OSVIT CIVILIZACIJE

(Scenario za dugometražni igrani film)

AUTOR: Srđan Dražović

Raška, Jul 2003

-1-
 U V O D (Špica)

1. RUSIJA 1904. OPTINSKA PUSTINJA. VAVEDENJSKI HRAM. DAN

(Ovaj događaj, koji se desio u Rusiji 1904.g. u letnjoj Optinskoj sabornoj crkvi –
Vavedenjski hram - za vreme jutarnje liturgije, za potrebe ovog scenarija neznatno je prerađen)

Jutarnju liturgiju služi jeromonah Paladije, čovek srednjih godina, velike duhovnosti i
ogromne fizičke snage. Hram je prepun vernika. Mnogo ruskih vernika je došlo tog jutra na
pričešće. Crkveni pevači za pevnicom pevaju crkvene pesme, narod se pobožno moli a jeromonah
Paladije u pratnji nekoliko sveštenika služi liturgiju. Sve vreme maše kadionicom. Atmosfera odiše
smirenošću i pobožnošću.
Ova scena započinje krupnim planom na Hristovo raspeće u samoj kupoli manastira.
Kamera se zatim kreće laganim švenkom naniže. Nakon toga kamera horizontalnim švenkom
prikazuje celu unutrašnjost hrama i vernike u njemu.

(TRANSITION)

2. KOSOVO. MART 1999. LIVADA. DAN

Milica i Enver zive u susednim selima na Kosovu. Milica u srpskom a Enver u albanskom.
Imaju po 11 godina i idu u V razred osnovne skole. Ali, na zalost, idu u odvojene, etnicki
ciste skole, gde nema dece drugih nacionalnosti.
No, to ih ne sprecava da se svakoga dana igraju na jednoj lepoj zelenoj livadi, ispod jednog
velikog hrasta. Tog suncanog avgustovskog dana sa njima je bio i Milicin pas Riki koji je
inace svakoga dana prati u skolu. Bacaju mu loptu a on je donosi veselo masuci repom.
Nakon izvesnog vremena odlucuju da sednu na drvenu klupicu ispod hrasta i odmore se.
Riki leze ispred njih i posmatra ih isplazena jezika.

ENVER: Mama mi je rekla da sutra ne idem u skolu. Kaze da rat samo sto nije poceo.
Srpska vojska je na nekoliko kilometara odavde.

MILICA: Onda ni ja necu ici.

Enver vadi iz dzepa lep bros u obliku golubice sa palminom grancicom u kljunu i stidljivo
ga pruza Milici.

ENVER: Milice... zeleo bih da ti nesto poklonim. Moj otac izradjuje ovakve broseve pa je
naucio i mene. Ovaj sam, sam napravio.
Milica stavlja bros na kosulju

MILICA: Hvala ti, Envere. Imam i ja jedan poklon za tebe.

Milica otvara skolsku torbu i iz nje vadi jednu veoma malu lutkicu, jadnog malog psa koji je
identican Rikiju. Pritisne ga i lutkica zalaje. Pruža je Enveru.

-2-
 MILICA (continuing) Cuvaj je, mnogo mi je draga. Riki je odrastao igrajuci se sa njom.
Riki, cuvsi lavez svoje najomiljenije igracke zalaje nekoliko puta.

MILICA: (continuing; smejuci se) Evo, i Riki ti to isto kaze.

ENVER: Hocu, ... cuvacu ga do kraja zivota. Hajde da se nadjemo na ovom istom mestu za
pet dana.

MILICA: OK. Dolazim sigurno.

(TRANSITION)

3. RUSIJA 1904. OPTINSKA PUSTINJA. VAVEDENJSKI HRAM. DAN

Liturgija. U trenutku kada se jeromonah Paladije nalazi na najudaljenijem mestu od oltara

začuje se snažan tresak crkvenih vrata. Taj snažan tresak vrata je istovremeno i eksplozija
tenkovske granate koja pogađa jednu albansku kuću na Kosovu. (Kratak, fleš kadar eksplozije
granate koja pogađa kuću) Svi se okreću prema otvorenim vratima. Na ulazu stoji čovek, potpuno
nag i ludački se ceri osmehom sotone. (Kratak fleš kadar eksplozije druge granate koja pogađa
džamiju)
Pevanje prestaje a ljudi zaprepašćeni i skamenjeni, iskolačenih očiju posmatraju gosta. Niko
se ne pomera sa mesta. Kao da su zamrznuti. Scena podseća na muzej voštanih figura.
Nag čovek, sa monaškom bradom i dugom masnom kosom, lagano ulazi u crkvu hodajući
dostojanstveno, kao da je Bog. Začuje se još nekoliko strahovitih eksplozija dok on hoda kroz
crkvu.

(REZ)

4. KOSOVO. MART 1999. LIVADA. DAN

Tenkovska granata pogadja jednu kucu u obliznjem selu. Milica i Enver skacu sa klupe
preplaseni.

MILICA: (preplaseno) Bezimo!

Enver hvata Milicu za ruke, gleda je u oci drhteci od straha.

ENVER: boj se!... Proci ce ovo brzo! Videcemo se ponovo ovde za pet dana!
Oboje pocinju da trce svojim kucama. Pas Riki trci za Milicom i laje. Enver trceci dovikuje
Milici.

ENVER: Za pet dana!...Ispod hrasta!

MILICA: Doci cu!

Oboje nestaju u daljini na svojim putevima. Cuju se potmule eksplozije.

(TRANSITION)

5. RUSIJA 1904. OPTINSKA PUSTINJA. VAVEDENJSKI HRAM. DAN

Nag čovek polako prolazi pored vernika, zastaje ispred nekih, gleda ih i dodiruje vrhom
prsta. Kao da mu je nejasna njihova ukočenost. Unosi im se u lica i đavolski kezi. Shvata da su svi
zamrznuti. Počinje da poskakuje od sreće i otrči do oltara. Nogom razbija i otvara carske dveri i

-3-
penje se na sveti presto. Zatim baca krst i sveto jevanđelje daleko u stranu i staje u pozu zvezde
petokrake, raširenih ruku i nogu. Počinje da ispušta jezive krike pomešane sa smehom. U krupnom
planu njegove krvave oči.

NAG ČOVEK: (viče) Ja sam Bog!! ... ha ha ha ... Ja sam vaš novi Bog!!!

U tom trenutku narod počinje panično da beži iz crkve. Ljudi padaju jedni preko drugih.
Nekoliko kadrova iz donjeg rakursa (ljudi prelaze preko kamere) dočarava njihov strah. Neki se
sakrivaju ispod klupa i po skrovitim mestima crkve. Potpuna panika (krupni kadrovi na panične
izraze lica vernika). Jeromonah Paladije stoji na sredini hrama i pokušava da zaustavi ljude koji
panično beže.

PALADIJE: Ne bežite ljudi! ... To je SOTONA!! ... Savladaćemo ga!!

Kamera je na krovu crkve i snima iz gornjeg rakursa narod koji u panici izlazi iz crkve i beži
na sve strane. Kamera se zatim diže u nebo. (kraj špice)

FADE OUT (white screen)

FADE IN (poleđina novčanice od 1 dolara)

6. SRBIJA. RAŠKA 2004. TALIČNI TOM. AVGUST MESEC. DAN

(100 godina kasnije)

Toplo i sparno avgustovsko jutro najavljivalo je još jedan težak dan za stanovnike malog
gradića na jugu Srbije. Raška se nalazi uz samu granicu sa Kosovom i u podnožju predivnog
turističkog centra Kopaonik. Iz Raške je oko 3.000 ljudi učestvovalo u ratu na Kosovu. Njih 30 je
poginulo.
I danas će glavna preokupacija građana biti kako se rashladiti. Kafić "Talični Tom" se nalazi
u pešačkoj zoni grada i poznat je po svom neobičnom imidžu. Ukopan je delom u zemlju pa je ovih
vrelih dana u njemu prilično sveže.
To što ga posebno izdvaja su pre svega nekoliko neobičnih predmeta enterijera, njegovi
gosti i muzika koja se u njemu može čuti. Mali prostor, dva separea i šank u uglu. U jednom uglu
dva kaktusa "blizanca" koji rastu u jednoj saksiji, vrlo tanki i visoki. U drugom uglu palma koja je
već dosegla plafon kafića. Biljke se leti iznose ispred lokala na terasu. Na zidu iza šanka crtež
Taličnog Toma nekog crtača stripova iz grada. Ispod stakla uramljenog crteža nalazi se novčanica
od jednog dolara. Tu je i stari gramofon sa karakterističnim zvučnikom u obliku levka. Na drugom
zidu predivan zalazak sunca u preriji sa siluetom Taličnog Toma urađen uljem na staklu. Na mestu
sunca nalazi se sijalica ispod stakla što daje vrlo lep svetlosni efekat. Uglavnom se pušta rok, džez i
bluz a gosti su lokalni buntovnici protiv šunda i kiča, koji je preplavio zemlju i ovaj mali grad,
uglavnom studenti i politički protivnici bivšeg režima Slobodana Miloševića. Najčešće se pije pivo
na točenje iz krigle.
Ispred lokala, na trotoaru ulice, karambol sa keglama, iznad koga je postavljena sijalica za
igranje noću.
Tog vrelog avgustovskog dana 22.08.2003. nekoliko stalnih gostiju ćaska u opuštenoj
atmosferi uz prvu jutarnju kafu i razgovara o 5.oktobru i rušenju Miloševića. Sluša se neki lagani
bluz.

(Detalj. Piramida na dolarskoj novčanici na levoj strani kadra. U desnom delu kadra kreću
krediti. Muzička podloga: "Shine on you crazy diamond" od Pink Floyd-a. Nakon kredita kamera se
udaljava. Vidi se cela dolarska novčanica a zatim uramljen crtež Taličnog Toma na konju. Desni
švenk na enterijer lokala. Muzička podloga ide u fade out i počinje da se čuje žamor gostiju.)

