazili dok su cupkali kod samog ulaza. Drugari nisu
uzimali telefone. Verovatno je unutra bilo veoma bučno.
„Zašto se smejete, mladiću?”, pitao ga je čovek iz obezbeđenja.
„Rok je gotov!” rekao je Ilja.
I „arhanđel”, koji je i sam nekada bio čovek, setio se toga i pustio ih
oboje u „Raj”. U oblake slatkog dima, u muziku koja dobuje po ušima, u
blaženstvo.
Tu su se našli i s kolegama, veselim, iskrenim. Tapšali su ga po
ramenu, plesali su u krugu. Imali su u rukama po koktel, nudili su Veru
svojim slamkama. Vera je uzimala, smejala se.
„Hoćeš da popiješ nešto?”, pitao ju je Ilja. „Neko pivo ili...”
„Nema potrebe!”, stidljivo je odmahnula Vera.
Ali je ipak otišao do šanka. Odlučio je da sebi ne uzme ništa, može se
u toaletu napiti vode na slavini, kao i obično. Na šanku se snebivao,
ispitivao cene i na kraju se odlučio za đus-votku: pristojan kvalitet za
pristojnu cenu. Neke devojke su mu mahale sa drugog kraja šanka i on je,
samo na trenutak, zažalio što je zaljubljen.
Vera ga je čekala, obradovala se đus-votki, smešno se mrštila na votku,
ponudila društvo, Ilju takođe, ples je postao življi. Posle četrdesetak
minuta konačno ih je prošao grč. Bilo je tako dobro ogluveti!
Ilja je uživao posmatrajući: Vera je pustila kosu, ispod pripijene majice
nije nosila brusthalter, umesto mini-suknje obukla je crne helanke, ispalo
je još nevinije, ali i poročnije. Ipak je ovde izgledala bolje od gotovo svih
ostalih.
Olimpijska reprezentacija je ušla u bazen, izvodila akrobacije uz
bitove, s mnogospratnih VIP loža nepoznati bogovi lagodno su posmatrali
savršene butine, oko njih su se komešali konobari i dodvoravali im se,
smrtnici su se trljali jedni o druge na podijumu, rasplamsavali vatru.
Zapaljeni su se ljubili po ćoškovima, neki su s vremena na vreme uzdisali
u zaključanim kabinama. Svi su pričali, niko nije slušao. Klub je bio nešto
sasvim suprotno od zemaljskog života, možda i sam raj, što da ne? Edem
sa zelenim proplancima, belim odorama i harfom nije raj, više je poput
buržujskog doma staraca. Dvadesetogodišnjacima bi bilo dosadno da odu
tamo nakon smrti.
Stroboskop je proradio, seckao je televizijski kadar realnosti na
iscepkane jednobojne slike filmskog žurnala. Zbog toga nisu odmah
poverovali u ono što je usledilo. U gomili su se pojavili ljudi u
fantomkama, u pancirima, ali i to je mogao biti deo šoua, pa tu su već bili
rasplesani patuljci s prikačenim falusima, olimpijski ponos zemlje u
plitkom bazenčiću, bodi-art na debeljucama - zašto ne bi sada bio i
maskenbal?
Zatim su se specijalci probili na binu kod di-džeja i isključili zvuk.
„Narko-kontrola! Niko da nije mrdnuo!”
Otupeli stroboskop se još malo mučio dok ga nisu iščupali iz utičnice i
uključili svetlo. To je bilo kao da su ih sve skinuli gole pred topovskim
cevima. Toga su se već uplašili. Razišli su se s podijuma, slili se ka
izlazima, ali su ih i tamo sačekivali. Lože su već bile puste.
„Smirite se svi! Ostanite tu gde ste!”
Crni su poput češlja počeli da se kreću kroz salu, birajući i odvlačeći
nekuda one najočajnije koji su još uvek plesali pod nemim zvučnicima, Ilja
je uhvatio Veru, povukao je podalje od zubaca češlja koji se približavao.
„Stoj! Kuda?!”
Vera je vrisnula. Zastala je.
„O, gle, ova je dobra!”
Čovek ju je zgrabio za zglob. Kovrdžav, mlad, izbrijan. U civilu; zato
je Ilja povukao Veru k sebi. Ali je ovaj imao buldožerski stisak.
„Šta ’oćeš?!”
„Pusti je!”
„Ilja! Ilja!”
„Ef-Es-Ka-En! Nju ćemo zadržati! Molim da ne ometate!”
Vera, bespomoćna i izgubljena, samo je vrtela glavom gledajući u Ilju.
„Pokažite legitimaciju!” zahtevao je Ilja dok mu je glas pucao.
„Tebi da pokažem legitimaciju?” šmrknuo je ovaj u civilu, oči su mu
bile besne, izbuljene.
„Da! Kao što je red!”
„Na!” Ovaj na brzinu gurnu dokument Ilji pod nos: mlađi poručnik
nekakav. „Još nešto?! Pusti je odmah ili ću i tebe momentalno privesti!”
„Ma na osnovu čega?!”, Ilja nije popuštao stisak.
„Jesi ti p-prso, osnova’?!”, zaplićući jezikom, viknuo je poručnik.
„Privodim narkomana, vodim je na pregled! Skloni ruke!”
„Nije istina!”, Vera se rasplakala.
„Nemate pravo! Svedoke ću... Momci! Leh, gde si? Ovo je
protivzakonito! Ti se samo nabacuješ mojoj devojci!”
„Imam pravo, ja sam na dužnosti, a ti mi smetaš! Naredniče!
Omeljčuk!” Kovrdžavi je pozvao crne s našivenim FSKN7 i do njega su se
probila dvojica. „Evo ovog zadržite. A ti sa mnom!”, povukao je Veru.
Drugovi sa fakulteta, koji su još stajali pored, odmakli su se od crnih
kao od kuge i nestali u gomili. Okolo se raščistilo, na sredini, kao na ćeli,
ostali su samo Ilja i Vera - i ovi.
„Ne smeš da je pipaš! Nije narkoman! Ne smeš! Čuješ li, kurtonu!”,
viknuo je Ilja, koji je ogluveo. „Ma ti si ovde nadrogiran!”
Kovrdžavi je pustio Verinu ruku. Uneo se Ilji u lice. Primakao se
njegovom uhu. Prošaputao:
„Ti ćeš meni da naređuješ? Ti, životinjo? Šta ćeš da mi uradiš? Znaš li
gde ribe sakrivaju kesice? E sad ću je lepo staviti na pod...”
Rignuo je Ilji u uho i nastavio. Ilja, ne saslušavši do kraja, odgurnu ga
dlanovima od sebe. Kovrdžavi se zaljuljao, ali se održao na nogama.
Klimnuo je Ilji. Nakrivio se.
„Omeljčuk! Napad na službeno lice! Zadržaćemo ga! A vi, ajde,
slobodni ste”, odmahnuo je Veri, koja je jecala. „Idi, šta stojiš!”
„Ajde, Vera!”
I Vera je krenula.
„Protivljenje prilikom privođenja!” rekao je crnom ovaj u civilu, Ilja se
oteo, ali doleteo je jedan operativac, pa drugi, savili su mu ruke, pognuli
ga, povili. I nekuda odvukli, stisnuvši ga sa obe strane.
„Zašto njega?”, hrabro je zapištao neko od kolega.
„Sačekaj malo, sad ćemo se vratiti po tebe!”, zarežao je na njega čovek
s našivenim natpisom i ovaj je nestao.
Ilja se osvrtao, da li je Vera uspela da nestane? Zbog sebe mu nije bilo
strašno, pa šta mogu da mu urade? Travu je probao jedanput na školskom
raspustu, narkotike više nikada nije ni takao. Čist je, ne mogu mu ništa
prilepiti. I Vera je čista, ali nju kovrdžavi može lakše da ukalja. Ako im je
Vera umakla, Ilja će biti ponosan. Čvrsto je odlučio da se drži
dostojanstveno.
Isterali su ga na ulicu, saterali ga u furgon, gde su bile nekakve
ošamućene maloletnice, ljudi u ogrtačima, brkati komandir. Pustili su ga.
„Ajde! Izvrni džepove!”, šmrknuo je poručnik. „Izvadi i predaj sve što
imaš! I ličnu kartu!”
Ilja je slegnuo ramenima. Gurnuo je ruku u džep i izvukao ključeve od
kuće. Novčanik. Nešto meko... Sitno. Izvadio je. I zažmurio.
„Ovo...”
„E, Pavele Filipoviču. Pogledajte šta imamo ovde.”
Crna kesica. Nešto upakovano u nju. Ilja još uvek nije želeo da shvati
šta.
„Stavite na sto. Stavi na sto!”, naredio je ovaj sa brkovima. „Šta je to?”
„To nije moje!”
„Dobro, jel’ ima neko pincetu? Potrebni su nam i svedoci. Dovedi
svedoke, Petja”, komandir je naredio poručniku.
„Evo ovde društvo sedi, hajde njih da uhvatimo, što bismo tragali
dalje, Pavele Filipoviču?”, kovrdžavi je klimnuo prema ošamućenima.
„Ajde... Omladino! Ima li neko od vas ličnu kartu? A ti sedi, sedi i ne
žuri”, zažuborio je brkati Ilji. „Gde ti se žuri...”
„To nije moje!”
Već je shvatao, ali još uvek nije mogao da poveruje, protestovao je, ali
nije mogao da govori, kao da su ga kljukali, gurali mu u usta gustu
bezukusnu ovsenu kašu, terali ga da guta i još mu trpali u usta, gušile su ga
te njihove reči, gušio se u svojoj bespomoćnosti, otimao se kao u živom
pesku, a oni su brzo radili svoj posao, na koji su već toliko navikli i radili
ga mehanički.
„Dobro. Otvaramo.”
Ogulili su tanki crni celofan, a unutra - male, kao džepići s plastičnim
kopčama, kese sa brašnom.
„Eto ga. Već je i premereno. Znači spremno za prodaju. Ajde da
prebrojimo. Dakle, omladino, sada je sve na vama! Jedan, dva, tri...”
Svedoci su prevrtali teškim beonjačama, poslušno pratili kako
poručnik pincetom premešta kesice s praškom na vagu. Nisu imali
primedbe: Ilji su tovarili na vagu, a s njihovih su istovarali. Svako gleda
sebe.
„Podmetnuli su mi! On mi je podmetnuo!!”, Ilja je konačno progutao
ovsenu kašu. „Šta je tamo?! Šta je u kesicama?!”
„E, to ćemo sada pitati stručnjake.”
 Ilja je zatim saznao šta je bilo tamo: njegov život, zdrobljen u prašak,
eto šta. Član dvesta dvadeset osam, tačka jedan. Priprema i dilovanje.
Priprema i prodaja narkotika. Kokain.
„Dobro! Svedoci. Potpišite se. Petre! Dokaze ćemo pažljivo skupiti.
Tamo su njegovi otisci, pazi da ih slučajno ne obrišeš. To je sve, zovi
specijalce ovamo.”
„To nije moje! Zašto me ne pregledaju?! Pa imate doktore! Neka mi
urade analize! Neka mi izvade krv! Čist sam!”
„Kasnije će uzeti, ne brinite toliko”, obećao mu je brkati. „I sami
vidimo da ste trezveni. Samo što to ništa ne znači. Vi dileri, vi ste ovde na
poslu, na dužnosti, jel’ se tako kaže? Potrebna vam je hladna glava. I čiste
ruke! Baš kao i nama. To je sve, Petja, završi s njim, tamo još imamo posla
preko glave.” On je svojim debelim prstima, svojim debelim glasom uzeo i
nabio Ilju u levak mašine za mlevenje mesa, u žleb za meso, nežno i,
ulivajući mu nadu, ugurao ga, njega koji se otimao i skičao, u spiralu
mašine, a Petja je okrenuo ručicu.
Dok su ga vodili prema autu, Petja je vukao Iljušine sputane ruke uvis.
I pričao sam sa sobom.
„Eto ti, gade. Eto ti, seronjo. Pseto, čeka te sedam godina. Grejaćeš
daščare i dozvati se pameti. Saznaćeš kako je živeti lišen slobode. Na
robiji govori ljudima ko ima kakva prava.”
„Ići ću na sud! Na sudu ništa nećeš dokazati! Čist sam! Nikada nisam
koristio narkotike! Ni travu nikad nisam uzimao!”, pričao je Ilja sam sa
sobom.

***

Ali sudiji nije bilo potrebno da zna sve to. Njemu je bilo važno nešto
drugo: šest kesica po dva grama, crni omoti sa otiscima prstiju, izjave
svedoka i kovrdžavog poručnika. Mlađeg poručnika Federalne službe za
kontrolu upotrebe i prodaje droge, Hazina Petra Jurjeviča. Puno ime je
mama saznala preko advokata koji su učestvovali u postupku. Advokati su
joj rekli da donese, pa će razmisliti. Ali mama nije imala šta da donese.
Što se tiče sedam godina - poručnik je pogodio.
„Kurvo!”, vikao je Ilja šapatom kroz suze kada su pročitali presudu i
kada su odbili žalbu na presudu Kasacionog suda. „Kuurvoo.”
Hazin se nije pojavio na sudu, Ilja mu više nije bio zanimljiv, služba se
nastavljala. Sudija se snašao i bez njega. Svi su pušili travu.
Brzo su sve sredili i krenuo je u Solikamsk.
 3.

Više nije išlo.

Nije mogao da popije ni polovinu. Sedeo je u kuhinji, gledao televiziju.
Televizor nije odbijao da razgovara s njim. Televizor je kao ludi komšija:
ako te ošine pogledom, ne moraš ućutati niti pobeći. Blebetao je, pravio
grimase, ulivao jezu. Ali Ilja se sada radovao toj neobuzdanosti, tom
tuđem gnoju. Neka zavija. U tišini je mogao da čuje sebe, a to je bilo još
gore.
Ilja je želeo da zaspi, ali mu votka nije dozvoljavala. Votka je postala
njegov skelet, na sebe je navukla njegovu kožu, bečila njegove oči na
treperavi ekran, mrdala vilicu, punila njegovo preparirano telo bajatim
hlebom i bezukusnom mrkom kobasicom. Votki je trebalo nešto od njega,
ali se Ilja plašio čak i da pomisli šta je to.
Zatim su ga noge odnele nazad do telefona.
Okrenuo je mamin broj. Mobilni koji je ona uzela sa sobom. Sačekao
je da odzvoni sedam, pa i deset puta. Veoma je želeo da je dobije. Bacio je
slušalicu. „Hhhhhhhhhhhh”, izusti. Oči su mu se sušile.
Da li da ode do nje? Da je donese kući? Trebalo bi da zakaže prevoz.
Nije daleko odavde. Zar je ne može ostaviti tamo?
Ne. Sada nije mogao. Posle, kasnije. Sada nije imao snage da spozna
sve. Plašio se da mu sećanja ne zamene slike leša.
Preostao je još jedan broj koji nije pokušao da okrene. Serjogin.
Dugmići su se teško i sporo utiskivali. Osim Serjoge nije imao koga više
da pozove. Ovde nije smeo da promaši.
Serjoga je odmah odgovorio.
 „Dobar dan, Tamara Palna.”
„Serjoga.”
„Ko je to? Ilja, ti si? Jesi li ti to izašao?”
„Izašao sam. A ti... Jesi li tu, u Lobnji? Ili si otišao?”
„Ma tu sam! Gde bih bio?”
„A... Ajde svrati do mene? Ja sam ovde... Sam sam. Baš danas... sam
došao.”
„Jel’ to sam cirkaš? Oho. Dobro, druže, čekaj da pitam ženu. Mali nam
ima temperaturu... Ali nije ovo mala stvar! Sad ću te nazvati, sačekaj.”
Obećao je i nazvao. I već za pola sata je stajao u predsoblju.
Bio je čudan. Preplanuo, nekako neobično ošišan: obrijano sa strane, a
na sredini ćuba. Tome svemu je pristajala negovana brada; Serjogi nikada
u životu ništa nije raslo na licu, a sad ima bradu.
Zagrlili su se. Snažno je mirisao na slatku kolonjsku vodu. Brada je
imala neki svoj poseban prijatan miris i golicala je.
„A gde je Tamara Pavlovna?”
„Nije tu. Aj’mo u kuhinju.”
Nasuo je čašicu. Serjoga ju je odmah iskapio, nije se prenemagao.
„Gde si ti tako pocrneo?”
„Ma išli smo... Išli smo na Šri Lanku. Čitavo leto smo protraćili, mali
nije primio vakcinu, presedeli smo u vikendici, odlepili od ruskog kolorita,
naravno, i Stasja me je naterala da joj sredim Šri Lanku za rođendan. Neka
drugarica je išla tamo sa svojim mužem i bilo joj je baš vrhunski, pa nam
je preporučila i tako redom. Svakako smo već imali spreman novac, a kako
je sad rublja malo skočila, imali smo taman. Ostavili smo našeg momčića s
njenim roditeljima, on je s njima, izgleda, na istoj talasnoj dužini, i nas
dvoje smo brzo otišli da surfujemo. I sve je onako kako je drugarica
pričala. Druga mladost, da ne poveruješ. Dve nedelje kao jedan dan.
Odnosno dok si tamo, čini ti se da je prošlo pola godine, vreme se vuče na
jedvite jade. A kada sletiš kući na Šeremetjevo, izađeš sav preznojen i
veseo, a pod nogama ti pljeska bljuzgavica, u lice ti duva čas sneg, čas
kiša, odmah počne da ti štipa kožu, ali tipično je da otadžbina tako miriše...
I ti si u fazonu: prokletinjo prokleta, da nisam ja tu Šri Lanku samo
sanjao? Preplanulost isto brzo prođe, naše sunce, izgleda, isisava vitamin
D nazad iz kože. Hoćeš li mi sunuti još jednu?”
Ilja je sunuo. Serjoga je iskapio drugu čašicu, prešao pogledom po
stolu, potražio meze, ali nije pipao kobasicu.
„A onda još i na poslu haos, rukovodstvo u principu ne daje odmor u
novembru, kažu - nisi mogao da sačekaš mesec dana do praznika? Aha, a
za praznike sve avionske karte rasprodate, a na ’Erbienbiju’ cene
astronomske, a i hteli smo da malo surfujemo na miru, da uđemo u formu,
i to bez publike, a za Novu godinu tamo nije okean, već boršč sa
Australijancima, pa nije to samo naša Nova godina, već međunarodna.
Uglavnom, ja sam bio u fazonu: ma nosite se, druže komandire, mislim,
nisam mu rekao to, naravno, ali sam glasno pomislio. A sada mi govore,
tvoj plan prodaje za novembar se nije mrdnuo, a preostalu nedelju možeš i
da spavaš ovde ako hoćeš, ali cifre da budu spremne. A mali doneo iz
vrtića nekakvu dečju boleštinu, na čelu mu možeš armaturu zavarivati, kao
ključala voda. Stasja odmah kao da joj se mozak iščašio, ja već kasnim
pola sata na posao, a ona počinje: ja sam ovde s Temom, a ti tamo, nas
dvoje smo ovde, a ti tamo, ma tebi je svejedno, ma i nisi čovek, i već
možeš da pretpostaviš. Meni je lično Teme žao, momak ima dve godine,
temperatura trideset devet, a on ne plače, nego se smeje, bunca, šta li... Sve
u svemu, kakva bre Šri Lanka, kao da i nismo nigde išli. A ti... Kako si ti?”
Serjoga je pitao njega, a pogledao u televizor. Zatim u mrvice hleba.
Zatim u prozor. Još mu nijedanput nije pogledao pravo u oči, pomislio je
Ilja. Čak se i od njegovog lica Serjoga okretao, nije mogao da izdrži više
od sekunde. Izgleda da je Iljino lice postalo klizavo.
„Ja kako sam? Pa ono, izašao sam.”
„Koliko je to godina prošlo?”
„Sedam.”
„Da, tačno. Sedam.”
Ilja je nasuo još po jednu. On je, valjda, želeo da se druži sa ovim
Serjogom kao što se nekada družio sa onim. Da se spoje krajevima niti.
Votka je kao aceton, ona može da slepi te krajeve i tim krajevima se mogu
nakratko povezati.
„A...”, Serjoga se zadržao na Iljinom čelu. „A kako je tamo na robiji?”
„Kako. Standardno. Robija pa robija.”
„Ma da.”
Želeo je, ali nije mogao.
„Slušaj”, rekao je Serjogi. „Daj mi mob na minut.”
„Šta? A. Da. Naravno.”
Gurnuo je ruku u džep farmerki - žurno. Izvadio je tanko sivo staklo.
„Sedmica...”, zazvučalo je tako kao da se Serjoga izvinjava. „Sačekaj...
Ima šifru”, već je podigao prst iznad ocrtanih kružića-dugmića. Zatim se
prisetio. „A, da, ovde može i otiskom prsta. Evo.”
Kao da ga je nerado dao Ilji. Ovaj je razgledao nove ikonice.
„Ovde se zove, ovde su notifikacije, Votsap i tako dalje, a ovo je
internet”, preleteo je Serjoga po dugmićima, videvši kako Ilja okleva.
„Ma u toku sam! Šta je, misliš da sam skroz divlji?” Ilja je prešao
prstom preko stakla i, promašujući između tesno smeštenih tipki, oprezno
pozvao.
„Halo?”
„Vera!”, Ilja je ustao, stolica se prevrnula i počela da pada, ali kako u
toj kuhinji nije imala gde da padne, ostala je da visi nakoso. Ilja je
iskoračio iz kuhinje, glasno zatvorio vrata.
„Ko je to? Ilja?!”
„Znaš li šta mi je onaj šupak onda rekao u klubu? Šta mi je ta kurva
rekla tada, ta mrcina?! Evo šta: ući ću tvojoj ribi u sve šupljine i tamo
potražiti robu, a ti ćeš stajati i gledati!”
„To sada više ništa ne znači.”
„Ne znači! A šta bi značilo?! Da te je kao neku prostitutku jebao
tamo?! Da ti je pičku razvalio?!”
„Uradio si šta si uradio, Ilja”, rekla je Vera odlučno. „Hvala ti.
Svejedno. Ne volim te odavno. Možda sam ološ. Ali ni to ništa ne znači.
Nikada ti se neću vratiti. Ne zovi me više. Ni sa kakvog broja. Izvini.”
Ilja je sam prekinuo vezu. Nešto u Veri je zazvučalo tako da više nije
mogao da očekuje njenu ljubav. Zvonilo mu je u ušima. Nije mu bilo lakše
od njenog „izvini”. Ali se osetio kao da je narkoza prošla. Prošla je
narkoza i umesto ruku sada ima patrljke. Gotovo je. Više nema za šta da se
uhvati.
Staloženo je prekinuo vezu.
A zatim se okrenuo i kaznio telefon zamahnuvši tako da je ovaj odleteo
dođavola sa svog ležišta na majčin krevet i upao u jastuke.
„Sipaj do kraja”, viknuo je Serjogi. „Evo ti tvoj mob, ne boj se.”
„Vera?”
„Sipaj, majku mu, ne guraj nos. Vera ili ne... Nema šta da se čuje. Sam
ću reći šta treba.”
„Ma dobro”, Serjoga je poslušno razlio ostatak: bilo je gorko. „Iljuh...
Pa jesu li ti podmetnuli?”
Ilja se prenuo.
„A šta... Šta ti misliš?! Šta ti misliš?!”
„Ja? Pa mislim... Da nisi kriv. Ali poslednjih godinu i po smo se
retko... Kad si krenuo na fakultet...”
„Daj mi opet tu stvarčicu. Kažem, telefon mi daj na minut.”
Serjoga mu je poslušno vratio svoje ogledalce. Ilja se zamislio nad
ikonicama, nesigurno ih izlistao levo-desno i zatim odgurnuo.
„Imaš li Vkontakte?”
„Da, evo. Aha. Šta, tamo ste mogli da ulazite i na Vkontakte? Nisam
znao da je kod nas tako humano...”
 „Sve ima svoju cenu, kapiraš? A fon posebno. Fon posebno košta...”
Ilja se udubio.
Televizor je radio bez zvuka. Na njemu je spikerka razjapljivala usta.
Ličila je na ogromnu ribu u akvarijumu kome su ispustili vodu. Riba je
žurila da kaže kako je lepo živeti bez kiseonika. Serjoga je gledao riblju
facu, trudio se da joj čita laži sa usana. Sedeli su u tišini.
Ali se Serjoga uskoro uznemirio, kao da je i njemu nestajalo vazduha. I
njemu je bilo potrebno da brblja.
„A sećaš li se kako smo se uvukli u golubarnik na Bukinskom putu?
Kad je to bilo, u sedmom razredu? Onaj što je pored Verkine kuće, pored
železničke pruge? Kada nas je gazda skontao i počeo kroz prozor da nas
gađa iz vazdušne puške? Evo sve pokušavam da se setim zbog čega smo se
tamo zavukli. Nismo valjda mislili da pečemo te golubove! Možda da
bismo ih pustili na slobodu? Ili da ih koristimo kao pismonoše? Ne sećaš
se? Meni bukvalno kao da je pred očima. Tada me je pogodio u zadnjicu.
Skoro van dometa, čak ni farmerke nije probilo, ali je ostala
masničetina...”
„Na. Gle.”
Na telefonskom ekranu bila je otvorena fotografija: kovrdžavi mladić
tamnih obrva sa glatkom rumenom kožom u jarkoplavom sakou i
uštirkanoj košulji, borilačkim zahvatom privlači sebi devojku s
napumpanim usnama i veštačkim trepavicama. Manžetna na košulji puca
od žutog sata.
Momak je imao zadovoljan i nehajan pogled, ali je, škiljeći, stavljao do
znanja da je jedan od onih koji proždiru i ne goje se. Osmehivao se
usnama. Iza leđa su mu se kikotali rasplinuti ljudi: plavi muškarci i crvene
žene.
Ispod fotografije bilo je napisano: „Danas sa društvom u ’Ervin’, zatim
u ’Huligana’, ko će s nama?!:))”
„Evo. Evo ovo đubre me je strpalo u zatvor. Svima je zamazao oči.”
„Za šta?”
„Za šta. Bio je nadrogiran, a ja sam to primetio. Počeo je da se svađa.
Znaš šta se njima sviđa? Kada im se gleda u usta. Da svi šišaju i gutaju
njihove reći. Ni za šta, jebiga. Jer mu se može. Evo, ovo mu je auto. Listaj,
listaj. Evo, gledaj: ovde je i on preplanuo kao i ti. Dok im je rukovodstvo
dozvoljavalo, išli su u Tajland. Tamo je, verovatno, kresao devojke lakog
morala, razne maloletne homoseksualce. Belo, gledaj, belo. Ne belo, već
špric. Nafiksan, garant! Kakav život, a? Sad je major. Uskoro će,
verovatno, postati i potpukovnik.”
„Oni... Oni mogu tek tako sve na društvene mreže? Mislio sam da je
pandurima to zabranjeno...”, oprezno se odazvao Serjoga.
„Zavisi kome. Ranije je imao profil na svoje ime.... Sada ga je
promenio u nadimak. Ali ja sam stari pratilac. ’Huligan, kurva. Gde je
’Huligan?
„U Ročdeljskoj. Trjohgornaja manufaktura. To je mesto... Bilo je u
modi prošlog leta. Ima svašta u blizini, to je bivša fabrika, veliki prostor.
Sada tamo otvaraju kancelarije, restorane i tako to.”
„Restorane i tako to...”, ponovio je Ilja za njim. „A ja srcem čorbuljak.
Nekom pljušte talasi, nekom pljušte šamari, jebiga. Zamerio si se. Eto ti.
Trpi. U džepiću. Među ovakvima i onakvima. Ne izlazi. Sve njima. Na
zadnjim šapama, ko kučence. Odeljenje njima. One novine. Zatim ovima
objasni, da te ne prebiju. Samo da bi dobio uslovnu. Samo što pre. Ranije
samo. Možda je i trebalo tako. Puzeći. Možda bih tako uspeo. A kakav bih
se tada vratio. Ali zato bih uspeo. A ako ni tada ne bih izašao. Đubre.
Suka.”
Skočio je i zgrabio drugu flašu, lako joj skinuo otvarač, sebi sipao
prvom - prepunio je.
„E, slušaj...”, pobledeo je Serjoga. „Ja to... Ne mogu. Stasja neće
razumeti. Moram da pođem. Ajde, mi...”
„Sedi!”, Ilja je premestio flašu, tresnuo je na sto, počeo da sipa u
Serjoginu čašicu.
„Ma da. Tako je. Ona je već rekla da će malom kupiti panadol,
nemamo više. Ja... Ajde sutra ćemo. Ili tamo sledeći vikend. Samo da
momak ozdravi.”
Ilja, ne odgovorivši, sasu votku u sebe. Uzeo je daljinski, pojačao
zvuk.
„Evo... Ova je poslednja”, Serjoga srknu. „Telefon uzimam?”
Izvukao se u predsoblje, navukao tamo svoju jaknu, sam napipao
bravu.
„Bićemo u kontaktu, važi? Lezi, odspavaj, Iljuh!”
Ilja je još više pojačao.

***

Nije osećao hladnoću.

Maglovita tama je poput kiseline nagrizala kuće, gutala ih i iznova
varila. Svetiljke su škrto svetlele, štedele su energiju. Svetlo je teklo s
prozora, koji su na montažnim višespratnicama bili razbacani kao da su ih
naslepo nabadali šilom. Nesigurna zemlja bila je klizava. Sneg je prestao
da pada, ali je bez njega vetar postao oštriji. Ljudi su se posakrivali. Na
stanicama su se samo kostrešili neki pingvini u iščekivanju zarđalih
snegomobila.
Noge su iskoračivale same, Lobnja se okretala unazad.
Kratkovidi automobili su svirali, primećujući Ilju na ivici u poslednjem
trenutku.
Unutra je takođe klokotala kiselina.
Ona ista koja mu je prve godine spržila svu sluzokožu na duši. Tako je
pekla da ju je neutralisao poniznošću kao bazom. Ali mu je i ta baza jela
dušu. Onomad je rekao komšiji u vagonu da je oprostio Suki, ali to je bilo
samo pola istine. On kao da je Suki predlagao nagodbu: praštam ti ako
mogu da se vratim u život. Na početak. A vratio se u šlepu ulicu.
Jedino ga je Serjoga dočekao, ali Serjogu više nije mogao da vidi, činio
ga je nervoznim. Mrzeo ga je zbog toga što mu je postao stranac. Zbog
toga što je sedam godina živeo na vrhu, dok je sam Ilja živeo na dnu. A
posebno je mrzeo Serjogu zbog njegovog sažaljenja. Bilo je vreme da i
njega amputira, dok ne zarazi svu krv. Baš sve iseći. Neka svuda ostanu
patrljci.
Ali Serjoga je ipak živeo svoj život, ne neki ukradeni.
Drugi čovek je bio odgovoran za to. Petja Hazin. Suka.
Ko ako ne on? Sudija je žena bez mozga i bez srca, daju joj mantiju i
grudi joj postanu prazne. Sud je tako i ustrojen da nikoga nije moguće
osloboditi tužbe: mora se osloboditi od oslobođenja. Čim je došlo do suda
- osuđen si. Sudije imaju prefrigane oči, izazvalo bi kontraefekat da živo
zagledaju optuženike. Sva zaštita koju optuženi može da dobije je od
islednika. Ako se postupak ne reši pre suda, to je propast. A od sudije
nema zaštite, tako da je besmisleno i svetiti im se. To Ilja sada zna: naučili
su ga na robiji.
Kod stanice su dežurala patrolna kola, ali su se panduri grejali unutra,
čuvali su obraze. I narod iz čitave Lobnje se slio ovamo, pa iz tog variva
nije bilo moguće odmah potkačiti i zgrabiti Ilju.
Na sebi je imao čizme, pristojnu jaknu: njegovu, iz studentskih dana.
Čudno mu je stajala: sada mu je bila povelika, iako je izrastao iz nje. Liči
li u njoj na čoveka? A ako se ne vidi kako mu stoji, ako se vidi samo s leđa
- liči li?
Na peronu je bio led s rupama od bljuzgavice, vetar je gurao Ilju pod
točkove promrzlih teretnih vozova, putnički su promicali pored, njihovi
prozori stapali su se u jedan ekran na kom se odvijao klip prosečnog
ruskog života. U glavi mu je odzvanjala nekakva muzikica za ples i on je
cupkao u ritmu.
„Zašto mene, đubre? Da povećaš broj razotkrivenih? Da mi vratiš za
nezadovoljstvo? Iz dosade? Zbog čega?”
Dmitrovski voz je išao sporo, davao je Ilji vremena da se predomisli.
Čak i ako nađe Suku, šta će mu reći? Kako će ga naterati da ga sasluša? Da
li će ovaj početi da se pravda za nešto od pre sedam godina? Da li će se
uopšte setiti?
Setiće se. Hoće.
Samo on ima odgovore.
Ako možeš radi svog trenutnog zadovoljstva oduzeti čoveku mladost,
da ni zbog čega iščupaš iz života najsjajniji komad - plati. Ne možeš se
osetiti velikim ako drugog ne zdrobiš u prašinu - plati. Ako možeš udariti
budalu autom i nastaviti da juriš, ne osvrnuvši se, svoju kičmu takođe drži
u pripravnosti. Misliš da će te tvoj kurvanjski sistem zaštititi pancirom,
misliš da će te tvoja hidra prikriti, da neće dati da svom odgrizu glavu. Ali
to se ipak dešava.
Peron je konačno živnuo: iz mraka je stigao voz koji su čekali. Ilja je
ušao u njega, začkiljio, počeo da se otkravljuje. Na sedištima se tiskala
omladina, išla je u Moskvu u izlazak. Pijuckali su pivce, kikotali se i
ljubakali. Ilja ih je gledao i nije prepoznavao sebe.
Voz je zakloparao po šinama, grad je iščezao i sada se kroz prozor
mogao videti samo isti vagon crne boje, i više se nije moglo izaći iz voza.
Ma Ilja se i nije spremao da izađe. Gravitacija ga je uvlačila u Moskvu,
oblio ga je znoj: padao je, približavao se Suncu. Morao je tamo, tamo je
morao nešto da uradi. Nije mogao da ostane kod kuće, tamo je bilo previše
prazno. Život je u trenu postao prazan, u njemu se nije imalo za šta
uhvatiti.
U vagone su ulazili bardovi, pevali su svoje serenade usamljenim
zdepastim tetkama, majstor s naočarima sa akustičnom gitarom na leđima
odsvirao je čitavom vozu nešto neovdašnje na fruli. Zatim se stvorio
šmrcavi gitarista, očiju poput dva otvora, položio prste na žice i počeo da
davi šansonom koja je smrdela na zatvor. Pevao je traljavo, a zenicama
švrljao po redovima: tražio je svoje. Ilju je odmah prepoznao, kao i Ilja
njega. Prošao je pored svih mladih, pored muškaraca s pivom takođe,
pravo ka njemu, bez obzira na studentsku jaknu.
„Nećeš valjda ražalostiti bivšeg zatvorenika?”, ispružio je ruku, a na
njoj je bio ožiljak od hemije, skidao je tetovažu.
Ilja mu gurnu stotku u ruku, samo da bi nastavio dalje, i okrenu se.
Ovaj odšepa prema drugom putniku - obrijanom, natmurenom. Znao je
koga može da odobrovolji. Unosna stvar: pola države je robijalo.
Ne, nije zbog toga putovao. Hazinove odgovore na svoja pitanja Ilja je
i sam znao.
 Na robiji su mu pomogli da shvati: tamo je takvih bilo napretek. Robija
je i sastavljena od takvih Hazina. Jedne love mrežom, kao slinave pse
crvenih očiju, i nabijaju ih unutra čizmama od veštačke kože; a drugi
dolaze tamo sami, svojom voljom, jer gde je još moguće uništavati ljude i
dobijati za to sledovanje?
A više se nije imao ko kazniti zbog toga što je majka umrla. I zbog
toga što je Vera prestala da ga voli. Što je Serjoga prešao na nerazumljiv
jezik. Zbog toga što je Ilja stigao iz Solikamska među zidove od cigle, sa
sasvim drugačijim licem.
I šta će tamo uraditi? Šta će uraditi sa Hazinom?
Votka je iznova vikala, nije mu dozvoljavala da odgovori samom sebi.
Votka je zujala u ušima, palila u venama, pozajmljivala bes i tvrdoglavost.
Votka je urlala gde se moglo šaputati. Ona ga je izvrtala na naličje. Spolja
je kožu sačuvao čistom, ali je postava bila sva u belezima. Postavu u
zatvoru niko nije mogao da sačuva.
Stigli su do Savelovskog bana, moskovskog graničnog prelaza.
Nad Moskvom se nadvio oblak, sipila je kiša. Moskva se takođe
znojila, bila je nervozna.
Provukao se kroz gomilu, našao žuti auto. Nije mogao pijan u metro, to
je znao čak i pijan. Sada su taksiji u Moskvi postali žuti i s kariranim
linijama, kao u vreme sovjetske vlasti. Sve je opet postajalo kao što je
ranije bilo: tako je jasnije.
Taksista je prilično snalažljivo brbljao na ruskom, ali se u Ilji vrtela
njegova ploča, nije mogao da odgovara. Votka u njemu zatražila je da
nabavi duvan.
Moskva se danju činila gordom, a noću nesrećnom.
Na ulicama su samo svetiljke tinjale, a zgrade su bile poput bušenih
kartica, kao u Lobnji. Izbledeo je odsjaj iznad grada: fasade su lišene
struje, reklama je ostalo malo. Uopšte malo svetla i mnogo tame. Ljudi su
trčali, pogrbivši se, kao da su ih požurivali šiljcima po leđima. Grabuljali
su jesenjim čizmama po ledenom želeu. A prava zima se tek približavala.
Iljina isparenja votke odmaglila su staklo i kroz njega se sada sve
rasplinjavalo.
Iz samo jedne zgrade gorelo je svetlo, iz hotela „Ukrajina”, Staljinovog
poklona - torte s mesom i armiranim betonom. Ali od njegovog jarkog
plamena okolne senke su bile još tamnije. Lagana reka borila se s ledom,
ali je od preterane hladnoće već tonula u san i uskoro bila primorana da se
zamrzne. Napred je polovina neba bila zaklonjena kulama Sitija. Za sedam
godina ih je mnogo podignuto, bez reda, slučajno, kao da su izrasli
stalagmiti. Ili polipi. Grad ih je za sada nekako održavao.
 Zatim su skrenuli sa obale u stranu i zaustavili se.
„Ročdeljska, evo ga”, saopštio je taksista. „Trjohgorna. Ovde izlazite.”
Ovde je bilo ono isto što i pre sedam godina u „Oktobru”: zastoji na
prilazima, komešanje na ulazima. Devojčurci u hulahopkama s tan-/kim
nožicama, obgrlivši se kako bi se ugrejale, trčale su u malim jatima.
Mladići su se skupljali, ispijajući flaše u hodu. U Moskvi su isključili
svetlo, odrasle u njoj oneraspoložili, uveli strogi režim, ali omladine to kao
da se nije ticalo. Njima je bilo potrebno da što pre žive, da se baš tu
zaljube, brzo, da se opijaju i neodložno predaju. Brojali su svaki sekund; i
morali su da gore u svakom plamenu.
Nije poznato šta su ranije proizvodili u toj manufakturi. Možda su šili
odela, a možda su osposobljavali sistem navigacije za rakete. A možda su
bila oba pogona, jedan pored drugog, radi zavere. Sada zbog pretvaranja
na Trjohgornoj prave cifre, slova i pakovanja za fantaziranje. A u noćnoj
smeni su opijenost, oholost i polni hormoni. Zgrade od cigle različitih
visina bile su nabacane, jednim su prozori bili izbijeni, drugim zakucani,
trećim su sijali sveže opranim staklima - manufaktura se preuređivala.
Limuzine koje su se caklile i trošni građevinski kontejneri s krhotinama
stajali su jedni pored drugih.
Ljudi su ulazili kroz kapiju i razilazili se po neosvetljenim budžacima
Trjohgorne. Klubovi i restorani su sjajnim izlozima i baterijskim lampama
obezbeđenja raščišćavali oko sebe nešto mraka, a tamo gde nije bilo
preduzeća - mogao si oko da izbiješ. Ljudi su se motali između svetlosti i
tame, bučni, grebali su i nasrtali na vrata, smejali se i tukli, glasno
flertovali i rastajali se. Ovde su svi bili pijani, ne samo Ilja; i tu je mogao
da čeka koliko god je trebalo. Napolju, u senci, bio je svoj na svome. A
nije mu ni potrebno da bude unutra - unutra je bučno, a njega očekuje
razgovor.
Dobro je mesto Trjohgorna manufaktura.
Stajao je i razmišljao: na slobodi je vazduh veoma razređen. Tu ima
previše mesta, gustina naseljenosti je previše niska. U logoru je, eto, po sto
pedeset ljudi u baraci, u zatvoru po pedeset u kućici, ležajevi su na tri
nivoa, do tuđe sudbine je pola metra; i svaki umesto sudbine ima otvoreni
prelom, oštrim krhotinama ka spolja. Nemoguće je ne naleteti na drugog,
nemoguće je rasparati se od njega, ne zaprljati se prnjama od mesa.
Upadaju jedan drugom u oči, u nos svojim smrdljivim iznutricama, udaraju
udom. Nemaju gde da se denu jedan od drugog. U početku je to strašno,
zatim mučno do povraćanja, zatim se privikneš, a zatim je bez toga čak i
pusto. Na slobodi s tuđinima živiš u različitim stanovima, deli vas zid, u
metrou svako ide u svom mehuru. Kao čaj u kesicama posle čifira - tako je
na slobodi. Sediš i čini ti se da je samo napolju sve stvarno. Izađeš, a ono
lažnjak. Život na robiji je zbrka, ali ne postoji ništa stvarnije.
Stajao je i razmišljao: a šta ako ne dođe? Ako ga ženska odvede na
nekakve karaoke? Kako će onda? Ići će kući? Sa čim? Kakvo je tamo
sutra?
Nije bilo nikakvog sutra. Sve se završavalo danas.
Nije osećao hladnoću. Kiselina ga je grejala.

***

Kada ga je video, ni sam nije poverovao.

Noge su mu se odsekle, klecale i bridele. Zid od cigle ga je pridržavao
iza leđa. Votka je počela da se povlači od hladnog vazduha. Ali je bilo
kasno za povlačenje.
Hazin je išao teturajući se, vikao je nešto na telefonu i, cimajući za
ruku, vukao sisatu žensku, ženska se spoticala na svojim štulama,
očajnički ga psovala. Ista ona s pozerske slike na Vkontakte.
„Šta se bre prenemažeš? Reći ću joj da se nosi! Kažem - reći ću!”,
Petja se konačno okrenuo prema ženi.
„E, kada joj kažeš, tada ćemo i pričati! Ja se nisam pretplatila da igram
ulogu druge u životu!”, vrisnula je ova.
Istrgla je ruku i zamahala butinama kao parna lokomotiva klipom,
dalje od majora. Prema rampi, prema izlazu iz lavirinta od cigle, iz
Petjinog ćorsokaka.
„Slepice!”, pljunuo je Hazin prema njoj.
Raščupao je kosu, okrenuo se u mestu, ali nije krenuo da je zaustavi.
Upiljio se u telefon, počeo da traži, možda da pozove još nekog. Okrenuo
je nekoga, prineo telefon uhu, pogledao u nebo.
„Oj. Mali. Hoćeš danas da se pozabaviš šmrkavcima? Da, snabdeven
sam. Ne? Znaš kakava tura! Razmisli! Uh, ma nosi se onda!”
Besno je prekinuo vezu tom čoveku i ponovo počeo da traži po
telefonu. Nešto ga je zasvrbelo, nekakvu ranu je trebalo raščešati; i Ilja je
već znao koju.
Tu Suka zavuče ruku u džep i zastade.
„Opa...”
Počeo je grozničavo da se pretresa. Izvukao je ključeve, zazveckalo je
još nešto nejasno. Zatim je okrenuo broj, prineo telefon uhu.
„Da! Zdravo! Bio sam sad kod vas sa devojkom. Jesam li možda
zaboravio novčanik? Crno-siv, kariran, ’luj viton? Jeste našli? Hvala bogu.
Da, sad ću se vratiti.”
 Bilo je vreme. Nije smeo više da čeka.
„Petja!”, pozvao ga je Ilja promuklo. „Petjunj!”
Major je podigao glavu, prelazio je po senci od cigala svojim očima
poput bušilica i tražio odakle dopire glas, gde treba bušiti. Ilja mu je
koraknuo u susret. Hazin je začkiljio, ali ga nije prepoznao. Pa Serjoga,
nekadašnji prijatelj, jedva ga je prepoznao. „Nećeš me ponuditi?”
„Čime da te ponudim?”, Petja se iskrivio. „Čoveče, ko si ti?”
„Upoznali smo se u klubu”, Ilja se skoncentrisao. „Prvi si me ponudio.
Bilo je super. Ja sam Ilja. Sećaš se? Pre jedno mesec i po dana.”
„Jel’ to... Onda u ’Stanu’?”, setio se nekoga Hazin.
„Da...”, Ilja je rizikovao. „U toaletu. Imaš li još?”
„Ilja. Kao... Da. U ’Stanu’, tačno. Okej. Koliko ćeš uzeti?
„Koliko imaš?”
„Ajde da se sklonimo, da nismo na javnom mestu...” Ilja je pokazao
pravac, major je išao za njim kao pacov za sviralom. Iza ćoška je bio
trošan ulaz, iz zgrade su izbacili trunje da bi ga napunili novcem. Ovamo,
u ulaz.
„I?”
„I šta i... Dvesta za gram. Kvalitet kao kod Eskobara. Gledaš li
Narkosa?”
„Nisam još gledao”, Ilja je spustio ruku u džep, potražio i izvukao
rublje.
Evo šta ima da pita Suku: da li se uopšte seća kako je nekom klincu pre
sedam godina pregazio život? Bilo mu je na vrh jezika, ali je želeo da
sačeka pravi trenutak. Pored su se pijano smejali. Mogli su i zalutati
ovamo.
„Pogledaj kad budeš mogao. Škola kolumbijskog života!”, Petja je
gurnuo ruku ispod revera, prema srcu. I izvukao je dokument o
oslobođenju. „Čitaj, seronjo. Stigao si. Sve je zabeleženo telefonom.”
Ilja je rasejano vratio novčanice nazad u džep i rekao: „Ma, ja ništa i
nisam uradio...”, i iz džepa brzo, odozdo, oštricom okrenutom naviše, ubo
Petju u meki podbradak maminim nožem za kobasicu, uskim i naoštrenim
tokom usamljene večeri. Petja je zakrkljao i počeo da krvari. Pokušavao je
da zatvori rupu rukom.
„Sećaš li me se?” pitao ga je Ilja. „Pre sedam godina smo se već
jednom sreli.”
Petja se trudio da odgovori Ilji. Da prizna krivicu ili da se pravda.
Želeo je da izađe iz ulaza, ali mu Ilja nije dopustio, odgurnuo ga je. Suka
je čučnuo, izvukao je pištolj iz futrole ispod ramena, ali nije mogao da
savije prste. Ilja mu je jednostavno uzeo pištolj. Petja je počeo da se
predaje. Sabrao se, setio se telefona. Grčevito ga je uhvatio, pokušavao da
ga otključa otiskom, ali mu je prst bio umazan krvlju i telefon Petju nije
prepoznavao. Ilja se spustio pored. Svet je vibrirao, srce mu je stalo. Bilo
je nemoguće odvojiti se od Sukine smrti. Bilo mu je strašno zbog
nepovratnosti i slatko, nejasno zbog čega; zbog osvete - ali zbog nje je bilo
i jezivo, kao i zbog toga što se ispostavilo da mu je to slatko.
„I šta kažeš?”, pitao je Suku.
Petja je počeo da pritiska dugmad, unosio je lozinku. U gornji red je
uneo cifru za cifrom, zatim u donji. Jedan, dva, tri. Sedam, osam, devet.
Krkljao je, šištao, grgutao i grčio se kao u bunilu. Prsti su klizali, ajfon se
bunio. Ilja ga je posmatrao razrogačenih očiju dok ga nisu zabolele. Zatim
mu je uzeo i telefon. Petji se zavrtelo u glavi, zateturao se, zabio se čelom
u zid, a zatim u pod.
E, tu je postalo stvarno. I divlje.
Sve se zatreslo.
Poželeo je da nestane.
Izjurio je iz ulaza. Vratio se. Petja je drhturio, zaplitao nogama. Tu se
ništa nije moglo poništiti.
U prolazu između zgrada u asfaltu bio je otvoren gvozdeni šaht
kanalizacije. Ilja ga je podigao, dovukao Petju za noge i glavom naniže ga
gurnuo u mrak. Petja je prigušeno pao, kao vreća. Ilja je obrisao nož, bacio
ga za njim. Zatvorio je za Sukom, zapečatio. Razmišljao je sporo i
isprekidano. Skupio je sneg u ruku i počeo da briše ono što je Petja
ispljuskao u ulazu; a napolju je jenjavala kiša i sve spirala.
To se nije moglo prepraviti. Ništa se nije moglo prepraviti.

***

Automobili koji su išli ispred razbacivali su prljavštinu s puta po šofer-

šajbni, pravo u centar. Brisači su grebali, škripali, izdvajali iz prljavštine
uski luk, ali su automobili ispred ponovo polivali tamnom vodom taj
prorez za osmatranje.
„U ovoj vašoj Moskvi se ne vidi bela mačka!”, rekao je taksista.
Ilja je sedeo ćutke, oči su mu bile zatrpane prljavštinom. Brisao ih je:
uzalud.
Ni od čega mu nije bilo lakše. Ni sa kim nije mogao da vodi razgovor.
Niko nije mogao da odgovori Ilji ni na jedno pitanje. Nije bilo žaljenja.
Nije bilo straha. Nije bilo zadovoljstva. Spolja je bio vakuum, a iznutra
takođe. Bezvazdušno bezdušno. Išao je kući samo jer je morao da ide
negde. Stići i leći spavati. Probuditi se i preseći vene. Tu ništa nije bilo
komplikovano, na robiji su ga naučili. Ništa u životu nije bilo
komplikovano: i umreti je lako, i ubiti bez ustručavanja. Ni od jednog ni
od drugog ne biva lakše.
„A da li znaš šta će Amerima Ukrajina?”, u pozadini je radio taksista.
„Zato što će im Jeloustoun danas-sutra eksplodirati. Prema svim
prognozama. Oni, naravno, o tome na svojoj televiziji ne govore, da ne bi
izazvali paniku. Ali se pripremaju. I eto, onaj njihov Stejt department
sponzoriše fašiste na Majdanu ne bi li im ovi predali svoje Ukrajince dok
su slabašni. Primiče ih, debile, u NATO, dovešće svoje tenkove i nosače
aviona, zatim će ih sve biološkim oružjem i u kurac, sve u pizdu materinu.
A tamo došli kolonisti i osvajaju. Znaju da ih Putin neće pustiti kod sebe ni
po koji cenu jer je on sve njihove Rotšilde vrteo oko malog prsta. Za
Rotšilde si čuo, jel’ tako? Ej!”
„Ne.”
„Ma otkuda si se uopšte pojavio tako neuk? Rotšildi poseduju američki
sistem rezervi. Koji štampa dolare. A dolar, između ostalog, od 15. maja
1971. godine nije ničim garantovan, osim golom guzicom. Znaš li zašto su
De Gola sklonili? Jer je on tražio od Amerikanaca da se dolari vežu za
zlatne rezerve, sve kao po Bretonvudskom sporazumu! Poslao je u Fort
Noks avione sa dolarima, a oni su se vratili sa američkim zlatom. Ali
Rotšildi su brzo shvatili šta i kako i sklonili našeg Šarla, budući da nije ni
za kurac. Ne veruješ? A šta će im De Gol! Pa oni su i Napoleona sklonili u
svoje vreme! Stvarno ti kažem, pitaj koga hoćeš. Na radiju su objašnjavali.
Misliš da je britanska kruna samostalna? Nji’ova monarhija je do guše u
dugovima, tu istu krunu su već tri puta Jevrejima davali u zalog. Ukratko,
u čemu je bila čitava suština rata 1812. godine? U tome što su Rotšildi
nahuškali naše protiv Napoleona jer je smetao u biznisu.
I sada je takva besmislica. Dolar je iznova procenjivan osam puta, znaš
li koliki je budžetski deficit u Državama? Sedamnaest triliona, i još raste.
Obama, Tramp - svima na ruku. Štampaju hartije, njima kupuju našu naftu,
gas, šumu, a mi se još i radujemo staklenim perlama! Pa njima je,
Rotšildima, i potreban rat samo da skrenu pažnju sa dolara. Udarili su po
nama jer je ovde kod nas prava privreda, shvataš? Ko ima šumu? To su ti
sve ugljenici! Mi imamo! I to ti je to, jasno kao dva i dva.”
Bilo mu je muka. Ali Gospod mu nije dopuštao da povrati.
Dovezen je maltene skroz do kuće. Trebalo je da da skoro sav novac.
„Čuj, a od čega je ovako zaprljan? Jel’ to krv?”
„Ma ogrebao sam se”, rekao je Ilja. „U redu je, brate.”
Zaustavio se kod smetlišta, zabacio glavu. Prozori njihovog stana bili
su osvetljeni. Komfor. Žurio je da izađe na ulicu i zaboravio da ugasi
svetlo. Sada se činilo da se ovamo može vratiti. Činilo se da majka ne
spava, čeka ga iz izlaska. Onog koji je počeo devete godine, a završio se,
evo, danas.
Popeo se uz stepenice, gurnuo nezaključana vrata. Ušao je u kupatilo.
Pogledao u ogledalo. Tamo je u plavoj studentskoj jaknici bio nepoznati
insekt, mrdao antenama. Ruke su mu bile skorene od krvi. Jakna je bila u
tamnim brazdama.
Nije uzeo da je opere: čime bi oprao?
Seo je u kuhinju, nasuo votku: anestezija. Pokidao je prstima ostatke
kobasice. Strpao je u usta. Primakao je još. Dobro je potegao. Možda da
uskoro prekine. Jutro je pametnije od večeri.
Televizor je mumlao.
Muva je zazujala na staklu. Očajnički, još i još, kroz isprekidane
pauze. Odvratan zvuk. Ilja je ustao da joj prignječi palcem zelena creva, ali
muve na crnom prozoru nije bilo. Muve nije bilo, a zujanje se čulo. Neko
je molio, nevidljiv, nesnosan, da ga puste odavde, iz ovog tesnog stana, na
hladnu slobodu. Neko je zaglavljen tu sa Iljom i želeo je da se oslobodi.
Ilja je okrenuo tešku glavu levo i desno, zatim se dosetio da gurne ruku
u džep jakne. Iznenadio se i izvukao odatle prvo crni PM, a zatim crni
ajfon. Mobilni je taman prestao da zvoni.
I odmah se na zaprljanom ekranu pojavilo: „Votsap: Je li sve u redu?
Brinem se. Mama.”
Svet se zgrčio.
Ilja je noktom sastrugao sa dugmeta home tanku koricu, s pijanom
uverenošću uneo kod koji je uspeo da uhvati: prvo čitav gornji red, a zatim
čitav donji, redom. Odmah je otvorio obaveštenja. I palcem polako, tiho
odgovorio. „Zdravo, mama. Nedostaješ mi.”
Na ekran su padale slane kapi i kvasile suvu krv.
 4.

Sunce je prodiralo kroz prozor. Bledo, sitno, uvlačilo se pod kapke. Ilja
se odmah setio. Podigao se u postelji, svojoj, nekadašnjoj. Obučen, samo
je čizme svukao. Glava mu je bila teška, pretrpana nekakvim smećem,
mazutom valjda. Jezik mu se lepio za nepce. Kapci su se slepili.
Pogledao je svoje dlanove. Bili su beli. Samo su vrhovi noktiju bili
tamni. Bilo mu je muka od tih vrhova. Bez njih bi mogao da ubedi sebe da
je sve bio samo san. Ali on se nije budio iz sna o Trjohgornoj, nego iz
mazutne jame.
U hodniku kao da je nešto jedva pištalo, sitno i nejasno. U kuhinji je
televizor razgovarao sam sa sobom.
Ilja je oprezno prošao tuda, kao da nije u svojoj kući.
Tuđi telefon ležao je na stolu. I pored njega „makarov”. Na stolnjaku
su bili tragovi prstiju. Kao kada u parnom kupatilu poliju vrelo kamenje
vodom. Seo je jer nije uspeo da se održi na nogama. Počeo je da briše čelo.
Pritisla ga je tuga.
Pritisao ga je mamurluk zbog ubistva.
Jučerašnji dan je pred njim bio rastavljen u polaroid fotografije,
maglovite i iskrivljene. Tupo ih je promešao. Petja je krkljao s rupom u
vratu. Srušio se kroz otvor. Debela linija na betonu. Zatim je ponovo stajao
živ, lukav. Pitao je Ilju da li je gledao nekakav film. Zatim mu je davao
svoj pištolj paperjastim prstima. Njegove oči. Bespomoćan, izgubljen.
Zemljina osa je smeštena Petji u grlo i svet je poput čigre.
Oblakoderi su svetionici u magli. Nisu se izvukli. Svi su u magli.
Crveni novac. Namrgođeni taksista.
 Ilja je nasuo sebi vodu iz slavine: potekla je u boji rđe, ukusa izbijenog
zuba. Širom je otvorio prozor, ovde je vazduh prokisao.
Zašto? Šta će ovo promeniti? Zašto?!
Greška. Greška!
I nikako se ne može vratiti u juče, uhvatiti jučerašnjeg sebe za ruku,
zadržati ga kod kuće. Uzeo je telefon sa stola. Da pročita novosti: jesu li
već pronašli Suku? O tome bi sigurno morali pisati. Lozinka mu je štrčala
u glavi, nije je zaboravljao.
I želeo je novosti i plašio ih se, a otvorio je prepisku sa Petjinom
majkom.
Tek se sada setio da joj je pisao juče. A šta je pisao? Šta si joj pisao,
smrade?
„Zdravo, mama. Nedostaješ mi.”
„Jesi li siguran da je sve u redu?”
„Da. Samo sam se napio. Čućemo se sutra.”
„Dobro. Laku noć.”
Vratio se nazad i pogledao, nije bilo propuštenih poziva. Čekala je da
se naspava. Sačekajte još. Pustite me da mi se misli slegnu. Spavam.
Spavam! Sada!
Potražio je na Jandeksu.8 Ročdeljska, ubistvo. Trjohgornaja
manufaktura, napad. Svaki put kada je kucao, prsti su mu poigravali. A
ako ga sada uhvate? Šta onda? Onda je kraj.
Koliko je sada sati? Jedanaest. Zar je već za noć kiša oprala asfalt kako
treba? A ulaz? U ulazu je bila krv. Ilja ju je razmazao prljavim snegom, ali
na dnevnom svetlu će se upaliti, peći će oči. Danas je subota. Možda
subotom ne rade.
Leš. Hazin. Klub „Huligan”. Policija.
Ne; još uvek nisu našli. Ili su našli, ali još uvek nisu stigli da obaveste
novinare. Ali to ne znači ništa. Čim Sukini bližnji počnu da se raspituju,
odmah će doći do Ilje.
Nije želeo da razmišlja o tome; ali je bilo nemoguće izbeći te misli.
Brzo će ga pronaći. Uzeće snimak sa kamere za video-nadzor. U
Moskvi ih ima sto trideset hiljada, dok je Ilja ležao, posvuda su ih
načičkali. Među onima koji su kasnije dospeli u ćorku bilo je mnogo onih
koji su zbog kamera i uhvaćeni i optuženi i osuđeni. Svaki gradski ulaz
pilji u tebe jednim okom, uvlači se u život, kamere su postavljene na svim
putevima, prate, pamte. Ranije su, kažu, barem loše videle, ali sada su
progledale. O čemu je juče razmišljao?!
Ni o čemu. O tome kako će se obračunati s Hazinom.
Ilja je pogledao unutar sebe, u mulj. Tamo nije bilo tuge prema Suki.
Kajanja zbog toga što ga je ubio takođe nije bilo. Nije bilo gorčine zbog
greha. Želeo je da oseti trijumf pravde: pa to je bio jedini put u njegovom
životu kada je bog skrenuo pogled i Ilja je uspeo da sprovede pravdu po
svome. Odmazda, mama? Ne, nema nikakvog trijumfa u jučerašnjem
danu. Samo je šljam izdahnuo. U Ilji se gađenje prema Suki javilo zbog
Petjine ružne smrti; a prema sebi je osećao gađenje zbog toga što je
njegovu smrt uvlačio u sebe kao cevčicom šejk od jagode iz „Meka”. I
ostajao je bes prema Suki jer ovaj zbog svog probušenog grla nije mogao
sa Iljom da razgovara kao čovek.
Ali ono što je Ilja najviše osećao bilo je to da je gotov.
Nema kuda da ode.
Otvoriće šaht, ispitaće taksiste i gotovo, sledećeg dana će mu pokucati
na vrata. Pored svega, njemu je određeno da se pojavljuje na evidenciji,
ukoliko se ne pojavi - doći će mu okružni oficir policije. Sve i da Ilja nije
ubio Suku, ipak bi njemu to nakačili. Oni koji se vrate s robije prvi su
osumnjičeni, a ovde još postoji i motiv.
Evo ga - kao sedi kod kuće. Ali to je kao još jedan snimak polaroidom.
Tren istrgnut iz tame. A u sledećem trenu će Ilji bacati njušku na pod,
gužvati lice, lomiti ruke, vući ga otečenog u zatvor. Sloboda se završila pre
nego što je počela. Usrano je se Ilja ratosiljao.
Može da kupi votku i da sačeka dok ne dođu. Može sam da prizna
krivicu, da iskreno napiše.
Šta će se desiti? U najboljem slučaju će krenuti natrag železničkom
prugom. Nepovratno. Za osvetu panduru dobio bi doživotnu. Dok je period
kazne bio određen broj godina, bilo je moguće čuvati čoveka u sebi, duvati
u njega kako bi tinjao. Ukoliko period bude neodređen, brzo će se ugasiti.
Čovek je na robiji smetalo. Njega čuvaju za slobodu. A ako ne bude
slobode, bolje mu je da se sam ugasi dok ga gamad ne udavi u mokraći.
Sve i da ne bude doživotna, već, recimo, dvadeset godina... Petnaest!
Ko će tada izaći sa robije umesto Ilje? Kuda će izaći?
Kroz prozor je mirisalo na zimu. Ponovo se uhvatilo inje nakon kišne
noći. Ilja se nagnuo kroz prozor da udahne kiseonik. Spolja se sve
menjalo: belo nebo se podiglo, svet se razmakao. Postalo je jasno da iznad
Lobnje postoje i drugi nivoi, da se tu ništa ne završava. U svetu je bilo
posla za narednih sto godina.
Mogle su se videti šine, mogao se videti depo i na sredini depoa
vodotoranj od cigle, za koji je on, pre nego što je krenuo u školu, mislio da
je ostatak tvrđave. A iza njega su sada, na dnevnoj svetlosti, iznikle
nepoznate nove zgrade od dvadeset i četiri sprata. Ne, Lobnja nije bila ona
stara. Nije se skamenila otkad su Ilju odveli. Budila se, rasla je. To je već
sada bio tuđi grad. A za dvadeset godina će sve biti maltene vanzemaljsko.
Nigde se nije moguće vratiti.
Ali najvažnije je da se nikako ne vrati na robiju.
Užasno, užasno mu se odjedanput činilo naći se zauvek zaključanim u
masnom sanduku od cigle sa rešetkama, strašno je biti lišen prostranstva,
vazduha, pogleda na višespratnice, prava na vožnju vozom, hodanja po
ulicama, posmatranja ljudskih lica, gledanja devojaka, prava da se još
jedanput nađe kod kuće, upije taj miris doma. Samo rošave face, siva
odeća, mračna hladnoća umesto uma i srca, zlobna lukava pravila
lopovskog života, svake sekunde zategnuta nitima i paučinom; samo to i
hoće, da se slučajno u nju uhvatiš, zapleteš, počneš da se trzaš, da te mogu
pokrasti, nagurati ti u usta prljave krpe i silovati, ukaljati i ismejati te,
uzdišući i smejući se trulim zubima. Samo tako se čovek može nositi s
poniženjem i uništavanjem sebe: prenoseći poniženje dalje, umazavši
druge govnima; drugačije ga neće pustiti.
Ali za ubistvo čuvara reda određena je drugačija robija: doživotna,
poseban režim. Specijalno osmišljen tako da čoveka dovede do
samoubistva - u ćelijama zaslepljujuća svetlost tokom čitava dvadeset
četiri sata, pola sata vazduha dnevno, paket jednom godišnje, neprestani
pretresi, ne dozvoljavaju čak ni da se navikneš na onog drugog iz ćelije -
sve vreme pretresaju, izlazak iz ćelije je sa facom na podu, rukama uvis,
uvek trčeći, a da se ubiješ, nikada neće dozvoliti.
Juče se učinilo da je sloboda neudobna.
Danas ga je pri samoj pomisli na robiju hvatala jeza, kao da su ga
gušili kesom.
Pobeći. Sada treba uskočiti u voz dok još pasoš nisu dali na proveru.
Iskočiti bilo gde... U Jaroslavlju, ili... Tamo se izgubiti u selu. U nekakvoj
napuštenoj kući. Ili je sigurnije autom. Ali biće skuplje, ko će ga tek tako
povesti? Treba... Treba da se obuče. Dok ne bude kasno.
Ponovo je video svoju isprljanu jaknu; nju nije mogao obući. Bilo šta
drugo, toplo... Zima je. I poneti hranu sa sobom. Ruksak... Ima li majka
ruksak?!
Ali dok je preturao po ormaru, izgubio je nadu. Nema kod koga da se
sakrije. Na selu se sve vidi kao na dlanu, tuđini odmah upadaju u oči. U
gradovima bez novca ne možeš izgurati ni dva dana. A novac je već na
izmaku.
Ponovo je provirio kroz prozor: zar nema policijskih auta? Ponovo je
proverio na internetu: Ročdeljska, Trjohgornaja, Hazin, ubistvo. Još i
telefon! Pa mogu li ga i po telefonu pratiti? Mogu, naravno. Iskopaće ga
ko dlanom o dlan. Da li da ga baci? Treba da ga isključi, da ga baci. Idiot,
pa kako o tome juče nije razmišljao?!
Juče mu je bilo svejedno. A danas je imao osećaj kao da je, vozeći
jadni kineski auto, uleteo preko ograde u reku Moskvu i zagnjurio u tamnu
vodu, elektronika je trokirala, vrata su zaključana, a kroz rešetke kroz koje
dopire vazduh jurnule su ledene mrvice. Kao da si živ još uvek, ali si već i
mrtav, gušiš se u ledu.
Neće se izvući. Neće pobeći.
Odjedanput mu se telefon zatresao u rukama. Nečujno; ali tako je Ilju
još više šibalo po ogolelim nervima.
MAMA.
Piljio je u ekran. Poželeo je da baci telefon u smeće ili pod vodu da se
tamo udavi i ućuti. Da li da se javi? Da prošapuće nešto? Na zasedanju je.
Na sastanku. U upravi. Danas je subota, kakav sastanak? Ilja se naprezao
da se na brzinu seti Petjinog glasa, Petjinog akcenta. Da li je bio nekakav
poseban? Kao da je malo kotrljao „r” i glas mu je bio visok.
„Ma...”, pokušao je Ilja uprazno. „Ne mogu sada.”
Lažnjak.
Telefon je uporno drhtao i drhtao, kao što je Petja juče u drhtavici
skončao, kada su krvni sudovi počeli da mu se opuštaju bez tople tečnosti.
I Ilja je sada isto tako stajao i posmatrao ovo, omađijan i nemoćan.
Zvonio je onoliko puta koliko je dopuštao operater dok se ne oglasi
govorna pošta - i utihnuo.
Ilja je obrisao lepljivi znoj sa čela; počeo je da meri puls. Ako bi
odgovorio, glas bi ga izdao. Evo šta je bilo strašno: razgovarati u ime
mrtvaca s njegovom majkom, kreveljiti se tankim glasom. A baš tu ne sme
da izgubi vlast nad sobom.
Poziv je odzvonio, imate glasovnu poruku. Ilja je pozvao broj koji su
mu rekli. Utišao je televizor.
„Petjuš, spavaš li još uvek? Nazovi me, molim te. Htela sam da
popričamo. Da se dogovorimo oko tatinog rođendana. Može?”
Njen glas nimalo nije podsećao na majčin. Promukao, nekakav
ulagivački; bilo je sramota slušati ga takvog. Automat je razgovetno pitao
da li Ilja želi da ponovi obaveštenje. Ilja je tražio da ponovi. I opet. Ostaci
nečeg ogromnog, razbijenog u paramparčad lomili su se u tim njenim
kratkim rečima. Suka je sa svojom majkom imao potpuno drugačiji odnos
nego Ilja sa svojom.
Ilja je konačno odložio telefon.
To je to.
Samo, zašto da čeka dok ne dođu po njega?
Ilja je pružio ruku i uzeo pištolj sa stola.
 Malo ga je vrteo, našao je kako se vadi šaržer. Napunjen je. E, dobro
je. Struna u glavi mu se prekinula i zazvonila. Serem se na sve vas.
Zdravo.
Svukao se, otišao pod tuš. Tamo je pustio vruću vodu: juče nije
ozebao, a danas nije mogao da se ugreje. Negde gore su zaurlale cevi. U
dnu kade dežurala je bubašvaba, brkovi su joj štrcali. Čekala je da Ilja
prosvira sebi mozak kako bi odvela njegovu dušu u pakao.
Temeljno se trljao sunđerom. Trebalo je sastrugati dva dana voza,
sedam godina robije i još čitav jučerašnji dan. Curilo je slabo, u
mlazićima, kao iz isečene vene. Tamo su štedeli vodu na njemu. Aluzija.
Nisu želeli da ode čist.
A kako bi bilo „makarovom”? Povući, metak u ležište, otkočiti i
gotovo. Opasan spust, jelda? Bilo je to zanimljivo teoretisanje, apstraktno,
kao da se Ilje to nije mnogo ticalo.
Svakako je mnogo brže upucati se nego obesiti se ili skočiti. Ako se
obesiš - dok ne izdahneš, već se i unerediš i namučiš i predomišljaš, a
nemaš kome to da kažeš. A skočiti sa drugog sprata? Samo pandure da
zasmeješ.
Desilo se jednom, druge godine, da su Ilju na robiji saterali u ćošak.
Tada je lupio glupost mami preko telefona - tobože je spreman da sebi
oduzme život. Strogo mu je rekla da ne sme. Samoubice zauvek idu u
pakao, nećemo se više sresti. I pretrpeo je, nije mogao da ne posluša
majku. A svakako se nećemo sresti, mama, i ovako i onako.
Trljao je rebra, besciljno je prelazio pogledom po zidu izdeljenom na
kvadrate. Postalo mu je svejedno. Već je odlučio, ostalo je da sprovede u
delo.
Fuge između pločica ponegde su bile tamne od budi, a ponegde bele.
Čudno. Kao da je majka počela da riba, ali nije oribala do kraja i
ostavila je. Možda je tako i bilo? Možda se i preforsirala baš kod kade.
Čistila za njegov dolazak, spremala i...
Ilja je zastao.
Mama.
Ako se sada upuca, šta će biti s njom? Ko će je preuzeti? Ko će je
sahraniti? Gde? Šta uopšte rade s mrtvima koji nemaju nikog svog među
živima? Pokopavaju na nekakvom gradskom groblju? Kremiraju jer je
jeftinije? A šta je umesto nadgrobne ploče? Tablica na drvenom štapu?
Ništa?
Pustio je još vreliju vodu. Nije mu pomoglo.
Ne, ne sme. Ne sme tako s njom.
Izašao je mokar, zaboravio je peškir. Bubašvaba se povukla, zasad se
sakrila. Ilja je došljapkao do sobe, našao je kod mame čisti peškir, obrisao
se. Prvo će je sahraniti kako dolikuje, a posle šta bude.
U hodniku je još uvek prigušeno pulsiralo i pištalo. Verovatno nešto
kod komšinice, sa druge strane zida.
Ali čime će je sahraniti ako je sve potrošeno?
Vratio se u kuhinju. Zatvorio prozor. Sklonio pištolj s vidokruga.
Skuvao čaj od tri kesice. Seo je. Još uvek si ovde, Suka! Grlo sam ti
probušio, ali ti si tu, tvoja duša je u ovom crnom ogledalu, tu si se
bekapovao i smeješ mi se! Posmatraš me kroz okce kamere, čekaš da
dotrče iz tvoje kurvanjske korporacije da me pridave!! Tu si ti!
Ilja je stegao telefon u ruci ne bi li ga ugušio. Ne. Ne sme ga gušiti i ne
sme baciti! Za početak bi trebalo da umiri Petjinu mamu. Trebalo bi da joj
napiše nešto... Napisati joj da za sada ne zove! Kako bi ga pustila da
razmisli. Ali kako to da joj traži?
Pričaj, Suka! Odgovaraj! Ulovio sam lozinku iz tvog sećanja: jedan,
dva, tri. Sedam, osam, devet. Dečja idiotska lozinka! Sad si ti kod mene u
kavezu! Ne dam ti mira dok me ne naučiš da lažem. Dok mi ne pomogneš,
meni, smradu. Ti meni duguješ! Ti! Meni! Duguješ! A svojom krvlju mi
ništa nisi vratio!
Ilja je ušao u Sukino dopisivanje s majkom.
„Da. Samo sam se napio. Čućemo se sutra.”
„Dobro. Laku noć.”
Počeo je da premotava razgovor naviše, onaj koji je umesto Ilje vodio
sam Petja. O čemu su oni tamo pisali jedno drugom? Za šta se može
uhvatiti?
„Hoćeš li doći kad budeš imao slobodan dan?”
„Majko! Na mom poslu nema slobodnih dana! Koliko puta treba da ti
objašnjavam?!”
Dobro. Dobro. Pričaj još.
„Baš dugo nisi bio kod nas!”
„Znaš i sama kome treba da se zahvališ zbog toga!”
Išao je još nagore, još dalje u prošlost. Petjina mama je pisala marljivo,
koristila je sve interpunkcijske znake i često se iznova predstavljala Petji,
kao da nije shvatala da je njen broj memorisan.
„Petja, mama je. Je li gotovo? Mogu li da te pozovem?”
„Majko! Sam ću nazvati kada budem mogao! Zasad slovima!”
„Dobro. Barem Nini piši. Nikako ne može da se smiri.”
„Sam ću se snaći!”
Šta je gotovo? Ilja je listao još više u prošlost, ali tamo nije pronašao
nikakve odgovore. Ali se, izgleda, dešavalo da je Petja prestajao da koristi
telefon i ni sam nije mogao da zove. Sastanak? Ili specijalna operacija?
Ipak je on operativac, a ne kancelarijski pacov, zar ne? Trebalo bi pronaći
njegovo dopisivanje sa drugim pandurima. Oni će mu šapnuti reći koje su
mu potrebne.
Ušao je u spisak kontakata. Sve sama tuđa imena, fotografija nema,
zvanja nema, ne vide se ljudi iza brojeva. Počeo je pažljivije da posmatra.
Može pronaći rukovodstvo: rukovodstvo bi trebalo da je zabeleženo
imenom po ocu.
Takvih imena-složenica je u Sukinom telefonu bilo mnogo. Ali su ti
ljudi, očigledno, voleli da upotrebljavaju svoj glas kako bi ih pažljivo
slušali, nisu želeli da sebi otežavaju azbukom. Alekseji Aleksejeviči,
Roberti Aramoviči, Mihaili Markoviči, Antoni Konstantinoviči - svi kao
da su bili nepismeni.
Pronašao je samo nekog: „Igor K. Posao”.
Posao. I šta sada da se radi? Neko ima ovakav, neko maše kadionicom.
Pa stražari na robiji takođe rade: doručkuju s porodicom, spremaju
sendviče, cmaču dečicu u glavu, sedaju u nivu i idu nedaleko od kuće da
stražare vampirima; a od građana koji su tu slučajno dospeli prave
vampire, jer znaju samo vampirski jezik i ne žele da uče drugi. Vraćaju se
kući iskrivljeni, opijaju se votkicom, maltretiraju i šibaju žene i decu:
dužnost. Pa i Suka se, verovatno, čitav predavao svom poslu.
Igor K. je kucao u telegrafskom stilu: kao da iz bunkera diktira radio-
telegrafisti. Ali diktirao je tako da neprijatelj, ako presretne, ne odgonetne:
„Hazine postavka ok?”, „Hazine! DS govori o oper za ned”, „Hazine
prijavljuju se u upr”. Petja mu je odgovarao takođe jednosložno:
„Razumem”, „Primljeno”.
Ilja je protrljao slepoočnice.
Trebalo je da se potrudi dok nije digla buku.
Počeo je da joj kuca: „Mama, ne brini...”, ali je prekinuo. Pogledao je
kakvim se tonom Suka odnosio prema njoj; ispravio je „mama” u „majko”.
Još jednom je pročitao Petjino rikanje i probao kao on.
„Majko! Posao. Hitno su me zvali u upravu. Nekakav posao. Ne mogu
da pričam!”
Bilo je nelagodno gađati majku uzvičnicima, ali Petja je tako radio.
Trebalo je ponavljati za njim da ne bi primetila podlaca. Poslao je i
obamro. Uključio je zvuk. „Upr”, to je valjda uprava? Da li je ispravno
shvatio sve kod Igora K.? Ili je negde pogrešio? Koliko toga majka uopšte
zna o Petjinom poslu?
Nakon dugog minuta je zatandrkalo.
„Pa zar si zaboravio očev jubilej??”
 Eto ga. Prepoznala bi da glas nije Petjin, ali tekst je prošao. U tekstu
nema disanja.
„Ništa nisam zaboravio.”
„Čekam tvoj poziv!”
Njena obaveštenja nisu stizala odmah, kao da su putovala bakarnim
kablom iz Amerike. Pisala je sporo. Iljina majka je takođe kucala poruke s
teškoćom, nesigurno, naslepo ubadala dugmiće.
Očev jubilej. Zašto on sam ne pozove? Spremaju mu iznenađenje, šta
li? Ilja je potražio „tatu” u kontaktima. Tamo nije bilo tate. Potražio je
„oca”. Ni oca nije bilo. Kako to?
Možda je umro? Možda to i nije jubilej, već godišnjica?
Da li bi Ilja izbrisao broj svog pokojnog oca? Ili bi ga ostavio u
telefonskom imeniku? Ostaviti je glupo: pa broj će dati nekom drugom
nepoznatom čoveku, koji bi besneo zbog poziva pokojniku, proklinjao i
prethodnog vlasnika i sve koji zovu. Pa i grobove kroz pedeset godina
ponovo izdaju novim mrtvacima, a kamoli telefon...
A obrisati? Malo je grubo. Majčin broj Ilja nikako ne bi mogao
obrisati, kada bi i imao odakle. Ali za oca nije siguran. Iljin otac nije
mogao umreti jer nikada nije ni bio živ.
Dobro. Sada će Petjina mama malo da sačeka, dok je Suka na sastanku.
U upravi. Ima sat, možda dva. Za ta dva sata se treba snaći i ugrabiti od nje
bar još dan.
Čitav Votsap bio je krcat zamršenim podvalama uhvaćenih i ćorkiranih
narkića, koji su se utrkivali da otkucaju jedan drugog, dilere i svoje bližnje
kako sami ne bi dolijali. Tu je bilo lako izgubiti se.
Iznad svih imena bio je prazan red sa lupom. Pretraga. Ilja je počeo da
popunjava taj red: „Upr...”, kako bi razumeo o čemu je reč u razgovoru.
Odvelo ga je do nekog Sinicina.
Sinicin je pisao: „Što se toga tiče, biće potrebno još slati u upravu, imaj
u vidu.” Hazin je odgovarao: „Nemoj da mi soliš pamet.” Znači tu je bilo
nečega. Ali to se Ilje nije ticalo. Šta je još bilo tako kod Igora? „Oper.”
Iskopao je još nekoliko razgovora. Ljudi-inicijali slali su Hazinu svoje
šifrovane telegrame. Ali se Ilja nije njima obratio.
Nina.
„Već sam objašnjavao, imam operaciju, ne mogu...”
Ko je ta Nina? Ona alapača iz Trjohgorne?
Otvorio je dopisivanje: beskonačno. Kada ekran telefona ne bi sa oba
kraja isecao ovo dopisivanje, verovatno bi ga bilo moguće razmotati od tla
do neba.
Iskrsla je fotografija: devojka sa ispruženom rukom se svlačila. Ne, ne
ona s velikim usnama koju je Petja, sa zlatnim satom, privlačio sebi.
Izvajana devojka, smeđe kose, sa smelom bob-frizurom sa ravnim
šiškama, okruglih naočara sa stakalcima umesto sočiva, kaputa namerno
većeg, kao jedro na vetru. Lepa, mlada. Čini se nekako neiskvareno, šta
takva radi sa Petjom Hazinom?
Kao dodatak uzvičnicima u svakoj Nininoj poruci bile su okrugle
njuškice, sličice, čovečuljci. Zato su se činile detinjastim, kao nacrtane
bojicama. Kao čestitke koje je Ilja u vrtiću pravio mami za sve državne
praznike.
Sukina majka je naivno, nesigurno koristila telefon. Drugovi s posla su
kao racija slovima lajali na njega. Ali Nina je ovde bila u nekom svom
elementu.
„Da li ti se sviđa mantil? Nije previše prolećni?”
„Dobar je.”
„Strašno bih želela da zima projuri i da je već proleće. Kako god,
kupila sam ga!”
Petja je odjedanput s njom takođe sebi dozvoljavao čas žuti kružić sa
osmehom, čas nekakav budalast piktogram. Ilju je malo probolo iza rebara.
Bio je čudan osećaj: kao da krišom posmatraš dvoje koji se ljube.
Sačekaj, Nina. Ne zagovaraj.
Tamo je bilo nešto o operaciji.
„Znači opet ćeš nestati? Nećeš čak moći ni da pričaš?”
„Pisaću ti. Tamo će svuda oko mene biti ljudi. Već sam ti to
objašnjavao! Sve vreme će biti tu. Moći ću da pišem. Možda ću pozvati
ako uspem.”
Operacija. Saradnik kriminalističkog odseka policije gleda popreko
dilera ili svraća u grupu s nekakvim izmišljotinama. Prevari lopove.
Preuzima pripremu droge na sebe kako bi ušao u trag svim nitima u leglu
narkomana, da nijednu slučajno ne pokida. Ta shema je poznata: pričali su
oni koji su služili na osnovu člana dvesta dvadeset osam.
Kada je to bilo? Pre pola godine. Otadžbina može i da ti obnovi
članstvo.
A šta su drugi pričali o tome? Preciznije, ne ženskim dijalektom.
Ali se Ilja nije odmah vratio muškarcima, iako je žurio. Nije izdržao.
Zavrteo je traku uvis: ima li tamo...? Bilo je. Nina je fotografisala
ogledalo, a u ogledalu je bila ona sama - preplanula, mršava, ispod rebara
savršeno zategnut stomak, pupak s pirsingom, rukom grli grudi, prikriva,
ali ruka ne prekriva sve, zglob je previše tanak, a tamo je sok, tamo je sve
sazrelo, tamo se već razmiče i dodiruje smeđu bradavicu između prstiju
radoznalo, kao da viri kroz ključaonicu; ključne kosti su joj isturene, a
tamo gde se sastavljaju, umesto ogrlice, iz nekog razloga je kvadrat bar-
koda crne sveže tetovaže. Stoji napola okrenuta: mršava i mišićava, ali
izvajana nežno, bez oštrina; teško je odvojiti oči od nje, i nijedna njena
linija ne bi se mogla bolje ni nacrtati.
Dobra je, kučkica.
Poslala je sebe tom gadu da bi mu poštenije nedostajala.
Poželeo je da nađe još nje, da joj se divi. Puls mu je skočio. I idiotska
ljubomora prema Hazinu ga je probola. Mogao je da toleriše dok je ovaj
stiskao uz sebe kurve sa stanice. Ali kako mu je ova zapala?
Jedva se otreznio. Odvukao je sebe za uši od ključaonice. Smešno je,
naravno: sutrašnji mrtvac je ljubomoran na jučerašnjeg mrtvaca zbog žive
žene. Sasvim mlade žene, previše prolećne, koja će još dugo, dugo živeti,
kada i od Petje i od Ilje ostane samo trulež.
Dođavola. Dobro. Nema se vremena.
Operacija i... Opet je došao do Sanicina.
„To je sve od oper. Prekidaj!”, vikao je ovaj.
„Šaljem grupu”, odazivao se Hazin za sekund.
Nastavljali su još nekoliko sati, smirenije, odmerenije, praveći pauze
neko vreme.
„Preuzeli robu, dvadeset, pet može sa strane”, izveštavao je Sinicin.
„Brate, piši mi na Signal o tome”, prekidao je Hazin.
„Nemam instaliran.”
„Pa instaliraj, genije!”
„Votsap šifrira.”
„Đavola šifrira, svi tasteri su u Lubjanki odavno.”
Zatim su se samo dogovarali o susretima: Petja je kasnio, Sinicin se
nervirao. Ali robu više uludo nisu pominjali.
Može pet sa strane. Preuzeli dvadeset. Konfiskovali su, šta li? Kakve li
još tajne ovi mogu imati?
Signal. Ilja je ušao u meni, pročešljao ikonice. Petjin telefon je bio
nezamislivo zagađen, fascikle natrpane bog zna čime gomilale su se na
hrpe. Na pozadini iza njih po obali mora vozio je maserati terenac. Jedva
je pronašao nekakav Signal u budžaku, zatrpan među arkadnim igricama.
Ušao je. Tu nije bilo tako gusto kao na Votsapu, ovde se nisu svi
javljali.
Ali je Sinicin švrljao ovde. Ilja je zavirio unutra.
„Šta je s tvojim jalijašom? Hoće li uzimati?”
„Ne žuri, brate! Čova je ozbiljan, ne treba ga smarati. Ja ću reći kada.”
„Ne mogu dugo da čekam. Šta ćemo sa efeserovcima?”
„Ne brini.”
 Ilja je odustao od Sinicina. Da li je dobro shvatio sve o Petji? Ono što
je zaplenjivao gurao je nelegalno? Tako je. Odložio je telefon. Progutao je
crni čaj koji je predugo stajao. Sipao je tri kašičice šećera, promešao. Šećer
je kružio u hladnom čaju kao mećava na polarnom krugu.
Nije hteo da se istopi.
Ovde Suka nije razočarao Ilju.
Zbog ovog ga je Ilja i pecao tamo, na Trjohgornoj. I upecao ga je.
Nije ništa neobično da đubrad od jednih preuzimaju robu, a drugima
sami smeštaju. Na robiji su to takođe pričali za dvesta dvadeset osmi. Ilja
je uvek slušao, kao neko ko je sa strane umešan. Pa moraju ljudi imati i
svoj biznis, kako da žive od samo jedne plate. Taman su kontrolu za
upotrebu i prodaju narkotika prepustili pandurima. Do tada je to bila
odvojena služba: FSKN. A do tada, dok je nisu preimenovali u FSKN,
zvala se GNK.9 Državna narko-kontrola. Ali su se još tada šalili: Državni
narko-kartel. Smešno.
Nije na Ilji da osuđuje Petju.
Kako god, njegovi poslovi su okončani. I Ilji nije ostalo mnogo da
dovrši svoje. Trebalo je da puste jedan drugog, a koji je vukao kakve tajne
iz prošlosti - zar je to bitno?
Možda je ipak bitno.
Razmislio je, promešao je šećerni vir suprotno od kazaljke na satu.
Dopisivanje je relativno novo. Ima nekoliko dana. Teško da se sve već
odigralo. Roba je, znači, negde kod tog Sinicina. A pare su kod jalijaša.
Svi čekaju razmenu. Ali im bez Suke ništa neće uspeti. A Suka leži licem
nadole u kanalizaciji.
Ilja je još potražio u porukama „isporuka” i „roba”. Iskakale su
nekakve stare prepirke, u arhivama se nalazilo „poruka!” i „ugrobariti”,
raznorazni talog se uzmutio sa dna Petjinog telefona. Jalijaš se, jasno, nije
tako mogao zvati u kontaktima. Ilja je tada krenuo redom da pročešlja sve
muslimansko. Mnogo toga je izvukao, ali u porukama nije bilo ničega što
mu je odgovaralo.
Pogledao je na Votsapu, pogledao je na Signalu.
Upadao je u nekakve dogovore sa Čečenima, pomagao da se oslobode
debeli Azerbejdžanci, pušteni u klub s praškom. Ali to su sve bile stare
priče, sačuvane samo greškom ili zbog redosleda. A novih, posle one kada
su konfiskovali dvadeset, nije bilo.
A da proba?!
Idiotska smela nada nadimala se u njemu, skupljala sokove.
Šta Ilja ima da izgubi? Ništa. Za nekog ko će živeti dugo ulog bi bio
visok, ali Ilja za jednu partiju ulaže svega dan ili dva. Sve što je imao.
 Dogovoriće se sa jalijašom u Sukino ime. Uzeće novac - koliko treba
za dvadeset nepoznato čega. Neka za robu vidi sa tim Sinicinom. Spojiće
ih, nekako će se raskusurati. Ili će prerezati grkljan jedan drugom.
Šta će njima taj novac? Za nekakav maserati. Da ga droljama baca u
plamen da se ljubav ne ugasi. Da odu na plavo more. Da dodaju još jedan
sprat na kući. Besmislice. Ilji je potrebniji: on majku treba da smesti.
Pa možda i uspe. Otkupiće solidno mesto, pristojan sanduk, šta je još
tamo potrebno, pitaće tetka Iru, iskusnog čoveka. Venci. Zatražiti oproštaj
za sve. Izljubiti se. I nestati. Kada se zalije novcem, sve je moguće. Novac
je poslednja čarolija koja je ostala na svetu.
Taman mu se opruga odvrnula do kraja, a Ilji su okrenuli ključ u kičmi,
navili ga, dali mu još malo smelosti da neko vreme beži. Da mu je neko
pre nedelju dana rekao da će ga takve okolnosti obodriti, on bi ga zubima
rastrgao. Ali eto: sada je išao širokim koracima po stančiću, u peškiru oko
struka, trljao ruke, trudio se da razmisli kako da složi mozaik. Želeo je da
oslobodi mamu.
„Ajde bre, Suka, proćaskaj sa mnom! Kome si hteo da uvališ svoje
opijate?”
Ćuti.
Ilja je razmutio tvrdoglavi šećer, sasuo u sebe punu čašu; i šećer je
razmrdao okoštali um. Smislio je kako će naterati Petju da progovori.
„Stigao si. Sve je zabeleženo telefonom.”
Prebrao je alate: pronašao je diktafon. Ako je Hazin snimio Ilju
jednostavno iz zanosa - prodati nekom nepoznatom da mu petak veće ne bi
propao uzalud - onda je i sve partnere slagao u diktafon. Kao garanciju.
Poslednji fajl je zaista bio posvećen Ilji.
Pustio je. Sačekao.
„Sećaš li me se?”, pitao je Ilja Suku. „Pre sedam godina smo se već
jednom sreli.”
Petja je nešto odgovarao šapatom, ali sada ponovo nije bilo vremena za
analiziranje. Zapis je trajao četiri minuta. Završavao se onda kada je Suka
unosio lozinku i hteo da pozove nekoga u pomoć; ali vreme je isteklo.
Tako je: ovde je bio dugačak niz fajlova. Počeo je da preslušava jedan
za drugim.
„Ej, Hazine. Pritvori vrata. Sve je rešeno?”
„Da, Denise Sergejeviču. Ali sada čekamo. Vuku se.”
„Ajde, kad bude gotovo, nemoj otezati. Tamo sam već maltene
dogovorio u tvoje ime. Možeš da pripremiš solidan šut. Jači. Da se oseti
trenutak.”
„Baš tako!”
 „I još traže malo prirode.”
„Primljeno. Preuzeću na sebe.”
„Bolje uzmi sa sobom. Tamo je najavljena gudra. Ja ću obavestiti.
Nacrtaj se. I ne oteži, jel’ jasno?”
„Sve najbolje, Denise Sergejeviču.”
Prekinulo se. Ilja je otvorio sledeći fajl - svi su numerisani, nijedan
nema naziv.
„Gade jedan, zar ne znaš šta je ovo? Čak i ja znam! To je oprema,
seronjo! Oprema za uzgajanje! Šta si to ovde uzgajao, holandski paradajz?
Pa ovde je čitav staklenik! Najebao si! Svetlo... Ej, Kostomarov! Brzo
grupu operativaca unutra!”
„Druže milicioneru... Slušajte... Hajde to samo... Ma šta... To je nana...
Za čaj... Čega grupu... Dajte da popričamo...”
„Sad ima da poždereš svu nanu, govno jedno! Kapiraš?! Jel’ to mito,
podmićuješ me, šta li?! Jesi li ti o-odlepio?! Ima još i za mito da dobiješ...
Kostomarov! Vodimo ove drogeraše i ovde sve pečatimo! I zovi ove sa
NTV-a da snime ulov!”
Dalje je bilo sat vremena mrmljanja, slinjenja, mumlanja, ali nije se
imalo šta čuti: nije ono što traži. Brže, čega još ima ovde?! Još, još,
saslušavanja, suočenja, razgovori za ručkom. Propalo mu je sat vremena.
„Mujo, ti si?”
„Selam, druže policajac.”
„Kad ćeš skinuti muriju sa vrata?”
„Ej! Piši na Telegram. Ko tako priča preko telefona! Znaš i sam da sve
slušaju. Ili i sam hoćeš da me upropastiš?”
„Dobro, budi miran. Pisaću ti na tvoj Telegram.”
Još jedna društvena mreža. Dobro, tako je i potražio. Konačno je našao
na Telegramu Muhameda Čistača: „Ukratko momci kažu da će lova biti za
nedelju dana dogovorićemo se oko mesta ono staro više ne paše.” Poruka
od juče. Nedelju dana.
Hazinu je to odgovaralo. Ilji nije.
Hoće li uspeti nedelju dana da se pretvara, da izigrava Suku, Petju
Hazina?
Ilja je ustao, prošetao se: dva koraka do jednog kraja hodnika, dva do
drugog.
Opet pisak. Postepeno je dolazio do ušiju. Ciguljalo mu je po
napregnutim nervima.
Oprezno je uzeo telefon, napisao Petjinoj majci: „Hitno me šalju.
Operacija. Nedelju dana bez komunikacije.”
Ona se trudila da ga dobije, ali joj se nije javljao. Majka je prekinula
vezu između dva zvona - možda se bojala da pred rukovodstvom traži od
sina da razgovara. Zatim je naškrabala:
„Ne možeš da odbiješ?”
„Ne, majko! Ne mogu! To je posao!”, ovo Ilji nije lako polazilo za
rukom.
„Hoćeš li moći barem SMS-ove da šalješ?!”
Ilja je izdahnuo. Sada ne sme da pretera. Ona nešto oseća, ma sve ona
oseća; neka samo misli da je ta briga zbog onoga što će uslediti, a ne zbog
onog što se već dogodilo. Oprezno, plašeći se da je ne uplaši, izbacio je na
ekran: „SMS može.”
„Neka đavo nosi tvoj posao!”
Kamo sreće.
Prvi put tog jutra udahnuo je vazduh punim plućima.
Umio se hladnom vodom. Stavio je šči na vatru.
 5.