-4-
 Srđan i Biljana ulaze u kafić i sedaju za šank. U kafiću radi Toške koji je zakupac lokala.
Toške inače mnogo voli Biljanu. Naručuju piće.

TOŠKE: Izvolite. Šta će da popije mlada dama?

BILJANA: (duri se i pravi važna) Sok od jagode.
SRĐAN: Meni ćeš dati espresso sa šlagom.
BILJANA: (izlazi razdragano) Tata, odoh napolje da se igram.
SRĐAN: (dovikuje za njom) Pazi se od vozila! ... Sad ću i ja doći!

Srđan pali cigaretu i počinje da zuri u dolarsku novčanicu koja se nalazi u ramu crteža
Taličnog Toma. Nekoliko njegovih prijatelja sedi u jednom separeu i razgovara o 5.oktobru 2000.g.
Srđan zuri u dolarsku novčanicu i piramidu na njoj.

PRIJATELJ-1: (ustaje, prilazi Srđanu i grli ga) Srki, druže moj, daj bre živni malo. Rat je
gotov, Milošević je u Hagu a ulicama hodaju lepe devojke u kratkim suknjicama ... Enjoy
fucking life!
SRĐAN: (zamišljeno) Da, ON je u Hagu. Ali otkad su ubili premijera ja svakog dana
srećem sve više i više malih Miloševića.

U kafić ulazi Goca, konobarica bujnih grudi, u kratkoj suknjici.

GOCA: (veoma vesela) Ćao momci! Šta se radi? ... Jutarnja kafica, a?
SRĐAN: Pričamo malo o 5.oktobru.
GOCA: (začuđeno) Aloooo ... jebete li vi šta ili samo pričate o ratu i Miloševiću!?
(okreće se Srđanu i štipa ga za obraz) Srki, šta je s tobom? Istera li taj rat iz glave? ...
Probudi se!.... Sad ću ja da vas razdrmam!

Goca ulazi u šank, pušta Rolling Stouns-e i počinje da igra. U kafić ulazi Biljana.

BILJANA: (ljuta) Tata !?... hoću da izađeš da igramo bilijar.

SRĐAN: (grli je i ljubi) Evo ljubavi, idemo za pet minuta.
PRIJATELJ-2: Srki, Sećaš se one večeri 5.oktobra kako je bilo ovde u kafiću?
SRĐAN: Da.
BILJANA: Tata, jel' to ono kada je sve gorelo. I ja sam gledala na TV-u.

(TRANSITION)

7. SRBIJA. RAŠKA 2000. 5.OKTOBAR. IBARSKA ULICA. VEČE

5.oktobar 2000.g., Raška, Ibarska ulica. Srđan sedi na istom mestu za šankom i pije pivo.
Veoma je veseo. Na ulici masa ljudi, očekuje se novi dnevnik na TV-u, skupština gori, televizija
gori, peva se "Spasi Srbiju i ubi se, Slobodane, Slobodane", ikonografija OTPOR-a, euforija
promena. Ulica puna ljudi. Vijore se zastave OTPOR-a i DOS-a. Pištaljke, čegrtaljke, stvara se
zaglušujuća buka. U Taličnom Tomu posebno euforična atmosfera. Na TV-u se gleda direktan
prenos iz Beograda. Pije se dosta piva. U lokalu je i nekoliko policajaca. U 19:30 na TV-u se
pojavljuje televizijska špica "NOVA RADIO-TELEVIZIJA SRBIJE". Počinje nova informativna
emisija saopštenjem da je pao režim Slobodana Miloševića. Počinje nova era u Srbiji. U lokalu i na
ulici vrhunac euforije.
(Ovi kadrovi bi mogli biti iz arhivskog materijala, usporeni i sa žutim filtrom)

-5-
 (TRANSITION)

8. SRBIJA. RAŠKA 2004. TALIČNI TOM. AVGUST MESEC.

Srđan sedi za šankom i pije espresso na istom mestu kao 5.oktobra.

SRĐAN: (zamišljen i dalje gleda u dolarsku novčanicu) Pitam se samo kako li Erinije muče
ubice i zločince kada su mene ovako noćas izmučile?
PRIJATELJ-1: Srki, šta to buncaš? Ništa te ne razumemo.
BILJANA: Tata, šta su to Erinije?
SRĐAN: To su boginje osvete, izvršiteljice pravde, kod starih Grka koje su kažnjavale
zločince... (stanka) Društvo ... verujete li u čuda i misterije?
PRIJATELJ-2: Pa ja ... pomalo ... tj. ponekad.
SRĐAN: Noćas sam sanjao vrlo čudan san i čini mi se da sam se jutros ponovo rodio.
(smeje se) Goco! Donesi svima piće u čast mog ponovnog rođenja.
PRIJATELJ-2: Hoćeš li nam ispričati šta si sanjao?
SRĐAN: Hoću. Idemo napolje. Pričaću vam uz bilijar.

Izlaze na terasu. Sa Srđanom i Biljanom izlazi još par prijatelja. Biljana namešta kegle na
stolu.

BILJANA: Tata, ti prvi igraš.

(U krupnom planu udarac taka u kuglu. Srđan počinje da priča svoj san)

(FADE OUT)

-6-
 TOTALITARIZAM

9. RAŠKA 2010. ULICA. AVGUST MESEC. 2:00 POSLE PODNE.

(FADE IN)
(Sve scene iz Raške 2010.g. su sive sa malo boja. Samo na nebu ima rumenila)

Godina 2010. Apokaliptična, orvelovska vizija Srbije. Ulice Raške. Malo ljudi. Na
zgradama kamere.

(Zoom. Krupni planovi na nekoliko kamera na zgradama izazivaju jeziv osećaj)

Zabranjeno je sastajanje i razgovor na ulici. Obavezno je gledanje vesti u 15.00. Redovi za

hranu, prodavnice poluprazne. Hiperinflacija hara zemljom. Međunarodna zajednica je uvela
sankcije Srbiji. Narod umire od gladi i raznih bolesti. Odavno se ništa ne gradi. Fasade oronule.
Ogroman broj ljudi je angažovan na izgradnji velike Vođine piramide u Požarevcu, njegovom
rodnom mestu. Za najmanji prekršaj zakona doživotna robija i zidanje piramide.
Srđan hoda ulicom, lagano. (Kamera kroz nekoliko brzih promena planova od opšteg plana-
perspektive ulice iz gornjeg rakursa dolazi do hrupnog plana njegovog iscrpljenog lica). Zastane
ispred jednog potpuno praznog izloga. Pripaljuje cigretu. Priviđaju mu se svinjske butke i kobasice.
Preko puta, kontejneru prilazi jedan beskućnik. Otvara poklopac kontejnera. Izlazi jedna mačka.
Štapom pretura po smeću. Nema ništa. Zatvara. (Švenk) Na jednom zidu ogroman grafit još iz
vremena rata na Kosovu "Neću OTPOR, neću NATO samo SLOBU naše zlato". U produžetku
grafit "MILOŠEVIĆ HEROJ!".
Dolazi do prodavnice u koju je posle dva dana stigao hleb. Nekoliko ljudi stoji u redu.
Utučeni i iscrpljeni. Dva dana ništa nije jeo i staje u red. Deli se po pola vekne. Jedna žena, u
pocepanoj odeći stoji iza njega.

ŽENA: (obraća se Srđanu) Hoćete li me, molim vas, propustiti? ... Imam malu bebu kući.
SRĐAN: (pomera se) Izvolite.

Žena dolazi na red. Uzima hleb i odlazi. Prodavac izlazi ispred ljudi na ulicu i saopštava.

PRODAVAC: (glasno) Hleba je nestalo! Dođite sutra, ... ali na vreme!

Srđan, gladan i zabrinut, nastavlja da hoda ulicom. Odjednom začuje da ga neko zove.
Okrene se i vidi prijatelja izbezumljenog i uplašenog, neprekidno se osvrćući i posmatrajući kamere
na okolnim zgradama u strahu da ga ne snime.

PRIJATELJ: (drhtavim, uspaničenim šapatom) Srđane, da li si čuo kakva se vest pronela u

narodu?
SRĐAN: Nisam.
PRIJATELJ: Priča se da Srbi ne vode poreklo od Južnih Slovena već da su došli na Balkan
iz Egipta, još 2000 godina pre nove ere. Pritisnuti teškim robovskim radom, poreskim
nametima i brutalnošću Faraona odlučili su da napuste zemlju i krenu na sever. Vođa koji ih
je poveo zvao se Danslo a sveštenica, čarobnica i glavna savetnica Vođe zvala se Janmir...

(TRANSITION)

-7-
 10. EGIPAT. GODINA 2000. P.N.E. ISPRED PIRAMIDA. DAN

(Sve scene iz 2000.g. pre nove ere snimaju se sa žutim filtrom)

U daljini dominiraju piramide u zlatnoj boji ispod kristalno plavog neba. Ispred piramida
okupljen narod sluša Vođu.

VOĐA: (izgledom i govorom podseća na Miloševića) Narode moj! ... Vi ste potomci
Atlantiđana, najstarije civilizacije na svetu koja je nestala u velikoj katastrofi. Krenite za
mnom na sever gde ćemo ponovo stvoriti veliko carstvo i obnoviti veliku civilizaciju
Atlantide! Bog mi se ukazao i rekao da na severu postoje dve velike reke na čijem ušću
ćemo izgraditi veliki hram i stvoriti veliku državu!

Narod kliče Vođi: Živeo Vođa! Živela Atlantida!

Vođa u ruci drži vladarski predvodnički štap na čijem vrhu se nalazi znak Atlantide u obliku
ispresecanih koncentričnih krugova. Ispred njega veliki i težak zlatan kovčeg pun blaga. Pored
njega stoji sveštenica i čarobnica Janmir i posmatra ga pogledom punim ljubavi i poštovanja. Na
glavi ima venac ispleten od poljskog cveća a u kosi veliki cvet narcisa.