Petji je bilo zgodno s telefonom.

Ilja je pak morao sve da drži u sebi: Veru nagu pod zrakom sunca,
grudvanje posle škole, ekspediciju iz Depoa sa Serjogom i Sanjkom, pijani
koncert Splina u „B-2”, posmatranje devojčica krišom u školskom toaletu,
poslednji odlazak s mamom kod bake u Omsk, skakanje u vodu sa užetom
na ribnjaku u vikendici, traumatologiju na Osmi mart, čišćenje krompira
nožem za meso da bi impresionirao majku, štene koje nije smeo da ostavi,
tuče iza garaža, flašu fante na podu, Verin ukus, ukus - vina i krivice, Kiru
sa Filološkog, koja ga je drugog septembra posle faksa pozvala kod sebe
da isfotka propuštena predavanja, plejstejšn sa momcima do jutra za
novogodišnje praznike, dok im mozak ne otekne, sankanje do prodavnice,
provaljeni golubarnik na Bukinskom putu, bežanje od majke iz pansiona u
diskoteku u Simferopolju, građevinsku jamu sa živim peskom, svitanje u
četiri ujutru, bele šortseve na devojkama belih zuba u ultraljubičastom,
masnozeleno more, krimski šampanjac i krimsko sunce, pelin i čempres,
noćno kupanje u talasima, u oluji, i još milion raznih stvari.
Kažu: stoji pred očima. Ali to, naravno, nije istina. Izbija na tren. Ne
može se zadržati. Nemoguće je razgledati detalje. Nemoguće je setiti se šta
je bilo minut ranije, a šta kasnije. Fragmenti predstava, mrlje na mrežnjači,
ne slike, već osećaji. Gde ih u stvari vidiš? Gde su uopšte oni? I kuda
nestaju?
Ilja je trenirao mlitavi čovečji mozak okrenuvši se licem ka zidu na
svom daščanom ležaju. Uznemiravao ga je, izvlačio iz skladišta detalje
koji su se gubili. Lupao je sebe po glavi ne bi li se ukazale makar slike, bez
zvuka. Mozak se trudio: u početku je bio kao osušen plastelin, ali ga je Ilja
grejao dahom, mesio i mozak je postajao mekši, topliji. Pred Iljom je uvek
bio zid okrečen maslinastozelenom bojom. To je bio dobar ekran. Ali je
uglavnom ta televizija radila samo noću. Ponekad bi tako snažno
obeznanila da je kasnije čitavo jutro trebalo dolaziti k sebi. Snovi odlično
pokazuju prošlost. Do suza.
Suka je sve čuvao u telefonu; sve je bilo visoko precizno, maksimalno
živo. Fotografije i video. Suka je imao sećanje od 128 gigabajta. Tu je bio
smešten čitav život, a još je ostajalo mesta za muziku. Misliš da se sećaš
svoje prošlosti, a u stvari se sećaš samo snimaka koji su svakako sačuvani
na mobilnom.
Za sedam godina telefoni su postali i oštroumniji i boljeg pamćenja -
šesnaest puta. Sada telefon može da vidi u ljudima ono što čovek ne bi
primetio. Može se vratiti, proveriti sebe. Zgodno je Petji: ne mora puniti
glavu bespotrebnim stvarima. Zgodno je i Ilji: može da gleda tuđe snove.
U fotografijama je tražio Ninu.
Preskočio je nekakve izveštaje s mesta nesreće, mrtvu prirodu s
nargilama, grupne slike sa glavatim muškarcima u civilu, tamne
autoportrete sa zamućenim droljama, patriotske mimove, modrice
privedenih, slike u maseratiju, uslikane tako da se ne vidi salon
automobila.
Među njima je našao budalaste slike koje je, verovatno, sama Nina
poslala: ovde pući usne, tamo grli mačku, zatim s nekakvim detetom koje
uopšte ne liči na nju. Ilja se zaustavljao na njima, ali je listao dalje. Tražio
je nešto drugo. Želeo je još ključnih kostiju, još udubljenog kutka pod
lukom rebara, vrtloga razmaknutih usana, nadao se da će se ruka podići i
otkriti mu sakriveno. Nestašluke i drskosti, i strah od sopstvene drskosti, i
bezobrazluk s kojim se nude, i setno lepljivo očekivanje bezobraznog
odgovora. Oči i usne. Ono čemu se ne može diviti, ali u šta se može
utonuti i zaboraviti sebe. Još takvog.
To je tuđe, nije Iljino, ali neka je i tuđe. Svoje nema i neće ni imati.
Šta preostaje? Preostaje ovako.
Ušao je u fasciklu sa video-snimcima. Izlistao je do starih. Uhvatio se
za njeno lice. Otvorio je - sa odmora. S nekakvog mora. Play.
Talasi su se smrzli, vetar je počeo dinamično da šušti, pod vetrom je
oživela visoka oštrica duž širokog pojasa belog peska. Podigla se
panorama zalaska sunca. U kadru se pojavila Nina. Kosa joj se mrsila,
letela na tom vetru, ona ju je sklanjala s lica, smejala se. Sedeli su na plaži,
na peškirima.
Još uvek nije imala tetovažu.
 „Idemo da se kupamo?”, pitao ju je svojim visokim glasom nevidljivi
Petja.
„Ako ti ideš, idem i ja”, odgovarala je Nina.
„A telefon da ostavim ovde?”
„Pa šta. Manje ćeš biti na njemu.”
„Tamo mi je sav posao!”
„Sav posao ti je ovde”, Nina je pokazivala prstom nekuda - ka
Petjinom čelu. „U glavi! Uvek! A sada si na odmoru! Na go-di-šnjem!”
Skočila je - pesak je prštao poput fontane - i otrčala u ustalasanu vodu:
jarkožuti kupaći na gotovo crnoj koži od sunca. Petja nije mogao da se
odvoji od nje - snimao je kako, vrišteći, tvrdoglavo ulazi među razletele
kapi - zatim je telefon pao poleđuške, posmatrao dugo, kao paralisan,
crvene oblake, zabeležio Petjino: „Stižem!”, i zatim smeh. Oboje su se
smejali.
Dobro je što se Petja ovde nije video.
Sledi večernji razgovor, iz nekakvog kafića. Prugasti istočnjački
jastuci, dim nargile, dosadna muzika, čaše za koktele, u njima nešto s
pomorandžom i umućenom pavlakom. Nina s papirnim fenjerima u očima
oblizuje pavlaku sa slamke, gleda ga u oči, pita:
„I dobro, kako ti sebe vidiš za pet godina?”
„Ti i tvoja pitanja”, odgovara Petja umesto Ilje. „Kako, kako... To je
sad neka smicalica, jel’?”
„Ne, zašto? Ako hoćeš, ja ću prva, kad si tako komplikovan. Ja ću,
evo, na primer, biti pilot.”
„Šta?!”, Petja se smeje.
„Pilotiraću avionima.”
„Misliš da će te pustiti tamo? U Aeroflot’ žene puštaju samo u
poslugu!”
„A zašto Aeroflot’? Ja ću ići u privatnu avijaciju. Leteću na
’galfstrimovima’ ili na ’bombardjeu’!”
„Zašto?”
„Kao prvo, lepo je. A džabe se smeješ!”, Nina se mrštila i pretila
prstom. „Ima dosta devojaka tamo.”
„Ma da. Debeljuce kod kojih samo uniforma vredi.”
„Dobro, dobro. Sad ti. Za pet godina.”
„Pa... Ja ću, verovatno, biti... Sigurno ću biti potpukovnik. A možda i
pukovnik, ako sve bude išlo kako treba.”
„Jasno. Pukovnik. A hoćeš li imati ženu? Decu?”, Nina je spojila
obrve.
„Jel’ ovo neko saslušanje? Pred kamerom? Ne znam, ja... Žena...”,
Petja se ljutio.
„Onda će, znači, i na tebi vredeti samo uniforma?”, smejala se Nina, ali
ne podrugljivo.
„Ej, ti, zarazo jedna... Dođi ovamo da ti pokažem...”
„Ne, stani! Ajde da se kladimo da ću ja pre postati pilot nego ti taj tvoj
potpukovnik?”
„Ha! U šta god hoćeš!”
I ponovo se video ubrzao i zaustavio. Ilja je pogledao - ovo je bilo pre
godinu dana. A čini se da im je odnos već bio na vrhuncu.
„Ma...”, rekao je Nini. „Dobro onda.”
Pre godinu dana on se javljao za uslovnu. A za pet godina - ko će znati,
Nina.
Pred oči mu je iskočila tablica: „Baterija je prazna. Ostalo je još 20%.”
Trebalo je negde hitno pronaći punjač za novi ajfon, nije smeo da izgubi
sve... Petjina majka je poverovala za operaciju, a ostali? Koliko košta taj
punjač? Koliko mu je ostalo? Čitava nedelja je još pred njim. I iz nekog
razloga, umesto da se obuče, da razmišlja o ostatku novca, da juri niz
stepenice i traži prodavnicu mobilnih telefona, Ilja je na telefonu otvorio
traku slika u galeriji. Prelazio je prstom iznad ikonica, kao medijum nad
slovima, jedna ga je privukla.
Bila je to hotelska soba. Prostrana, krem sa zlatnim, krevet u niši sa
izvezenim zavesama, kandelabri. Nina je bila u beloj čipki... Smejala se.
Smejala se sve vreme kada ju je on snimao.
„Ajde! Na tebe je red.”
„Danas sam na crvenom, nisam na belom!”, Nina je odmahnula,
podigla je čašu za vino punu vinogradske sukrvice.
„Kako hoćeš...” Telefon se okrenuo, Petja je zajecao, uzdahnuo,
poćutao. „Tvoj red.”
„Ajde. Istina ili izazov?”
„Izazov.”
„Dobro. Izazivam te da... Da me poljubiš evo ovde.”
„Pokaži još jednom. Pokaži u kameru.” Kamera je bila uperena u Ninu,
u preplanulo rame, u belu bretelu, na mesto sa koga vrat strmo uzleće
nagore.
„Ovde.”
Ilja je opčinjeno posmatrao. Nije mogao da se odvoji. Nina je glumila,
ali nije bila neprirodna. U njoj nije bilo ni izveštačenosti ni lažiranja. Nina
je u potpunosti zasenila njegov jučerašnji dan, makar i na minut. „Sad je
tvoj red. Istina ili izazov?”
„Okej.” Nina je odvratila pogled, razmišljala. „Istina. Šta želiš da
znaš?”
„Ma istina je dosadna”, rekao je Petja tuđim glasom. „Sigurno nećeš
izazov? Ajde, dobro! Jesi li me prevarila nekad?”
„Budalo! Tačno sam znala!”, naljutila se Nina kroz smeh. „Kao prvo,
znaš i sam. A kao drugo - zašto bih? Imam teoriju na tu temu. Eto, ja imam
svoju energiju, jel’ tako? I nju hoću da dajem samo tebi. Jer si ti moj. I dok
ti je svu dajem, s nama će sve biti u redu. Bićemo zajedno i ništa loše ti se
neće desiti. To je kao zaštitno polje u fantastici. Kao nevidljiva kupola
iznad nas. Iznad tebe. A ako ja počnem da dajem još nekome delić svoje
energije, ovo polje će odmah oslabiti. Nećemo privlačiti jedno drugo, a u
kupoli će biti pukotine. I tada ona može da nam se sruši na glavu. I meni i
tebi. A to ne želim. Toga se plašim. Pa ipak te volim.”
„Joj, opet je počelo žensko buncanje. Dobro, primljeno k znanju. Onda
i ja biram istinu.”
„A da li ti mene voliš?”
„Ja tebe? Ajde dođi kod mene, pokazaću ti...”
Kraj.
Mlada. Koliko ima godina? Dvadeset i koju. Zanimljivo, veruje li sama
u to što govori? Sa dvadeset i nešto može da veruje. Dok te ljudi ne
izujedaju, bilo koju lepu teoriju možeš primeniti na svet. Bilo koju
neiskusnu. A posle već veruješ samo u ono što se s tobom dešavalo do
sada. Ninu, očigledno, još uvek nisu ujeli. Ili je ona ujede prekrila
puderom? Ilja je pustio drugi video-snimak. Opet zbog donjeg veša.
„Ma pusti bilo šta normalno! Imam Džejmsa Blejka i Rizu. ’Take a
Fali’!”
„Sad ću, čekaj... Tu je negde... E’o. Spremno.”
Krenulo je: nekakav suptilni tenor je svojim pilećim grudima uzdisao s
vremena na vreme, odozgo je šištalo i crnac je smelo sekao taj potok
recitativom. Zajedno je ispadalo neobično zamorno i pikantno.
Nina je s prvim bitom, s prvim uzdahom, lagano istupila u centar sobe,
neke druge, ne one u dvorskom hotelu. Kratka satenska spavaćica, samo
čipka i prikrivene senke. Prvo jedno rame napred, zatim drugo, njišući se
telom naniže, do kolena, u ritmu s tenorom, a kada je nastupio crnac, s
njim je već bila u ritmu i butinama se kretala u susret, blago mešala njima,
ali je mešanje dopiralo do Ilje i mešalo mu mozak.
Zatim je bretela sama spala s ramena. Približio je ekran kako bi Nina
zauzela čitavo njegovo vidno polje, kako ga njegova dečja soba, u koju
više nije mogao da stane, a iz koje više nije mogao da izraste, ne bi gušila.
Iz druge bretele i iz čitavog satena Nina je iskliznula i on je spao kao
nepotrebna krljušt; na sekund je dozvolila Ilji da u potpunosti vidi
potamnele grudi, kao da je oklevala, a zatim se odjednom okrenula; samo
gaćice su ostale - crne končane; a zatim stenjanje, stenjanje, pevač debelih
usana sklapa stih, šiba, bičuje, po leđima bičuje, po zadnjici, i pod tim
bičem Nina se rastapa; zaneseno je prstima povukla lastiš s jedne strane
nadole, koketa, tkanina se nevoljno isteže, proteže se, zateže, da bi zatim
spala.
„Eto... Eto... A nisi htela... Rekao sam ti... Kako će biti od ovog...
Zapalićeš... Zapalićeš se... Cela ćeš goreti... Jel’ ose... Osećaš?”, mrmljao
je Suka svojim ali tuđim glasom. „Ajde... Ajde još malo...”
Grlo mu se osušilo. Prepone su mu se stezale. Udaralo je u glavu.
Izgubio je dah. Ilja je prelazio pogledom po Nininim leđima, po kičmi
zmijskog oblika, dole. Niže. Do samog zmijskog legla.
Nina je zatim, podmetnuvši stolicu ispod sebe kako bi je zajahala,
pokušala da sa vrhova prstiju zbaci čipku koja je već spala, mahnula
nogom, saplela se i poletela na pod, hvatajući se za stolicu, s treskom i
krikom. Petja se grohotom zasmejao, ona takođe, ležeći na boku, kikotala
se i plakala.
„Take... Najvažnije - take a fall... for me.”
Ilja se takođe zasmejao. Smejao se: u očima gorke suze, a u
pantalonama čelična opruga. Smejao se dok se nije zakašljao. Zatim je
kašljucao još minut, ne mogavši da se umiri.
„Baterija je prazna. Ostalo je još 10%”, javljao je telefon.
Primorao je sebe da ustane. Navukao je hladnu jaknu u kojoj je došao
iz Solikamska. Prebrajao je novac: ostalo je skoro tri hiljade. Može da živi.
„Sada ćemo sve rešiti”, rekao je Nini.

***

Razvedrilo se.
Sunce se razbuktalo. Vazduh je bio svež. Vetar nije šibao, milovao je.
Ilja je izašao iz ulaza i žmurio. Na tom vazduhu sve ono od juče moglo
je da izgleda kao mrak. Trebalo je da ide ka stanici i da, verovatno usput,
traži nekakav „Evroset”10, ali je Ilja umesto toga skrenuo desno - tamo je
iza zgrada počinjao komadić šume, poput parka.
Prošetao je kroz susedne zgrade vukući noge: u jednoj je društvo
černobiljskih veterana iznajmljivalo stan, u drugoj je zasedalo nekakvo
kozaštvo: polovina zida bila je obojena Georgijevskom lentom11 i još je i
crtež bio: crni konjanik s vojničkom kapom malom pešaku uručuje
nasledstvo. Kozaka u Lobnji nije bilo ranije, ovi su se stvorili u poslednjih
sedam godina.
 Iza zgrada su ponegde rasli borovi, a iza njih se na zračku svetlosti
nazirao red silikata, tamo, prema drugom mikrorejonu, vodi putić, njegov
početak bio je obeležen tablicom: „Ekološka staza 400 m.” Ilji je bila i
draga i glupa ova lobnjanska gordost. Krenuo je po ekološkoj stazi - kada
će još imati priliku da prošeta njome?
Koračao je i upoređivao Ninu s Verom. S kim drugo?
Toliko godina je čuvao Veru za sebe, kada ga je već i ostavila. Da je
Vera tada ostala s njim, da je bar rekla da ostaje, onda bi ona svih sedam
godina bila njegova ikona u toj tami.
A drugačije nije imao koga da obožava. Jedino u ćumezu - slike koje
su drugi iskrzali, gde su se kroz rumene sise nazirala štampana slova i
reklama vijagre. U početku je odvratno, glupo i sramotno, a kasnije ništa.
Drugačije se ne mogu isterati demoni iz sebe. Bez toga bi oni obuzeli i
sveca.
Kada su ga odveli, Ilji je postalo teško bez Vere. I potpuno
nepodnošljivo kada mu je druge godine saopštila da odlazi od njega. E
tada je počelo da mu se čini da je istinski voli i da ne može da živi bez nje.
Tako je hapšenje obrnulo polove: do tada je Ilja sam razmišljao da ode
od nje, da se oslobodi lobnjanskog tereta i u potpunosti se preseli u
Moskvu. Razmišljao je, ali nije smogao hrabrosti da ode. Cela Verina koža
bila je kao dečji kapci, tanka i nežna, bilo ju je lako raniti, čim je protrlja,
odmah se nazire krv. I bila je veoma sumnjičava: čim se Ilja zaljubio u
Moskvu, ona je čekala da je ostavi. U svemu je videla znake i naznake.
Čitavu poslednju godinu je govorila Ilji da mora da se opredeli. Trebalo je
da se opredeli tako da Vera ne pati. I što je više pričala o tome, to se više
njemu samoća činila slobodom.
Koliko god da je u budućnosti nju zamišljao pored sebe, u sadašnjosti
je nije mogao povesti sa sobom zauvek u Moskvu. Ali je mogao to veče, u
izlazak.
Tako joj je vraćao dug, a Vera je, možda, mislila da je to avans.
Te večeri su sedeli u vozu, vezani slušalicama, i Ilja je unapred znao da
ih kabl neće zadržati. Bio je nežan i pažljiv prema njoj, kao prema mački
koju vode na uspavljivanje. U uho mu je od Vere kroz kabl tekla krivica, a
šta je Vera čula u svojoj slušalici, nije znao. Verovatno nadu.
Generalno je mnogo razmišljao o njenim osećanjima. Navikneš se da
razmišljaš mnogo o njima kada odrastaš samo s majkom.
A sada je shvatao: kada je ona moljakala od njega zajedničku
budućnost, jednostavno nije želela da zaglavi sama u sadašnjosti. Zatim je
Ilja dospeo u prošlost, a Veri je trebalo da ide dalje napred. Da li je
moguće to razumeti? Moguće je. Eto majka ju je razumela na ženski način
i Ilju je molila da razume. Sve se na svetu može razumeti.
Ilja je išao po kratkoj stazi - po krhkom snegu, po tuđim tragovima, po
suvim iglicama, i otkrivao: njegova zatvorska ljubav prema Veri postojala
je usled bezizlaznosti.
Maštao bi o tome da voli, ali ne Veru.
Vera je sva bila stisnuta, stegnuta. Ilja je uvek morao da je razmrdava,
navodi na šalu i brbljanje. Kako je uopšte odlučila da mu se preda u
jedanaestom razredu? Upravo tako - odlučila.
U školi je delovalo da je Vera zanosna. Sada je mislio: prosto su bili
opijeni, oboje su bili opijeni hormonima. Nije to, verovatno, morala biti
Vera. I Vera je mogla imati bilo koga drugog. Provereno.
Tako ispada: na kuhinjskom prozorčetu ti pljesnu kutlačom u činiju,
teraj dalje i jedi šta udrobiš. A možda ti umesto hladnog čorbuljka zafali
vrela ljubav.
Trebalo mu je da se zaljubi u nekoga poput Nine.
Oduvek je želeo takvu: koja se često smeje, živahnu, električnu. Da
čim je dotakne, vrca iskra i kosa se nakostreši. A Vera nije ni provodila
struju.
Opraštam ti, Vera. I ti oprosti. Zbogom.
Jasno se razmišljalo na čistom vazduhu, kao da je sve video iz ptičje
perspektive. A eto, u daščari nije uspevao da se vine.
Zanimljivo je bilo zamišljati svoj život, ne s Verom, već sa takvom kao
što je Nina: večita vožnja? Avantura? Kako bi sve ispalo? Počeo je da
zamišlja.
Šteta, staza se završavala.

***

Dok je čekao u redu kod pulta, vreme je proticalo.

Na šta ga traći? Na to da bi posmatrao tuđu žensku. A umesto toga bi
sada mogao da ode do svoje majke.
Pa treba da je poseti. Da je pogleda. Da se pozdravi.
Ali nije imao snage da ide kod nje. Doći će i reći će mu: odnesite je
kući. Besplatno zadržavanje tela je isteklo. Kuda da je odnese? Negde gde
je toplo?
Eto, osmislio je sebi opravdanje. A u stvari nije želeo da je vidi mrtvu,
želeo je da za njega poživi još malo. Ako vidiš, potpisuješ da je stvarno.
Glupo. Kukavički.
A da se natera, to nije mogao. Pokušao je da je izbaci iz glave. Kasnije
će pozvati, kasnije će razmisliti. Obavezno.
 „Kakav imate?”, upitao ga je žuti prodavač.
„Ajfon. Novi.”
„Imam kineski licenciran za dve hiljade, a evo ovaj ovde interesantan
fabrički kineski za hiljadu sedamsto i baš kineski za hiljadu.”
„Koliko?”, Ilja nije mogao da veruje.
„Soma. Ali se na njega ljudi žale, kažu da prži bateriju. Original imaju
samo ’jabučari’, ali i njihov je kineski samo Fokskonov. Evo fabrički dosta
uzimaju.”
„A koliko traje taj baš kineski?”
„Dve nedelje je rok za reklamaciju. Ali menjamo samo punjač, mobilni
je vaša odgovornost.”
„Čisto sranje”, iza je promuklo izjavila devojka modroplave kose, koja
je stajala posle Ilje u redu.
„Dajte. Proveriću ga.”
Ilja je na minut izvukao telefon iz džepa, isprobao je zapušten,
izgreban crni kabl. Trebalo je dati polovinu novca.
„Da, odgovara, odgovara!”, uz „hm” reče prodavač. „Samo pazi na
njega da ti ne spali stan. Treba li ti futrola? Stigle su neke moderne. Na
bezbednosti su štedeli, možda su barem u dizajn uložili.”
„Ne treba mi.” Ilja je gurnuo telefon nazad u džep, dao je hiljadarku.
„Ne preteruj.”
Zasvirala je muzika: nešto lirično, ali ritmično, kao da je latino, s
kastanjetama i nepoznatim meksičkim zvečkama. Završio se uvod, na
scenu je izašao španski bariton, žicama gitare pridružila se strastvena
priča. Pevao je prigušeno, utišano. Ali nije prestajao.
Prodavač je sa iščekivanjem posmatrao Ilju.
„Hoćemo li zaplesati?”, ponudila je devojka s plavom kosom.
„Zar to ne zvoni kod vas?”, pitao je prodavač Ilju.
Ilja je pretražio po džepu - telefon je počeo glasnije da viče na slobodi,
kao da je neko došao k sebi u tuđem prtljažniku, pred patrolnom
saobraćajnom službom i hvata se za poslednju šansu, gad.
Ne vadeći ga, ispritiskao je sve dugmiće sa strane i ovaj je umuknuo.
Prodavač je prožderao njegovu pretposlednju hiljadu i još je žvakao
mrdajući usnama, posmatrajući Ilju, već donoseći zaključke na račun toga
kako se kod ovog pojavio takav aparat.
„Neka vas dobro služi. Mobilni.”
Ilja ga je ošinuo pogledom i izašao.
Odmakao se desetak koraka i, osvrćući se preko ramena ka staklenim
zidovima prodavnice mobilnih telefona i opreme, izvukao telefon napolje.
Pogledao je - propušten poziv s nepoznatog broja. Uneo je na brzinu kod,
da proveri ko je, možda ima poruku od njega? A to govno se ugasilo od
hladnoće.
Trčao je kući.
Zaključao se.
Telefon dugo nije dolazio k sebi: baš kineski je imao loš kontakt.
Trebalo ga je promrdati, spojiti kraj punjača i otvor za punjenje na
telefonu. Konačno se povratio, iskočila je jabuka. Ilja se strpio još
nekoliko sekundi, zatim je ušao u propuštene pozive.
Nekakav broj. Nepoznat. Poruke sa njega Suka ranije nije primao, ni
preko jedne društvene mreže.
Šta da radi? Da uzvrati poziv?
Ilja je iskucao nepoznatom: „Ko je?”, ali nije poslao.
Pa moglo se ispostaviti da je neko poznat, i to veoma poznat? I da su
njegove poruke odmah nakon čitanja brisane? Sasvim verovatno.
Ili su prosto pogrešili broj. Ako bude potrebno, pozvaće ponovo.
Počeo je još da gleda Ninu i odjedanput je naleteo na nešto sasvim
lično.
Iz nekog razloga se zbunio, postideo. I zatvorio. Pa zar se ne čini da se
u stvari i nadao da će naći baš to? Ali počelo je da ga bude stid da gleda
kako je zaklani Petja miluje. I stid za svoj prostakluk dok mu majka leži
mrtva. Šta ako ga odjednom pogleda?
Ako odjednom pita - čiji je to telefon?
Jednom se u detinjstvu s klincima uvukao na gradilište. Sanjok je rekao
da su radnici u temeljnoj jami zaboravili kapisle, a njima se moglo
raznositi kao granatama. Razbrajalicom eci-peci-pec Ilji je zapalo da se
spusti dole. Jama je bila od riđeg peska, takve dubine da su u nju mogla
biti ukopana dva nivoa zgrade. Kosine su bile pod blagim uglom, ali
vlažne i nesigurne - Ilja je to shvatio već prilikom spuštanja. Ostali su
dežurali na vrhu, ako se pojave građevinci. Bio je vikend, subotnje veče je
prelazilo u noć. Teško se spustio, neposredno pre spuštanja zemlja se
obrušila i Ilja je skočio, umalo ne uganuvši nogu. Nikakve se kapisle,
naravno, nisu nalazile u jami. Morao je da se izvuče. A to se činilo
nemogućim. Pesak mu se spuštao u susret, ispadalo je da hoda u mestu,
nije bilo ničega za šta je mogao da se uhvati: samo rastresita vlažna rđa.
Pozvao je momke, ali su se oni preplašili, pričinjavao im se čuvar koji se
vraća i policijska straža, već su jedan drugom rekli da panduri na
gradilištima mogu da pucaju u lopove, a još se i tama spustila s neba. Ilji je
takođe postalo strašno. A ako sutra dođu radnici i prva stvar kojom počnu
radove bude zatrpavanje jame buldožerom, da čak i ne pogledaju ko je
unutra? Tada je iz nekog razloga zaista verovao u to. Sanjok i Serjoga su
se već dogovarali da pobegnu. A on ih je nagovarao da se ne boje, već da
ostanu i pomognu mu da se izvuče. Borio se, borio se prema vrhu, ali je
uporno završavao na dnu rupe.
Oni su pričali da će pozvati roditelje, ali se on toga još više bojao.
Kada bi majka saznala da je zaglibio... Čak se i biti zatrpan u jami nije
činilo toliko strašnim.
A kada će onda majci odgovarati za to što je ubio čoveka? Bolje da joj
jednostavno uopšte ništa ne kaže u vezi s tim.
Odložio je telefon u stranu, ruka ga je pekla.
Punjač se pregrejao.
Do večeri se u Ilji briga skupila u nekakav poseban mehur, kidala mu
utrobu i tražila izlaz. Prebacivao je s kanala na kanal pomamni televizor,
požurio je ka svojim knjigama, prelistavao fantastiku, koja mu je ranije
bila omiljena. Unutra su bile samo nepovezane začkoljice.
Isključio je zvuk, a zatim ga je ponovo uključio. Deset puta je prilazio
da proveri da li ima propušten poziv. A šta će raditi i da ima propušten
poziv - to još nije odlučio. Otišao je od njega, vratio se.
Proverio je novosti iz Ročdeljske. Nema. Suku nisu našli dok je bio
dan, a noć će ga još bolje sakriti.
Pekla ga je ruka. Od tuđeg telefona.
Kao da Petju nije ubio u potpunosti. A sada već i nije mogao ništa da
uradi s njim. Sada je trebalo da ga održava u životu.

***

Uveče ga je uzeo sa sobom u krevet. Da bi odmah odgovorio ukoliko

bude nekih poruka. I nije bilo uzalud: dok je pokušavao da zaspi,
zatandrkalo je. Otvorio je.
„Petenjka, ipak piši Nini. Mama.”
„Dobro.”
Neka zna da je živ i zdrav.
Otvorio je dopisivanje s Ninom. Na kraju je iskucao: „Kod mene je sve
u redu. Kako si ti?”
Nina ništa nije odgovorila. Poslednja njena poruka bila je od petka
ujutru. Isto tako umirujuća kao ova što joj je sada poslao.
„Sve je prosto super”, rekla je Nina.
„Onda se čujemo”, rekao je Petja.
A uveče se fotografisao s nakinđurenom ženskom iz restorana i okačio
da bude dostupno svima. Računao je da neće videti? Bio je pijan,
zaboravio da obriše?
 Bilo bi dobro da su se rastali. Jednostavnije.
Setio se kako je Nina plesala za njega, skidala se. Videvši jasno njene
grudi pune letnjeg soka: ujednačeno preplanule. Okretao se, okretao,
pogledao u zid; zatim je jednim okom, jednim prstom pronašao put do
videa.
Nije joj se više mogao odupirati.
Dospeo je u stan. Petjin, verovatno: prostrana trpezarija, široki
televizor debljine knjižice, kauč za dvadeset ljudi, golotinja na zidovima u
crnim ramovima, nekakve policijske diplome, šipka za striptiz i otvoren
bar koji svetli ćilibarom iz flaša.
Nina je sedela pored na kauču. Na televizoru je promicao bledunjavi
pornić, nekoje stenjao, prigušen ravnim ekranom. Nina je gledala u
plavetnilo bez nelagodnosti, živo komentarisala. Petjina kamera je lebdela,
prelazila je s Nine na ispreplitana tela. Oboje su bili pijani. Nina je belu
mušku sportsku majicu navukla preko golih kolena. Polumrak je svetlucao:
kada je na televizoru bila svetlost, i u sobi je svitalo.
„Meni se čini da je ova skroz frigidna. Daj, sama ću izabrati nešto
normalno, šta ti meni sve vreme dečko-devojka-devojka puštaš? Ajde bolje
dečko-devojka-dečko? Come on, nisam protiv trojki, ali sam za
pravednost!”
„Misliš da ti jedan nije dovoljan?”, Petjin jezik je opet brbljao.
„Pa mi u teoriji govorimo, ne u praksi, zar ne?”
„Mi? Mi smo u teoriji.”
„Ili u praksi?” Nina je pogledala direktno u kameru, direktno u Ilju,
drsko.
„Jesi li ti to odlučila da me zavedeš?” Petja se zasmejao, ali je izgubio
glas.
„A zašto mi samo razgovaramo o tome... Možda ti jednostavno želiš da
gledaš? A? Jel’ hoćeš da gledaš? Mene... Kako me...”
„Ja bih da snimim. Mogu li da snimam?”
„Nemam ništa protiv. Mogu li i ja da snimam?”
Nina je svukla preko glave majicu sa Sunđer Bobom, ispod nje nije
bilo ničega. Skliznula je na pod, podigla se na kolena ispred njega.
Ispružila se prema kaišu, zazveckala kopčom, raskopčala. Spustila je
ruke. Kamera je gubila fokus: Nina je bila previše blizu.
Joj”
Ilja više nije mogao.
Morao je da oseti ono što je Suka osećao. Nije bilo Nininih nežnih
prstiju - trebalo je svojim, nezgrapnim. Spustio je pantalone, izbledele
gaće niže. Uhvatio je hladnim vrelo. Zažmurio. Otvorio je oči, Petjine.
 „Ajde... Dobro...”
Nina je sklonila kosu sa čela na stranu, htela je da je on vidi. On se
savijao, uvijao, imala je vlast nad njim, njoj je takođe ta vlast
rasplamsavala krv u žilama.
„Sviđa ti se?”
„Dođi... Dosta... Dođi kod mene!”
Strgao je s nje končane gaćice, skočio s kauča, ugasio televizor koji je
zavijao, nestao je suvišan zvuk, ostalo ih je samo dvoje. Sada je na njih
kapala samo svetlost ćilibara iz bara.
„A stvarno sam ti samo ja dovoljna?”
„Ućuti.”
Pantalone su šuštale i zveckale; promuklo se disalo, fokus je skakao,
umesto crta bili su obrisi, odblesci flaša na koži, kratki jecaji. Izgledalo je
kao da je okrenuo Ninu leđima ka sebi, savio je napred.
„Aaaaah. Sačekaj... Sačekaj...”
Nije čekao. Pomerio je ruku s telefonom u stranu kako bi snimao nju i
sebe iz ugla trećeg lica. Hteo je da zapamti to: kako mu se predavala, kako
je odlučila da zabeleži svoju bestidnost, kako joj je zbog toga bilo još
slađe... Životna para koja je nastajala iz njih u tom trenutku ključanja
nosila je sve pred sobom svojim pritiskom. Upravo to sada je bio sam
život! Trudio se da je uhvati, da je smanji na telefonu, ali tako nije bilo
jasno. Oni više nisu bili ljudi, ruke su ih loše služile, umesto reči u grlu je
besmisleno kreštalo. Tela su se spojila u gustoj žutoj smoli, u lepljivom
ćilibaru, razjareno su se trljali jedno o drugo, ljuto se spajali, klatno je
nestajalo, vreme se ubrzavalo. Zatim je zavitlao telefon na kauč, želeo je
da Ninu svojim dlanovima prigrabi, stisne, obema rukama privuče k sebi,
da ulazi u nju istrajno i grubo.
„Kosa... Uhvati me za kosu...”
„Da... Ti... Ti si takva... Kučkica... Slatka...”
„Ja? Ja sam kučkica... Čija kučkica?... Reci! Tvoja! Tvoja kučkica...
Tvoja?!”
„Moja. Moja mala. Bezobrazna...”
Zatim samo hroptanje, samo jecaji.
Vrisak.
Pogodilo ga je kao grom. Provukli su užarenu žicu iz stomaka kroz
slepljene kanale; kao da je završio krvlju. Izvrnuli su Iljinu utrobu napolje.
Dospeo je u talase koji su se razbijali o obalu, u noćnu oluju, talasi su ga
prevrnuli, izneli na obalu, a nakon toga ga je još milovalo slano more,
puštalo ga da dođe do daha.
Snimak se završio.
 Ponovo je bio svoj.
Stisnuo je i rastvorio ruku - nije krv. Lepljivo, toplo, glupo. Miriše na
raviole s mesom ili hlor. Zbog čega se ljubav završava ovim idiotskim
lepilom? Odvukao se do kupatila da se opere - usahnuo, otvorenih očiju i
prazan.
Zaronio je pod jorgan. Dugo je drhtao: dao je svu toplinu, nije imao
čime da se ugreje.
Zatim je izgubio svest.

***

Kao da je u ćeliji.
Otvorili su prozor, čuvar je kroz njega promolio svoje debelo lice,
pozvao Ilju da dođe. Ilja se povinovao. Na ostalim drvenim ležajevima
sedeli su ljudi sa ispijenim facama i isprebijanim rukama, praznih očiju,
gotovo bez beonjača. Uši su okrenuli ka vratima, kao da ih se ticalo. Ćelija
je bila mala. Zatvorska.
Na prozoru su Ilji saopštili da mu je određeno da ima pravo na posetu
jednom godišnje. Ilja se živo, kao na javi, iznenadio zato što je znao: nema
ko da dođe ovde. U snu to nije bio Solikamsk, već naselje u tundri, Ilja je
čuo naziv: Potma. Jednom godišnje, zamislio se. To je poseban režim.
Ostali iz ćelije su zasiktali, podrugljivo se smejali. Oni su već nekako
znali s kim će se Ilja videti; i zbog čega. Ilja je pobegao iz ćelije, raširio
noge široko, zabacio ruke tako visoko kao da su ga za njih obesili s
plafona, temenom se odupro o zid, lice okrenuo ka podu. Škljocnule su
lisice, poveli su ga sivim hodnicima s jednakim vratima bez brojeva. Kako
znaju gde im ko boravi?
Hodnik je sve vreme krivudao, a Ilja se zadnjim delom vrata trudio da
napipa - da mu ne upere pištolj u potiljak, jer upravo tako kažnjavaju
smrću, u prolazu, na stepenicama, dajući im nadu susreta ili prevarivši ih
prelaskom u drugu ćeliju. Kao da je podsetio samog sebe da nema, više
nema smrtne kazne, ali ga je potiljak ipak svrbeo.
Ali se hodnik zatim završio, ulaznim gvozdenim vratima s katancem s
kodom. Otpozadi su pitali Ilju da li zna kod. Pokušao je: 123-678.
Odgovaralo je. Katanac je pisnuo, razjapio čeljusti. Čuvari su ostali iza.
Vrata su se zalupila. Dalje je sam.
U ulazu je bilo leto.
Takvo leto kao kada je napolju julska vrućina, a unutra pomalo vlažna
svežina betona, čak i iz okna lifta prijatno vuče, kao iz babinog podruma.
Spolja se čula vika, vesela. Neko se igrao tamo, deca.
 Ilja je krenuo gore peške, iako je lift stajao tu, pozivao. Ali je unutra
sve bilo crno, kao da je izgoreo. Bolje peške. Popeo se kuda je trebalo: do
stana pedeset tri. Verin. Pozvonio je na zvonce.
Otvorila je Nina. Bacila se Ilji oko vrata, izljubila ga. Bila je u kecelji,
kao da je nešto spremala. Iz kuhinje je dopirao miris slatkog testa, pečenih
jabuka. Nina je sipala beli prah na nabujali kuglof. Prozori su bili otvoreni,
leto je duvalo zavese prema unutra, prah iz tabakere je leteo po stolu, Nina
je kijala smešno i lako, kao mačka. Počela je da zabada svećice u kolač.
Ispalo je petnaest.
Pitao ju je šta slave, zašto tako neobičan broj? Odmahnula je: ma ti i
tvoja budalasta pitanja. Broj pa broj, ništa ne znači. Ovo je zapravo
oproštajna gozba. Pa mi odlazimo danas. Čekaj, kuda odlazimo, ovo je
poseta, ja sam ovde na doživotnoj. Glupko, kakva bre doživotna, već su svi
koferi spremni, sam pogledaj. Letimo u Ameriku, tamo imamo iznajmljena
kola, mustang bez krova, ići ćemo iz Majamija u San Francisko kroz
čitavu zemlju, mesec dana putovanja, kao što smo maštali. Eno i viza u
pasošima, sam pogledaj.
Proverio je i stvarno: tu su i pasoš i viza. Fotografija u pasošu je
njegova, Iljina, ali istovremeno kao i da nije njegova. Obrazi glatki, bez
ožiljaka, kosa obrijana sa strane, a na vrhu ćuba, kao nameštena fenom.
Oči su takođe tuđe. Sjajne. Mene sa ovim neće pustiti, Nina, šta je s
tobom, ovde ne ličim na sebe. Pustiće te, naravno, takav i jesi. Ušao je u
kupatilo, obrisao sa crnog ogledala paru, i u njemu je stvarno bio veseo,
pet godina mlađi od samog sebe, gladak i pažljivo sređen.
A stvarno neće sada doći za mnom?, oprezno ju je pitao, kako ga sad
već ne bi smatrala za potpuno ludog. Samo ako se računa taksista, rekla je
Nina. Ajde, brže. Čaj se hladi i kuglof treba jesti dok je svež, inače neće
biti ukusan.
Ona je bila u beloj košulji, raskopčanoj do trećeg dugmeta. Sveža,
vazdušasta, veoma stvarna. Tetovaža - kvadrati u kvadratu - već je malo
izbledela, bila je tamnoplava, a ne izrazito crna. Šta ona označava,
zainteresovao se Ilja. To je kju-ar kod, objasnila je Nina. To mi je umesto
krstića. Skeniraš ga telefonom i dospeš na sajt boga. Na njega nije tako
jednostavno dospeti, on je dovitljiv, samo preko linka s koda i samo preko
Tora. Istina, tamo je administrator bog, moguće mu je pisati samo u
support, zato na sajtu visi bog četa, koji zna odgovore na sva pitanja.
Ilja je podigao telefon, želeo je da skenira, onako kako ga je Nina
naučila, ali u rukama mu je bio samo zatvorski, na dugmiće, koji nije imao
ni kameru. Bacio ga je kroz prozor. Nekakva deca su ga pokupila, preuzela
štafetu. Još ćeš stići, rekla je Nina. Pa ja nikuda od tebe neću otići. A sada
već treba da požurimo. Taksista čeka. Brže se preobuci - eno tamo su ti
čiste farmerke, majica i panama-šešir - i krećemo!
I protrljala je svoj topao živi obraz o njegov.
Mirisala je na nekakav cvetni parfem.

***

Ma shvatao je on da je to san.
I zato je mudrovao, izvlačio se, predavao mu se koliko god je mogao
kako se ne bi probudio iz njega. Ogluveo, oslepeo, da ga stvarni svet ničim
ne bi mogao istrgnuti iz čarolije. I uprkos tome: završilo se.
Izležavao se otupeo i sasvim zaljubljen, grlio je jastuk kao čoveka.
Ništa u majčinom stanu nije mirisalo tako kao što je Nina mirisala u snu.
Ali to je bio veoma originalan miris. Ako bi se Ilja u životu susreo s njim,
odmah bi ga prepoznao. I sve ostalo tamo je izgledalo stvarno, osim
pasoša: pasoš Ilja nije imao nikada u životu.
Napipao je telefon da pogleda da li je Nina odgovorila. Bio je jedan sat
iza ponoći.
Ne, nije odgovorila.
Na ekranu se videlo drugo: pet propuštenih poziva od čoveka koji ga je
tražio u toku dana.
 6.

Zbog čega nije čuo poziv?

Preznojio se, zavrteo je podli telefon među prstima. Zašto mi ovo radiš,
kučko?! Dugme za paljenje i gašenje zvuka bilo je okrenuto ka Ilji, jačina
podešena na maksimum... Sve je u redu! Zašto ne zvoni?! Ova stvar je
prosto prećutkivala Ilji pozive, čuvala vernost starom gazdi i trudila se da
uništi novog.
Mora da se smiri.
Ko je mogao tako uporno da zove subotom noću? Neka zanesena riba
kojoj je Hazin obećao provod? Ili ga odvaljen prijatelj uporno zove iz
bučnog kluba da bi dovukao Petju u lopovsko gnezdo? Ili primopredaja.
Primopredaja na koju on nije došao.
Broj je bio nepoznat, a ni poruke nije bilo. Možda je ljubavnica. Ako je
drug, pa zbog čega ga onda ne bi memorisao, zbog čega bi brisao
dopisivanje? A primopredaja... Svi Sukini partneri bili su razvrstani po
folderima, po policama, čak je i Muhamed Čistač imao svoje mesto.
Poslednji poziv bio je pre svega petnaest minuta. Kome još može
zatrebati u to vreme? Hoće li ta osoba podići paniku? Nema smisla da još
čeka.
Možda je Suka jednostavno na parkingu blokirao nečiji auto svojim?
Na prozoru ostavio broj telefona, pa ga sad zovu ljute komšije koje su
očajne jer žele da izađu?
Bolje da razgovara. Noću je glas drugačiji. Novembar je, vlada
prehlada. Promukao je i to je to. Najbolje da sam pozove te brojeve. I tamo
je drama u toku... Razumećemo se. Verovatno. Šta će reći? Šta će reći
svakom od njih? Išao je po sobi, zatim se zatvorio u kupatilo. Jedan, dva,
tri. Pozvao je.
Ako je zaključao auto, šta onda? Kako će ga on sada skloniti?
Javili su se odmah: čekali su.
„Hazine, gde si?!”
Muški glas. To nije bio glas prijatelja. Ne nekog bliskog. Ovog bolje
da ne laže za operaciju. A za šta da laže onda?
„Ja... Nešto mi je loše”, procedio je promuklo Ilja šapatom. „Spavao
sam...”
„Pa, čoveče, ljudi te čekaju! Primorao si me da te zovem sa svog
broja!”
„Znam...”, ubrzalo mu se disanje. „Koliko imam vremena?”
„Šta znači ’loše’?!”
Ne... Ako je susret bio dogovoren, prehlada neće opravdati Ilju. Ni
neki prelom ga ne bi opravdao: zašto nije pozvao, nije otkazao, nije
preneo?
„Otrovao sam se nečim...”, brzo je pronašao prave reći. „Povraćam. I
imam temperaturu.”
„Stvarno si se otrovao?”, tamo su sumnjali. „Nisi preterao?”
„Šta...”, prostenjao je Ilja. „Tek jedva... Tek sam malo...”
„Gde si? Kod kuće? Možda da ti pošaljemo nekog?”
Nisu pitali, već zahtevali. S posla? Ili biznis partneri? Kakvi to još ljudi
čekaju u jedan sat iza ponoći? Zbog čega? Da li znaju gde je Petjin stan?!
„Ne... U gostima sam...”
„Visiš kod ribe, a?! Jebiga, Hazine! Jel’ se uopšte sećaš gudre? Ovde
su bili ljudi s kojima sam hteo da te upoznam! Sećaš li se šta si mi
obećao?!” Ilja se ugrizao za prst. Šta je s paketićima bilo? Šta je bilo s
paketićima?! Na diktafonu...
„Da... Tačno... Obećao sam da ću doneti... Ma... Priroda... Ponuda?...”
„Ponuda, Hazine! Upravo tako! I bila je saopštena! A gde si ti?!
Stavljaš nas u nezgodan položaj! Svi se već razilaze!”
„Jedva sam... Jedva sam živ... Izgleda neki virus... Stomačni...”
Trebalo je reći još nešto. Morao je! „Sada mi je...”
Bacio je telefon na otirač, kleknuo ispred klozetske šolje, gurnuo dva
prsta u usta. Izašlo je. Đavo se osmehnuo, smilovao se nad Iljinim
kreveljenjem, pomogao mu.
Ilja je još malo klečao savijen, držeći se za hladni fajans. U grlu ga je
peklo, u ustima je bilo kiselo i odvratno. Klozetska šolja bila je sva od
progutanog, prožvakanog ali nikako svarenog tuđeg života.
„Gospode! Tebi izgleda stvarno nije do gudre. Hazine... Dobro, idi
dođavola...”, krčala je slušalica s poda. „Hoćeš li se barem do ponedeljka
sabrati?”
„Hvala. Ja... Potrudiću se...”
„Nemoj se potruditi, već sigurno da bude tako! Uf... Dobro. Leći se.”
Prekinulo se. Ilja je pustio vodu. Spustio dasku. Seo na nju. Hvatala ga
je groznica. Obuzimala ga je slabost. Otrovao se.
Na vratima je stajao kalendar: selo od like u plavičastom snegu, žuti
prozori, dim iz dimnjaka, mesec u obliku srpa, vašarska trojka upregnuta u
sanke. Dve hiljade šesnaesta.
Do ponedeljka je imao jedan dan, do petka pet. Posle toga vreme neće
teći. I sve će se zaustaviti šesnaeste godine.

***

U majčinom ormariću je pronašao nes-kafu: sasušenu smeđu grudvastu

prašinu. Rastvorio ju je ključalom vodom, seo je u kuhinju da pilji u ajfon.
Od sna nije ostalo ništa. Vožnju mustangom s letnjom Ninom kroz
iluzornu Ameriku odnele su prljave vode kroz otvor klozetske šolje.
Izvukao se. Sad treba da vidi koga je šta lagao.
Mozak mu je posle grča obamro. Ilja je dodao ustajalog šećera u kafu.
Ko je to zvao? Šta on zna? Šta je razumeo? Zašto Hazin nije uneo
njegov broj u kontakte? Šta je Ilja još propustio, pored poziva?
Pronašao je taj snimak u diktafonu, razgovor koji je Suka krišom
uhvatio u nečijem kabinetu. Otvorio je dodatak, pronašao fajl.
„Pritvori vrata”, „Sve je rešeno?”, „Da, Denise Sergejeviču”, „Tamo
sam već maltene dogovorio u tvoje ime. Možeš pripremiti solidnu
količinu”, „I još traže malo prirode”, „Tamo je najavljena gudra.”
Denis Sergejevič. Dogovorio je u Hazinovo ime. Njegov načelnik? Šta
je dogovorio? Zašto ga nema u kontaktima?
Ušao je u jednu poruku, u drugu.
Na Votsapu je stajala neodgovorena poruka: „Pedro! Presretač danas?
Ja sam u Djuranu, baš bih se uradio!”, nekakav Goša ga je uporno tražio. I
ovo je stiglo tek pre pola sata; i ovo je kurvanjski telefon prećutao Ilji.
A tek na Signalu, tamo je visio čitav niz poruka, od tog istog broja koji
je Ilju ispitivao u kupatilu. „Hazine! Podsećam te za danas”, „Hazine,
stižeš li?” „Ljudima je obećano, gde si, kurvin sine?!”. „Ne razumem!”,
„Jel’ vreme da te tražim?!”
To je sve bilo ravnomerno razvučeno između poziva. Za sve to je Ilja,
recimo, uspeo da nađe izgovore. Ali je stigla još jedna poruka, sasvim
sveža, isto od njega:
 „Pozdravi oca.” One je izlistao, na ovoj se zadržao.
Pozdravi oca.
Ispada da se taj Denis Sergejevič zna s Hazinovim ocem? A otac je
sigurno saznao od majke za Petjinu izmišljenu operaciju. Znači, ako se
zabrinu, otac se može obratiti Denisu Sergejeviču da se raspita? A ovaj je
umesto operacije od Ilje dobio trovanje.
I u ponedeljak, kada Hazin ne dođe na posao, Denis Sergejevič može
sam da pozove njegovog oca i pita: kako je, je li bolje vašem sinu? U
subotu zamalo nije umro, zanemario je posao.
Ponovo se ukanalio u kanal, zaglibio u glib.
Zadrhtao je iznutra: raskrinkaće ga, razotkriće ga! Počeo je da korača
po kući.
Počeo je da se šuri kafom kako bi smislio kako da se ispetlja. Trebalo
je sa svima bliskima popričati, rasplesti ko je sa kim u kakvom odnosu.
Trebalo je razmisliti, smireno razmisliti! Sada je noć, pošten svet spava,
Ilja ima fore. Do jutra će stići, proanalizirati Petjinu elektrodušu, pronaći
će ispravne lozinke i za Denisa Sergejeviča i za oca.
Uneo je broj Denisa Sergejeviča kako ga ovaj više ne bi iznenadio.
Ušao je ponovo na Votsap, a tamo je bila nova poruka. Još. Opet.
Goša: „Batice! Zašto si me ispalio? :)))”
I njemu treba da odgovori u Petjino ime. Čime njega da nakljuka?
Trovanjem ili tajnom operacijom? Šta on zna o Suki? Zašto mu je Hazin
sada potreban? Šta da mu odgovori - ili da ne odgovori?
Ko si ti, Gošo? Ko ste vi svi?! Šta hoćete od mene?!
O čemu smo ranije razgovarali? Šta da ti odgovorim da ne primetiš
podvalu? Ušao je u starije dopisivanje sa Gošom.
„Pedro! Bilo je sjajno videti te! Baš kao nekada!”
„Čujemo se.”
Hladno se pozdravlja. Da li mu je on brat ili baš i ne? Ilja je ušao
dublje u prošlost - da shvati.
„Slušaj... Izvini, planuo sam! What about a lunch? Ja častim! Kako ti
se čini ’Nedaleki istok’?”, drobio je Goša.
„Zabole me za tvoj Istok.”
„Ma dobro, sam izaberi mesto...”, Goša se nimalo nije zbunio time;
Petja je ćutao i Goša je, ne dobivši odgovor, brzo dodao: „Sačekaj,
nazvaću te!”
Znači nešto se ipak među njima desilo. Goša se ovde za nešto
iskupljivao. Trebalo je razumeti za šta, kako će se u suprotnom prilagoditi?
„Zašto se ne javljaš, batice?!”, histerisao je ili davio Goša.
„O čemu da razgovaram s tobom? Kad budeš imao pare, obrati mi se.”
 „Ali sada nemam! Imaću petnaestog!”
„Nema trave, nema ni belog! Pičko, ja nisam Majka Tereza da sve
spašavam.”
„Ne možeš me tako ispaliti, jel’ jasno?!!”, vikao je Goša.
„I te kako mogu. Ništa ti ne dugujem”, pisao je Hazin.
„Ne bih hteo nikome da kažem od koga šta uzimam, batice”, kroz
nekoliko dugih minuta procedio je Goša.
Ilja je pročitao ponovo. Pretnja?
„Mali. Ti misliš da bih se ja bavio ovim da nisam dobro osiguran?
Samo pisni i zapušiće ti usta. Ja te izvlačiti neću. I niko drugi neće. Probaj,
ako hoćeš”, živo je odgovorio Hazin.
Na tome se i završilo. A još ranije? Trebalo je još malo razviti prošlost:
već se iscrtavalo nešto približno, sivo, ali konture se još nisu mogle
razaznati.
„Pedro! Are we having a party7.”, kucao je Goša nekoliko nedelja pre
toga.
„Ja sam porodični čovek, znaš i sam”, nasmejao mu se Petja. „Kakve
žurke?”
„Da, baš, porodičan... Znamo, prisustvovali smo...”, smejao se Goša.
„Kapnuo mi je bonus, hoću da obeležim! A usput da se snabdem!”
„Okej, skoknuću. Ajde samo kod tebe. Brišeš li poruke, tikvane?”
„Naravno, druže kapetane! Kako je i naređeno!”
„Ma već i major!”
A pre toga je bilo - jedno, drugo, treće - slično, kao kopirano: „Jesi li u
gradu danas? Presretač?”, od Goše, a Hazin mu je, pričekavši, određivao
susret, tamo i tada, kako je njemu, Hazinu, odgovaralo.
Ilja je listao dalje, dalje unazad. Da li postoji nešto na šta se ne sme
zaboraviti prilikom odgovaranja Goši?
„Batice! Jel’ se spremaš za susret generacije?”, pitao je Petja Hazin već
jednom davno.
„O, zdravo. Neočekivano. Ne, teško. Šta sam to zaboravio?”, lomio se
Goša.
„Ma šta ti je! Već je deset godina od mature! Trebalo bi! Ajde!”
„Misliš li da je tamo za deset godina neko postao čovek, šta li?”
„Ma i tim bolje! Da bacimo pogled na čitav taj zverinjak! A i ti i ja
smo postali!”, bez zvuka, zagradama, grohotom se smejao Hazin.
„Ma ti samo hoćeš da vidiš Simonovu.”
„Ne da je vidim, batice! Šta mi tamo nismo videli? Neko konačno
treba da trgne tu princezicu!”
„A šta ću ti ja? Natka i ja se spremamo u pozorište.”
 „Radi društva. Tamo osim tebe nemam s kim ni da progovorim!
Obećavam ti zatim turneju po klubovima i generalno kulturni program!
Uostalom, nismo se videli sto godina, ima svašta!”
„Dođavola. Dobro, daj mi dan da se dogovorim”, popustio je Goša.
„Čekam, papučaru!”
Tri žute face: smeju se do suza. Kako se završila ova priča? Ilja je
izlistao naniže.
„I šta je s tobom? Jesi li se povratio?”, prvi je pisao Hazin sledeće
veće. „Ma u redu sam!”, Goša mu je poslao palac. „Nikakvih posledica!”
„Jer je to kva-li-tet! Veruj majstoru svog zanata!”
„A ti? Jel’ Simonova kapitulirala?”
„Bez premišljanja! Kao zastava u Rajhstagu!”
„I kako je ona?”
„Kao martovska mačka!”, pobedonosnom zagradom, jednom, smejao
se Petja.
Sada se Goša zasmejao facama: onako kao što je Suka do tada, trima
žutim, veselim do suza. Kakav razgovor.
Drug iz razreda, znači. Ilja je uporedio sa sobom. Ono što je njemu
Serjoga, to je ovaj Goša Hazinu. Školski drug. Ipak, svačije drugarstvo iz
škole ide svojim putem.
Popio je kafu naiskap.
Dodirnuo je prstom praznu liniju na koju je trebalo ukucati odgovor
Goši. Iskucao je: „Imam groznicu”. Poslao.
Hteo je da se vrati Denisu Sergejeviču, ali nije uspeo. Goša je bio
uporan. Poslao mu je fotografiju: sedi na kauču pored dve ribe s
prekrojenim licima, puče usne u kameru. Sam Goša je otečen, crvenih
očiju, oko očiju krugovi. Osmeh kao kod prepariranog vuka u muzeju:
rastegnut i zalepljen. I ribe su kao preparirane.
„Ovde te svi željno iščekuju!”
I tamo ga takođe čekaju. Svuda očekuju Petju Hazina. Svuda je
potreban. A možda, sinulo je Ilji, ne mora da čeka nedelju dana?
„Za koliko imaš novca?”, pitao je Gošu.
„Batice! Pa pravo prijateljstvo nisu trgovinsko-novčani odnosi!
Prijateljstvo se tiče razmene u naturi!”, ponovo mu se nasmejao ovaj. „Mi
tebi nimfe, ti nama dobro raspoloženje?”
Smejao se tako da su mu se obrazi verovatno grčili. Iz sve snage.
Mahao bi repom da nije sedeo na njemu.
A Ilja njega povocem sa bičem: pljas po bedrima! Pljas po leđima!
Kako mu je Petja ostavio u nasleđe. Da bi zakukao.
„Kada budeš imao lovu - piši. To je sve. Ne smaraj.”
 Izbičevao ga je, a sam se zapiljio u telefon: hoće li Goša cvileti? Hoće
li mu lizati ruke? Ili će pokušati da ga ujede za prste? Gledao je u njegove
suzne oči, hipnotisao ga je. Pokori se. Pusti me na miru. Zabij se u pseću
kućicu iz koje si se izvukao.
Ti si pošten, ja nisam. Ja sam te iščupao iz prošlosti, sa školskih
fotografija, ni sam ne znam zbog čega. Nahranio sam te, beskičmenjaka,
šećernim prahom. Navikao te, pripitomio. Zbog nečega si mi ranije bio
potreban, ali sada si mi dosadio.
Zašto sam ovakav prema tebi? Zbog čega?
U porukama nije bila čitava njihova priča, ovde je bio podmetnut samo
suvi ostatak; a same jednačine prijateljstva koje se ruši na više nivoa i sa
svim nepoznatim gradile su se, naravno, kroz razgovore, prilikom susreta.
Tamo Ilja nije mogao da dospe.
Ma kao da je bitno! Drugačije svakako neće biti. Ranije sam ti, Gošo,
možda davao na kredit, ali sada neću. Računi će ostati nesvedeni: ti si
nepošten i živ, a ja sam nepošten i smrzavam se u slivniku. Ne zavidi, uteši
se.
Samo više ništa ne pitaj. Ne mogu da razgovaram.
Goša kao da je poslušao. Otpuzao. Oprosti, prijatelju.
U ustima je bilo odvratno i sladunjavo.
Pogledao je na sat: bilo je onoliko sati koliko je bilo juče kada se vratio
da opere ruke. Prošao je čitav jedan dan. Dan, a Petja se još nije kočio.