VOĐA: Narode! ... Robovi moji napaćeni! ... U ovom zlatnom kovčegu se nalaze svete
knjige i tajna Atlantide! Njega moramo poneti sa nama! Samo moramo požuriti jer je
faraonova vojska veoma blizu.

Među narodom komešanje. Neki tiho komentarišu ove Vođine reči. Javlja se sumnja.

ROB1: (šapatom) Mislim da nas Vođa obmanjuje. U kovčegu je pokradeno blago iz

piramida egipatskih faraona i tajna balsamovanja.
ROB2: (šapatom) I ovo sa Atlantidom mi je sumnjivo. Bojim se osvete Bogova i Faraona.

VOĐA: POKRET!!!

Ogroman broj ljudi uz vesele pokliče sledi Vođu i kreće se za njim egipatskom pustinjom
prema severu.
(FADE OUT)
.......................
(FADE IN)

11. EGIPAT. GODINA 2000. P.N.E. OBALA SREDOZEMNOG MORA. DAN

Ubrzo stižu do obale Sredozemnog mora. Svi staju i ukočenog pogleda posmatraju
beskrajnu pučinu. Vođa se okreće ka njima i govori.

VOĐA: Veliki Narode, potomci Atlantiđana! Preplivaćemo more. Mi smo hrabar narod.
Napravite splavove za kovčeg, žene i decu!

Neko viče iz gomile:

More je preveliko! Svi ćemo se podaviti! Ne možemo ga preplivati!

-8-
 VOĐA: Ne bojte se! Bog je sa nama i on će nas spasiti!
Narod počinje da gradi splavove i vrši pripreme za veliki poduhvat.

(FADE OUT)
.......................
(FADE IN)

Na splavu Vođa, Janmir i kovčeg. Na desetine hiljada ljudi, žena i dece u vodi. Plivaju i
kliču Vođi. Živeo Danslo! Živela Janmir! Živela Atlantida! Mnogi od umora počinju da se dave i
uz jezive krike nestaju u hladnoj vodi velikog mora. Vapaji za pomoć na sve strane. Vrlo potresan
prizor. Pojavljuju se ajkule. Voda je potpuno crvena od ljudske krvi. Najuporniji i dalje kliču Vođi.

12. ŠUMA. DAN. (ova scena se kasnije često ponavlja)

Čovek sa svezanom ogromnom knjigom na leđima brzo hoda kroz šumu. Rukama sklanja
guste grane ispred sebe. Čuju mu se otkucaji srca i ubrzano disanje. Lice mu se ne vidi. Kadar se
snima sa leđa. Situacija najavljuje da će se nešto važno desiti i scena je veoma napeta što dočarava i
muzika. Na knjizi su nacrtane Egipatske piramide a knjiga se zove "Osvit civilizacije". (Flashback
– nekoliko sekundi).

13. GODINA 2000.P.N.E SREDOZEMNO MORE. DAN

Vođa dostojanstveno stoji na splavu vizionarskog pogleda uprtog prema morskoj pučini. Ne
obazire se na narod koji strada. U levoj ruci mu predvodnički štap sa zlatnim simbolom Atlantide a
desnu je stavio na rame sveštenice i njegove obožavateljke Janmir. Ona stoji ispred njega (kao na
Titaniku). Ispred njih kovčeg sa blagom. Robovi na splavu, okupani u znoju neprekidno veslaju.
Odjednom se dešava čudo.

VOĐA: (uperivši ruku prema pučini) KOPNOOOO!!! Narode moj u daljini vidim kopno!
Spašeni smo! Bog nas je pogledao!
ROB1: (zadihano, plivajući) Izgleda da je Bog stvarno sa nama.
ROB2: Ja mu ništa ne verujem. Sve će nas poubijati.

(FADE OUT)

14. GODINA 2000.P.N.E SREDOZEMNO MORE. OBALA KRITA. SUTON

(FADE IN)

Iscrpljen narod izlazi iz mora na kopno. Ljudi padaju po kamenitoj obali kao snoplje,
umorni i iznemogli. Sunce na zalsku. Pada noć. na obali je zapaljeno nekoliko vatri pored kojih leži
iznemogli narod. Svi su zaspali osim Velikog Vođe. On ne može da spava. U njegovoj duši nemir.
Pored njega čarobnica Janmir zaspala, naslonivši glavu na njegovo rame. Danslo zamišljeno gleda u
nebo zasuto milionima zvezda koje trepere u vedroj noći. Čuje se samo šum morskih talasa koji
zapljuskuju obalu pravilnim vremenskim razmacima. I Tritoni su usnuli.
U jednom trenutku Vođa začuje duboki glas sa neba. Javlja se Bog.

BOG: (duboki glas) Danslo, ... ukravši zlatni kovčeg sa svetim knjigama i prevarivši svoj
narod, izdao si i prevario mene. Zato bacam prokletstvo na tebe i tvoj narod od sada pa za
vjeke vjekova. Duša tvoja prokleta, večito će biti zarobljena u telu čovečijem. Neka ova

-9-
 crvena zvezda na tvom predvodničkom štapu bude večiti simbol prokletstva i stradanja tvog
naroda.
(Znak Atlantide na predvodničkom štapu, naslonjenom na kamen pored Vođe, pretvara se u
crvenu petokraku zvezdu – kompjuterski efekat)
Ako ujutru narodu priznaš grehe i ako se pokaješ anatema će biti skinuta.

Vođa se malo pridigao. Hteo je nešto da kaže Bogu ali se njegov glas više nije čuo. Janmir
se budi.

JANMIR: Danslo, šta se desilo? Mislim da sam čula neki glas, ili sam to sanjala.
DANSLO: (zabrinut) Janmir, Bog mi se ukazao.... Prokleo je mene i ceo narod. Ovo neće
biti dobro. Šta da radimo?

Janmir u tom trenutku primećuje crvenu petokraku zvezdu na predvodničkom štapu.

JANMIR: (oduševljeno; nežno dodiruje i miluje zvezdu; pogled pun sreće i nežnosti) Kakva
divna zvezda. Kako je samo lepa i dostojanstvena. Da li je ovo naš novi simbol?
DANSLO: (zabrinut i zamišljen) Da ... To je naš novi simbol prokletstva i stradanja.
JANMIR: Nemoj se brinuti. Smislićemo nešto do ujutru. Narod će biti oduševljen. Hajde da
otvorimo kovčeg. Želim samo da vidim zlato ... Bićemo tihi.

Janmir ustaje i lagano, da ne probudi ljude koji spavaju, prilazi kovčegu. Za njom ide
Danslo. Otvaraju kovčeg. (donji rakurs iz kovčega) Zaprešaćeni posmatraju sadržaj kovčega.
Unutra je samo jedan veliki kamen sa tri urezana crteža. Na sva tri crteža su dva ratnika u
različitim situacijama. Na prvom jedan ratnik probada kopljem drugog. Na drugom jedan ratnik
kleči, kaje se i moli drugog za oproštaj. Ovaj drži ruku na njegovoj glavi. Na trećem oba ratnika
stoje zagrljeni. Okrenuti su jedan drugom sa rukama na ramenima. (rat-pokajanje-oproštaj-
pomirenje)

JANMIR: (uzbuđena) Danslo! ... Šta je ovo? ... Samo kamen. Pa gde je zlato?
DANSLO: Izgleda da je taj kamen najveće blago koje su čuvali faraoni. Možda je to kamen
mudrosti.
JANMIR: (iznervirana) Ma šta to pričaš. Kakav kamen mudrosti? ... Ja hoću zlato. (kreće
rukama da ga uzme) Bacićemo ga u more.
DANSLO: (čvrsto je uhvati) Ne! ... Ne diraj ga! ... Možda će nam zatrebati jednoga dana.

Janmir ga čudno gleda. Danslo zatvara kovčeg, odlazi do stene i naslanja se na nju. Janmir
seda pored njega. Gledaju u nebo. Njih dvoje zagrljeni, rukama obuhvativši štap sa zvezdom tonu u
san.

(TRANSITION)

15. RAŠKA 2010. ULICA. AVGUST MESEC. 2:45 POSLE PODNE.

Prijatelj nastavlja da priča. Njegov strah je sve veći a glas sve drhtaviji. Neprestano gleda na
sat i prema kmerama na zgradama.

PRIJATELJ: To jutro je kažu bilo prelomno za budućnost naroda. Vođa se nije pokajao već
naprotiv ...

(TRANSITION)

- 10 -
 16. GODINA 2000.P.N.E SREDOZEMNO MORE. OBALA KRITA. ZORA

Vođa i Janmir se prvi bude. Ustaju i pozivaju narod da se okupi.

DANSLO: (glasno i sa pauzama; kao da govori iz glave) Narode moj! Priđite!...(stanka;

ljudi se okupljaju) Noćas mi se ukazao Bog! Rekao je: "Neka ste blagosloveni ti i tvoj
narod. Tvom narodu dajem ime SRBI i proglašavam vas obećanim nebeskim narodom!"

Narod kliče: Živeo Vođa! Živeli Srbi! Živeo nebeski srpski narod!

Vođa nastavlja a Janmir stoji pored njega posmatrajući ga umilnim, nežnim pogledom i
šapuće mu šta da kaže.

DANSLO: Rekao je još: "Živećete daleko na severu, ... na ušću dve reke gde ćete formirati
Veliku Srbiju u kojoj će carstvo nebesko i božiji blagoslov sići na zemlju i tvoj narod. Sve
što budete radili u novom carstvu ... biće u ime Boga i biće oprošteno." Bog je rekao i da je
naš novi simbol zvezda petokraka, ... da je ona simbol ravnopravnosti i jednakosti svih ljudi
kao i to da treba tu novu veru i religiju da nemetnemo svim narodima koji žive na severu.

U narodu neviđena euforija i oduševljenje: Živela Velika Srbija! Živela Crvena Zvezda!
Živeo Veliki Vođa!

JANMIR: (šapatom govori Danslu) Vidiš li da smo uspeli. Narod je obično stado.

Janmir se okreće i nasmejana maše narodu. Danslo, čuvši ovakve spontane ovacije naroda
malo se okuraži i napravi ljutitu facu.

DANSLO: Na severu ćemo svima nametnuti mir! ... Nećemo pitati za žrtve kada je očuvanje
mira u pitanju! I ne zaboravite ... da bi ja voleo vas, morate vi prvo voleti mene!

Iz naroda: Volimo te Danslo! Volimo te Danslo!

DANSLO: VOLIM I JA VAS!

U masi dva roba razgovaraju.

ROB1: Kakav lažov i prevarant! Počinje da mi se sviđa!

ROB2: I meni, brate.

Graja se malo stišava i Vođa nastavlja.

DANSLO: Narode! ... Možemo li utvrditi koliko je naše braće i sestara stradalo u moru.
Glas iz naroda: Oko 1300!
DANSLO: U novom carstvu ćemo izgraditi piramidu visoku 1300 metara u znak sećanja na
njih!

- 11 -
 U narodu aplauz i odobravanje.
Glas iz naroda: Ljudi! ... VOJNICI! ... Gore na brdima su vojnici!
Svi gledaju prema okolnim brdima. Ogroman broj do zuba naoružanih ratnika stoji na
okolnim brežuljcima. U narodu muk i strah. Komešanje.

DANSLO: Ja ću otići da razgovaram sa njima... Potpuno sam i u miru. (odlazi prema

vojnicima)

17. GODINA 2000.P.N.E SREDOZEMNO MORE. OBALA KRITA. ZORA

Okružena ratnicima i kraljevskom svitom, starija, lepa žena vladarskog dostojanstva

dočekuje Vođu.

DANSLO: (prilazi i predstavlja se) Ja sam Danslo, vođa nebeskog napaćenog naroda iz
Egipta. Bog nas je noćas blagoslovio. Potrebna nam je vaša pomoć za dalji put na sever.
EVROPA: Dobro došli na Krit. Moje ime je Evropa. Ja sam majka kralja Krita – Minosa.
DANSLO: Tražimo da nas vaša flota preveze na sever. Platićemo u zlatu.
EVROPA: Kažete da je Bog blagoslovio vaš narod i da vam je dao novi simbol... Bojim se
da ne govorite istinu. To je simbol prokletstva, krvi i zla...
Moj sin, Minos, veliki kralj ove zemlje je u žalosti i gorkom pokajanju. Tezej sa svojom
vojskom, ubio je Minotaura i odveo njegovu kćer Arijadnu a njegov verni sluga i graditelj
Dedal odleteo je na Siciliju sa svojim sinom Ikarom. Kralj se sada kaje zbog surovog danka
u ljudskim žrtvama koji je nametnuo Atinjanima. Potrebno mu je da učini dobro delo....
Zbog toga vas neće zarobiti već će svojom flotom povesti tvoj narod na sever ali uz jedan
uslov koji morate ispoštovati.
DANSLO: Recite, poštovana Evropo, učinićemo sve što kažete.
EVROPA: Kad stignete na sever, na ušće dve velike reke, morate živeti sa tamošnjim
narodima u miru, razumevanju i toleranciji.
DANSLO: (klekne i poljubi njene noge; ona stavlja ruke na njegovu glavu) Biće kako ste
rekli, Evropo, ... kraljice majko.

Vođa se vraća svom narodu. Među ljudima muk i tišina. Sa nestrpljenjem čekaju rezultat
pregovora. Vođa staje ispred njih.

DANSLO: Narode! ... Dobre vesti! Evropa, majka kralja Minosa, obećala je da će nam
pomoći da stignemo na sever. Povešće nas svojim brodovima i pomoći nam da stvorimo
novo carstvo – Veliku Srbiju, uključujući i vojnu pomoć.
Iz naroda: Živela Evropa! ... Živeo Kralj Minos! ... Živela Velika Srbija!

(FADE OUT)
.................
(FADE IN)

18. GODINA 2000.P.N.E SREDOZEMNO MORE. PUČINA.

Nekoliko starih brodova na pučini. Na brodovima se čuje pesma veselih ljudi. Danslo i
Janmir stoje na pramcu jednog broda. Danslo je zagrlio. Ispred njih kovčeg. Posmatraju narod kako
vesla i peva:
"Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala
Nije mala, nije mala, našem Vođi hvala!"

- 12 -
 DANSLO: (obraća se Janmir) Pogledaj ih samo! .... Imamo divan narod.... Još Srbiju nismo
ni stvorili a oni se već boje da im ne bude mala.

(FADE OUT)

19. RAŠKA 2010. ULICA. AVGUST MESEC. 2:55 POSLE PODNE.

Prijatelj nastavlja da priča. Gleda na sat. Glas mu podrhtava. Uplašen je.

PRIJATELJ: Onda je Vođa odlučio da svrati u Apolonovo proročište Delfe i tu zatraži od

proročice Pitije da predskaže budućnost njemu i njegovom narodu ...

(TRANSITION)

20. GRČKA. 2000.P.N.E. DELFI. DAN

Vođa ulazi u pećinu gde sedi Pitija. Dim i razna isparenja. Na vrhu sedi Pitija na tronožcu.

DANSLO: (podiže ruke ka njoj) Velika proročice, poveo sam ovaj robovski, napaćen narod
iz Egipta uz blagoslov Boga u novo carstvo zemaljsko koje ćemo stvoriti. Reci mi kakva je
budućnost moja i mog naroda.

PITIJA: "Kad dve hiljade godina prođe

bogočovek s neba će da dođe
ljubav i milost božju ljudima da podari
i ceo svet će da ga blagodari.
A ti, Boga neznajuć, o Bogu ljudima govoriš
i narod svoj naivan zavodiš.
Još dve hiljade godina od tada će proći
kada patnjama tvojim kraj će doći.
Duša tvoja umreće tek tada
a narod tvoj prestaće da strada.
I još nešto veoma važno
ceo svet gledaće tvoje lice lažno.
Idi sad narodu svom
i darove ne ostavljaj
u domu mom.

Nakon saslušanih reči proročice Vođa stoji skamenjen. Razmišlja o njenim rečima.

Glas sa strane: Kako je moguće da ceo svet gleda jednog čoveka kada je svet tako
veliki? ... Hoće li zaista moja duša i moj narod patiti 4.000 godina?

(FADE OUT)
............
(FADE IN)

Vraća se narodu koji okupljen u gomili stoji na obali mora i iščekuje odgovor proročanstva.
Zebnja i strah u očima ljudi. Vođa staje pred njih. Oči su mu suzne a brada mu podrhtava. Pokušava
nešto da kaže ali ne može. Narod se komeša. Slutnja na najgore, na stradanje. Janmir mu prilazi

- 13 -
uplašena. Hvata ga za ruku. .... Dvadesetak sekundi traje ta napeta situacija. Na kraju Vođa kroz
suze izgovara ...

DANSLO: (plače) NARODE! I APOLONOVO PROROČIŠTE JE UZ NAS!

U narodu olakšanje i erupcija oduševljenja. "Živela Pitija! ... Živeo Apolon! Živeli Delfi!
Živela Velika Srbija! Živeo naš voljeni Vođa!"

(FADE OUT)

21. RAŠKA 2010. ULICA. AVGUST MESEC. 2:59 POSLE PODNE.

Prijatelj gleda na sat.

PRIJATELJ: (uplašeno) Sad će tri sata. Bežimo! Snimiće nas kamere. Moramo gledati vesti
na TV-u.

Srđanov prijatelj, ne oprostivši se, trkom nestaje niz ulicu.

SRĐAN: Marko! ... Čekaj! .... Šta je bilo posle sa narodom?

Srđan kreće polako kući. Razmišlja o ovoj čudnovatoj priči o poreklu srpskog naroda koju je
čuo. Dok ide ka ulazu svoje zgrade nekoliko uplašenih ljudi protrčava pored njega uzvikujući:
"Bežimo! ... Počele su vesti."
Odjednom oseti strašan bol i hvata se za glavu. Slika čoveka koji nosi knjigu kroz šumu.

12. ŠUMA. DAN. (nastavak)

22. RAŠKA 2010. STEPENIŠTE SRĐANOVOG ULAZA. DAN

Srđan se penje uz stepenice ka svom stanu teturajući se i pridržavajući za gelender.

KOMŠINICA: (dovikuje sa drugog sprata) Srđane! ... Požuri! Uhapsiće te policija!

Zaglavićeš na doživotnoj!

Srđan otključava vrata i ulazi u svoj jednosoban stančić.

23. RAŠKA 2010. SRĐANOV STAN. DAN

U stanu nekoliko veoma starih komada stilskog nameštaja. Požutele zavese i tapete. Na zidu
ikona Svetog Georgija Velikomučenika. Centralni deo stana zauzima ogromna fotelja i komoda na
kojoj se nalazi televizor. TV sa jednim dugmetom i jednim programom. Na televizoru se nalazi
kamera koja je povezana sa stanicom policije. Služi da evidentira koji građani ne gledaju obavezne
vesti u 15:00 i 19:30. Pregradna zavesa odvaja malu nišu sa kuhinjskim stolom, sudoperom i
frižiderom od ostatka stana.
Srđan prilazi frižideru i otvara ga. Prazan. Oseća glad, mučninu i bol u želucu. Sve više i
više ga obuzima bes. Glasno viče: "Gladan sam! ... Ljudi, ja sam gladan!"
Na njemu majica, šorts i papuče koje nosi već dve godine. Lice neobrijano. Prilazi ikoni
Svetog Georgija. Tri puta se krsti izgovarajući reči: "Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj
me grešnoga" a zatim ljubi ikonu. Prilazi komodi, uzima i gleda fotografiju svoje kćeri koja stoji
pored televizora.