***

Sutradan je trebalo preneti pozdrav ocu: od Denisa Sergejeviča. Samo,

kako da prenese kada oca nema u kontaktima? Preko majke? Ne, tu se radi
o nečemu drugom. Nije razvod, niti nemanje oca. Ako zajedno slave očev
rođendan.
Smislio je. Uzeće i pretragom će po čitavom telefonu proći: „otac”.
Negde ga mora pronaći. Uneo je oca u liniju za pretragu, počeo da pretura.
Uhvatio je razgovore s majkom, bezbrojne. Nini je govorio nešto o ocu.
Drugim ljudima. A on sam je iščezao. Može i od drugih da sazna o njemu,
ali može i da proba još ponešto.
Šta ako je „tata”? „Tata”, a ne „otac”?
Uspelo je.
„Tata, idi u kurac, kapiraš?”
Bio je tu. Hazin Jurij Andrejevič bio je zaveden u Sukinom telefonu.
Memorisao ga je kao tuđinca. Tata. Odjednom je poželeo da se umije
hladnom vodom. Isprao je oči pre nego što je otvorio prepisku.
 „Kapiraš? Možeš da ne razgovaraš sa mnom, možeš me lišiti i
nasledstva, sere mi se od tebe! I nemoj da mi kenjaš o životu! Imaš svoj, ja
svoj! To je sve, pozdrav!”
Tu je sve puklo. „Pozdrav!” je bila poslednja reč koja je ostala iza
Petje. Razgovor se završio pre tri meseca.
Jesi li ti uopšte čovek, Hazine?! Zbog čega tako sa ocem? Kada bi Ilja
imao takav telefon, svoj, kada bi u njega bilo moguće jednostavno ukucati
na liniju za pretragu „otac” i naći stvarnog oca negde u svojoj
zaboravljenoj prošlosti... Naći kontakt.
Za šta, čiji?
„STOKO NEZAHVALNA! JUDO!”
Otac je sve kucao velikim slovima. Sve što je on Petji slao sastojalo se
isključivo od velikih slova.
„I nemoj samo od sebe da praviš sveca!”, vikao mu je sin pre toga.
„DA VIŠE NISI KROČIO U MOJU KUĆU!”
Još iznad.
„A ti si navikao da sve uvek bude po tvome, zar ne?”
„JER SI TI ŽUTOKLJUNAC! ZNAŠ TO I SAM! ŠTA SI BEZ
MENE? GDE BI BIO?”
„Videćeš kako ću se sada snalaziti”
„VIDEĆEMO KAKO ĆE TI ONI POMOĆI! GADE!”
Još.
„Ne mogu sada. Ajde da ovde sve razmotrimo.”
„ŠTA MI PIŠEŠ? BOJIŠ SE DA PRIČAŠ? KUKAVICE! IZAĐI
ISPOD MAJČINE SUKNJE!”
Tu se sve završavalo, tačnije, odatle je sve počelo. Ilja je iščitavao u
obrnutom smeru. Ništa nije shvatao sem jednog: nikakav pozdrav ne može
preneti ovom čoveku.
Šta se desilo među njima?
Telefon je ležao na stolu, topao zbog toga što je Ilja kopao po njemu.
Činilo se da je telefon bio topao od života. Ali radilo se o nečemu drugom,
naravno. Bio je kao prezreo plod koji je otpao - propadao od truleži. Od
njega se i širila gnjila beživotna toplota.
Ali trebalo je probušiti koru i iskopati kašikom sve iz njega. Iskopati i
pojesti. Drugačije se neće spasti.

***

Ispod majčine suknje.

Pomozi, mama. Podseti me, šta se to desilo između mene i oca.
Zaboravio sam. Dobro je što barem ti i ja nismo na krv i nož.
„Petenjka, molim te, razgovaraj s tatom! Srce mi se cepa!”
„Ti znaš da sa mnom možeš iskreno! Da li otac govori istinu?”
„Zar ne shvataš da je za tatu to prava katastrofa??”
Hazin kao da i nije slušao ove žalopojke. Ni na jednu nije odgovorio.
Radilo se o nečemu drugom - vadio je čepove iz ušiju. O ocu je ćutao.
Možda on nije osećao nikakvu katastrofu? Ili je, ipak, i njega kontuzovala?
Trebalo je prorovariti u sećanje, potražiti oca.
Fotografije? Video?
Kod Petje je sve bilo izmešano: purpurni odsjaj koncerata s jurnjavom
po noćnoj Moskvi, ozbiljna Nina s veselom Ninom, snimak hapšenja i
zanosni kratkometražni film o podsmešljivim kretenima crvenih očiju,
među kojima je bio i sam Petja. Trebalo je da lista uvis, u dubinu, sve dok
nije našao - staro, zastarelo.
Banket sala, izgleda.
Žuti zidovi, gipsani ukrasi ispod plafona, sneni konobari. Dugački sto
sa stolnjakom postavljen salatama, flašama konjaka. A za stolom -
uniforme.
Sve same uniforme, ko trunje u očima. Tkanina boje čelika, bele
košulje. Zvezda kao na nebu. Sede i ćelave glave. Žene oficira: kratke
frizure, mini-val, jarke boje.
Skup.
„Za našeg uvaženog Hazina Jurija Andrejeviča! Dva kratka, jedno
dugo! Ura! Ura! Uraaaaaa!”
Sva lica su okrenuta ka slavljeniku, Petjinom ocu. Drhteći se približio:
dugačko lice, nos neobično mali za takvu dužinu, duboke oči ali pritom
sitne, još uvek gusta kosa i bez sedih - ali čudne nijanse, crvenkastosmeđe,
neprirodne. Teški podbradak, a ispod njega koža u naborima, mlitava.
Neko bi pomislio da je to ranije bio puniji čovek, ali ga je kasnije nešto
izjelo.
Jurij Andrejevič Hazin držao je zdravicu stojeći. I on je bio u vojničkoj
košulji, ispeglanoj, pomalo velikoj. U ruci je držao čašu za vino sa svetlim
šampanjcem. Njegov osmeh bio je pravi, utisnut. Upale oči sijale su bez
uštede energije, istinski. Ovo je za njega bio praznik. Počeo je da govori
ganutom promuklošću, zatim se zakašljao i ponovio jasnim glasom:
„Drage kolege! Ma šta - dragi moji prijatelji! Znate i sami koliko je
ovaj dan važan za svakog našeg čoveka. Ovo nije samo neki znak
priznanja sa strane, takoreći, države, već - tvoje otadžbine! To je i
svojevrsni beleg, kao godovi kod drveta. Eto, znači rasteš! I iako će uskoro
doći vreme da ustupiš put mladima...”
 Prekinuo je. Pogledao je pravo u kameru - Petji-Ilji u oči - i namignuo.
Ilja je zadrhtao. Kadar se zaljuljao - možda je Suka podizao čašu iz
suprotnog smera. Ovde je Petja još uvek bio sin svog oca.
„A ipak se nama i dalje živi. A živimo dok služimo. Jel’ tako?”
„Ima li života u penziji, drago uredništvo?”, našalio se neko sede kose
sa svog stola.
„E, to nam vi i recite, poštovani Aleksandre Jevgenjeviču!”,
dobrodušno je iskezio žute zube stari Hazin. „A mi tamo ne žurimo! Neka
prvo dobrovoljci polete u bezvazdušni prostor! Takoreći, Belka i Strelka.
Ali nisam to hteo da kažem! Hteo sam da kažem da sam danas prinuđen da
narušim našu dobru vojničku tradiciju... Sećam se kako sam slavio svoje
poručničke zvezdice, sećam se, kapetanske, majorske... Pukovničkih se vi
svi sećate, naravno... Ali neka ih đavo nosi, one čak ni u čašu ne staju!”
Sala se zasmejala u znak podrške. Jurij Andrejevič je sačekao da se
ismeju, zatim je zagladio svoju crvenkastosmeđu bujnu kosu.
„Tako da bi trebalo da mi oprostite! Tim pre što me neki od ovde
prisutnih razumeju! Jer su i sami pokušali! A, Borise Paliču?”
„Upravo tako! A ja bih, Jura, pre nego što ispijemo ove čaše, želeo da
dodam još nešto tvojoj zdravici!”, počeo je da ustaje krupan čovek crnih
brkova, u čeliku i zlatu. „Postao si nam, evo, general-major! Po dužnosti i
zvanju! Sve opravdano! Šta se još može poželeti? A može! Pa baš nedavno
ste obeležavali još jednu, takoreći, prinovu u porodici, koliko ja znam! Sin
ti je postao major. Jel’ tako?”
„Tačno tako!”, rekao je iza kamere kamerman svojim visokim glasom.
„Pa onda je kod vas dinastija! Sin major, a ti general-major! Želim
vam obojici da se ne zaustavite na tome! I tvom sinu da jednom takođe
dosegne tvoje visine! I još bolje, neka postane tradicija da svi Hazini služe
otadžbini! A otadžbina da ceni i odlikuje na vreme! Jer ste vi, takoreći,
vredan kadar!”
Sala se opet zasmejala, prasnula u smeh, ali tu Ilja već nije mogao da
se doseti zbog čega. Jedno je bilo sigurno, da je taj Boris Pavlovič za
tadašnjim stolom očigledno bio važniji čak i od slavljenika. General-major
ga je slušao sa uvažavanjem i bojažljivom nežnošću.
„Za tebe i za tvog sina!”, debeljko nije čekao nikoga, već je prvi počeo
da srče iz svoje čaše i posrkao sve do dna.
Telefon je zadrhtao i ugasio se. Tako izgleda film o osinjem gnezdu.
Ilja je sedeo neko vreme, utučen, grickajući usnu.
Ubio je sina generala. Potopio je sina pandurskog generala.
Otvorio je prozor. Sasušeni okvir se nije pomerio odmah, zaškripao je.
Ilja ga je sa izmučenim besom trgao i otvorio. Bilo je zagušljivo, užasno.
 Tuga, koja kao da ga je u toku dana ostavljala na miru i uveče ustupala
mesto Nini, zapljusnula ga je svom silinom i utisnula u pod. Užasno mu se
pušilo.
Sada čak neće ni biti nikakve doživotne, Nina. Možda će ga odmah u
zatvoru, dok istraga ne uzme maha, zadaviti zatvorenici. Neko drugi će u
snu s tobom mustangom putovati po Americi.
Zbog čega god da se Jurij Andrejevič svađao sa sinom - ubijenom će
sve biti oprošteno, a na ubici će se revanširati za sve. I niko ga neće
zaštititi. Javni tužioci, panduri, zatvorenici - svi oni su ista kasta,
ljudožderi. A Ilja pripada drugoj, osuđenim na propast. Njega mogu
jednostavno iz hira pretući nasmrt, još i snimiti telefonom da se hvale pred
drugovima.
Potreban mu je duvan! Ima li trafika što rade non-stop?
Zgrabio je šibice sa šporeta, ugurao ih u jaknu i požurio u noć.
Napolju je bilo kao da vlada kuga. Zgrade su stajale mrtve, crne.
Stanovnici su se posakrivali, vrata zaključali lancima i katancima, na
prozore navukli zavese, glave zabili u jastuk. Psi lutalice su se sklupčali
kod kontejnera. Svaka treća svetiljka je svetlela. Ljudi ovde svakako nije
bilo, a utvare i u tami sve vide.
Izleteo je na Batarejnu, u njoj kao da je bila prodavnica u suterenu, Ilja
je zavukao ruke u džepove, glavu je uvukao u ramena, stavio kapuljaču i
krenuo. Ispred je štrcao nekakav sićušni objekat - izgledao je kao
trgovinski.
Bilo je nula.
Voda se pretvarala u led, led u vodu.
Od nule je strah počeo da se topi, a umesto njega počeo je da se
skuplja, kap po kap, odmrznuti gnev. Zašto je Ilji sve ovako? Zašto je život
prošao u ćošku i u ćošku se završava? Zbog čega je tako bespomoćan u
odnosu na svet? Gde je pravda u tome što ne može da izbegne kaznu?
Zbog čega je moguće ubiti čoveka, ali je nemoguće oprostiti mu? Zbog
čega je sve u rukama ljudoždera? Zbog čega nema drugog bega osim
dizanja ruke na sebe, a za samoubistvo sledi pakao? Pa jesi li ti Bog ili
gazda klanice?!
Trpeti. Glavu sakriti rukama, vrat uvući u ramena. Kao na robiji - ne
isticati se, ne svađati se, ne dolaziti do izražaja. Dali su metlu - meti. Rekli
da se okreneš - okreni se. Sa Bogom možeš da se dogovoriš samo oko toga
da doušnici ne budu prisiljeni da potkazuju. Lopove zaobilazi. Čuvare
zaobilazi. Ne gledaj ih u oči.
Čekaj slobodu.
Pa gde je ona?!
 „Suka... Gade... Gnjido... Gnjido kurvanjska...”
Zašto Ilja ne može da nađe tačne reči?
Noge su mu bile gipke, bes ga je pokretao. Preskočio je polovinu ulica
kao u magli. Rasterao je sve skrivene utvare. A ipak nije prosuo ni kap
besa.
Stigao je do cilja.
Bila je to trafika: „Beloruski proizvodi”. Bila je hermetički zatvorena,
na izlozima spuštene gvozdene roletne, na čeličnim vratima debeli
katanac. Unutra nema nikog i nikako se ne može ući.
„Mrzim te! Mrzim te!!!”
Brže, brže, požurio je trčeći. Do autobuske stanice - zastakljene,
svetleće, praznične: na nju je bila zalepljena reklama srećnih ljudskih lica;
podigao je sa zemlje oblutak i traaaas u staklo!
Odmah je puklo, rasprsnulo se u okrugle, kao bombone, prozračne
komadiće, rasulo se po mokrom asfaltu. Lica su bila od papira, oblutak ih
je iskrivio. Ilji to nije bilo dovoljno, istrgao je plakat, pocepao ga napola,
zatim ga je opet raskomadao rukama napola, bacio i utabao u blato. Zatim
je još i svetiljku ugasio pesnicom.
Udaljio se, pribrao, podigao pogled.
I ispred, u gluvoj tišini, ugledao je auto. Svetlela su duga svetla farova.
Auto je milio, kao loptasta munja. U ovo doba trebalo je da se potrude da
brže prođu tuda, a ovi su puzili. Kao ajkula. Njuškali.
Đubrad!
Hladna ruka mu je odmah zgrabila utrobu.
Okrenuo im je leđa, zakoračao, pokušavajući da ubedi sebe da ne trči
duž ograda gradilišta, upadao je u rupe, polažući nadu u usku poprečnu
ulicu. Gnev se na nuli ponovo zamrzao u strah. Ne trčati je postalo gotovo
nemoguće.
Duga svetla su naišla na razbijenu stanicu, zastala su. Već samo što
nisu doprla do Ilje. Trebalo je otići, ali ispred je čekalo svetlo-zamka:
svetiljka koja je radila nakon nekoliko ugašenih. Trebalo je da uđe u njeno
polje. Rizik je, ali bez njega se neće izvući. Možda patrola, okupirana
razbijenim staklom, ne primeti pešaka. Ali ako ostane u mestu - sigurno će
ga uhvatiti.
Što je smirenije mogao, izašao je u svetlosnu mrlju.
Bledunjava svetlost ga je pritiskala ka asfaltu. Duž kičme su mu prošli
trnci. Noge su tražile da se stropoštaju. Vide li ga? Jesu li ga primetili?
Slepoočnice su mu se stegle. Nije smeo da se okrene.
Tek što se zagnjurio nazad u tamu, iza se nešto začulo. Krenula su da
se oglašavaju rotaciona svetla, zaslepljujuće plava. Upalio se motor.
 Ilja se, ne sačekavši da viknu za njim, otrgao sa mesta i krenuo napred.
U klizavo, u beznadežno...
I tu su ga farovi dosegli. Zakrkljali su u megafon:
„Zaustavite se! Građanine...”
Čim se ograda završila, Ilja je nestao iza nje u jamu, potrčao po
rastresitom snegu između drveća, zatim se izvukao na ulicu... Patrolna kola
su počela da se probijaju između zgrada, iskočili su iz njih, počeli da viču
bez zvučnika iz sveg glasa da Ilja stane. Ali on nije mogao da stane.
Utrčao je u dvorište neke višespratnice, krenuo da trza kvake ulaza -
svi su bili zaključani, svi se boje tuđina, niko neće da otvori.
Zraci su skrenuli iza ćoška, počeli da pale poput paučine tanki žbun
pored zgrade iza kog je Ilja želeo da se sakrije.
Pojurio je puzeći duž zgrade, ispod prozora, uza zid. I video je kako
mu, daleko ispred, pod svetiljkom, u susret dolazi plavičasti iz patrole,
naoružan automatom. Ostao je jedan ulaz. Jedva je stigao do njega, cimnuo
- i tamo je zaključano.
Uhvatiće ga.
Gotov je.
Izvukao je telefon i bledim svetlom ekrana, da ne privuče pažnju,
počeo da traži po vratima, po pocepanim papirnim obaveštenjima na tabli.
Poštari su kodove ulaznih brava urezivali oko ulaznih vrata kako ne bi
morali da ih pamte. Ilja je to znao - možda iz detinjstva, možda s robije. S
robije, najverovatnije.
Pojavilo se osvetljeno „717”, napisano flomasterom na dovratku, u
visini pojasa. Uneo je cifre, poskočio, obrisao, uneo ponovo.
Zapištalo je.
Ilja je nežno povukao kvaku, kao da ju je razminirao. Ako ovo
propadne, sve je okončano. Pokrenula se. Zatim ju je tek malo odškrinuo,
da se provuče, i tiho pritvorio za sobom. Bešumno je poleteo prema liftu,
navalio na dugme. Čulo se kako se patrola napolju šunja duž zida, kroz
rupičasto gvožđe su se mogli čuti čelični glasovi sa voki-tokija.
Lift je stenjao spuštajući se.
Konačno se otvorio - Ilja je uskočio unutra, pritisnuo najviši,
osamnaesti. Zgrada je bila nova, a lift je lenstvovao i jadikovao. Pod je bio
ispisan, smrdelo je teško i sladunjavo. Dugmići su topljeni upaljačem, na
svakom je bila stvrdnuta plastična suza.
Razmišljao je samo o jednoj stvari: da ga sad ne provale. Privešće ga,
zadržati do pretresa, pogledati kamere, a onda će se oglasiti i sam Hazin.
Prerano! Prerano! Još samo malo vremena!
Ilja je piljio u oprljeno dugme broja osamnaest i molio se da, kada se
vrata otvore, ispred njih ne bude čovek u uniformi. Da se dole ne čuju
glasovi.
Neko opoganjuje liftove, neko razbija stanice. Jasno je zbog čega.
Drugačije čovek nikako ne može pošteno da odgovori državi i da se osveti
zbog života.
Konačno je izmilio na poslednji sprat.
Zazvonilo je, otvorio se.
Sprat je bio pomalo divlji. Zidovi su ukrašeni novogodišnjim
lampicama, fotografijama Gagarina i oblepljeni pokemonima. Ovde je
neko od komšija ili pomerio pameću ili se dosta ranije pripremao za Novu
godinu. Beton je bio namirisan dimom - sasvim, kao da mu se u pore
uvukao katran iz cigareta.
Jagodice su mu se obesile, krenula je pljuvačka.
Ilja se prišunjao prozoru, odvodu za smeće i provirio u dvorište.
Patrolna kola nalik na igračku ispitivala su susedne zgrade; pešake u
tami nije mogao da razazna. Ali ne sme da se spusti dok oni ne odmahnu
rukom i odustanu od njega.
Na prozorskoj dasci stajala je okrugla tegla sa pepelom i opušcima:
stanari su izlazili da zapale uz pogled na Lobnju. Ilja je pročeprkao prstima
po pikavcima. Izgleda da je neko pokušavao da ostavi - nije pušio cele,
gasio je trećinu.
Izvukao je iz pepela onaj najduži, kresnuo šibicu, uvukao u sebe duvan
koji je nekom bio suvišan, zatvorio oči. Lampice su veselo svetlucale,
menjajući ritam.
Dovršavao je nečiju cigaretu, dovršavao je nečiji život.
 7.

Kući se vratio rano ujutru.

Nedeljno jutro. Kao što se često dešavalo u studentsko doba.
I tada je koračao u sumaglici svitanja s prvim prolaznicima, koji su tek
počeli da žive taj dan: neko je šetao psa, neko išao u dežurstvo. Svi su već
prešli u danas, a Ilja je još uvek dovršavao svoje juče.
Istina, ranije je trebalo ući u stan oprezno, tiho otključati. Nežno staviti
ključ u bravu, okretati mikrometar po mikrometar da se mehanizam ne bi
okrenuo sam, da ne bi škljocnuo previše glasno. A zatim je trebalo otvoriti
vrata na poseban način: jednom rukom gurati od sebe, a drugom vući k
sebi malo slabije da slučajno ne bi lupila. I istovremeno pritiskati naniže,
postaviti šarku u nezgodan položaj u kome ne škripi. Majka je imala
veoma lak san. Ako bi se probudila - naleteo bi na:
„Pa dobro, dokle! Nisi ni morao doći!”
Izašla bi u kuhinju u spavaćici, gurnula pečeni krompir od ručka Ilji
pod nos. Iako bi mu se neverovatno jeo, krompir bi bio božanstven, sa
svakom viljuškom bi trebalo žvakati i gutati njenu osudu: sedela bi tu, na
stolici, mrko i sneno gledala, njuškala.
„Dobro... Živ si, hvala bogu. Bezobrazniče.”
Završio bi s jelom, a ona bi, još uvek stroga, sklonila posuđe, stala uz
sudoperu da ga ispira uz zveket. Okrenuta leđima. Učiteljski pogurena.
„Mama, a ima li čaja?”
„Čaja! Ionako nisi spavao čitavu noć! Dosta je bilo!”
Odvukao bi se u postelju bez čaja. I kad bi se već umotao pod jorgan,
viknula bi iz kuhinje za njim:
 „A je li makar bilo nekih simpatičnih devojaka?”
„Mama! Kakve devojke! Ja sam skoro oženjen!”
„Ma šalim se, šalim se. Brzo spavaj!”
A sada nije imao koga da štedi, da tiho šuška u predsoblju, stavlja ključ
u bravu, tiho poput ukosnice. I stan je bio otvoren. A Ilja se ipak trudio da
ne pravi buku.
Izuo se na samom ulazu jer bi ga majka grdila da isprlja pod. Bila je
takva tišina kao da je čvrsto spavala. Vrata njene sobe bila su otvorena.
Tako ih je i ostavljala kada je on izlazio - kako bi zapazila njegov
povratak. Ali dešavalo se da mu pođe za rukom da se prikrade
neprimećeno. Tada bi na prstima, gotovo po vazduhu, dolebdeo do
majčine sobe i svojim patentiranim metodom, isto kao na ulazu, zatvorio i
njena vrata - da ga ne čuje kako pere ruke i kako ključa voda u čajniku.
I sada je došao do njene sobe. Uhvatio je kvaku da zatvori vrata.
Da se pretvara da je majka tamo, samo spava.
I u jutarnjoj tišini jasno je čuo falsetni pisak, brujanje, koji ga je
gnjavio čitav dan. Dopirao je iz majčine sobe.
Ilja je zakoračio unutra, okretao glavu, osluškivao: izgleda da dopire sa
kreveta.
Fiksni telefon. Telefon koji je tresnuo u besu upao je u šupljinu između
jastuka i tamo je prigušeno pištao. Davao je signal za „zauzeto”.
Ilja je uzdahnuo, namestio aparat na mesto, pažljivo spustio slušalicu.
Ovaj je zaćutao, utihnuo. Više nije bilo dosadnog zvuka u pozadini. Kao
da je utešio majku.
Izašao je iz njene sobe, zatvorio ju je.
Spavaj, mama. Pretvaraj se i ti za mene.
Sapunom je sastrugao miris pepela s prstiju. Popio je čaj, ovaj put niko
ne čuje. Na krevet je stavio čistu posteljinu. Legao je. Vrteo je telefon u
rukama: hteo je da navije sat.
I među najpotrebnijim dugmićima pronašao je jedno: s polumesecom.
Bilo je pritisnuto. Pročitao je - režim „ne uznemiravati”. U tome je čitava
tajna zbog čega mu telefon nije prenosio pozive. Nije tamo bilo ničije
duše.
Samo fotografije. Samo tekst.

***

Spavao je kao mrtav. Ako je i sanjao neke snove, sve ih je zaboravio.

A zatim je odjednom skočio.
Negde u blizini je prodorno pištalo. Iza zida. Iza zida, ali u njegovom
stanu. Interfon?! Panduri su ga pronašli!
Iskočio je go u hodnik, zažalivši što je pištolj sakriven u kuhinji - ali
ne, nije interfon zvonio. Zvonilo je u majčinoj sobi.
Fiksni telefon. Neko je zvao mamu na kućni broj.
Neće sada ni sa kim razgovarati. Ko je to? Iz škole? Prijateljica? Nije
imao snage da joj objašnjava šta je s njom, šta je s njim, šta dalje. Zatvorio
se u toalet, ali telefon se čuo i odatle, bio je tvrdoglav, zvonio je u beskraj.
Odatle, iz spavaće sobe, dopirao je nemir. Tamo nešto nije bilo kako
treba. Zivkali su neumorno, kao da nije zvao čovek, već automat, koji ima
vremena napretek, jer on ne mora da umre. Možda je, stvarno, robot -
opominje zbog neplaćenog računa za struju?
Predao se.
Otvorio je sobu, podigao slušalicu.
„Alo.”
„Ilja Ljvovič?”
Glas je bio ženski: stariji, dubok - potpuno živ. Postavio je pitanje i
čekao odgovor.
„Ko je to?”, upitao je Ilja promuklo.
„Dozvolite mi da izrazim saučešće zbog vašeg gubitka, Ilja Ljvoviču”,
rekao je glas. „Ne mogu ni da zamislim kakav je ovo gubitak za vas.
Izgubiti voljenu majku u najboljim godinama.”
„Ko... Kako znate? Ko je to?!”
„Ja sam Ana Vitaljevna, predstavnik agencije pogrebnih usluga
’Mosobred’. Oprostite što vas uznemiravam nedeljom. Jedva sam vas
dobila! Juče je bilo zauzeto od ujutru do uveče.”
„Ne treba mi ništa.”
„Već ste se prijavili za usluge druge agencije?”
„Šta? Ne...”
„U tom slučaju bih želela da vam kažem šta vam mi možemo ponuditi.
Spremni smo da preuzmemo na sebe sve vaše obaveze.”
„Nema potrebe da mi sada nudite bilo šta!”, Ilji je udarila krv u glavu.
„Razumem kako vam je” rekla je žena. „I meni je veoma žao što vas
zovem u ovako teškom trenutku u životu. Ali već su prošla čitava četiri
dana otkako je Tamara Pavlovna preminula, a vi je još uvek niste odneli iz
mrtvačnice. To jednostavno, nekako, nije hrišćanski... Pogreb treba obaviti
treći dan. To vam je ipak majka.”
Ilja je udaljio slušalicu od uha, upiljio se u nju razjareno. Slušalica je
nastavila da emituje zujanje komarca. Zatim se umirio. Procedio je:
„Koliko... Koliko će to koštati?”
„Možda će vam biti zgodnije ako naš agent dođe kod vas i razmotrite
sve na licu mesta, Ilja Ljvoviču?”
„Neće. Samo kažite koliko.”
„Osnovna varijanta bi vas koštala devetnaest hiljada petsto rubalja.
Ona se sastoji iz sanduka sa svim iznutra, venac prečnika sedamdeset
centimetara, transport tela pokojnice do mesta pogreba, a takođe i
komforni specijalizovan minibus gazela’, koji će odvesti vas i vaše bližnje
od mrtvačnice do groblja. Minibus ima deset sedišta. Sanduk je skroman,
ali pristojan. Plus drveni zašiljen krst. Ipak bih vam, ako dozvolite,
preporučila varijantu ’Standard’. Tamo je i veći venac i unutrašnjost
sanduka je svilena i ’gazela’ vas posle groblja dovozi kući. Dvadeset četiri
hiljade petsto rubalja, nije velika razlika. A vi ste razmatrali sahranu ili
kremaciju?
„Ne kremaciju”, rekao je Ilja.
„A jeste li već pogledali grobno mesto? Zato što vam mi možemo
pomoći da izaberete neko bolje - nedaleko od ulaza, u senci drveća. Sada
će vam biti teško da sami pronađete takvo, tim gore što imate malo
vremena. Sva pristojna mesta ljudi sebi otkupe nekoliko godina unapred”,
poverljivo je rekla žena. „A naša agencija ima sopstvene rezerve. Ako
želite, možemo već danas otići, sve ću vam sama pokazati.”
„Ne. Ostavite broj. Pozvaću vas.”
„Naravno!” Ana Vitaljevna je izdiktirala; Ilja je uneo cifre u Petjin
telefon. „I još sam samo htela da vam kažem da će vas sigurno zvati druge
agencije, te uzmite u obzir da naša zauzima vodeću poziciju na tržištu
pogrebnih usluga. I ako se odlučite danas, dolazak agenta vas neće koštati
uopšte...”
Spustio je slušalicu. Zatim je ispružio ruku do kabla, našao mesto gde
je on ulazio u zid i iščupao ga.
Seo je na krevet.
Nije hrišćanski.
Šljam.
Ilja je mislio da će zatvoriti vrata majčine sobe i tamo zazidati sve sa
čime ne može da se nosi. Mislio je da će majka izdržati tamo, unutra, dok
on ne smisli kako će sve rešiti. Dok ne skupi snage da se vidi s njom. A
eto, njoj se tamo nije boravilo. Podsećala ga je na sebe. Trebala joj je
pažnja.
Na prozor se navukla siva koprena: običan zimski dan - novembarski
ili martovski. Bezoblične mokre pahuljice su promicale, letele odmah na
zemlju, padale i otapale se. U stanu je usled takvog dana bio polumrak.
Ilja je uključio svetlo u sobi, u hodniku, u kuhinji. Zatim je nasuo sebi
čašicu votke. Našao je makarone, stavio vodu: s kečapom i solju biće
prosto izvrsne. Ma i samo sa solju su dobre. Posle ogavne zatvorske klope
sve je dobro.
Voda nikako nije ključala. Kao da je pritisak bio previše nizak, kao da
je visina bila prevelika, kao na Himalajima. Iako je bio drugi sprat.
Maštao je da se vrati u ovaj stan, u ove sobe. Dodirnuo je nameštaj.
Okrenuo je svoj studentski crtež sa stola, praznom stranom nagore.
Otvorio je ormar - tamo su bile makete automobila. Uzeo je, provrteo u
rukama. Razmera je jedan prema četrdeset tri. A u detinjstvu je bio jedan
prema jedan.
Nije mu zaigralo srce, oguglao je. Vratio je nazad.
Došlo mu je da zaurla od tuge.
Za doručkom je gledao vesti. Hazin još uvek nije dospeo u njih.
Trebalo je otići do mrtvačnice. Makar da im kaže: ona nije napuštena.
Evo, ja sam sin. Još uvek nemam gde da je odvedem. Zadržite je još
nekoliko dana. Sigurno ću nešto smisliti. Ja ću sigurno nešto smisliti.
Nedelja.

***

Mrtvačnica je bila tamo gde i centralna gradska bolnica - na Zarečnoj.

Batarejnom do Bukinskog puta, skoro do Verine zgrade; ali ne dođe se
do nje, već se skrene desno. I baš pored onog golubarnika u koji je upao
zajedno sa Serjogom; oko zarđalih garaža, baraka od cigle, ispisanih
betonskih ograda - na periferiju.
I odjednom se setio kako je jedanput išao s majkom u tu bolnicu, još
kada je bio mali. Da izvadi krajnike. Išli su ovim istim putem. Kao na
streljanje. Bio mu je mučan svaki korak. U početku se trudila da ga
primami sladoledom - naješće ga se kasnije, navodno!
Mogla je i da mu ne kaže da idu na operaciju, već da slaže da
jednostavno idu kod doktora na pregled. Ali majka nije volela da laže, niti
da mu tepa. Uvek je stvari nazivala pravim imenom, a u budućnost je
gledala strogo, kroz svoje učiteljske naočare. Pripremi se na najgore, tako
život ne može da te razočara, to je bila njena parola. Biće operacija, neće
biti posebno bolno, a malčice ćeš istrpeti.
Ona je imala svoju istinu, Ilja svoju: i samo čekanje na operaciju bilo
je strašno, a kamoli odlazak na pogubljenje sopstvenim nogama, potpuno
jezivo. Nije ga potkupila sladoledom. Ilja nije naročito voleo slatko, više
slano.
Tada je počela da mu prepričava Dubrovskog. Sigurno je to predavala
nekim tadašnjim osmim razredima, pa se usput setila. Nije sve razumeo,
ali ga je oduševila scena u jami s medvedom. Ostalo mu je u sećanju kako
Dubrovski u rukama drži mali pištolj, poput muskete, koji je stavio
medvedu u uho. Kod majke je, u zamenu za krajnike, izdejstvovao isti
takav, samo kineski i plastični.
Put nije bio kratak - od kuće pola sata dečjim koracima. I polovinu
puta Ilja tada kao da nije proveo na Zarečnoj ulici, već u šumi sa seljacima
i u jami s medvedom. A onda eto i bolnice.
Tokom čitave operacije mislio je na mali starinski pištolj. Skoro da i
nije bolelo. Ali je svakako trebalo da klopa sladoled. To je, izgleda, bilo
pod moranje.
A sada - setio se kako je onomad išao ovuda; i ponovo današnjom
Zarečnom, putem do gubilišta, nije zastajao. Skratio je kroz prošlost.
Bolnica se nalazila iza zgrada, na čistini. Mrka građevina od cigle,
tmurna, zdepasta i razgranata. Samo je pogledaš - i izgubiš volju da se
razboliš.
„Idite na patologiju”, prehlađeno je progunđala šalteruša na prijemnom
šalteru. „Ulaz sa ulice.”
Mrtvacima su napravili poseban ulaz da se ne bi susretali sa bolesnima,
da ih ne bi uznemiravali. Čitav ulaz bio je oblepljen obaveštenjima:
sanduci, pogrebne usluge, agenti, sahrane. Na ulazu su dežurali okretni
tipovi, navodno ožalošćeni, ali ih je pogled na Ilju obodrio.
Odmah ih je poslao u kurac. Lešinari.
„U novembru uvek najviše umiru”, načuo je. „Ali više za Novu
godinu. A najviše u julu, naravno.”
Dao je ličnu kartu kako bi imao pravo da vidi majku. Odeljenje je u
početku bilo kao i sva druga. Mlade devojke u mantilima. Muškarac s
naočarima i cigaretom - upravnik. Da, tu je. Dugo vas nema. Hočete li je
odvesti?
„Ne. Tek sam se vratio... Treba mi još vremena. Da se pripremim”,
rekao je Ilja.
„Po zakonu je sedam dana besplatno”, rekao mu je upravnik. „Posle
toga ide po cenovniku.”
„Najverovatnije ču stići u roku od sedam dana.”
„Hoćete da je vidite?”
Ilja je klimnuo.
„Nazuvci su dvadeset rubalja.”
Prošli su kroz salu za seciranje - zidovi u pločicama, lavori sa
instrumentima, na stolu od dasaka premršavi Azijat otvorene lobanje.
Dalje su vrata s rezom - „Hladnjača”.
Brava je škljocnula, vrata su zagrmela, zapljusnule su ih hladnoća i
memla.
Uključili su fluorescentno svetlo.
„Ajde, šta stojite? Prođite.”
U Ilji se sve steglo i uznemirilo, kao pred operaciju: sad će čupati.
„Dobro, gde nam je Gorjunova?”, pitao je devojku ovaj s naočarima.
Unutra su se nalazili bolnički ležaji pod prekrivačima, zasebni ali
zajedno sastavljeni. Ispod njih su takođe čekali oni koje još uvek nisu
tražili. Čovek s naočarima je, ne bacajući cigaretu, zavirivao pod jednu pa
pod drugu prostirku. Stigao je do kraja.
Tamo uza zid bila su dva zajedno dopremljena tela, prekrivena jednom
zajedničkom prostirkom. Ženske noge i muške dlakave. Doktor je podigao
platno, uverio se, pozvao ga.
„Evo. To je Gorjunova. Vaša.”
„A zašto?”, Ilji se zavrtela čitava mrtvačnica. „Zašto je ona tu s
nekim... Ovo je muškarac? Zašto je tako?!”
„0 čemu vi to? A! Prekrivači su na pranju, samo je jedan ostao. Njoj to
ionako ništa ne znači. Pa nećemo je ostaviti golu.”
„Golu?”
„Jeste li vi prvi put u mrtvačnici?” Ilja je zakoračio.
Spojeni zajedno, ležajevi su podsećali na bračni krevet. Kao da su muž
i žena spavali zajedno, prekriveni pokrivačem. Majka je uvek spavala
sama. Imala je uzani krevet, za jednog. A ovde...
„Pa hajde, šta je sad?”
Čovek s naočarima je povukao ćošak prekrivača kako Ilja više ne bi
odugovlačio.
Sretoše se.
Sasvim seda kosa bila je skupljena u punđu na potiljku i zbog toga je
glava bila neznatno okrenuta u stranu. Od Ilje prema nepoznatom
muškarcu. Oči su joj upale, ostale pomalo otvorene, svetlucale od bele
plastike. Usne kao da su bile stisnute, izborane. Toliko je ostarila. Toliko
je ostarila.
Od te pomisli, koliko je majka ostarila, a ne od te da je umrla,
zasvrbelo ga je u nosu, zabolele su ga neke nepoznate žlezde, u ustima mu
je postalo gorko.
Muškarac s kojim je ležala ostao je pokriven. Kroz pokrivač mu je bio
izbočen nos. Ocrtavao se i ud.
„Razdvojte ih! Čujete li?! Odvojte! Kakav je ovo... prostakluk?!”
„Nemojte se buniti, za to ne postoji nikakav standard, građanine. Jel’
cela? Cela je. Jel’ očuvana? Očuvana je. Ako budete vikali, zvaćemo
policiju”, opomenuo ga je upravnik. „Vika, budi sa ovim!”
 „Ništa ne brinite, razdvojićemo ih”, s praga je zacvrkutala devojka u
mantiliću. „To je, inače, sasvim pristojan muškarac, nemojte misliti da je
neki beskućnik. Hitna ga je dovezla sa apopleksijom. A to što su joj oči
otvorene, i to ćemo srediti. Vi samo donesite neku malo bolju odeću kad
budete dolazili po nju. Mi imamo odela za nedavno preminule, to daje
grad, ali su isuviše jednostavna. Bolje svoje.”
„Odmah ih razdvojte”, tiho, tvrdoglavo i besno rekao je Ilja. „Odmah.”
„Ma dobro, šta vam je...” Devojka Vika je čučnula, škljocnula
kočnicama na majčinom ležaju, pomerila ga u stranu.
Ilja je pridržao prekrivač na majci, muškarca su ogolili. Visoko čelo,
veliki nos, sede malje na grudima. Mrštio se. Ma nosi se, starče. Ne možeš
udovoljiti svim mrtvacima.
Između ležaja se napravio prolaz i Ilja se provukao kako bi mogao da
pogleda majku u lice.
Jel’ tako bolje, mama?
„I ako ne znate kako i šta dalje, mogu vam dati broj telefona čoveka,
oni preuzimaju sve na sebe. Imaćete sada mnogo obaveza još i oko
dokumenata, bolje da to sve prepustite nekome. E, da, imamo ovde i hram,
na našem posedu, ukoliko želite da zakažete opelo, na primer, Crkva Svete
Matrone Moskovske. Da bude hrišćanski.”
Zdravo, mama. Stigao sam. Kako smo se tako mimoišli. Supa je bila
veoma ukusna, bilo je dovoljno.
„Još nešto, njene lične stvari su kod nas, ništa nismo dirali. Jedino je
mobilni zvonio, a mi uvek isključimo da nam ne smeta dok radimo. Ali je
sve na mestu, možete proveriti. Neophodno je da se potpišete, hoćete li
onda kasnije da se potpišete? Ima nekoliko listova, neke sada, neke kad je
budete odvodili.”
Mama, još te ne mogu sahraniti, nisam uspeo da se izvučem, opet sam
u neprilikama. A ti se u stvari i nećeš naljutiti na mene što nisam odmah
došao kod tebe?
Nije izgledalo kao da spava, nije ličila na voštanu figuru, niti na bilo
šta što bi Ilji bilo poznato. Bila je mrtva, ništa nije mogla da mu odgovori.
Oprosti mi. Nisam ti to ranije rekao jer nisam shvatao. Jer sam mislio
da su mene povredili svi ovi događaji, da sam ja žrtva. A ne ti. Oprosti što
sam zakasnio pola godine. Što je sada zauvek.
Činim sve što mogu da te izbavim odavde... Ali ne možemo kući još
uvek, razumeš li?
„I idemo li? Da popunimo dokumenta”, pozvala je devojka.
I još ova situacija, mama. Kao da plivam, ali nije jasno gde ću isplivati.
Ništa ozbiljno, jednom ću ti kasnije ispričati, ne brini.
 „Audijencija je gotova”, strogo je rekao ovaj s naočarima, gnjida. „Kad
vam je predamo, nagledaćete je se.”
I prekrio joj je lice pokrivačem. Majke kao da se to nije ticalo.
„Evo kartica agencije”, devojka mu je uručila kartončić na izlazu.
„Sačekajte, sad ću vam doneti lične stvari. Možete sačekati u čekaonici,
tamo je sada prazno.
Ilja je poslušao i sedeo na klupi u čekaonici, gledao u linoleumski pod.
Tuga se bezizlazno gomilala i razdirala ga. Pred očima je video majku
glave okrenute od njega.
U hodniku su ljudi strugali po ušima, šmirglali živce. Opna, govorio je
Ilja sebi. To je samo opna, pakovanje. Nije se majci glava pomerila u
stranu. Tamo nema majke. To je prazan zgužvan tetrapak od mleka u
smeću.
„Oprosti mi, molim te.”
I onda je zatandrkalo. U džepu. Hazinov telefon. Neko je izašao iz
ljuske. Izvadio je, uneo lozinku. Poruka.
„Šta je s Ninom? Mama.”
Ilja je žmirnuo.
„Ne odgovara”, odazvao se.
„U bolnici je. Nije ti rekla?”
„Ne.”
„Pa mogao bi je pozvati!”
Ilja je obrisao čelo, sklonio telefon. Mogao bih. U bolnici? Nina?
Kasnije. Ne sada.
Konačno je izašla devojka Vika, iznela mamine stvari - prazan
novčanik, isključen mobilni na koji je Ilja uporno zvao, lančić s krstićem.
Ključa od stana nije bilo nigde.
„Hajdemo da potpišete papire.”
Izašao je iz mrtvačnice i naišao na drvenu nedavno izgrađenu crkvicu o
kojoj je Vika pričala. Iz nekog razloga je svratio; unutra je bilo krcato. Na
ulazu je radnjica sa svećama. Kadili su. Red žena do sveštenika. Koga ne
može da uteši primarijus, dolazi kod popa po pomoć.
Ilja je poslednji put na koži ljudi video toliko krstova u plavoj boji. I
likova Hrista. I kupola. Ali na robiji sve predstavlja nešto drugo.
Zanimljivo, a gde to predstavlja ono istinsko?
Oko čega da se dogovore? Da majci srede pristojno mesto? Da Ilji
uzmu u obzir stanje afekta?
Pozvao je Boga. Stajao, osluškivao u grudima. Dugo je zvonilo.
Niko nije odgovarao. Nije bilo konekcije. Ili je možda i kod njega bio
uključen režim „ne uznemiravati”.
 Kao da je sve uradio kako treba, ali će ipak u pakao. Na zemlji je život
uređen tako da svi ljudi neizostavno dospevaju u pakao. Naročito u Rusiji.
 8.

Ali se već napolju, na putu do kuće, vratio Hazinu. Čitao je usput, kao i
svi. Čitao je na pešačkom prelazu. Na stepenicama. U kuhinji.
Nina je u bolnici?... A da li Petja to zna?
Vratio se beskrajnom razgovoru Hazina i Nine. Počeo je pažljivije da
čita da bi shvatio kako se završio. Nešto je pulsiralo i vuklo ga unutra.
„Sve je prosto super.” To je poslednje što je napisala Petji: u petak
ujutru. Iz nekog razloga je počeo da se brine - zbog nje, sam Ilja je nebitan.
Sigurno zbog letnjeg snoviđenja s kuglofom. Baš glupavo. Ninina ljubav je
iz sna prešla kod stvarnog Ilje, kao što se tetovaža sa sličice preslikava na
kožu.
Ima li još nešto o bolnici? O tome šta joj se moglo desiti?
Izlistao je skroz gore, u sam osvit odnosa - onako kako ih je telefon
zapamtio. Čime je otpočelo to sve s njima? Onim čime uvek počinje kod
ljudi u gradu. Prošle, dve hiljade petnaeste godine. Bio je jedanaesti
januar, nedelja.
„Petar je. Upoznali smo se juče u ’Trojci’. Prijem!”
„Prijem, prijem! Sećam vas se, Petre! Kako se čujemo?”, Nina je
pronašla arsenal sličica u telefonu koje prikazuju satelitsku antenu, zalepila
ju je u svoju poruku.
„Ne čujem baš najbolje, ogluveo sam od sinoć. Ali je bilo veselo.”
„Previše! Tako da ti pišem iz kome. Detoks mi je preko potreban!”,
slike šprica i kade.
„Jesi li možda za okrepljenje?”
„Šta, sada?”
 „Zašto ostavljati za sutra ono što se može uraditi danas? Ajde u tri u
’Pluti’?”
„Ajde! Ali kasniću sat vremena!”
Nastavljalo se tokom nedelje, kada su već prošli praznici.
Sedamnaestog januara Nina mu je prva pisala:
„Petre! Nadam se da nisi jedan od onih koji se brzo predaju! Mačka mi
se porađala, bila sam u bezizlaznoj poziciji!” zbunjeni emotikon sa
okruglim očima.
„Rusi se ne predaju. Pozdravi mačku. Kako je ona?”
„Maše ti šapom. Traži da utvrdiš kod svojih organa vlasti da li može da
računa na majčin kapital!” i nacrtani džakovi sa dolarima.
„Zahtevam fotku mačke zajedno sa gazdaricom.”
„Ali trenutno nije u formi. Valja se po krevetu u negližeu. Mislim na
mačku.”
„Taman!”
„Dobro, sačekaj.”
I sledi slika, kadar iz crtaća „Tom i Džeri”: miš s kapicom za spavanje
i ljutita mačka leže u istom krevetu.
Petja ništa nije odgovorio, ali se zaista nije predao. Sačekao je još
nedelju dana, ohladio se i dvadeset trećeg januara je ponovo pokušao.
„Zdravo! Hteo bih da te pozovem u bioskop. Jesi li slobodna danas?”
„Danas mi je međunarodni dan žena. Došla mi je drugarica iz
Minska!”, a zatim slika: dve devojke s mašnama i u trikoima plešu u paru.
„A koji ti je sutra dan?”
„Subota. A tebi?”
„Aj’mo onda sutra! Na Američku pljačku.”
„Nikako! Šapatom predlažem: na Berdmena pristajem.”
„Dobro... Ima termin u 19.30 u ’Oktobru?’
„Ajde ovako: idemo u ’Pionir’ u osam da gledamo na engleskom, zato
ja častim karte i kokice!”, emotikon kokica.
„Na engleskom???”
„Spremna sam da ti prevodim na uho.”
„Ok. Onda dolazim po tebe sutra u sedam, ako ne dođe do promene
plana.”
„A ti baš voliš da planiraš, a?”
Posle bioskopa se i odigralo, računao je Ilja. Kako se dešava to? Posle
su otišli na večeru, zazveckale su vinske čaše, zatim bar, klub, vrtlog -
sličan je i drugi i treći sastanak... Mamurnog nedeljnog podneva Petja je
pisao Nini:
„Hvala za dan... I za noć...”
 „Hvala za sina... I za kći...12 Mihailo Sergejeviču, bezobrazniče! Zašto
sa ovog broja?”, smejala se Nina.
„Dobro, dosta. Samo sam hteo da kažem da je bilo strava.”
„Slažem se! Sorry”, emotikon je kezio zube: budalasto izvinjenje.
„Konačno se makar oko nečega slažeš sa mnom!”
„Ej, pa u krajnjem slučaju sam spremna na dijalog! Ubeđuj me još!”
„Imaš li planove za danas?”
„Iskreno, imala sam. Ali ako ćemo sasvim iskreno, ne baš zanimljive.”
„Onda ću nam rezervisati Živaga!”
„Lukavi zavodniče! Moja omiljena knjiga! Gotovo, šminkam se.”
„Kakva bre knjiga? Šalim se!”
Zatim je promicalo razno: dogovarali su se o sastancima, Nina je slala
svoje, sada već prave slike - beli veš, crni veš, crveni - pisali kada će stići
na vreme, a kada će kasniti. Trećeg marta ga je pozvala kod sebe bez
uvertire:
„Kaži dragička. Večeras cimerka spava kod verenika. Ovo je aluzija.
Ponavljam, ovo je aluzija.”
„Šta da ponesem sa sobom?”
„Ti flašu crvenog i dobro raspoloženje, ja ću vazdušastu salatu i
čarobnu atmosferu.”
„Onda ću ja doneti i picu”, i Petja je pronašao, obučivši se Nininim
pismom, piktogram trouglića pice i poslao Nini.
„Nezasiti!”
Do aprila su im se odnosi zahuktali. Devetog ju je Petja, ranije u toku
dana, zamolio:
„Nina, stavi da se skidaju nove epizode Čiste hemije, please!”
„Ma da, a šta ćemo s VDNH? Pa spremali smo se na klizanje!”
„Sama si me uvalila u tu priču, sad sama i plati za to. Ja sam bio
protiv!”
„Nema svrhe protiviti se! Znala sam čime da te bocnem. Mada sam
prvo htela da predložim Istragu vode ZnaToKi.” Nina je u poruci poslala
žutičavog detektiva iz zbirke čovečuljaka iz telefona.
„A ima li mnogo sezona? Znaš da moram da planiram svoj život!”
„Tipa pet ili šest. Ali dobro, još i Narkos izlazi, takođe na tvoju temu.
Tako da nam je ovo dovoljno do kraja godine ovim tempom.”
„Usput, o mojoj temi. Da uzmem za tebe?”
„Uzmi, sablaznitelju! Gledaćemo u 5D.”
Znači u aprilu ju je već dotakao, zaveo, preobrazio. Nemoguće da je
ona sama tražila? Možda ona i nije bila nevina?
A krajem meseca je Petja prvi put počeo da taji, da prikriva nešto od
nje.
„Nink! Znači za praznike ćeš u svoj Minsk?”
„Pa da. Roditeljima mnogo nedostajem. Majski praznici su, šta da se
radi. Nećeš sa mnom?”
„Ma ne, naravno. Moji isto hoće sa mnom da slave. A na koliko ideš?”
„Ne znam. Ne na čitav raspust. Na tri dana. Duže nemam šta tamo da
radim. A što?”
„Ma onako, pitam.”
Znači ipak nije Moskovljanka. Studentkinja? Došla da osvoji
imperijalističku prestonicu? Sama u gradu. Iznajmljuje stan zajedno s
nekim. Šta očekuje? Čemu se nada? Ilja je listao nadole, izlistao do
desetog juna.
„A šta radiš za vikend?”
„Ma, Petja, do ponedeljka moram da naškrabam referat iz istorije
filma. A nisam ni takla!”, i sličica prsta kako bi glupiranjem ublažila
smetenost?
„Ma moji nas oboje zovu na ručak.”
„Opa! A šta se desilo?”
„Ma ništa. Samo hoće da te upoznaju već jednom. Mnogo su čuli o
tebi.”
„To je ipak hitnije od istorije filma. Dođavola. Nervozna sam!” i
emotikoni su bili nervozni.
„Jesi li normalna? To je samo ručak.”
„Aha, samo! Sad moram čitavu nedelju da bubam krivični i krivično
procesualni zakon umesto neorealizma i novog talasa! A provaliće da sam
nepismena!”
„Ma daj. Ali da, krivični zakon nije loše malo proučiti, naravno.
Koristiće. Šalim se.”
Sledećeg ponedeljka mu je Nina pisala, išaravši poruku uspaničenim
facama: desetinama faca.
„Petja, ovo smrdi na katastrofu.”
„Ma o čemu ti to? O ručku? Sve je prošlo normalno. Svidela si im se.”
„Pfff! Tvom ocu sigurno nisam. Čak mi je bilo žao tvoje mame.”
„Ne lupetaj gluposti!”
„Na licu mu je pisalo da meni na licu piše da sam gladna beloruska
sponzoruša koja hoće da proždre njihovog dečaka.”
„Gluposti.”
„Zajedno s koščicama.”
„Ne tripuj.”
„A ja koščice ne bih ni jela. Loše ih varim.”
 Početkom avgusta pojavilo se pisamce spasonosno za Ilju, koje ga je
poučilo kako da iščupa svoj život od mrtvih.
„A ti me tih dana baš nikako, nikako nećeš zvati, jel’?”, pitala je prvi
put Nina.
„Pa već sam ti objašnjavao, imam operaciju, ne mogu...”
„Da, da, sećam se. Samo mi je nekada baš potrebno da ti čujem glas.”
„Naš posao je i opasan i težak, Nink.”
„Upravo zbog toga.”
„Ali tako je kako je.”
„A šta, kriminalci ne mogu imati svoje ribe koje brinu, koje paranoišu
zbog njih i dosađuju im pozivima? Šta bi tačno u rečima ’sve je okej, poz!’
u tebi odalo tajnog agenta?”
„Ma dobili smo instrukcije da uopšte ne dajemo broj najbližima.”
„A ja spadam među najbliže?”
„Nina! Ti si mi već kao majka! Najbliža, dođavola!”
Do kraja leta Petja je uporno nestajao, a Nina je uporno čekala.
Spuštala se do svojih u Minsk, odatle je štancala izveštaje iz vikendice,
mađijala polunagim fotkama. Vratila se u Moskvu - tamo vreme nije
proticalo. Da li je ona nedostajala Petji ili ne - ostalo je nepoznato.
„Imam deficit vitamina P. Razboljevam se, dragane moj. I leto je
gotovo.”
„Nina... Kunem ti se. Ovo je poslednji put ove godine! Znaš i sama da
ne zavisi od mene! To je posao! Šta ja mogu?”
„Ti ništa ne možeš, ja ništa ne mogu. Niko nam neće pomoći.”
„Slušaj, obećavam da ću uzeti odmor. Letećemo u Antaliju? Ili u
Kemer. Zajedno. Ti i ja. A? All Inclusive. Kao svi belci.”
„A vratićemo se kao plavi.”
„Evo odmah sada krećem da tražim turu. Obećavam.”
„Obećanje ludom radovanje.”
„Evo, gledaj. Od 5. do 18. oktobra. Belek. Belek je bolji od Kemera.”
„Belek je bolji od Hovrina, to je istina. Dobro, odoh da se
našminkam.”
„Govorim ti istinu!”
I ipak je ispunio; desetog oktobra su već bili na moru. Ilja se odvojio
od čitanja tuđih poruka, bacio je pogled na tuđe datume: tada su i bili
snimljeni oni videi na plaži i u hotelskoj sobi.
„Devojčice, ja sam malo plivao i na doručku sam. Hoćeš da ti donesem
nešto?”
„Donesi mi sebe! Samo pažljivo, nemoj da prospeš nešto! I kroasan da
prezalogajim.”
 „Sve sam uzeo. Ima neka strava ekskurzija u Kapadokiju. Leti se
balonima. Dva dana. Jesi li za? Oslobodila su se mesta za sutra.”
„Znaš moju strast prema vazduhoplovstvu!”
„Ali ide se šest sati. U jednom smeru.”
„Ljubićemo se, neće nam biti dosadno.”
Dve nedelje su pričali samo o tome kako da razonode jedno drugo. U
raju mori nerad. Šta, i to je muka.
Napolju je vetar počeo da kovitla mokri sneg koji se topio. Depo je
utonuo u sivilo. Sačekao je malo i ušao u albume. Po datumima je
pronašao Petjin prošlogodišnji oktobar.
I bili su tu: leteći baloni. Desetine ili čak stotine raznobojnih ogromnih
balona, istovremeno se podižući u narandžasti prozračni vazduh. Crveno
izlazeće sunce, oblaci kao naslikani kistom, dole slojevi planina, stari grad
sav u stenama, brežuljkasta zemlja do nezamislivo dalekog horizonta,
iscrtana nitima puteva, i baloni, baloni, polovina neba u jarkim balonima s
korpama. Od toga mu je zastao dah. Ilja ništa slično nije video u životu,
nije mogao ni da zamisli da je u svetu u kom se nalazi Solikamsk moguće
evo i ovo; a Petja je tamo prosto skoknuo iz dosade.
Nina je uzbuđeno vikala, mahala rukama suncu koje se podizalo,
govorila da joj je to najlepši dan u životu. Ilja je pogledao: dvanaesti
oktobar dve hiljade petnaeste godine. Zatim se slikala zajedno s Petjom: u
pozadini su na beskrajnoj zemlji lebdeli baloni poput mehura sreće od
sapunice. Ilja je pogledao Petji u oči, dodirnuo mu lice, rastegao ga
prstima: približio. Želeo je da kroz zenice dospe dalje, dublje. Ali ga staklo
nije puštalo.
Najbolji dan.
Dosuo je sebi iz flaše.
Listao je još kroz more, plaže, kupaće kostime - ali danas je to sve
izgledalo nekako drugačije.
Zatim je sreći i dokolici isteklo vreme. Nina je pisala, sedamnaestog
oktobra, dan pred povratak:
„Razmišljala sam koliko će mi sve ovo užasno nedostajati u Moskvi.
Ti, na primer.”
„Pa takav ti je odmor! Odmor je mali život!”
„Želim takav, samo veliki.”
A veliki život je ispao drugačije. U Moskvi su se opet viđali u prolazu,
dogovoreni sastanci su otkazivani: posao je obuzimao, studije su
izmirivale. Kada su se nalazili - iza kadra - više se nisu mogli slepiti, kao
ranije. Nešto se naziralo iza njihovih leđa, nekakva senka. U decembru,
nakon jedne subote, Petja je urlao:
 „Šta se desilo? Zašto si otišla? Šta je to uopšte bilo?”
„Zašto se prema svojim prijateljima ponašaš kao da su govna?”
„Zato što mi je dosadilo njegovo cmizdrenje, eto zašto! I to mi je kao
prijatelj, šta?”
„On tebi tako nešto ne bi rekao! Znaš i sam šta mu je!”
„Joj, ajde još i ti me sad jebi u mozak! Zato što više nema kome
drugom, jel’?”
„E, to ja ne znam!”
Novu godinu su slavili zajedno - iznajmili su s prijateljima kuću u
Podmoskovlju. Bila je pijanka - Ilja je proverio fotografije - ali sva njihova
lica nisu bila pijana, već izobličena, grčevita. Na stolu razbacana zakuska.
I evo, vidi se da se upravo od tih praznika sve survalo u tamu. Ostatak
januara bio je prazan, izbrisan. Ali tamo se dešavalo nešto loše: ljubav se
raspadala. Petja je nestao ili Nina...
Stvari su počele da se sređuju tek desetog februara. Poslao joj je:
„Hoćeš li doći kod mene? Ovde je užasno trulo! Upucaću se! Niiiina!”
„Znaš i sam da ti ništa neću doneti.”
„I ne treba mi ništa, čvrsto sam odlučio da stupim na ispravan put!
Možeš čak bez pomorandži i cveća! Samo ti!”
„Pa ovo je klinika uprave. Neće me ni pustiti kod tebe.”
„Već sam podmitio sestrice, sve ćemo srediti. Nedostaješ mi! Istina
je!”
„Onda će doktor sigurno otkucati tvom ocu da sam dolazila.”
„Ma nek se nose obojica u kurac! Nemam pet godina da mi on
naređuje!”
„Ajde, dobro. U koliko sati je poseta?”
Ponovo je u februaru išla kod njega u bolnicu. U martu su ga otpustili,
ona ga je dočekala. Od čega su ga lečili, nije stajalo u prepisci. Ali Nina je
izbavila - i njega, i sebe. Do aprila se, izgleda, sve sredilo. A početkom
aprila je sve išlo po starom.
„Petja, možeš da vičeš na mene koliko hoćeš.”
„Jer nema šta da mi se naređuje! Jel’ ti jasno?! To je moj život!”
„Dokrajčiće te taj posao. Nas je već dokrajčio. Petja, propali smo.”
„Lupetaš gluposti!”
„Ti ne osećaš, ali ja osećam. Uništiće te.”
„Idi još bulazni o svojoj kupoli! Magnetnoj!”
„Zdravo.”
Službena putovanja i operacije su se učestali; Nina je ranije bila
spremna to da razume, ali sada je počela da gubi strpljenje. Dvadeset
šestog je bila ljuta:
 „Znači opet ćeš nestati? Nećeš čak moći ni da pričaš?”
„Pisaću ti. Tamo će svuda oko mene biti ljudi. Već sam ti to
objašnjavao! Sve vreme će biti tu. Moći ću da pišem. Možda ću pozvati
ako uspem.”
Devetog maja dve hiljade šesnaeste, posle kratkih razgovora ni o čemu,
Nina mu je šaputala:
„Znaš šta, evo razmišljam, možda si ti uvek bio takav? Samo si se
ranije pretvarao? Dok si me voleo?”
„Ostavi me na miru!”, vikao joj je u odgovoru.
„A možda si se stvarno trudio. Dok si voleo. A onda si prestao. I sve je
otišlo u nepovrat.”
„Idi u kurac, jel’ ti jasno!”
„Petja, s ljudima se ne može postupati kao sa govnima. Ljudi su živi.
Zar ti to niko ranije nije rekao? Mama, tata?”
„Odjebi!!!”
Zatim je nedelju dana bila tišina. Nina je možda otišla. Verovatno dok
ostavljeni Hazin nije otkrio da baš i ne može bez nje.
„Nina, jel’ spavaš? Spavaš? Pričaj sa mnom. Molim te. Trebaš mi.”
„A ja treba da idem na faks.”
„Izvini. Ne znam zašto radim sve ovo. Nedostaješ mi.”
„Pa neka te uteši neko. Ima ko. Aljbina, na primer.”
„Kopala si mi po telefonu? Sjajno!”
„Tebe se dokopala Aljbina. Barem da si isključio obaveštenja.”
„Nina. To je s posla, načelnikova sekretarica. Istina je.”
„Najhitnije je da načelnik nema ništa protiv. A meni je dosta fona.
Laku noć.”
„Nina!!! Uključi telefon!!!”
Ko je ta Aljbina? Ilja se odvojio od Nine, u pretragu je ukucao
Aljbinino ime, zatim je pokušao sa „Alja” - i pronašao ju je. Da, postojala
je priča: s tamnoputom brinetom plavih očiju. I ona je slala Petji sebe u
čipki, i primamljive usne boje višnje, i pune grudi prekrivene sa dva prsta.
Gde je Nina bila zategnuta, tu je Aljbina bila okruglasta; gde je Nina
bila taman, Aljbine je bilo previše. U zagasitoplavoj uniformi, plavooka,
preplanula, bila je iskušenje. Dugmići su bili zakopčani, gornje je trebalo
osloboditi.
Ona je, naravno, morila svojim gipkim obrisima, svojim izobiljem,
senkama i kontrastima. Ilja je zbog nje počeo otežano da diše; ali Alja je
uvek slala isto, bestidno: „želim da te milujem sa usnama”, „čekam te u
sebi”, „gorim”. Pravila je gramatičke greške. Aljbina je bila zanosna, ali
glupača.
 Aljbina je kod Petje živela u maju, živela je i u aprilu, a upecala ga je
samo nekoliko dana nakon što su Petju otpustili iz bolnice. Nina je
negovala, Aljbina je zavodila. I s tim je počela još ranije, pozivala se na
nekakva Petjina odsustva, službena putovanja, sednice; objašnjavala ih je
na svoj način. Ali ni ona nije mogla da opravda sve izostanke; možda je tu
bio još neko.
I Nina je slutila. Tek što je počela? Ili je još od ranije, od nekog od
njegovih nestanaka? Kada je na moru pričala s njim o prevarama, da li je
govorila o sebi ili o njemu?
Ilja je sada nije gledao, već slušao. Nina je prestala da bude
dvodimenzionalna, ispupčila se, oživela. Nije mogla u celosti da stane u
telefon.
Poželeo je da se umeša u njenu svađu s Petjom. Kakva Aljbina, ološu
jedan?! Imaš najbolju devojku u životu, a ti trčiš za tuđim sekretaricama!
Šta to nemaš, šta još možeš da poželiš?
I Petja je, izgleda, čuo. Dva dana je lupao glavom o zid, hrlio je ka
Nini.
„Preklinjem te. Potrebna si mi, stvarno. Hajde da se nađemo da
popričamo.”
„O čemu?”
„Želim da živim s tobom. Želim da se preseliš kod mene.”
„Kao da ti odlučuješ o tome.”
„Ja odlučujem o svemu! Hoću da budem s tobom!”
„Smešan si.”
„Ti si moja i ne ideš nikuda od mene, jel’ ti jasno, kučkice?! Nikome
nećeš otići! Svakog tvog sledećeg jebača ću naći i udaviti u govnima! Jel’
ti jasno?! Nikuda! Nikada!!!”
Onda je pljuvao Aljbini u lice i na nju je urlao da je s njima gotovo, a
Aljbina se smejala belim zubima rospije i upozoravala ga da će joj se
puzeći vratiti od svoje haringe.
Nešto je drmalo njega i Ninu, treslo: postalo je turbulentno. Iz poruka
nije moglo da se razume šta je još, osim prevare, razdiralo Petju i Ninu.
Ali postojalo je još nešto, snažno, nesavladivo.
Ilja je ušao u snimak da vidi šta je iz tog perioda ostalo kod Hazina u
arhivi. I našao je. Baš onaj u kome je on s Ninom na kauču gledao
jednoličan pornić. Kada je tražila od Hazina da je nazove njegovom
kučkom. Očajnički tražila.
Trećeg juna Petja je slomio nju i savladao sebe.
„Odjurio sam, u frižideru je sve što treba. Ključ sam poneo sa sobom,
zaključao sam te, tako da izvini - moraćeš da me sačekaš!”
 „Eto, spojio me gospod s policajcem...”
„Da, i u ormariću je nova četkica za zube. Za tebe. Da možeš da
ostaneš.”
„Baš lepo! A do kada imam rok?”
„Doživotno!”
Nastupio je mir, stara vremena. Opet mu je poslala sebe jedva odevenu
- iz njegovog svodničkog stana sa šipkom za striptiz. Ipak su živeli
zajedno.
„Kako ti se ovo čini? Agent Provocateur. Tematski za tebe!”,
emotikoni koje ona skoro uopšte nije koristila: sličice kupaćeg.
„Ne šalji mi to, FSB13 će pucati!”
Trajalo je mesec dana: zatim je opet naišla manija, opet je prestao da se
pojavljuje, iako je Nina živela kod njega.
„Petja, mogao bi barem pisati. Napisati da je sve ok.”
„Sve je ok! Radim!”
„A kada da te očekujem? Otprilike?”
„Danas, valjda. Idi u bioskop. Ili sa drugaricama negde. Sorry!” Nakon
tri nedelje, pri kraju gnjilog moskovskog jula, u sparini, kada je telo večito
lepljivo, a leševi se usmrde već drugog dana, Nina mu je lagano iskucala:
„Znaš šta, meni se čini da ti mene kvariš. Ti i ta tvoja beskrajna priča.
Od tebe dolazi samo kvar. Pa evo, koga god dotakneš - preneseš mu tu
gangrenu. Ja, Goša, Nikitos. Ti nas sve iskoristiš i baciš. Činiš ljude oko
sebe nesrećnim. Čuješ li, Petja? Nesrećnim.”
„Ma sere mi se, kapiraš?”, obrecnuo se Petja. „Možeš me se otarasiti.”
Ilja je kopao po Petjinom donjem vešu, ulazio je bez rukavica u njegovu
trbušnu duplju, čeprkao i u tom vremenu i u drugom - ponovo Aljbina,
nekakva Julja, Magda - čak očigledno neskrivane, mršave plavuše sa
dečjim ručicama i staklastim očima, brinete sa dečačkim frizurama i crnim
rupama ispod oštrih obrva, sve kratkoročne, sve jednokratne, varljivi
omoti, upakovane praznine.
Možeš me se otarasiti, dopustio joj je Hazin.
I sledećeg dana, dvadeset drugog jula, Nina ga je poslušala. Nije mogla
više da ga podnese. Ona nije videla vrteške devojaka našmrkanih
zahvaljujući Hazinu, nije čula njihove piskave glasove; ali ni gama talase
ne vidiš, osećaš ih celim telom.
„Sve u svemu, otišla sam. Iz tebe se prosipa tvoj prašak. I telefon je
zujao čitavu noć. Reci tim svojim da barem noću ne zovu. To je već
uhođenje. Sutra ću svratiti po stvari.”
„A jesi li makar kutijicu otvorila?”
Kutijicu sa čime? Sa ukrasnim lisicama? Nina nije otvorila da ih ne bi
stavila.
„I šta si ti bez mene? Odjebi u svoj Minsk! Ajde! Živi u vašem
jebenom đubrovniku! Budi na grbači roditeljima! Nek te tresu kržljavi
programeri! Sponzorušo, kurvo!”
Ali to ga nije držalo ni pola dana: guba ga je jela iznutra, izbijala
napolje; a niko sem Nine, izgleda, nije imao lek protiv nje. Dvadeset
trećeg u dva iza ponoći Hazin je već čekićao pesnicama po njenim
vratima.
„Nina! Otvori! Znam da si unutra i sve čuješ! Oprosti mi. Molim te.
Sve priznajem, nemam nameru da te lažem. Ne možeš da zamisliš kakva
mi je trenutno pizdarija na svim frontovima. Ako odeš od mene, prsnuću!
Samo za tebe se i držim. Potrebna si mi. Ti si moj spas, shvataš li?!
Otvori!! „Nosi se, Petja. Idi ili ću zvati muriju.”
„Pa ja sam murija, kapiraš?! Neće mi ništa! Otvaraj!!”
I ipak ih je leto ponovo spojilo - gde magnet ne privlači, tamo noćna
isparenja slepe; oni su odbijali jedno drugo, ali ih je ipak nešto ponovo
privlačilo. Petnaestog avgusta Petja joj je izjavio:
„Prosto sam nestao u tebi!”
„Već sam to shvatila, Petja!”
„Nestvarna si!”
„Veoma sam stvarna, Petja. I želim da znam šta ćemo dalje raditi.”
„Nećemo raditi ništa. Neka sve ide svojim tokom.”
Zatim je došao kraj letu. I dalje su živeli zajedno, spojili su se; nekako
se rukavac slio u žleb i Petjina guba se povukla. Ilja je premotao, iščitavao
kroz masu jednoličnih „kad stižeš”, „šta spremamo”, „gde idemo”. Kao da
se pomirila s tim kakav je. Nije bilo ničeg neobičnog u njihovom
dopisivanju do dvadeset trećeg septembra.
„Treba da porazgovaramo. Molim te, dođi. Važno je. Petja, pozovi
me.”
„Na operaciji sam, nazvaću kad uspem.”
Verovatno je pozvao pa su razgovarali - glasom, jer slova od toga
razgovora nisu ostala. Slova su previše jednolična, ono najvažnije im se ne
može poveriti.
Dve nedelje niže Ilja je našao baš onu fotku u mantilu iz kabine.
„Da li ti se sviđa mantil? Nije previše prolećni?”
„Dobar je.”
„Strašno bih želela da zima projuri i da je već proleće. Kako god,
kupila sam ga!”
Tada je bila smirena. Kao da su isključili struju koja ju je čas štipala,
čas šibala. Ali ne zadugo. Opet su počeli da okreću regulator napona i
dvadeset prvog oktobra - kada je ostalo manje od mesec dana do Iljinog
oslobođenja - već su se oboje grčili.
„I kako planiraš to da im kažeš? I još bitnije, kada?”
„Nina, ne pritiskaj me toliko, upućena si koliko je tamo sve
komplikovano! Daj mi vremena! Treba izabrati pravi trenutak! Sa ocem je
generalno totalno sranje!”
„Ja bih ti dala vremena, ali shvataš i sam...”
„Ukratko! Neće pomoći ako budeš pritiskala!”
Šta da kaže? Odlučili su da se uzmu? Zar ćeš za Hazina vezati život,
Nina? Pa vidiš da je guja! Vidiš kako se izvija. Kako sikće. Ne smeš s
njim! Čuješ li, Nina! Nije slušala.
„Kakva ti je ova haljina? Valjda nije previše očigledno. Dobro je da su
široke u trendu”, poslala mu je svoju fotku za nedelju dana.
„Haljina je ok.”
„Ništa se ne vidi?”, i nekakav emotikon, sličica sa devojkom - sada već
retkost u Nininim porukama, i poslednja u njihovoj prepisci.
„Slušaj, gosti su otkazali. Ja ne mogu da razgovaram s njim!”, za
dvadeset minuta joj je pisao Petja.
„Onda možda sami da pozovemo tvoju mamu?”
„Ajde nećemo ove nedelje.”
S „njim” - sa ocem? Hazinov otac je bio protiv njihovog braka, šta li?
Majku su mogli da pozovu, a sa ocem čak nije bilo moguće ni razgovarati.
I šta se uopšte desilo među njima? Sada je sve vodilo kraju, ali još uvek
nije bilo ničega o Nininoj bolesti. Zašto su Ninu smestili? Gde?
Ilja se vratio gore, pročitao ponovo Petjine poruke iz bolnice.
„Upucaću se!”
„Znaš i sam da ti ništa neću doneti”, odgovorila mu je Nina. Ništa -
šta? Prašak? „I ne treba mi ništa, tvrdo sam odlučio da se vratim na pravi
put!”
Gde je još bilo? Bilo je reči o tome u lepljivom, zagušljivom julu.
Kada je Nina bila na mreži: „Ti i ta tvoja beskrajna priča. Samo znaš da
kvariš sve.”
Klinika uprave bila je u januaru. Hazina su možda tamo smestili da se
leći. Od zavisnosti? Otac? Prinudno. Možda je sada to isto s Ninom?
Prelistao je naniže.
I video kako kvar savladava oboje. A sva snaga je već istrošena,
nemaju čime da se odupru. Šta god da ih je lepilo zajedno ranije, sada je
konačno popucalo. Klatno na kome je Hazin sedeo odnelo ga je u mrkli
mrak. A vratio se - prazan.
Prošlog petka, nedelju dana pre susreta sa Iljom, Hazinu je stiglo od
Nine:
„Odlična noć, sudeći po tvom Instagramu, Petja. Pet bodova.”
„Nisam se savladao, kapiraš? Na poslu mi je pakao! A izvini! Gde si
ti?!”
„Ne mogu više ovako. Odlučila sam. Izvini.”
„Ne pomišljaj da nešto uradiš sa sobom!”
„A to se tebe već ne tiče.”
„Da se nisi usudila!!! Javi se na telefon!”
Čime mu preti? Samoubistvom?! Ilja je izlistao traku nadole. Da li je
pokušala da se ubije? Pa je posle toga dospela u bolnicu? Šta je s Ninom,
mama?! Kako izokola da pita? I zna li majka uopšte? Ko će joj reći istinu?
I što je najhitnije, ako nije uspela iz prvog puta, hoće li pokušati
ponovo?
Dopisivanje je još teklo, pulsiralo. Ilja se prebacio na šesnaesti
novembar. Sreda.
„Srećno ti bilo, Petja! Samo pazi, nemoj da karaš ćerke onih koji su
niže od general-pukovnika, tata neće odobriti.”
„Ti si kurva! Ovo je sve zbog tebe! Sve s njim je zbog tebe!”
„Sve s tobom je zbog njega. Zdravo, Petja. Tvoj život. Jebi se, kako
hoćeš.”
Ovde je ona živa; zdrava? Hazin je ne pita ništa ni o bolnici ni o
zdravlju. Znači, u utorak je sve još uvek bilo bez ikakvih događanja. A
kada se dogodilo?
Sedamnaestog novembra, u četvrtak, Nina je išla protiv sebe i pisala
prva, posle dva dana tišine. Nije govorila ni glasno, ni besno, ni veselo.
Izgovarala je veoma razgovetno.
„Znaš, izgleda da je veoma teško rastati se s prošlošću. Svi ti
zajednički dani - nigde neće nestati. Oni ostaju s tobom zauvek. Ne mogu
se zaboraviti u potpunosti. Verovatno je sve u tome. Žao mi je sebe, onog
što sam bila. Žao mi je nas, onog što smo bili. Ne želim da sve postane
potpuna prošlost. Želim da se to još malo rastegne. Želim da verujem u
čoveka. A ni to mi ne ide. Ništa mi ne ide kako treba.”
Hazin je ćutao. Slušao: poruka je isporučena i pročitana. Nije se
svađao, nije žalio, nije se složio. Jednostavno se okrenuo i pustio da Ninu
proguta tuga.
Tog dana mu više nije pisala.
Pisala je sledećeg. Poslednjeg dana Sukinog života, Nina mu je pisala
tog jutra. Onog istog jutra kada se Ilja klackao na kloparajučim
železničkim točkovima u jednosmernoj Moskvi, kada je stigao na
zadimljenu Jaroslavsku železničku stanicu, kada je jurio u šarenom vozu
da zagrli mrtvu majku. Tog jutra je Nina pisala Petji:
„Kada si se poslednji put plašio? Istinski plašio?”
„Desilo se nekoliko puta. Je li sve ok?”
„Sve je prosto super!”
„Onda se čujemo”, oprostio se zauvek Petja.
Dalje je puklo. Zatim je tek u subotu uveče Ilja pokušao da sastavi
pokidano, bačeno. „Kod mene je sve u redu. Kako si?”
Nina, izgleda, nikako.
Čujemo se, rekao je Petja. I kačio je naočigled svih svoju sliku sa
drugom. Demonstrirao je foto-aparatu kako hazinski opipava tu drugu,
razmeće se njenom vulgarnošću, hvališe se time kako je jeftino prošao. Ne,
nije on zaboravio da je ukloni, namerno ju je nabijao Nini na nos. Ljutio ju
je; možda se svetio za nešto čega nema u dopisivanju. Možda ju je
jednostavno mučio, jer je rođeni mučitelj.
Eto, to je bila poslednja reč njihovog dopisivanja. Eto ti! Nagledaj se!
Ilja je iščitavao njihove poruke: zašto ga je Nina trpela? Šta ih je
spajalo zajedno ako ne magnet? Šta ga je to čuvalo ako ne njeno
zamišljeno zaštitno polje?
Činilo se da je Suka iznutra bio skroz spržen svojim praškićem. U
praznog Suku su ušli demoni, zategli ga kukastim prstima kao lutku i
naterali ga da u njihovoj lakrdiji otpleše raznorazne izopačenosti.
Kada je bio iskren? Kada je lagao? Gde je bio pravi on - kada je vukao
Ninu za kosu, a kada je puzao na kolenima za njom?
U njemu je bio kvar, Nina je u pravu. Trulež. Neobjašnjiva.
I tada je konačno shvatio. Uspentrao se naviše po Nininim slovima:
„Ništa se ne vidi?”, pisalo je ispod široke haljine. Sličica-emotikon:
devojka. Prvi put je čitao i samo ovlaš pogledao, preleteo, žurio je. A sada
se zadržao, uvećao. Otvorio je katalog tih emotikona, prelistao. Razgledao
je.
Nacrtana devojka držala se za okrugli stomak.
Mozaik je počeo da se sklapa iz slučajnih komadića: „Kakva ti je ova
haljina? Valjda nije previše očigledno... Treba da porazgovaramo. Molim
te, dođi. Važno je... Veoma sam stvarna, Petja. I želim da znam šta ćemo
dalje raditi... I kako planiraš to da im kažeš? I još hitnije, kada?... Ja bih ti
dala vremena, ali shvataš i sam...”
I mantil koji joj je velik: „Strašno bih želela da zima projuri i da je već
proleće...” Proleće. Šta će biti na proleće?
Mantil će biti taman. A zatim će doći dete.
I sve je to odlučila da precrta, shvatio je Ilja.
Nema samoubistva. Niti lečenja zavisnosti.
 U bolnici je jer je pod narkozom legla da iskiretira iz sebe svoju
budućnost s Petjom. Jer je u potpunosti prestala da mu veruje. I on je sve
znao.
„Kada si se poslednji put plašio? Istinski plašio?”
Nije mogla da se odluči. Želela je da je on odgovori. Čekala je njegov
odziv, prave reći. A on? Nije mogao da ih iscedi iz sebe.
„Je li sve ok?”
„Sve je prosto super!”
U petak mu je još pisala. Možda je i u subotu ujutru još čekala. Ali Ilja
nije znao odgovor. A u subotu uveče već nije imalo o čemu da se piše. I
nije imalo smisla odgovoriti.
Dođavola.
 9

Sam si kriv, rekao je Ilja Hazinu.

Ti si hulja. Ti, ne ja.
Da nisam stigao u Moskvu u petak, da nije bilo magnetne oluje i da
moja majka nije umrla: šta?! Da li bi uspeo da je odgovoriš? Da li bi
pokušao?!
Ne, ti si je i gurao ka tome. Čitao si njene poruke, a odgovarao na njih
postovima na društvenim mrežama. Znao si da je zapela, da se vrti ukrug
zbog tebe, da neprestano proverava tvoj drugi život po svim tim
Instagramima: tamo traži opovrgnuće, a nalazi dokaze. A tebi nije žao
dokaza. Jer se plašiš, gade, da joj otvoreno kažeš: ajde, izvrši abortus,
gušim se od tog tvog nedonoščeta, hoću ponovo slobodno da dišem. Jel’
tako?
Tako je.
Zašto si je onda umirivao? Zašto si obećao da ćeš sve reći roditeljima?
Lagao si da je ne bi uznemirio? Štedeo si sebe, a ne nju. Bojao si se suza?
Ćutanja? Bojao si se da te ne nazove po imenu: govnetom. Lakše je sve
ovako namestiti da ona sama sve osmisli do kraja i sama odluči za sebe.
Navodno - Nina, zašto si pogubila dete? Uzalud! Pa ja nisam to imao u
vidu. Ja sam samo ološ, samo pička, ali to si o meni i ranije znala, ali ubica
nisam, ja to nisam, ja presudu nisam potpisao, čak sam i tebi govorio da se
ne usuđuješ! To si ti, histerična, naizmišljala svašta i eto rezultata, krivi
sebe.
Dao bih ja tebi još vremena, Hazine: i ništa ti s tim vremenom ne bi
uradio!
 Ilja je utisnuo prst na praznu liniju pri samom dnu Petjinog i Nininog
života. Poželeo je da joj napiše nešto više ljudski, ne baš ono „kod mene je
sve u redu”, poželeo je da Nini napiše nešto o njoj, a ne večito hazinsko - o
sebi. Prst je lagano utiskivao slova, ali je sve promašivalo smisao. Trebalo
je obrisati.
Nije znao šta je trebalo da joj kaže.
Tako je bolje, Nina. Tako će ti biti bolje, shvatićeš to kasnije.
Već je loše zatrudneti sa šljamom, s pokvarenjakom, zauvek se vezati
detetom za njega. Bez zajedničkog deteta sve je samo nesrećna priča,
živeli su i provodili se, makar se nikada i ne sećali. A dete će te okovati za
njega; povezati. Čak i ako pobegneš od njega - evo ga: zauvek s tobom, u
tvom detetu koje je od njega. U krvi, u očima, u navikama. Svaki dan.
Nametljivo prati poput senke.
A zatrudneti s mrtvacem - kako?
Takvo breme je sto puta teže. Tako u detetu neće kuljati neiscrpni bes
prema ocu, nego tuga. Tuga ima dugačak rok trajanja. Sigurno ćeš se do
samog kraja pitati: a kako bi bilo da je živ? A da je dete raslo sa ocem? I
opet ćeš u njemu prepoznati nekog odavno pokojnog. Živećeš kao sa
utvarom. Bez spokoja i tebi i njemu.
Bolje je što je ovako ispalo. Što ja nisam stigao, i što on nije stigao.
To je sloboda, Nina. Ima ukus rastvora suza. Sada je treba ispiti vruću
iz tegle od tri litra, ona će te isprazniti, svu krv će ti iscediti. Ali ti ćeš
kasnije izliti novu krv, svežu, onu koja ne čuva sećanja. Ali zato u tvojoj
utrobi neće ostati ništa od tog čoveka. I ti ćeš moći da je napuniš drugom
ljubavlju. Ova te svakako nije volela.
Nije on želeo to tvoje dete.
Eto šta je trebalo napisati Nini.
Položio je telefon na sto.
O detetu je Ilja tačno sve znao. Po sebi. Koliko je puta pomislio: evo
majka ga gleda - da li se priseća oca? Nije bitno da li je bila ljubavna priča
ili se samo slučajno desilo. Ovako bi, možda, zaboravila. Ilja nije naročito
ličio na nju, znači na njega je. Čime god da ju je otac uvredio, koliko god
kratko da je bio tu, zar je mogla da ga zaboravi ako je svakodnevno
posmatrala kako se Ilja pretvara iz larve - u njega?
I šta? Zar je to dobro, Nina?
Ilji to ništa dobro nije donelo. A majci je donelo samoću.
Iz nekog razloga pred očima mu se stvorio bolnički ležaj za dvoje iz
mrtvačnice. Jedan prekrivač na dvoje usnulih. Gola stopala pored. To kako
je majka bila licem okrenuta prema tom nepoznatom čoveku.
Ona se nikada nije žalila na samoću. To jest, nije se žalila Ilji.
 Ilja ju je razdvojio i od njega. Nije mogao da ih gleda. A sada nije
mogao to da izbaci iz glave.
Zašto nije više ni sa kim počinjala? Nije mogla da zaboravi oca? Ili joj
je Ilja smetao?
Ilja je milion puta želeo da zamisli svog oca. Prvih hiljadu puta je
tražio pomoć od majke, kasnije je odustao.
Dete nestalog oca - to je hendikep, Nina. A od ubijenog - urna s
pepelom na kuhinjskom stolu.
Nikada se on ne bi oženio tobom. Šta je, otac mu, navodno, nije
dozvolio? To su sve izgovori. Pa ti i sama znaš: on u ljudima ne vidi ljude.
Zbog čega sam osuđen na sedam godina? Za prepirku - na sud. Tras, i
idemo dalje. Tako isto je i s tobom. I sa svima.
Hajde, hoćeš li da proverimo šta se tamo u stvari desilo?
Dok si čekala da kaže roditeljima da si trudna s njim. Ili ste se spremali
da objavite nešto, venčanje? Hajde da ti priredimo suočenje s njim?
Pronašao je kraj oktobra u Petjinom dopisivanju s majkom: kada je
Nina isprobavala mantil. Kada je izgledalo da će se sve glavno konačno
desiti, baš te nedelje.
„Mama. Hteo sam s Ninom da skoknem do vas za vikend. Hoćete li
biti kod kuće?”
„Zdravo! Bićemo, da. Sačekaj, popričaću sa ocem.”
I zatim, posle pola sata, opet ona:
„Sačekaj, ne zovi. Nije mu dobro sada. Odmah je počeo da viče. Hajde
kasnije, kad ga smirim.”
„Ne moraš se truditi.”
Ne, tu je već bilo kasno za udubljivanje. Treba kopati dublje, dalje
izlistati. Kada je Hazin prvi put poželeo da upozna svoju devojku s
roditeljima? Proverio je: u junu prošle godine, petnaestog. A da li je
Petjina mama tada već znala da se služi porukama?
Jeste.
„Nisam baš razumeo zašto je sve vreme sedeo s tako kiselim izrazom
lica. Pa doveo sam vam anđela.”
„Petenjka, pa znaš ti i sam.”
„Šta, nije vam se svidela?!”
„Simpatična devojka. Ali to ništa ne znači.”
„A šta znači onda? To što me sada neće moći pokazivati Borisu
Pavloviču?”
„Razumeš li ti da mu mašeš crvenom krpom ispred nosa?”
„Majko! Zavoleo sam devojku! Sam sam je zavoleo! U čemu je
problem?!”
 „Problem je u Kseniji, Petja.”
„Nikome ništa ne dugujem, majko. Lični život je privatna stvar! To mu
i prenesi.”
Evo sad i Ksenija. Da se čoveku zavrti u glavi na toj vrtešci. Kako se
samom Hazinu ne zavrti?
Ilja ju je potražio u imeniku, pronašao je nekoliko različitih Ksenija.
Ali su se skoro sve pojavljivale samo kao epizode, jednom, na noć, a
ujutru su zauvek nestajale. Samo je s jednom bila priča.
Dugačka, dvogodišnja, a možda i starija, s korenima porubljenim
novim ajfonom šesticom. U foto-albumu telefona od Ksenije nije ostalo
ništa: sigurno ju je Petja izbrisao. Ali dopisivanje nije obrisao.
Hazin se viđao s njom. Viđao se, lumpovao, davao nadu, zavodio. A
ona mu je slala svoje fotografije iz belog kabrioleta sa otvorenim krovom,
iz ogledala u buticima, ispod palmi sa snežnobelim višespratnicama.
Ksenija? Koja si sad pa ti?
Bila je doterana, ali nije bila lepotica. Smeđe kose, sivih očiju.
Punačkog i priprostog lica, koje je, izgleda, stručnjak doterao. Uvek
iskrivljenog, onako kako sponzorušama i kurvama ne uspeva koliko god se
trudile. Svi ti automobili bez krova, ostrva, palme - ona nije izgledala kao
turistkinja s njima u pozadini, već kao meštanka. Veleposednička
nadmenost u njoj bila je urođena: prostakuše takvoj uvek zavide i uvek se
trude da se osećaju kao ona ili makar da je imitiraju. Ali ispada drugačije -
neuverljivo, histerično, vulgarno.
A po Kseniji se odmah videlo - ona nema potrebu nikog da zavodi,
nikog da ubeđuje. Sve za čime polete u Moskvu smrtnici kojima je to po
rođenju uskraćeno, sve za šta se lepe - njoj je dato dok još nije ni stigla da
zatraži. I u porukama je, iako je bila nežna prema Hazinu, iza svakog
pitanja i iza svakog odgovora promicala, kao kroz belu čipku, gospodarska
strogost.
Nije lepotica - to stoji, ali o tome joj, očigledno, niko nije govorio. Nije
smeo, šta li, ili mu je ljubav zamaglila pogled.
Petja je s njom poigravao na konju, pokazivao džigitovku.14 Bogami,
ova veza bi mu bila čarobna partija! Ali je Ilja njihovu nategnutu ljubav
iskrolovao iz budućnosti u prošlost, a zatim obratno - nisu je zakrpili.
Hazin je sve vreme neuspešno ispunjavao obaveze, izdizao se na
vrhove prstiju, ali nije mogao da je dosegne. Ona je, sigurno, od njega
tražila onakav život koji on sam nije živeo; nju je i razdraživalo i
razneživalo to što je on plitak. U početku joj je bio poput jorkširskog
terijera, zatim je počela da ga hrani kako bi izrastao u rotvajlera, ali se on
od toga samo gojio i postajao bezobrazan. Tada je počela da ga šiba.
 Mučili su se i živeli zajedno, kao s Ninom; samo što se Hazin preselio
kod Ksenije. Ona je tamo imala palatu. Ukrasi nisu bili od stiropora, već
staljinski, od koštanog brašna. Nije bilo šipke za kurve, već ulje u zlatnim
ramovima.
Ali je Petja u tom stanu bio kao pokupljen sa ulice, uzalud je bilo to što
je sin generala. Ksenija mu je prigovarala zbog mrvica na stolu, zbog
tragova na ve-ce šolji: znači, pedantnost na nivou. Petja je izdržao dva
meseca takvog života, a zatim je ugrizao gazdaricu za ruku i pobegao.
Još je i čitava njihova staza bila posuta belim. Ksenija je mislila da će
pripitomiti Hazina, ali je on nju ukrotio. Pre Petje je možda i probala, ali
on je taj koji joj je doneo bolno ushićenje šmrkanja. Praškom ju je
potkupljivao i otkupljivao se od nje. Sve što mu je nedostajalo,
nadoknađivao je koksom. Ušmrkivao je i nadimao se kao bodljikava riba,
kako bi izgledao većim nego što jeste: kako Ksenija ne bi pomislila da ga
odmah može progutati.
A za stalno ju je ostavio - Ilja je uporedio datume - kada su usukanu
Kseniju roditelji odvezli na lečenje na alpske livade, u leprozorijum za
zavisnike od kokaina. To je bilo kada je Hazin slao Nini svoje probno:
„Upoznali smo se juče u ’Trojci’... Bilo je veselo.”
Sa Alpa je bila poslednja fotografija - Ksenija sa svojom maman:
prekaljenom i opaljenom vetrom krupnijom ženom, s kratkom kosom kao
od žice. Prekomorska odeća u duginim bojama pucala je na njoj. Usne su
joj bile iskrivljene.
Petja je raskinuo s Ksenijom jednim ravnodušnim SMS-om. Na njene
vriske nije odgovorio. Više se nisu viđali.
Ilja je sabrao dva i dva.
Setio se Borisa Pavloviča s jučerašnje proslave u čast generalskih
zvezda - onog proćelavog debeljka crnih brkova koji je blagosiljao
hazinsku dinastiju i komandovao slavljeniku.
Vratio se u arhivu, preslušao zveckanje vinskih čaša. Sačekao je da
govor Borisa Pavloviča dođe na red. I dok je ovaj želeo starijem Hazinu da
ga otadžbina na vreme unapređuje, gledao je ženu pored - mlitavu, crvenu
u licu, ošišanu kao učiteljica. Ksenijina majka. A Boris Pavlovič je, znači,
njen otac. Skoro svi su sedeli s porodicama. Eto šta je dinastija.
Zapisao je u Petjinu beležnicu kada su slavili: pola godine pre nego što
je Hazin ostavio Kseniju. Sve je došlo na svoje mesto. Shvatio je zašto se
novopečeni general-major ulaguje Borisu Petroviču. Planirao je da se orodi
sa starijim po činu. A koliko starijim?
Razmišljao je kako da prepozna Ksenijinog oca.
Na Jandeksu je pretražio „Boris Pavlovič, general, MVD”15, i već na
drugom linku pronašao Koržavina B. P., zamenika ministra, pravog
generala bez ikakvih prefiksa i sufiksa.
Tako si se ti, Petja, viđao sa ćerkom zamenika ministra, dao nadu ocu;
a zatim je navukao na narkotike i šutnuo. Zamenio si je nekakvom
provincijalkom, bez pedigrea. I doveo je kod oca da je upozna: evo ovu
volim. Pa zar nisi Juda?
A šta je tada bio Hazin Jurij Andrejevič?
Ilja je i njega ukucao u pretragu. Nije se pojavio na sajtu ministarstva.
Počeo je da pretura po novostima i pronašao u nekakvom policijskom
glasniku od pre pola godine: samovoljno dao ostavku.
Sa dužnosti zamenika načelnika kadrovskog departmana MVD-a - u
običnu policijsku stanicu. Ni u šta.
Zbog čega bi tako ambiciozan čovek sam dao ostavku? Taman kada su
proslavljali zvezde generala, kada se nikuda nije spremao, dok je gazio sve
pred sobom. Možda zbog nekih zdravstvenih problema?
Zabolele su ga oči od Hazinovog života.
Ilja je odložio mobilni, upalio vatru ispod šerpe.
Na jednu stranu vage stavio je Ninu, na drugu Kseniju. Postalo je jasno
kako je moguće odreći se ćerke zamenika ministra, sa svim njenim
gipsanim ukrasima i kratkog puta do zvezda. Gord si ti, Hazine.
Napolju je već pao mrak; dan se okončao a da još nije ni počeo.
Za večeru je posrkao supu uz muzičku pratnju televizora. Naočit čovek
u sivom skupom odelu, ali sa žabljom facom, objašnjavao je kako je
Ukrajina na ivici raspada i kako američki sponzori, isprovocirani krađom s
vrha, samo što joj nisu okrenuli leđa. Zatim su govorili o tome kako ruska
vojska bombarduje nekakve teroriste u Siriji, a miroljubivim ljudima dele
sveže ispečen hleb. Zatim se radovao što je u Americi pobedio Tramp,
požalio se na to kako se njegovi neprijatelji nikako ne mogu pomiriti s
porazom, svi ga pritiskaju, njihova demokratija ne vredi ni pet para.
Ilja ga je posmatrao, sijao se, glavat, gledao mu je u usta, ali njemu su
reči poput mehura izvirale iz masnih usana i raspršivale se, dotičući ekran
iznutra iako su ciljale u gledaoca, u njegovu ogoljenu dušu. Iljina duša bila
je zauzeta: nalio ju je do ivice pucanja Hazinovim ljubavima.
Zatim više nije ni čuo ni video uključeni televizor.
Šta li je Petjin otac odgovorio u vezi s Ninom?
„A ti mu prenesi da ja nisam njegovo vlasništvo!”, nije se više
suzdržavao Hazin. „Niti potčinjeni! Nisam ja zaprosio Kseniju! A to šta je
ona sebi utuvila u glavu, to je njena stvar!”
„Petja, ti znaš da sam ja uvek na tvojoj strani. Ali on neće ni da
sasluša.”
 „Ma šta mi može?! Da me otpusti?!”
„Ne pričaj gluposti. Ali rekao je da nam tu devojku više ne dovodiš u
kuću.”
„Odlično! Tu smo!”
Nekoliko dana posle toga nije bilo prepiske. Mama prva nije izdržala -
pitala je šta ima; Petja je odgovorio kasnije, nerado i nehajno. Ali je zato
nedelju dana kasnije sam pisao.
„Majko! Jesi li ti svesna šta on meni sve govori?”
„Na šta misliš? Ko?”, odazvala se mama.
„Znaš i sama ko! Tvoj Jurij Andrejevič! Odbija da mi pomogne!
Veoma mi je bitno da se upoznam sa čovekom, da se predstavi, a on se
posrao na sve!”
„Petja. Kako možeš tako o njemu.”
„On sabotira! Hoće da mi napakosti! Odlučio je da me prevaspita,
jel’?! Kasno se setio!”
„A možda jednostavno ne poznaje tog čoveka?”
„Sve on zna! Sad će mi sve stati bez tog kontakta! Potreban je samo
jedan poziv!”
„Dobro, razgovaraću s njim. Kako si ti? Kako ti je devojčica?”
„Cakum-pakum!”
Ostatak leta, dok je na sceni Nina čekala Petjin odmor, iza kulisa se
drugi siže odvijao svojim tokom.
„Jesi li to juče dolazio sa svojom beloruskom devojkom? Videla sam je
kroz prozor u tvom autu”, bila je znatiželjna majka.
„Ne! Sa potpuno drugom devojkom. A da li je i on virio iza zavesa?”
„Kako si plahovit, Petja.”
„Ma sjajno! Sad sam plahovit! Barem se koordinirajte! Zato što mi je
on probio uši koliko ima dobrih devojaka i kako je on bio sposoban, a
kako sam ja budala jer sam se zalepio za jednu osrednju curu. Koja,
pritom, nije odavde. Kao da je on sam Moskovljanin.”
„Ne baš preterano sposoban, ali čitav naš dom je bio zaljubljen u
njega.”
„Ma zašto bih ja ovo trebalo da slušam?”
„Popnite se oboje kod nas. Nije baš pristojno držati čoveka u autu.”
„Aha, da i nju proždre?! Neka hvala.”
Prošle jeseni, kada je Nina izgubila kontrolu, kada joj je Petja obećao
Belek, majka mu je kucala:
„Ma zašto nećeš makar da porazgovaraš s njim o tome? Pa znaš koliko
su nam se pokvarili odnosi s Koržavinima. Zašto ih jednostavno ne
možemo pozvati u goste?”
 „Zovite! Samo bez mene!”
„Ksjuša je u Moskvi. Pitala je za tebe.”
„Kakav je ovo vrtić! Nema potrebe da nas ponovo spajate!”
„A treba li se izviniti, Petja? Da se nekako ljudski ophodiš prema njoj.
Da popravite odnose.”
„Ma on opet samo pravi piona od mene, kao i uvek!”
„Znaš da nisi ispravno postupio s njom!”
„Mama! Ako hoćeš da se družiš s Koržavinima, podmetni im nekog
drugog! A ja sa svojom devojkom letim na odmor! Tačka!”
„S kojom?”
„S vašom omiljenom!”
„Zar si ponovo s njom?”
Hazin je sa odmora slao majci fotografije balona iz Kapadokije. I jednu
na kojoj je s Ninom. Onu na kojoj su se oboje smejali.
Majka je videla poruku, ali ništa nije odgovarala.
Zatim je Petja, kroz sat vremena, dodao:
„Možeš mu pokazati. Neka mu presedne”, i smejao se smajlijima do
suza.
Posle povratka iz Turske verovatno je otišao kod roditelja u goste,
posle čega je majka izjavila:
„Nisam želela da ti kažem dok si bio kod nas. Nekako si bio nervozan,
kao da se uopšte nisi odmorio.”
„Odlično sam se odmorio! Bio sam nervozan iz drugog razloga!”
„Iz kog?”, čudila se majka.
„Iz kog! Zašto on okreće glavu od mene, kao od govneta?”
„Petja!”
Dalje su dani postajali kraći, brže se smrkavalo, zgušnjavalo, oštrije
pritiskalo. Nešto važno je ostalo u razgovorima nevidljivim Ilji, a o njima
je bilo moguće čeprkati samo tamo gde su bile mrvice sasušenih reči.
„Sjašite s mene, jel’ jasno?!”
„Samo želimo da ti bude dobro. Sve shvataš pogrešno.”
„Već mi je dobro! Svaki put posle vaših sedeljki mi bude sranje!”
„Ja tebi ništa takvo nisam rekla, Petja.”
„Ali zato je on sve rekao! Evo i šta - da ona samo mašta da se dokopa
Moskve po svaku cenu, da je njoj svejedno koga će zaskočiti, da sam ja
jadnik koji se zaljubio! O njenim roditeljima! Inženjeri, pa šta? Misliš li da
svi takvi maštaju da se orode s vama?!”
„Mrzim kada psuješ tako ružno.”
„A ja, eto, mrzim kada mi ispiraju mozak!”
„Čak ne znam ni na šta se to odnosi.”
 „A kada me pita da li sam siguran da me ne vara? Kada mi predlaže da
joj izvadim listing kako bih proverio? Šta s tim?! Misliš da meni samom
nije lakše da proverim njen telefon?”
„Petja, ja nemam veze s tim.”
„Ništa time neće postići, jel’ jasno?!”
„Molim te, smiri se. Mogu li da te pozovem?”
„Ne! Na veću sam!”
U decembru, pred kobnu Novu godinu, od svetlog dana ostao je samo
ogrizak. Taložilo se, gnojilo.
„Zašto odmah ’ne’? Možemo ti srediti da bude anonimno, tata ima
poznanike specijaliste. Možeš u Ipatovku, možeš u privatnu kliniku.”
„Ne znači ’ne’! Sa mnom je sve u redu!”
„Da li to ona tako utiče na tebe, Petja? Reci mi istinu, ona?”
„Vi utičete na mene tako!”
Pre skoro godinu dana. Bliže ka površini - tamnije. Bližili su se zimski
praznici, koji su se za Petju završili u bolnici.
„Hoćeš li barem za Novu godinu skoknuti do nas? Makar usput.
Mama.”
„Da. Šta da ponesem?”
I u novogodišnjoj noći, u dva sata, čir je pukao.
„Šta je to bilo?! Kakav je to sada bio govor?! Pa jebote, jel’ to bila
novogodišnja čestitka?!”
„Oprosti mu. Video si i sam da nije bio trezan.”
„Nije bio trezan! Na Novu godinu da mi priča da se obavezno čuvam i
preventivno isključivo lično kupujem prezervative jer takve kao Nina
mogu krišom da ih buše? Da ona samo mašta da zatrudni sa mnom i vas
dovede pred svršen čin?! Za Novu godinu! Za stolom! Sa šampanjcem!
Jel’ to normalno?!”
„Nije normalno, naravno. Hajde da popričamo?”
„Još me i na Božić pozovite! Ni ovo nisam saslušao do kraja!”
A zatim - dok se Petja kreveljio zbog sjajnih praznika - majka je
pokušavala da ga dobije, ispitivala zbog čega ne odgovara, a on ju je
odgurivao kratkim šamarima.
Očeva izdužena faca pojavljivala se pred Iljom, mlitavi obrazi su se
njihali. Dinastija. I senka koja je pratila Petju. Tokom svakog porodičnog
ručka mu je pipetom kapao po kap mišomora u uši. Suka sin i Suka tatica.
Iza drugog sloja Petjine ljubavi postojao je i treći, svaki umešen od
različitog testa, svaki drugačije premazan. Prvi je mirisao na svež ženski
znoj, drugi je zaudarao na alkohol, a treći na ustajalo, staračko disanje.
Ispod je krv mirisala na rđu, ali do nje je trebalo doći nožem.
 I eto, rekao je sebi Ilja, jesenas je Nina priznala Hazinu da je trudna.
Ovaj se nije iznenadio. Pa on je odavno bio spreman na to: otac ga je
pripremio. Ako hoćeš - veruj, ako nećeš - nosite se u kurac, ali sve je
rečeno, ponovljeno, stoji između nabora u mozgu kao harpun, i to je to,
ulovljen si. Pa zamisli da se tvoja majka tako odnosi prema tvojoj devojci.
Ilja je zamislio. Iz nekog razloga takođe prema Nini.
Poželeo je da zaurla.
Kako da se iskreno raduju takvom detetu? Kako da prestane da
sumnjiči Ninu? Da li je kriva ili ne, a mišomor je već svuda, i u krvi, i u
spermi, i u kosi. Trovanje. Trovanje.
Pred kraj praznika Ilja je pronašao nešto čudno: „Ne možu da dobijem
ocam izgleda je užsno besan hitno pozov.” Noćno, zabrinuto, zamršeno.
Posle toga sve je utihnulo na duže od nedelju dana. A vratilo se kada
su ga već strpali u bolnicu, među svoje.
„Ne možete me držati ovde, jel’ vam jasno?!”
Tako...
Ovde se telefon trgao u Iljinim rukama. I Ilja se trgao: već je zaboravio
da ta stvar može da ga zove ne samo iz Petjine prošlosti već i iz njegove,
Iljine, bliske budućnosti.
Stigla je poruka - na Signal. Šifrovani telegram od „Igora K. Posao”.
„Hazine dns upisao skladište koliko treba sutra mogu da ti predam kao
i uvek.” Ilja je iščitavao iznova i iznova. Setio se ko je taj Igor - kolega s
poslića s narkoticima.
Kao i uvek? Šta je uzeo? Gde da preda? Na poslu? Je li to uopšte
hitno?!
Zakačio se nogama za Petjino korenje i nikako nije mogao da ispliva
na površinu, na vazduh. Odmah. Treba nešto da odgovori živom čoveku:
Hazin će sačekati.
Šta da kaže?
Onima koji su povezani treba da laže jedno te isto, eto šta. Pa ovaj Igor
mu je govorio o nekakvom DS-u; da nije to možda Denis Sergejevič?
Takođe s posla. Onda njemu ne može da laže o operaciji. Ilja je razmislio,
oprezno izabrao: „Sutra ne mogu, otrovao sam se, ležim kod kuće.”
Kao odgovor je zazveketalo besno: „Radi šta hoćeš ja to neću ljuljati u
naručju.” Ilja nije stigao da odgovori, a telefon je već oživeo: slova „Igor
K.” preko čitavog ekrana - razlaganje bubnja, kastanjeta, u posebno
opuštajućem latinoameričkom ritmu, melodija i otegnut španski bariton.
Poziv.
Odlučio je, odbio ga je. Odmah se opravdao: „Nisam sam ovde.”
Gde ovde? Kod drugarice? Kod roditelja? Zna li Igor čiji je Hazin sin?
 Čekao je. Zubima je ogulio kožicu sa donje usne. Dešavalo se nešto
ozbiljno. Nije se mogao samo sakriti od Igora: bilo je jasno da se ovaj boji,
da napeto vibrira, udubljuje se, traži falš, hoće da čuje Hazinov glas, da bi
po noticama raskrinkao izdajnika. Ili kukavicu.
„Mogu da pošaljem čoveka da pokupi”, Ilja se na kraju sabrao.
„Ma kakav bre čovek?”, nervozno, za sekund se odazvao Igor K.
Držao je mobilni u rukama, otvoren na prepisci, gledao kako Ilja kuca
slova.
„Kurir. Moj dužnik”, na brzinu je objasnio Ilja.
„Ja se s kurirom ne nalaz. Kutuzovski, 35 kod 5. ulaza smetlište 1200
džakovi pjateročka iza kontejnera. Obrisi.”
„Jasno”, sada je Ilja podneo raport Igoru onako kako je to Hazin uvek
činio.
I Igor je nestao odakle se i pojavio.
Ilja je još sedeo, glava mu je pulsirala, u ušima mu je odzvanjao eho
bubnja, čitao je telegramske odlomke onoga što je Igor slao Hazinu do
tada, sastavljao i lepio ih da dobiju smiso. Znači sutra će ići da preuzme.
Hoće li ga pratiti? Možda je zaseda? Zbog čega je Igor K. bio uzrujan?
U kakvom su uopšte poslovnom odnosu on i Hazin? Iz poruke ništa nije
bilo moguće razabrati.
Ali on u dvanaest treba da bude na Kutuzovskom. Bilo je dovoljno
ostati bez Petjinog glasa da Igor zapeni. Još ako bude zastoja - može podići
uzbunu. Napeto je.
Dobro. Hazin treba da bude tamo u dvanaest - Ilja će biti. Peti ulaz.
Smetlište. Tamo će se snaći.

***

Zakuvao je čaj: tri kesice po šolji i tri kašike šećera, šetao je po ćeliji,
udisao hladnoću kroz prozor. Proverio je šta se dešava na Ročdeljskoj.
Petja se nije micao.
U glavi je nastavila da mu svira melodija zvona. Šta je to tamo zvonilo,
kakva je to muzika? Ta-ta-ta-ta-ta-ta-ta, ta-ta... Nekako setno. Ušao je u
podešavanja, kliknuo na zvuk, zatim na pozive. Zvuk zvona telefona.
Namešten je bio prvi, pod nazivom Narcos Soundtrack. Saundtrek iz
filma? Setio se - iz serije koju je gledao s Ninom.
Poželeo je da je uz čaj čuje celu, a ne samo odlomak iz telefona.
Pronašao ju je na Jutjubu. Prvo se pojavilo: Narcos Theme Song Rodrigo
Amarante Tuyo Lyrics.
Play: kastanjete, zvečke, gitara. Nekakav tropski grad: zeleni brežuljci,
zeleni okean, belo nebo, bele višespratnice, plaža polumesečastog oblika.
Bariton. U podnožju grada je crna lenta, na lenti slova: Soy el fuego que
arde tu piel, i dalje još nešto. Reći pesme.
Uzeo je olovku. Zapisao na papiru. O čemu peva Petjin telefon?
Potražio je u pretraživaču prevod na ruski. Kao čarobnim štapićem je
dobio: Ja sam vatra koja pali tvoju kožu. I dalje čitav tekst pesme.

Soy el fuego que arde tu piel

Soy el agua que mata tu sed
El castillo, la torre yo soy
La espada que guarda el caudal
Tú, el aire que respiro yo
Y la luz de la luna en el mar
La garganta que ansío mojar
Que temo ahogar de amor
Y cuáles deseos me vas a dar, oh
Dices tu, mi tesoro basta con mirarlo
Y tuyo será, y tuyo será

Tu ispod se nalazio amaterski prevod cele pesme. Pročitao je:

Ja sam vatra koja pali tvoju kožu

Ja sam voda koja ubija tvoju žeđ
Tvrđava, i kula tvoja
Mač koji brani bogatstvo
Ti si vazduh koji dišem
I svetlost si meseca u moru
Gutljaj koji vlaži grlo
Bojim se da se predam ljubavi
I kakve želje ćeš mi dati
Kažeš, moje blago je dovoljno gledati
I biće tvoje, biće tvoje

Petja.
Jesi li ti znao o čemu peva tvoj telefon? Da li ti je Nina postavila tu
melodiju za zvuk zvona ili si sam? Narkos, sranje...

***

Sačekaj, dobro, još nismo završili.

Vratio se tamo odakle ga je Igor iščupao.
 Šta se to s tobom desilo prošlog januara? Posle čega si se sukobio sa
ocem, zaskičao? Posle čega su te zatvorili u bolnicu?
„Nemate pravo!”, batrgao se Hazin u luđačkoj košulji. „Reci mu neka
pozove! Šta se, koji kurac, dešava!”
„Petja. Zabranio mi je da te zovem. Poslala sam ti pismo elektronskom
poštom. Pročitaj, molim te. Nemoj žuriti.”
Pošta. Poštu Ilja još uvek nije gledao - saopštenja o pismima još uvek
nije bilo, a samom mu nekako nije palo na pamet.
Standardno poštansko sanduče - bela koverta u plavom kvadratu - bilo
je prepuno potvrda: za muziku, za igre. Ilja je pregledao ikonice: možda
ima još? Našao je Gmail, Guglovu poštu.
Tu je bila gomila svega i svačega što on još uvek nije video. Još jedan
odeljak arhive Petjinog života. Pisma od nepoznatih, od žena, sa instanci,
izgužvano smeće, pretplata za novine. I otvorene koverte, od majke:
svetlanahazina1960@mail.ru.
Tu su bile i sasvim nove i stare.
Ilja je po datumima potražio baš ono koje je majka poslala Petji dok je
bio u bolnici. Nije obrisao, sačuvao je.

„Petenjka, zdravo.
Odlučila sam da ti napišem pismo jer kratkim SMS
porukama ništa ne može da se kaže, a u bolničkoj sobi bi,
naravno, bilo nezgodno razgovarati u prisustvu drugih.
Razumem da ti sada nije lako. Ljutiš se na oca jer te je
zaključao u ovu bolnicu kao da si mali. Ali posle ovoga što se
desilo možemo ga razumeti. Kaže da je ovo što se desilo s tobom
po njega veoma loše. Ljudi koji su te zadržali u onakvom stanju
nisu iz tatinog nadleštva, kao što si već shvatio. Već iz sasvim
drugog, znaš i sam kog. I to što si se za vreme hapšenja
zaklanjao iza njegovog imena može mu veoma naškoditi. A tebi
je to naškodilo još više. Razumem da nisi bio skroz pri sebi. A
mi nismo videli tvoje poruke - pa bila je već duboka noć. Nemoj
da misliš da otac smatra da si dobio po zasluzi. On u stvari
prekoreva sebe zbog toga što nije uspeo da ti pomogne na vreme.
Naravno da mi to ne govori, ali ja i sama dobro vidim i osećam
to.
Stvarno se nadam da će ti lečenje pomoći i da ćeš uspeti da
raskrstiš s tim otrovom. Zamoliću oca da ti pronađe neko drugo
mesto umesto ovog na kome sada radiš. Pa on ima mnogo
poznanika. Ipak te posle ovakvog skandala teško mogu primiti
nazad.
Ti znaš da sam ja od samog početka bila protiv toga da
kreneš na ovaj posao. Dobro se sećam kako si se posle
akademije spremao za advokaturu. Tada smo se otac i ja mnogo
svađali, ali ti znaš kako je svađati se s njim. Meni se tada činilo
da ćeš postati sjajan advokat. Uostalom, potrebno je ne samo
umeti zaštititi ljude već i dogovoriti se sa svima, naći
kompromise i vešto se izvući. Umeti ubediti. Biti malo i lukav.
Stvarati poznanstva. To su sve tvoje jače strane. I mogao bi ih
koristiti za dobrobit ljudi. I plaćali bi poprilično.
A on je uvrteo sebi u glavu ovu službu. Molila sam samo da
ne budu narkotici. To ga je čika Paša nagovorio, Koljcov. Pošalji
nam, kaže, tvog malog, ja ću pripaziti, a sam se posle prebacio u
Piter.16
Petja!
Ti, naravno, možeš smatrati ovo mojim majčinskim
preterivanjima ili, kako voliš da kažeš, glupostima, ali sam
uverena da je svaki čovek u životu predodređen za nešto. I ti na
tom poslu nisi na svom mestu. Sećam se koliko ga u početku nisi
voleo. Kako ti se nije sviđala njihova disciplina, uređenje,
ograničenost, birokratija. Otac je sve vreme želeo da budeš kao
on, a ti si sasvim drugačiji čovek.
Nekako sam propustila taj trenutak u kome si počeo da budeš
zadovoljan svojim poslom. I veoma prekorevam sebe zbog toga.
Zato što sada razumem da si ga zavoleo zbog nekakvih stvari
koje su te mnogo promenile. Ali ja ipak mislim da nije kasno da
se sve vrati kako je bilo. I ovaj slučaj, ovaj skandal je odličan
povod da se to uradi.
Ti se sve vreme meni žališ na oca. A šta ja mogu da uradim?
Mogu samo i ja tebi da se požalim na njega. Samo on ume da
postupi ispravno. On odlučuje o svima. Bolje od svih ume da
prozre ljude. Navikao je da sudi svima. Svakome zna cenu. I
nikada ne priznaje svoje greške. To je takav čovek. Čitav život
živim s njim.
I često se pokazuje da je u pravu, Petja. Ako ga je i teško
slušati, mislim da je to zbog toga što on sam nikoga nikada ne
sluša. A najvažnije je to što je navikao da pobeđuje u svim
raspravama. Znaš kako on govori: ’Tiha voda breg roni.’ Ako
teraš po svome dovoljno dugo, ljudi se predaju. I onda se i sami
ubede u to da je on bio u pravu od samog početka, i još mu se
 zahvaljuju na tome.
I eto tako si ti stupio u službu.
Daču sve od sebe da se složi s tim da ti ovo ne odgovara,
Petja. I molim te da mi pomogneš u tome. Nemoj poricati,
priznaj da je u pravu što se tiče drugih stvari. I ne traži od njega
izvinjenje - znaš da on uopšte ne ume da se izvini. Eto, po tome
ste veoma slični.
Mnogo te volim i mnogo želim da ti pomognem.
Tvoja mama”

Petja je na ovo pismo odgovorio maltene momentalno:

„Majko, nemam nameru da odem sa ovog posla i ništa ne treba

da ga pitaš. Ja sam u potpunosti na svom mestu, ovo je samo
jedinstven slučaj, situacija potpuno idiotska, ali ču sve sam rešiti.
Šta sam ja nekada želeo ili nisam želeo dok sam bio na
akademiji, odavno je prohujalo s vihorom. Odrastao sam čovek i
pusti me da sam odlučujem šta ću raditi. A voda neka roni neki
drugi breg, tako mu i prenesi. Ako opet započnete temu da treba
da se poklonim pred Koržavinom i pokajem se, onda hvala,
nema potrebe. Možete se već nekako smiriti i ispoštovati izbor
svog sina. I dosta ste me držali ovde, mislite da ja ne mogu da se
otarasim ovoga ako mi dune?
Zdravo!”

To što se desilo s Petjom počelo je da se iscrtava jasnije, tmurnije. Ilja

još uvek nije uspevao da ga osudi, želeo je da sazna šta se potom desilo.
Počeo je da kopa dublje po tuđim pismima - bila su potpunija od poruka, s
više ispovesti.
Poruke su se listale uvis, ka prošlosti, a pisma, suprotno, naniže. Ilja je
počeo da se iz dubine približava sadašnjosti. I tamo je, dok je bio u bolnici,
pronašao još jedan mejl, koji je kao poslala majka, ali ga je napisao neko
drugi.

„Petre,
Ne javljaš se na telefon, znači, upišao si se od straha.
Ne javljaš se jer znaš koliko si mi krupno podvalio. Dobro,
pišem ti s majčine adrese, možda ćeš tako pročitati. Umesto da
 tražiš oproštaj, pokriješ se ušima i radiš kako ti kažem da se ne
bismo svi udavili u govnima, ti se još i buniš! Samo što je
situacija takva, sinko, da osim mene nemaš nikog na koga možeš
da se osloniš. Kao i uvek! I svi tvoji pokušaji da se predstaviš
kao odrastao i opasan samo će nas sve uništiti. A taman sam
pomislio da si konačno odrastao i dozvao se pameti, a ti si mi
dokazao da je sve upravo obratno. I to kako mi dokazuješ! Ti u
stvari ostaješ isti večiti žutokljunac i mamin sinčić kog treba
voditi za ruku kroz život i po službenoj lestvici. Ma priznaj
samome sebi - ništa bez mene ne bi postigao. Sposoban si samo
da se šepuriš i čim se nešto desilo, odmah si se sakrio iza tatinih
leđa. Nisi čak ni pomislio da to može biti mnogo opasnije po
mene nego po tebe. Ponašaš se kao slabić. Ma čemu ’kao’? I jesi
slabić. Ti i ti tvoji večiti narkotici, gubiš kontrolu nad sobom. A
pritom si i papučar - čim tvoja gazdarica zazviždi, odmah joj
trčiš podvijenog repa. Ubeđen sam da te ona uvlači u narkotike.
A nisi samo slabić, već i seronja. Treba umeti izložiti se tako
glupo kao što si se ti izložio, čak i ako si bio predoziran.
Jesi li ti profesionalac ili šta? Pa znaš, neće tatica uvek biti
blizu da te za uši izvlači iz govana. Možda je majka i u pravu
kad kaže da ti nisi rođen za ovaj posao? Ukratko ovako.
Sada mi oni kopaju jamu, prete da će pokrenuti postupak
protiv tebe, traže da ja odem. Nekakvog lopova su izabrali na
moje mesto. Postoji samo jedno rešenje i ne možeš se čak ni
inatiti. Osim Borisa Pavloviča, niko ti neće pomoći. On ima
takve veze da te može zaštititi. Ali znaš i sam kako se odnosi
prema svima nama zbog tvoje švaleracije, a posebno zbog toga
što si Kseniju uvukao, a onda je šutnuo. Ako bih sad otišao kod
njega zbog tebe, s praga bi me prosto poslao u kurac i bio bi u
pravu. Tako da radi šta hoćeš, ali sa Ksenijom odnosi moraju biti
obnovljeni. I svoju prostitutku iz Minska mi više ne guraj pod
nos ako nećeš da je deportuju dođavola. A do tada sedi tiho u
bolnici i ne pomaljaj nos dok se sve ne sredi, ako nećeš odatle
direktno da pređeš u Lefortovo. Jel’ ti jasno?”

Hazin nije ništa odgovorio na očev ubod i ostalo je nepoznato da li ga

je ubo iglom u meso ili u kost.
Ali zato je nešto kasnije pisao na adresu ninini.lev@gmail.com,
verovatno se ugledajući na majku:
 „Nina, ćao!
Odlučio sam da ti napišem iskreno pravo pismo, SMS-om
ništa ne može da se objasni. Imam vremena napretek, tako da
mogu i da razmislim o svemu bez žurbe. U pravu si u vezi s
mojim poslićem, a i u vezi sa čitavom pričom o stuffu. Zdravim
razumom shvatam da je stuff zlo, ali je u stvarnosti veoma teško
izaći iz kolotečine. Čak mi je drago što je ispalo ovako, jer ne
znam kuda bi sve ovo vodilo da je bilo drugačije. Slažem se s
tim da se sa mnom nešto dešavalo u poslednje vreme i sam sam
to u stvari osećao, iako smo se svađali. Nećeš da ponoviš nešto
čoveku, već odmah eksplodiraš, nikako ne uspevaš da se
savladaš. Nemaš strpljenja da trpiš gluposti, i u pravu si još i za
to da neću da slušam kada se neko raspravlja sa mnom, prosto
nemam snage. Verovatno je sve to stuff, da, jer sam sada daleko
više uravnotežen. Prve dve nedelje je bilo teško, ali sada su
pročistili krv i nekako me je popustilo. Ovde sam dospeo zbog
one situacije sa efeserovcima, naravno, otac me je zatvorio. I
sada želim da ti se posebno izvinim što sam te poslao te večeri,
iako si se trudila da me ne pustiš da idem tamo. Ali ko bi mogao
da zna da će to biti zaseda? Zapravo sam dospeo ovde zbog toga
što sam debil. Sa druge strane, mislim da je vreme da se okonča
čitava ta protivzakonita priča. Samo moraš da razumeš da se iz
posla ne može izaći brzo, potrebno je vreme da se ispune svi
dugovi i obaveze i da se zatim tiho povuče. Ali najvažnije je da
je odluka donesena, i to ne zahvaljujući ocu, već zahvaljujući
tebi. Ti si moja amajlija. Čak i ako vičem na tebe, sve vreme
shvatam da si ti u pravu, a ne ja, zato i jesam toliko besan.
Ukratko, ponašao sam se kao smrad i želim da se izvinim zbog
toga. Sve vreme ovde mislim na tebe, Nina. Ti me izvlačiš
odavde, bez tebe bi mi se odavno desilo ko zna šta. Poslednji put
kad smo se videli, napričao sam ti svašta i verovatno s pravom
ne razgovaraš sa mnom. Ali ako postoji neko radi koga bih sve
ispravio, to si svakako ti, da bih ti se vratio kada me otpuste
odavde. Ako me ti ne čekaš tamo, onda nemam razlog da
batalim sve ovo. Pa kako god ispadne. Javi se na telefon, molim
te, ili mi barem odgovori na Votsapu, vidim kada si na mreži i
znam da čitaš ovo što ti pišem. Molim te, Nina!”

Ilja je uporedio - ovo je poslato još pre onih poruka u kojima je Petja
tražio od Nine da dojuri kod njega makar bez ičega. Posle tog pisma Nina
je bila sumnjičava još nekoliko dana, ali ju je Hazin zatim uporno mučio
svojim molitvama preko Votsapa, pa je na kraju, ubeđena, popustila.
Do kraja Petjinog boravka u bolnici nisu pisali više ništa, verovatno su
sve važno izgovarali ljudskim glasom, kako slova ne bi ostavila trag.
A naredno važno pismo stiglo je od majke već sredinom aprila, posle
otpuštanja iz bolnice: kada već niko nije uspevao da izmeni Petjin život -
ni majka ni Nina.
Na koji način je uspeo da se vrati na dužnost, ostalo je sakriveno: Ilja
je znao da se nije povezao s Koržavinima, nije popustio ocu, ali nije
popustio ni majci. Majka je, naravno, ipak bila blaga prema njemu i do
Uskrsa je već bila spremna da mu oprosti zbog svega iz prošlosti.

„Petenjka, danas je Uskrs, sveti praznik svih pravoslavaca.

Hristos voskrese! Od jutros sam bila u crkvi, upalila sveće za
zdravlje svih nama dragih. Za tebe sam se posebno pomolila, da
ti sve bude u redu.
Uskrs je dan vaskrsenja. Ja to ovako shvatam: čak i kada je
telo sasvim uništeno, snažan duh može da ga izleći. Telo je
zemaljsko, ono je jednostavno biologija i hemija, a čovek je,
ipak, daleko više. Kada je duh bolestan, onda i telo truli. A kada
čovek očisti svoj duh, zar ne vaskrsne onda i telo? To je i
praznik najvećeg čuda u jevanđelju, povratka na zemlju Isusa,
koga su Rimljani nepravedno osudili na smrt.
Molila sam se za to da imaš snage da se ne predaš, da
sačuvaš čist duh i ne padaš pred iskušenjima. Svakog čoveka u
životu uvek iskušavaju, zavode, čak i najprostijeg. A u tvojoj
profesiji iskušenja su na svakom koraku. Nisam želela ovu
službu za tebe, i sam to znaš. Ali sada nema šta da se uradi, tebe
i oca ne mogu da nadjačam, niti sam ikada mogla.
Misliš da ja živim u oblacima, to si mi govorio. Da
idealizujem oca i ne razumem da je on u stvari takođe daleko od
sveca. Sećam se da si rekao da sveci u policiji ne mogu da se
uzdignu dalje od poručnika. Petenjka, ja to, naravno, sve vrlo
dobro znam. Ali kada ti budeš imao svoju decu, sam ćeš
razumeti da im ne treba odmah govoriti golu istinu o tome kako
svet funkcioniše. Ako im odmah kažeš da svi kradu, da su svi
pohlepni, da svi varaju, onda će pomisliti da tako treba. Čak se
neće osećati krivima kada budu činili greh i zato će grešiti još
beznadežnije i beskrupuloznije. Da bi ih zaštitio, moraš
ukrašavati, kititi svet za njih dok su mali. A tvoja deca su za tebe
 uvek mala, čak i kada imaju dvadeset pet i trideset godina. I to
ćeš jednom sam shvatiti - kada budeš vaspitavao svoju decu.
Otac, takođe, i dalje u tebi vidi mališana, posebno kada se
ponašaš ovako neodgovorno. I misli da će te možda kaznom
naterati da se popraviš. Kad bi samo znao koliko sam ga puta
odgovorila od toga da te ne išiba kaišem dok si išao u školu,
kada si bio drzak prema učiteljima i bežao sa časova.
Evo i sada govori: ti mi nisi dala, a trebalo ga je šibati svaki
put, izrastao bi u drugačijeg čoveka.
Ali ja ne mislim da se samo kaznom može nešto rešiti.
Kažnjavanje samo čini čoveka surovijim, on svoju krivicu ne
priznaje i nastavlja da misli da je u pravu, a iz takve situacije uči
samo da bude lukaviji, a još i taji bes prema onome koji ga je
kaznio, čak i ako je zaslužio. Da bi se čovek istinski pokajao,
neophodno je da se oseti upravo i samo onako kao onaj kome je
naneo zlo. Ali to je komplikovano i dugotrajno, to se i zove
vaspitanje.
A izbatinati kaišem po zadnjici ili se izvikati - to je brzo i
pruža olakšanje onome kog su uvredili.
Ne znam zašto ti ovo pišem.
Jednostavno računam na to da ti više nisi dete, već odrastao
čovek. Čak i ako ti je dosadno da čitaš ovako dugačko pismo,
nadam se da si ga iščitao dovde. Ti ćeš i dalje odrastati, a otac i
ja ćemo natrag u detinjstvo. Dolazi tvoj red da pamtiš sve to. Mi
te nismo kažnjavali, pa nemoj ni ti nas.
Danas je u Moskvi lepo vreme, laknulo mi je na duši posle
praznične službe, pa sam želela to da podelim. Žao mi je što ti
više nikako ne mogu pomoći. Mogu samo da palim sveće i da se
nadam da će se tamo nešto desiti. Pa ti si kršten, predstavljen
Bogu, možeš i ti svratiti do crkve, zapaliti sveću i u mislima
zamoliti da te ne iskušavaju jako. Volim te,
Tvoja mama.”

Svačega je još bilo tamo - Ilja je prelistavao jer je bio u deficitu s

vremenom za detalje iz čitavog Petjinog života.
Ali postajalo je kristalno jasno da je do zagušljivog jula na letnjoj
vrućini trulila ne samo Petjina veza s Ninom već su i njegovi odnosi sa
ocem istrulili do crnila.
Nešto veoma žestoko se desilo s njima između aprila i septembra, što
Ilja još uvek nije mogao da napipa. Ali Hazin sa ocem ne samo da nije
razgovarao već ni majka nije smela otvoreno da posreduje između njih.
Na kraju septembra, ne odmah nakon Nininog priznanja, majka je
pisala Petji, razmislivši o svemu, oprezno i brižljivo:

„Petja, izašla sam iz kuće samo da bih te pozvala, navodno idem

po namirnice, ali ne mogu da te dobijem. Verovatno ti je tamo na
poslu nešto hitno, ali moramo da razgovaramo. To što si mi
ispričao o tebi i Nini, o tome u kakvom je ona stanju, ne da mi
mira. Znam da smo te otac i ja ranije odgovarali od toga da se
viđaš s njom, ali sada o tvojoj ženidbi tom devojkom - otac neće
ni da čuje. Ne znam zbog čega je toliko ne voli, mi smo je videli
svega nekoliko puta, ali ti znaš koliko je on tvrdoglav. Ja se,
takođe, kajem, bila sam skeptična, ne zato što mi se nije dopala,
već zato što vrlo dobro mogu da zamislim šta je u glavi mladoj
devojci iz drugog grada, koja očigledno nigde ne radi i studira na
fakultetu nevesti.17 One sve stavljaju na kocku, ne smeju
pogrešiti u računici, i dok ti gradiš svoju karijeru, one isto tako
grade svoj privatni život. Ja ne kažem da je tvoja Nina
neminovno takva, postoje i izuzeci.
Tvoj otac i ja smo se, naravno, upravo ovoga i plašili, da će
zatrudneti i da ti više nećeš imati mogućnost izbora. Dete je,
ipak, veoma ozbiljno žensko oružje protiv muškarca koji se
koleba. Ono sve menja u odnosima i u životu, to moraš da znaš.
Ja ne mogu da zamislim kako ću ovo ispričati tvom ocu zato
što će mu to konačno dokazati da je bio u pravu u vezi s tvojom
devojkom. Ubeđena sam da neće odobriti vaš brak. Zbog svega
onoga što se desilo s Koržavinima, onoga kako se to okončalo po
oca i po tebe, to će biti prosto nemoguće.
Ali to, naravno, ne znači da treba da ga slušaš. Postupi kako
ti misliš da je ispravno. Pitanje je previše ozbiljno da bi se
postupalo po bilo čijim savetima. Ali zapamti, najvažnije je to da
je dete u utrobi već živ čovek, već ima pravu dušu, to je tvoj
budući sin ili tvoja buduća ćerka. Tvoj, a ne samo njen. I još
nešto: abortus je pred Bogom istinsko ubistvo.
Molim te, ne briši ovo pismo.
Mama”

Ilja nije mogao da pronađe još pisama od majke.

 Zatim je, razmislivši, odlučio da potraži na adresi ninini.lev@gmail.
com - i pronašao je još jedno, drugo i poslednje, napisano poslednjeg
novembarskog četvrtka, dan pre Petjinog susreta sa Iljom, Hazin ga je
iskucao, ali ga nije poslao:

„Nina, ne znam kako o ovome da pričam s tobom oči u oči, ti

toliko plačeš u poslednje vreme, toliko da ja zbog tvojih suza
paničim i besnim i zaboravljam šta sam hteo da kažem. Odlučio
sam da ti napišem još jedno pismo, prošli put to kao da je
pomoglo. Sve u svemu, da, ne skačem od sreće kada mi govoriš
o detetu jer mi je strašno da razmišljam o tome, o tome kako će
se promeniti moj i tvoj život, o tome što je kraj mojoj slobodi, o
tome što ćeš se ti, sigurno, promeniti, jer si se već i sada
promenila, a ni ja više ne mogu da budem kao pre i da živim kao
pre. Strašno mi je kao da me guše, eto baš tako. Kao da su sada
sve već odlučili u moje ime, čak ne ti, a i nije mi sasvim jasno
ko, i ja sada nikuda ne mogu da pobegnem iz te priče. Kao da je
čitava moja budućnost već unapred poznata, već ispisana. A
mislim i da ću kao otac biti potpuno govno, još gori nego moj,
moj je barem nešto hteo od mene, a ja generalno mislim samo na
sebe, šta će meni deca. Eto, i kako mogu sve to uživo da ti
kažem? Nemoguće je. Pročitao sam sve poruke koje mi šalješ na
Votsapu. O tome da je užasno počiniti grešku i da je nemoguće
vratiti se nazad. Ja razumem da si ti sada na ivici.
Ponašao sam se kao govno. Ali ne zato što te ne volim, toliko
te volim, onoliko koliko uopšte mogu i umem. Samo se užasno
plašim, Nina. A ti ne?
Zapravo sam ovo pismo počeo da pišem da bih te odgovorio
od toga što si odlučila da uradiš. Zato što sam pomislio: pa ljudi,
kad završe napumpani prvi put, svi se uplaše. Toliko se
pretvaraju da su srećni jedno zbog drugog, a nemaju predstavu
kako će dalje.
Ali kasnije se ipak nekako snađu. Šetaju srećni sa svojom
decom, smeju im se, tepaju. Znači, menjaju se, ali postaju
srećniji. Ovo što ti pišem je totalna zbrka, ali evo šta je najhitnije
- neka nas promene, deca, i neka nas promene nabolje, jer
trenutno i nisam nešto naročito.
Učinio sam mnogo toga i ti si me istrpela, i više ne postoji
ništa loše a da to već nisam uradio. Roditelji su protiv, ti to i
sama vrlo dobro znaš, ali mogu samo da se poserem na njih,
 njihov novac mi ne treba, a ostalo ćemo rešiti sami.
Sve u svemu, Nina”

Tu se prekinulo, nedovršeno. U četvrtak je Hazin počeo da piše, a u

petak je možda želeo da osmisli do kraja i pošalje. Ali Ilja mu nije
dozvolio da pošalje u petak - a u svakom slučaju više i nije bilo vremena.
Odložio je telefon.
U glavi mu je brujalo. Iza prozorskog stakla je već bilo mračno, čaj
nije imao ukus.
Kako bi se opravdao, počeo je da se priseća petka uveče u Trjohgornoj,
fotografije sa droljom prigrljenom borilačkim zahvatom, u skupom
restoranu na bleštavoj obali, dolaska s njom u klub „Huligan”, njenog
balansiranja na tankim štiklama, njene cike o tome da više neće da igra
ulogu druge - i apatičnog obećanja Hazina da će joj dodeliti glavnu ulogu.
Setio se, zbog pravičnosti, i toga da ju je Petja pustio da ode, nije je molio,
niti zaustavljao.
Pažljivo se vratio pismu od četvrtka.
U glavi mu je nejasno i dosadno mrmljao državni javni tužilac u
plavom, Ilja ga je krajem uha slušao, ali nije ni bilo potrebno slušati ga, pa
sve je jasno. Ogorčena Sukina pijanka, njegove zlobne slike s kurvama
koje svi mogu da vide, njegov strah da u petak makar koliko-toliko bude
sam i njegova spremnost da se rastane sa ženom koja se tek pojavila,
njegovo kukavičko ćutanje pred Ninom i njegovo priznanje, gotovo u
potpunosti sastavljeno, ali ipak ne i poslato... Zaključak je bio optužujući.
Ispostavilo se da se Ilja ogrešio ne o jedan život, već dva. Dve duše.
Jednu krivu i jednu uzgrednu: nevinu.
 10.

Više nije imao snage za iščitavanje Hazina, niti za bilo šta drugo. Napio
se tople votke, pojačao televizor i zaspao na stolici. U snu ga je majka - po
izgledu Petjina, ali u stvari njegova - vodila na ekskurziju po mrtvačnici.
Obećala je da će mu pokazati nešto, a zatim su, kako to biva, zamenili
uloge, i sada je Ilja želeo da joj pronađe nekakvog mrtvaca pod hiljadama
prekrivača za dvoje, gde su jedno pokraj drugog dremali srećni supružnici.
Tražio je i plašio se da će pronaći Petju, premda, zašto bi se njegova majka
plašila Petje?
Završilo se time što su ispod jednog prekrivača pronašli samog Ilju,
zatvorenih očiju, pa se Ilja, koji je vodio ekskurziju, probudio u znoju, u
strahu da pada u bezdan.
Na televiziji su bučno blebetali o treninzima Ruske garde, kako je
dobro opremljena i kako ume da se bori protiv terorizma: po poligonu su
se prevrtali ljudi bez lica.
Naslepo je prešao u svoju sobu, navio budilnik u sedam i pao u crnilo.

***

Otvorio je oči pet minuta pre zvona. Setio se da ga je neko pre

vremena oslobodio iz sna zbog važnih stvari, ali se nije sećao kojih.
Pogledao je telefon - tamo je bila poruka od majke.
„Nina leži u 81. bolnici. Ništa ne govore preko telefona. Samo lično.”
Ustao je i otišao pod tuš. Kada je majka stigla da se pomiri s Ninom?
Pa još u septembru ju je na jedvite jade prihvatila. A sada već ima njen
broj? I međusobno razgovaraju. Znači još nije stigao dotle sa iščitavanjem.
Ilja je prljavim rukama iz Hazinovog telefona izvlačio i izvlačio - ali tamo
nije bilo kraja.
Šta želiš da znaš, mama, pitao ju je Ilja. U šta sumnjaš? Bojiš se da ćeš
nositi greh na duši? Bojiš se da ga već nosiš? Nosiš, mama.
Ti i otac.
Pa on uvek mora biti u pravu. I u svakoj raspravi njegova mora biti
poslednja, zar ne? Želeo je da nadjača sina, želeo je da ga slomi, da ga
natera da ostavi devojku? Plašio se da će ona zatrudneti, da će vas time
primorati da se pomirite?
I eto: pobedio je. Prenesi mu to, čestitaj mu.
Neće biti pomirenja. Šta sada ne valja?
Nije želeo da izađe iz vruće vode. Nije želeo da se ponovo rodi za
Hazina.
Trebalo je i za sebe malo da poživi: danas je rok za javljanje u OVD-
u.18 Po zakonu ima tri radna dana posle oslobađanja. Ako se odbije put iz
Solikamska, ovo je treći dan.
I tada ga je steglo: pa treba još da ide i na Kutuzovski! Tamo Igor
planira primopredaju. Da uzme nešto. U dvanaest, kod kontejnera, peti
ulaz.
Ne, ne sme sad da očajava.
Tamo spolja sviće ponedeljak. Hazinu je vreme da se spremi za posao.
Verovatno je ustajao u sedam da bi stizao do devet. Gde je živeo? Je li
dugo putovao? I kuda? Koga je trebalo da sretne u hodnicima na putu do
kabineta? S kim je sedeo u kabinetu?
Mogao ga je pozvati svako s kim je danas trebalo da se susretne. Pitati:
ma gde si ti?
Ja gde sam? U Trjohgornoj.
Zavrnuo je tuš, istrljao se peškirom, napravio jak majski čaj,
doručkovao šećer. I evo ga: telefon. Kastanjete, gitara, španski: Soy el
fuego que arde tu piel. Soy el agua que mata tu sed...
Pogledao je: MAMA.
Pola osam je, majko! Gde žuriš? Pola osam je, spavam.
Nije odbio poziv. Pustio je da odzvoni do kraja, mislio je da će
odustati. Ali odmah za prvim pozivom usledio je drugi. Odslušao je drugi -
razlegao se treći.
Tada joj je napisao samo: „Spavam.”
„Zar ne možeš da pričaš sa mnom?”, glasio je odgovor. „Brinem!”
„U vezi sa?” pitao ju je Ilja oprezno.
„Tobom i Ninom. Šta se dešava s njom? Javi se na telefon!”
 „Majko. Sada ne mogu. Objasniću ti. Nemoj da peniš.” Zatim je
uvideo da to nije najbolje rešenje i ispravio na „ne paniči”.
„Idi kod nje, molim te, saznaj šta se desilo. Zar ti je svejedno?!”
„Otići ću, otići ću!”, predao se Ilja.
„Ne odlaži! I, molim te, nađi vremena da me pozoveš u toku dana.”
„Dobro!”, iz nekog razloga joj je obećao; a sam je počeo na internetu
da traži broj telefona te Osamdeset prve bolnice. Pronašao je: u Moskvi, u
Altufjevu, u Lobnjanskoj ulici. Ponovo je pročitao naziv ulice - nije
verovao u slučajnosti. A ako nije slučajnost, šta je?
Zamišljeno je okrenuo broj bolnice koji je tu bio prikazan, na
Jandeksu. Zatim se dosetio: za koga će pitati? Da li kod vas leži moja
Nina? A prezime?
Pisma nije potpisivala svojim prezimenom, sanduče je neimenovano:
nininina, to je sve.
Lupao je glavu dok nije shvatio kako će je pronaći. Ako su zajedno
leteli u Tursku, znači Petja je rezervisao karte. Ušao je u poštu, tamo je
pretraživačem izdvojio po rečima: Turska, Belek, letovi. Našao je dve
karte iz jeseni u leto, iz moskovskog plačnog oktobra u tursku toplotu u
kojoj je vreme stalo. Hazin Petar i Levkovska Nina. Levkovska. Zdravo.
„Bolnica, informacije.”
„Dobro jutro. Želeo bih da pitam kako je Levkovska Nina, kod vas je
od četvrtka.”
„Odeljenje?”
„Mm... Možda ginekologija. Sigurno.”
„Tu je. Dođite, saznaćete na odeljenju. Ponesite ličnu kartu.”
„A ne može preko telefona?”
Tu-tu.
Neki glas: promukao, unapred grub. Zbog čega? Pa njima sigurno
telefon neprestano zvoni, kao da informacije upravljaju ljudskim
sudbinama. Pa ne, one čak nemaju pravo ni da saopšte presudu. Čemu
onda taj ton? Možda su se umorili od brige sa druge strane žice. Osam
ujutru, a već su se umorili. Još od juče, oduvek. Ton je tako zvaničan da
ovi što zovu slučajno ne prenesu nesreću na njih. Doktorska maska.
Pogodio je da je ginekologija. Znači da je i sve ostalo pogodio. A zbog
čega je onda ona još uvek tamo? Koliko dana zadržavaju posle abortusa?
Možda je nešto pošlo naopako? Ilja je ustao, prošetao po stanu.
Šta onda? Da ode?
Hazinova majka je bila uzrujana. Ilja je to osećao: ako je jednostavno
otera, zbuni, ne da joj ništa - ona neće moći da odagna brigu od sebe.
Trebalo joj je pomoći da poveruje Ilji, pretvarati se.
 Trebalo je saznati šta je s Ninom.
Pogledao je kako da stigne do tamo. Namestio je pretraživač i maršrutu
i otprilike izračunao - treba mu sat vremena od kuće do Osamdeset prve.
Zgodna stvarčica. Eh, kada bi mogao tako prekrojiti sudbinu: u tačku
A uneseš sadašnji položaj, u tačku B - kuda bi želeo da stigneš. I Jandeks ti
kaže - prvo peške hiljadu kilometara, zatim tri godine vozovima, zatim dva
braka, troje dece, raditi evo ovde i ovde, toliko i toliko dugo. Dužina puta
je četrdeset godina, ali postoji i alternativna maršruta.
Tako nešto bi spaslo Ilju. Spaslo bi i Petju.
Sve može da stigne. Do bolnice ima sat, i do Kutuzovskog odatle nema
više od sata. Može i ugoditi majci i umiriti Igora.
Nakratko. Ali na duže i nema potrebe.