- 14 -
 SRĐAN: Ljubavi ...Oprosti mi, molim te. Morao sam ovo da uradim.

U ludilu i napadu besa koji ga obuzima podiže tepih na jednom uglu, skida poklopac sa poda
i vadi iz tajnog skrovišta boks Marlboro-a, bocu viskija i nekoliko limenki piva. (Cigarete i piće su
u punoj boji) Sve to stavlja na stočić ispred fotelje. Gleda na sat. 15:03. Zakasnio je. Uključuje TV.
Na ekranu do 15:10 stoji Vođina slika vizionarskog pogleda uprtog u daljine od koga se ledi krv u
žilama.
Srđan uzima dve čaše za viski i stavlja na sto. Sipa u obe. Počinje da se smeje neobuzdano.

SRĐAN: (obraća se Vođi na ekranu) Viski za vas, predsedniče...

Hajde, šta se foliraš. Znam da voliš viski...
Hoćeš cigaretu? Marlboro original. Ha ha ha ...
(krevelji se, gestikulira i gleda u ekran i kameru)
Aaaaaa .... gospodin bi tompus. Jel' te molim vas.
Pa nisi ti TITO. Pušićeš Marlboro smradu jedan!
(pali mu cigaretu i ostavlja je u piksli da gori. smeje se)
Ovako ja mom pokojnom dedi uvek zapalim cigaru na grobu.
(pije viski, puši i cinično gleda Vođu smešeći se)
Pokazaću ti ološu jedan, da je moguće čitav život smestiti u pola sata.
Ovo su mojih pola sata.
(pokazuje mu cajper - fuck off približavajući iskeženo lice kameri. Viče)
Pola sata života! ... Pola sata mog jebenog života! Predsedniče!
(promućka i otvori jednu limenku. Prska njome Vođinu sliku na ekranu ludački se smejući)
Prljav si predsedniče. Kupanje je zdravo. Ha ha ha ha .... (vadi maramicu i briše mlaz piva
koji curi niz Vođino lice) Obrisaću ti suzice .... Ha ha ha ...
(podiže noge na sto i nastavlja sumanuto da pije neprekidno dolivajući viski u čašu.
Ispije pivo iz limenke i zgužvanom limenkom pogađa kameru)

Počinju vesti. Muzička špica od koje čoveka podilaze žmarci. U jednom uglu ekrana žuta
slika izlaska iz Egipta. Na slici Danslo i Janmir pored kovčega sa blagom.

SPIKER: Poštovani gledaoci!

Nakon jučerašnje izražene želje predsednika Miloševića da se Srpska Akademija Nauka i
Umetnosti dobrovoljno sastane i utvrdi istorijske činjenice o poreklu srpskog naroda,
obaveštavamo vas da je SANU to i učinila i došla do senzacionalnog otkrića:
Srbi ne vode poreklo od Južnih Slovena već su na Balkan došli iz Egipta dve hiljade godina
pre nove ere. Ovo otkriće potkrepljuju brojne istorijske činjenice do kojih su akademici
došli. Poštovani gledaoci, definitivno je stavljena tačka na dilemu "Ko je najstariji narod na
Balkanu, ko ima pravo na stvaranje velike države i ko je nebeski, od Boga izabran, narod?"
"Usudićemo se čak da kažemo da je i Biblija nastala kao rezultat vekovne zavere protiv
srpskog naroda" rekli su akademici.
IZ SVETA: Svet je još jednom pokazao svoju nemoć da uništi srpsko nacionalno biće. "Što
se nas tiče, sveta može da i nema" rekao je danas predsednik Milošević na redovnoj
konferenciji za novinare.
Bile su to, dragi gledaoci, najdemokratskije i najtačnije vesti na svetu. Do viđenja i ostanite
uz naš program.

Na ekranu ponovo Vođina slika sve do 19:30 kada su ponovo vesti. Srđan se smeje do suza.
Nastavlja da pije i puši. Gleda na sat. Policija treba da stigne svakog časa. Obraća se Vođi.

- 15 -
 SRĐAN: (ljutito) Slušaj me dobro, bezbožniče! Pre nego što stignu tvoji ulični psi reći ću ti
nešto. Ničija ne svetli do zore i pre ili kasnije stići će te zemaljska kazna, nebeska kazna ili
obe zajedno.

Čuje se jako lupanje na vrata.

"Policija! ... Otvori!"

Srđan ustaje, staje pred vrata prekrstivši ruke. Sprema se za hapšenje.

SRĐAN: Otvoreno je. (Policija ulazi)

POLICAJAC-1: (čita optužnicu) Zbog razgovora na ulici, uvrede predsednika i korišćenja
imperijalističkih proizvoda Srđan Dražović se osuđuje na 380 godina zatvora. Uhapšen si!

Policajac stavlja Srđanu lisice na ruke. Srđan je vrlo opušten i nonšalantno se smeška.

SRĐAN: (gleda sat na zidu) Momci, kasnite čitavih 2 minuta.... (obraća se policajcu)
Milane! Školski druže! Kada si ti otišao u ulične pse? Nisam te prepoznao.

Drugi policajac udara snažno Srđana pendrekom u glavu. Pada kao pokošen. Hvata se za
glavu. Jauk. Krvari i gubi svest.

12. ŠUMA. DAN. (nastavak)

24. RAŠKA 2010. SRĐANOV STAN. DAN

POLICAJAC-1: (saginje se i hvata Srđana za kosu. Unosi mu se u lice) Koga ti vređaš đubre
jedno izdajničko! Diži se gore, stoko! Zahvaljujući meni kazna ti je smanjena sa 760 na 380
godina. Šta bi da si dobio doživotnu. Neki su predlagali i smrtnu kaznu. To mi je hvala, jel'
da!?

Stavljaju mu lisice na ruke. Pre nego što će da pođu Srđan se prekrsti i baca pogled na ikonu
Svetog Georgija velikomučenika. Policija izvodi Srđana na ulicu. Ubacuju ga u parkiranu maricu i
ulaze za njim. Marica odlazi put Požarevca gde je centralni zatvor i gde se gradi velika piramida.
(gornji rakurs sa zgrade)

25. SRBIJA 2010. IBARSKA MAGISTRALA. POLICIJSKA MARICA. DAN.

U marici policajci razgovaraju o nagradama. Srđan sedi zagledan u jednu tačku, tupog
pogleda. Ne razmišlja niočemu.

POLICAJAC-1: (pokazuje glavom na Srđana) Za ovog buntovnika - intelektualca ću dobiti

najmanje 30% povišicu. Šef odavno ima pik na njega. (vadi iz džepa Marlboro i služi
kolegu... obraća se Srđanu) Hoćeš ti cigaru? Pametnjakoviću!
SRĐAN: Hoću.
POLICAJAC-1: Eeee... za tebe nema Marlboro. Za tebe imam ove patriotske. (vadi iz džepa
Drinu bez filtera i služi Srđana. Ovaj uzima cigaretu vezanim rukama. Policajac mu
pripaljuje. Govori sa cigaretom u ustima žmireći zbog dima koji mu ide u oči)
Imaš sreću što si mi školski drug. Inače, praktikujemo da osuđenike batinamo sve do
zatvora. Vidiš, to ti je sreća u nesreći. Ha ha ha ...

- 16 -
 Srđan je povukao nekoliko dimova cigarete a zatim naslonio glavu na hladno gvožđe
naslona. Zadremao je...

(FADE OUT)
.......................
(FADE IN)

Periferija Požarevca. U marici koja se trucka lošim putem Srđan i dva policajca.

POLICAJAC-1: (snažno udara Srđana u rebra) Budi se majmune! Stižemo!

Srđan se budi i gleda kroz mali rešetkasti prozorčić na marici. U daljini vidi obrise velike
Vođine piramide.

26. SRBIJA 2010. POŽAREVAC. IPRED CENTRALNOG ZATVORA. DAN.

Nakon nekoliko minuta marica staje ispred centralnog zatvora. Policajci izvode Srđana i
dovode ga do postamenta velikog Vođinog spomenika.

POLICAJAC-1: (hvata Srđana pozadi za kosu i saginje mu glavu ka Vođinim nogama)

LJUBI!

Srđan prinosi usta hladnom kamenu i pljuje na Vođine noge. U tom trenutku drugi policajac
mu zadaje snažan udarac pendrekom po leđima. Čuje se jauk.

POLICAJAC-2: Prljava stoko!

Policajac zatim vadi iz džepa maramicu i briše pljuvačku sa Vođinih nogu. Odvode ga u
zgradu.

27. SRBIJA 2010. POŽAREVAC. CENTRALNI ZATVOR. DAN.

Dva policajca i Srđan idu hladnim i mračnim hodnikom. U perspektivi njihove senke i crne
siluete na svetlosti koja dolazi spolja. Čuje se škripa hladnog gvožđa na vratima ćelija i psovke
zatvorenika. Dolaze do vrata jedne prazne ćelije. Čuvar otvara vrata i komentariše.

ČUVAR: Ovo je jedna od dve ćelije u zatvoru koja ima sanitarni čvor. Ti si ili neko mudo ili
imaš dobru vezu. Nećeš morati da spavaš u sopstvenim govnima.... ULAZI!

Čuvar ubacuje Srđana u ćeliju i zatvara vrata za njim. U ćeliji potpuni mrak. Srđan počinje
da lupa na vrata.

SRĐAN: (viče) Upalite svetlo! ... Ovde je potpuni mrak! ... Ja se bojim mraka!
ČUVAR: Evo ti svetlo! Da se bolje upoznaš sa svojim novim cimerom! (gromoglasno se
smeje; njegov glas odjekuje u zatvoru) HA HA HA ...

U uglu ćelije stoji i reži ogroman krvoločni doberman, spreman da skoči.

SRĐAN: (krik) Aaaaaaaaaaa ...!!!