***

U pola devet je još bilo mračno. Sneni ljudi su na modernim stanicama

čekali prljave autobuse. S neba je čas padalo, čas sipilo. Nije bilo ni sunca
ni meseca.
Krenuo je peške do Depoa, posavetovan da odatle uzme voz do
Lianozova.
Noge su ga nosile, toplota se razlegala po krvnim sudovima, okretao je
lice prema vlažnom vetru - i oživljavao. Kod kuće je bilo dobro, prijatno,
ali tamo je bila grobnica. A ovde, napolju, kao da se verovalo u život.
Zavideo je samo ljudima kojima je bilo nepoznato koliko im je još
vremena ostalo.
Popeo se na peron. Stao je pored ostalih, pogledao ih je.
Izašli su iz nekih stanova, nekoga su cmoknuli za rastanak, nekome su
rekli da se vide uveče. Stanovi su isti, u čitavoj zemlji postoje ili četiri tipa,
ili sedam. Poljupci su, verovatno, takođe isti. A kako onda biva da svako
ipak ima svoj život?
U vozu su svi gledali u telefone. Odvikli su se od toga da budu sami sa
sobom, to im je previše prazno. Jednostavno je mučno klatiti se po šinama
od Lobnje do Moskve. Treba zaokupiti um nečim dok se telo vuče.
A Ilji to nije bilo potrebno.
Samo se setio kuda ide i zbog čega. A tako je bilo lepo dok je to bio
zaboravio! Kao da prosto ide na posao, kao i svi. Kao da studira.
Odjednom je shvatio da će se sada naći svega nekoliko stotina metara
od Nine. Ne od Nine koja svetli električnom svetlošću telefona, već od
ubledelog živog bića. Bića u koje se zaljubio na daljinu i koje je osudio
bez razloga. Oprosti mi, Nina. Nisam želeo da te upropastim, ni tebe, ni
tvoje dete. Jednostavno je trebalo ranije da pustite Suku da ode, tako bi
samo on otišao na dno.
A ti, Petja, šta je drugo trebalo uraditi?
Ilja je gurnuo ruku u džep, obuhvatio promrzli telefon prstima.
Koliko god se majka mučila da te izvuče, iščupa, sve je uzalud. Da li bi
Ilja ubio Suku da je ovaj umesto pandura postao advokat?
Bi, odlučio je Ilja. Ali možda i ne bi. Hazine, za nas dvojicu nema
jednostavnih odgovora.
A da smo se prosto mimoišli u Trjohgornoj? Da nisi postavio
fotografiju i usmerio me? Da si mi dopustio da se u miru otreznim, da me
nisi razbesneo? Da si se smilovao na mene i Ninu?
Možda ne bih. A možda i bih.
Na robiji je često zamišljao njihov susret. Ponekad ga je i ubijao, da. A
nekada ga je prosto terao da cvili. Ali to su zatvorske fantazije,
masturbacija o pravdi, krivo se osmehnuo Ilja. Do slobode se urazumio.
Šteta, pomračilo mu se.
Da moja majka nije umrla, Suka, i ti bi živeo. Tada bi i satana spavao
mirno u unutrašnjem džepu.
Da nije bilo magnetne oluje.
Da Ninin magnetni štit nije oslabio, radio bi i sačuvao bi te. Da li bi to
pomoglo?
Bilo bi dobro da mi uopšte nisi oteo život. Ja bih tebi tada ostavio tvoj.
A da li bi ti mogao tako?
Bilo bi dobro da te nikada nisam upoznao i postojao paralelno s tobom.
Ali smo se povezali, svoje živote i živote bližnjih ispreplitali kanapom. Da
se nismo sreli, moja majka bi sada bila živa. A ti bi čekao dete. Prestao bi
da se bojiš i čekao bi. Svima bi bilo bolje.
Ne. Ovaj razgovor je uzaludan.
Previše je strelica bilo na putu i nismo svaki put skretali kuda je
trebalo. I evo, šine su nas dovele tu gde su nas dovele. Depo: početak i
kraj.
Platforma „Lianozovo”.
Izašao je, uporedio s telefonom, pronašao stanicu potrebnog autobusa.
Čekao je. Dobio je groznicu iščekujući. Zbog čega ide u tu bolnicu? Iz
istog razloga zbog kog je juče išao u bolnicu kod majke: po potvrdu o
konačnosti. Nije bilo hladno, ali se smrzao.
Autobus je otvorio svoja vrata topline, pustio unutra. Šofer je od Ilje
izvukao novac. Svi su ga izvlačili. Samo da bude dovoljno do kraja. Kuća
na točkovima je zalupila vratima i krenula kroz sneg nasuprot vetru.
Bolnica se sastojala od trošnih zgrada razbacanih po pisti pokrivenoj
snegom, iza ograde. Čuvari su spavah, rampa je bila razjapljena. Trebalo
ih je probuditi, pitati: u kojoj zgradi je ginekologija.
Prošla je belo-crvena „gazela” izjedena rđom. U njoj su sedeli veseli
ljudi. Čuvar je pojurio za njom. Ilja je zaostao. Hitna se namestila kod
prijemnog odeljenja, kao štene kod kujine sise, bolničari su krenuh da
istovaruju crni džak.
Evo zgrade.
Riđokosi mladić bez kape ispisivao je nogom slova u snegu, podižući
glavu uvis prema prozorima porodilišta. Slova su bila velika kao da je
mladić preživeo brodolom i tražio pomoć aviona. Ilja sa zemlje nije mogao
da razazna. Video je samo H i V. Hvala?
Kroz amalgam, kao iz ogledala, kroz prozor su gledale blede porodilje.
Iznad njih su plivali oblaci. Lica su im bila nejasna: jedna se raznežila,
ostale su zavidele.
Mladić je bio veseo, pripit. Ilja je poželeo da ga udari zbog njegove
sreće.
„Levkovska Nina”, rekao je na prijavnici.
„Za sada još nema ničega, biće posle dvanaest”, razočarala ga je
šalteruša s tankim repom, ali se odmah i sažalila. „Popnite se na odeljenje
ako želite, pitajte doktora, danas su posete pre podne. Nazuvci su dvadeset
rubalja.”
Srce mu je iz nekog razloga snažno zalupalo. Glupo je: ovde ga niko
ne poznaje, niko ga neće prepoznati. Čak i da se sudari na hodniku s
Ninom lice u lice - šta? Ništa. On joj nije ništa.
„U redu.”
Lift je bio ogroman, kao da se ljudi voze poleđuške. Gvozden iznutra.
Puzio je teško i grčevito. Ilja ga je nagovarao da ide još sporije, ali je ovaj
ipak stigao.
Ginekologija je bila doterana, nije ličila na mučilište. Ali odmah ispred
lifta pušile su žene sivih lica. Niko nije odlučio da im zabrani. Pogledale
su ga vučjim pogledom. Ništa ih nije pitao.
Ušao je u hodnik bež boje. Nazuvci su se pocepali, propuštali su
sokove sa ulice na sterilni pod. Negde je brujao televizor. Iza zaključanih
vrata neko je plakao. U ordinaciji je šumio čajnik. Sve je tiho: ovde kao da
se život stideo.
Pokucao je na poluotvorena vrata načelnikovog kabineta. Zatim je
pročitao tablicu na vratima: „Doktor je u viziti”.
Sakrio se na kraju hodnika, kod bureta s mesnatim indijskim perom.
Čekao je beskonačno dugo. Iz svoje zasede pratio je kad se vratila sestra.
Istočnjačka žena s razvučenim akcentom i razlegnutim „r”. Stakla naočara
bila su debela, veoma su joj smanjivala oči.
„Ovde sam zbog Levkovske.”
„A ko ste vi?”, zainteresovala se preko naočara.
„Ja... Ja sam njen dečko.”
„Dečko. Jeste li se predomislili?”
„Molim?”
„Trebalo je da odstrane plod u petak, ali se hirurg zadržao na porođaju,
bili su blizanci sa obavijenom pupčanom vrpcom. Nije stigao. Vikendom
ne zakazujemo operracije, ostavljamo ih za posmatranje i analize. Danas
ćemo raditi.”
„Molim?”
„Treba li da vam ponovim?”
„Šta, pa onda joj ništa niste radili?”
Grlo se osušilo.
„A šta, vi to ne znate? Sjajan boyfriend.”
„Posvađali smo se.”
„To nekako sami rešite. Operacija je za dva sata. Možete svratiti do nje
do tada.”
„Nisam siguran. Možda. Za sada joj ne govorite, dobro?”
„Treba da budete sigurni. Devojka je u jedanaestoj nedelji trudnoće,
ušla je u dvanaestu. Već sledeće nedelje joj niko u ovoj državi neće uraditi
abortus. Bukvalno hvatate poslednji voz.”
Kao da se vratila nekoj svojoj papirologiji, kao da joj je bilo svejedno
šta će dalje biti s Ninom. Možda joj i jeste bilo svejedno na toj pokretnoj
traci.
Ilja je tuđim nogama izašao u hodnik.
Zavukao se u ćošak, seo pored indijanskog pera.
Pomilovao lišće. Trebalo mu je da se pridrži za nešto.
Nina još nije obavila. Ono za šta je Ilja sebe već krivio - još uvek se
nije desilo. Desiće se danas, za dva sata, ali se još uvek nije desilo. Trebalo
je u petak, trebalo je u subotu, trebalo je onda dok Ilja još nije znao ništa o
tome, kada je odgovornost već bila na njemu, ali je on nije osećao.
Neprirodna podudarnost. Majka ga je naterala da dođe ovde. Besmislica.
Mistika. Još uvek ništa nije odlučeno. Nije njegova stvar. Šta će joj dete od
mrtvaca. Šta da kaže majci. Ne sme se mešati u tuđi život. Uleteo si. Ubio
si ga kada je želeo da promeni sve. Nije stigao. Nije ni nameravao. On ga
je već izrešetao tako da strašnije nije moglo. Treba otići. Nema vremena da
ostaje. Nije moja stvar. Mada se nešto još može promeniti. Ona sama ne
želi taj abortus. Poslednja nedelja. Sredina avgusta, jedanaest nedelja.
Užasno. Želiš da se vrati nazad. Ali ga nećeš vratiti. Ti si taj koji joj ga je
oduzeo, zauvek. Nema ga. A dete je tu. Kakvo pravo imaš da se mešaš?
Nećeš uspeti. Donela je odluku. Koleba se. Tu je provela čitav vikend.
Odlučila je. Ubio si oca tog deteta. Sam si ga ubio. Nije joj potrebno dete
bez oca. Možeš skinuti greh s nje. Ne postoje nikakvi gresi, to su ljudi
izmislili. Radovala mu se. Plašila se. Sama ga je želela. Sama je želela da
ga se oslobodi. Samo joj je bilo potrebno da se osloni na nekog. Neće imati
na koga da se osloni. Uvek će biti samohrana majka. Neće ubiti svoje dete.
Njegovo dete. To mu dugujem. Ništa mu ne dugujem. On je dugovao meni
i položio je račune. Kako se tako poklopilo. Ne postoji sudbina. Ne postoji
nikakav bog. Postoji reč, bog ne postoji. Postoji nešto što još uvek možeš
da ispraviš. Bilo ti je žao što ništa ne možeš da ispraviš. I eto. Ovim nećeš
ispraviti ništa. Hoćeš za sebe, ali nju ćeš iznuriti. Otkud ti znaš šta ona želi.
Volela ga je. Izluđivao ju je. I on je nju voleo. Bio je gad. Volela ga je
takvog. Vraćala se. Nije mogla da ga voli. Ti si joj sve oduzeo. A on je sve
oduzeo meni. Šta, sada zbog toga treba ubiti njegovo dete. Pa njega si
ubio. Time ništa nećeš izgladiti. Biće nesrećna. Bila je nesrećna. Zaslužuje
najbolje. Možeš je samo slagati. Ništa joj nećeš pružiti. Ništa joj ne možeš
pružiti. Nema zadnjeg izlaza. Osim jednog. Samo jedno se može odigrati
bolje. Oteti od smrti. To je slučajnost. Podudaranje. Nije to slučajnost.
Šanse su jedan prema milion. To se ne sme propustiti. Nećeš sebi oprostiti.
Mogao si, ali nisi učinio. Ovde nema tačnog odgovora. Već je toliko toga
urađeno da je najbolje jednostavno otići. Treba otići. Treba da budeš tamo
kod kontejnera na Kutuzovskom. Ako se ne pojaviš tamo, razotkriće te.
Kakve ima veze šta je s njom. Nije tvoja, njegova je, nikada neće biti
tvoja. Ti je ne možeš sprečiti. Osetiće falš, podići će paniku. Biće joj samo
gore. Šta ćeš reći njegovoj majci kada pita kako je Nina. Kako je Nina.
Kako. Sada već kasniš. Treba krenuti. To je sve. Treba ići.
Odlučio je: pobeći će.
Izvukao je telefon.
Otvorio je sanduče. Nedovršeno Petjino pismo bilo je pri samom vrhu.
Otvorio ga je. Puzio je, zapinjao po redovima.
„Nina, ne znam kako o ovome da pričam s tobom oči u oči... mi je
strašno da razmišljam o tome, o tome kako će se promeniti moj i tvoj
život... Kao da su sada sve već odlučili u moje ime... čitava moja
budućnost već unapred poznata, već ispisana... O tome da je užasno
počiniti grešku i da je nemoguće vratiti se nazad... A ti ne?... sam ovo
pismo počeo da pišem da bih te odgovorio... Ali kasnije se ipak nekako
snađu. Znači, menjaju se, ali postaju srećniji... deca, i neka nas promene...
Sve u svemu, Nina”
Iščitao je još jedanput, hipnotisan.
 Kao hipnotisan, stavio je palac na prazan prostor iza Nininog imena.
Pomislio je: tako je Hazin u stvari na toj istoj praznini držao prst, na tom
istom ekranu, tražeći naredne reči. Ne našavši ih, odlučio je da odloži na
neko vreme.
Na ekranu je treperila tanka plava crtica: iz nje su se rađala slova. Ilja
je, kao da prvi put vidi to čudo, skliznuo jagodicom prsta do dna ekrana
gde se nalazi alfabet. Dodirnuo je slovo P i ono je izniklo iz plave crtice, a
sama crtica se pomerila malčice napred, pozivajući Ilju za sobom.
Pažljivo je dotakao slovo R.
U prazan prostor.
„Predivna si.”
Tačka.
„I volim te.” Tačka.
Pogledao je te čudne tuđe reči. Obrisao ih je.
Napisao je ponovo.
Na hodniku je bilo tiho. Zatim su rekli: „Idi do Levkovske da joj daš
sredstvo za smirenje pred operaciju, ja odoh do primarijusa u onu zgradu.”
Lupilo je gvožđe lifta.
I Ilja je pritisnuo plavu strelicu u gornjem uglu ekrana: poslati.
I to je to, otišlo je.
Tada se prestravio. Skočio je da nestane odavde, ali telefon je
zatandrkao. Ilju su uhvatili za cevčice na kojima je visilo srce i trgnuli ka
dole. Pogledao je u ekran: poruka.
Na Telegram. Od Muhameda Čistača.
Ne razumevajući ništa, kliknuo je, ušao na Mesindžer. Tamo je pisalo:
„’Bar dan druže policajcu! Hoš biti spreman u četvrtak?”
Ilja je protresao glavom, razbistrio ju je. Iskucao: „Biću spreman. Gde i
kada?”
Muhamed nije žurio da odgovori, ni Ilja ga nije požurivao, strahujući
da ga ne uplaši. Neko je papučama protapkao po hodniku bolnice.
Konačno je stiglo veselo: „Eee brate! Otkud znam! Videćemo posle!”
Dobro, Mujo. Posle, ali ne posle četvrtka: „Ok.”
To je to. To je to. Gurnuo je mobilni u džep. Uzdahnuo je. Krenuo ka
liftu.
I tada je odatle zasviralo, iz džepa: poznato. Kastanjete, bubnjevi,
gitara. Španac je potišteno započeo: Soy el fuego que arde tupiel... Ilja ga
je izvukao na slobodu i ovaj je zapevao punim glasom:

Soy el agua que mata tu sed

El castillo, la torre yo soy
 La espada que guarda el caudal...

Nina je zvala.
Ilja se paralisao tačno na izlazu sa odeljenja; kod liftova nije bilo
nikog, ostao je samo blagi dim od posivelih žena; hodnik je ranije bio
nabijen tišinom, kao vatom - a sada se od španskih reči i od rifova gitare ta
vata brzo kvasila, kao da je stavljena na duboku ranu iz koje nije mogla
sve da upije.

Tú, el aire que respiro yo

Y la luz de la luna en el mar
La garganta que ansío mojar
Que temo ahogar de amor

Gledao je u ekran kao idiot, telefon je podrhtavao u taktu umornog i

jecajućeg srca, Španac je vikao:

Y cuáles deseos me vas a dar, oh

Dices tu, mi tesoro basta con mirarlo
Y tuyo será, y tuyo será

Nešto je škljocnulo sasvim blizu.

I devojački glas je vrisnuo.
„Petja! Jesi li tu? Gde si?!”
Nina?! Čula je zvono!
Ilja je kao oprljen skočio prema liftovima, prema stepenicama, naglo
povukao kvaku, preskočio tri stepenika odjedanput, još tri, još, dole, dole,
dole, koliko su ga noge nosile, prigušujući telefon dok je trčao, goreći, u
drhtavici se prisećajući na koju stranu gledaju prozori, kuda da beži iz
ulaza kako Nina ne bi videla tuđina i ubicu.
Uspeo je da shvati: od ulaza treba ići ka čelu, u ćošku sa indijanskim
perom nije bilo prozora. I od čela zgrade okrenut leđima, sitnim koracima
prema ogradi, prema kapiji. Kao da malo ljudi prolazi tuda. Ako ga pozove
- okrenuće se: nikakvog Petra Hazina nisam video, ne poznajem ga.
Išao je polako, a čuka je lupala kao da je istrčao kilometar u mestu.
Telefon je jednom odzujao u jakni i ponovo počeo. Izvini, Nina, zauzet
sam. Sada ne mogu da pričam.
Samo sam ispunio njegovu volju. Hajde dalje sama.
Dalje sama.
Pretvarao se da je nevidljiv za čuvare KPP-a, zatim nije izdržao i
skočio je prema dalekoj stanici: pristizao je novi plavi autobus s prozorima
previše velikim za Rusiju. Ilja se dovukao do njegovog polaska, uskočio
unutra. Tri stanice se trudio da dođe do daha, da razmisli. Tek nakon toga
je počelo da ga interesuje kuda ide.
Tek nakon toga je izvadio mobilni.
Šest propuštenih poziva od Nine. I gomila poruka na Votsapu. Na
njegovu žalost, otvorio je: „Jesi li to bio ti?!”, „Zašto si pobegao?”, „Pričaj
sa mnom!”, „Molim te!”, „Pročitala sam tvoje pismo”, „Jesi li se plašio da
svratiš?”, „Zašto si došao?”, „Gde si nestao?!”
Pred očima mu se mastilo razlivalo u vodi, prljalo svet: zašto si to
uradio, stoko, bedni smrade, gade, zašto si joj to uradio? Radiš to zbog
sebe, kako bi se očistio, on je volju ispunio, ti je nećeš sprečiti,
uznemiravaš je, samo će se više mučiti, svakako će sesti u stolicu, a dete
će na smetlište.
Putovao je u pogrešnom pravcu u plavom akvarijumu, udubivši se u
telefon kao i svi. Sastavio je ruke, prsti su drhtali, čekao je i plašio se
novih poruka od Nine. Pomislio je da opet što dalje sakrije mobilni. A
zatim je rekao sebi: ne.
Iskucao je message: „Zvali su hitno.” Malo je sačekao. I rekao istinu:
„Nisam mogao da te pogledam u oči.”
Nina je zaćutala.
Zaćutao je i Ilja.

***

Kroz uprskane prozore nazirali su se masivni dimnjaci termocentrale -

sivi betonski kotlovi u obliku kupe sa osnovom obima stadiona, karirano
ofarbanog grotla; iznad njih su se podizali i peli u visinu masni oblaci,
poput ručnog rada koje vetar nikako nije mogao da pocepa. Navodno su
toplotu u Moskvi stvarali od gasa. Ali se Ilji činilo da u te kotlove moraju
bacati nešto mesnato, jer od prozračnog bestelesnog gasa ne može da se
stvara tako mastan dim.
Stigao je do nekakvog perifernog metroa, preseo je.
Sat je pokazivao petnaest do jedanaest. Još uvek je stizao, još uvek je
stizao na Kutuzovski, umirivao ga je telefon. Doći će do Koljceve, tamo
presesti, po prstenu do plave grane19, njome do stanice „Kutuzovska” i
odatle peške. Biće tamo deset minuta ranije: tako mu je izračunao
pretraživač.
Posle treće stanice džep mu je opet oživeo.
Broj je bio memorisan: Beljajev Anton Konstantinovič. Jedan od onih
ljudi koji, izgleda, nikada nije pisao Hazinu. Od ovakvog se ne može
odbraniti slovima. Ilja je razmislio nekoliko sekundi, odlučio da rizikuje.
Voz je tek krenuo sa stanice, vagon je grmeo kroz crninu. U tutnjavi tunela
glas se obezličava. Bolje odmah da lažira nego da odlaže za kasnije:
svakako će morati da mu se javi. Pritisnuo je dugme. Potrudio se kao Petja.
„Da, Antone Konstantinoviču.”
„Hazine, gde je tebe đavo odneo?”
„U metrou sam.”
„Čujem da si u metrou! Zašto nisi na poslu?” Ilja je spojio sve svoje
odgovore zajedno, počeo da razmatra. Onaj o trovanju je glup, pa u metrou
je. O operaciji takođe neće uspeti.
„Šta?”
„Zašto nisi na poslu, jedanaest je sati!”
„Devojka mi je u bolnici, Antone Konstantinoviču. Idem tamo.”
„Devojka? A zašto nisi javio? Zašto ideš metroom?!”
„Tek sam saznao. Osamdeset prva gradska. Zastoj je.”
„Šta joj se desilo?”
„Ne znam, ne mogu ih dobiti!”
„Gospode, Hazine! Kakav si ti to čovek?! Večito ili proliv ili
sponzoruša! Dobro, danas se pozabavi svojom devojkom! Ali pišem ti
slobodan dan!”
„Dogovoreno.”
Kompozicija je zaškripala usporavajući i za deset sekundi se
dokotrljala u širom otvorenu tišinu. Ilja je obrisao znoj sa čela, sa
slepoočnica. Koliko Hazin ima načelnika? Pre je bio samo Denis
Sergejevič, a sada još i ovaj traži izveštaj. Ko od njih je ispod koga? Šta ko
zna? Sada i Denisu Sergejeviču treba podvaliti i umesto trovanja reći o
devojci u bolnici?
Da li je taj Anton poverovao Ilji? Izgleda da jeste. A da li je mislio da
je on Hazin? Kao da jeste. Šteta što ne može da se živi u vagonu.
Predahnuo je.
Oprosti, Nina, što se skrivam iza tebe.
U sećanju je čuo kako viče kroz hodnik od vate: „Petja! Jesi li tu?!”
Srce mu se steglo.
Ilja je na sledećoj stanici, dok je na sekund bilo interneta, potražio u
novostima Trjohgornu manufakturu i telo. Pa već je ponedeljak: radnici će
se vratiti u taj ulaz, na mesto pogubljenja. Počeće kidati zgradi utrobu,
upaliće baterijske lampe, lupaće čizmama po šahtu iznad glave Petje
Hazina.
Možda su ga već našli?
Orakul u tunelu je zevnuo i na sledećoj stanici se Ilja utešio: ne boj se,
zatvoreniku, tvoj leš leži spokojno, ne miče se. Bog robijaša ti iz dosade
daje još malo slobode.
A šta će reći majci? Možda da je baš sada pozove, iz voza, uz
kloparanje gvožđa i zavijanje tunela?
Eto, išao sam do bolnice, majko. Ma nije joj ništa.
U devet su mu rekli da je operacija za dva sata. Znači da je upravo sada
operišu? Zato je Nina nestala? Ili ju je umrtvilo sredstvo za smirenje?
Ovde je trebalo istisnuti se s masom iz vagona nalik tubi, lepljivo teći
poput paste, sa svim ostalim ljudima, kroz prolaz i na Koljcevu.
Nije stigao da pozove. Ni na Koljcevoj nije stigao. Odugovlačio je, ali
je znao: upravo sada se tamo, sa druge strane radio-talasa, taloži briga.
Petjina majka se vrpolji, uzima telefon u ruke, odlaže ga.
Zatim je pomislio: a ako bi njegova majka putovala metroom i pozvala
ga - da li bi joj prepoznao glas kroz buku i tutnjanje? Bi, naravno. I
falsifikat bi prepoznao.
Znači ne sme da je zove.
Otvorio je Votsap da piše. A šta da napiše?
Istinu ne može, takva istina se mora izgovoriti naglas. A majci je
takođe trebalo dati sredstvo za smirenje. Žene se teško snalaze bez
sredstva za smirenje.
Trebalo je ići na „Kutuzovsku”. Prešao je na radijalnu, ne odvajajući se
od telefona, čitajući Petjinu prepisku s majkom. U vagonu joj je oprezno
iskucao: „Bio sam u bolnici. Ne brini, majko. S Ninom će sve biti OK.”
Zatim je, dok je kucao, pomislio: pa Nina će upravnika sigurno pitati -
da li je ovde bio moj dečko? Doktorka će joj, naravno, odgovoriti da je bio
i raspitivao se. Pogrbljen, mršav, bled. Kako, pa zar nije kovrdžav,
preplanuo, negovan? Ma kakav negovan! Više liči na tuberkulotika ili na
kriminalca.
I to je sve.
Smrade idiotski, naglas je rekao sebi Ilja.
Kud se mešao! Zašto? U tuđe. Upropastićeš se. I nemaš prava! Odakle
tebi pravo da im se mešaš!
Majka je odgovorila za nekoliko minuta: „Je li ono što mislim da
jeste?”
Nekada je, pre sto godina, majka vodila malog Iljušu u putujući
zabavni park u VDNH. Između ostalog, tamo je bilo nešto potpuno
iznenađujuće: ogromna prazna čaša prečnika deset metara, po čijim se
vertikalnim zidovima vozio pravi motociklista. Uzimao je zalet na dnu,
zatim se velikom brzinom prilepljivao uza zid protiveći se zakonima fizike
i, ubrzavajući, sve vreme jurio dalje po krugu, vertikalno, nemoguće i
smireno se krećući po zidu gore-dole, kao da je to bilo desno i levo. Ilja se
tada oduševio. A sada kao da je i on sam to radio.
Ne može da se zaustavi.
Sačekao je malo i napisao: „Pričaću ti kasnije. Nije za razgovor preko
telefona.”
Nije skidao pogled s telefona: seansa privremene igre, nijedan potez ne
sme biti pogrešan i ne sme zakasniti.
„Stanica ’Park pobede’”, razglasio je spiker. „Sledeća stanica
’Slovenski bulevar?’
Trgao se. Ali gde je „Kutuzovska”?! Pa to nije ta linija, slede čak tri
„Kijevske”, zamenio je plavu sa sivom.
Iskočio je iz metroa: sedam do dvanaest! Pogledao je - do potrebnog
broja mu treba dvadeset minuta, ne manje. Pljunuo je na pedeset rubalja
nepotrebnog gubitka i ušao u trolejbus koji je stigao na stanicu i išao istim
putem. Dok je Ilja služio kaznu, trolejbusi su dobili svoju prugu na putu.
Civilizacija, jebiga.
Trolejbus je grčevito škljocnuo kvačilom, pomerio se s mesta, nečujno
se zakotrljao.
Tek što se Ilja sabrao, seo, udahnuo, uneo u telefon, kad se trolejbus
zaustavio. Pomislio je da je semafor, u početku nije dizao glavu; zatim je
odvojio pogled.
Sve okolo je zamrlo. Kao da je vreme stalo. Nijedan auto se nije
pomerao s mesta - ni ispred ni sa strane. Kutuzovski prospekt, trasa široka
skoro kao Kama, stajao je mrtav. Kamene devetospratne staljinke20
stiskale su ga kao klisuru. Trijumfalna kapija, koju su tek prošli, presekla
je reku nadvoje, kao rečno ostrvo.
Ilja je bacio pogled na sat na telefonu: za dva minuta treba da bude
tamo, u dvorištu trideset pete zgrade!
„Zbog čega stojimo?”, uz rukohvate je prišao vozaču.
„Zatvorili su”, reče ovaj slabašno i nezainteresovano, kao da je reč o
kiši.
„Šta to znači? Ko je zatvorio?”
„Sad će proći”, dobio je objašnjenje.
„Ko će proći? Kuda?”, podrhtavao je Ilja.
„Kako ko? Pa ovo je Kutuzovski prospekt. Car, ko bi drugi, jebo ga
ti?”, rekao je sedokosi starac inteligentnog izgleda, s naočarima tankih
okvira.
„Otvorite vrata, sišao bih ovde”, zatražio je Ilja.
„Ne preporučujem vam”, preduhitrio ga je starac. Tamo su gebeovci
svuda, veoma ga pažljivo promatraju.”
 „Ja neću ni otvoriti”, rekao je vozač. „Navući ću ih za vrat.”
„Kasnim!”
„Ovo je force majeure”21, rekao je vozač. „Razumeće vas.”
„U Belgiji premijer ide na posao biciklom”, izjavila je žena otpozadi.
„Ali zato je homić”, uključio se bradati muškarac, riđ, prosed.
„Kod njih su u vladi homići, a kod nas pederi”, ozbiljno je izgovorio
starčić s naočaricama. „Ko je bolji?”
„A u Švedskoj deca uče o homoseksualnosti, direktno iz udžbenika”,
nije se predavao bradonja. „Jel’ to normalno? Tolerantnost!”
Dvanaest je došlo i prošlo. Dobro, dobro, dobro. Malčice kasni, svašta
se može desiti. Možda se i sam Igor sa svojom pošiljkom zaglavio u ovom
zastoju. U krajnjem slučaju, on nije dozvoljavao da se o njemu sazna bilo
šta.
Ilja je prošao do kraja prolaza: da pogleda kroz zadnji prozor da li se
približava povorka. Uz zadnji deo autobusa prilepila se hitna pomoć: nemo
je vrtela izbačenim rotacionim svetlom. Vozač je pušio zatvorenih očiju.
Doktor je gledao u telefon.
I u svim automobilima okolo ljudi su bili na telefonima. Svi su imali
beskonačno mnogo vremena, njima se pola sata činilo opravdanom
dažbinom životu.
Vratio se u prednji deo, kod vozača.
„Hoće još dugo?”
„Mislim da ne”, odazvao se ovaj. „Još deset, petnaest minuta.”
„Otvarajte!”, zahtevao je Ilja.
„Evo, gledaj!”, starčić mu je pokazao čoveka u crnoj jakni i vunenoj
kapi, koji je stajao na trotoaru pored puta sa opreznim i napetim licem.
„Stići ćeš za petnaest minuta i zakasniti za ceo život. Postoji crtani Parna
lokomotivica iz Romaškova, jesi li gledao?”
„Ja sam gledao”, rekao je bradati muškarac. „A ova omladina đavola
gleda, samo svoj internet.”
Ilja se spustio na sedište.
Proverio je da li je Nina pisala, da mu nije promaklo. Nije: tišina. I
Petjina majka se složila da se strpi do neostvarivog susreta.
Kad bi znali ko im odgovara u Petjino ime, prvi put je odjednom
pomislio.
Kad bi samo znali.
Ljudi okolo su zapali u dremež, kao da su u ovom zastoju pustili
uspavljujući gas. Čak se i starčić s naočarima malo umorio od rasprave.
U telefonu je bez zvuka proticao, protekao, još jedan pikselni minut, za
njim još jedan i još jedan. Čudno je to što je mobilni još uvek merio
vreme: nije li se ono sasvim zamrzio?
„Mogli bismo leteti helikopterima”, rekao je starac nerazgovetno. „Ali
helikopterima je dosadno. Iz helikoptera se ne vidi posluga.”
I utihnuo je. Ispraznile su mu se baterije.
A baš tu u toj zamrznutoj reci nešto se pomerilo: plava munja.
Auto prvih borbenih redova, mercedes saobraćajne inspekcije.
Ilja je ustao, priljubio čelo uz prozor.
Iznad krovova automobila videla se raščišćena, potpuno prazna traka:
njome su i prošli. I tada se u daljini ukazalo: venac plavih plamenova,
sazvežđe. Izrasli iz tačaka na horizontu sekund pre teških crnih topovskih
udara, ispaljenih iz nekakve ogromne Berte. Tri nemačka terenska vozila s
plavim rotacionim svetlima oko nemačke dugačke limuzine. A još ispred i
iza - belo-plava povorka, svi trepću, gaču i urliču. Proleteli su
neverovatnom brzinom, takvom da je po svim pravilima fizike trebalo da
se odvoje od zemlje i vinu se u vazduh. Baš kao topovska paljba.
Automobili pored puta zaljuljali su se od zgusnutog vazduha, kao od
eksplozivnog talasa, činilo se da se i Trijumfalna kapija uzdrmala; neko od
onih što su bili budni bojažljivo je zasvirao, ali ga u tome nisu ispratili. Svi
su pokorno sedeli zaglavljeni u tom svom sekundu i nisu primećivali čak
ni to kako zakoni fizike zakazuju.
A ovom se, verovatno, sviđalo što može ljudima vreme preprečiti
rukom, kao potok branom. Sigurno je zbog toga i stupio u ovu službu.
„Fino ide!”, pohvalio je bradati.
„Boje se naroda”, prigovorio je starčić.
Protreperilo je i rastvorilo se u magli.
Ali nisu mogli da krenu još nekoliko minuta, dok nije nestalo ni
odsjaja ni odbleska. Tek nakon toga su satove pustili na slobodu.

***

U dvorište zgrade Ilja je banuo dvadeset tri minuta posle dogovorenog

vremena. Broj trideset pet bio je kao srednjovekovna tvrđava: jedna od
visokih staljinističkih zgrada koje formiraju krug, svuda je žuta cigla, sa
strane su kule, kapija na ulazu: luk visine do drugog sprata, krila zavarena
rešetkom od livenog gvožđa. Kutuzovski prospekt nije podignut za
običnog čoveka. Običan čovek prolazi lako i kroz ulazna vratašca
hruščovke22, ne zakači se senkom za dovratak.
U dvorištu je zasađeno golo drveće, parkirani skupi automobili. Kakvo
čudno mesto za susret.
Optrčao je krug, pronašao je peti ulaz, i što je najhitnije: kontejnere.
Osvrtao se oko sebe: da nije zaseda?
Na ulazima su bile kamere, izbuljene oči. Starice su na hladnim
klupama razgovarale o sporoj smrti. Domaćini starog sveta su polipsali, a
njihove udovice su taj posao odugovlačile koliko su mogle. Piljile su u
Ilju, naginjale zamotane glave tako da mogu da gvire kroz malu rupu na
katarakti.
I odozgo kroz prozore su mogli da vide zemlju, da vrebaju i čekaju u
zasedi.
Po krugu je šibao vetar zaključan u dvorištu. S neba je padala božja
perut.
Možda je zaseda. A možda je provera. Dobro mesto da se drži na
nišanu.
I šta?
Ilja je dao gas, centrifugalna sila ga je pritisnula ka strmom zidu. Juriti
unutar čaše dok još ima goriva. Ne zaustavljati se.
Razmaknuo je kontejnere, ušao unutra. Iza kontejnera je bila čitava
gomila kesa. Među njima i „Pjateročka”. Izvukao je, zagledao se unutra:
ljuske od krompira, prazan tetrapak od mleka, buđavi okrajak. Pocepao je
kesu, istresao sadržaj na asfalt, počeo da pretura. Tamo nije bilo ničega što
bi moglo proći kao Hazinova konfiskovana roba. Ni praška, ni trave, ni
briketa, ni crnog celofana. Samo pokvareni ostaci hrane.
Možda neka druga? Možda su pomešali naziv firme u čijoj je kesi?
Još je pročeprkao - u „Pjateročki” nema više ničega. Pocepao je kesu
„Perekrjostka”, iz nje izvukao časopis Afiša, jedan prezervativ zavezan u
čvor i praznu flašu od ruma. Nije to! Još!
Izbušena majica, krvavo providno pakovanje kravlje jetre, smrdljiv
ohlađen pepeo. Uveli cvet, pocepane fotografije ljudi koji se ljube,
usmrdela piletina. Odsečena kosa, lutka od celuloida bez glave, hrpa
išaranog papira. Tamponi, kutija od ajfona, rasute ovsene pahuljice.
Šala?! Provera!
Izmučeno se osvrtao. Pored je prolazila studentkinja, naborala nosić,
skrenula pogled. Bilo je nepristojno čak i gledati Ilju. Prišao je kosooki
čistač u narandžastom, stavio ruke na bokove, počeo da kašlje prema Ilji.
Ilja je lepljivim rukama otključao telefon: gde si Igore?! Gde je moja
roba?!
Tamo su bile samo: hirurškim kleštima iščupane sićušne ručice i
nožice, grlo probušeno nožem za kobasice, majčina uznemirenost. Igor K.
je ćutao.
Ma nosi se! Idi u kurac sa svojim igrama! Smetlište! Kutuzovski
prospekt.
 Jel’ me pratite? Hajde, pratite!
Ilja je uzeo poslednju kesu koja je ostala čitava i odvukao je nekud.
Dalje od bulevara, od vladine trase, od pronicljivih i okretnih ljudi s
pletenim kapama.
Čistač je ravnodušno gledao za njim. Starice na klupama su izvijale
vratove. Prozori su piljili mutnim sočivima.
Kroz dvorišta, iza zgrada, poprečnim ulicama. Usput je izvrnuo vreću,
nogom izgnječio njen sadržaj po izlizanoj ulici. Smeće, trulež, nesreća.
Došao je do metroa; to je to, dospeo je. Sada je trebalo ići nazad, u
jazbinu.
Možda je neko uzeo pre njega. Neki beskućnik. Čistač. Možda je Igor
K. i sam čekao, čekao u zasedi, nije mogao više da se nervira i pobegao sa
svojom dragocenošću iz smeća. Da je stigao na vreme, sve bi uspeo.
Da car nije prolazio. Da Ilja nije pomešao linije.
Ne. Nije zbog toga. Da nije navalio da ide kod Nine, kreten. Da je nije
odgovarao. Ne ume svako da zaustavi Zemlju rukama, shvataš li to,
smrade?! A da je zaokrene u obrnutom smeru - apsolutno niko! Ne
razumeš?!
Neće izdržati do četvrtka. Samo za jedan, današnji dan je počinio
toliko toga da će do uveče ortaci panduri Petju pratiti preko telefona, a do
noći će ga pronaći.
Sva ova slova, redovi, kilometarske poruke, pisma - samo se čini da su
prozračna, razumljiva. To je paučinasta svila, sve niti su umazane
nevidljivim lepkom. Ukoliko ih dodirneš - ulepićeš se, uplesti. Ukoliko ih
trzneš - razbudićeš dlakavu smrt s mnogo očiju koja sedi u centru paučine.

***

Kada je objavljeno da su na stanici „Arbatskaja”, telefon je uhvatio

signal i zazvečao. Stigla je poruka. Ilja je s teškoćom izvukao iz džepa,
otključao.
Bila je od Nine.
„Uglavnom, pobegla sam odande. Neću ništa raditi. Odlučila sam. Ne
mogu, ne mogu! Pozovi me kad budeš mogao!”
Ilja je pročitao još jednom. I još jednom.
Potiljak su mu golicali plameni žmarci. Zapušio mu se nos.
I u grudima mu se nekako rascvetalo; kao da se napio votke. Promuklo
se nasmejao.
Iskucao joj je, bez razmišljanja: „Pa hvala bogu!”
 11.

I kao odgovor primio je smajlije: srećne. Koje Petja već nekoliko meseci
nije primao.
Poželeo je da iz podzemne gungule izađe napolje, na vazduh. Skočio je
sa sedišta i iskočio iz vagona na platformu. Još se neko tako kao Ilja setio
da treba da izađe, ali nije stigao i voz ga je odvukao prema
„Aleksandrovskom vrtu”. A Ilju je topao vazduh poneo uvis stepenicama,
na ulicu.

***

Kako bi bilo da razgovara sa Igorom?

Odlučio je da ćuti, da sačeka da on prvi progovori. Nije trebalo dugo
čekati. Igor je pozvao već na izlazu iz metroa. Ilja se nije javio, umesto
sebe je poslao Petjina slova.
„Nezgodno mi je, napiši.”
„I šta?”, doviknuo je tada Igor.
Ilja je pričekao.
Da li da mu prizna da nikakvu robu nije pronašao? A je li uopšte bila
tamo? Možda i jeste, ali je drugi smećar sve pokupio Ilji ispred nosa. Ili ga
ispituje na vašljivost?
„Proveravaš me?”, neprijateljski mu je iskucao Ilja.
„Ko ti je taj čova? Izgleda jezivo”, u jednom dahu je upitao Igor.
Znači Igor ga je video.
Video, možda i prepoznao. A da ga nije i slikao? Mogao ga je slikati.
A naći u bazi?! Ilja je imao kapu i kapuljaču tamo, na smetlištu. Ali ako je
neko išao za njim do metroa... Odmah se setio čoveka koji je ostao
zatvoren u staklenom vozu i nije uspeo da iskoči za Iljom.
„Bivši klijent”, odbrusio mu je Ilja. „Šta se to tebe tiče?”
„Ako hoćeš da uzmeš - dođi sam”, brecnuo se Igor.
Plašio se.
Plašio se nečega. Petje? Zbog čega? Trebalo ga je nekako odbiti,
uzvratiti udarac: nekako hazinski. Igor K. je pažljivo slušao, čekao da Ilja
isfalšira. Nikakve robe tamo nije bilo, shvatio je Ilja. Navlakuša.
„Čega se to bojiš?”, pitao ga je u lice.
„Jesu li to tvoje i DS-ove igrarije?”
DS, kopao je Ilja. Je li to Denis Sergejevič? Baš onaj suvišni Petjin
načelnik. Koji je zvao i zbog gudre i obećavao da će ga povezati s pravim
ljudima. I danas... Negde očekuje Hazina.
„Kakve igrarije?”
„Da me namestite.”
„Previše brineš.”
Mislio je, Igor je ovde lovac, a sam se oseća kao plen.
„Čiji minibus je bio u dvorištu?”, uzrujavao se Igor K.
„Ja nisam bio tamo. Ti si odredio adresu”, Ilja je bio samouveren.
„Misliš da ti podvaljujem?”
„Ne bih se iznenadio, Hazine.”
„Gluposti”, Petjinom rečju pljunuo je Ilja.
„Ja za tebe i DS-a obavim sav posao i njegovi ljudi me pokupe. To je
plan?”
Ilja je prikočio: ovde je sasvim glibovito.
Kakvi ljudi mogu pokupiti Igora? Koga on, recimo operativac
Odeljenja za kontrolu narkotika, uopšte može da se plaši? Uprave lične
bezbednosti.
„Ti tamo ništa nisi ostavio, zar ne?”, pitao ga je Ilja. „Na smetlištu?”
„Pola sata kašnjenja, Hazine. Ja sam tamo bio na vreme. A on nije.”
„Psiho”, odlučio je Ilja.
„Aha. A Sinicin? Pozdravi Denisa”, podrugljivo se iskrivio Igor.
„Dođite zajedno da pokupite.”
„Nikuda ne žurim.”
Sada bi čak i bilo dobro posvađati se sa Igorom: što se duže ne vidi s
njim, to će biti uverljivije. Igor je razumeo i utihnuo.
Ilja je čekao, čekao, ocenio: da nije on sada slučajno uspeo da se
razotkrije?
Po mrvicama koje je u porukama sakupio za Petjom i njegovim
drugovima, mogao je da pretpostavi šta se tamo kod njih uopšte dešavalo;
ali đavo se skriva u detaljima.
Bilo je jasno da Igor ne veruje Hazinu i da se boji izdaje. Očigledno je
imao osnova. I neka ih sve đavo nosi: Ilja čak više nije želeo da pronikne u
njihove smećarske igre. Za te igre bilo je dovoljno znati, kao sa šemom
minskog polja, da, ako se pažljivo zagleda odsjaj paučine - odjednom se
može nagaziti na minu.
Ne dočekavši više ništa od Igora, izašao je na površinu.

***

Vreme se promenilo: iz pukotina u oblacima prodiralo je sunce, u sloju

neba pojavile su se zlatne žilice. Odsjaji su počeli da padaju na zemlju i
Moskva se, prigušena sivim kamenom, pokrenula. Ljudi su se pod suncem
osmehivali, vetar je oslabio, sneg je postao topliji.
Nije ga više bilo briga za Igora i njegove intrige, za jurnjavu na
smetlištu, na to što je preuzimanje propalo. Do četvrtka će smisliti šta će
još lagati. Izvući će se nekako. Sve to su bile sitnice u poređenju s tim što
se Nina predomislila.
Zavrteo je glavom: kuda da ide? I krenuo je niz bulevar. Da
jednostavno prošeta. Da šeta dok još neko iz telefona ne trgne Petju sa
onoga sveta.
Kod Gogoljevog spomenika je zastao, porazmislio. Tamo su tumarali
dežurni alkosi, mešavina rokera i beskućnika. Jedan je, u kožnjaku i sa
sedim repom, prišao Ilji sa strane, zatražio mu pivo. Raspoloženje je bilo
previše praznično da bi odbio. Bacio mu je kopejke. Pijanica se osmehnuo,
otmeno primetio:
„Prolepšalo se!”
„Život dobija smisao”, našalio se Ilja.
Nasmejali su se.
Kitili su bulevare pred praznike: kačili su i isprobavali plave lampice,
postavljali nekakve pahulje visine čoveka, pripremali kolibe-trafike za
prodavanje slatkiša. Ilja je koračao pored užurbanih radnika, pored
tankonogih studenata pobeglih sa časova i studentkinja sa elegantnim
naočarima i neskladnim kapama, pored dokonih staraca koji su, kao i on,
izašli da se nadišu vazduha, i smejao se.
Moskva je ipak bila prelepa, premda mamurna i pomalo podbula. Kao
da se iznad nje upravo razmakla mermerna kupola i propustila nebesku
svetlost, odmah je dobila ljudski lik.
Onomad je želeo da napusti Filološki fakultet i ode u Stroganovsku
školu, gde je i želeo, ali ga majka nije pustila: navodno, svi su umetnici
pijanice i neradnici. Upisati slikarstvo i skulpturu. Slikati Moskvu s
krovova, slikati staru Moskvu naspram nove: Ilja ne bi pametovao, ne bi
priređivao ni performanse ni akcije. Pretvarao bi ulice u ulje, čuvao bi
ljude - ko se sada bavi tim jednostavnim stvarima? Uveče bi radio bilo
gde, kao prodavač ili barmen, iznajmljivao bi sobičak-atelje u potkrovlju u
jednoj od zgrada na bulevaru, dovodio bi kod sebe nove prijatelje, prave,
vesele - da piju, verovatno vino, i razgovaraju čitave noći, evo ovakve kao
ovi - mršave, s farmerkama uz telo, razbarušene. Viđao bi se s nekom
devojkom, vitkom, s paž-frizurom, preplanulom, a tamo gde ljudi nose
krstić - tamo bi bila tetovaža, kju-ar kod. Živeli bi zajedno pod krovom:
kauč, TV, plejstejšn, albumi valjanih zapadnih umetnika, bar sa
svakojakim tekilama.
Poželeo je da puši.
Od onih opušaka od subote Ilja nije uvukao dim, falilo mu je. Ispred,
na klupi, kulirala je popularna omladina koja je pobegla sa časova, glasno
se smejala i srkutala vruće crveno vino iz već otvorene trafike.
Skrenuo je da se kod njih ogrebe, zatim se pokolebao. I ipak je odlučio.
„Momci... Da nemate pljugu?” pitao ih je jezikom bržim od pameti.
„Imam samo vejp”23, rekla je riđokosa devojka s rancem.
„Bedak”, Ilja se osmehnuo; reč nije razumeo, ali nije pitao ponovo;
shvatio je odbijanje. „Ma, dobro. Hvala.”
„Čekaj... Evo imam ja. Ali su ženske”, kao da se izvinjava, rekao je
bucmasti mladić sa sintetičkom kapom sa ušima.
„Ništa”, Ilja je slegao ramenima. „Imam dovoljno samopouzdanja.”
Kresnuo je upaljačem, povukao je katran iz tanke cigarete, zažmurio:
dobro je! I potpuno ga je popustilo, odvile su se stege, zašrafljene još kod
Trijumfalne kapije.
„Uglavnom, prepravio sam samo prvu i poslednju stranicu referata jer
ju je mrzelo dalje da gugla”, nastavio je dečak ošišan na ćelavo, u žutoj
zimskoj jakni.
„Pazi, brate!”, rekla je riđokosa, udišući paru sa ukusom jabuke iz
drečave kutijice.
Ilja je u početku razmišljao: šta može da im kaže a da odmah ne
raspoznaju tuđina u njemu? Ali oni sami su se sažalili. Jednostavno nisu
zaćutali pred njim, zatvorili se, već su nastavili svoj razgovor, kao da im
Ilja nije upadao u oči svojom pogrbljenošću, izmučenošću, onako
bledožut. Ponovo je udahnuo, zahvalio im se i zakoračio dalje. I nisu
šaputali za njim, baš kao da je za njih bio običan čovek.
Bilo je slatko pušiti. I lako je maštao o prošlosti koja se nije desila.
 Ali želeo je još da mašta o sadašnjosti.
Još nešto da napiše Nini, da podeli s njom ovu lakoću, ovaj sat proleća
u novembru. Izvukao je telefon i sklonio ga, ne smislivši ništa.
Išao je kroz drveće uvijeno lampicama, želeo je da se vrati ovamo noću
da vidi kako gore. A bilo bi još bolje na leto kada drveće bude ličilo na
sebe. Sada se nekako činilo da je pravo drveće ispod, da je poraslo u zemlji
i da se tamo, u onostranom svetu, zeleni, a ovo, duž bulevara, da je
njegovo golo korenje kojim se drži za vazduh.
Vratiti se na leto.
Setio se Nininog prolećnog kaputa, kupljenog za mart, april. Dobro, još
će narasti.
Sunce je bilo u procepu, mogao je da skine kapu. Prišao je
Kropotkinskoj, raščišćenoj od kioska: iza krovova nazirale su se zlatne
kupole Hrama Hrista Spasitelja, dizale su se uvis. Zgrade su se proredile,
iza njih se pojavilo prostranstvo. Odmah se otvorilo mnogo pravaca: samo
su desno vodile dve ulice i spuštale se dole ka reci, a levo prema muzeju -
široka ledina.
Moskva je bila mešavina svega: potpuno nespojivih zgrada, ljudi koji
nikako ne odgovaraju jedni drugima, iz suprotnih vremena - u jednom su
verovali u dušu i hramove, a u drugom u telo i bazene; i sve se u njoj
slagalo, ništa se nije prekuvavalo, niti uništavalo zauvek. Kao da se živelo
u različitim slojevima, na različitim nivoima - i istovremeno. Moskva je
bila izvanredan grad. Odasvud štrpnut bez reda, iskrojen od ukradenih
parčića, šarolik, i zato stvaran.
Dvadesetogodišnji Ilja je bio u pravu: ovde bi se pronašlo mesto za
njega. Nalazilo se za svakog, i za njega bi se pronašlo.
Kod hrama su klupice bile u sunčanoj mrlji. Ilja je seo - žmirkajući i
grejući se. Bio je dobar dan da se opredeli za život. I Nina je sada
verovatno šetala i nešto pevušila. Možda prve stihove španske pesme.
Postupio je ispravno poslavši joj ono pismo.
Petja bi bio zadovoljan.
Svrbelo ga je da kaže. Uzeo je telefon. Vrteo ga u rukama. Napisao je
majci:
„Sve u svemu, s Ninom je sve u redu. Ništa nije uradila. Razgovarao
sam s njom. Dobro je što nisam obrisao tvoje pismo, ono koje si mi rekla
da ne brišem.”
Malo se kolebao i poslao; sunce je pržilo. Majka se odazvala za
nekoliko sekundi.
„Petja, kakvo olakšanje! Ja sve razmišljam kako i kada je bolje da
kažem ocu za to. Najbolje bi bilo na njegov jubilej. Hoćeš doći?”
 Ilja je došao k sebi, uspravio se. Da li bi Petja došao na očev praznik?
Da li bi Ilja došao kod takvog oca?
„Kako ti to zamišljaš?”
„Petja, to je ipak jubilej. Šezdeset godina na taj datum. Za njega veoma
važan datum, znaš i sam. Ne samo zato što je okrugao broj. Nego i zbog
penzije.”
U šezdesetoj je trebalo da ode u penziju s počastima, iako se nadao da
će se još malo zadržati u službi, da će još malo uspeha ugrabiti pod stare
dane. A otišao je pre vremena. Je li to povezano s Petjinim novogodišnjim
ispadima? Pa on je tražio od Petje da se preda ćerki zamenika ministra
zarad sopstvenog spasenja. A Petja? Ostao je s Ninom. Kako je onda sve
uspelo?
„Jasno mi je.”
„Baš se bojim da, ako se ti i otac sada ne pomirite, onda se nećete
pomiriti nikada. Srce mi se stegne kada pomislim na to u šta se pretvorila
naša porodica.”
Petja bi sada kratko zakevtao: majko! Ilja je to znao, ali je rekao po
svome:
„Nisam to želeo, mama.”
„Petja, moraš mu se izviniti. Samo izviniti, a za ostalo ću se ja sama
postarati. On to čeka, znam. Njemu je ova situacija takođe mučna. Ali ti
treba da učiniš prvi korak. Ako se pokaješ, oprostiće ti.”
Petja bi se sada, naravno, iskrivio, zgrčio od te reći „pokaješ”. A Ilja
nije mogao da se raspravlja s majkom.
„Misliš?”
„Naljutiće se i oprostiće. Pa ti si mu sin jedinac. Samo razgovaraj s
njim sada, što pre. Nikako ne možeš da pričaš telefonom?”
Ilja se pribrao.
„Majko, ovde su svuda okolo opasni ljudi. Zaključao sam se u kupatilo
da mi ne bi čitali poruke, a ti predlažeš da izgladim odnose sa ocem!”
„Kada će se to već jednom završiti?”, Ilja je video kako se mršti; kako
se mršti njegova sopstvena majka.
„Mislim u četvrtak ili petak. Uskoro, mama. Uskoro će se završiti.”
Napisao je i zaledio se.
Naježio se; ustao, odlučio da krene dalje.
„Razgovaraćeš sa ocem?” nije puštala.
„Pisaću!”, obećao joj je Ilja.
I pisaće. Zašto, na kraju krajeva, i ne bi? Zašto da ne iskoristi ostatke
dobrog raspoloženja i ne pomiri se sa ocem kako bi umirio majku?
Petja je bio tvrdoglav, Petja ne bi tražio oproštaj. Petja se rodio sa
ocem, nikada ga nije posmatrao kao čudo i nikada nije mislio da je moguće
nemati oca. Ilja je taj koji nikad nije imao čitavu zemlju, već se ona uvek
sastojala od jedne polovine: dođeš do sredine, a tamo tamna strana, kao na
Mesecu. I ne vidi se jasno, niti se tuda može kročiti; šta je dalje - može se
samo nagađati. Eto, ceo život i nagađaš kako je to imati oca. Kakvim bi te
načinio da ga je bilo.
Petji je oca bilo previše. Bio je veoma razmažen jer je njemu zemlja
bila oduvek cela. Petja se ne bi izvinio. A Ilja nije imao prava da ratuje
više za njega. Ni želje.
Smestio se kod ograde Puškinovog muzeja, potražio Hazina Jurija
Andrejeviča, preslušao njegovu poslednju oštru opomenu i izbacio mu
slovo po slovo: „Želim da ti se izvinim zbog svega.”
Zbog svega.
Zbog toga što nisam slušao, što sam se prostački ponašao, što sam te
slao u kurac, što sam mislio da sam najpametniji, što sam tvoju mudrost
smatrao kurčenjem, što se nisam savio, nego slomio.
Što sam vašem sinu jedincu probušio grlo, što sam ga, još uvek živog,
bacio u jamu i zatvorio gvozdeni poklopac za njim, dok je još uvek sve
mogao da čuje.
Otac je ćutao, namrštivši se. Ili jednostavno nije primećivao telefon -
gledao je fudbal ili šta se već radi u penziji. Gledao je tok-šou o Ukrajini, o
Rotšildima ili o nekakvoj ruskoj armiji. Sin je došao niotkuda da bi mu se
naklonio, a on je to propustio.
Eto, mama, uradio sam šta sam mogao. Šta si tražila.

***

Stigao je do kraja. Otkrio se Borovicki trg, a na njemu kameni gost s

krstom u ruci, čija kapa doseže do visine šestog sprata.
Piše da je knez Vladimir.
Istorijska novogradnja.
Krst je bio moćan, na njemu bi se obični ljudi od krvi i mesa komotno
mogli raspeti. Svojim izbušenim zenicama gledao je pravo u Ilju. Ali nije
osuđivao i nije pitao: oči su mu bile nepomične, da čovek poželi da ih
prekrije rukom. I lice mu je bilo lepo, ali ravnodušno, kao posmrtna
maska. Iza njega je poput lente lepršao crveni zid. Ali knez se nije
spremao da ga brani ni od koga. Stajao je izgubljen, s nogama od vate,
oslanjao se na krst kao na štake. Od živih se veoma odvikao, molio je da se
ponovo vrati u grobnicu.
On verovatno ne bi imao ništa protiv toga da se menja sa Iljom.
 Od Vladimira se moglo ići pravo, prema Manežu, ali je Ilja skrenuo
desno i koračao po kamenom mostu prema „Crvenom oktobru”. Znao je
kuda ide.
Sa desne strane bio je Hram Hrista Spasitelja, nije lebdeo, bio je
previše zemaljski da bi ga njegove zlatne kupole mogle podići. Zaustavio
se na obali reke, na večnom pristaništu.
S leve strane otkrivao se Kremlj sa svojim stražarskim osmatračnicama
i zubatim zidom.
A napred se na ostrvu video „Oktobar”. Pozorište estrade, izgrađeno
sivo i pravougaono, tmurni Dom na keju, vršalica sudbina. Kafići i barovi:
lastavičja gnezda na asfaltnoj hridi. Crvena cigla pogona. Šaroliki mravi
koji šetaju. Bioskop „Udarnik”, tu je prošli put skrenuo - s Verom. Sada je
sam.
Vuklo ga je ovuda.
Vuklo ga je da prođe stopu po stopu za samim sobom, onim od pre
sedam godina: da uporedi i da se seti. Tada je bila noć, a sada je dan. Na
suncu se videlo, naravno, da je sablazan loše izmalterisana i boja je na tim
delovima bila u pukotinama. Robija je Ilji išmirglala sočiva u očima:
počeo je oštrije da vidi kvarove, pukotine, buđ. Ali sada je iz džepića
izvadio svoje ranije oči i video „Oktobar” onakvim kakav je bio nekada,
netaknut.
Skrenuo je na onom mestu gde je skretao s Verom.
„Raj” su, naravno, odavno zatvorili. Na tom mestu bio je nekakav
drugi klub, za one kojima je sada dvadeset, a ne onomad. Zove se „Icon”.
Znači opet nešto o Bogu. Ilja se osmehnu: ponovo se setio okačenih ikona
kod zatvorskih mučitelja. Zašto o Bogu?, pitao je samog sebe. Zbog čega
vole da ga upliću tamo gde je sam pakao? Bog je ono kako bi trebalo da
bude, odgovorio je sam sebi. Ono kako su nam u detinjstvu pričali.
Nikome u životu ne ispadne tako. Pa i ismevaju Boga sigurno: sećaš li se
kako si nam naivno i glupo objašnjavao sve o svom svetu?
Zatim se setio da to nisu njegove misli, već majčine. Petjine. Iz
uskršnjeg pisma. Ali on sam ih je nastavio.
Grešnici jurcaju za Bogom, balave po njemu, gnjave ga kockarskim
igrama. Pravednom čoveku je sa Bogom kao s vozačem autobusa - nema o
čemu da se razgovara. Maršruta je jasna: dovezao - izašao.
Obišao je oko „Ikone”: sve je zatvoreno, ponedeljak je. Unutra
verovatno čiste, brišu podove i fotelje od svega što su ljudi iz sebe izbacili.
Ikona ko ikona. I ispred ove se može pomoliti. Šteta pa nema za šta.
Načinio je korak prema reci, nagnuo se preko ograde.
I eto: završna tačka. Šta tražiš ovde? Da dvadesetogodišnjem sebi
nešto dovikneš? Da ostane, da se ne ponižava u redu? Da ne spasava Veru,
idiot? Da ide kući ili prosto da krene u neki drugi klub u koji Suka neće
doći za dva sata?
Ne: ne.
Tamo je muzika preglasna, tamo tužnu Veru treba odvući Iljušinim
blebetanjem, odatle se budućnost ne čuje, ne može se doviknuti dovoljno
glasno.
Depo. Šteta što mu se živi.
Pljunuo je u vodu.

***

Skrenuo je u poprečnu uličicu i zastao.

Tamo je bio izlog turističke agencije. Bali, Tajland, Šri Lanka: drečavi
listići zalepljeni na staklo. Na njima su palme, beli hoteli, more boje
plavog flomastera. Cene su visoke: cena odmora za jednu osobu u
Tajlandu košta kao sahrana dvoje ljudi klase „Standard”.
Ali poželeo je da se ugreje. I svratio je.
Soba je bila mala, na zidu plazma sa zapljuskivanjem talasa, prozor u
tropski pojas. Ispod prozora je stajao kancelarijski sto, na njemu kompjuter
na rasklapanje s jabukom, iza kompjutera, kao iza grudobrana, krila se
ružna devojka Jevrejka sa urednom frizurom.
„Da se ugrejete?”
„Da malo sanjarim.”
„Snovi se ostvaruju”, ohrabrila ga je ružna devojka. „Koju destinaciju
razmatrate?”
„A koje dolaze u obzir?”
„Kod nas sve dolazi u obzir. Pa zovemo se ’Ruža svetova’.”
„A vi ste sigurno Ruža?”, našalio se Ilja.
„Tačno tako. Baš je očigledno, jel’?”
„U redu je. To ja samo dobro procenjujem. Ali ne znam kuda bih.”
„Imate li šengen?”
„Evropsku vizu? Nemam. Nemam nikakvu.”
„Dobro. Onda hajde da razmotrimo varijante bez vize”, Ruža se nije
dala omesti. „U Šengenu je sada svakako hladno...”
„I ima pedera”, dovršio je Ilja. „Tako mi je rekao jedan čovek u
trolejbusu.”
„Molim? Dobro. Zapravo imamo masu zemalja u koje se može bez
vize. Tajland, Indonezija - tu su Bali, Maldivi, Sejšeli, Izrael. Tamo je sada
svuda prelepo.”
 „Sigurno.”
„Ako želite nešto egzotičnije, možete razmotriti Novi svet. Ali ne
Države, već Latinsku Ameriku. Jeste li za kafu?”
„Hajde da razmotrimo”, složio se Ilja.
Otkravio se u toplom; raskopčao je okovratnik, sa zahvalnošću je uzeo
kafu, sipao tri kašičice šećera.
„Možete u Argentinu, u Brazil, Venecuelu, u principu, takođe bez vize,
iako se sada tamo svašta dešava, pa bi bilo bolje imati vizu. Hleb na
bonove i bukti revolucija.”
„Aha.”
„Šta još...? Nikaragva, Gvatemala, Peru”, bacala je pogled na
ceduljicu, nabrajala. „U Peruu Maču Pikču. Kolumbija.”
„To”, Ilja je iznenadio samog sebe. „U Kolumbiju.”

Ja sam vatra koja pali tvoju kožu

Ja sam voda koja ubija tvoju žeđ

Zeleni okean. Belo nebo. Škola kolumbijskog života. Da li je Hazin

želeo da ode tamo? Ilja je poželeo.
„Pa šta reći za Kolumbiju. Veoma lepa zemlja, ne i bezopasna,
naravno, ne kao što je bila ranije. Džungla, avanture, koka, FARK24,
veoma lepe devojke. Mi smo u privatnom aranžmanu pripremili jednom
klijentu turu u Medeljin, rodno mesto Pabla Eskobara. Sada puštaju
seriju...”
„Znam”, rekao je Ilja.
„U suštini, po mestima poznatim po okršajima. Ali to, naravno, nije
baš jeftina varijanta. Po džunglama u džipovima, po klubovima iz filmova
i romantično finale: zalazak sunca na grobu dona Pabla, gde s poštovanjem
direktno sa zagrobnog spomenika u sećanje na pokrovitelja Medeljina...”
„Ja nemam pasoš”, rekao je Ilja.
Naslušao se bajki - i dosta. Neko drugi će otići na turu po Kolumbiji.
Neće ni Petja Hazin ni Ilja Gorjunov. Neko ko će živeti.
„Ma to nije ništa strašno”, nije slušala Ruža. „Možemo napraviti.
Radimo sa agencijom koja se bavi time. To naravno košta, ali može se
uraditi za nedelju dana. A po starom obrascu, i za tri dana.
„Neće me pustiti.”
„Policajac?”, saosećajno je pitala.
„Naprotiv. Zbog pravnih posledica osude.”
Kafa sa šećerom je razbila oprez. Izleteo se i zažalio. Sada će zatvoriti
svoj kompjuter i reći da zatvaraju zbog pauze za ručak.
 „Ako želite, pozvaću ih, odmah sada ću ih pitati. Po mom mišljenju, ne
piše ništa o tome.”
„Ja... Sigurno ne može.”
Ali ona je već prelistavala neke svoje veze u telefonu.
„Idem.”
„Natalija Georgijevna? Ovde Gulja iz ’Ruže svetova’. Da. Imam
pitanje. Čovek ima pravne posledice osude. Da. Uradićete? Kakav je
zakon?”, zapisala je cifre na papiru. „Jeste li u potpunosti odslužili ili ste
na uslovnoj?”
„U potpunosti”, rekao je Ilja zakopčavajući se.
„Jasno. Hvala! Onda ću ga uputiti kod vas ako bude trebalo, jel’ tako?
Informisaću ga o tarifama. Hvala još jedanput!”
Ilja ju je glupo posmatrao.
„Kaže da, ako ste u potpunosti odslužili, možete da otputujete.
Federalni zakon sto četrnaest, član petnaest. Administrativna dozvola
ograničenja se ne odnosi na odlazak”, pročitala je s papira. „Sa osudom ne
možete dobiti vizu za pristojne zemlje, ali nama i ne treba za pristojnu, jel’
tako?”
„Mogu da odem iz zemlje?”, rekao je Ilja.
„Možete da odete u Kolumbiju, tako bih to formulisala. Pasoš je
pedeset hiljada rubalja ukoliko ga želite odmah. Biće gotov za dva dana.
Za dve nedelje je deset.
„Vi ste Gulja?” iz nekog razloga je pitao Ilja. „Niste Ruža?”
„Uzmite vizitku. Mislite da je trebalo da dam ime ’Gulja svetova’?”
„Mogu mi dati pasoš? Mogu otići u Kolumbiju?”
„Imate pravo. Natalija Georgijevna tako smatra. A hoće li vam ostati
za Kolumbiju?”
Ilja je slegao ramenima. Bilo mu je vruće, glava mu je pucala.
„Ostaće.”
„Dajte onda da vam odmah zapišem njihovu adresu na karticu. Nalaze
se na Smolenskoj. Stvarno su dobra firma. Oni u FMS-u25 su namamili
svoju zlatnu ribicu. Samo recite da smo vas mi poslali, dobro? Ne
zaboravite.
„Hvala”, rekao je Ilja. „Razmisliću.”
Zapljuskivanje talasa se završilo, plavi ekran se ugasio.
Ispao je na ulicu, ostao da stoji u mestu gologlav.
Imate pravo, smatra Natalija Georgijevna. Tako ravnodušno je pričala
o tome, kao da je Gondvana upravo ponovo srasla i Ilja sada kopnom nije
mogao da pređe na drugu stranu Zemlje.
Imam li pravo? Pitao se.
 A zašto nemam?! A je li on imao pravo - mene?! Odakle mu?!
Protekla tri dana Ilja je spremao paravan. Od ambicija je imao samo da
pospremi za sobom i da smesti majku.
A sada ovo.
Previše neobično i neverovatno da bi odmah poverovao. Ali i da ne bi,
takođe.
Pobeći u Kolumbiju, izgubiti se tamo. Uzeti jalijaške pare, sahraniti
majku i pobeći. Tamo postati neko drugi. Naučiti španski. Ne dovršavati
Petjinu nedelju, nego svoj beskrajni život. Tamo kod njih je takav haos da
ga sigurno nikada neće pronaći.
Trebalo je samo nabaviti novac za onaj hitni pasoš, samo sve
pripremiti ranije i nestati posle primopredaje u četvrtak, petak. Koliko
novca? Sto hiljada? Dvesta? Ako uspe da izvrši Petjinu primopredaju sa
jalijašima, možda bude imao dovoljno za sve!
A sada mu je trebalo samo za pasoš. Nabaviti za pasoš, rizikovati.
I - živeti?
Budućnost se otvorila pred njim, gvozdeni šaht nad glavom se
pomerio, razotkrivši kosmos.
Sunce je grejalo. Telefon nije smetao.
„Jebiga”, bojažljivo je prošaputao.
Išao je i pevao.

Ti si vazduh koji dišem

I svetlost si meseca u moru
Gutljaj koji vlaži grlo

***

Zazujalo je tek kada je došao do metroa „Poljanka”. Tiho, ali je

prekinulo pesmu.
Bacio je pogled na telefon - Petjin otac je napokon odgovorio na
njegovo izvinjenje.
„NE NADAJ SE NEĆU DA TE ČUJEM I DA TI NIJE PALO NA
PAMET DA SE POJAVIŠ U MOJOJ KUĆI.”
Eto tako. Opeklo ga je.
Natmurilo se kao da su okovali sunce. Zar je tuđi otac mogao da mu
pokvari radost zbog bekstva? Pokvario je.
Zbog čega nećeš da mu oprostiš, tata? Zbog čega nećeš meni. Šta sam
ti uradio? Je li to sve zbog ćerke Koržavina? Ili zbog toga što sam te
opsovao? Ili zbog čega?
 Peklo ga je. Majka je želela da prišije odsečenu ruku natrag, ali tamo je
trulež već zahvatila krajeve, kasno ste se setili. Šila ne šila, sve će
odumreti. Krv je već crna.
Kako da se pomirimo? I zbog čega uopšte.
„Stvarno mi je žao što je sve tako ispalo!” ipak mu je iskucao. Zato što
to na neki način duguje majci. Obećao je.
„TO RECI SVOM DENISU OTIRAČU EFESBEOVSKI”, urlao je
otac. „JUDO.”
Ilja se povukao.
Izgleda da se Petjinim odbijanjem da se vrati ćerki zamenika ministra
još nije sve završilo. Hazin je uradio ocu još nešto strašnije i pakosnije.
Trebalo je više da se udubi u telefon kako bi saznao šta.
A treba li to Ilji?
I evo još ovo - o otiraču.
Evo još niti poput zanoktice, ako povučeš, rasplešće se cela pređa.
Denis - Denis Sergejevič. Koji je ocu poslao pozdrave. Dobro je što
mu ih Ilja nije preneo. Zato što je otac izgleda mrzeo Denisa Sergejeviča.
I nema tamo nikakve Uprave lične bezbednosti, povezao je Ilja. Šta mu
je ono majka za praznike pisala dok je bio u bolnici? Otvorivši pismo,
ponovo je pročitao: „Ljudi koji su te zadržali u onakvom stanju nisu iz
tatinog nadleštva, kao što si već shvatio. Već iz sasvim drugog.” I onda je,
dok je trag još uvek svež, preleteo u drugo pismo, koje je otac poslao s
majčine adrese: „Sada mi oni kopaju jamu, prete da će pokrenuti postupak
protiv tebe, traže da ja odem.” Znaš i sam kog.
I otišao je, a Petja je ostao; i nastavio da napreduje.
Sada je počelo da se uklapa, da se iscrtava.
Petju za praznike nisu zadržali njegovi, već tuđi. Znaš i sam: FSB?
Federalci, garant. Petja je hteo da se sakrije iza tate, a ispalo je da je i
njima to na neki način odgovaralo. Optužili su ga, oca primorali da ode, a
sinčića uzeli pod svoje okrilje. Ko je kriv, mora biti poslušan. Na tome se
zasniva i robija, i država Rusija, ma i čitava zemaljska kugla.
Federalci žive u pandurima kao pantljičara u karašu. Komforno: i
hrane ih i ljuljuškaju. Ako slušaš, na robiji se možeš naslušati svega i
svačega o lancu ishrane u kome si samo plankton.
Zar nije tako?
I zato se Igor plaši Petje. Ne Petje slinavka, već onog ko je iza njega,
ko vuče konce i izdaje naređenja. Plaši se da ne vidi sve njihove
ljudožderske igre i da zbog toga ne izgubi.
Hvala ti, oče. Objasnio si mi.
Ali Juda?
 ***

Sada je trebalo vratiti se u Lobnju. Dobrovoljno otići u lokalni OVD,

pojaviti se na evidenciji. Takva su pravila: inače će početi da ga traže.
Sa Savelovske železničke stanice pisao je Igoru.
„Dobro. Na Kutuzovskom je bio DS-ov čovek, ne loži se da ga tražiš.”
Skupio je drskosti iz otvorenog neba. Sada je imao zašto da rizikuje.
„I autobus je bio njegov? Pratili su?”, pitao je Igor K.
„Nije bilo nikakvog autobusa! Zašto bi?”, rekao je istinu Ilja.
„Zašto bi uhapsili Sinicina?”
Očigledno ga je kidalo iznutra čim je prestao da bude oprezan,
pomislio je Ilja. O svemu otvoreno piše, ne boji se da će tuđini pročitati.
A zatim je, već u vozu, pretpostavio: to on Hazina navodi da bude
otvoren. Tako se osigurava. Možda je tamo kod njih čistka, i taman čiste
Petjinim rukama - Petja se ne boji da se zaprlja.
Šta da podvali Igoru?
Svašta mu se vrzmalo po glavi. Prvo je iskucao: „Pa to je Sinicin!” ali
se predomislio. Kako da shvati da li im je Sinicin svima bio bitan. Sinicin
je onaj što je Petji predlagao da konfiskovanu robu odvoji sa strane.
Koji je trebalo da ode kod jalijaša. Baš kod onog Muhameda, u
dogovoreni četvrtak. A Sinicina su odveli, ako Igor govori istinu.
Je li Hazin uopšte znao da su Sinicina uhapsili? Kada se sve to desilo?
S njim je, valjda, komunicirao preko Signala. Tamo je potražio Sinicina,
setio se razgovora:
„Ne žuri, brate! Čova je ozbiljan, ne treba ga smarati. Ja ću reći kada.”
„Ne mogu dugo da čekam. Šta ćemo sa efeserovcima?”
„Ne brini.”
Eto. Bojao se efeserovaca - i ne uzalud. Znači, uhapsili su ga - i to
nedavno. Možda uz Petjinu pomoć i učešće. Tako makar Igor misli. Ne
brini, Sinicine.
Gde je sada sve na šta su jalijaši računali? Nestalo zajedno sa
Sinicinom? Sinicin je na Mesindžeru odjedanput nestao, kao da su mu u
snu nabili džak na glavu i odvukli ga. Nije uspeo Hazinu ni da se požali ni
da ga optuži: postojao je čovek i odjedanput ga nema. Nestao bez traga i
glasa.
Koga može da pita? Zar samo Igora?
Denisu Sergejeviču Ilja sada nije hteo da se javlja u Petjino ime. Ako
je Denis Sergejevič Petjin staratelj u FSB-u, bolje da se krije od njega što
je duže moguće.
 Zašto su uhapsili Sinicina?
Telegrafisao je Igoru: „Nisam u toku.” Možda ti, Igore, grešiš, i ja ne
znam ništa o hapšenju. A možda znam, ali se razmećem pred tobom. Ili se
čak i ne razmećem, već jednostavno okončavam s tobom: pa ti slutiš,
hoklica ispod tebe se klati. Stoj mirno, ne ritaj se, jer će kasnije napisati -
samoubistvo. Kao što uvek i pišu.
Igor, ipak, nije izdržao.
„Ni za rođenog oca nisi bio u toku, a, Hazine?”
„Prekini”, zarežao je Ilja.
Morao je tako reći: u Petjinom stilu. Iako je želeo drugačije - nisam u
toku, ajde, prosvetli me.
Ali Igor nije nameravao više da ga podučava. Umesto toga, poćutavši
do same Lobnje, poslednjom rečju ga je ujeo:
„Ukratko, robu samo tebi lično u ruke. Inače svojim jalijašima možeš
prodati prašak za veš. Čist tajd, jebiga.”

***

Na samim vratima OVD-a Ilja je prikočio: telefon je zapištao.

Odblokirao ga je, bacio pogled.
Stigla je poruka od Nine.
„Onda sada pazi, čuvaj se!”
 12.

Radnik sa automatom u sivo-plavoj uniformi izašao je na doksat da

zapali. Kresnuo je kremen, od dosade je počeo da zagleda Ilju. A Ilja je
zadnjim delom vrata osećao njegov pogled, zagrebao ga je perifernim
vidom, ali nije mogao da odvoji oči od ekrana.
Dok je išao ovamo, nije imao sumnju da treba da se javi na evidenciju.
Ali sada se na nišanu sivo-plavog pandura odjedanput zamislio. Ušao je u
pretraživač, uneo „član 221.8 oslobođenje evidencija ograničenja”.
Okrenuo je telefon od čoveka sa automatom, pritisnuo „traži”.
Odmah se pojavilo: „težak zločin”, „rok poništenja ranije kazne osam
godina”, „može se doneti odluka o stavljanju pod administrativni nadzor”,
„ograničenja izlaska iz zemlje u slučaju administrativnog nadzora”, „po
mišljenju kompetentnih organa”.
Pandur je zaškiljio.
Sada kada Ilja ovde uđe - nešto se mora desiti. Ako dospe kod
ravnodušnog čoveka - jednostavno će mu uzeti potvrdu i prepisati podatke.
Ako dospe kod znatiželjnog - počeće da ga ispituje kako se on to popravio.
Ako dospe kod ljutitog - staviće ga pod prokleti nadzor, a time će zabraniti
izlazak iz zemlje, kaže orakul.
Danas je poslednji dan da se dobrovoljno prijavi. Ali dok se sam ne
preda, oni ga neće ni videti. Videće kada im FSIN26 javi da su pustili
robijaša. Kada? Danas? Sutra? Prekosutra? FSIN je spor, on živi mnogo
vekova, samo menja imena. A Ilja je insekt koji živi jedan dan, njemu je
vreme ubrzano. On će još možda uspeti da šmugne iz klešta obraslih
mahovinom.
 A možda će ga pregristi napola zajedno sa kičmom i crevima.
Izvukao je iz džepa petak27, zadao je: ako je glava, treba kapitulirati.
Ako je pismo - okrenuti se i otići. Bacio je, uhvatio, prebacio sa desnog
dlana na levu nadlanicu. Glava.
„Treba pomoć?”, ispušivši do kraja upitao je čovek sa automatom.
„Izgubio sam ličnu kartu”, rekao je Ilja.
„A šta je s novčićem”, zainteresovao se pandur. „Šta se odlučuje?”
Ilja je malo poćutao, tražeći reći. Dežurni je namestio svoj automat.
„To je druga priča. Razmišljam da li da zaprosim devojku ili ne”,
konačno je promrmljao Ilja.
„Hm, pa možda je i dobro što se desilo to s ličnom”, rekao je policajac.
„Sudbina je ta koja daje znakove, a ne tamo neka glava ili pismo.”
Ilja se osmehnuo sa olakšanjem.
„A ako ti treba potvrda o gubitku dokumenta, onda ne ideš kod nas,
nego kod oficira policije u rejonu”, dežurni je ispljunuo opušak i zalupio
vratima.
Kako ne bi izgubio kontrolu i počeo da trči, Ilja se okrenuo i namerno
polako izašao iz dvorišta na ulicu, a onda je nastavio sve brže i brže.
Tako je ispalo.

***

Provalio je u kuću gladan i promrzao. Proverio je cev: na mestu je.

Stavio je šči da se greje. U rukama je vrteo Guljinu vizitku, čitao adresu
kancelarije koja mu može izraditi pasoš. Pedeset hiljada rubalja i dva dana.
Gde danas da ih nabavi?
Izašao je na stepenište, pozvonio na tetka Irina vrata. Otvorila je:
farmerke, naborani vrat iz okovratnika majice, cigareta u žutim zubima.
„Kako si, Iljuša?”
„Tetka Iro, da li mi možete pozajmiti novac do petka?”
„Jesi li doneo majku?”
„Nisam još. Bio sam tamo... Video.”
„Kada ćeš je sahraniti?”
„Ja... Ne znam. Verovatno za vikend. Treba mi pedeset hiljada.”
„Au, budi bog s nama! Odakle mi! Sad sam tek na pola penzije! A lepo
sam rekla, te sahrane su samo otimačina!”
„A koliko imate?”
„Pa čekaj... Evo... Imam petsto rubalja. Evo: hiljadu. Jel’ to kod tebe
miriše čorba? Sam kuvaš?”
„Kipi! Hvala!”
 Uzeo je hiljadu. Nekako će vratiti. Ostalo mu je da nađe još četrdeset
devet.
Šči je stvarno kipeo, para se dizala do plafona. Bilo mu ga je veoma
žao, sklonio je šerpu s ringle, opekao ruke. Nekako mu se činilo da se to
majka ljuti na njega što je slagao komšinicu, što je tražio novac navodno
za njenu sahranu.
„Mama, ja joj to nisam rekao! Sama je pomislila.”
I kao kaznu mu je ostavila nešto manje sebe.
Sada je trebalo da čeka da se ohladi. Dok je čekao, setio se da pozove
Serjogu - i umalo da ga okrene s Petjinog broja, shvatio je u poslednjem
trenutku. Možda će i pobeći u svoju Kolumbiju, ali će svi Petjini pozivi
biti ekshumirani. I bespotrebno će uplesti Serjogu.
Pokucao je na vrata majčine sobe, uključio telefon u zid, čuo signal,
okrenuo Serjogu. Nije se odmah javio, Ilja je čak pomislio da uopšte i
neće.
„Da, Tamara Palna!”
„Zdravo, Serjoga. Kada ćeš biti kod kuće? Nije za preko telefona.”
Preko telefona je lakše odbiti.
Dogovorili su se da Ilja svrati kod njega. Sam ga je pozvao. Nije
morao, ali je ipak pozvao. Možda se setio kako su pušili kod Baterije. Ili
građevinske jame.
Vidimo se večeras.
U majčinoj sobi vazduh je bio nekako ustajao, bilo je zagušljivo, više
nego u ostatku stana. Miris je možda dopirao od posteljine, možda od
komode. Ilja nije istraživao, jednostavno je otvorio prozorčić.
Krenuo je u kuhinju, zaseo na telefon i počeo je da traži: da li je istina
da je moguće otići bez poništenja ranije kazne. Advokati su na različitim
sajtovima govorili drugačije, ali su se slagali oko jednog - ako nema
administrativnog nadzora, zakon ne zabranjuje.
Da je Ilja dobio uslovnu - sve bi propalo.
Ali Ilja je nije dobio. Maltene su mu odobrili, a on je zatim pukao,
izvukao se iz džepića.
Pojeo je kašiku vrele čorbe. Majka nije želela da se ohladi. Ošurio se
sećanjem.
Ti si me sama učila da ne lažem, sećaš li se.
Učila da ne trpim kada me tuku, već da uzvratim, čak i ako ću kasnije
još više nadrljati.
Da se ne skrivam od siledžija koji su me u četvrtom razredu držali u
kupatilu i zakazivali obračune iza škole.
Ti si mi govorila da ne očekujem pravednost od drugih, već da se sam
izborim za nju.
Govorila si da je ponižavajuće lagati.
Da je sramota otkucavati druge. Branila si me pred kurvom od
organizatora nastave kada nisam odao ko je razbio stakla u sali za fizičko.
Sama si me upisala na glupavi karate, iako ja nisam tražio. Nije
koristilo, nije me spasio. Mavaši geri, ništa drugo nije ostalo.
A kada me je Oleg iz prvog ulaza nagovorio da mački sa ulice
ubrizgamo špricem kolonjsku vodu i kada mi je mačka izgrebala do krvi
čitave ruke i zatim izdahnula u mukama zavijajući po čitavom dvorištu -
prvo si mi zalečila ogrebotine, zatim saznala istinu, a onda si me šibala
kaišem, žmureći. Osvrtao sam se i video da žmuriš jer je tebi samoj bilo
strašno. Ali nekoliko puta si morala i bolelo je. Tada. Govorila si mi da sve
uvek dođe na naplatu, da ne treba da mislim da se može izbeći. Zapamtio
sam lekciju, vidiš?
Je li to zato što si bila učiteljica, ili si možda želela da mi budeš i otac?
Da nadoknađuješ, da dovršavaš u njegovo ime ono što on nije uradio i dao.
Želela si da izrastem u normalnog muškarca.
A šta sam ja znao o životu? Odlučio sam da tako treba. Poverovao sam
ti. Čovek je, dok je mali, od plastelina, od njega oblikuješ sebe, sve što ti
padne na pamet.
A šta si mi tražila kad su me odveli? Kada je sudija izrekla sedam
godina? Odakle se u tvojim pozivima stvorilo: „Ko boga te molim, samo
nemoj da izigravaš junaka, isteruješ pravdu”? Odakle „slomiti”? Ili „čak
ubiti”? „Možeš da budeš neprimetan i sistem će zaboraviti na tebe... Strpiti
se... Pretrpeti... Imaš zaštitni sloj.”
Kakav zaštitni sloj ja imam? Nemam ja nikakav zaštitni sloj.
Sva ta pravila kojima si me učila važe samo u detinjstvu, zar ne? Zbog
čega ih je u zatvoru odjedanput trebalo zaboraviti? Život odraslog je dublji
od detinjstva, da, ali je zatvor samo dno. Tamo je, takođe, sve istkano od
pravila - zatvorskih, besmislenih, sadističkih, ali ipak pravila. Seo si za sto
sa izopštenim čovekom, pružio si mu ruku, nešto si od njega uzeo - i sam
si se izopštio. Kakvo je to pravilo? A niko se ne buni, ne sme. Stvari s
poda se ne smeju podizati? Posuda se ne sme staviti na pod. Ako u zanosu
nekom lupiš da ćeš ga ubiti - moraš ga ubiti jer si odgovoran za svoje reči.
Na robiji ne smeš reći „slučajno sam”, „nisam namerno”. I to je - pravilo?
Šta, misliš da su dečja pravila za decu?
Samo si se bojala za mene, to je sve. Bojala si se da me tome nisi
naučila, da če me tvoje vaspitanje na robiji koštati života. Bilo ti je žao,
mislila si da ću bez oštre surovosti tamo lakše ostati čitav. Golać iz svega
izmili, a pužu oklop ne dopušta.
 A ja sam se već osušio, mama, već je bilo kasno za oblikovanje.
Od onih koje si mi u detinjstvu objasnila, samo neka postoje iza žice.
Ne sme se otkucavati. Ako te dave - neka ih, ali uvlačiti upravu - to je
poslednja stvar. Kako tako? Da se treba boriti za pravednost jer je od
drugih neću dočekati. Da se laganje plaća i da sve dolazi na naplatu. Ti
možda i nisi želela, ali si me pripremala za zatvor još dok sam bio mali. A
kada su me odveli, počela si da me pripremaš za nešto drugo - da
postanem gnjida, ali da zato preživim. Iz straha za mene.
Mama, bivaju situacije kada ne možeš da presediš u džepiću...
Zazvonio je telefon.
Baš onaj koga je Ilja čekao. Denis Sergejevič. Koji mu je danas
odredio da bude potpuno tačan. I evo, zove.
Čekao ga je, ali ipak nije osmislio šta da radi. Da ga je poziv zatekao u
metrou, mogao bi se potruditi da izvede istu podvalu kao s Petjinim
rukovodstvom. Ali zar se moglo zatvoriti na dvadeset i četiri sata na
Koljcevoj liniji zbog iščekivanja jednog poziva?
Jednostavno ga je propustio.
Ali Denis Sergejevič je pozvao ponovo. I ponovo. Njega se nije bilo
moguće otarasiti, kao da je nerazgovetno, ali ipak sve, video kroz kameru:
evo zvoni, ruka poseže za telefonom, odbija. Znao je da se Ilja namerno ne
javlja. I zahtevao je da se odmah javi.
Deseti put Ilja je poludeo, odgovorio mu već spremnim SMS-om: „Ne
mogu da pričam, pozvaću kasnije.”
Odmah je stiglo: „Hazine! Zašto nisi na mestu?!”
Šta priča? Na kakvom sad mestu?!
Jesu li to tvoje i DS-ove igrarije, brzo mu je kucao Igor, da biste mi
podmetnuli. Znači Denis Sergejevič radi protiv Igora. Ako se Igor bojao da
ostavi robu na smetlištu, ako je to ista ona roba koja je za jalijaše, ona ista
koju je Sinicin zaplenio, koju je stavio sa strane, a zbog koje su Sinicina
nakon toga priveli... Šta je ovo?!
Šta on hoće od Petje?
Da mu Petja preda sve što je našao na smetlištu? Ili je ipak Petja
trebalo lično da preda Muhamedu Čistaču kao što je Ilja i isplanirao? Šta
onda u toj igri radi DS? Hvata Igora u krađi iz skladišta, u prodaji
narkotika? Možda je Hazin trebalo da namami Igora i uhvati ga u vučju
zamku oko koje se ranije dogovorio sa Denisom Sergejevičem. A Ilja nije
znao i dozvolio je Igoru da sam odredi susret na onom mestu na kom se
osećao mirnijim?
Nije više smeo da igra budalu.
Morao je rizikovati.
 Svaliti na drugog.
„Igor K. je onemogućio primopredaju, Denise Sergejeviču!”, otkucao
je Ilja. „Nemam ništa!”
Neka za sada to rešavaju među sobom, samo kada bi mu dali malo
vremena da shvati šta i kako. Do uveče, do Serjoge, do novca. Možda da
ga pozove ponovo i pita da li ga je žena pustila? Tada bi još danas stigao
da ode po pasoš.
Ali šta onda? Onda treba još tri dana, do četvrtka, nešto bulazniti,
kružiti, izvlačiti se neumesnim frazama kako nedoumica ne bi prešla u
sumnju, nepoverljivost u sumnjičavost, dobroćudnost u zloćudnost.
„I šta?”, iznervirano je pitao DS.
Kasnije znači kasnije, odlučio je Ilja. To će ili biti ili neće.
„Kaže da se plaši provokacije. Sumnjiči vas.”
Izvini, Igorek. Gde velika zvona zvone, tu se mala ne čuju.
Samo je tren između prošlosti i budućnosti. Za njega se i treba držati.
Upravo on...
„Zašto me nerviraš?” poslao mu je SMS Denis Sergejevič. On je pisao
obične SMS-ove: nije morao ni od koga da se krije, verovatno je sada bio
na dužnosti. „Šta me uopšte briga za tvog Igora?! Hazine, ne interesuju me
tvoji poslovi s njim!”
A šta te onda interesuje? Šta?!
Ilja je ušao u zapise na diktafonu: šta ako je sve što je Denis Sergejevič
govorio Petji bilo posebno označeno? Kako da pita samog Denisa
Sergejeviča za savet kako je najbolje da ga sada slaže?
Ne. Svi fajlovi su imali mehaničke nazive, neke proklete poput: „Novi
zapis 78”, „Novi zapis 79”. Hazin nije želeo da ponovo izvlači Ilju.
„Kog đavola se ne javljaš?!”, pritiskao ga je DS.
Ilja je ćutao, preturao po tuđim glasovima prigušenim zvučnikom.
„Hoćeš da nestaneš?”, gušio je Denis Sergejevič. „Hazine, ti si prso!
Ovde su ljudi puni, samo tebe čekaju! Klijent počinje da se nervira!”
Ne. Ne, ne, ne.
„Danas neću uspeti...”
„Danas nećeš uspeti, a kada hoćeš?! Koliko dugo smo ga mamili! Neće
da uzme ni od koga osim od tebe! Odmah da si se nacrtao ovde!”
Tamo se radilo o nečemu drugom, Ilju je oblio hladan znoj. Tamo se
radilo o nečemu sasvim, sasvim drugom, o čemu on nije znao, o čemu mu
Hazin, drkadžija, nije rekao. Nečemu daleko važnijem od Igorjašine
primopredaje, od Petjinog poslića, od njegovih poslova s nekakvim
Dagestancima. Nekakva krupnija igra, previše velika za Hazinov telefon, a
možda uopšte i nije igra.
 Um mu se zgrčio.
Šta sada da kaže? Zasad Denis Sergejevič sam sebi smišlja objašnjenja,
tako je jednostavnije. Trebalo je ćutati, potvrdno klimati glavom, ne
otvarajući usta. Svaka suvišna reč može ga navesti na najvažnije, na
strašno: Hazin nije Hazin.
„Misliš da to može tako, a? Ne, počeo si - dovrši!”, ispaljivao je jedno
za drugim DS. „Čega se plašiš? Da se nisi izlanuo nekom od svojih? Misliš
da će te tvoj Beljajev pokriti? Ili ko? Koržavin? Hazine, ti kao da
zaboravljaš da su svi oni proliv naspram nas?! A ti si običan ispljuvak! Ti
si na našoj udici, kapiraš li, Hazine? Ajde, osujeti mi poduhvat i skidamo
fasciklu s police. Fascikle od nas ne idu nikuda!”
Bilo je hitno.
Smisliti, zaštititi se. Ali su SMS-ovi Denisa Sergejeviča jedan za
drugim lupali Ilju kao čekićem po glavi, jedan, drugi, treći, nisu mu pružali
mogućnost da shvati, nisu ostavljali vremena da osmisli laž.
„Misliš da ćeš se izvući poslom? Ne, mališa, tako neće moći. Ajde de,
svrati na Votsap, šaljem ti nešto da čuješ!” Ilja je poslušao, otvorio je
Votsap.
Stiglo je za minut: audio-fajl.

***

„Evo ga. Evo, izašao je iz auta.”

„Da, vidim. Sve već radi. Jel’ uključeno?”
Srebrnkasto gvožđe zazveckalo je po porcelanu.
„Kažu da se sve snima. I mi se tako osiguravamo. Dobro. Makse, ajde
sedi negde drugde. Imam s njim razgovor tipa tete-a-tete.
Zalupila su se vrata, hostesa je nešto mjauknula izveštačeno ljubazno,
strugali su đonovi cipela. Okolo su mrmljali ljudi, u blizini ali i u daljini,
njihove nepotrebne reći na snimku nisu ometale potrebne.
„O, Petre! Odlično! Kao švajcarski sat!”
„Dobar dan, Denise Sergejeviču.”
„Jesi li gladan? Ja sam ovde naručio svakakvo meze. Čekao sam te za
glavno jelo.”
„Ma ja bih samo vodice, ako može. Već sam ručao.”
„Kako hoćeš. Ja ću jesti. Tanjuša! Njemu vodicu, a meni votkicu.
Imate jako lepe čarape!”
Konobarica, koja se cerila, donela je obilnu porudžbinu: Denis
Sergejevič je ozbiljno ogladneo. Onda su se još malo smejali bez razloga:
Denis zvonkim smehom koji je prelazio u lavež, Petja oprezno, mucajući.
Ali Ilja nije krenuo da premotava unapred. U smehu je više istine nego u
rečima.
„I, Petre, šta? Šta nam poklanjaš? Kakve darove imaš za nas?”
„Donosim vam očevu glavu”, nervozno se nasmejao Hazin.
„A mi smo je i čekali! Izvadi je, evo i tanjir se taman oslobodio!”,
ponovo se čuo zvuk srebra o porcelan.
„Ma mislim u prenesenom značenju”, ponovo se nacerio Petja.
„Pa i ja mislim u prenesenom značenju!”, počeo je da se smeje Denis
Sergejevič. „Dobro, ne oteži!”
„Sve u svemu, imam adresu”, zašuštala je hartija. „Evo, prepišite. To
su parna kupatila. Očev kolega s faksa je vlasnik. Oni jednom u dve
nedelje imaju okupljanje tamo. S kurvama. Otac takođe ide. Redovno. I još
ljudi iz uprave.
„Naumenko?”, sa velikim interesovanjem pitao je Denis Sergejevič.
„Ponekad.”
„A, Petre... Odakle ti to znaš? Virio si kroz ključaonicu?”
„Je li to važno?”, promeškoljio se Hazin.
„Sve je važno! Sve je u detaljima!”
„Vodio me je sa sobom tamo nekoliko puta”, promrmljao je Petja.
„E, to je vaspitanje! Bravo za tvog oca! Hm, prenosio je iskustvo
sledećem kolenu koje odrasta?”, dobrodušno je rekao Denis Sergejevič.
„Tako nešto. Razgovarao sam s njim... O ženidbi. Tako je odlučio da
mi pokaže da svadba još uvek nije kraj sveta. I... Da mi pokaže da smo
bliski. Verovatno. Kurac će ga znati.”
„A to je poznati način dobijanja poverenja”, složio se Denis
Sergejevič. „Kod nas u državi svi važni poslovi se tako sklapaju. Mladi se,
naravno, gade, ali oni su melanholični, oni prosto veruju naslovima,
verovatno više i ne koriste žive žene, samo porniće. A tvoj otac je stara
garda, razume kako i šta. Ništa ne može tako da zbliži kao zajednički
grehopad. U saunu kod kurvi - najbolji team building!”, ponovo se
nasmejao grohotom.
„U suštini je tako. Opremite je tamo nadzorom i svim ostalim.”
„Hvala na savetu, Petre! Ali!”, Denis Sergejevič je podviknuo. „Ni tebi
samom ovo nije prva godina u poslu. Svoje tako ne obmanjuješ, jel’?
Uprava neće biti naročito fascinirana ovim filmićem. To treba i na nekakav
Live okačiti, ili... U suštini, postoji samo jedna osoba na čitavom svetu
koju istinski može iznenaditi ta priča. Tvoja majka. A misliš da ona ne zna
za očeva posela?”
„Nikako! Ne bi mu oprostila!”
„Ako ona zna da on zna da ona zna, neće oprostiti. Ali ako on ne zna
da ona zna, onda i nema šta da se oprosti. U tim godinama ženi je teško
otpočeti novi život. Ali dobro. Dobro, Petre. Probaćemo. Ovo nije loše.
Bolje je nego nula. Znaš, to je jedna malena udica kojom ćemo izvući
Jurija Andrejeviča. A ako uspemo, onda i druge građane prestupnike.”
„Moju stvar ćete pokriti?”, poćutavši, promumlao je Hazin.
„Pokrićemo, Petre. Ali ako s tvojim ocem sve ispadne kako treba, onda
ćemo upisati u arhivu, da. Ako on vidi sebe na filmiću i odluči da filmić
nije za porodični prenos, onda da. Sve zavisi od toga kolko vam je
porodica snažna i složna.”
„Matori jarac. Meni drži bukvice o moralu, a sam gole guzice pliva u
bazenu sa Ukrajinkama.”
„Sočan detalj”, primetio je Denis Sergejevič. „Nadajmo se da su to
barem izbeglice iz Donbasa kojima daje koru hleba. Šalim se. Dobro,
Petre. Iskreno, nadao sam se nečemu većem, uzevši u obzir težinu tvog
prestupa. Ali ako se tvoj otac ne bude batrgao i oslobodio nam mesto,
tvoja prva izvidnica biće zavedena. A reci mi, pošto će se on uznemiriti jer
gubi posao, šta ti imaš od toga?”
„Ponešto. Ma svakako treba da ide, ostalo mu je manje od godinu
dana. A mene je spreman da smakne samo da bi još grejao fotelju. Kako
to? Ja sam tek na samom početku.”
„To je tačno, Petre. Na samom si početku. Usput, evo imam za tebe i
suvenir za uspomenu.”
„Šta je ovo?”, oprezno je pitao Hazin.
„Otvori, otvori, ne boj se.”
„Šta je ovo, ribarski pribor?”
„To su udice, Hazine. Kolekcionarske. Udičice. Ako ne pecaš, možeš
jednostavno da ih staviš na policu i da se diviš. Nisam još opunomoćen da
ti uručujem naše epolete, ali evo ovo - izvoli. Daće bog da još radimo! Ti
kako hoćeš, ali ja ću popiti. Hoćeš?”
„Vozim, Denise Sergejeviču.”
Zaklokotalo je.
„Uzdravlje.”

***

Završilo se. Ilja je uzdahnuo.

Sada je, naravno, sve postalo jasno. Konačno, i zbog čega je Juda i
kako je Petja sačuvao fotelju, a tata izgubio. Nema ovde na koga da se
sažali niti da stane na nečiju stranu. Svejedno je, i svejedno je nekako...
Nekako je nerešivo. Koji crni „jubilej”, mama. To nikako.
 „Ovo smo snimali za tvog oca, ali možemo i majci dati da čuje”, stigla
je poruka od Denisa Sergejeviča. „Samo kao dodatak prethodnom.”
„Ne treba”, zamolio je Petja.
„Znači, da si izašao iz sumraka i odmah dojurio ovamo!”, naredio mu
je Denis Sergejevič.
„Ne mogu sada. Sve ću srediti. Veoma je loše. Problem. Ne poslovni,
lični. Do kraja nedelje ne mogu. Nakon toga - može!”
„Jesi li uopšte u Moskvi?”, konačno je shvatio DS.
„Ne. U tome i jeste problem.”
„Hazine, jebem ti mater! Šta sam ti tamo za jači šut i zvezdice
govorio? Sve zaboravi!”, i iščezao je, a Ilja se stropoštao izmučen.
Šta, zar je dreser odustao od glupavog Hazina?
Ilja se ushodao po svom stanu-ćeliji.
Misliš li da ti je dao slobodu do kraja nedelje kao što si tražio? Pa
video si kakav je to čovek. Pa od njega si i naučio da snimaš na diktafonu
iskrene razgovore. Ne, neće on tebe ostaviti. Ti si taj koji je izgubio
kontrolu, pogrešio, nije dobro razumeo. Nisi namerno, ali ovde kao i na
robiji nenamerno ne postoji, za sve se odgovara.
Rekao je da nije u Moskvi. Sam je pitao i tako je bilo lakše odlepiti se
od njega. Nije li se moglo misliti korak napred? Sada će pitati - gde si ako
nisi u Moskvi? I njemu će mobilni operater raportirati. Dan još uvek nije
gotov. Ne zna se koliko će vremena proći dok ne sazna o njegovim
lokacijama poslednjih dana. Najvažnije je da on ne sazna gde je sada
Hazin.
Isključio je telefon. Isključio. Ne sme ga više koristiti kod kuće. Samo
na putu. U metrou. Taksiju. U letu.
Ili je rano?
Možda je Hazin i ranije tako nestajao - sa svojim bančenjima,
pijankama, sa svojim kokainom. Pa vi ste, Denise Sergejeviču, znali da je
to crvljiv čovek kada ste ga primili. Možda vi od njega i očekujete ovakve
smicalice. Da Petja Hazin nema meso - gde biste mu zaboli svoje udice?
Možda ga još uvek ne traži?
Ali Ilja više nije uključivao telefon kod kuće.
Dok nije pao mrak, pio je čaj sa šećerom, šećerom, šećerom.
Razmišljao je o Petji.
Hazine, koliko god da te je mučio, on, čija je srž kurvanjska, ali - zar
tako postupaš s njim? Tako s njim, sa svojim ocem! Možda si ga i u sauni
snimao za rezervu? Zar si snimao? Poželeo sam da uključim i preslušam,
da preslušam čitavu arhivu. Šta mi još o sebi nisi rekao?
Kako sada ja da se ponašam prema njemu? Naravno, on ne želi tvoja
usrana izvinjenja, moje puste laži, nije reč ni o čijoj ćerki, niti o nekakvim
narkoticima, reč je o tome što se on osmelio da ti pokaže svoju trulu
utrobu da se ti ne bi osećao kao ništarija pored njega, da bi razumeo da ste
obojica umešeni od iste gline, da ti izađe u susret, s tobom kao odrastao sa
odraslim, a ti - za uši i golog i slabog pod istražnu lampu.
Nisi želeo da mu duguješ? Nisi želeo da se zadužiš kod debelog
Koržavina?
I eto sada: sa ovim ribolovcem se nećeš raskusurati. Kod njega ćeš
čitavog života biti na ivici i na brojaču.
Idiot. Nerešivo.
Petja Hazine, kako da otpetljam sve što si ti zapetljao?
Kako da se ponašam prema majci? Kako prema Nini?
Tako je želeo da ponovo uključi telefon, da proveri da li je ona nešto
pisala. Pa sve to je bilo jutros - bolnički hodnik, eho španske pesme po
sobama, Ninino dozivanje. Ninu, Ninočku nije smeo tako dugo ostavljati
samu, još ju je trebalo paziti: čini se da je sve odlučila ispravno, ali nikad
se ne zna. Poželeo je samo da je vidi, da ponovo pogleda njene fotografije
sada, dok ima koji trenutak.
Stan je bio pust. Svuda je gorelo svetlo, Ilja ga je upalio.
Poželeo je da ponovo uključi telefon.
Zato što je to sada bio njegov život.

***

Izašao je iz ulaza zgrčen, osvrćući se. Po oskudnoj svetlosti uličnih

svetiljki vrzmali su se tamni ljudi koji su želeli da odu kući, na toplo.
Oblaci su ponovo pritisli Lobnju kako njeni stanovnici ne bi mogli da pilje
u zvezde.
Serjoga se sa ženom preselio u novu zgradu na Batarejnoj - deset
minuta od kuće. I svih deset minuta Ilja je išao i razmišljao: može li ga
sada već uključiti? Sigurno se brinu. Nina, majka.
Na pola puta se zaustavio, pritisnuo dugme.
Đavolji aparat se pokrenuo.
Poćutao i zapištao - evo ga! Neko ga je tražio. Otpečatio je ekran -
puls! - ali to je bio suvišni čovek: prijatelj Goša.
„Pedro! Kakav si? Ja sam evo...” Ilja čak nije ni ušao na Votsap da
pročita celu poruku. Gošo, ti si nezasiti klovn. Ma jebi se, čak ti neću ni
odgovoriti, strpićeš se; time te i nismo baš razmazili.
Ništa više ni od koga.
Ponovo je isključio da ne bi navodio efeserovce na Serjoginu kuću.
 Setio se kuda ide i zbog čega.
Pozvonio je na interfon, već nervozan, a odatle su isto tako nervozno
rekli: „Zdravo! Upadaj!”
U ulazu je raslo cveće, plakati su čestitali Dan narodnog jedinstva. Sve
je ovde bilo uzorno i primereno, kao na robiji za vreme dolaska komisije iz
Moskve. Čak ni lift nije bio opoganjen, a dugmad je bila okovana oklopom
- zbog takvih kao što je Ilja.
Na spratu je bio čitav lavirint od stanova, gusto su zbili srećne mlade
porodice. Serjoga ga je dočekao na hodniku, pridržavajući osmeh kao
pantalone bez kaiša - samo gledaš kad će skliznuti u stranu, a ispod njega -
go kurac.
„Ako je nezgodno, reci...”, zamolio je Ilja.
„Ma šta ti je, bre! Sve je super. Ti si moj drugar i tačka.”
„Možemo ovde proćaskati, ne moramo tamo ako je, pa...”
„Mani se! Stasja već tamo kuva neki čaj, puer, kao u najboljim
šangajskim kućama. Ajde. Samo se izuj u hodniku, please, kod nas živi
čovek-usisivač, sve s poda - u usta. Danas je drugi dan bez temperature,
pu-pu, da ne ureknem, ne ponovilo se. Ne kašlješ?
„Čini mi se da ne.”
„Zdravo! Tema, ovo je Ilja. Ilja, ovo je Tema. A ovo je Stasja.”
Stasja je bila moderna, ošišana, pažljivo je pogledala Ilju, nije
podmetnula obraz. Uzela je u ruke ozbiljnog bucmastog mališana,
klimnula glavom, odnela ga u dečju sobu. Dečja i odrasla: imali su dve
sobe.
Iz kuhinje se dimio puer - kao da su kuvali katran. Ljubaznost ne bi
tako mirisala. Ilja se osećao kao prijatelj Goša: kao da je dosadio pre
vremena. Taložilo se predosećanje. Stasja je sipala katran, rekla da neće da
smeta starim prijateljima i utihnula u dečjoj sobi; odatle su pištavo treperili
crtani filmovi, ali se njen glas nije čuo. Znači, slušala je.
Ilja je nije krivio: nije ona stvarno kučka, jednostavno čuva dom.
„I kako si?”, pitao je Serjoga. „Kakvi su prvi dani na slobodi?”
„Ispunjeni”, rekao je Ilja. „U svakom smislu. Slušaj... Zbog čega sam
došao. Želim da pozajmim novac. Izvini što ja ovako u lice. Prosto je
hitno.”
„Dobro”, Serjoga je žmirnuo. „Koliko?”
„Pedeset soma. Pedeset hiljada.”
„Ja... Oho. Sad ću, sačekaj, samo da pitam Stasju... Da se
konsultujemo.
„Treba mi do petka.”
Stan je majušan.
 „Aha, do petka!”, odgovorila je Stasja kroz zid još pre nego što je
Serjoga iskoračio iz kuhinje. „Gde će nabaviti do petka?”
„Stići će. Poslaće mi”, Ilja je već progovorio paralelno s njom. „Veoma
mi je potrebno.”
„Samo što smo se iz Lanke...”, uznemirio se Serjoga između njih.
„Istrošili smo se, samo to.”
„Hipoteka!”, podsetila je Stasja.
„Samo do petka!”, bio je uporan Ilja.
On je već znao da će ga sada izbaciti, da mu neće dati novac, ovo je
već bilo poniženje, a ne prijateljski razgovor, ali Kolumbija je uporno
svitala pred očima, nije želela da bude iluzija, zahtevala je da se Ilja bori
za nju.
„A šta je s Tamarom Palnom?” oprezno se ubacio Serjoga. „Ne
može...”
„Ne može.”
Nije želeo da mu kaže da je tih pedeset hiljada njegov spas. Kako da
prosi od Serjoge, čak i za život? Ionako ga je bilo sramota od njega. Otišao
je jednak njemu, a vratio se... Ne kao prijatelj, već kao poznanik. Poznanik
je izašao s robije face ispijene kao pseća činija, zaudarajući, upalih očiju,
traži mesečnu platu, zaklinje se da će vratiti. Ilja, šta si to postao. „Ja ovde
imam...”, Serjoga se latio novčanika.
„Ništa!”, gvozdenim glasom rekla je Stasja. „U petak plaćaš kredit. Ko
je uzeo kola na kredit? Ja? Tema?”
„Stasja, ajde nemoj u društvu. To je duga priča, ko...”
Kučka čuvar.
„Dobro... Ja sam zbog toga i svratio... Idem onda.”
„Ma gde ćeš, sedi malo”, Stasja se uvukla u kuhinju. „Prijatelji ste.
Oslobodili su te. Niste se videli sto godina.”
Ali hrabra.
„Pozdrav, Serjoga”, rekao mu je Ilja. „Ne spominji me po zlu.”

***

Čemu se nadao? Drugarstvu? Uspomenama? Dugu iz jame?

Stajao je u dvorištu, glava mu je treštala kao zvono. Kolumbija se
topila na lobnjanskoj nuli, Gondvana je pucala po šavovima, ponovo se
sastavilo nebo od kvarca i granita, od njega do zemlje nije bilo više od
petnaest spratova, a kosmos je bio nedokazana izmišljotina.
Nije mogao da umakne, nije mogao da se izvuče. Naći će ga, iskopati,
obesiti. Ne može se pobeći od naplate. Doći će.
 A mojih sedam godina, viknuo je za sebe: za šta je to bila naplata?! To
je sve laž, niko ne plaća ni za šta, i nema nikakve nagrade. Bog uvek veša,
a pravednost su za sebe izmislili ljudi da ne bi proždirali jedan drugog do
poslednjeg dana.
Uključio je telefon da se umiri. Šta sada ima da izgubi?
Opet se pojavilo Gošino: „Pedro! Kakav si? Ja sam evo...”, Ilja je
prešao prstom preko njega, pogladio - dobro, ajde, šta je bilo, jadniče.
„Evo, dobio sam neki bonus za zasluge pred otadžbinom, hoću da se
počastim! Presretač?”
Ilja je prvo poželeo da ga zakopa nazad u Votsap, da ga ugura nazad u
gomilu neodgovorenih poruka. Ali se zaustavio.
Na Moskvu je padala noć - isto onako mutna kao u petak, prazna,
razređena. U Trjohgornoj sada sigurno nije bilo ljudi.
Petja je imao robu sa sobom - sigurno za sebe i za drugarice, možda i
više. Gram je dvesta zelembaća. Četiri grama - pasoš.
Trebalo je samo vratiti se tamo, u Trjohgornu, u zadnje dvorište, u
razrovareni ulaz. Trebalo je samo otvoriti šaht, sići kod Petje pod zemlju,
uzeti iz njegovog džepa kesicu s praškom. I prodati je prijatelju Goši, od
kog je Petja napravio narkomana, klovna i ništariju.
To je sve jednostavno.
Treba samo još jedanput da se sretnu.
Ilja je uzeo sivi sneg s kola, umio njime čelo i oči.
Zatim je napisao Goši: „Možda bude. Kasnije ti pišem. Ne spavaj,
batice!”
 13.

Temperatura je počela da pada.

Toplota je curila nekuda iz Lobnje, u rupu ili kroz loše zabašurene
pukotine u zemlji, na drugu stranu zemaljske kugle, u Kolumbiju valjda.
Zašto je tako hladno? Na ajfonu je bio dodatak koji je pokazivao
vremenske prilike. Amerikanci su nekako saznali da je u Lobnji sada
minus osam. To ih je brinulo, očigledno. Možda su se pripremali za
invaziju, pa nisu želeli da ih iznenada zateknu mrazevi.
Ilja se smrzavao.
Smrzavao se dok je ponovo išao ka stanici, više ne obraćajući pažnju
ni na zgrade ni na ljude iz tih zgrada. Smrzavao se dok je čekao na peronu.
S hladnoćom je došla i nekakva prozračnost, magla je izvetrila, u tami se
pojavila dubina. Ali se Ilja nije kretao po Lobnji, već po samom sebi.
Pokušao je da se oraspoloži, ali se smrzavao.
I šta, da li bi bilo bolje kada bi uzeo „makarov” i krenuo u park da
pljačka ljude? Da napada inkasante? Da na juriš osvaja trafike? Ono što je
učinio Petji već je učinjeno. Petja tamo leži mrtav, to i nije on: samo briket
zaleđenog mesa s kostima, ne oseća bol, neće se uvrediti ako mu Ilja
ispretura džepove. Neće proklinjati, niti će se svetiti.
Mrtvi su - mrtvi.
Možeš im i naneti štetu, ništa se zbog toga neće desiti.
Šta Petji znači - kod njega je taj prašak svakako bio na prodaju. Njemu
neće pomoći da pobegne, a Ilju će spasiti. Šta da radi kad niko od živih
neće da mu pomogne? Ostaje tako.
Kada bi sve brzo obavio u Trjohgornoj, mogao bi se još noćas naći sa
Gošom. I onda bi ujutru mogao da preda novac za pasoš. Možda čak
uspeju da ga naprave do četvrtka. Karte do petka. Eto o čemu treba
razmišljati.
Dok je stajao na hladnoći, telefon je ćutao. Čim je seo u vagon, odmah
se otkravio. Zadrhtao, počeo da peva: Ja sam vatra koja pali tvoju kožu...
Zvao je: Hazin Jurij Andrejevič.
Ilja ga je umalo ispustio.
Odbio je poziv. I za pola minuta primio je poruku od oca: „ZAŠTO TI
JE UGAŠEN TELEFON?”
Sam zove, prvi. Zašto? Pa on je već proklinjao Petju, odrekao ga se.
Želi da dovrši svoje proklinjanje onim kletvama kojih se u toku dana
nije setio? Ili ga je to majka naterala da sada zove? Radi mira u kući?
Stisnuće zube, reći: opraštam, ali sam neće oprostiti. Ili je u stvari smekšao
za dan i odlučio da primi sina nazad?
Ilja mu je napisao: „Na operaciji sam, ne mogu da pričam.”
„A MOŽEŠ DA PIŠEŠ, A? PRETVORIO SI SE U LAŽOVA!” opet je
velikim slovima bombardovao otac. „MAJCI SVOJOJ PRIČAJ O
OPERACIJAMA! SAMO SE BOJIŠ RAZGOVORA, KAO I UVEK!”
Od redova velikih slova i uzvičnika Ilja je oslepeo na oba oka. Ne, otac
nije mislio da se miri s njim. Želeo je da išiba Petju - da ga konačno išiba,
kao što je nastojao tokom čitavog detinjstva.
„To te je ona naučila da me snimaš, je li? Hvala bogu, još uvek ne zna
o čemu se radi!”, ne dočekavši odgovor od Ilje, nastavio je da bičuje. „Ma
ti bi i rekao njoj samo da mene ujedeš!”
„Nije tačno”, pobunio se Ilja.
Trebalo je čekati odgovore: otac je sporo napipavao slova. Valjda nije
mogao odrvenelim prstima da dospe do sićušnih dugmića - ili je tražio
reči.
„Još kako je istina! Tebe u stvari i nije briga za nas! Nije te briga za
porodicu! Zanimaju te samo tvoji narkotici! Jesi li me zbog njih prodao ili
zbog epoleta?”
„Već sam se izvinio. Ako hoćeš, ponovo ću.”
Donosim vam očevu glavu, setio se Ilja. Evo i tanjir, izvadi. Kako za
tako nešto da se izvini? Cerio se.
Ali to je bio takav smeh kao kad pena curi iz usta kod obolelog od
besnila. Zbog bolesti, ne zbog radosti.
„Ne trebaju mi tvoja šugava izvinjenja! Želim da znam da li je tebi išta
sveto?”
Ilju je to odjednom razbesnelo.
„A ti se nisi pretvorio u lazova?”, poslao mu je pre nego što je stigao
da se predomisli.
„Kako se usuđuješ! Pseto nezahvalno!”
Ovo nije tvoj otac i ne piše ti on, prošaputao je naglas Ilja. Morao si da
tražiš oproštaj, tražio si - za Hazina. Sada se samo skloni, idi od njega. To
su samo slova na ekranu, ne dozvoli im da te izbace iz takta, da te odaju.
„ZAŠTO ĆUTIŠ?”
Ilja se setio lica Petjinog oca: nezdravog, zajedljivog, kože koja visi,
upalih očiju. Setio se njegove kestenjaste kose, ofarbane. Zamislio je kako
je sada to lice iskrivljeno. Kopa, kopa. Ne, on neće pustiti Petju da prećuti.
Hoće do krvi da ga raščeše.
Sveto... Sveto. Ma kakav si to gad?
„Zašto ti meni uopšte popuješ? Jesam li je ja varao?”
„A šta, ti svoju nisi varao?! Kako beše tvoja draga, Nina?”
Tako je brzo odgovorio da je Ilja osetio da je on ovaj potez imao
spreman i isplaniran. Zato mu je, u stvari, njegov otac sada pisao. A evo o
čemu: o svojoj prevari. Ovaj razgovor je, očigledno, ostao nedovršen. Otac
se predao Denisu Sergejeviču, dao mu je svoj posao, pomirio se sa
starošću, progutao izdaju ne sažvakavši je. Za sve to je Petja već bio
potučen, proklet i isteran iz kuće. Ali nešto je u Juriju Andrejeviču
nastavilo da se raspaljuje i da se taloži. Još nešto ga je kopkalo.
Da li se on to boji sina?
Boji se da će ga ovaj jednom ipak predati majci? Želi da otme Petji iz
ruku taj adut. Guši Petju svojim pokretima, vriscima, bolnim postupcima.
Traži gde mu je ostalo savesti da tu spretnije ubode.
Pa ti si ga vukao u svoju banju sa svojim debelim starcima da se kurva
tamo zajedno s tobom i ti ćeš mu sada prebacivati zbog toga?
„Nije tvoja stvar!”, brecnuo se Ilja. „Baš tebe to brine! Nisi li me zbog
toga i vodio sa sobom?”
„Niko ti nije silom svlačio pantalone!”
„Pa, bogami, ni tebi!”
„Ne kažem da je to ispravno! Ali tamo ti je sve bilo potaman!”
„I šta hoćeš da mi dokažeš? Da sam isti kao ti?”, Ilja sada to nije
mogao da kaže sebi, već njemu; i rekao je.
„MISLIO SAM DA MOGU DA TI VERUJEM.”
Čitav ovaj razgovor imao je za cilj jedno: zabosti udice u meso.
Kadrovac, kurva, inženjer ljudskih duša. Možeš li sa sinom bez
inženjerstva?!
„Ništa nisam rekao majci! Niti ću! To te zanima?”, Ilja je bio van sebe.
„To je sve, zdravo!”
Umukao je.
 Ilja se uzvrpoljio na sedištu, šapatom se ispsovao, obrisao prstom
zamagljeno staklo. Prekoputa njega sedela je neka žena, gledala ga kao da
je pijan.
„TI ISTI KAO JA? SAMO NE MOGU DA RAZUMEM KAKO SAM
MOGAO DOBITI TAKVOG SINA!”, sunuo je usijano za minut.
„ROĐENOG OCA DATI UPRAVI U ZALOG!”
Ma šta više hoćeš od mene?!
„A kakvog sina je trebalo da dobiješ?”
„DIŽEŠ RUKU NA OCA! NA PORODICU! POSTOJE SVOJI LJUDI
I TUĐI! IZGLEDA DA TEBI TU NEMA RAZLIKE!”
„A, znači s tuđima se može bilo kako postupati?”, besno je pitao Ilja.
„Ne vrdaj! Odakle ti sad to?!”, viknuo je otac.
„Pa jesam li ja sam izrastao u takvo govno?”
„Nisam te tako vaspitavao!”, poricao je. „Sada ti je tvoj Denis
Sergejevič otac! Njega i pitaj! Oni i biraju takav šljam kao što si ti! Zbog
čega su te uzeli? Zbog tvojih narkotika i tvoje gluposti! Sakriva se iza
tatice! A i taticu je dao u zalog!”
„A trebalo je da spavam sa Ksenijom da biste mi oprostili, jel’?”
„Dobra je ženska!”
Setio se kako je Petju ta kučka gadljivo ćuškala njuškom za svaki
njegov propust. Treba joj za to vratiti kako priliči, ali Petja to sebi nije
dozvolio, suzdržavao se, dok nije pobegao. Bojao se da ne pokvari očeve
veze.
„A ja sam dobar momak! Neću ništa da joj dugujem! I kurac je
normalna! Pička razmažena!”
I ovo je otac od njega očekivao:
„Ja sam tek pod stare dane postao general! Ti si s Koržavinim mogao
izgraditi karijeru deset puta brže! U četrdesetoj si već mogao biti general!
Sve sam ti pripremio! Sve sredio! Na tacni s mašnom! Samo da uzmeš!”
SMS-ovi su navaljivali jedan za drugim. Zatim je ponovo pokušao da
pozove, ali ga je Ilja ponovo odbio.
„SMRADE.”
„A ja možda neću tako! Ja možda hoću svoje epolete, a ne njene!”
„A odakle ti tvoje?! Šta, tvoje su čiste? Preko očeve grbače da postaneš
potpukovnik?! Ma ajde! Ni te ne bi bile tvoje, već kancelarijske!”
Ilja se ućutao, tiho ga je mrzeo. Ali ga otac nije ostavljao na miru.
„Ti, da si čistunac, išao bi u Crveni krst! Ali ti radiš, dakle, sviđa ti se!
Predao si im oca samo da bi dalje radio! A da malo budeš advokat, a?
Lovu u koferima da vučeš sudijama, da palacaš jezikom? Nećeš? Nećeš!
Zato što znaš kako je to! Kada te ljudi poštuju! Ja još nisam ni postao
general, a u dnevnoj sobi su mi se tiskali generali! Tvoji odbornici su
puzeći dolazili samo da im odobrim njihovog čovečuljka! Misliš da mi
nisu nudili lovu? Jesu! Ali neka malo služe, kao psi. Neka malo moljakaju!
Tako ti je to! Dovlačili su mi svoje lopine na odobrenje, raznoraznu trulež!
Oni vole trulež! Takvi su ti advokati!”
„Savelovska stanica, poslednja.”
Ovaj put mu je bilo žao da da za taksi, ušao je u metro. Ali ga je otac
pronašao i ispod zemlje.
„JOŠ KAO MALI SI PO CEO DAN TRČAO S MOJOM VOJNOM
KAPOM I BEZ PANTALONA! ONA JE HTELA DA IDEŠ U
ADVOKATE!”
„Možda je samo želela da me zaštiti”, napisao mu je Ilja.
„Da smo imali ćerku, zanimala bi se njom! Ali ja imam sina! To nije
stvar za slabiće! Ovde je pitanje ko će koga progutati!”
Sastrugao je staklo; odstrugao je sebe u tamu.
„A nisi pomislio da bi tebe jednom mogli progutati?”, Ilja je tiho pitao
oca. „Ili mene?”
„KURAC BI ME PROGUTALI DA ME TI NISI PREDAO.”
Bila je gužva: pun voz ljudi na telefonima. Svima je unutra bilo
zanimljivije nego da tuđinima gledaju u potiljak. Voz je vozio ukrug samo
bezdušna tela. Čudo tehnike.
„A TI ČEŠ PROGUTATI BILO KOGA!”
Da.
Ali ne.
„Znaš, ja sam jednom jednog momka jednostavno strpao u zatvor na
sedam godina. Podmetnuo sam mu kesicu”, polako, zamišljeno je iskucao
Ilja. „Šta s tim, na primer?”
„Da, i dobio si svoj čin starijeg poručnika za to! To je prošlost!”
Ilja se stropoštao dole, u neke krugove dublje od Koljceve linije.
Unutra se sve zacrnelo, raspalilo se.
„A momka ti nije žao?”
„JEL’ TI PIJEŠ, ŠTA LI? ŽAO ILI NE, SVEJEDNO JE!”
U vagonu je bilo previše ljudi na premalo vazduha. Ilja se preznojavao,
odgurnuo nekog crnomanjastog mladića od sebe, ovaj se obrecnuo.
„Slušaj, smrade, nemoj da me nerviraš da te ne bih polomio!”, zadihan
od trenutne mržnje, bez glasa mu je prosiktao Ilja.
Ovaj se povukao, ugurao u gomilu. Ilja je udahnuo. Setio se kako se
ljudski razgovara.
„A šta misliš, da u životu i to jednom neće doći na naplatu?”, iskucao
je ocu.
 Voz je ušao u tunel, veza se izgubila.
Zasvetlucala su rebra lemilice, vazduh je zaječao, ljudi su se zaljuljali
kao pijani. Ilja se takođe ljuljao - u mehuru: on kao da je smrdeo i ljudi su
se razišli nekuda u stranu. Visio je na ručki i proklinjao sebe zbog toga što
je napisao. Proklinjao i očekivao odgovor od Petjinog oca - željno i sa
besnim predosećajem zadovoljstva.
Na sledećoj stanici je primio odgovor.
„DOKLE ĆEŠ VIŠE O TOME! MISLIO SAM DA SI GA
KONAČNO ZABORAVIO!”
Ilja je raskopčao jaknu. Zatim ju je skroz skinuo.
Ugrizao se za usnu.
„Koga - njega?”
„Tog studenta, Petja! Kada je to bilo! Sigurno je već izašao!”
Zanjihalo se i Ilja je poleteo na ljude koji su sedeli pored.
Nezadovoljno su zafrktali, premestili se, ali on nije ni čuo, ni video.
Petja? Je li to istina?
Dugo nisi mogao da zaboraviš?
„AKO TI NEĆEŠ DA PROGUTAŠ - NEKO ĆE TEBE! JEBIGA,
TAKO ŽIVOT FUNKCIONIŠE! BOGAMI BI TE KOD NAS U ŠKOLI U
USURIJSKU NAUČILI PAMETI. NE TA VAŠA AKADEMIJA.”
Tako znači.
„Dobro”, slegao je ramenima Ilja. „Možda si i u pravu. To je to,
baterija mi je pri kraju.”

***

Stajao je i izdaleka posmatrao šaht. Bilo je sve manje ljudi koji su

prolazili pored njega, razmeštali su se po lepim autima, stiskajući telefon
između uha i ramena, planirajući veče sa dragim osobama. Prozori su se
gasili jedan za drugim, parking se praznio. Ali nedaleko je radio
restorančić, u izlozima su se videli siti građani koji su lenjo mrljavili hranu
po tanjirima i nečujno se kucali tamnim vinom.
Stigao je rano, ali nije imao kuda. Ako uđe u taj restoran, odmah će
ostaviti petsto rubalja samo za vodu. To je jedna vožnja taksijem, a s
praškom je bolje taksijem. Moskva je takav grad: novac umesto vazduha.
Prošla su tri dana. Čitava večnost. Da li se petak veče desio ili ne? Za
ova tri dana počelo je da mu se čini da je sve san. Ilja je i po nekoliko sati
mogao da se ne seti onog što je počinio. Mogao bi da nije bilo telefona.
Ali telefon je bio tu: znači bilo je i sve ostalo.
Šaht je ležao čvrsto, kao nadgrobna ploča.
 Pored je stajao terenac, koji zamalo da ga pregazi zadnjim točkom.
Trebalo je sačekati dok vlasnik ne izađe i ode.
Tresao se kao prut.
Ljudi su nestajali iza stakla restorana; automobila skoro više i nije bilo;
radnici Tadžici u tanušnim jakničicama seli su u polupanu „gazelu” i otišli
da prenoće za tri rublje, sa sto ljudi.
Ilja je maltene skapao.
Noge su ga same odvele u onaj ulaz u kome je probo Hazina. Srce mu
je poskakivalo iako ga je već skoro sasvim umirio. Bilo je mračno; Ilja je
uključio lampu na telefonu, počeo da posmatra pod: ima li tragova?
Tamo je sve bilo u tragovima od krede - verovatno su vukli po zemlji
džakove sa sitnim malterom. I brazde od krvi su kao našminkane puderom.
Ilja je na jednom mestu ugledao mrke mrlje: kriminalisti bi brzo otkrili, a
Tadžicima je dosta i njihovog posla.
Ali mrlja je bila tu. Znači bilo je i sve ostalo.
U ćoškovima su, kao odblesci dalekih munja, zasvetlucali kadrovi od
petka: evo ovde mu je Hazin gurao dokument o oslobođenju pod nos, ovde
je seo, zatvarao rupu rukama, izvadio telefon, krenuo da pozove nekoga.
Pozlilo mu je. Sve je to bilo, sve.
Zbog čega se vratio ovamo?
Ali nema nazad.
Terenac je stajao usamljeno, kao napušten. Okolo je već bilo sasvim
pusto. Ilja je još malo prošetao pored, zatim je čučnuo pored šahta: kako
da ga otvori? Na sredini je bio mali otvor, može se za njega uhvatiti.
Liveno gvožđe je peklo hladnoćom, bilo je teško tonu, nije se moglo
odvojiti rukama. Ilja je ponovo ušao u ulaz, počeo je tamo da pretura:
tražio je oruđe. Pronašao je kod građevinara polugu, poduhvatio je njome
odozdo, kao ručicom, jedva ga je izvadio, zatim je odgurnuo krug u stranu.
U dubinu jame vodile su stepenice s ručkama.
Dna nije bilo.
Ilja se još jednom osvrnuo: nije bilo žive duše. Više nije imao snage da
čeka, već je očajnički drhtao. Trebalo je samo što pre završiti s tim: dole,
gore, ponovo zatvoriti i pozvati Gošu.
Uhvatio se golim rukama za ledene ručke, krenuo u rupu.
Ručke su bile obavijene ledenom korom, prsti su klizili, noge su se
spuštale. Ispod se praznina nije smanjivala. Duboko je. Ilja je prvo hteo da
uzme telefon u zube i da njime svetli, ali se plašio da će mu ispasti i razbiti
se. Spoljašnje svetlosti bilo je samo na površini; dalje crnilo.
A šta ako on nije tu, u jami?
Nije li neobično to što ga za toliko dana nisu pronašli, iako se odmah
tu pored odvijaju radovi? Usred modernog kvarta s poslovnim prostorima.
A ako nije umro, ako je uspeo da pozove pomoć, ako su ga izvukli? A
nije u kontaktu s roditeljima, s Ninom jer je bez svesti, izgubio je mnogo
krvi? A ako Ilja nije nikog ubio?
Na trenutak umalo da se stropošta, jedva se uhvatio za ručku ispod,
visio je - i tu se završavalo. Noga je nagazila na to. Na Petju.
Bio je ovde. Tvrd, ukočen. Nekada živ čovek.
Ilja je pažljivo stao pored - nekako između, okolo, da mu slučajno ne
zgazi lice. Izvadio je telefon, zagrejao ruke parom. Uključio je lampu.
Ležao je u takvoj pozi kao da je želeo da uradi kolut: glava nadole, telo
svaljeno odozgo. Nije video da ovde nije imao gde da se prevrne preko
glave - i desno i levo bila je cev, ali zagrađena rešetkama, a na rešetkama
katanci. Nezgodna poza. Trebalo je namestiti Petju udobnije, okrenuti ga
da bi ga pretresao. Ali tako iskrivljen se i ukočio. Jama valjda nije radila - i
tamo je bio mraz kao i na površini.
Ilja ga je prednjim delom oborio u stranu, namestio na bok. Hazin je
bio neposlušan i užasno težak; u svom strašnom kolutu on je pronašao
svoju ravnotežu i nije želeo da ga iko izbaci iz nje.
Osvetlio mu je lice: slomljeno, oči otvorene, beonjače u mrkoj krasti,
kovrdžava kosa zamršena, skorena. Tu se pojavio i nožić.
Zamutilo mu se pred očima, ali se savladao.
Zdravo, Petja.
Ja tamo gore glumim tebe, već sam zaboravio gde prestaješ ti, a gde
počinjem ja. Već pomišljam da nisi stvaran. Ali si stvaran - evo te. A ko je
onda gore?
Dobro, oprosti, trebalo bi da počistim tvoje džepove.
Proverio je desni džep jakne, u gornjem - ništa; gurnuo je ruku pod bok
težak kao tuč - u levi.
I odjednom odozgo glasovi. Bliže. Glasnije.
„Naravno, hoće produžetak! Danas je ponedeljak, ako se ne varam!”,
šalila se devojka.
„To su sve konvencionalnosti!”, uveravao ju je muškarac. „Aj’mo do
mene, parkiraću auto, iako čak mogu popiti čašicu.”
„Hoćeš da izjednačiš? Ja vodim dva: nula!”, smejala se devojka.
Sa svakom rečju su se približavali. Išli su ka onom prokletom terencu.
Ilja je brzo prigušio telefon, spustio se licem nadole. Morao je da se stisne
uz Petju.
„Ja računam samo na pobedu”, govorio je muškarac.
„Ne, pa ponedeljak je! Možemo li da dogovorimo revanš meč za
petak?”
 „Možemo, naravno! Sve možemo! Ma ajde da te odvezem? Nećeš
valjda sada da hvataš taksi po mrazu?”
„Ma samo da se otreznim malo!”, umirala je od smeha.
„Ma ajde, dok on ne dođe, da se ugrejemo u autu?”
„Najhitnije da se ne pregrejemo, Vadik.”
„Ja sam oličenje hladnokrvnosti.”
Petja nije istrulio, mirisao je na sneg, na sitan malter i rđu; nije bilo
nikakvog smrada leša. Hladni dani i mrazne noći pažljivo su ga čuvali.
Gospode, Petja.
Jesi li to ti? Onaj čije poslove obavljam? Isti onaj koji je onomad
odlučio da mi smesti na podijumu? Onaj kog sam ubio?
Hazin je sa zanimanjem ukočenim očima posmatrao zid u blizini.
„Ej, Vadik, gledaj, ovde je šaht otvoren! Pazi kad budeš izlazio!”
„Prokleti gastarbajteri su ostavili... Verovatno bi trebalo da zatvorimo?
Da neko ne upadne.”
„A tamo dole nema nikoga?”
„Alo!”, odjeknulo je u jami. „Ima li koga?”
Prestao je da diše, sakrio je pod sebe bele ruke. Ako taj čovek u kolima
ima pravu lampu, Ilja je gotov.
„Nikoga. Ajde stvarno da namaknemo.”
A hoće li Ilja moći da ga otvori iznutra?! Kako?
Viknuti im, izvući se napolje? A ako počnu da svetle, ispituju, vide...
Ne. I ostao je da leži ničice, tiho, kao ubijen i gurnut dole.
Muškarac se zadihao, gvožđe je zaškripalo, zaječalo, tresnulo kada je
postavljeno na mesto; i umesto tečne tame, u kojoj se Ilja taman navikao
da gleda bez lampe, jama se od vrha do dna ispunila crnim mazutom.
Jebiga, hvala ti, dobri čoveče.
Ovo dvoje su ga zapečatili dole, i kao da su ostali da stražare: kroz
poklopac su dopirali odlomci dogovaranja i smeha, nije smeo da se popne.
Ilja je oprezno uključio telefon, pomerio se.
A šta ako ja ostanem ovde s tobom, Petja Hazine?
To sam, izgleda, zaslužio?
Ma pridigni se malčice, šta imaš u levom džepu? Ništa, sto rubalja.
Zavukao je ruku u pantalone: u zadnje džepove, u prednje. Novčanika nije
bilo. Ključevi od auta, ključevi od kuće.
Iz nekog razloga me je sramota, Petja. Sramota što te drmusam, što te
pljačkam. Glupo je to što me je sramota, ali je tako.
Danas mi je tvoj otac rekao sledeće. To jest tebi je rekao. Koliko ćeš
još da naklapaš o studentu, nešto tog tipa.
Zar te je onda ipak bilo briga za to što si me pregazio? Raspravljao si s
roditeljima o tome. Jesi li se kolebao kada si dobio čin starijeg poručnika?
Šta ti je sinulo tada? A? Ajde, daj mi neki znak kad već ne možeš da
govoriš.
Spolja su i dalje brbljali i dalje su cupkali.
Trebalo je da se dokopa džepa na grudima, ali je Petja nekako čudno
stisnuo ruke uz telo, smetao je Ilji. U Hazinovim zgrčenim zamrznutim
mišićima bila je neka nadljudska snaga, Ilja nikako nije uspevao da ga
savlada i da mu razdvoji ruke.
Zar si žalio što si mi uzeo mladost?
Pa ja sam ti bio tuđinac. Crno ispod nokta, blato sa cipele.
Glasovi spolja su utihnuli, izgleda da su lupili vratima terenca,
pokrenuli su motor, ali nije radio ni glasnije ni tiše, već uprazno. Valjda su
se ljubili u autu?
Koliko će biti ovde?!
Setio se Petje i one poslednje noći. Minut pre nego što ga je pozvao. Sa
droljom koja pokušava da održi ravnotežu, s telefonom u ruci. Pijan,
urađen. Pogubljen. Odbačen od svojih. Otupeo od alkohola i praška. Kome
nije bilo moguće oprostiti i koji nije imao nameru da traži oproštaj ni od
koga.
Petja, odveo sam te u pogrešno vreme.
Iščupao sam te u pogrešno vreme. Svi ti kablovi koji su od stotinu ljudi
vodili ka tebi usijani su od napona. Toliko ti je ostalo poslova. Toliko
razgovora.
Pa ja nisam znao. Nisam namerno.
Znaš, momče, razumem te. Kolike su bile tvoje šanse da postaneš
normalan čovek s takvim ćaletom? Kod koga svi samo proždiru jedni
druge, kod koga ni za dobra ni za loša dela čovek ne trpi posledice, već
samo za slabost i nespretnost, koji samo želi da pred njim puze, đavo će ga
znati zbog čega, možda zbog toga što je on sam nekada u kasarni u
Usurijsku puzio i plesao pred starešinama, i vidiš kako ga je to navilo, za
ceo život, ili ne to, već kurac će znati šta, od čega bude tako, da nećeš da
se smiriš dok ne sateraš čoveka u ćošak, tako je i tebe terao, terao da bi sve
bilo po njegovom: murija, zvanja, generalova ćerka, eto takav najbolji
život je želeo za tebe, mislio je da si vojničić, savijen od bakarne žice, od
kakve je on navikao da savija ljude u svojoj upravi, ali se zbog nečega
ispostavilo da si ti od čelične, bez obzira na takvog oca, i ti nisi mogao
lepo da se saviješ, već samo da se prelomiš napola, a on te je terao,
rastezao, a ti si uzeo - i napola, i njemu su u rukama ostala samo dva ravna
komada usijana na krajevima, a on to još ništa ne zna, još ništa nije
shvatio, a ipak želi pobedu, želi da njegova bude poslednja, da se pokaješ
za svoje gluposti i da dalje živiš samo onako kako ti on odredi, ne zna da
više nisi pod njegovom vlašću, a i kada bi znao, ma i kakve si šanse imao s
takvim taticom, pitam se - nikakve.
Petja je ćutao. Ležao je sklupčan, kao zakržljali embrion, lica poput
mrke maske, ukrućen i leden, nije žmirkao pod belom jarkom lampom.
Ilja ga je zagrlio, gurnuo mu prste pod mišku, u onaj džep iznad srca iz
kog je Petja izvukao dokument o oslobođenju i gurnuo ga Ilji pod nos. I
napipao je tamo malo, sipko, u polietenu - našao je svetinju. Izvukao je:
crna plastika ista kao ona koju mu je Hazin u „Raju” stavio u džep. Ista
takva. Samo što unutra nije umotano šest majušnih kesica, već tri - po dva
grama u svakoj, specijalno Petjino pakovanje, Ilja ga je odmah prepoznao.
Dok ga je grlio, dao mu je još svoje toplote i postalo mu je
nepodnošljivo hladno. A Petja se nimalo nije ugrejao. Gore su i dalje
ćutali, sedeli u svom toplom autu, smejali se ili ljubili, nikuda nisu žurili, a
Ilja je malo-pomalo skapavao u zagrljaju sa ubijenim.
Nikakve šanse. Ne bih rekao da ni za šta nisi odlučivao - uradio si to
što si uradio, ali tako sam i ja, razumem te, momče, ali razumi i ti mene,
bio sam u crkvi pre neki dan, tamo je mrtva tišina, ali grešni smo, šta
misliš, ispostavilo se da sam ja grešnik, ali i ti si grešnik, i ko će nam
otpustiti grehe ako su u crkvi svi zauzeti biznisom, a pravednici brbljaju o
kosmosu, oni se ne petljaju u zemaljska posla, šta nam oni mogu otpustiti,
ništa, jebiga, oni nam, blebetala, neće olakšati, samo ti i ja jedan drugom
možemo pomoći, ti meni, ja tebi, evo, ja sam tebe razumeo i ti razumi
mene.
Nije ga bilo briga što Ilja ovde drži propoved.
Prsti na nogama su već prestali da trnu i otupeli su, počeo je da pada u
san, i Ilja je, kako ne bi zaspao, gnječio Petjinu kesicu, prstima osluškivao
kako tamo sitne mrvice peska sipe i škripuću.
Odjednom je video Petjin ključ od kuće kako je prišao katancu na
rešetki, promrdao se u ključaonici i otključao, odvojio rđavu kapljicu,
četvoronoške propuzio po cevi, po zamrznutom podzemnom potoku,
tražeći toplinu, samo da se ugreje, i video je bočnu granu koja vodi kući, u
Lobnju - tačno tamo, Ilja je nekako sto posto bio uveren u to, i on je
skrenuo tamo, a zatim se osvrnuo - neko je bučno, nezgrapno puzio za
njim. Osvetlio je lampom - Petja, takođe četvoronoške, ali teško puzi jer
mu je glava okrenuta u stranu i nadole, klonula na grudi, ne dozvoljava
očima da gledaju. Ne vidi, ali bez greške ide za Iljom, na svim skretanjima
ide u ispravnu stranu, po mirisu valjda, i postaje jasno da se neće odvojiti
od Ilje, da će Hazin, možda ne odmah, ali pre ili kasnije, po toplim
tragovima pronaći put do Iljine kuće i pozvati se u goste.
 Gore je riknuo auto i Ilja se povratio.
Za sekund je motor u daljini utihnuo i to je bilo to. Otišli su. Sloboda.
Prsti su mu se skoro savili, trebalo ih je otkraviti gurnuvši ih pod
mišku. Savijao je kolena, trudeći se da se ne sruši na Petju. Noge su bolele,
svi mišići su počeli da se koče. Nekako ih je oživeo, sakrio je trofej, na
jedvite jade se uspeo uz klizave ručke koje su pekle; ovaj put bio je
namenjen samo za dole, nije bilo predodređeno da se Ilja vrati. Ali on je
mislio na Gošu, kog će sada pozvati, na pasoš po koji će ići sutra čim
ustane, na Kolumbiju, u koju može i mora stići, na avion kojim će leteti. A
zbog aviona i na Ninu, koja se tvrdoglavo spremala da uči za pilota.
Lupio je temenom o gvožđe, ruke umalo da mu popuste.
Ne, neće pasti nazad ka mrtvima. Živeće. Želi da živi.
U inat njima, na štetu.
Načinio je još pola koračića uvis, spustio glavu, kao što je Petji bila
spuštena, upro kičmom o poklopac - jauknuo - i izbio ga; brzo izjurio na
led, namakao krug i odmah, teturajući se, polusagnut, ne osvrćući se,
prestravljen, krenuo prema izlazu iz lavirinta od cigle.
Tek sa ulice je pisao Goši, kada je već znao da niko ne može da ga
dovede u vezu s jamom.
„Batice, dobre vesti. Pošiljkica iz Kolumbije.”
„Uzeo bih par komada”, odazvao se Goša.
„Imam šest, uzmi za rezervu, dajem popust!”, Ilja je nabadao rukama
koje se tresu, ne iz prvog pokušaja. „Pedesetica za sve!”
Goša je utihnuo, očigledno je kalkulisao. Ilja je znao da je pogodba
bila zgodna. Popust skoro trideset posto.
„Tek sutra mogu da skupim!”, odlučio je Goša na kraju.
„Onda i roba sutra. Ujutru”, Ilja je postavio uslov.
„Ajde da doručkujemo u ’Kafemaniji’ na Sadovo-Kudrinskoj? U
deset?”
„Super.”
I još jedna poruka je odmah stigla. Od Nine.
„Idem da spavam. Samo sam želela da ti napišem da mislim na tebe
ceo dan. Ovo nije slinavljenje! Istina je. Na pitanje iz tvog pisma: da, i
meni je užasno. Ali nekako ćemo se izvući!”
Kako, Nina?

***

U kuću je upao iza ponoći, zapušenog nosa, grla izderanog od kašlja,

očiju punih suza - kada bi ga neko nepoznat sreo, pomislio bi da Ilja plače.
 Čak je zaboravio da proveri šibice koje je postavio na ulaznim vratima
kako bi znao da li su tuđini otvarali stan.
Nije imao snage ni za šta.
U stanu je bilo hladno: kada je izašao, ostavio je otvoren prozorčić.
Odmah je u hodniku skinuo sa sebe svu odeću, sav veš i go, drhteći,
otrčao u kupatilo - tamo je odvrnuo slavinu maltene do ključale vode - i
pod tuš, tuš, da odmrzne meso.
Stajao je licem okrenutim prema zidu, očiju prema kvadratima pločica,
tresući se, nije mu bilo dovoljno vruće vode. Voda je gubila na snazi dok
je prolazila kroz hladan vazduh i nije šurila, samo je grejala. A želeo je da
se ošuri.
Piljio je i piljio u pločice - i odjednom je krajičkom oka primetio nešto:
ne iza i bočno, već na samoj ivici vidnog polja.
Kao prozračna senka, ali ne senka, kao bezbojni celofan rastegnut u
visini čoveka. Kao da je bestelesno, ali kreće se, živo.
Jesi li se to ti tamo zalepio za mene i upleo sa mnom jer sam ti pokazao
put do svoje kuće?
Srce je zatutnjalo, Ilja se naglo okrenuo: licem - prema tome.
To se samo para kovitlala.
Para od vruće vode se podizala iz izgrebane kade i tkala siluete.
Para.
 14.

Utorak je bio u plusu i bez oblaka.

Oblaci su se razišli još tokom noći, kao da su imali probu pred nekakav
državni praznik. Vratili su toplinu i čak su propustili vazduh koji je u
potpunosti mirisao na proleće. Ljudi su žmirkali na jakom uvezenom
suncu i pokušavali da se osmehuju. Zraci su se prelamali kroz prozore
vagona, kroz njih su se pojavljivale brazde od brisanja i prljavština od
uglja.
I još je od Nine stiglo radosno:
„Dobro jutro! Vreme je poblesavilo! Želim da šetam s tobom!”
„Jutro!”, otpozdravio je. „Radim!”
Ilja je kesice sakrio u čizme. Išao je sigurno prema policajcima koji su
stajali kao brana na potoku: gledao je u telefon i to kao da ga je činilo
nevidljivim za njih. Kao da čovek s novim ajfonom nije mogao da bude
ubica i diler droge. Samo što se njihovi psi nisu razumeli u telefone i zbog
toga je i sakrio prašak pod đonove da odbije miris. Tamo je bio ispupčen
poput brežuljaka, žuljao stopala, podsećao na sebe.
Odlučio je da u poslednjem trenutku upozori Gošu da će on sam doći
umesto Hazina kako bi ovaj već bio na mestu s novcem, kako bi već bio
ubeđen da će dobiti svoju dozu i kako bi predosećanje zadovoljstva
zasenilo nepoverenje. Od njega je prvo dobio poruku na Votsapu da kasni,
zatim da je stigao. I onda je napisao: „Pozvali su me hitno, doneće moj
čovek.” Nije pitao Gošu da li mu odgovara, a Goša se nije raspravljao.
Opijati su ga zvali svojim umiljatim talasima, nevezano za Ilju, ledeći
mu um.
 Ispostavilo se da kafić nije kafić, već restoran; Ilja je ušao unutra kao
skitnica. Okolo su sedeli bogati istočnjački muškarci u odelima, nestvarne
devojke, za jednim stolom je jedva poznat glumac izveštačeno pričao o
nekom svom filmu. Mirisalo je na svež hleb, na ulazu je bio izlog sa
ukrašenim pecivima. Obezbeđenje je pitalo Ilju da li ga ovde neko
očekuje; očekivali su ga.
Goša se vrpoljio na kauču, licem okrenutim prema ulazu, odmah je
prepoznao Ilju. Pogledi su im se susreli - povezali su se. Goša je zagladio
svoju kosu - plavu, razbarušenu - osmehnuo se Ilji.
„Šalje te Petar?”, pitao je za svaki slučaj, već ispruživši ruku. „Šta je,
ima posla?”
„Zauzet je. Jesi li poneo novac?”
„Sve sam poneo!” uverio ga je Goša. „Žuriš li? Hoćeš da doručkuješ sa
mnom? Ja sam tako isplanirao, a Pedro me je ispalio zbog tog posla. Ovde
imaju odlične kaše, peciva sa sirom su prosto sjajna i my favorite -
lepinjice od krompira s lososom. S pavlakom. Za mamurluk. Sa
zadovoljstvom ću te častiti. The friend of my friend is my friend. Inače, ti
si?”
„Petja. Isto Petja.”
Goša uživo nije bio odbojan kao na onoj fotki koju je poslao Ilji u
subotu iz kluba radi prepoznavanja. Običan momak, malo stariji od Ilje,
kao da je izmožden noćnim životom. Ilji se nije ni ulagivao, niti se nad
njim uzdizao, odnosio se kao prema sebi ravnom. Jednostavno je želeo da
ujutru proćaska s nekim.
A i Ilja je želeo da porazgovara sa živim čovekom. Poklopili su se.
„Lepinjice od krompira”, rekao je Goši. „Samo što baš nemam mnogo
vremena.”
Seo je na savijenu drvenu stolicu, bajcovanu - njegov deda je imao
takvu u kući na selu. Disciplinovani konobari su kružili po sali - svi su
imali nasmejana lica, kao da su apsolventi na MGU. Kroz stakla se mogla
videti visoka zgrada na Krasnoj Presnji. Sve ostalo bilo je zaliveno
plavetnilom.
„Its OK, ovo je Moskva!”, klimnuo je Goša. „Ovde ga malo ko ima.
Čime se baviš?”
„Evo ovim ovde”, Ilja je šmrknuo. „A ti?”
„Jer ste vi svi tamo Petje, a? Ili je to zbog konspiracije?”
„Nemoj me odati”, namignuo mu je Ilja, predosetivši ton.
„Ma i sam sam strašno zaverenički nastrojen! Totalno sam paranoičan,
Petja me je prvi podstakao, na Mesindžeru ne pišem nikakve
kompromitujuće reči i sve vreme pipam telefon - da se možda ne greje dok
ga ne koristim? A šta ako su mi podmetnuli nekakvu softverčinu krišom i
prate me! Mogu li vaši da prate? Ili je Hey no panic it’s Titanic?”
„Naši mogu sve”, sigurno je izgovorio Ilja. „Šta kažeš, čime se baviš?”
„Joj, ma svim redom! Znaš, imamo tako čarobno kraljevstvo - tek
startuješ s nečim stvarnim - odmah ti ili prete ili te otmu! Ali to je
normalno, ovo je safari! Pa ljudi zato i idu u Afriku, da bi se uradili
adrenalinom! Tamo u Americi love slonove - „Grinpis”28 hrane hrčcima!
Ali zato u Africi mogu da love i tebe, i to nekakva deca s kalašima i
mačetama, molim lepo! Kod nas je kao kada Kusto pliva sa ajkulama,
takav je život. Devojko, lepinjice, još lepinjica! I meni kafu sa alvom,
imate, jel’ tako? Biće? Strava! A dugo poznaješ Pedra? Ovog,
originalnog?”
„Sedam godina”, rekao je Ilja. „S posla.”
„Ma tako sam i mislio. A ukratko, imao sam svoju građevinsku firmu,
onda su svratili ljudi sa epoletama, trebalo se maknuti, onda sam trgovao
akcijama dok tu nije počeo loto, jedva sam uspeo da spasem svoje kopejke,
onda sam sa drugarima započeo start-up, ovi s vrha piramide su nam uveli
takav zakon da nam se sve pretvorilo u bundevu, onda smo otvorili
nargila-bar - ovi nam zabranili, znači ima leba gde ima duvana, uleteli smo
u bezizlaznu situaciju, sada se mučim za platu unapred, razvojni direktor.
Ali je veoma teško stizati na vreme na posao, evo i sada bogami. A plata
nikako nije za iskonskog ruskog avanturistu, plata unižava ljudsko
dostojanstvo.”
„Slažem se”, potvrdio je Ilja jer je Goša očima u njemu tražio podršku.
„Ja sam kockar, kapiraš, a kazino su takođe zabranili. Ali zapravo bravo za
njih što sve redom brane, ja smatram da, što je zabrana stroža, više se želi.
Pa u SSSR-u je seks bio zabranjen - i ljudima se toliko kresalo, toliko su
bili napaljeni! Deda mi je pričao. A sada se može u bilo kojoj pozi, još su
tu i razni Tinderi, uopšte nema problema s tim, i svi su postali nekako
mlitavi. Iako, naravno, sudim prema sebi, možda se to samo testosteron
stisnuo i nije Čubajs kriv. Kakve su ti lepinje?”
„Da se raspametiš”, priznao je Ilja. „Mislim da ovakve uopšte nikada
nisam jeo. Losos uopšte. Stvarno se topi u ustima.”
„Pa kažem ti, simply amazing! Premda”, Goša je zaškiljio na suncu,
„ako već govorimo o testosteronu, eno tamo sede dve prelepe turgenjevske
gospođice i one bi, očigledno, želele da porazgovaraju s nama o sudbini
otadžbine, a sigurno nemaju s kim. Izgleda da je ovde svima, osim tebi i
meni, otadžbina sporedna stvar. Možda da im predložimo kulturni program
za danas, a? Baš mi se ne ide na posao kada je ovakvo vreme! A realno,
jesam li direktor ili nisam, dođavola? Verovatno su i one direktorke, čim
se vrzmaju ovuda umesto da budu na poslu. To jest, istog smo socijalnog
statusa kao i one i, sudeći po obliku njihovih usana, mogli bismo imati
zajednička interesovanja! Gle, gle, smeška se, vidiš? Nama, između
ostalog!” Podigao je okruglu šoljicu s kafom kao da je čaša za vino,
nazdravljajući ženama.
Ilja se okrenuo: veoma lepe devojke zaista su se kikotale.
„Gotovo, naše su! Usput, ovde u ’Garaži’ je strava izložba, dovezli su
nekakvog Katalonca koji radi nešto tipa pop-art samo u 3D. Nisi video?
Nekakav Žordi, u Vilidžu je bila recenzija, sve u svemu - vau! Ili možemo
u park ’Muzeon’, lepo je vreme, i da ih pozovemo uz reku, tipa zdrav
način života, u trendu smo. A onda i u ’Tretjakovku’, ma u filijalu
direktno, ne pomerajući se od kase. Vrlo kulturno, Turgenjev bi pohvalio!
A zatim u bioskop da se ugrejemo, na Krasnoj Presnji je gomila
raznorazne evropske omladine. Ili obrnuto, na zatvoreno klizalište, to ih
uvek pali, a uveče možemo u restorančić i na neke karaoke, u ’Ukrajini’
imam nekoliko kupona, Petja jedan ih inače voli, i posle takvog dana
prepunog emocija samo najozloglašenija snežna kraljica nam ne bi
uzvratila! I evo sada ćemo im prirediti prave, da tako kažem...”
„Lepinjice”, dobacio je Ilja ozbiljnog izraza lica.
„Tako je!”, zasmejao se Goša. „Biće veoma skladno - početi dan njima
i njima ga i završiti. Prstenasta struktura, sve je tako! Aj’mo? Jesi li
kolima?”
„Taksijem.”
„Ej, čekaj, kod njih seda treća? Eto, nesreća za nas, kiselo-bazni
disbalans! E! A šta ako Pedro pozove, ako ga nisu angažovali na ceo
dan...” Goša je uzeo sa stola svoj telefon, skliznuo prstom po ekranu.
„Tražio je da ga ne zovu, ima nekakvu sednicu”, prekinuo ga je Ilja.
„Ma napisaćemo, ako može - može, ako ne može - ne može!” On je
neverovatnom brzinom iskucao poruku - brže nego što je Ilja stigao u
džepu da napipa ručicu za isključivanje zvuka.
Zatandrkalo je.
„Imaš poruku”, Goša mu je skrenuo pažnju. „Feel free. Meni je sva ta
etikecija da se za stolom sa drugovima ne sme biti na telefonu potpuno
strana.”
„Kasnije ću. Slušaj, nemam ništa protiv tvog plana”, ubacio je Ilja da
bi mu odvukao pažnju. „Ali tek sam raskinuo sa devojkom, pa dok rana ne
zaraste.”
„Au. I feel your pain. I ja sam je ranije imao, ali mi je Pedro pokazao
drugačiji život i mojoj skvo se on nije svideo. Sada sam slobodan kao
prolećni lahor. Stvarno sam mu zahvalan. A ovako je čak bolje, znaš, po
mene lično. Ja sam je zavlačio svadbom, zavlačio i onda sam jednostavno
shvatio da je ne volim. Shvatio sam kada sam već raskinuo. I njoj je bolje,
odmah je poletela sa udajom, i meni. Sve u svemu, pao mi je kamen sa
srca. Ma sva ta priča, znaš, s porodicom, s kućom, sa decom - nekako nije
moja. Ja sam za to da se živi u sadašnjem trenutku. Imam hleba - odlično,
nemam - prosjački štap. Imam novca - častim sve dame šampanjcem,
nemam - živim na kredit. Ženama se takav pristup veoma sviđa prva tri
sastanka, ali se kasnije nešto u njima lomi. Možda još uvek nisam sazreo
za veliku ljubav. Za tu težinu treba skupiti mnogo malih.”
„Slušaj, Gošo”, rekao je Ilja. „Ja zapravo treba da stignem da obavim
još nekoliko stvari. Još uvek nisam direktor.”
„Kapiram! A ja ću se onda premestiti u cvećnjak. Ti i Petar ste takvi
izdajnici, moram sam jednim grudima zakloniti tri puškarnice... Ili
obrnuto... Lepinjice na moj račun!” Goša je počeo da maše turgenjevskim
gospođicama papirnom salvetom kao maramicom kroz prozor voza koji je
kretao za Baden-Baden.
„A naš poslić?”, podsetio ga je Ilja.
„0, dođavola! Zamisli, zaneo sam se!”, počeo je da se smeje ovaj. „A
kako ćemo? Ovde bi bilo nekako čudno.”
„Gde je kupatilo? Dođi za minut.”
U toaletu je istresao kesice, izgnječio ih, čak špricnuo dezodoransom.
Umio se. Pogledao se u ogledalo i shvatio da ne može da sakrije osmeh.
„Šta je, pičko?”, rekao je sebi.
Ovaj Goša je bio njegov potpuni antipod. Verovatno mu je baš neko
takav bio potreban sada, posle robije, da mu malo odmrzne i dušu. Čak je
žalio što sada ne može da batali sve i provodi se s njim od jutra do mraka;
zarazio se Gošinim budalastim zanosom.
Neko je pokucao na vrata. Ilja je otvorio - Goša se prikrao unutra,
živopisno se osvrćući, kao u nekom parodijskom krimi-filmu.
„Stvarno ima šest grama?”, pitao je. „Daj da gvirnem.”
„Časna pionirska”, rekao je Ilja. „Pogledaj.”
„Dobro, ali i kod mene je sve časno!” Goša je izvukao novčanik,
izbrojao deset novčanica od pet hiljada. „A ne znaš zbog čega je toliki
popust? Jel’ dobar stuff? Otvorio je jednu od kesica, liznuo mrvicu.
„Rasprodaja”, rekao je Ilja. „Kraj sezone.”
„Pa strava! Inače ne bih kupovao na veliko, ali kad je nabavna cena...
Slušaj, hoćeš da zapišeš broj?”, predložio mu je Goša. „Ako bude još
popusta. Ili da jednostavno izađemo u klub. Zalečićemo ti ranu. Yes?”
„Yes”, rekao je Ilja i dodirnuo telefon u džepu. „Da, imam tvoj broj,
Petja mi je dao.”
 „Onda je to sve! I appreciate our business!”, Goša mu je stegao ruku.
„Pozdravi Petra!”
Otvorili su vrata, izašli. U redu je stajala jedna od one tri, turgenjevske.
„Nije to što mislite”, rekao je Goša na kraju.