- 17 -
 KAPITALIZAM
(Scene u Americi se snimaju blagim plavim filtrom sa trilerskom dramaturgijom)

28. AMERIKA 2010. NJUJORK. LONG ISLAND. ROBERTOV STAN. DAN.

Robert skače iz kreveta u svojoj spavaćoj sobi, sav obliven znojem, ispuštajući jeziv krik.

Robert Williams je amerikanac, star 45 godina, ratni veteran. Radi u humanitarnoj

kompaniji "Sweet Air" pri Ujedinjenim Nacijama gde obavlja dužnost pomoćnika generalnog
menadžera. Generalni menadžer kompanije je Stiv Reynolds, takođe ratni veteran. Obojica su bili
piloti američke vojske i obojica su učestvovali u NATO kampanji na Jugoslaviju 1999.godine.
Robert živi u svojoj luksuznoj kući na Long Island-u sa svojom ćerkom Monikom. Monika je
istoričar umetnosti i radi u muzeju moderne umetnosti (MoMA). Ima 25 godina i veoma je lepa.
Robertovi roditelji i supruga Katrin poginuli su u teškoj saobraćajnoj nesreći. Monika je
prošla bez posledica a on je doživeo težak potres mozga i potpunu amneziju. Tragedija se desila
5.oktobra 2000.g. i prvi put nakon 10 godina Robert sanja ovako težak i čudan san u kome se
pojavljuju ličnosti i događaji iz srpske istorije. Istog dana kada se desila ta teška saobraćajna
nesreća na jednom auto-putu, pao je i režim Slobodana Miloševića u Srbiji.

U spavaću sobu ulazi ćerka Monika, veoma uplašena.

MONIKA: (seda pored oca i grli ga) Tata! Da li si dobro? Šta je bilo?
ROBERT: (sedi na krevetu i drži se za glavu) O, Bože! ... Kakav težak san. Ne znam otkud
mi to.... Sanjao sam Srbiju, Miloševića, nekog Srđana iz Raške .... Užas!
MONIKA: Biće sve u redu tata. (mazi ga po kosi) SRETAN TI ROĐENDAN!
ROBERT: Danas mi je rođendan?... Potpuno sam zaboravio.
MONIKA: Hajde, obuci se, spremila sam doručak. Posle podne idemo na groblje. Danas je
deset godina od mamine, bakine i dedine smrti.
ROBERT: Da. (uzma kalendar sa noćnog stočića i gleda ga) Peti oktobar 2010. Kakav
interesantan datum. Na današnji dan sam se rodio, poginula je mama, baka i deda i na
današnji dan je pao režim Slobodana Miloševića u Srbiji.
MONIKA: (sa vrata) Požuri, nestrpljiva sam da vidiš rođendanski poklon. (odlazi)

Robert (u pidžami) polako ustaje držeći se za glavu. Prilazi prozoru i otvara žaluzine. U
daljini Kip Slobode. Dolazi do komode i uzima sa nje porodičnu fotografiju na kojoj su on, supruga,
ćerka i njegovi roditelji. Zamišljeno gleda u nju. Zatim otvara jednu fijoku komode i vadi iz nje
fasciklu sa isečcima iz novina. Pretura po njima i nailazi na jedan od 5. oktobra 2000. koji mu
okupira pažnju. NewYork Times. Naslov: "Velika tragedija na auto-putu NewYork – Boston. Troje
mrtvih". Posmatra sliku smrskanog automobila. Vraća fasciklu u fijoku i odlazi u kupatilo. Umiva
se. Podiže glavu i gleda svoj lik u ogledalu.

ROBERT: Ko si ti?

Robert silazi u trpezariju.

(Prethodni kadrovi traju duže i čuje se misteriozna muzika)

Otvara rođendanski polon. Iznenađen je. Unutra je "Rolex" ručni sat.

ROBERT: (grli i ljubi ćerku) Hvala ti, ljubavi moja.

- 18 -
 Sedaju da doručkuju. Robert po navici uz doručak prelistava novine. Pažnju mu privlači vest
da će humanitarna organizacija "Sweet Air" u narednih nekoliko dana isporučiti velike količine
hrane, slatkiša i lekova deci Srbije, Kosova, Avganistana i Iraka.

ROBERT: Monika, koliko godina zatvora je dobio Slobodan Milošević?

MONIKA: Mislim ... 380. Prvobitno je osuđen na 760 ali je presuda naknadno preinačena i
kazna mu je ublažena.... (pomalo ljutito) Tata, ne želim da pričam o tom glupom ratu u
kome si učestvovao!
ROBERT: (nastavlja; ne obazire se na Monikine reči) Znam da sam to negde pročitao.
Verovatno sam zato i sanjao da je neki Srđan iz Raške baš toliko osuđen.
MONIKA: Tata, ... tvoja poslednja misija je bila na Kosovu. Mediji su tada mnogo govorili
o tome. Taj tvoj san je ratni košmar koji te je tek sada stigao... Probaj da se opustiš i ne
razmišljaš o tome. Biće sve u redu.
ROBERT: (odlaže novine) Znam ljubavi, ... ali muči me neki unutrašnji nemir. Plaši me
današnji datum. Zbir cifara je devet.
MONIKA: (ustaje, ljubi oca) Tata, .. to sa brojevima su obične gluposti. Danas imamo vrlo
naporan dan. Moramo da odemo na groblje a posle podne spremam rođendanski ručak. Doći
će čika Stiv i moj verenik Michael. Nakon toga svi idemo na otvaranje moje izložbe
"Arhitektura drevnih civilizacija".... Zaboravila sam to da ti kažem. (veselo) Tata! ... moja
prva samostalna izložba. Biće svi ugledni građani Njujorka. (stavlja mu prst na glavu) Ti
samo sredi svoju glavicu a sve ostalo je moja briga .... Ćaoo. (ljubi ga i odlazi)
ROBERT: (zbunjen velikom količinom informacija) Ćao ...

29. AMERIKA 2010. NJUJORK. AERODROM. DAN.

Opšti plan. Iz daljine se vidi ogroman natpis "Sweet Air" na zgradi njujorškog aerodroma u
kojoj je sedište Robertove kompanije. Robert parkira, izlazi iz auta i upućuje se ka svojoj
kancelariji. Avion sa humanitarnim materijalom za Srbiju i Kosovo čeka na pisti dozvolu za
poletanje. U ulaznom holu službenici se javljaju Robertu.

SLUŽBENIK: Dobro jutro gospodine Williams.

ROBERT: Dobro jutro.

30. AMERIKA 2010. NJUJORK. SWEET AIR. ROBERTOVA KANC. DAN.

Dolazi do svoje kancelarije. Otvara vrata. Iznenađenje.

U kancelariji petnaestak kolega sa Stivom na čelu u šarenim kapama i ukrasnim papirima.
Pevaju "Happy birthday to you". Ljube ga i čestitaju mu rođendan. Uručuju mu poklon. Robert,
zbunjen i iznenađen, otvara paket. Unutra, maketa aviona F-18 kojim je pilotirao u poslednjoj misiji
na Kosovu.

STIV: (pokazuje na maketu aviona) Tvoja poslednja misija na Kosovu.

ROBERT: Lep je.... Hvala.

Sipaju piće i nazdravljaju.

(FADE OUT)
.......................
(FADE IN)

- 19 -
 Robert sedi sam u svojoj kancelariji. Čita neke dokumente. Neko kuca.

ROBERT: Slobodno!

SLUŽBENICA: (ulazi) Gospodine Williams, možete li da potpišete nalog za utovar lekova

za Irak i Avganistan.
ROBERT: (uzima olovku i dokument) Da li ste utvrdili kada ističe rok upotrebe lekovima?
SLUŽBENICA: Za 20 dana.
ROBERT: (baca olovku i ljutito ustaje) Za boga miloga! ... Da li su oni normalni! Pobićemo
ljude! ... Ova država ide pravo u pakao! (ustaje i besan šeta oko stola; maše rukama) Ceo
svet će da odvede u pakao! (seda za sto i telefonira) Halo, Stiv, mogu li nakratko do tebe?
STIV: Možeš.
ROBERT: (obraća se službenici) Sačekajte me ovde, molim vas. (izlazi)

31. AMERIKA 2010. NJUJORK. SWEET AIR. STIVOVA KANC. DAN.

Stivova kancelarija. Robert ulazi. Ljut je.

ROBERT: Stiv!... Šta mi to radimo! Rok lekovima ističe za 20 dana. Ja to ne mogu da

potpišem!
STIV: (smiruje ga) Robert, sedi ... smiri se. Potpuno te razumem ali znaš i sam koliko je jak
lobi hemijske industrije. Juče sam ih zvao. (stanka)
Rekli su mi, ako to damo medijima da će zatvoriti kompaniju. Robert ... (provlači ruku kroz
kosu) jedina nam je nada, pošto pakete bacamo padobranima, da će odmah ući u upotrebu.
ROBERT: Znam, ali ja sam se ovde zaposlio zbog humanitarnih razloga a ne zbog novca.

Robert dolazi do prozora i kroz žaluzine zamišljeno gleda spreman avion na pisti. Na avionu
piše velikim slovima "Deci Srbije i Kosova od Ujedinjenih Nacija". Odjednom mu pozli. Hvata se
za glavu. Gubi ravnotežu. Naslanja glavu na prozorsko staklo. Pred očima mu slika čoveka koji
hoda kroz šumu sa knjigom na leđima.

12. ŠUMA. DAN. (nastavak)

32. AMERIKA 2010. NJUJORK. SWEET AIR. STIVOVA KANC. DAN.

Stiv primećuje da Robertu nije dobro. Prilazi mu.