***

Izašao je i prebrajao još jedanput.

Na jarkom suncu je pogledao kroz jednu novčanicu. Kroz novac nije
zaslepljivalo.
Prave petohiljadarke, i tačno deset. Nove, šuškave, mirišu na svežu
boju za novac - po aromi sličnu mehurićima od sapuna. Dobar je momak
Goša.
Sada je mogao širokim korakom da se uputi odavde u tu firmu za
pasoše, do tamo se moglo prepešačiti, ranije je proverio. A mogao je čak i
pretrčati - toliko je smelosti bilo u tih deset novčanica. Kao da je Goša
obezbedio Ilju, a ne obrnuto.
Zatandrkalo mu je u džepu: Od Goše - Petji.
„Stvar je rešena! Hvala na popustu! Dobar je momak taj tvoj čovek, što
mi ga nisi pokazao ranije? :)”
Iza leđa se i Goša njemu osmehivao; Ilji je postalo toplo.
Gledao je na Moskvu žmirkajući i razmišljao: samo se čini da nju čine
kuće i putevi. Sve, naravno, čine ljudi. S kim provodiš vreme, takav grad i
vidiš. Onaj komadić Moskve koji mu se ukazivao kroz prozore vozova,
autobusa, čak i taksija, onih pet ulica koje je prepešačio - to je mrvica,
zarez olovkom na karti, a karta još nije ravna, ide i u visinu i u dubinu.
Neke izložbe u nekoj garaži, nova filijala u „Tretjakovki”, kej su
obnovili, izlazi hiljade filmova, restorani, i eno, bože - nekakve posrane
lepinjice u nekakvom kafiću - takve da zajedno s njima možeš progutati i
jezik, a za kafu sa alvom - prodati dušu!
Ništa ne završava Lobnjom, niti počinje njom, njegove fantazije o
slikarima u potkrovlju naivne su i filmske, a život je i čudniji i raskošniji.
Moskva je u suštini bila ona stara - po Sadovom su u deset traka išli
razmetljivi skupi uvozni automobili i prodavnice sa budućnošću u svom
asortimanu nigde nisu nestale, samo su napravile skromnije reklame; ali to
je bila takva skromnost kao kod kurve u crkvi. Sve je tu bilo na mestu, bio
je potreban samo dobar vodič. Ali to već nije za Ilju; Ilja će se možda
uskoro oprostiti od Moskve i trebaće mu pratilac po kolumbijskoj džungli.
Još jedanput je zašuštao novčanicama.
I zaustavio se.
 Ima pedeset hiljada.
A sahrana klase „Standard” košta samo dvadeset i četiri i petsto, to je
dobro zapamtio. I tamo zemlja još nešto. Tačnije, može odmah sada sesti u
taksi i otići odavde kući, preuzeti majku iz mrtvačnice i sahraniti je danas,
dobro, sutra.
Nema potrebe da čeka nekakvu primopredaju, četvrtak za koji je
neizvesno da li će nastupiti ili neće. Može im solidno platiti da je operu,
presvuku u lepšu odeću, može pozvati tetka Iru. I njih dvoje bi je sahranili.
Za to ima - već sada.
Šta da čeka?
Telefon agenta za sahrane bio je ukucan u Iljin telefon, sad će pozvati
tu ženu da pohitaju - sam svakako ne može da se snađe sa svim tim
stvarima. I uspeće zato što će taj Petjin novac otići na potrebno, na
ispravno. A ne na bekstvo.
Pa zbog toga je zadržao Petjin mobilni, zar ne?
Pa eto: može pre roka ispuniti sve što je tada zamislio. Ne treba ničim
rizikovati. I ne sme.
I šta onda, pitao je asfalt.
Onda - sve?
Mi se nikuda nismo spremali kada smo smišljali prvobitni plan. Mislili
smo da se ispružimo po zemlji: mama - udobnije, a ja - kako ispadne. Ali
su se zatim desili novi „Crveni oktobar” i devojka Ruža-Gulja i
Kolumbija.
Na to sada treba zaboraviti, tražio je od vazduha.
Nije neophodno.
Treba samo da obavi stvari ispravnim redosledom i to je sve. Prvo
treba da se snađe s mrtvima, a kasnije sa živima. Sahraniti je danas, zatim
pregurati do četvrtka i u četvrtak odmah podneti zahtev za pasoš od
jalijaševog novca. Sakriti se negde - s novcem to nije problem - sačekati
pasoš i pobeći.
Sve će uspeti.
A ako primopredaja propadne, zapitao se. Pa trebalo je da preuzmem
od Igora njihovu robu - a Igor neće da je preda nikome osim Petji. Oni
onda neće platiti i nikakav pasoš sebi ne mogu izraditi. Ostaće mi samo da
proverim obarač na „makarovu” da se ne mučim previše dugo kada dođu
za mnom. Ko da mi zabrani?
Ali ako danas platim pasoš, evo sada, s nadom u četvrtak, a
primopredaja svakako propadne? Igor mi neće dati moje, neću imati šta da
predam Muhamedu, a majka će čekati dok je ne izvučem i čekaće uzalud?
Dobiću pasoš: recimo da ga ipak dobijem - i šta da radim s pravom da
pobegnem od nje, šta da radim s ružnom crvenom knjižicom, ali bez
slobode u džepovima?
Ljudi su zaobilazili Ilju, zaustavio se na nekoliko desetina koraka od
pandura, zainteresovali su ga. Ilja je odatle video zgradu u kojoj se nalazila
firma za pasoše. S tog rastojanja mogao je da razazna broj zgrade svojim
izoštrenim vidom. Tamo su mu mogli prodati šansu za pedeset hiljada
rubalja. Možda jedinu šansu koja mu je još ostala.
Načinio je korak unazad.
Još jedan. Još.
Mora da postupi ispravno.
Ne brini, mama, sve ću učiniti kako treba. Kao što bi ti želela.
Video je kako leži ispod pokrivača s nepoznatim kosmatim
muškarcem. Leži okrenuta od Ilje, ne gleda sina.
Okrenuo je leđa toj zgradi, krenuo dalje.
Kako ti želiš. Kako se mora.
Odavde ću se sada vratiti u našu Lobnju, pozvaću onu kao saosećajnu
groznu ženu, ona će nam sve organizovati na najbolji način, okupaćemo te
i očešljati, položićemo te na meki jastuk i namestiti ti glavu da gledaš uvis,
izgledaćeš prosto kao da si se umorila i zaspala. Potrošiću skoro sve što mi
ostane da ti kupim komad zemlje i, ako uspem, na njemu će rasti neki
četinar, jelka ili bor, i biće na zabačenom mestu groblja - ja te svakako
neću moći posećivati, a što dalje bude od ulaza, biće ti mirnije da ležiš, a
kažu da sada mrtvace svakih desetak godina sabijaju ako se o njima niko
ne stara. Neću imati dovoljno novca da ti podignem spomenik, ali tamo će
biti neki pristojan kamen, za to ću skrpiti. Bićeš zadovoljna.
Da li ćeš biti zadovoljna?
Ne znam šta će posle toga biti sa mnom, koliko još mogu da tavorim C
na ovom svetu. Ko zna da li ću uspeti da pobegnem u tu fantastičnu
Kolumbiju po ovoj računici. Ali ti i ne odobravaš ovu moju ideju sa
bekstvom, zar ne? Iako ti nisam rekao šta sam sve uradio, ipak već sve
znaš. I ako si me onako izmlatila zbog dvorišnog mačka, šta li mi sledi
zbog čoveka? Sigurno bi rekla da se za sve u životu mora odgovarati, zar
ne? Za sve treba platiti. Da je ubiti i pobeći nemoguće, da je to gadost i
bezdušnost. Preklao sam lošeg čoveka, ali preklao sam živog, šta bi na to
rekla. Juče sam pokušao da razgovaram s njim, ali on ćuti baš kao što ti
ćutiš.
Sve vreme sam sam ovde: vičem u jamu, a odgovara mi eho.
Zazujalo mu je u džepu.
Ilja nije odmah osetio. Tek kada se zujanje muva prenelo kroz tkaninu
do kože - opazio je, shvatio, izvukao: DS.
 Dozvolili ste mi da ne postojim do vikenda, Denise Sergejeviču.
Šta ću vam ponovo? Šta ću vam sada?
Nije se javio: pijan sam ili sam opet nestao s narkoticima, potražite me
po stacionarima. Glavu u pesak.
Ne može ništa drugo da smisli: bilo koji razgovor će odmah postati
saslušanje, uče ih da pletu omče i zamke, takve da se čovek sam zaplete i
uguši u izgovorenom.
Cin.
„Hazine, gde si? Ajde da se nađemo! Nemaš frke, ono od juče ti je već
oprošteno!”
Aha, oprošteno. Petja, Denis Sergejevič nije zaboravio na tebe, niti je
poverovao u tvoj uobičajeni nestanak. Prošla je noć, svanuo dan, uhvatio te
se ponovo. Tražiće te dok te ne nađe. Jedino pitanje je - da li će te naći do
četvrtka.
Telefon je prestao da dosađuje.
Ilja je koračao brzim koracima po Novom Arbatu, pokrivenom
granitnom pločom - odlazeći od Smolenske prema Arbatskoj. Prospekt su,
očigledno, promenili ne tako davno: postavili su visoke ljuljaške za
odrasle, kioske-knjižare obložene drvetom, otvoreno je desetak restorana,
jedan za drugim. Tadžici su se smestili na ljuljaške da se odmore: mladići
su ljuljali devojke, one su se kikotale. Sunce je u njima osvetlilo obične
ljude, kojima je nedostajala čak i jednostavna radost. Ilji je bilo prijatno da
to vidi, bilo mu je drago zbog Tadžika. Zbog života.
Došao je skoro do metroa. Uzeo je telefon da pogleda maršrutu - i
prislonio je na njega hladne prste. Iznenadio se: bio je vruć. Od čega kad je
bio u spoljašnjem džepu i ugašenog ekrana? Greje se, znači radi, a šta
tamo radi?
Sve je izgleda bilo zatvoreno i isključeno, ali na vrhu ekrana je svetlela
strelica: znači uključena je navigacija i GPS. Šta je ono Goša pričao za
softver za praćenje - da on može da usija telefon koji ne radi?
Petji su neprimetno zatezali omču dok im je jeo iz ruke, prvo su ga
pustili s povocem na slobodu da okovratnik samo malo zazvecka svojim
bodljikavim karikama, podsećali su psa da nije vuk, a sada počinju da
obmotavaju povodac oko ruke da bi u potrebnom trenutku cimnuli k sebi
zaboravljenu psinu. Gvozdene bodlje zabadale su se Ilji u vrat, uprle u
jabučicu, pronašle arterije, preostalo je da se cimnu i: „DOĐI, REKAO
SAM!”
Okrenuo se prema ljudima na ljuljaškama - i razljutio se na njih.
Zašto vi, gadovi, možete da živite, a ja ne?!
Pritisnuo je dugme za isključivanje, ugasio je aparat.
 Skrenuo je s maršrute: umesto da izbije pravo, uputio se levo.
Vičem u jamu, mama, i mogu li tamo da viknem još jedno pitanjce?
Ako je zatvor kazna, trebalo bi da bude poput naplate za učinjeno, jel’
tako? Ili je to lekcija? Ajde, reci mi, kao učiteljica. To je osveta onome
koji je ukrao i ubio ili je to da drugi na njegovoj koži nauče da ne ubijaju i
ne kradu? Šta sam ja uradio - puštao po vodi lampione, za to sam dobio
sedam godina? Znači, meni nije kazna, već lekcija, da se ubuduće ne
raspravljam s pandurima? Ili je to nekakva lekcija o životu, koju je trebalo
da izučim za sedam godina? Jebote, manje bih učio za doktora, čemu tako
mučna lekcija?! I kako to da su Petju drugačije učili? Da ne treba platiti,
već da se mora izvući. Šta ako si smeliji i proždireš druge, a oni ne stignu
ni da pisnu o odmazdi? Zar ne obožavaju u našoj zemlji mučitelje: ne iz
sujeverja koliko iz zavisti? Dobro mi je došlo tvoje učenje tamo, na robiji.
Vaspitala si me da budem dobar robijaš, dok su Petju odgojili u dobrog
stražara. Znaš, to su ti dva sveta. Čim dospeš u zatvor - odmah test. Mama,
gurnu ti metlu u ruke. Ako uzmeš da meteš - smrdećeš na birokratiju. Ako
odbij eš - znači s lopovima si: lopovu je smor da radi. Čuvari jure teškaše,
pendreče ih, zatvaraju u samicu, u ćeliju za ispitivanje - ali zato oni među
svojima steknu poštovanje; a pre ili kasnije stražari odustanu, i što si
samouverenije čuvao ugled dok su te mučili - stičeš više poštovanja. Ne
daj bože da teškaša ili nekog njemu bliskog otkucaš. Između birokratije i
teškaša je rat bez milosti. Ako te zapišu kao drukaru, upecan si - bez
zaštite birokratije overe te u tren oka, ili te čak izopšte skroz, postaješ
„analitičar”. A izopšten si, mama, za čitav život, i iz bajboka izlaziš na
slobodu izopšten - iz tog sloja, iz te kaste se ne možeš izvući. Ni
birokratija neće biti nežna s tobom, drukarom. Sada si njihov, kuda ćeš?
Sada uvek otkucavaj. Na robiji razumni muškarac hoda po tankoj žici,
balansira da ne dospe ni kod jednih ni kod drugih i da ostane muškarac.29
Pa zamalo da se slomim onomad, druge godine, kada sam hteo da isečem
vene, a izvukao me je čika Borja Lapin. Sažalio se, odgovorio me, zaštitio
i uopšte se ponašao prema meni kao prema rođenom, na slobodi ima sina
mojih godina. Zatvorili su ga zbog nekakvih mahinacija. Pričao je da su
mu partneri podmetnuli da bi dobili njegov deo. Iskusan čovek, umeo je da
se snađe sa svime tako da ga ne diraju zabadava. I dalje me je izvlačio iz
sumnjivih situacija dok ja nisam shvatio šta je i kako je tamo. I nekako
sam se držao njega. Nije me puštao kod teškaša. Kada izrodi ponižavaju,
to poniženje brzo melje, pretvara kosti u studen, naliva pomijama utrobu
zavezanog. Posle toga više nikada ne budeš svoj. Ali i kada izrodi poštuju,
od tog poštovanja ipak šibaju pomijama; samo te hrane njima kašikom, a
ne sipaju ti u grlo kroz rupu na kofi. Naviknućeš se, sam ćeš tražiti. Čika
Borja mi je odobrio da idem u aktiviste, ali samo da crtam zidne novine.
Neka se teškaši tome grohotom smeju, ali to je plus za disciplinu. Crtaš im
lažu - znači popravljaš se. Mama, marljivo sam crtao, skicirao, isplazivši
jezik. I još sam čuvarima izrezbario pepeljaru od drveta - u obliku
izdubljene lobanje s praznim očnim dupljama, izradio sam je za opkladu za
nedelju dana. Za to sleduje kutija cigareta. Bio sam ubeđen da idem na
uslovnu, molio se za uslovnu, nisam udisao suvišan vazduh da ga ne
uplašim, da izađem pola godine ranije. Tebi, mama, nisam imao kome
drugom osim tebi. A dva dana pred zasedanje u vezi s mojim slučajem
upravnik ITU30 kaže: predmet ti je dobar, Gorjunove, sad ćemo ga poslati
na sud. Za sada tu nema čemu da se prigovori, ali namestićemo ako nam
ne pomogneš. Kako da nam pomogneš? Treba da napišeš izjavu da je
uhapšeni Boris Ivanovič Lapin u više navrata pokušao seksualno da te
iskoristi. Bez rezultata, jer si nam ti čvrst, tako da tu nema govora. Za sada
ćemo tu izjavu staviti na sto, a ti ćeš za dve nedelje krenuti kući, jer će ti
sud odobriti uslovnu. A ako se budeš inatio, dodaćemo belešku u tvoj
predmet da i nisi neki aktivista i da nisi sigurno stupio na ispravan put i
služićeš kaznu. Nisi valjda mislio da ćeš se izvući upišanim zidnim
novinama, a? Ne, pola godine slobode je skuplje. A Lapina ćemo se
dokopati svakako, prići ćemo drugim putem. Tako da sam mogao izaći
pola godine ranije, mama. A šta bi s njim bilo posle? Možeš da
pretpostaviš. Bacili bi ga u sobu za ispitivanje sa kabadahijama, oni bi mu
pokazali - momka si hteo da „analiziraš”? Sad ćeš ti videti svoga boga. Ili
da uradim šta je ispravno. Mogao sam ranije stići, mogao sam. Ali nisam
stigao, mama. A znaš u čemu je bila čitava petljancija? Njegovi partneri su
to naručili spolja, odlučili su da nisu dovoljno odrali čika Borju, da bi
mogli još i njegovu kuću prepisati na sebe. Naručili su preko pandura, a
tamo je zgodnije mučiti uz pomoć teškaša. Eto, takva su ta dva sveta:
krvavi rat, ali kada biznis cveta, dramica se može pročitati po ulogama.
Reci im to u lice - pa vi sami sarađujete s policijom, vi, beskućnici, za
upravu sve radite - i odmah ti žiletom u klonji izbodu čitavu jetru i facu
nabiju u čučavac kao lekciju drugima - da niste ni pisnuli o ovome, gnjide,
jel’ vam jasno? S jedne strane medalje su lopovi, sa druge čuvari, i ko tu
koga kažnjava, mama, i za šta?! A ako je lekcija, čega je lekcija?! Uradio
sam sve kako treba, postupio sam po savesti i po onome kako si me učila u
školi, ljudski sam postupio, ali to nije pomoglo čika Borji, jer su ga se
dokopali drugim putem, kao što su i obećali, a meni, kao što su i obećali,
nisu dali uslovnu, ma i tragično je, izašao sam posle naznačenog roka, ali
sam zato ostao čist pred sobom, ostao sam čovek, ali sam zato kod tebe
zauvek zakasnio, i ti mi to nećeš oprostiti, sam sebi neću oprostiti, a evo,
Petjin otac je njemu za sve progledao kroz prste, oprostio što me je strpao
u zatvor, nebitnog, da se na robiji učim životu, i za njega nema nikakve
kazne, ja sam mu sam naplatio, a ne država i ne Bog, i šta, misliš da nisam
imao pravo to da mu tražim?!
A ko će meni sada naplatiti?
Da nećeš ti?
Zbog čega moram u pakao?!
Neću više nikome da plaćam! Nikome više ništa nisam dužan! Imam
pravo i da poživim! Hoću sa ovim brbljivcem na njegove izložbe! Hoću po
parkovima sa devojkama na bajsu! Hoću pod krovom tekilu i slike! Hoću u
idiotsku Kolumbiju! Jel’ jasno?! I mogu!
Eno sunca, njega mu baš sada mogu oteti! Za njega ne treba moliti,
stajati decenijama u redovima, onome ko sme, ima ga dovoljno! Koga su
naučili da ga iscedi za sebe, on se na njemu i greje, a koga su držali na
uzdi, zastrašivali - on ždere sneg i liže led!
Sada!
Makar jednom!
Shvatio je da se sve to vreme vraćao Povarskom ulicom - petljom -
nazad prema Sadovom. I ponovo je u blizini ugledao onu zgradu u kojoj je
firma s pasošima, ćoškasta staljinka. Do nje - podzemni prolaz.
Živ sam, živi sve vreme kasne, majko, a eto, mrtvi baš nikuda ne žure.
I ako si ti za pravdu, ako si zaista za pravdu, majko, onda mi daj da barem
pokušam, ostavi mi tu šansu! Znam, razumem da ti je dosadno u hladnoj
mrtvačnici s nepoznatim muškarcem. Sve vreme ti obećavam da ću te
odvesti odatle, da ću te odvesti kući, ali ti shvataš da je to izgovor,
obmana, da kod kuće nemaš šta da radiš, tamo ćeš početi da se raspadaš,
znaš da se spremam da te iz bolnice preselim na groblje, ispod bora i jelke,
u samoću.
Tamo te niko ne čeka, ma i na ovom svetu te niko ne čeka, tamo ti je
samoj takođe tužno, i eto, želela bi ne da ja tebe povedem sa sobom, već ti
- mene. Hoćeš da me povedeš sa sobom, jelda?
„Da?!”
Eho je odgovorio duž zida od pločica u podzemnom prolazu kao
rikošet:
„Da. Da. Da.”

***

Moglo bi se očekivati da će u Moskvi biti mnogo takvih begunaca kao

što je on, koji neizdrživo žele da nestanu, ali red je činio samo neki
veseljak. Otputovali su, šta li.
Ilja je stao u red, pružio Guljinu karticu iz „Ruže svetova”, a zatim i
pedeset hiljada ogromnoj i bezobličnoj, doteranoj, ofarbanoj u crno,
Nataliji Georgijevnoj. Sažvakala je i pedeseticu i Iljušine sumnje.
„Ti si onaj što je ležao? Sigurno si sve odležao? Nisi na uslovnoj?
Pokaži potvrdu. Dobro. Alina, kopiju. Sad ličnu.” Liznula je debele prste i
prelistala njegovu bordo ličnu kartu brzo, kao mašina za prebrojavanje
novca. „Alina, kopiju. Sad ćemo popuniti anketu.”
„Stvarno će mi dati?”, pitao je Ilja. „Svašta su mi pričali... Tamo gde
sam ležao.”
„Ako uđeš sa ulice kao seljačina, neće dati, naći će, iskopaće nešto”,
rekla je promuklim glasom. „A mi sa državnim organima imamo potpuno
međusobno razumevanje i u ljubavi smo. Misliš da je naš cenovnik tako
bezobziran? Ma nama je dobro ako od te pedesetice ostane i desetka.
Dobro. Ovde ne piši. Ovu rubriku ostavi praznu, prvo ćemo razmotriti. Da.
Dobro, dobro, dobro. A znaš li šta ćemo radi sigurnosti? Napravićemo
štamparsku grešku u jednom slovu tvog prezimena, ako nemaš ništa
protiv? Ne Gorjunov, već Gorjenov. Onda te pri odlasku neće naći ni u
bazi FSB-a. A kada budeš išao po pasoš u migraciono, prosto zanemari tu
grešku, važi?”
„A mogu tako?”, uznemirio se Ilja.
„Pa ako svi mogu, zašto ne bi mogao i ti? Nisi tamo neki neotesanac
koji se sprema da ide u Egipat da posmatra ribe, već VIP klijent! Ako sam
dobro razumela, pasoš po starom obrascu? Biometrijski će izrađivati
nedelju dana i za njega je potrebno dati otiske prstiju.”
„Onaj koji je najbrži. I bez otisaka”, nervozno je rekao Ilja, i dalje
očekujući da će ona sada nekako srušiti njegove fantazije.
„Po starom obrascu možemo srediti do četvrtka, brže nećemo uspeti.
Razlika je u tome što stari važi pet, a novi deset godina”, objasnila je
šalteruša.
„Dovoljno mi je pet. Taman.”
„E, sjajno. Dobro, a zašto nisi popunio broj telefona? Evo u ovu
rubriku zapiši broj telefona.”
Ilja se nije zbunio.
„Mobilni”, zalupkala je prstom po stolu Natalija Georgijevna. „Na taj
ćemo zvati ako se pojave neke nedoumice.”
„Ja... Da.”
Sada ima i drugi mobilni.
I po sećanju, kao što ga je okretao sto puta s robije, iz voza - zapisao
joj je majčin broj. Ko zna šta sve oni tamo u svojim instancama
proveravaju. Neka ne zovu na Petjin, već na mamin mobilni - Ilja ga je u
nedelju uzeo iz gradske bolnice.
Zvaće na tvoj, mama. Važi?
Ma sve i da ne važi. Samo ne sme zaboraviti da ga napuni, da ne bi
propustio poziv, ako ga bude.
„Znači, ti si nam na vrhu, hitno, danas je šta - utorak? E, ako sve bude
išlo glatko, u četvrtak ujutru ga možeš pokupiti, oni rade od osam. Dobro,
a sada, ajde da se fotografišeš.”
Kod njih se stvorio i foto-aparat: Ilja se namrštio, bacio pogled na
objektiv, škljocnulo je i sevnulo, za pola minuta iz štampača su izašla četiri
snimka. Nije ličila ni na fotografiju u ličnoj karti, ni na efenovsku. U ličnoj
je Ilja bio pun snova, razbarušen i mladalački drzak, u zatvorskim
dokumentima - to su prelistavali - potišten i podšišan. Ova fotografija bila
je u boji i na njoj se videlo kako je Ilja ubledeo. Jež nekadašnje smeđe
kose sada je bio boje slame, koža je postala mlečnobela, oči prozračne.
Krugovi ispod njih izdvajali su se samo radi kontrasta.
„Da, ne bi bilo loše da malo odmoriš”, rekla je Natalija Georgijevna.
„Kuda ideš?”
„Bilo kuda”, odgovorio je Ilja. „Na sunce.”
 15.

I ipak nije popuštalo.

Kako podvaliti sada kada je sve stavljeno na crveno?
Otišao je dalje od firme, ruka u džepu nedolično mu je stezala telefon,
dotrčao je, jedva izdržavši, do Krasne Presnje - i uključio ga. Trebalo je
ubediti Igora.
Koračao je po beskrajnoj granitnoj ploči, štitio ekran od jarkih zraka da
ga ne oštete, spoticao se o rubove - moskovska zemlja nije želela da
postane mesto vojne smotre, nadimala se od te kasarnske plemenitosti i
obluci kaldrme izbijali su iz redova - i kucao.
„Zdravo, Igore. Ipak mi treba danas-sutra.”
Ovaj nije žurio sa odgovorom, a telefon je i dalje bio usijan i baterija je
svakog minuta pomalo slabila. Ilja je kao gledao dole, zanimao se slovima
na četu, a zapravo je bio u iskušenju da naglo podigne glavu i okrene se:
da ne ide neko iza za njim? Kao što se pokazalo da su ga neprimetno
pratili u stopu od onog dvorišta na Kutuzovskom.
Sa druge strane Prstena ostavio je kafić u kome je veseli Goša plesao
kadril sa gospođicama, čak se pokolebao - da li da pređe, šta ako je on još
tamo? Ali nije prešao. Skrenuo je levo i duž stare kaldrme krenuo ka
„Barikadnoj”. U metrou mogu da ga traže koliko hoće, tamo sve vrvi od
ljudi, samo bi uzalud zagrejali aparaturu.
„Hazine! Mogu i odmah! Ti i ja!”, konačno je odgovorio Igor; gad nije
odustajao.
„Ako se bojiš zasede - ajde preko pošiljke”, predložio mu je Ilja.
„A čega se ti bojiš?”
 „Nisam u Moskvi sada, a treba mi hitno!”
„E onda se vrati što pre i ajde da se nađemo već jedanput”, rugao se
Igor.
Trebalo ga je dovesti u red. Juče se više dopadao Ilji - uplašen. A danas
je, kao i uvek, pisao reči samouvereno i drsko.
„Ne zanosi se preterano”, napisao je Igoru. „DS već postaje napet.”
Nije poznavao drugi bič za Igora. Iskucao je i spustio se dole. A ispred
ulaza u vagon primio je od Igora bombu:
„Hazine, DS postaje napet zbog tebe.”
Dobro. Dobro, dobro. Dobro, dobro, dobro.
Znači, razgovarali su. Denis Sergejevič je sigurno uhvatio Igora,
umirio ga, rekao da još uvek ne dolazi po njega i unajmio ga da ulovi
Petju. Onda i svi na poslu znaju? Zbog toga pandurska uprava danas ne
teroriše Ilju. A njemu je drago što im ne pada na pamet.
Pritisli su ga. Upropastiće!
Možda da se vrati i zatraži nazad novac za sahranu?
Đubre si ti, Igore, gad, zašto nećeš da postupiš onako kako smo se na
samom početku pripremali, a?! Prostačino kukavička, drukaro, predaćeš
me tom izrodu efesbeovcu, za šta?! Predomisli se, pristani! Šta te košta?
Tebi je to samo suvišan novac, a meni treba da me otkupi iz podzemlja!
Jemčio sam dušom: rizikujem majčin spokoj, svinja sam, gori gad od tebe,
ali ajde, pomozi mi, zapleši sa mnom! Da onda nisam zakasnio na sastanak
na Kutuzovski, da li bi mi ipak dao, da li bi?! Pa bio si spreman! Šta se to
promenilo?!
Sačekaj. Zastani.
Dobro. Razmisli. Diši.
Pa onaj Muhamed je Petjin lični kontakt, privatni, jel’ tako? Svi su oni
čekali Petju, da ga Petja ubedi da kupi i, znači, ostali nisu mogli da dođu
do njega, tako da ni Igor, ni Denis Sergejevič, ama baš niko nije mogao da
mu pokvari primopredaju. Muhamed Čistač nema od koga da sazna da Ilja
nije Petja, da on nema ništa, da prodaje vazduh. Ilja bi sada samo
vazduhom mogao da plati avans!
Našao je Muhameda, bacio udicu.
„Ostaje četvrtak?”
„Tačno, druže milicioneru!” iscerio se Muja. „Inače, hteo sam da te
pitam, koliko?”
Koliko? To Ilja ni sam nije znao. Koliko - čega?! Želi da zna cenu ili
količinu? A kakva je tura uopšte? Kako da ne umanji, ali i da ne pretera s
merom?
Mora opet kod Igora - blažim tonom, s malim prometom...
 „Dobro, o detaljima sutra kad se vratim u grad!”, poslao mu je Ilja, a
odmah zatim: „A koliko si uzeo iz skladišta?”
Strelica navigacije još uvek je svetlela na ekranu, svetlela je, kurva. Od
baterije je ostalo dvadeset posto, a još nije ni ručak.
Stigao je do Savelovske, vreme je da izađe. Deset posto; i Igor je tada
samo nabacio, uništivši Ilju kako priliči: „Kilo i po.”
Kilo i po. Ilja je pomnožio dvesta s jednom i po hiljadom. Trista. Čak i
ako su cene na veliko drugačije, to je više od dvesta pedeset hiljada dolara.
Dvesta. Pedeset. Hiljada.
Za to se može sve. Spomenik od mermera i beskrajan život.
Za ostatak baterije javio je Muhamedu najopasnije:
„Kilogram i po. Ali novac unapred po kuriru. Ne tražim ja, već oni.”
Muhamed nije stigao da odgovori - ugasilo se.

***

Ulazna vrata su bila odškrinuta - komadić cigle im nije dozvoljavao da

se zatvore; Ilja je to radio dok je bio školarac, kada je išao u dvorište da se
igra. Starice sa klupa su ga grdile zbog toga - malo li ih tuda tumara,
zaluta. Tada im se smejao i ipak gurao ciglicu u čeljust vrata, još bliže
šarkama da žene ne izvade. Zatim je na robiji slušao instrukcije kako se
starice dave peškirom, a kako vijačom. Uzalud se smejao. Starica je
zgodan plen, može je savladati i neko slabiji. Tamo se prisećao svojih
ciglica i majke.
Zamro je pored te cigle. Pogledao je okolo. Zid između prozora bio je
prazan. Svi školarci su izgleda iščezli i nastalo je carstvo starica. Pogledao
je kroz prozor: sa ulice je svetlije, staklo je pokriveno amalgamom. Da ga
sada neko i gleda iz kuhinje, Ilja ne bi video.
„Makarov” je ostavio kod kuće, da ga ne vuče sa sobom; zažalio je.
Pažljivo je odškrinuo vrata. Pustio je svetlost pred sebe. Pustio je
vlažnu toplinu. Ulaz je ćutao. Udisao je šišteći bronhijama: promaju od
prvog do petog sprata. I ćutao.
Gde bi ga ovde čekali?
Gde bi sam Ilja ovde čekao kada bi želeo da presretne čoveka? Na
stepenicama kod ulaza? Kod odvoda za smeće na gornjem poluspratu? U
stanu. Vrata stana se ne zaključavaju. Neka uđe bilo ko, neka uzme bilo
šta. Najbolje bi bilo u stanu.
Prošlo je nekoliko minuta, ali on je sve vreme čekao. Slušao. Nije hteo
da žuri.
Dočekao je: sa Depovske su u njihovu poprečnu ulicu skrenula dečja
kolica. Roze, ležeća. I s njima žena u vatiranoj proštepanoj jakni i pletenoj
kapi. On takve komšije nije poznavao, a ona je koračala pravo prema
njemu, prema njihovom ulazu.
Stajao je, posmatrao kako gura svoje dete sve bliže njemu, vremena je
bilo sve manje. Možda će proći pored? Možda idu u borove?
„Mladiću! Ne zatvarajte!”
Trebalo je da joj zalupi vratima pred nosom, da sam poleti uz
stepenice, i ako tamo neko čeka... Neka bar puca samo u njega kad već
mora da se puca. Dok se ona dole pozabavi kolicima... A ako ovaj naleti na
nju dok se bude spuštao i odluči da ne rizikuje?
„Možete li mi pomoći da podignem?”
Obrisala je nos pocrveneo od hladnoće. Ikra boje mesa u crnoj kesi,
vodenkaste oči - u ljubičastoj. Ilja je provirio u kolica. Tamo se video
samo nosić poput dugmenceta, kapa navučena sve do obraza. Disala je
ujednačeno.
„Devojčica.”
A možda obratno: ako se on popne zajedno s njom, oni onda neće?
Svedok. A ubiti usput ženu sa detetom je baš... Jednostavnije je drugi put.
To jest Ilji bi bilo jednostavnije.
„Vi ste iz našeg ulaza?”
„Ja... Ovde. Da. Iz jedanaestice. Gorjunov. Tek što sam stigao.”
„A mi smo podstanari. Četvrti bez lifta! Šta da se radi. Da li biste mi
pomogli? Da li me čujete, mladiću?”
„Da.”
Uzeo je za prednje točkove. Šire otvorio vrata. Korak. Korak. Gore je
bilo skoro tiho. Samo eho se vukao ispred na stepenicama, ništa više.
Beba je od ljuljanja zacoktala, uznemirila se. Počela da kmeči. Smetala
je pri osluškivanju.
„Pola godinice”, rekla je žena. „Kako se vi zovete?”
„Ilja.”
„Muž je ceo dan na poslu, pa mi šetamo.”
Skrenuli su sa prvog prema odvodu za smeće između spratova.
Devojčica se razljutila, počela je da pisti.
Kao u onom snu, setio se Ilja. Kao u snu gde se on peo stepenicama u
ulazu i potiljkom iščekivao metak. A ušao je kod Nine u stan, u leto, u
gužvu pred putovanje i u aromu kolača od jabuka.
Uporno mu je duvalo u leđa od nezatvorenih ulaznih vrata, terajući ga
uvis. A Ilja je u inat vetru kočio, nije želeo da se penje.
Stigli su na drugi.
Potrudio se da pored svojih vrata požuri i okrene glavu od njih, ako
neko gleda kroz špijunku.
Popeo ih je na četvrti, primio zahvalnost i sam se zahvalio - bilo joj je
nejasno na čemu. Ilji je neznatno laknulo tek kad se ona zatvorila u stanu.
Spustio se na prstima.
Šibica je bila na mestu, ali joj nije poverovao. Otvarao je vrata kao da
se vraćao subotom ujutru iz kluba, tako da nikoga ne probudi unutra.
Ali čim je šire otvorio - stan mu je u lice izdahnuo zagušljiv kuhinjski
vazduh: na šči i još nešto ustajalo - i pred njegovim očima vrata majčine
spavaće sobe povukla je promaja i ona su se uz tresak zalupila.
Ilja je progutao knedlu.
Stajao je nečujno, osluškujući da li u stanu ima još nekog od živih sem
njega. Zatim se prošunjao u kuhinju, izvukao pištolj iz kuhinjskog
ormarića, škljocnuo obaračem i s njim pošao da izvidi.
U njegovoj sobi je bilo pusto i sve tačno na mestu na kom je i ostavio.
Nedovršen crtež na stolu, izgužvana postelja.
Prišao je majčinoj.
Povukao ručku - zaključano. Povukao još jedanput - ne otvara se.
Zaključano je iznutra. Ona na vratima ima bravu s rezom, setio se Ilja:
takva ručica da, ako je pomeriš uvis, može da se zalupi i samo se zaključa.
U Iljušinoj sobi toga nije bilo.
Prislonio je uho na vrata. Tišina, nije se čuo ni šum. U maminoj sobi
stvarno nikog nije bilo. Otvorio je prozorčić da provetri kada je zvao
Serjogu. Promaja je zatvorila. A što je zaključano... To je sigurno sama
ručica nekako slučajno izazvala.
Bravu je bilo moguće otvoriti i iz hodnika, tamo je bila jedna sićušna
rupa i, ako bi se kroz nju zabilo nešto tanko, poklopac na bravi bi popustio
svoje gornje čeljusti. Ilja je potražio po kuhinji nešto da progura. Uzeo je
šibice, nožić, trebalo ih je naoštriti. Skliznulo je, raskrvario se. Batalio je
ovaj posao, potražio je jod i flaster u ormariću u kupatilu. Ljutiš se na
mene? Onda lezi tamo!

***

Do uveče se krio u puževoj kućici, gledao televiziju.

Televizor ima dve namene: da zagluši i da ispuni prazninu.
Ilji je danas bilo potrebno da ga zagluši. Da zagluši brigu, savest, da
prekine sve razgovore koje je mogao da vodi sam sa sobom.
Nije smeo da uključi telefon da ga ne bi zapazili - bilo je nepoželjno
čak i glasno razmišljati. Jednostavno posedeti, strpiti se do Muhamedovog
SMS-a: da li je ovaj pristao da bude prevaren ili ne?
 Kako bi dobio odgovor od njega, Ilja se nekoliko puta izvlačio iz kuće,
pretrčavao put, odlazio daleko, tumarajući - na Bukinski put, na Batarejnu,
do Čehovljeve - i na sekundu uključivao telefon napojen strujom.
Muhamed je ćutao - ili se smejao njegovoj drskosti ili je jednostavno
već precrtao Hazina i našao sigurnijeg isporučioca ili se konsultovao s
nekim? Nije bilo ni odbijanja ni pristanka.
Ilja je svaki put obavezno kružio oko zgrade: tražio je tuđe automobile
s tamnim staklima koji besposleno tumaraju, patrolno-stražarske plavo-
bele automobile. Ali ko god da je sada preturao Moskvu, ko god da se
trudio da pronađe u njenim naborima Petju Hazina, do Lobnje se još uvek
nije dovukao. Denis Sergejevič je, sigurno, imao i drugih poslova; na kraju
krajeva, još uvek nije bilo potrebe prijaviti Hazina državnoj istrazi.
Sunce je u četiri sata po podne počelo da bledi i zašlo je prilično brzo;
skoro odmah nakon toga je bilo teško verovati da ga je uopšte bilo. Još pre
nego što je ono nestalo, mesec na uštapu izašao je da ga čuva. Sijao je
prilično jarkom pozajmljenom svetlošću na još uvek prozračnom nebu, ali
infracrvenu nije mogao da reflektuje. Vetar koji se podigao još u toku dana
postao je oštriji i snažno je rasterao dnevnu toplotu iz Lobnje.
Televizor je na svim važnijim kanalima udarao u mozak dosadnim
filmovima koji kao da su snimljeni starim telefonom. Njihove boje su
izbledele, junaci su imali puna imena: Jelena, Andrej, Konstantin,
emitovali su se ujednačeno i ravnodušno. Strasti u njima su navodno
snažno kipele, ali su ih junaci stoički podnosili, kao da ih u ovom životu to
nije preterano brinulo. Ali verovatno se ovo gleda, čim prikazuju, slegao je
ramenima Ilja. Majka je sigurno gledala posle posla. Veoma umiruje kada
vidiš kako drugi pate, makar i s tolikim naporom.
Skuvao je makarone, smazao ih s kečapom, setio se jutarnjih lepinjica,
nasmejao se.
Filmovi su se u ravnim vremenskim intervalima prekidali vestima: tup-
tup-tup. Kao da su u početku drljali večito smrznutu zemlju, a onda
zabijali šipove u nju. Sigurno su nešto gradili.
Vesti su takođe bile potresne: svet se raspadao na delove. Samo se
otadžbina još nekako držala. Prikazivali su činovnike koji su objašnjavali
kako. Činovnici su začinjavali oficioznim žargonom kako bi se približili
gledaocu. Zatim su pustili insert obraćanja predsednika - pretio je
klevetnicima Rusije. U kratkom govoru Ilja je prepoznao mnogo reči koje
je prvi put čuo u zatvoru.
Kako se približavalo veče, krenule su tok-šou emisije. U okruglim
arenama urlale su široke njuške u odelima, kružili jedan oko drugog kao
gladijatori s mačevima, i jedanput je došlo do pravog pesničenja: neki
besan lik je glavu firme, aferaša, odvalio tintarom i razvalio mu njonju do
krvi. Autoritativni teškaši su rasterali gužvu, ali se nisu trudili da sve reše
po pravilima, već obratno - huškali su nesrećnike jednog na drugog. Uvek
su pobeđivale drukare aktivisti, a demokratama su vikali „nemate pojma” i
uz javno ismevanje ih ispraćali kući da brišu krvave sline. Iz ovoga je Ilja
izvukao zaključak da je čitav skandal izazvala uprava samo da bi zastrašila
sve koji su nepodobni. Šta, razumljive okolnosti.
Potpuno otupevši od crne kutije, uzrujan i zbunjen zbog poslednjeg
šoua, Ilja je uključio telefon nasred kuhinje i sam napisao Muhamedu,
sasvim drsko: „Ne boj se, nema prevare.”
Na to je brzo stigao odgovor:
„Pa i ne bojim se!”, četiri žutaća koja se smeju do suza. „Bolje se ti
sam boj!”
Ilja je njemu takođe poslao smajliće kako bi sve okrenuo na šalu.
Sačekao je još malo - da li da nastavi razgovor? Da li je jalijaša bocnuo u
pravo mesto? Zakleo se da mu više neće pisati - ako vidi da je Hazin
nervozan, postaće i on sam.
Nije se bojao susreta s Muhamedom: uzeće pištolj sa sobom, ako mu
budu pretili - izvući će i pokazati. Bič mora da upali protiv prostaka.
Ma ajde, ajde! Koliko se može odugovlačiti!
Izgledalo je kao da se telefon zadimio.
„Dobro!”, konačno je ciknuo Muhamed. „Mi svi znamo svoje. Dobićeš
lovu u četvrtak. Naći ćemo se s tvojim čovekom, daćemo mu. Hoćeš mi
dati u četvrtak?”
„Da!”, viknuo mu je Ilja radosno. „Kad stigne novac, ovi će dati robu.”
„Sutra ću ti reći gde tačno”, suvo je klimnuo Muhamed.
„Ma bilo gde!”, Ilja je skočio od kuhinjskog stola, poskočio, rukom
dohvatio niski plafon. „Ma bilo gde, jebote!”
Otvorio je prozor, nagutao se svežeg vazduha, viknuo Lobnji:
„Aaaaaaaaauuuuuu!”
Izvadio je votku iz zamrzivača i potegao direktno iz flaše, opekla ga je
hladnoćom. Kucnuo se s televizijskom lutkom u plavom sakou, poljubio ju
je u nos.
„Za ljubav!”
I tada je zazveckalo u telefonu: kao kada se o čašu kucne kafenom
kašičicom kojom se bolesnom detetu daje lek protiv temperature četrdeset,
razmućen u slatkom. Zvonko i tugaljivo.
Od Nine.
„Petja, jel’ sve u redu? Danas ti je ceo dan isključen telefon, nekako se
brinem”, napisala je.
 „Sve je sjajno!”, odmah je, ne razmišljajući, raportirao.
„Stvarno?”, pitala je Nina ponovo. „A kada će se završiti ta tvoja
operacija?”
„Uskoro”, obećao joj je Ilja i zalio slatko laganje gorkim.
„Brinem se za tebe. Nisam se ovako bojala otkad si se uvalio sa onim
bradonjama, sećaš se?”
S kojim? Još malo Iljine radosti se razvejalo. Nećeš je pitati. Recimo
da može da pogodi na koga misli, i na šta. Ali više nije želeo da priča o
ozbiljnim stvarima.
„Što su bili u rizama i s krstovima? Sećam se, surovi momci”, napisao
joj je ostacima smeha.
„Ma daj! A stvarno?”
„Inače, oni su izašli iz našeg biznisa, posao im je krenuo, uzimaju
opasnu kintu”, nastavio je.
„Pffff”, Nina je frknula poput mačke i stavila zagradu: malo se
osmehnula.
Ilja se takođe nasmejao - kao šlogiran, jednom stranom usana; za onog
Petju koji kao da je živ. Taj Petja je trebalo da nastavi da se šali sa svojom
devojkom da joj odagna strah.
. „A danas sam legla ranije i nikako ne mogu da zaspim. Stalno se
prevrćem. Ne možemo nimalo da proćaskamo? Da se čujemo?”
A druga polovina kao da je bila od onog Petje koji nije mogao da miče
usnama. Ali Nina je nije razlikovala - na nju nije padala svetlost.
„Bdim na granici s Muhtarom. Ako se budem naglas kikotao i
raznežio, narko-dileri će nas provaliti i poći drugim putem”, napisao je
Ilja.
„A ti se onda pretvaraj da je to s Muhtarom”, odgovorila je.
I poslala tri emotikona: policajac, pas, srce.
„A ako on shvati sve ozbiljno i zaljubi se?”, na pola osmeha pitao je
Ilja.
„Onda će imati posla sa mnom!”, Nina je zalepila emotikon: dva rvača,
jedan u crvenom trikou, drugi u plavom, spremaju se za zahvat.
Ilja je uzdahnuo.
A zatim ga je probolo.
Lomilo ga je to - da se smeje s njom umesto Petje.
„Dobro, slušaj...”, iskucao joj je. „Nije mi baš zgodno ovde.”
„Ček, ček!”, prekinula ga je Nina. „Imam važno pitanje!”
„Kakvo?”
Nije odmah odgovorila, a zatim je stigla fotografija. Ilja je kliknuo po
rasplinutim konturama kako bi sačuvao sliku - i oslepeo.
 To su bile Ninine grudi. Nage. Ničim prekrivene: tanki prsti su ih samo
ispod pridržavali, mada i da nisu lebdele i da ih je privlačila zemlja, ipak bi
bile savršenog oblika. Bradavice - smeđaste, skupljene zbog njegovog
pogleda iz budućnosti - mamile su kao epicentar.
Fotografija je bila isečena do usana. I njen vrat, nag i nežan, i ključne
kosti sa udubljenjima, i tamnosiva tetovaža na mestu krstića - sve je bilo
tu.
Ilja je stegao telefon. Nije mogao da zamisli ništa lepše u životu.
„Da li mi se čini ili su mi sise postale veće? :)))”, poslala mu je posle
minut, pustivši ga da se prvo divi, s tri zagrade koje se smeju.
„Postale su idealne”, procedio je.
„Ma, čekaj, a bile su?!”, sada smeh do suza.
„Nina! Još moram da radim!”
„Joj. Tako me pali kada si poslovan! Može li sledeći put - kao radiš u
računovodstvu?”
„Pfff”, imitirao ju je.
„Užasno mi se jebe!”, odjednom je izjavila Nina. „Čitala sam da
trudnice više žele što trudnoća dalje odmiče. Ali to je besmisleno?”
Ilja je iz nekog razloga ustao sa stolice, pogledao svoj odraz na staklu,
kuckao po stolu, razmišljajući kako je ona ipak opasna zaraza. I tada je
primetio: uključila se strelica na telefonu. Znači da nije bila uključena
ranije? A zašto sada? Trebalo je da se oprosti.
„Ne mogu više, to je to! Čujemo se sutra!”
„Još sekundicu! Stvarno je važno!”, zamolila je Nina.
„Samo brzo, inače će me sada razotkriti!”, predao se.
Trebalo je da sačeka još minut. I ponovo je stigla rasplinuta fotografija
tela. Ilja ju je pokorno otvorio, već ubeđen da će ga ponovo iskušavati. To
je bio njen stomak.
Preplanuo: iz pupka štrči srebrna minđuša tegić. Čini se sasvim
ravnim.
„Zdravo.”
Ova glupost je Ilju potpuno dotukla. Nije znao kako da odgovori
ispravno. Zdravo i njemu? Njoj? Od koga? Od tate?
Setio se Petjinih beonjača pri svetlosti lampe, setio se zaleđene jame,
težine njegovog tela, hidraulične sile zamrznutih ruku. Onda se setio još i
toga kako je Petja crvenim prstima bezuspešno ukucavao kod u telefon -
jednom, drugi put - pomažući Ilji da ga ulovi i dobro zapamti. Koga je hteo
da pozove? Možda Ninu?
„Dobro, izvini, jasno mi je da su to sve ženske gluposti!”, pokajala se
Nina. „Znaš, trudnicama i mozak atrofira. Tačno već osećam da je proces
u toku. Budi hrabar!”
„Ok:))”
„A hoćeš li me pustiti nazad kod sebe u stan? Ako nećeš, mogu i ovde
da preživim. Samo mi nedostaje tvoja šipka za striptiz!”
„Nina, stvarno je vreme da idem.”
„Važi, važi. Važi! Laku noć!”
„Noć:)”
I tek sada, kada je i sam video bar nešto u budućnosti, počelo ga je
sustizati drugo: ko će umesto njega ispuniti sva ta obećanja koja on Nini
velikodušno daje? Ko - umesto Petje?
Da li ju je spasao? Od čega? Od toga da ne postupi nehrišćanski?
Nema nijedan odgovor. Čak i eho ćuti: stan je previše mali i zakrčen
starudijom.
Kako je bilo bolje? Kako bi bilo?
Pa ona će saznati, uskoro će saznati da je mrtav, ubijen. Naći će ga u
kanalu, i čak i ako ne ode na raspoznavanje, šta onda?! Svejedno - otići će
na sahranu. Zašto se juče spustio kod Hazina u jamu? Kako će sada
ponovo da poveruje da je on sam - Hazin?!
Istrčao je u hodnik.
Majčina soba je još uvek bila zaključana - kako se zalupila, tako joj
Ilja, posekavši se, više nije prilazio.
Ako sipa još votke, može se sasvim poremetiti. Votku ne sme piti sam,
probošće mu filmsku traku između uma i bezumnosti koja je kod svakog
čoveka u specijalnom mehuru, kao žuč, čuva se unutra. Procureće tamna
žuč i izješće mu čitavu utrobu.
To breme, tu gadost treba zatrpati brbljanjem, plesom, ugušiti je
glasnom muzikom, pogan, zabavom, igrom - kao neku stonogu potpeticom
razmazati po asfaltu!
S kim? S kim bi mogao?
I tada se setio: Goša! Ima Gošin telefon. On je predlagao: piši, zovi,
ajde da se družimo! Utorak je - pa šta ako je utorak. Još uvek nije tako
kasno. On može počastiti Ilju svojim smehom, svojim pijanstvom, svojim
praškom, čime god, kako do jutra, do sunca, Ilja ne bi osetio vreme i ne bi
bio sam.
Treba da ga okrene s majčinog broja, kao što je i nameravao.
Gde je on? U njenoj sobi, stavio ga je u noćni stočić. Tamo je i punjač.
U kuhinji je naoštrio nožem otvarač od šibice - ovaj put je uspeo da se
ne poseče. Seo je pored majčinih vrata na pod, smejući se samom sebi što
se spremao da juriša po sobi s pištoljem. A ispod vrata je snažno duvala
hladna promaja i pukotina je bila prelivena tamom, kao epoksidnom
smolom.
Dobro; neko vreme je čačkao bravu - otključao je.
U sobi je bila ledara. Nema nikog. Zavesica sa otvorenog prozorčeta se
podigla, letela. Uključio je svetlo. Po podu je vetar razbacao nekakva
dokumenta, sive listove s pečatima poliklinike. Duvalo je kroz prozor.
Seo je na krevet, izvukao fioku. Mobilni je tu, tu je i punjač.
Uštekao je odmah tu, iza stolića, da ne mora daleko da ide. Da se majci
ne učini da beži od nje. Struja kao da je krenula, ali telefon nije oživljavao,
bio je tvrdoglav. Daj mi ga, šta će ti sada?
A meni treba da pozovem Gošu. Gošana. Da me odvuče do grada. Da
bih s njim provozao noćnu turu, da se baš odvalim u nekakvom baru na
njegov račun, da me nauči da isto kao on bez prestanka brbljam ni o čemu
- i da me ljudi tako slušaju, otvorenih usta. Da me poduči svojoj lakoći,
svojoj drskosti, da mogu da se upoznajem s nepoznatim devojkama kao
on, da vidim kako je živeti danas za sutra, čak i ako mi je ostalo još sto
godina. I danas idem u izlazak, jasno? Idem i tačka!
Da ne razmišljam.
Zatvorio je prozorčić - da više ne plaši.
Telefon je zatreperio zelenim svetlom - monohromni ekrančić se
zagrejao. Provrteo ga je u rukama. Bilo je čudno držati njen telefon. Misliti
na to kako ga je naslanjala na uho. Ipak, nekakve trunke ljudske duše se iz
razgovora urezuju u telefon i talože se. Ili na membranama ili na
mikroshemama.
Iz nekog razloga ga je pomilovao.
Dobro. Gde je Gošin broj?
Već je uključio Petjin ajfon na sekund, brzo pronašao Gošu i u majčin
mobilni prekucao brojeve. Dobro, može li da pozove? Jeste da je petnaest
do dvanaest. Ali kopkalo ga je, nije se smirivalo.
Pritisnuo je dugme s podignutom zelenom slušalicom. Je li ostalo
kredita na njemu, mama? Počeo je da zuji poput komarca - i Ilja je oprezno
prineo telefon uhu, isto kako je to inače i majka činila.
Zavijalo je, jadikovalo: jednom, peti put, deseti. Uključila se govorna
pošta - Goša veseljak predlaže da se kaže zašto ga traže, kune se da će
uzvratiti poziv. Ali čekaj, trebaš mi sada, a ne kasnije. To kasnije obesi
mačku o rep.
Okrenuo je ponovo. Ponovo je počelo da odbrojava: tuu-tuu-tuu. Neko
se javio.
„Alo?!”, uplašen devojački glas.
„Zdravo”, promuklo je rekao Ilja. „Mogu li da dobijem Gošu?”
„Gošu?”, pogubljeno je ponovila devojka.
 „Pa Gošu, da. Zar ovo nije Gošin broj?”
„Goša je umro”, rekla je.
„Šta?”, rekao je Ilja.
„Umro je. Zaista. Pre pola sata. Hitna je saopštila. Pozlilo mu je, izdalo
ga je srce.”
„Kako zbog srca? Šta to znači?!”
„Na karaokama”, odgovorila je, kao da bi to sve objasnilo. „Ja sam
sada u bolnici. Tek jutros sam ga upoznala. A vi ga dobro poznajete?
Možete li doći ovamo? Ovde je i policija. Ja ništa ne razumem.”
Ilja je prekinuo. Pritisnuo je dugme sa crvenom spuštenom slušalicom i
držao kako bi se telefon ugasio. Duže nego što je bilo potrebno. Zatim ga
je bacio na krevet.
Pitao ju je, ali je sam vrlo dobro znao o čemu je reč. Zbog čega može
izdati srce momka koji još nema ni trideset i koji se još ujutru obezbedio
koksom. Samo zbog jednog. Predozirao se. Pozvao je devojke na karaoke,
počastio ih, možda i sve po svom jutarnjem planu. Osim poslednjeg.
A to si mu ti prodao.
Hazin je odbio da mu da, a ti si dao. Hazin, koji se sprdao s njim, kog
nije bilo briga, koji ga je smatrao budalom - prestao je da kljuka svog
Gošu, ali si se zato ti predomislio, postupio po svome. Ti si tom slabiću,
tom brbljivcu, tom dobroćudnom čoveku uvalio šest grama odjednom,
ponudivši dobru cenu! A on je uzeo - uzeo je više blaženstva nego što je
budalasto slabašno srce moglo da podnese. Pohlepa. Glupost. Podlost.
Uzeo si tuđi telefon, pronašao u njemu nekog živog i veselog, iskušao
ga i ubio. Pleši sada, ajde, pleši, brbljaj na sav glas - sam sa sobom! Sam
deri grlo da bi samog sebe nadglasao.
Podigao se na kolena pored majčinog kreveta.
Dodirnuo je telefon na dugmiće koji je mogao da uspostavi vezu samo
između mrtvih.
Nisam želeo ovo. Da sam se otreznio, ni Hazina ne bih ubio, časna reč.
A sada jedna pločica domina obara drugu, one kao da se same ruše, mimo
mene.
Zario je lice u izgužvani jastuk.
Mimo tebe? Nikako: pa ti ih guraš. Šutiraš lavirint od pločica sudbina
u kome si se obreo, samo da bi se sam izvukao i pobegao, da bi izbegao
kaznu koju si zaslužio. Hazin te je poslao na robiju, a šta ti je ovaj uradio?
Ovaj nikome ništa nije uradio. Za šta je on platio? Za kakvu pohlepu? Za
svoju - ili za tvoju?
Petja ti nije bio dovoljan? Sada pažljivo udicom izvlačiš iz crnog
telefona one koji su uprkos svemu voleli Hazina i prekidaš i njihove
živote?
Prijatelj, devojka, majka i otac.
Šta misliš, kako će odjeknuti tvoja kurvanjska lakrdija kada oni shvate
šta se desilo? Kako će Nina nositi Petjino dete u stomaku kad na sahrani
bude pogađala ko joj je pisao umesto njega? Kako će ga otac, koji se
ponosio - očigledno je da se zapravo ponosio! - time što je vaspitao takvog
grabljivca od sina, što je ovaj izrastao u još snažnijeg i većeg grabljivca od
njega, pokopati u zemlju, jedinca?
Hoćeš li i od toga pobeći? A?
Ilja je skočio, isključio svetlo, zalupio vratima svom snagom, pohitao u
kuhinju, nasuo votku.
Stisnuo je Petjin telefon.
Ponovo je trgnuo Hazina iz onostranosti.
Jedva je dočekao da ovaj dođe k sebi da ga izvuče iz nesvesti.
Daj ovamo svog oca, daj tog tvrdoglavog magarca! On se žali da se
plašiš da razgovaraš s njim kao muškarac - ajde, pozovi ga na razgovor!
Našao je prepisku s Jurijem Andrejevičem.
Utiskivao je slova rukom tako teškom da je po ekranu krenuo talas,
kao od kamena po vodi: „SPAVAŠ?”
Otac je usporeno zažmirkao i ipak odgovorio: „O ČEMU SE RADI?”
„U vezi s Ninom.”
„Kog đavola?! Znaš šta mislim o tome! Nemoj ni da počinješ!”
„Slušaj me”, pijan i besan, sa odlučnošću mu je iskucao Ilja. „Oženiću
se njom i ti tu ne možeš ništa, kapiraš?”
Otac je utihnuo od takvog pritiska i drskosti, možda je stavljao Hazinu
do znanja da neće da toleriše taj ton. Ali Ilju nije bilo briga.
„Voliš li majku? Voliš li svoju ženu?”, naglas i slovima dubio je ocu u
lobanju.
„Čemu sad to?!”, nije izdržao starac.
Sigurno je skočio iz kreveta raščupan, u beloj majici, zbog žene se
zaključao u kupatilo. Ponosan i jadan.
„Znaš šta ja mislim?”, kucao mu je Ilja. „Mislim da je voliš. Da je ne
voliš, ne bi se toliko bojao da je ne izgubiš. Voliš je, a jebe mi se za ostalo,
kapiraš?”
„Skrati jezik! I to nema nikakve veze s našim razgovorom!”
Glas, glasa je zafalilo Ilji sada da objasni starom kretenu da to i te kako
ima veze sa svim.
Glasa, kog je Petja bio lišen.
„E tako. A ja volim Ninu. I ne mogu da je izgubim. Imaćemo dete.
Pričaj šta hoćeš, sere mi se. Imaćemo dete, to će biti tvoj unuk. Ili
devojčica. Rodiće se u maju. Postaćeš deda.”
Stariji Hazin je zanemeo.
Ilja se sećao svega što je on pričao Petji o trudnoći sponzoruša. Ma nek
ide u kurac. Premalo je vremena da bi mu ga dao da svari. Treba reći
najhitnije dok sluša.
„Tata. Tata. Jesi tu?”
„DA.”
„Bićeš njegov ili njen deda, to je važno! Ti. Zato što, ako se meni nešto
desi, ti ćeš morati da se brineš o njemu. Jesi li me razumeo? Ti? Razumeš
li?!”
Telefon je za sekund zatreštao onom pesmom o ognju koji pali i vodi
koje se može napiti. Petja je želeo da se javi, ali je Ilja odbio poziv.
„ŠTA SE DEŠAVA?”
„GDE SI? ODGOVORI ODMAH!”
„JEL’ SVE U REDU?”
Spiritualna seansa, rekao je sebi Ilja. Ovo je nekakva jebena spiritualna
seansa, eto šta je.
 16.

Noć je bila loša: ne može se spavati, nema se kuda izaći, mesec

pozleđuje, votke je malo, jastuk vreo, prekrivač ne diše, uvlače se nejasni
snovi, frižider ječi, automobili u blizini bude motorima, pokušavaju
farovima da se uvuku u stan, senke golih breza puze po zidu, a u glavi
bruji li bruji. Poruke pune brige stižu na isključen telefon: lupaju kao ptice
iz zaleta u oprane prozore, ne daju da se spava.
Zakucao je do jutra, probudio se neispavan. Želeo je da skuva smeđi
čaj u kesici, ali ga više nije bilo. Gurnuo je telefon u džep, obukao se
navrat-nanos - samo da otrči do „Pjateročke”, jer nije bilo moguće
dočekati sledeći dan bez vrućeg slatkog čaja.
Spustio se niz stepenice, još snen, izašao u dvorište - levo, prema
Moskovskoj ulici i prema prodavnici - i video: minibus neke nejasne boje,
zatamnjenih stakala, parkiran tako da mu je ulaz pregledan kao na dlanu, a
da ga Ilja ne vidi sa svog prozora. Cev se dimi, auto se ne pomera s mesta.
Okrenuo se, kao da je nešto zaboravio kod kuće, i nazad, kroz park,
kroz ekološku stazu - pored „Pjateročke”, Depovskom, zaobilaznim
putem, ne osvrćući se, krivudajući - prema Batarejnoj, tamo je uskočio u
autobus koji je stigao, kuda on ide? Ma zar je bitno!
Osvrnuo se kroz zadnji prozor: da ga ne jure?
Ni trenutak nije sumnjao u to da se radi o uhođenju. Setio se Igorovih
reči, setio se svetleće strelice na telefonu dok je s Ninom mlatio praznu
slamu. Ali kako je mogao da je se resi? A sada se neće vratiti kući.
Posmatraće ulaz, neće se umoriti dok se on ne vrati. Ilja je taj koji je sam,
njih je beskonačno.
 A da li je poneo ličnu? Oblio ga je znoj. Pretresao je džepove: našao ju
je u unutrašnjem. Hvala bogu, nije je ni vadio! Telefon takođe, tu je i
novčanik. Najvažnije. Pištolj je ostavio kod kuće! Kako će sutra bez njega
na obračun sa jalijašima? I gde ispuniti noć do sutra? Dobro, da ne brine
toliko unapred. Samo danas da ga ne uhvate!
I majčin telefon je takođe kod kuće. A na njega treba da zovu iz firme
ako nešto ne bude u redu s pasošem. Ali to je u redu, to je u redu, ima
vizitku.
Malo se umirio. Izašao je na nekoj stanici, snašao se šta i kako, preseo,
stigao do sledeće stanice. Odlučio je da ne uključuje mobilni pre Moskve.
A u Moskvi će za njih biti poput igle u plastu sena. Prebrajao je novac:
ostalo mu je hiljadu i po. Beskućnicima brže curi novac, ali do sutra
sigurno ima dovoljno. A sutra je sasvim drugi dan.
Nije ga uključivao do Moskve: gledao je kroz prozor. Iako je on sve to
već video.

***

Koljceva linija bila je dobra ideja.

Ona nema ni početka ni kraja. Niko ne isteruje iz vagona. Na Koljcevoj
se može i odspavati i sakriti među ljudima.
U metrou nije odmah izašao gde bi trebalo, prvo je preseo na Prsten, s
„Mendeljejevske” na „Novoslobodsku”. Evo ti, prati! Čudi se kako sam
nestao u Lobnji, a pojavio se u Moskvi.
Stigao je voz, pozvao unutra.
„Stanica ’Novoslobodska’”, rekao je glas iz vagona. „Sledeća stanica
’Beloruska’”.
A onda se Ilja ipak zapitao - zašto ga nisu priveli odmah, čim je izašao
iz zgrade? Pa mogli su ga sa dve strane saterati u poprečnu ulicu. Mogli su
dati gas za njim kada se okrenuo. Nisu imali nalog? Ili je to jednostavno
praćenje zbog posmatranja? Da bi ga zadržali, treba da imaju osnova za to,
a da li im ga je pružio?
Ili ga jednostavno nisu prepoznali u Ilji, dosetio se.
Oni traže Hazina prateći telefon, Hazina su i čekali da izađe iz ulaza.
Ako ga oprezni Igorek nije fotografisao na smetlištu. I ako svoje snimke
još uvek nije pokazao Denisu Sergejeviču, mašući repom. Mogao je i
jedno i drugo, ali izgleda da do jutros još nije stigao.
Još dok ga nisu provalili: dok je još nevidljiv za njih.
Uključio je telefon.
Odmah ga je zapljusnulo sve što nije stiglo u toku noći. Pre nego što ga
je isključio, odmahnuo je rukom na Petjinog oca: ma sve je u redu, ne
peni; a ispalo je da oni nisu odustajali.
„ŠTA TI JE S TELEFONOM! NAZOVI ČIM BUDEŠ MOGAO!”,
tražio je otac. „Petenjka, mnogo brinemo zbog tebe, molim te nazovi nas.
Mama.” „AKO SE DO UJUTRU NE JAVIŠ, ZVAĆU TVOJE
RUKOVODSTVO!” „Već smo te tražili! Jasno je da se ne možeš uvek
javiti, samo brinemo zbog tvojih reći. Javi nam da li je sve u redu!”
Uspeo je samo oboma da im napiše „Živ sam”, kad je zapevalo,
zaplesalo - Nina.
Probila se zvonom do njega pod zemlju, u tunel.
Desno je sedeo neko s periferije u čupavoj šubari sa ušima, upiljio mu
se u telefon, smetao mu da smisli kako da se što nežnije otarasi Nine.
Ilja je jednostavno isključio zvuk i okrenuo mobilni ekranom nadole
kako bi ona sama odustala. Ali i ona je bila uzrujana. Za minut je
zatandrkala poruka. Otvorio je Votsap - tamo je bio audio-zapis, pritisni
play i slušaj.
„Petja, molim te!”, glas je uznemiren, isprekidan. „Šta je ponovo s
tobom? Zvala me je tvoja majka, pita kada sam poslednji put pričala s
tobom! I shvatila sam da je to bilo ko zna kada! Operacija, svi poslovi, sve
razumem! Možeš li barem otići u stranu i samo napisati poruku: ’Nina, sve
je u redu, vidimo se uskoro’? Tvoj otac guta valokordin, mama nigde nema
mira, šta si im to pisao.?... Znaš šta? Meni nije dovoljna glasovna poruka.
Hoću video, kapiraš? Da vidim da nisi u nekom podrumu, da nisi vezan, da
ti iz leđa nije zastava neke A1 Kaide, i eto, to je sve! Ili da se nađemo
barem na dva minuta. Želim da vidim da te tamo nisu pretukli. I nazovi
roditelje! Kad te molim. Čuješ li?”
Govorila je toliko glasno da je muškarac uvukao u šubaru svoje ćosave
obrve. Ilja se čitavim telom okrenuo ka njemu: „Šta je bre, greješ uši, a,
đavole?”, ovaj se povio, kao se zainteresovao za kartu metroa.
I Ilja je iskucao, sada bez suvišnih očiju:
„Što pravite cirkus? Radi se!”
„Ne verujem!” tvrdoglavo je odgovorila Nina. „Ako ne možeš da se
nađemo, daj video! Makar deset sekundi!”
Ilja je ušao u Petjinu arhivu: ima li tamo nekakav zapis koji bi joj bio
pogodan? Gde se Petja smeje: „Zdravo, Nina, sve je okej, ne nerviraj se.”
Ne, tako nešto Petja nije snimao. Žurke, posela, hapšenja, noćna jurnjava
kolima po Moskvi, po keju, uz zaglušujuću muziku: ništa takvo!
„Ne mogu sada video, jel’ me zezaš?”, odgovorio joj je, znajući
unapred da je tako više ne može zagovarati. I uhvativši se za pesak koji
klizi nadole, počeo je da se pentra prema vrhu. „Dobro, ajde potrudiću se
večeras nakratko! U nekom kafiću?”
„Stvarno? U našem?”, pitala je Nina.
„U ’Kafemaniji’ na Sadovo-Kudrinskoj”, predložio je on jedino što je
znao u sadašnjoj Moskvi. „U devet.”
Što je kasnije moguće. Da što više rastegne vreme. Ona će se čuti s
njegovim roditeljima, pa verovatno hoće. Neka im kaže: sve je u redu,
videću se s njim večeras. I proći će već polovina vremena do sutra. A onda
će već nekako izvrdati do primopredaje - i do leta.
„Pazi avanturistu!”, napisala mu je Nina.
Ilja je zažmurio.
Pogledao je u tamu i ponovo otvorio oči. Mogao je.
Šta, zar će stvarno otići da se vidi s njom? Neće, naravno. Što mu to
treba? Što bi gledao koliko je bolja nego na fotografijama? Treba
završavati ovdašnji život, polako izlaziti iz njega.
Do leta.
Samo sahraniti majku i odleteti.
Dobro, u stan ne može da uđe: tamo i nije bilo ničega što bi mogao da
ponese sa sobom u Novi svet.
Počeo je da pretražuje, mogu li se na internetu odmah naći i avio-karte:
pokazalo se da sve može. Moglo se odleteti i danas, bilo je mesta. Cene su
se kretale od sto dvadeset hiljada. Tajland je upola jeftiniji. Ali ako mu
pođe za rukom, dve hiljade dolara za njega neće biti ništa. Zato su hoteli u
Bogoti bili sića. Jedan, sasvim dobar, s tri zvezdice i smešnim nazivom
„Ambar hotel”, za noć je koštao svega hiljadu dvesta, kad se pretvori u
ruski novac. U njemu bi Ilja mogao da prenoći i danas, imao bi dovoljno.
Pristojno prenoćište, u kolonijalnom stilu. I ime je prijatno: da mu
otadžbina mnogo ne nedostaje.
Odlučio je da još jedanput proveri karte: a kada sutra najranije može da
poleti? Ušao je na neki drugi sajt, na njemu su cene uglavnom od
osamdeset hiljada. Odmah četrdeset soma čiste uštede, koliko će to biti u
dolarima? Preko šeststo! Da li je to normalno? Ako stigne sve do šest
uveče. A u koliko treba da bude na aerodromu? Dva, tri sata ranije?
Eto, sprema se za Petjinu Kolumbiju, a o njoj ne zna ništa. Otvorio je
da iščita na Vikipediji: španski jezik, glavni grad Bogota, četrdeset osam
miliona stanovnika, zapljuskuju ga Karipsko more na severu i Tihi okean
na zapadu. Parola: „Sloboda i red”. Dobro je da je red, pomislio je Ilja: ako
na grbu piše „red”, znači da je u zemlji potpuni haos. Loše je što je
„sloboda”. A sa druge strane, čime mogu da nas iznenade? Još mu se
svidela i teritorija: preko milion kvadratnih kilometara, dvadeset peta
zemlja sveta po veličini. Ima gde da nestane.
 A zatim se iz Bogote odmah zavući u neku džunglu kako ga niko ne bi
pronašao. Mada, zašto u džunglu kada oni imaju toliko plaža. Eto, i
Karipsko more i Tihi okean.
Počeo je da čita o istoriji, ali mu je dosadilo. Istoriju će moći i tamo. A
sada je važniji jezik - prve reči. Na internetu, naravno, ima i priručnik za
konverzaciju. Buenos clias, prošaputao je. Buenos tardes. Caliente. Frio.
Soy el fuego que arde tupiel. Mas despacio, por favor. No comprendo.
Bastante. Nije bilo ničeg komplikovanog: običan jezik romanske grupe,
polovina korena su latinski, polovina arapski, to je Špancima ostalo za
uspomenu od Mavara. Ilja je na faksu učio francuski, ali španski je
jednostavniji, njega su na Filološkom birale najveće lenštine. Za nekoliko
meseci bi propričao. Perdon. Te quiero. Eres aire que respiro yo. Evo, i
njegovu pesmu je nekako naučio napamet.
U tome nije bilo nikakve fantastike.
„Stanica ’Novoslobodska’”, rekao je glas iz vagona. „Sledeća stanica
’Beloruska’.”
Obišao je krug. Ostalo ih je još sto.
Išao je, išao - kljucao i zaspao. Pogledao je - ne sedi u metrou, nego u
avionu. Bulji naokolo: stvarno je avion.
„Što si se probudio?”, pitala ga je Nina. „Imamo još pet sati leta.
Spavaj, probudiću te kada budu razvozili hranu.”
„Pet sati dokle?” Kroz prozor se videlo prodorno plavetnilo, oblaci
negde daleko ispod, sunce je požurivalo avion, nejasno u kom se pravcu
voze po nebu.
„Kuda letimo? U Kolumbiju, naravno!” smeje se Nina. Ti si hteo da
kraj sezone obavezno odgledamo u Medeljinu. To je bila tvoja ideja!”
„Stvarno”, kaže joj otupelo. „Stvarno. Slušaj, stravično sam žedan.
Idem da tražim vodu kod stjuardese, hoćeš da me pustiš da prođem?”
Nina se pomerila - i on se provukao, trljajući obraze. A mislio je samo
na jedno: pa ona ga je pomešala s Petjom! Kako je to moguće? Možda
sada ima i Petjino lice? Inače bi sigurno primetila podvalu. Pa to je Petjin
san - leteti u Kolumbiju, ne njegov.
Dospeo je do repa, ali nije krenuo prema stjuardesama kroz zavesicu,
već se zaključao u majušnom klozetu aviona, umnogome sličnom onom u
vozu. Nagnuo se prema ogledalu: ne, tamo je Ilja. Ali nekakav čudan Ilja:
preplanuo, izbrijan, doteran. Na glavi kačket s ravim štitnikom, bela
majica sa zlatnim printom. Umio se hladnom vodom - lice se nije ispralo,
ostalo je njegovo. Vratio se na mesto zbunjen i ohrabren.
Nina ga je dočekala sa osmehom, propustila ga do prozora. Cmoknula
ga je u uho tako da je zazvonilo, a kada je hteo da je prekori za nestašluk,
rekla je:
„Daj ruku. Ma daj!”
Uzela je njegov dlan i prinela svom preplanulom stomaku - pomalo
zaobljenom. Toplom, svilenkastom.
„Osećaš?”
Ilja se potrudio da oseti i kao da je u dubini uhvatio slabi grč, poput
tika.
„Da li se to on mrda?”
Nina je klimnula.
„Eto vidiš, nije strašno?”, pitala je.
„Nije strašno”, ali je ipak pažljivo udaljio svoju ruku s njene kože: da li
je tamo njegov ili Petjin sin?
Nekako je sa sigurnošću znao da će biti sin.
„Slušaj”, setio se koještarije kako bi promenio temu. „Pokušao sam da
uđem na onaj sajt boga-bota, po kju-ar kodu s tvoje tetovaže. A tamo je
zaključano lozinkom i ne puštaju.”
„Pa već sam ti rekla lozinku”, rekla je Nina. „Zaboravio si, jel’? J-
osam-k...”
„Ajmo, buđenje!”
Ilja se uspravio, zatreptao. Iznad njega su stajala dva pandura u
tamnosivim jaknama, poput kolumbijskih noći. Jedan ga je gurkao čizmom
po cipeli kako bi se Ilja što pre povratio.
„Alo! Čoveče! S kim razgovaram?”, ponovio je stariji od njih dvojice,
poručnik.
Tu su zbog njega?! Kako su ga našli?! Zahvaljujući telefonu?! Ilja je
seo, premoreno se osvrnuo.
Vagon je bio prazan. Stajao u mestu. Panduri su se mrštili.
„Molim da se vagon oslobodi!”, zalajao je mašinovođa u zvučnik: živ
glas, ne onaj snimljeni, nestrpljiv.
„Ovaj vagon treba da ide u depo. Izlazimo, čekamo sledeći, da li je sve
jasno?” sporo, kao zaostalom, rekao je poručnik Ilji.
„Da, gospo’n načelniče!”, pogrbljeno je skočio.
Mrko su se pogledali, ali nisu dalje kopali: nastavili su da izbacuju
druge beskućnike iz vozova.
Istrčao je na peron. Gurnuo je ruku u džep - da li je telefon tamo?
Da ga nisu ukrali dok je spavao?!
Nisu.
Već je bilo vreme ručka; ostavio je mobilni uključen, baterija se
gotovo ispraznila. A punjač? Pa punjač je ostavio kod kuće! I propustio
gomilu poziva! Od majke i s još nekog nepoznatog broja.
 Patrola je otišla do kraja kompozicije i isplivala na platformu.
Konsultovali su se i krenuli prema Ilji. Osetio ih je potiljkom i lagano
krenuo tamo gde je gušće, a zatim gore, ne razaznavajući koja je stanica.
Ispostavilo se da je „Kurska”.
Izašao je na površinu tačno znajući: večeras će otići da se vidi s
Ninom.