STIV: Robert, tebi nije dobro?! Hoćeš li malo vode? (hvata ga za ruku i pomaže mu da dođe
do fotelje; telefonira) Donesite čašu vode! ... Brzo!
ROBERT: (ispije čašu vode koju je donela sekretarica) U redu je. Bolje mi je...... Stiv,
moram nešto da ti ispričam.
STIV: Slušam...
ROBERT: (zavaljen u fotelji) Noćas sam sanjao veoma težak san. Rekao bih da je to bio
košmar. San o Srbiji, Miloševiću i nekom Srđanu iz Raške. U snu mi se često javljala slika
čoveka koji trči kroz šumu sa ogromnom knjigom na leđima. Knjiga se zove "Osvit
Civilizacije" i na njoj su nacrtane egipatske piramide. Ta slika mi se i maločas stvorila
ispred očiju...(gleda zamišljeno kroz prozor) Nešto se čudno dešava.... Mislim da to ima
neko značenje.
STIV: Sve će biti u redu. To je zbog naše poslednje misije na Kosovu. Znaš da si bio moj
partner. Bacali smo bombe ne znajući koga sve ubijamo. I ja često sanjam takve snove.
(Robert ustaje i kreće ka vratima. Stiv stavlja ruku na njegovo rame) Idi malo prošetaj

- 20 -
 gradom, da se izduvaš. Danas ti je rođendan....(posmatra uznemireno Robertovo lice) Znam
da ti je teško..... Videćemo se na ručku. Monika me je pozvala.
ROBERT: (odlazi) OK, zdravo.

33. AMERIKA 2010. NJUJORK. EXT. DAN.

Robert izlazi iz kompanije i seda u svoj automobil. Vozi ulicama Njujorka. Zvoni mu
mobilni telefon. Monika. Javlja se.

ROBERT: Zdravo ljubavi, šta radiš?

MONIKA: Tata, svrati, molim te, u onaj supermarket u komšiluku i kupi mleko i jaja. Hoću
da ti napravim lepu rođendansku tortu.
ROBERT: Hoću.... Reci mi kako ide sa izložbom?
MONIKA: Super. Direktor se raduje što će te večeras upoznati. On mnogo ceni ratne
veterane. Naročito pilote.... Dolazak je najavio i gradonačelnik.... Ćao
ROBERT: Ćao, ljubavi.

Robert parkira auto ispred supermarketa.

34. AMERIKA 2010. NJUJORK. SUPRMARKET WAL MART. DAN.

Ulazi, kupuje mleko i jaja i staje u red na kasi. Plaća račun, uzima kesu i podiže je desnom
rukom. U tom trenutku susedna kasirka ukočeno i zabezeknuto gleda Roberta.
(Pred očima joj se stvara slika srpskog oficira kako ulazi na vrata sa podignutim rukama
držeći u desnoj ruci kesu sa 10 konzervi mesa. Izgovara: "Ne bojte se, nemam oružje, dolazim u
miru i donosim vam hranu".)
Robert je primetio taj pogled, zahvaljuje se i zbunjen brzo izlazi iz supermarketa.

35. AMERIKA 2010. NJUJORK. EXT. DAN.

Robert seda u auto i odlazi. Za to vreme kasirka, Arijeta iz Glogovca, koja je posle rata na
Kosovu došla u Ameriku, uzima nekoliko konzervi, stavlja ih u kesu i istrčava na ulicu. Obučena je
u crveno-belu uniformu.

KOLEGINICA: (viče) Arijeta! Vrati se, ... šta se desilo!?

Arijeta zaustavlja TAXI i ulazi u njega.

ARIJETA: (zadihano; u grču) Pratite, molim vas, onaj mercedes ispred!

Mercedes i TAXI iza njega voze ulicama Njujorka. Muzika dočarava dramu. Robert
odlučuje da malo prošeta u obližnjem parku. Parkira auto i izlazi u šetnju. Kupuje kokice. Zraci
sunca se stidljivo provlače kroz oktobarske oblake. Šeta predivnim parkom. Seda na jednu klupu i
hrani golubove. U daljini Menhetn. Sve to vreme Arijete ga prati sa kesom povremeno zastajkujući.
Robert ustaje i naslanja se na betonski zid, posmatrajući more i brodove.
Odjednom oseti da mu neko prilazi. naglo se okreće na desnu stranu i ugleda devojku iz
supermarketa na nekoliko koraka. Oštro je pogleda. Ona u desnoj ruci drži podignutu kesu.
Unezverena je. Drhti. Roberta podilazi jeza od njenog pogleda. Obraća mu se.

ARIJETA: Ne bojte se, Srđane, nemam oružje, dolazim u miru i donosim vam hranu.

- 21 -
 Robert je posmatra zapanjeno. Primećuje iza nje kako prilaze dva bolničara i koleginica iz
supermarketa.

ARIJETA: (drhtavim, isprekidanim glasom) U kesi su dolari....Nemačke marke više ne

važe. Hvala ti na svemu, ... Srđane.

Stavlje kesu na betonski zid ispred Roberta. Bolničari prilaze, hvataju je za ruke i odvode.
Koleginica kasirka se izvinjava Robertu. Dok odvode Arijetu ona se sve vreme okreće i gleda
Roberta.

KASIRKA: Oprostite, gospodine, molim vas.... Koleginica je izbeglica sa Kosova. Tamo su

joj poginuli sin i muž. Ima povremeno halucinacije i napade ludila. Skoro 6 godina nije
imala problema, zaposlila se i sredila. Evo danas je počela ponovo da halucinira.... Moraće u
bolnicu.

ROBERT: U redu je ... sve je u redu. Ne morate se izvinjavati. Potpuno je razumem.

Kasirka odlazi. Arijetu smeštaju u ambulantna kola na obližnjem parkingu. Robert sve vreme gleda
za njima. Seda na klupu i otvara kesu. Unutra nekoliko konzervi i dve novčanice od po 20 dolara.
Uzima novčanicu i gleda je. (U krupnom planu je piramida na poleđini novčanice).
Robert se hvata za glavu. Jak bol i ponovo slika čoveka u šumi. Tranzicija piramide na
novčanici u piramidu na knjizi "Osvit Civilizacije".

(TRANSITION)

12. ŠUMA. DAN. (nastavak)

36. AMERIKA 2010. NJUJORK. EXT. DAN.

Robert drži ruke na glavi. Trlja lice. Duboko udahne. Telefonira.

ROBERT: Halo, ... Stiv .... Možemo li da se nađemo u onom restoranu brze hrane na
Menhetnu za pola sata. Mislim da se zove Evropa..... Moram nešto važno da ti kažem.
STIV: OK, ... dolazim.

Robert sa kesom u ruci odlazi do auta. Seda i vozi na Menhetn.

37. AMERIKA 2010. NJUJORK. MENHETN. RESTORAN EVROPA. DAN.

Kroz staklo restorana se vidi Robertov lik. Nervozno puši i posmatra prolaznike na ulici.
Čeka Stiva. Ubrzo Stiv ulazi u restoran i seda za sto.

STIV: Reci, Roberte, ... šta se desilo?

ROBERT: (uplašen i uznemiren) Stiv, slušaj me dobro, nešto čudno se dešava u mojoj glavi.
Pomozi mi, molim te. Maločas sam imao susret sa jednom Albankom sa Kosova u
supermarketu na Long Islandu. Halucinirala je..... Pratila me je do parka a onda mi dala kesu
sa nekoliko konzervi mesa. Odmah su došli bolničari i odveli je u bolnicu...
STIV: (sve čudnija gleda Roberta; panično) Pričaj! ... Šta je dalje bilo?
ROBERT: Njena koleginica mi je rekla da je ona izbeglica sa Kosova i da su joj na Kosovu
poginuli sin i muž. Imala je halucinacije ali su one poslednjih godina prestale. Ludilo je

- 22 -
 ponovo uhvatilo nakon što je danas videla mene. Pre nego što su je odveli rekla mi je "Hvala
ti za sve, Srđane".

U tom trenutku Stiv kao gromom pogođen skače od stola, rukom odgurne konobaricu koja
je upravo htela da ih usluži i istrčava iz restorana. Konobarica začuđeno gleda za njim. Obraća se
Robertu.

KONOBARICA: Dobar dan, izvolite.

Robert pogleda konobaricu i primeti na njenoj ruci narukvicu sa priveskom. Na privesku su

tri minijaturne lutkice sa plavom kosom.
Odjednom mu se pred očima stvori slika tri velike lutke u krevetu pokrivene šarenim
ćebetom. U prostoriji je mrak i bljesak svetlosti kroz prozor povremeno osvetli lutke.
Robert počinje da se trese. Na njegovom licu grč.

ROBERT: (grozničavo; pokazuje rukom narukvicu) Šta ... Šta vam je to?
KONOBARICA: Uspomena .... kad sam bila mala živela sam na Kosovu i tamo su mi
tokom rata ostale tri lutke koje sam mnogo volela.
ROBERT: (zapanjeno) Kosovu!? .... Neeeeeee!

Robert ustaje i počinje panično da beži iz restorana. Konobarica zbunjeno gleda kroz staklo
za njim. Istrčava na ulicu i trči panično sudarajući se sa ljudima koji ga čudno gledaju. Povremeno
se osvrće kao da ga neko juri. Zatim staje i počinje da trči nazad. Zbunjen je. Traži svoj automobil.
Ugleda ga i ulazi u njega. Vozi brzo i panično ulicama Menhetna.
Zvoni mu telefon. Monika. Javlja se.

ROBERT: (zadihano) Kaži, ljubavi.

MONIKA: Tata, gde si to?
ROBERT: Na Menhetnu.
MONIKA: Zašto si zadihan? ... Šta ti se desilo?
ROBERT: Ništa strašno.... sve je u redu. Mislio sam da mi je neko ukrao auto.
MONIKA: Hajde, dođi. Čekam te na groblju.... Kupila sam cveće.
ROBERT: Dolazim.

Robert vozi ka gradskom groblju.

(FADE OUT)

38. AMERIKA 2010. NJUJORK. DUŠEVNA BOLNICA. DAN.

Stiv žurnim korakom ulazi u bolnicu. Dolazi do recepcije i pita za Albanku.