***

Odmah na izlazu ukazao se ogromni tržni centar; Ilja je krenuo ka

njemu. Tamo će možda kod nekog iskamčiti struju da nahrani Petjinu
dušu.
Ušao je pored lenjog obezbeđenja, pogrbio se kod kamera, okrenuo se
u turniketima.
I dospeo u bolji svet.
Ovde je treštala glasna muzika i sve je bilo izlepljeno osmesima,
neobični aromati su se osećali u vazduhu, staklene ulice bile su bleštavo
osvetljene, a iza svakih vrata krila se ne zgrada, već čitav poseban prostor:
negde kao tropsko ostrvo, negde njujorški stan, negde pariški krovovi. U
tom svetu živele su gotovo samo mlade žene, besposlene, negovane. Ilja se
osetio kao gastarbajter koji je prvi put pobegao sa gradilišta - i pravo na
Crveni trg.
Prodavnice su prodavale različite stvari, ali sve su bile iste: ovamo su
ljudi dolazili kako bi sebi kupili nove sebe. Kupovali su haljine, misleći da
će zajedno s njima dobiti zgodno telo. Kupovali su cipele jer je svaki par
bio Pepeljugin. Unutar satova od sto dolara nalazila se oprugica koja je
navijala samopoštovanje. I sve nasmejane prodavnice prodavale su sreću.
Ljudi su bili spremni da spiskaju čitavu platu na sreću i da još podignu
i kredit. Od kada su sreću pustili u TC u slobodnu prodaju, ljudi su
zanemarili rad na sebi. Ilja je sve to posmatrao iz ptičje perspektive: on
sam je poslednji put bio u tržnom centru pre sedam godina, pa i sada se
dovukao ovde s hiljadu i po. Primoran je da ostane nesrećan.
Do sutra: a sutra će se ponoviti.
Prošao je po svim kafićima, svuda je pitao da li imaju punjač. U
jednom su mu rekli da će mu dati ako nešto poruči. Uzeo je blag čaj i
zemičku: potrošio je trećinu novca. Jeo je uz čaj, sporo, presporo, a Petju
je lečio slabom strujom.
Pitao je: „Šta se desilo?”
Odgovorila mu je: „Napisala sam ti pismo.” I tada je u sanduče
dospelo pismo:
 „Petja,
Tvoj jučerašnji razgovor sa ocem nas je sve prestravio.
Otac je danas zvao rukovodstvo, potegao veze, razgovarao s
tvojim Antonom Konstantinovičem. Rekao mu je da već tri dana
ne dolaziš na posao. O operaciji ne zna ništa. Ne razumemo šta
se dešava. Razgovarali smo s Ninom - ni ona te nije videla od
ponedeljka. Jedino objašnjenje koje otac ima je da operacija nije
preko policije, već preko tvog drugog posla, kod onog Denisa
Sergejeviča. Sad on planira da skoči samom sebi u stomak i
pozove ga da sve poveže i umiri se.
Možeš da zamisliš koliko mu to teško pada. Preklinjem te da
uhvatiš priliku i pozoveš nas.
Petenjka!
Ako si zapao u neku nepriliku i sada si primoran da se
skrivaš, želim da znaš: ja te ni zbog čega neću osuđivati. Neću te
pritiskati i cediti iz tebe detalje. Važno mi je samo jedno: da si
živ i čitav. Ako se plašiš da razgovaraš s nama zbog nečega što
si uradio - nema potrebe.
Maja sam potpuno sigurna da ti ništa zaista strašno i ne bi
mogao da uradiš. Ne idealizujem te: znam da si izabrao takav
posao u kome se ne može ostati čist. Ali za mene si ti prosto moj
Petja. Gledam te tako odraslog i sigurnog, a vidim te na biciklu s
tri točka u našem hodniku, ili ospičavog, s pet godina, čitavog u
zelenoj tinkturi, kako se leđima češeš o dovratak.
Kažem da si sam ovo izabrao, ali tvom ocu govorim nešto
sasvim drugo. Ne mogu da se suzdržim. I posle tvog noćnog
poziva, posle čitavog tog istraživanja koje je otpočeo, naravno,
ne može da se skrasi. Ne daj bože da se nađeš u nekakvoj pravoj
opasnosti - on to sebi ne bi oprostio. Molim te da nam se javiš.
Mama”

Čaj se hladio.
Ilja je pročitao, i onda još jednom. Vratio se na početak. I pritisnuo
dugme „odgovoriti”.

„Mama, nema potrebe da paničite, i ko boga vas molim, ne

cimajte Denisa Sergejeviča. Upao sam u neku nepriliku, ali se
nadam da ću se iz nje vrlo brzo izvući. Stvarno mi je žao što sam
 vas bacio u brigu. I hvala ti na tim rečima. Veoma su mi bitne.
Ne želim ništa da krijem od tebe. Sve bih ti rekao kada bih
mogao. Ali ne mogu. U pravu si, ovde se ne može ostati čist.
Dobro je što barem ti to razumeš. Hvala ti. Tako sam se uvalio,
mama... Ja...”

Zatim se vratio i obrisao sve posle reči „brigu”.

Pa nije to taj čovek.
Ilja bi voleo da je njegova majka s njim bila takva. Da je bilo
bezuslovno. Voleo bi kada bi mogao to pismo da napiše njoj i kada bi
dobio odgovor. Ali pisma nisu odlazila tamo, samo odatle.

„Uskoro će se sve završiti, mama. I ja bih voleo da ti i ja

razgovaramo ko ljudi. Znaš, najveća sreća je kada imaš roditelje.
Kada ih imaš, imaš koga i da pitaš - radim li sve kako treba?
Kada te neko prihvata šta god da uradiš. I kada te neko
prekoreva ako zabrljaš. Kada se ponovo na minut možeš osećati
kao mali. Tako se može samo s roditeljima. Izgleda da je to baš
velika stvar.”

Vratio se i posle „brigu” - obrisao sve.

„To ništa nije bitno. Bitno je šta dalje. Rekao sam ocu sve za
Ninu. Sve vreme mislim na tvoje reći da je u njenom stomaku
moje dete. Ne znam zašto, ali čini mi se da će biti dečak.
Juče sam pisao ocu da će on biti odgovoran za unuka. Misliš
li da će moći? Ako bude ličio na mene, sigurno će moći. A
kako? Kažeš da se jede zbog toga što me je usmerio da idem
njegovim stopama. Ne ljutim se na njega zbog toga. Da mi se
takav život nije svideo, odavno bih ga napustio. Sećaš li se kako
sam u detinjstvu stavljao njegovu vojnu šapku? Bila mi je taman.
Ma šta mi znamo kad smo mali. A verovatno neke stvari počneš
da razumevaš tek u starosti.
Sve u svemu, čemu sve ovo.
Ako budem imao dečaka, on neće biti u obavezi da produži
dinastiju, šta misliš? Može da odraste u šta god bude želeo. I
deda mu u tome može pomoći. A ti još više.
Ali pre svega, on će imati majku. Ninu.
I ako se vi sada, kad ste tek saznali za dete, odmah ne
 pomirite s njom, ne upoznate je ko ljudi, može se desiti da on ne
bude vaš. Neću ti se ulagivati, a ocu tek: on prema njoj nije bio
fer. Ja sam se pokajao za sve što sam uradio, i on bi trebalo.
Inače neće biti pomirenja. Treba sada, baš sada, kasnije može
biti kasno. Dete sve menja. Dete sve opravdava. Čuješ li me?
Sada.”

Izdvojio je kursorom sve, počevši od „brigu” kako bi obrisao - i

umesto da obriše, utrkujući se sam sa sobom, pritisnuo je „poslati”.
Telefon je bio na dvadeset posto.
Punjač je bio pokvaren - sve što je Petja od njega pozajmio potrošeno
je na pismo majci. Zatražio je vruće vode da dolije u čaj: postao je još
slabiji.
To pismo ih neće umiriti. Malo će ih zadržati, ali otac će ipak doći do
Denisa Sergejeviča. Ilja će biti opkoljen. Kada bi samo stigao da od
Muhameda sazna mesto i vreme za sutra.
Provrteo je telefon u rukama. Strelica je svetlela. Zar se ovde nikako ne
može isključiti ova prokleta geolokacija?
Ušao je u podešavanja, pokušao da razume.
Pronašao je! Geolokacija je bila potrebna kako bi radio program
„Moskovski parkovi”. Oduzeo je toj kurvi sva prava. Zatim je otkrio kako
da isključi funkciju. Zatvorio je.
Uzdahnuo je: kao da se kremicom izlečio od šuge.
Posedeo je u praznini. Pustio je Petju da odleži.
Ponovo je otvorio telefon - a strelica se ponovo pojavila, kao čir.
Neizlečivi.
Nije smeo više da sedi, trebalo je da se uvek kreće dalje, poput ajkule,
inače će se ugušiti.
Usmrtio je telefon, popio do kraja bezbojnu hladnu tečnost i, osvrćući
se, pojurio dalje.

***

Ručao je u „Meku”; to mu je bila i večera. Uzeo je tri čizburgera po

pedeset rubalja. Bilo je nerealno ukusno. I kalorično: kao da je zalio
želudac purpenom.
Do susreta je sav malaksao, čak je počeo i da zaboravlja da to nije
dogovoreno za njega.
Stigao je ranije, uvežbavao je samopouzdanje za obezbeđenje: ne, niko
me ne čeka, dorastao sam da se hranim kod vas. Nekako su ga pustili, a on
je još imao drskosti da traži mesto s kog može videti ulaz.
Otključao je telefon na umoru - meni voda, tebi punjenje. Pri kraju
smo.
Bilo je dobro posedeti na stolici. Protegao je noge koje su bridele,
uzalud istrošene po prodavnicama. U prodavnicama je barem bilo toplo,
napolju se mogao smrznuti.
Nije sklanjao pogled s vrata. Vodu čak nije ni pipnuo.
Čekao je Ninu. Kakva će biti? Šta će imati na sebi? Mobilni je ležao
pred njim, isključenog zvuka. Već otvoren na četu s njom.
Zašto je došao? Nije mogao da ne dođe.
Ukoliko mu pođe za rukom, sutra će sveže otkupljeni čovek Gorjenov
zauvek odleteti. A bivši Gorjunov treba da se oprosti od onih koji ostaju u
starom životu. Da vidi devojku s kojom bi mogao provesti čitav ovaj život.
S kojom bi mogao. Ma samo da je vidi! Zašto želi da vidi voljenu ženu?
Eto zato!
Nina je uletela deset minuta pre vremena.
Ušla je u svom kaputu poput mehura ili jedra, sa šalom i kapom.
Zadihala se. Rumena, sa ulice, oči sijaju, na leđima se topi sneg. Tek tada
je Ilja shvatio da ona postoji. Da postoji Nina: stvarna osoba.
Bila je neočekivano visoka, verovatno Iljine visine. I veoma hitra. U
njenim pokretima nije bilo nikakvog sklada: upala je u kafić, skinula
kaput, zabacila unazad šiške mokre od snega. Rolka, pantalone s visokim
strukom: smeđebež, čarobno joj je išlo uz lice. Pozvala je konobaricu,
poručila. Nečemu su se nasmejale. Kroz prozor je potražila poznati auto.
Izvadila je ogledalce, našminkala usne, zatreptala trepavicama. Šiške
su joj ponovo pale preko jednog oka.
Bilo je čudno videti devojku prvi put - a toliko već znati o njoj. Znati
napamet njene crte, obrise. Biti upućen u njen život. Plašiti se njenih
strahova i sanjati njene snove.
Telefon je zazujao previše snažno, umalo da ga ispusti.
„Stigla sam”, napisala je Petji. „Hoćeš da ti poručim nešto?”
Ilja je malo sačekao.
„Zadržaću se, izvini!” odgovorio joj je, ukočivši se. „Kako si?”
A možda da joj priđe, da krene o nečemu da razgovara s njom? Da se
pretvara da želi da se upozna s njom. Neka frkne i odbije ga, to je to. Ali
zato će imati pola minuta istinskog razgovora. A šta ako joj se dopadne?
Možda joj ne bude skroz mrzak?
Nina je verovatno odmah osetila kako je Ilja dotiče pogledom - ruke,
obraze. Ali ga nije primećivala, koliko je mogla. Zatim je ipak naglo
podigla glavu - zaškiljila - kratkovida je? Pokušao je da joj se osmehne, ali
ukočene usne su se sporo povinovale - ona se već namrštila i vratila svom
poslu.
Ilja je, zbunjen, uzeo telefon, kao da mu je unutar ekrana daleko
zanimljivije. Ali telefonska Nina bila je samo senka, kopija kopije; nije
imala ničeg zajedničkog sa originalnom Ninom.
Nije mogao sesti kod nje, ali je možda mogao da prođe okolo? Proći na
korak od nje, podići vetar i osetiti je u kovitlanju, kako diše. Osetiti njen
parfem - cvetni?
Ilja je sedeo paralisan, gledao ju je ispod oka, u ženu van slova, znajući
da je može uplašiti tom svojom mračnom turobnošću i plašeći se da će se i
sada, treći put, rastvoriti, kao što se već dvaput rastvorila u snu.
A zatim mu je došlo u glavu.
Gospode, rekao je sebi, zašto sam je pozvao ovamo? Samo zbog sebe.
Samo da je vidim, da je provrtim u rukama. Idiote, nije došla kod tebe,
došla je kod čoveka koji je mrtav već šesti dan, kog si ti ubio. Premestio si
je na to polje moskovske šahovske table kako bi i dalje verovala da je s
njim sve u redu. Sada treba da joj kažeš da je sve propalo, da neće doći.
Nina se sasvim udubila u telefon - na brzinu je iskucala nešto
dugačkim prstom i osmehnula se; a preko lica - senke.
„Čekam te!”, stigla je poruka sa smajlijima. „Poručila sam šampanjac
samo za sebe! Jesi li kolima?”
I stvarno su doneli visoku čašu. Prinela je usnama vrlo malo bledog
zlata, namrštila se bodljikavim iskrama.
„Kakav, bre, šampanjac?! Ej!”
Nina je pročitala, naduvala obraze, odmakla čašu, bljesnula osmehom,
ponovo se uozbiljila.
„Ja sam uzela svoj gutljaj, ti ćeš popiti do kraja! Na koliko dugo ćeš
moći?”
„Skroz kratko, inače neću stići...”
Namrgodila se i počela da mu piše nešto dugačko, ali je poruka stigla
pre nego što je Nina uspela da je pošalje. Od nekog drugog.
DS je poslao sliku.
Ilja je otvorio, već predosećajući. I ubo se.
Screenshot telefonskog ekrana: mapa grada sa ulicama. Videla se
Sadovo-Kudrinskaja. I strelica koja naoštrenim šiljkom pokazuje pravo u
Ilju. „Hazine, rekao si da nisi u Moskvi! Možda ti je dosadilo da bežiš?:)”
E, tako. Nisu gluposti, nije paranoja. Šta, ovde će ga tražiti?!
„Treba hitno da isplaniram svoj život, a ne uklapa mi se u manje od
petnaest minuta!”, Nina je spustila telefon, pa ga je ponovo uzela.
 „Ajde da odmah sada počnemo!”, predložio je Ilja, gledajući kako iza
velikih krhkih prozora kipi tama.
„Danas me je zvao tvoj otac. Pozvao me je na svoj jubilej. Zamisli?”
„Sve sam im rekao”, jednostavno joj je rekao Ilja.
Nina se provrpoljila za svojim stolićem, prinela čašu i progutala veliki
gutljaj.
„Šta si im?” tri emotikona širom otvorenih očiju.
„Rekao da si trudna. I rekao sam im da planiram da se oženim tobom.”
Nina je otpila još. I još. Uzela je dvolisnicu menija sa stola, otvorila je
poput lepeze, počela da se hladi njome. Obrazi su joj pocrveneli.
„Whaaat?!!
„Inače, hoćeš li se udati za mene? :)”
Osmehivala se, a to mu je palilo utrobu. Bolelo ga je to što joj je
govorio, sada je bolelo, pa je bolelo. Ona je planula, njega je oprljilo. Ona
se zasmejala, njemu su oči natekle. Ona je prinela čašu, njemu se zavrtelo.
Oprosti mi, molim te. Tebi će se tvoja radost još osvetiti. Ali sve ovo
sada nije zbog toga, kunem se da nije zbog toga da progutam očima tvoju
sreću. Samo ne znam: ako te sada ne zaprosim, šta ako kasnije ne stignem?
Nina je pozvala konobara - zamolila da ponovi šampanjac.
Samo ne želim da ijednom posumnjaš u to da te je voleo. Moraš biti
sigurna u to, Nina - i uvek to govoriti vašem sinu: tvoj otac te je čekao,
trebalo je da se venčamo. To, a ne: „Nemaju svi i tačka.”
„Ej, jesi li ti to mene zaprosio SMS-om?!!”, pobunila se. „A neko
cveće barem?!”
A sama je sedela purpurnocrvena, nasmejana, sa užarenim očima - Ilja
je to video.
Ušao je u listu emotikona, tamo je pronašao sve što je priličilo
situaciji: cveće, šampanjac, prsten sa brilijantom.
„Hoćeš li biti moja žena?”
Poslala mu je: mladu s velom i mladoženju u smokingu. Srknula je iz
druge čaše.
„Ti si užasno govno, Petja, ali te divljački volim! Da, biću tvoja žena,
dođavola! Ajde više, gde si?!!”
Zalupila su se vrata, ušla su dvojica: u džemperima, u crnim jaknama.
Mogli su proći i kao obični ljudi, ali su im oči bile vučje i njušili su
vazduh. Nečujno su zasiktali na obezbeđenje i ovi su se razmakli. Jedan je
zakoračio desno od poslastičarske vitrine, drugi levo - krenuli su trepćući,
tragajući po salama.
Ilja se stisnuo u stolici, odmah isključio telefon i spustio ga ekranom
nadole. Dosađivao se gledajući kroz prozor, čak je i zevnuo, a zatim je
jednoličnim glasom tražio račun, izbegavajući da pogleda u vukodlake.
Ruke je sklonio ispod stola da se ne vidi kako se tresu.
Nina na ove uopšte nije obratila pažnju, molila se ekranu.
Jedan od njih jurnuo je da proveri kupatila, drugi je pozvao nekoga.
Ilja je čekao račun i sam brojao - osamdeset tri, osamdeset četiri - ne
razmišljajući ni o čemu kako ih ne bi privukao sebi nikakvim elektro-
magnetnim talasima. Sačekao je kusur, gvozdenjake je ostavio konobaru,
počeo je da se oblači bez žurbe. Dok se oblačio, stigao je da razmisli: ako
je među ovima Igor K., Ilja je gotov.
Pogrbivši se, krenuo je u susret vukodlaku na vratima, prineo uhu
mrtav telefon i počeo u njega da priča: da, draga, naravno, ne brini, uskoro
ću. Nina je podigla lice prema njemu, osmehnuo joj se - i ona mu je, još
ošamućena, još u oblacima, uzvratila istim osmehom.
I taj topao talas izneo ga je pored onih što su ga tražili, kroz ukočene
prste koji pročešljavaju - napolje. Iza leđa su mu mrmljali: „Nije ovde.
Imate li nekakve smetnje s lociranjem?”
Krenuo je pored nje kako bi je se nagledao još jedanput, poslednji put.
Nina je sedela u bleštavom akvarijumu, gledala pravo u Ilju, ali je sigurno
videla sebe.
Lepa je.

***

Za pet minuta joj je iz mraka poslao: „Video sam te, nisam mogao da
uđem, tamo su me tražili, bili su u samoj ’Kafemaniji’, morao sam da ih se
rešim, izvini, molim te!”
I tada se baterija telefona ispraznila.

***

Ređale su se mračne poprečne ulice, ruke u džepovima, pod nogama

led s rupama, mesec u magli, noć ispred. Dovukao se do bulevara: gola
čvornovata stabla bila su postrojena u koloni, čekaju stražara. Pronašao je
ulicu iz koje su dopirali glasovi, skrenuo je u nju: Nikitskaja. Čitava ulica
je pijana: neki barovi, maleni klubovi. Evo, pomislio je Ilja. Treba da ode
u bar. U baru se neće smrznuti. Neće mu dati da spava, ali ga neće ni
izbaciti na hladnoću. A sada treba samo da pregura noć.
Dospeo je do prvog u koji su ljudi ulazili. Ušao je sa hladnoće u slatku
paru, spustio se u podrum, tamo je plava svetlost, disko-kugla iznad
podijuma, odsjaj igra po zidovima. Umorni di-džej - sa zlatnom krestom
na glavi poput petla - setno stenje: „A saaaada naša ljubav - Selena
Goooomezzz!”
Stavio je telefon da se napuni na šanku: ovaj je slab, iznuren, pio samo
u malim gutljajima.
Grunula je muzika: u početku prijatan zvižduk, zatim tanak devojački
glasić: The world can be a nasty place... You know it, I know it!, i još
mjaukanja, Ilja više nije razaznavao engleski, zatim bas od koga sve
iznutrice vibriraju, mašina za dim pušta zavesu, nekakvi ljudi jednom
nogom u grobu, neobrijani i odvaljeni, guraju se na malom podijumu,
mlade devojke u košuljama, momci u širokim ogrtačima do kolena,
zatvorenih očiju, osmeh od uha do uha, na licima sreća, u rukama kokteli,
grle se, viču na uho nešto jedni drugima; vrte glavom i odgovaraju
urlajući, Selena mjauče: Kill’em with kindness, kill’em with kindness,
kill’em with kindness!, zvižduk, stroboskop, dim, osmesi, Go ahead, go
ahead, go ahead now!
Ovde je samo Ilja bio trezan. I nije mogao da pije: u džepu ima
četiristo rubalja za ostatak života. Stajao je u tami, iz ćoška bacao brze
poglede na bleštavi podijum, na tu omladinu sedam godina mlađu od
njega, žmirkao pri pogledu na stroboskop - isekao je ta dva kadra bez
svakog trećeg, ispao je stari film.
Sačekao je da prođe jedna živahna pesma, druga - di-džej je danas
puštao samo takve, za diskoteke za školarce. Ovima na samrti je to
odgovaralo: napijali su jedan drugog slatkim, vukli za ruke, vrištali:
vuhuuuu!”
Bilo je teško, ali Ilja je načinio korak ka njima. Još jedan.
Dospeo je na kraj sveta. Lupnuo je nogom. Podigao ruku. Zanjihao
ramenom. Pljesnuo rukama. Utroba mu je drhtala. Membrane su mu
partijale. Ponovo je lupnuo nogom. Nije u ritmu. Plešemo. Previše je
glasno. Plešemo! Pljesnuo je. Gošo, gde si? Želeo sam s tobom ovako.
Jedan! Juče smo tugovali, danas plešemo. Šta je od tebe ostalo? Dva!
Ništa! Zdravo! Tri! Još! Ovo sam želeo pre sedam godina. Šta sam tada
osećao? Nije u taktu. Savio je ramena. U nogama grč. U kurac, ne savijaju
se. Jedan! Bolele su ga uši. Plešemo. Šta sam tada osećao? Želim to da
osetim još jednom. Diskoteka nastavlja da radi. Nastavlja se život! Jedan!
Na-na. Ta-ta!
Trudio se.
Znojio se. Skinuo je jaknu. Krenuo je u kupatilo, napio se hladne vode
sa slavine. Osećalo se na rđu i hlor. Umio se. Vratio se na podijum.
Treznom je teško. Kako je teško treznom, gospode.
Potpeticama je udarao o pod, gnječio stonogu. Gošinu smrt. Petjinu
smrt. To je prošlost! Plešemo! Vuhuu! Mi ćemo otići, oni će ostati! Mi
smo živi! Čemu plakanje! Sve tačnije je klimao glavom u ritmu muzike.
Sam nasred podijuma, u mehuru.
I Nina će ostati, i Petjin otac će ostati, i mama. Naći će Petju. I sve što
si im ispleo, dobričino, rasplinuće se i raspasti u materinu. Shvatiće da je
ubijen. Da mu se parazit zavukao u telefon. Da je primorao leš da pleše,
cimao ga končićima. Da je umesto njihovog sina ubica molio za oproštaj,
zaprosio voljenu. Da li će shvatiti da to nije bilo kreveljenje, nije bila
gluma? Neće. Neće shvatiti. Izašao robijaš, osvetio se onome što ga je
uvredio, nije mu bilo dovoljno, pa je počeo da maltretira i porodicu
ubijenog. Tvoji drhtaji će za njih biti izrugivanje. Možeš da se kaješ koliko
hoćeš, ali bi oni radije čuli tvoje hroptanje. Hoće li odbaciti dete posle
toga? Ta-ta! Na-na! Bilo je glasno: ne možeš čuti ni svoje misli. Jedan.
Jedan. Jedan. Sat, dva, tri.
„Smešan siiii!”, viknula mu je u uho neka devojka.
Klimnuo joj je.
Popio je još vode sa slavine. Ponovo na podijum. Pokopati i odleteti.
Ninin osmeh nad telefonom. Prsten, cveće, šampanjac. Tako nije bolje,
a kako jeste?
„Da nemaš cigaru?!”, pitao je devojku. „Da zapalim?!”
Popeo se uz stepenice iz podrumčića na studen. Na vetar.
Tri je iza ponoći, da li svi panduri spavaju? Uključio je mobilni. Ovaj
se skoro uopšte nije napunio, iako je bio uključen u struju toliko sati.
Izgleda da su se završavali Petjini produžeci.
Stigla je.
Od Čistača: „U 10 u hotelu Prezident, neka tvoj čovek na recepciji
traži Muhameda, hoćeš stići?”
Od Nine: „To je prostakluk. S njihove strane.”
Čistaču: „Stići ću.” Nini: „Volim te.” Tri noću: pravo vreme za Petjine
izjave ljubavi.
A šta ti, Ilja, možeš da učiniš? Šta možeš da učiniš kad je sve već
učinjeno. Iz podruma je bubnjao bas, ponovo se začuo zvižduk i sladunjav
glas. Izlazio je dim u boji.
„Aj’mo kod mene”, pored je govorila pijana devojčica pijanom
dečaku.
Ljubili su se, smejali. Nešto prelepo, divno im se ukazivalo u dimu.
Život je obećao da će ih maziti.
Uključila se strelica.
Nije više smeo da drži telefon kod sebe. Mislio si da su vukovi tako
lako odustali od tebe? Ne: pa oni će primorati vlasnike restorana da
uključe sve kamere, ispitaće konobare, tražiće Petju na videu. Uporediće
vreme, naći će Ilju. I sledeći put ga neće pogledati u prolazu, već u oči.
Treba se oprostiti od Petje. Odvojiti se od telefona. Sada.
I ovako mu ni s njim nije ostalo još mnogo.
Ujutru u FMS - u nadi da niko nije zvao majku s pitanjima, da je sve
po planu. Zatim s pasošem u hotel „Prezident”. Odatle s novcem u
mrtvačnicu. Iz mrtvačnice na avion. Sutra uveče Ilje neće biti ovde. Ta-ta-
ta! Večeras je poslednje veće. Plesati!
Sišao je nazad, sad je već sam na podijumu. Niko mu i ne treba.
Piljio je u stroboskop.
Vreme je da se odvoji od telefona. Da skine omču, da skine krst.
Najhitnije je već rečeno i saslušano.
Da ga jednostavno baci? U reku?
Onda će oni sigurno - i brzo - shvatiti da je pisao samozvanac. I tada će
umesto mira koji se on trudio da s njima zaključi u Petjino ime, umesto
spokoja, za njega nastupiti tuga iz koje neće moći da se izbavi, a za sve
njih - užas i nezalečiva živa rana.
A možda da sada ode u Trjohgornu - i vrati Petji telefon.
Sada, kao da su ga upravo noćas ubili. Verovatno se nije mnogo
izmenio na hladnoći? Ilja nije stručnjak. Možda to prođe kao istina. Može
li? Treba pokušati. Kako bi Petjina izvinjenja bila prihvaćena, kajanja
uračunata; kako bi njegova ljubav odzvanjala u vazduhu barem još
nekoliko godina.
Nije mogao oduzeti Petji i ovu nedelju.
Ali ako se sutra nešto poremeti? Kako će bez telefona, bez veze? Kako
će sa Čistačem ako bude kasnio?
Nekako će. Ovo je važnije.
Otplesao je do kraja.
Otišao je.

***

Ocu treba napisati da mu prašta za sve i tražiti oproštaj od njega -

iskreno, sada shvatajući zbog čega se izvinjava. Majci se jednostavno
zahvaliti na ljubavi, na tome što ga nije odbacila i što je trpela i praštala.
Nini - da će mu zauvek nedostajati i da oprosti i prašta njegovim
roditeljima jer oni stare, suše se i smanjuju, ali ako im oduzme unuka,
njima baš ništa neće ostati od Petje. Trebalo je svakom sastaviti oproštajno
pismo: i Ilja ih je još, dok je šetao po magli, sastavio u glavi.
A kada se po lavirintu od cigle dovukao do šahta i pritisnuo dugme na
telefonu da bi to i zapisao, shvatio je: nikome ništa neće poslati. Telefon je
samo zatreperio poslednji put i izdahnuo.
Pronašao je pređašnje staro gvožđe - jedva ga je pomerio, kao granitnu
ploču. Počeo je da briše otiske prstiju s telefona. Dahom je zamaglio
ogledalce, obrisao rukavom paru. Od Ilje ništa ne sme ostati.
I tu iza su progovorili, koraknuli - društvo pijanih. Iz bara - možda iz
„Huligana”.
Pravo prema njemu, bliže svakim korakom. Prema njemu! I prošli su.
Stigao je da baci telefon tačno u sekund.
Navući poklopac - nije stigao.
 17.

Jutro novog dana nastupilo je bezvoljno, ulice su se zaklonile zavesom

od mulja, sunce se rastvorilo u magli kao penušava tableta. Kao da je Bog
gripom prikovan za krevet i danas nije mogao da se natera da ponovo
iscrta čitav svet kako priliči. Sipilo je.
Šta su pijani u Trjohgornoj stigli da vide, a šta ne - nije znao. Otišao je
od šahta njima okrenut leđima, nije se okretao na uzvike. Nema odakle da
sazna vesti: telefon je sada kod Petje. Bilo je tužno bez tog crnog slepog
creva: unutra bučno, a džep prazan.
Na Novoslobodskoj je Ilja visio sve do otvaranja, drugi u tihom redu.
Kod obezbeđenja na ulazu u FMS svirao je radio; još dok nisu puštali, Ilja
se približio staklu kako bi po njegovom drhtanju pogodio da li su našli
Hazina, ima li osumnjičenih.
Voditelji su govorili o Trampu - tu je čuvar pojačao, ali onda, kada su,
izgleda, obaveštavali o Trjohgornoj manufakturi, dosadilo mu je i utišao
je.
Konačno su otvorili, Ilja je šmugnuo u kupatilo: da se prekontroliše. U
ogledalu je bio kao kada su ga pustili iz sobe za saslušanje - zelen u licu i
ispijen. Zalizao je kosu vodom, pokušao da se nasmeje. Bolje da to ne radi.
Dok se posmatrao, u čekaonici je već bila gužva. Uprava je bila
renovirana i kao da su je učinili pristupačnijom ljudima: kabinet
službenika u prijavnom odeljenju u staklu, automat izdaje brojeve. One
koji su bili na redu prozivali su po prezimenima u providna mučilišta.
A Ilju nikako da prozovu: zar je moguće da je mama propustila poziv?
Našli su ga u kriminalističkom odeljku? Ili je je Nataliju Georgijevnu
služba bezbednosti cimnula za ruku?
Ili ne, jednostavno im je trebalo vremena da se odradi. Zatim su strogo
viknuli:
„Gorjenov!”
Nije se čak ni prepoznao.
Setio se, ušao, prvo je pogledao na šalterušin kompjuter: da ne čita
novosti tamo? Uzela mu je ličnu kartu, zagledala se. Nije namigivala, nije
nagoveštavala ni na kakvu vezu.
Kroz hodnik je išlo troje ljudi u plavoj uniformi i Ilja je u svojoj
staklenoj kocki takođe želeo da postane providan.
„Sačekajte malo”, rekla je službenica.
Podigla je slušalicu, okrenula se od Ilje, u telefon je kapala otrov
pljuvačkom:
„Da. Gorjenov. Da. Sa e’. Ne znam. A šta ja imam s tim? Šta onda? Da
prepravim? Uz saglasnost? Dobro.”
Odmakla je telefon i zadubila se u kompjuter. Ilja više nije postojao u
tom kabinetu. Kucala je nešto jednim prstom, vukla umašćen miš.
Nepostojeći Ilja se vrpoljio; namrštila se na to.
„Je li sve u redu?”, nije izdržao.
„Ne znam”, kliknula je nešto na okrenutom ekranu. „Javiće.”
Čak i ako je sinoćno pijano društvo prošlo pored šahta, ujutru su
radnici sigurno nabasali na rupu. Mlečna svetlost je pala dole, probudila
Hazina; već sada tamo đubrad patrolira, radnici su prvi na redu: ko ne ume
da se opravda na ruskom, njega ćemo i okriviti prvog. Petju će prepoznati
po dokumentima, naravno, i dalje je samo pitanje - kada će sve doći do
novina, kada će biti na televiziji i - gleda li onaj Muhamed televiziju.
U kabinet se ugurao čovek sa stomakom i epoletama, zabalavio je
Iljinu pohabanu ličnu kartu, preko naočara je proučio pečate i zabeleške.
Uzeo je ličnu sa sobom. Postalo je zagušljivo kao pred kišu, u vazduhu se
nakupljalo milion volti. Do prekretnice je bilo više od sat vremena, a ove
kurve sa epoletama ga još drže, vuku ga za nos, odugovlače, namotavaju
vreme kao crevo na kalem, konsultuju se: da li da ga pomiluju ili kazne
smrću, cepidlake činovničke.
Prevarila si me, Natalija Georgijevna, neće mi oprostiti grešku u
prezimenu, država mora svaku svoju vašku doslovce ispravno zavesti, bez
toga im neće biti pod čizmom. Kada bi tako lako bilo moguće kupiti
slobodu za pedeset hiljada rubalja, zar je ne bi svi nakupovali još odavno?
„Da sačekam u hodniku?”, pitao je Ilja.
„Sedite tu.”
Muhamede, Mujo, čekaj me, veruj Hazinu, uskoro ćemo, samo malo,
ništa strašno. Samo smo izgubili glas, onemeli, ne možemo da te
dozovemo, otvaramo čeljust, ali tamo nema zvuka. Sad će dati ličnu i
pasoš, izviniti se za kašnjenje i dolećemo do tebe!
Debeli se vratio za još dvadeset utrostručenih minuta.
Kao da su ga pozvali iz te kancelarije u koju je Ilja upravo očajnički
šaputao.
Progunđao je nešto službenici, ona je poslušno ispečatirala, tutnula Ilji
novu, tvrdu bordo knjižicu: potpišite se.
Ilja se potpisao svojim uobičajenim kardiogramom.
Vratili su mu i ličnu.
A nad Iljom je još uvek visilo milion volti, vladalo njime, ne
smanjujući napon.

***

Hotel „Prezident” nalazio se na deset minuta od metroa „Poljanka”: iza

visoke ograde od livenog čelika, novogradnja u boji rđe, od cigle, visoka
devetnaest spratova, ovenčana nečim smeđim, što nije ni kaciga, ni
vojnička kapa, ni dečji kalup za pesak. Po ostaloj arhitekturi zgrada je
podsećala na okolne mnogospratnice i izgledala strano među državnim
staljinkama Jakimanke: kao da se popela negde u Solncevo ili u Orehovo i
prešla u centar, izbila sebi lepši delić, preselila nekoliko staraca na groblje,
ogradila se od komšija bodljikavim livenim gvožđem i ostala gore. Isto
tako: odozgo se pružao pogled na Kremlj i hotelu niko nije mogao osporiti
naziv „Prezident”.
Ilja je razmišljao još dok mu je prilazio: kako se taj Muhamed ne oda
poslujući na takvom mestu? Igor K. se potuca po smetlištima, sedi u
jazbini, štanca Petji kompromitujući sadržaj u telefon, da ih uhvate zajedno
ako se nešto desi. A Muhamed Čistač kaže: pitaj za mene na recepciji.
Možda on i nije nikakav Čistač, već se samo krevelji?
Ulaz kroz gvožđe čuvalo je obezbeđenje u crnom, sa automatima. Ilja
je izbrojao pet kamera od kapije do vrata. Na parkingu je bilo malo auta,
sve su bili terenci sa ogledalima umesto prozora, nisu odavde. Ispred
hotela je bio plato, na njemu su štrčala koplja sa šarenim tkaninama. Ovde
nije bilo nikakvih turista - niti suvišnih ljudi uopšte.
Ilja je gurnuo vrata, našao se u ogromnom holu od belog mermera,
pokrivenom ćilimima prodorno plave boje. Plafon je bio u visini trećeg
sprata, s njega su visile čudne svetiljke: kiša od dioda sa ogromnih diodnih
prstenova. Istovremeno je izgledalo i jeftino i veličanstveno. Po ćoškovima
su štrcali kiosci u kojima su se prodavali suveniri iz zamišljene Rusije. Na
vidnom mestu nalazio se beli klavir sa zlatnim natpisom.
Po holu su prolazili panduri, neki tamnoputi ljudi u odelima su za
stolićima razgovarali infrazvukom, ne gledajući jedan drugog, već u
stranu. Na recepciji se izdresirano smeškala beloputa žena, koju su,
izgleda, vlasnici više nego jednom hvatali za vrat i vodili na karanje u
luksuznu sobu.
Ilju su gledali kao došljaka.
Približio se beloputoj, ona je razdvojila drečave usne, nije ga pitala za
ime. Podigla je slušalicu do uha, prošaputala, utihnula.
„Sedite.”
Ilja se zavalio u duboki i klizavi kožni kauč; obezbeđenje ga je
otvoreno posmatralo; beli električni klavir je sam svirao nešto
komplikovano, dirke su se same utiskivale pod nevidljivim prstima; teški
kristalni lusteri sijali su preko dana.
Počelo je, razvuklo se, klavir je uspavljivao, ali je noć bila bez sna.
U dubini hola razmakla su se vrata lifta, izašao je čovek. Vrat kao rvač,
kratka brada, šiške, plavo odelo navučeno na brežuljkaste ruke kao
olimpijski triko. Išao je prema Ilji gegajući se samouvereno, znajući svoj
cilj.
Odmah je došao k sebi.
„Muhamed?”, Ilja je ustao njemu u susret.
„Sprovešću.”
Bio je za glavu viši od Ilje, a širi od njega - duplo. Držao se na
odstojanju dva koraka, usmeravajući ga i zaklanjajući put nazad.
Sproveo ga je kao oružana pratnja do lifta, pritisnuo pretposlednji, stao
licem u lice sa Iljom; stigli su - kod lifta su još dvojica bradatih rvača, ali u
nekoj uniformi, valjda. Pištolji su im bili u otvorenim futrolama, ogromni:
izgleda „stečkini”. Da se vide.
I kod sobe su stajali ljudi, ovi u odelima, samo im je okovratnik bio
raskopčan na vratovima kao u bika. Zaustavili su Ilju, pretresli ga,
pretrkeljisali, pronjuškali su još i detektorom za metal. Ovde „makarov”
Ilji nikako ne bi pomogao.
Konačno su ga pustili.
Soba je bila ogromna; kroz prozore se kao na dlanu video Hram Hrista
Spasitelja, a pravo ispred njega - poluostrvo „Crveni oktobar”. Sa obe
strane se ulazilo u narednu sobu u nizu, kao da su dva ogledala postavljena
jedan naspram drugog, đavo bi ga znao. Izrezbaren nameštaj s pozlatom:
fotelje, stolice. Sedela su trojica ozbiljnih muškaraca, s prosedom crnom
kosom, krivih noseva. U dubini, u sobama, čulo se još glasova: govorili su
grleno, smejali se graktavo.
 Jedan se okrenuo prema Ilji. Ostali su gledali fudbal na plazmi. Fudbal,
ne vesti.
„Ja sam Muhamed. Ti si Hazinov?”
„Da. Došao sam po pare.”
„Kilo i po?”
„Biće kilo i po. Prvo pare”, čvrsto je rekao Ilja.
„Isa, daj mu pare.”
Prišao je živahni mladić u košulji, u rukama crvena kesa „M-video”,
naizgled lagana. Ilja se napregnuo: očekivao je nešto obimno, iz nekog
razloga, u sportskoj torbi.
„Koliko ima?”, pitao je trudeći se da zvuči spokojno.
„Koliko je dogovoreno, dvesta pedeset evra”, osmehnuo se Isa. „Šta je,
da nećeš da brojiš?”
I jednostavno je dao Ilji kesu. Ilja je zavirio: vakuumirana plastična
pakovanja, sva nabijena ljubičastim listovima. Takve nikada nije video,
izvukao ih je na svetlost. Hartija po petsto evra. Takve postoje? Ako
postoje, onda je u pakovanju pedeset hiljada, a u pet pakovanja - dvesta
pedeset. Vakuum.
Klimnuo je. Krenuo.
„Odneću novac, a on će poslati robu.”
„Ajde, ajde”, rekao je Muhamed. „Briši. I reci mu da uključi telefon.”
„Isključen mu je?”
„I još mu reci da, ako nas još jednom izigra kao onda, biće mu es-
selamu alejkum. Ma zna on”, lenjo, ravnodušno se protegnuo Muhamed.
„Preneću mu.”
„Reci mu da smo ga fino provalili. Znamo sve za oca. Reci mu da nam
se sere na njegovog oca.”
„Jasno. Ja sam samo kurir.”
„E pa, i prenesi sve to, kuriru. Prenesi mu da, ako robe ne bude za tri
sata, žestoko ćemo se obračunati s njim. Reci mu da mu ekipa neće
pomoći.”
„Dobro.”
„Poslao sam mu poruku danas, ne odgovara. Tebi odgovara?”
„Ja sam sada bez telefona. Jutros je odgovarao”, rekao je Ilja. „Sada
nismo u kontaktu.”
„Poslao sam mu sliku. Fotografiju. Nije mu stigla? Na Votsapu piše da
nije dostavljeno.”
„Rekoh da ne znam. Mene su poslali ovamo po pare, treba da ih
preuzmem, odvezem.”
„Hoćeš da te odbacimo?”, pitao je živahni. „Kolima si?”
 „Taksijem”, rekao je Ilja.
„Što bi tolike pare vozio u taksiju, ajde da te odbacimo, brate!”
nasmejao se živahni.
„Imam instrukcije”, Ilja je tvrdoglavo odmahnuo glavom.
Ljudi koji su gledali plazmu nisu odvajali pogled. Igrali su „Monako” i
„PSŽ”.
„Instrukcije, sranje. Sve u svemu, reci mu da, ako roba ne bude na
vreme, sjebaćemo mu ribu. A ako ne bude do uveče - sjebaćemo njega
lično. Ako ga podrum ničemu nije naučio.”
„Šta?”, ponovo je pitao Ilja. „Kakvu ribu?”
Živahni se osmehnuo. Muhamed je počešao obrvu.
„Isa, gde si mi poslao fotku, pokaži momku.”
Ovaj je kratko kopao po telefonu, otvorio: devojka ulazi u ulaz
četvorospratnice. Kaput se vijori poput jedra, kapa, šal.
Nina.
„To mu je ženska. Partneri su provalili adresu, posao, sve. Biće jebeno
spasiti je. Tako da mu reci da roba bude ovde za tri sata. Njen tatica nije
general, tako da nikog ne boli kurac. Samo, ajde, brže, kapiraš? I reci mu
da uključi telefon.”
„Reći ću.”
„A pare da uzmeš, šta? Smeće. Uzmi, nije mi žao, imam ja još!”,
zasmejao se Muhamed. „A život se daje čoveku samo jednom, znaš li?
Tako je Puškin rekao.”
Okrenuo se i udubio u fudbal.
„Sprovešću”, zabrujao je Ilji u uho plavi rvač sa bradom.
U liftu je svaki sekund gledao Ilju u oči. Tražio je nešto. Ali Ilja je za
sedam godina naučio da oči pretvori u zamućeno staklo.
Doveo ga je do izlaza, okrenuo se i, gegajući se, krenuo nazad, Ilja,
radi šta hoćeš s tim novcem.

***

Crvena kesa se ljuljala u ruci kao džak s presvlakom, nije imala težinu.
Ilja je pomislio: eto, ako se pocepa, na trotoar će neupadljivo ispasti
pedeset hiljada evra. Smotao ju je, gurnuo pod jaknu, nadulo se kao
stomačić. Osvrnuo se - da ne idu bradonje za njim? Da ne idu kola?
Izgleda dane.
Dotrčao je do metroa; opet je osmotrio. Upao je u prazan vagon: ovde
bi sigurno primetio - ali ne. Jednostavno su ga pustili, jednostavno
natovarili novcem za ceo život i rekli: idi.
 Kuda sada?
Razmeniti? Rezervisati karte? Odleteti? Staviti ih u banku?
Čega ima da se plaši? Za sada je i nevidljiv i slobodan. Ima pravo na
njih, na tih dvesta pedeset hiljada, dali su mu to iz glavne kase, pretvorili
sedam godina mladosti ekvivalentno evrima. Evo ti pasoš, evo ti novac,
evo ti budućnost, odjebi. Setiće se, naravno, i ti jalijaši, koji uopšte nisu
banditi, i panduri, koji uopšte nisu panduri, ali već će biti kasno - kasne
dva-tri dana, a za to vreme će se on već razonoditi sa svojim novim
prezimenom; odleteće - makar u beloj majici sa zlatnim printom i sa old
school kačketom - iznad okeana u grad Medeljin, izgubiće se tamo i tamo
će odgledati seriju od pedeset sezona, dok ne sazna kako se sve završava.
Jedina razlika sa snom: Nina neće biti pored.
Uključi telefon, Petja.
Nema konekcije.
Nema konekcije s Petjom, nema konekcije s Ninom, s roditeljima:
odrekao se svih kada je zametao tragove. Nikoga ni o čemu ne može da
predupredi. Plan da vrati Hazinu telefon juče je bio dobar, ali danas se
pokazao lošim.
Ma, gospode, leti u Medeljin, leti da živiš! Nek idu svi u kurac!
Šta, oprostio si njegovom tatici, koji je svog sina nakljukao vlašću,
obučio ga da tretira ljude kao govna? Jer on - šta?! Jer guta
valokordinčić?!
Šta, zaista si iskreno oprostio Hazinu za svojih sedam godina? A?
A?! Pa oni su srali o grabljivcima, o tome kako svi na ovom svetu
proždiru jedni druge! Samo što njima nije odgovaralo kada nisu mogli da
proždru, kada nisu mogli dovoljno da otvore čeljusti, kada im je nešto
zastalo u grlu. Pa eto vam na, nešto što ne možete da svarite: ljudi sa
bradama, kojima se sere od policijskih generala! Eto vam, progutajte,
probajte a da se ne userete!
A?! Pa to su vaša pravila, vaša je i igra, neka sada oni s vama, kao što
ste vi s nama, zar to ne bi bilo pravedno?! To je vaša kazna, vaša naplata -
za nju sam iz Solikamska molio, žalio sam se na vas Bogu i on je, eto:
nahuškao na vas tvorce bezakonja. Kad ne može po zakonu, onda barem
po logici!
Samo što će oni po tom istom jebenom lancu ishrane prvo progutati
Ninu, bezubu i meku, a tek potom će potražiti Hazina. Ali tebi se
postavljaju pitanja, Hazine, zato što se ispostavlja da si već mutio s tim
bradonjama, prešao ih, to se ti zaklanjaš iza svoje trudne ženske, a ne ja!
Ma ko ste meni svi vi? Svi ste mi tuđini!
Nemam nikog svog, osim samog sebe. Nosite se svi!
 Izašao je iz metroa.
Pa šta što je trudna? Što sam je zaprosio juče?! I šta što sam je sam
nagovorio da zadrži dete?! Šta s tim?! To nije moje dete, to je Hazinovo
dete, to je njegova devojka, to je njegov otac, ja sam se s Hazinom video
svega dva puta: kada me je iz obesti strpao u zatvor i kada sam mu rasekao
grlo! Mi smo jedan drugom stranci! To je njegova majka!
A ja imam svoju, ona tuguje u mrtvačnici, zastala je između ovde i
tamo, još treba s njom da se dogovorim, šta će mi sada Hazinova
rodbinica?!
Mama, ti ležiš tamo i već mi sve to govoriš?! Ne, ajde ovako: ti tuda, a
ja ovuda. Ja ovuda, a ti ćeš već nekako sama tamo. Ne uči me, ne vuci me
za sobom.
I šta, kakve veze Nina ima s tim?
Tako je ispalo, shvataš li, ako ja idem gore - ona ide k tebi, dole. A ako
ona ode gore - mene zapada da se spustim. Ne možemo oboje ostati na
površini, Muhamed neće dati. Ona ničim to nije zaslužila, a ja - čime
sam?! Zbog čega ja moram da je zamenim? Zbog toga što sam je
odgovorio od abortusa?
Nije zbog časti, nije zbog pravednosti, nije zbog naplate, nije zbog
oprosta grehova, nego zbog toga što su me već tri mrtvaca uhvatila za noge
i vuku na dno, u močvaru, ne daju mi da isplivam na vazduh, eto zbog
čega je!
Zašto mogu samo samim sobom umesto njome nahraniti ljudoždere,
koga impresioniram time, ko će to ceniti, ko će saznati za to? - niko i
nikada, neslavni podvig - idiotizam, nema u tome nikakve pobede i ne
može je ni biti, nema nikakve žrtve i nikakvog spasenja, to je sve samo
zbog tri reda zuba i za odrezak crvene iznutrice. Sve je to uzalud, sve je to
uzalud, uzalud i uzalud.
I šta će to dete - pa i ono će pasti pod šapu starijeg Hazina, on će od
njega vaspitati drugog Petju, ti sam si im sve tako namestio, drugo
razmaženo govno kome je sve dozvoljeno! Odrašće, postaće đubre, iz
dosade i obesti će poslati na robiju sledećeg Ilju, to je sav tvoj dobitak!
Zarad čega ćeš izdahnuti? Radi čega?!
Beži! Leti!

***

„Može li se kod Muhameda? Kao malopre što ste zvali.”

Beloputa žena mu se izmučeno osmehnula i podigla slušalicu.
Okrenula, nešto prošaputala.
 „Sedite.”
Ilja se zavalio u fotelju, duboku kao vučja jama, kao građevinska jama.
Sedeo je i hipnotisano posmatrao liftove, tri čeljusti, tri ždrela: odakle će
izaći?
Krila su se raširila, izašao je čovek u plavom. Krenuo je ka Ilji ne
žureći. Lice je bilo bezizražajno. Još uvek je mogao ustati i pobeći. Mogao
je pobeći. Ilja je pokušao i ustao.
„O čemu se radi?”, pitao je bradati.
„Evo”, Ilja mu je pružio crvenu kesu. „Ništa od primopredaje. Vraćam
novac. Sve je tu. Predaj Muhamedu.”
„Šta je to?”, ovaj je hladno rekao.
„Hazina su roknuli. Onog što vam je dugovao robu. Drži lovu.”
Bradonja31 se zagledao u kesu, slegao ramenima.
Ilja se okrenuo i zakoračio prema izlazu.
Iskočio je iz ulaza, zatvorio oči. Glava mu je pucala. Vetar ga je
rashladio, prodisao je. Želeo je da zapali. Taman mu je i ostalo za paklu.
Dobro je što nije stigao da razmeni dvesta pedeset hiljada u ljubičastim
novčanicama.
Neko vreme je lutao Jakimankom, napred prema „Poljanki” i
mostovima. Da bi mu utihnulo u glavi, počeo je da peva pesmu - na
španskom.

Tú, el aire que respiro yo

Y la luz de la luna en el mar
La garganta que ansio mojar
Que temo ahogar de amor

Pitao se: i šta, jesam li se lepo poneo? Odgovorio je sebi: ne, kao
seronja.
U ušima mu je zvonilo. Još se tresao.
Užasno je želeo da zapali.

***

Prešao je most - i ponovo dospeo u „Crveni oktobar”. Ionako su svi

putevi vodili ovamo; ali Ilja je sada posebno išao tuda. Znao je kuda.
Zalomio je nalevo - prema klubu „Icon”. On je unapred bio izlepljen
plakatima nekakvih američkih zvezda koje će dovesti tek za Novu godinu.
Nova godina bila je nedostižna.
Iza ćoška je počinjala ta poprečna uličica fabrike.
 Pored vrata agencije stajala je ružnjikava devojka Gulja. Zavila se u
ogrtač, pušila. Odmah je prepoznala Ilju.
„Mogu li i ja jednu?”
„I, kako je prošlo s pasošem?” Izvadila mu je iz elegantne tabakere,
sedefaste kutijice, tanku cigaretu s platinastim obodom.
„Prošlo je.”
„Vratili ste se da formirate turu?”, osmehnula mu se.
„Još bih razmislio”, rekao je Ilja. „Možda se uzalud vrtim oko te
Kolumbije? Šta još imate?”
Ispušili su, premestili se u toplo.
„Evo, pogledajte”, Ilja je izvadio pasoš na sto. „Na pet godina.
Napravili su ga za dva dana. Stvarno.”
Otvorila je pasoš na stranici sa fotografijom. Pročitala je ime.
„Baš mi je drago. Čestitam!”
Iskliktala je mišem, zašuštala katalozima.
„Dobro. Hajde još jedanput. Tražimo bez vize. Među popularnim
destinacijama, naravno, Tajland. Bili ste tamo?”
„Ne.”
Talasi su zapljuskivali belom penom po belom pesku, palme su se
njihale svojim lišćem koje je ličilo na lopatice propelera. Nebo je bilo tako
plavo kao da se u njega moglo zaroniti. Ilja je gledao u ekran, gledao i
slušao.
„U stvari, tamo je masa interesantnih stvari, pored trandži. Ruski čovek
obično hrli na Pataju, na mesta vojne slave, ali tamo su ostrva nestvarne
lepote. Bukvalno, kao u filmu Avatar, iz vode se izdižu neke zelene stene.
Postoje nenaseljene oblasti, s divljim plažama, belim peskom, tamo putuju
mladi Francuzi, Australijanci, žive u komunama, organizuju rejvove od po
tri dana, jednostavno strava. Ma možeš voziti i skuter na vodi, meštani
voze do zabačenih budističkih hramova u šumi.” Ilja je za minut proživeo
čitav život tamo, na tim zelenim tajlandskim ostrvima, mlad i preplanuo,
uz surfovanje i vožnju mopedom, s mladim kovrdžavim Parižanima:
možda bude amour a trois.
A Gulja ga je već mamila dalje:
„Ili ipak Maroko. Jeste li putovali u Maroko?”
„Ne. Još nigde nisam putovao, ako ćemo iskreno.”
„Joj, ja sam bila prošle godine, potpuno sam oduševljena. Sama zemlja
je prosto fantastična, pejzaži kao kosmos, srdačni ljudi, tamo je i pravi
okean, silovit - prava stvar za surfovanje. I kakvi beli gradići s plavim
morem u pozadini... Neka tamo Esauira. A Marakeš! Ogromni drevni grad,
kazba, ma arapska tvrđava, uske uličice, kao u pričama iz Hiljadu ijedne
noći, tržnice, i voćnjaci, pite sa šećerom u prahu i golubijim mesom i
veliko imanje Iva Sen Lorana, ali to vama, sigurno, nije zanimljivo...
„Zanimljivo mi je.”
„On nije imao dece i čitavog života je držao buldoge. Pritom su svi psi
bili direktni potomci. I sve ih je zvao Moujik - odnosno mužik. Mužik Prvi,
Mužik Drugi, Mužik Treći, kao kraljevi. I u tom vrtu je njihova porodična
kosturnica, jezivo dirljivo. Dinastija.
„Aha”, rekao je Ilja.
„E, a da možda razmotrite Izrael?”
„Naravno”, rekao je Ilja. „Zašto da ne?”
„Izrael je generalno one love! Malena jedna zemlja, površine
Moskovske oblasti, čak i manja, a u stvari - zaseban svet. U Tel Avivu je
noćni život dvadeset četiri časa, raznorazni klubovi, barovi, diskoteke,
takva kuhinja da prste poližeš - nekakvi humusi, usoljeno, marinade, meso
- da odlepiš! Priča o ribi je takođe prosto unreal. Ljudi su veoma moderni,
kulturni pokret je ozbiljan, adrenalin i hormoni, život ključa! A za
četrdeset minuta si u Jerusalimu! Čitav grad je podignut u jednom kamenu,
belom peščaru, starom tri hiljade godina, i tamo je i Hram groba
Gospodnjeg i A1 Aksa i kupola iznad Kamena temeljca i Golgota - sve na
nekoliko kvadratnih kilometara, ogromna energija! Ideš i osećaš se kao
bubica, kao leptir što živi jedan dan. E, ma sigurno ću na proleće ponovo
zapaliti tamo. Ma i dva mora: Crveno u Eilatu - bukvalno je raj za ronioce
sa bocom, a u nekakvom Ašdodu - obična plaža za odmor. Istina je da sada
tamo ne bi posebno pocrneo - dobro je ako ima i dvadeset stepeni. Ali! Tu
je Kuba! Da vam pričam o Kubi?”
„Pričajte.”
Pričajte o Havani, sa starinskim američkim autima, sa barovima u
kojima kreolke i mulatkinje čitavu noć siromaštvo leče plesom, s
ribokradicama na sabljarku i roštiljima s plenom krivolova u skrivenim
zalivima; pričajte o Riju i životu u studentskom hostelu na Ipanemi: do
ručka odbojka na plaži, posle zalaska sunca kaipirinja u kokosovoj kori i
samba tu na ulici; pričajte o splavarenju na splavovima po Amazonu, o
nemačkim kolonijama Florijanopolisa, o glavnom gradu usred džungle
koji je podigao Nimajer, gradu Braziliji, u obliku ptice raširenih krila.
Pričajte mi o Peruu i o uspinjanju peške do drevne prestonice carstva Inka.
O Hongkongu, o Maldivima, o Južnoj Koreji, o Crnoj Gori. Pričaj, nemoj
prestajati.
„I šta smo odlučili?”
„Moram još da razmislim. Hvala.”
Ustao je, zakopčao se, izašao.
 Devojka Gulja je isprevrtala prospekte na stolu, ispod jednog je našla
bordo knjižicu: pasoš na ime Gorjenova Ilje Sergejeviča. Istrčala je da ga
pozove, ali on je nestao.

***

Točkovi voza su kloparali, svetlucale su ulične svetiljke, Moskva se iza

prozorskog stakla rastopila i potekla da bi se razlila za pola sata do Lobnje.
Moskva nije zadržavala Ilju, nije ga odgovarala. Ako hoćeš da izdahneš - a
ti izdahni. Moskva je Ilji bila maćeha, Moskvu je bolelo dupe za Ilju. A
Lobnja je - kao majka: čekala.
Ljutiš li se?
Nemam čime da ti održim opelo, niti da te sahranim. Dolazim ti
praznih džepova. Agenti pogrebnih usluga su tražili od mene da postupim
hrišćanski, ali ja nemam čime. Sada ne znam šta će uraditi s tobom - a ni
sa mnom. Nećeš mi oprostiti? Uvek si mi govorila da reči nemaju
vrednost, da nijedno moje „izvini” - ništa ne vredi, reči su samo zvuk,
značenje imaju samo dela.
A ja ti donosim samo reči.
Ljutiš se.
Znaš, kad sam bio klinac, uvukao sam se na gradilište sa Serjogom i
Sanjkom. Rekli su mi da su radnici u jami zaboravili patrone i mene je
zapalo da se spustim po njih. Spustio sam se, a onda nisam mogao da se
vratim. Tog dana sam prvi put shvatio da mogu umreti. Mama, nikada ti to
nisam ispričao jer sam se plašio da još dugo nećeš razgovarati sa mnom,
kao posle one priče s mačkom.
Zidovi jame su se činili blagim i pentrao sam se uvis da me levak ne
usisa. Ali pesak mi je prolazio kroz prste, zid se urušavao i mene je vuklo
u nečiju čeljust umesto dna, a kao da sam puzio prema nebu. Ko me vuče u
smrt, zar to nisi ti, mama? Pa ti si htela da živim, govorila si mi da još
uvek sve mogu da počnem iz početka!
Mogao sam da postupim drugačije. Mogao sam da zadržim ljubičasti
novac i sahranim te carski. Opelo bi ti održao najgrlatiji pop Lobnje,
pripao bi ti lep i tih komad zemlje, tamo bi postavili mermerni spomenik i
leti bi iznad gvozdene klupice uvek bila senka od lipe ili breze. Platio bih
im sto godina unapred i niko te ne bi uznemiravao. Ne bih brojao novac,
ali meni bi svakako ostalo za još sto godina u Novom svetu.
Ali nisi ti na dnu levka, mama.
Nisi ljutiti duh u našem stanu, nisi vrata koja lupaju, nisi eho u
podzemnom prolazu, samo mi nedostaješ. Umrla si, nema te. Svejedno ti
je gde će te pokopati. Ne možeš mi ništa zabraniti, ne možeš me ni zbog
čega izgrditi. Usamljen sam od te slobode, tužno je bez tvog prekora. Ali
sve što ti možeš da uradiš - jeste da ne razgovaraš sa mnom.
Jednostavno mi se sviđa, ta Nina, shvataš? I ona mora da živi, da živi
za dvoje, njoj je veoma bitno da dočeka dve hiljade sedamnaestu i ono što
sledi dalje.
Pokušao sam da se proguram i prevarom. Zamalo sam uspeo. Ali
ispala je takva podela: ili ona - ili ti i ja.
Voleo bih da sam mogao da spasem i tebe i nju, voleo bih da sam
spasao i sebe i Petju, ali je bilo moguće spasti samo jedno, i ja sam izabrao
nju. Neka samo ona ode što dalje od ivice jame, i briga me. Razdvajam
prste, neka me pesak vuče dole. Živi živima, mrtvi mrtvima.
Mogao sam da postupim drugačije. Mogao sam večeras noćiti u
avionu, a sutra se probuditi u Novom svetu. Sve je bilo u mojim rukama. A
u suštini, nikuda ne bih pobegao, čak i kada bih odleteo, nikada ne bih
mogao da završim ovaj razgovor s tobom, čak i kada bih ti održao opelo,
mislio sam da nije strašno ubiti, ali ispostavlja se da, ubivši drugog, ubijaš
i sebe: nerv, živi koren umrtvljuješ u sebi tim arsenikom i dalje postojiš
kao mrtav zub.
Ipak sam veoma želeo da još malo bivstvujem, podvaljivao sam koliko
sam mogao i ispetljavao se do samog kraja. Ali sada kao da se sve
postavlja na svoje mesto. Mama, malo-pomalo me popušta. I više neću
bežati.
Proklinji me ako želiš što tako postupam s tobom.
Nikada se nisam bojao šibanja kao toga da ćeš prestati da razgovaraš sa
mnom.

***

„Došli ste po nju?”

„Ja... Želeo sam još jednom da pogledam.”
„A šta tu ima da se gleda? Vaš rok već ističe, imate slobodnu nedelju.
Zatim kreću penali. Vika, ajde mu otvori. A vi gledajte - ispašće kao sa
beskućnikom, na račun grada se nećete usrećiti!”
Vika ga je provela kroz oguljene kabinete u hladnjaču, tresnula
bravom, odmakla krilo, upalila svetlo: jedna sijalica tek što se upalila i
usijala, a bočica sa živom bila je neposlušna. Ilja je usporio na pragu: nije
znao kako da pogleda majku, plašio se oproštaja.
Presekao je.
Za tih nekoliko dana neke mrtvace su odveli, drugi su prispeli, ležaljke
su škljocale prilikom premeštanja kao da se igraju šuge, s jednog mesta na
drugo, i evo, i majku su isto premestili uz drugi zid.
Sada je ležala sama, tačno nasuprot ulaza. Topla svetlost spiralne
sijalice padala joj je na lice i otkravljivala ga, mekšala, rumenila. Usne,
koje su mu se prošli put učinile stisnute, odavde su izgledale spokojne i
čak kao da su se malčice osmehivale. Bila je okrenuta licem pravo ka Ilji.
Kratko je stajao, zatim se nagnuo prema njoj, prineo usne čelu.
Srce je popustilo. Sve je postalo jasno.
„Zdravo, mama. Idem kući.”

***

Minibus sa crnim staklima je i dalje stajao pored zgrade, čak se

privukao bliže njegovom ulazu - i nije spavao. Ilja je prošao pored, ne
skrivajući se. Pomilovao je dugmiće interfona, širom otvorio vrata. Uspeo
se stepenicama, ne žureći, posmatrajući, njušeći.
Otvorio je, skinuo se, oprao ruke, stavio šči da se greje. Ostalo ga je
taman za jedan tanjir. Za nedelju dana nije prokisao, naprotiv - odstojao je.
Uključio je televizor, počeo da gleda vesti: „Lajf”, omiljeni kanal Denisa
Sergejeviča.
„U Moskvi je počinjeno ubistvo pripadnika organa bezbednosti. Telo
majora policije sa ubodnim ranama pronašli su danas radnici na teritoriji
Trjohgorne manufakture. Istraga je u toku i teče u nekoliko pravaca...”
Utišao je. Počeo da srče.
I tada ga je iz televizora pogledao Petja Hazin. Nasmejana fotografija u
boji, kadar iz života sa Instagrama. Ilja se zagrcnuo koricom: Hazine,
mislio sam da te nikada više neću videti otkad nemam tvoj telefon. Ali evo
te.
Zatim se Petja ugasio, a umesto njega su prikazali reporterku sa
crvenim mikrofonom od poliuretana kako lupa na gvozdena vrata.
Otvaraju joj - žena u godinama sa sedom, još uvek talasastom kosom,
očima tamnim kao dva bunara, pogubljena, odmah pokušava da zalupi
vrata, ali kamerman ju je već uhvatio objektivom, već muze tugu.
Ispod ekrana je titl: „Svetlana Hazina, majka ubijenog.” Nešto šapuće.
Evo kako je izgledala. Ilja je stišao do nule kako bi ona potpuno bezglasno
mrdala usnama.
Zatim je izašao visoki čovek konjskog lica, bujne kestenjaste kose -
iskrivio se, udario po kameri iz sve snage, uvukao je ženu unutra, zalupio
vratima.
„Izvinite”, rekao je Ilja, ali televizor nije prenosio na tu stranu.
 Ponovo su prikazali tamnoputog nasmejanog Petju, koji se nije
pomerao.
Ispod prozora je zagrmelo, utihnulo. Razlegli su se glasovi.
Zapištao je interfon.
Ilja je pogledao kroz prozor. Kod ulaza je stajao policijski auto, plavo-
beli, marke UAZ, kod ulaznih vrata skupili su se tamnosivi kaputi.
Nije se javljao na interfon.
Izvadio je pištolj iz kuhinjske fioke, osmotrio. „Makarov” je bio
potežak i gibak. Patrone su bile mat, tupe. Male. Balvančići. Izlivena smrt.
Otkočio je obarač.
Otišao je u kupatilo, pozvao bubašvabu, seo na ivicu i pogledao pištolj.
Kako je ispravno pucati? U slepoočnice ili u usta?
U američkim filmovima pucaju sebi u usta, a u našim - u slepoočnicu.
Ali eto, Kutuzova je metak pogodio u slepoočnicu - i preživeo je, samo je
oslepeo. Ali više nije bilo snage da preživi.
Interfon je nastavio da zamara, strugao je nerve.
A šta da radim, mama? Ne brani mi, nema potrebe. Svakako se nećemo
sresti, pa vidiš šta sve nosim na duši.
„Policija!”, zaurlali su spolja. „Stan jedanaest, otvaraj! Odmah otvaraj,
čuješ li?!”
Gospode, kako ste me izjebali! Ilja je šutnuo vrata kupatila, izleteo u
kuhinju, uz trzaj otvorio prozor:
„Idite u kurac svi! U kurac!”
I ispalio u vazduh iz „makarova”. Prasnulo je, eto im. Golubovi sa
smetlišta, koji nikada ne lete, vinuli su se u nebo.
Spustio se na stolicu.
Panduri ispred zgrade su se utišali. Zavese su se vile kao jedra. Spolja
su uletele pahulje.
Ilja je gurnuo cev sebi u usta. Mirisalo je na gvožđe i mast, bilo je
kiselo.
Ma, zdravo. Srce se uzlupalo.
Stisnuo je palac - škljocnulo je i zaglavilo se. Eto kakva govna prave.
Još jednom je potegao - uzalud. Ne puca.
„Dobro.”
Goreo je i pregoreo.
Stavio je „makarov” u sudoperu. Pojeo je šči do kraja, sredinom hleba
je pokupio poslednji sok. Hvala, mama. Oprao je sudove. Pena se slivala
na glupavi pištolj. Sklonio je sudove u ormarić.
Umor posle neprospavane noći pokrivao ga je poput jorgana od vate.
Čaj svakako nije kupio - čime da se ohrabri? Bilo bi tužno da sada zaspi.
Premestio se u svoju sobu.
Pretrčao je prstima po koricama knjiga. Seo je za sto: tamo se nalazio
prazan list papira.
Ilja ga je okrenuo - njegov studentski nedovršen crtež, ilustracija
„Preobražaja”: pola čovek, pola insekt. Potražio je olovku, seo da dovrši.
Dosetio se kako.
Ispadalo je sranje. Previše snažno je pritiskao minu, ruke ga nisu
slušale, bilo je masno i nepravilno. Jebote, nije za tebe da sastavljaš zidne
novine.
Ali Ilja se nije predavao: privodio je kraju sliku dok je još bilo
vremena.
Nije ustao kada su razvalili vrata.

***

„Na naznačenoj adresi živeo je ranije osuđivani građanin Gorjunov,

koji se skoro vratio s mesta gde je bio lišen slobode. Protivio se prilikom
pokušaja hapšenja i pucao na članove policije. U pomoć su prispeli i
specijalci Ruske garde. Prilikom opsade stana prestupnik je ubijen. Među
organima bezbednosti nema gubitaka.”
„Hvala, Aleksandre Antonoviču. Bio je to sekretar Ruske garde
Moskve i Moskovske oblasti Aleksandar Antonovič Poljakov. Podsećamo
da su danas vojnici Ruske garde u Lobnji likvidirali opasnog prestupnika
koji, po svemu sudeći, stoji iza ubistva policajca u Moskvi. A sada druge
vesti”
Televizor je i dalje radio kada su izrešetanog Ilju iznosili iz stana
zavijenog u čaršav. Pomalo je ličilo na Svetog Sebastijana.
I njega i majku trebalo je sahraniti o trošku grada. Sahranjeni su
odvojeno, u grobove su zaboli štapove s tablicama: Gorjunova, Gorjunov.
Tamo su i štrcali dok nije došlo vreme da se grobovi sabiju.
Gorjunovi su se zadržali u dve hiljade šesnaestoj, a svet je nastavio
dalje.
Nina je rodila ćerku. Postoje ljudi iza kojih nešto ostane, a postoje i oni
iza kojih ne ostane ništa.
1 Čifir - vrsta jakog ruskog čaja. (Sve napomene u tekstu su redakcijske.)

2 Сука (rus.) - kučka, kuja.

3 Tatjana Navka (rođ. 1975) - ruska klizačica, svetska i olimpijska

šampionka u kategoriji plesnih parova.

4 МГУ (Московский государственный университет) - Moskovski

državni univerzitet.

5 Šojgu - prezime tuvanskog porekla.

6 ВДНХ (Выставка достижений народного хозяйства) - Izložba

dostignuća narodne privrede.

7 ФСКН России (Федеральная служба Российской Федерации по

контролю за оборотом наркотиков) - Federalna služba Ruske
Federacije za kontrolu upotrebe i prodaje narkotika.

8 Jandeks - ruski internet pretraživač.

9 ГНК (Государственный комитет по контролю за оборотом

наркотиков) - Državni komitet za kontrolu upotrebe i prodaje narkotika.

10 Евросеть - najveći ruski lanac prodavnica gde se mogu naći mobilni

telefoni i drugi uređaji.

11 Georgijevska lenta - ruski vojni orden crno-narandžaste boje koji se

dodeljivao za izuzetne zasluge u ratu; patriotski simbol koji nose i civili.

12 Спасибо за день, спасибо за ночь / Спасибо за сына и за дочь (rus.)

- Hvala za dan, hvala za noć / Hvala za sina i za kći - stihovi pesme
Mihaila Sergejeviča Bojarskog.

13 ФСБ (Федеральная служба безопасности) - Državna služba

bezbednosti.

14 Džigitovka - kozačka igra na konjima; akrobacije na konju.

15 МВД (Министерство внутренних дел) - Ministarstvo unutrašnjih

poslova.
16 Piter - nezvanični, skraćeni naziv za Sankt Peterburg.

17 Факултет невест (rus.) - Filološki fakultet u Rusiji nazivaju

„fakultetom nevesti”, zato što su ga uglavnom pohađale devojke kojima je
primarna stvar u životu bila udaja.

18 ОВД (Отдел внутренних дел) - Odeljenje unutrašnjih poslova.

19 Plava grana (Синяя ветка, rus.) - Arbatsko-Pokrovska linija

moskovskog metroa.

20 Staljinke - tip zgrada podizanih u SSSR-u, u periodu između 30-ih i 50-

ih godina 20. veka, za vreme Staljina.

21 Force majeure (franc.) - viša sila.

22 Hruščovke - montažne zgrade, uglavnom od četiri sprata, s manjim

stanovima, podizane u vreme Hruščova.

23 Vejp - elektronska cigareta.

24 FARC (Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia) - Kolumbijske

revolucionarne oružane snage.

25 ФМС (Федеральная миграционная служба) - Državna migraciona

služba.

26 ФСИН (Федеральная служба исполнения наказаний) - Državna

služba za izvršenje kazne.

27 Petak - novčić od pet kopejki.

28 Greenpeace - međunarodna nevladina organizacija ekoloških aktivista.

29 Мужик (rus.) - muškarac, robijaš (u slengu), igra reči.

30 ИТУ (Исправителъно трудовое учреждение) - kaznena ustanova u

kojoj zatvorenici obavljaju društvenokoristan rad.

31 Бородач (rus.) - bradonja, ptica grabljivica; igra reči.