STIV: (zadihano) Molim vas, ... da li je danas primljena jedna Albanka, ... mislim da se zove
Arijeta. Stara tridesetak godina.
RECEPCIONARKA: Jeste gospodine, oko 11 sati. Hoćete li da je obiđete? Mislim da nema
nikoga od rodbine ovde.
STIV: Hoću.
RECEPCIONARKA: Imate 15 minuta. Ostavite ličnu kartu ovde. Budite pažljivi prema njoj
jer, znate, ona ima ratne traume. (pokazuje rukom niz hodnik) Soba broj 65.
STIV: Ne brinite .... Hvala vam.

- 23 -
 39. AMERIKA 2010. NJUJORK. GRADSKO GROBLJE. DAN.

Na ulasku u groblje Monika već desetak minuta čeka oca. U rukama drži nekoliko buketa
cveća, za majku, baku i dedu. Robert stiže. Parkira auto. Ljubi svoju devojčicu. Zagrljeni kreću
uređenom stazom prema parceli 45.

ROBERT: Da li si dugo čekala, ljubavi?

MONIKA: Nisam tata. Gde si ti bio?
ROBERT: Morao sam hitno da se vidim sa čika Stivom. Nešto u vezi posla.
MONIKA: Hoće li doći na ručak? Zvala sam ga.
ROBERT: Mislim da hoće.

Dolaze do nadgrobnih ploča i staju ispred njih. Monika polaže cveće na grobove i čisti ih od
trave. Monika i Robert se prekrste i stoje ćutke neko vreme.

ROBERT: Monika, sve mi je ovo jako čudno. Ništa ne osećam. Kao da stojim pored
potpuno nepoznatih grobova. Osećam se kao stablo bez korena.
MONIKA: (suznim očima) To je zbog tvoje amnezije. Mnogo mi je žao zbog toga. Tako
želim da budeš srećan.
ROBERT: Ljubavi, nemoj se ljutiti ali želim da budem malo sam ovde. Dolazim na vreme
za ručak.
MONIKA: Ok, tata. (ljubi ga i odlazi)

Robert ostaje sam i zamišljen ispred grobova. Na oči mu naviru suze koje briše maramicom.
Nakon izvesnog vremena kreće prema izlazu i usput svraća do pogrebne agencije. Ulazi u
kancelariju.

ROBERT: (pokazuje ličnu kartu) Dobar dan. Hoćete li mi molim vas dati specifikaciju
troškova na parceli broj 45. Moje ime je Robert Williams.
SLUŽBENIK: Naravno. (uzima knjigu pogrebnog protokola i traži parcelu 45) Gospodine,
na toj parceli su samo postavljene tri nadgrobne ploče i niko nije sahranjen. Ukupni troškovi
su 150 dolara. Uplatu je izvršio gospodin Stiv Raynolds.

Robert u šoku. Zabezeknuto posmatra službenika i nekoliko trenutaka ne progovara. Čuje se

sablasna muzika.

SLUŽBENIK: (ustaje i prilazi Robertu) Gospodine, da li je sve u redu? Jeste li dobro?

ROBERT: (drži se za glavu) U redu je ... u redu. Hvala vam puno.

Robert odlazi. Seda u auto i kreće kući.

40. AMERIKA 2010. NJUJORK. DUŠEVNA BOLNICA. DAN.

Stiv korača hodnikom bolnice prema broju sobe 65. Usput gleda brojeve soba. Staje ispred
sobe i kroz žaluzine posmatra bolesnicu, Arijetu sa Kosova. Tiho ulazi u sobu. U ruci drži kesu sa
pomorandžama. Arijeta leži zatvorenih očiju. Stiv tiho seda na stolicu pored kreveta. Arijeta oseća
prisustvo gosta i otvara oči. Gleda ga tupim i igubljenim pogledom.

STIV: (šapatom) Arijeta..., doneo sam vam pomoranže da se osvežite.

- 24 -
 Ona ništa ne govori. Okreće glavu i nastavlja da gleda u plafon. Nakon nekoliko sekundi
počinje tiho da govori kroz plač.

ARIJETA: (isprekidano) On je samo ... hteo ....malo da trči ... po zelenoj travi u novim ...
cipelama. Dvadeset dana nije izlazio iz kuće.... (pogleda Stiva) Ko ste vi?

Suze joj još više naviru na oči. Počinje da drhti.

STIV: (uzima njenu ruku i počinje da plače) Oprostite mi, ... molim vas. Tek sutradan sam
shvatio šta sam uradio. Na našoj frekvenciji za komunikaciju sa Avaksom sam čuo sledeće
reči...

(TRANSITION)

41. AVION F-18. PILOTSKA KABINA. DAN.

Stiv pilotira avionom F-18 na velikoj visini iznad Kosova. Njegov partner je u drugom
avionu pored njega. Vizualno vide jedan drugoga. Na vezi su sa Avaksom iznad Rumunije odakle
dobijaju instrukcije za misiju, odnosno informacije o cilju. U jednom trenutku u vezu se meša glas
sa zemlje i na engleskom jeziku izgovara:

Zdravo Stiv. Moje ime je Srđan Dražović. Juče u 12:30 od kasetne bombe poginuo je
albanski dečak star 7 godina. Dok je umirao na mojim rukama poslednje reči su mu
bile "Zašto deci ne bacaju slatkiše već kasetne bombe".

U tom trenutku Stiv naglo zaokreće avion i vraća se u bazu. Kolega pilot u drugoma avionu
zbunjen i uspaničen:

PILOT: Stiv! .... Šta to radiš, čoveče! Zašto odlaziš?! .... Nismo završili misiju! Ne smemo
se vratiti sa teretom! ... Otkači bombe u more!

Ubrzo i drugi avion odustaje od misije i zaokreće za Stivom.

(TRANSITION)

42. AMERIKA 2010. NJUJORK. DUŠEVNA BOLNICA. DAN.

STIV: (plačući) Arijeta ... ne plačite, molim vas. Godinama živim sa tim i mnogo mi je
teško. Sada pomažem svoj deci sveta. Kad vam bude bolje zaposliću vas u mojoj
kompaniji.... Oprostite mi, molim vas.

Arijeta ga gleda zbunjeno i začuđeno.

ARIJETA: Ko ste vi i šta to pričate?

Ponovo nastavlja da bulji u jednu tačku. Stiv sedi pored nje, drži je za ruku i briše suze. Ona
nastavlja da ponavlja iste reči. Otkucaji srca na osciloskopu sve su neravnomerniji i slabiji.

ARIJETA: One je samo ... hteo da se malo igra .... na toj zelenoj livadi u novim cipelama ...
Od kada ih je kupio ... nijednom ih nije obuo.... samo je hteo da se igra .... (nastavlja da
govori sve tiše i tiše, buncajući)

- 25 -
 Stiv polako ustaje, spušta joj ruku na krevet i ostavlja pomorandže na komodicu pored
kreveta. Tiho izlazi iz sobe. Kroz žaluzine baca poslednji pogled na Arijetu i briše suze. Dok odlazi
niz hodnik bolnice krsti se i izgovara: "Bože, oprosti mi za ovo što sam učinio. Spasi ovu ženu".

43. AMERIKA 2010. NJUJORK. LONG ISLAND. ROBERTOV STAN. DAN.

Robert dolazi kući i vidno uznemiren seda u fotelju i uključuje TV. Monika je u kuhinji.
Priprema ručak.

MONIKA: (pojavljuje se na vratima dnevne sobe) Tata, zašto tako uplašeno izgledaš? Šta se
desilo? ... Sredi se malo, uskoro će doći gosti.
ROBERT: Nemoj brinuti ... sve je u redu.

Na CNN kanalu počinju vesti. Amerika vrši pripreme za invaziju na Severnu Koreju. Ustaje,
isključuje TV i odlazi u kupatilo. Umiva se. Ponovo gleda svoj lik u ogledalu. (Muzika dočarava
njegov strah i sumnju). Neko zvoni.

MONIKA: (iz kuhinje) Tata! ... neko zvoni. Otvori molim te!

Robert otvara vrata. Na vratima stoji Stiv sa svojom suprugom Barbarom.

STIV: Izvinjavam se. ... Da li kasnim? (pozdravlja se sa Robertom i ljube se) Još jednom ...
srećan rođendan! Ovo je za tebe slavljeniče. (predaje mu mali zapakovani poklon)

ROBERT: Hvala ... hvala. (uzima gornje delove odeće od Stiva i Barbare) Raskomotite se.
Izvolite, sedite. (Monika dolazi iz kuhinje)
MONIKA: Dobro došli.
STIV: (nastavlja) A ovo je za mladu damu. (predaje Moniki buket cveća).
MONIKA: Mnogo vam hvala, čika Stiv. Ruže su predivne.....(obraća se Barbari) Barbara,
kako su deca?
BARBARA: Otišli su juče malo na ranč u Teksas, kod bake i dede.

Robert otvara rođendanski poklon. Knjiga "Sofijin svet".

ROBERT: Baš sam u poslednje vreme razmišljao o ovoj knjizi.

STIV: Bob, znam da si oduvek voleo filozofiju.
ROBERT: (obraća se Stivu) Kaži mi zašto si danas onako odjurio iz restorana?
STIV: Ispričaću ti sutra. Nije sad vreme.

Zvono.

MONIKA: (vesela, trči prema vratima) To je Michael!

(otvara vrata i pada mu u zagrljaj. Michael ulazi. Monika predstavlja goste)
Mog tatu već znaš a ovo su čika Stiv i njegova supruga Barbara.

Michael, Stiv i Barbara u isto vreme: Drago mi je!

MONIKA: (nastavlja) Čika Stiv je pilot, ... ratni veteran i tatin prijatelj. Zajedno su
učestvovali u misiji na Kosovu 1999. (predstavlja Michaela) A ovo je Michael, takođe pilot
naše vojske i moj verenik.

- 26 -
 MICHAEL: (kurtoazno se smešeći) Drago mi je da sam vas upoznao.
MONIKA: E pa gospodo, ... izvolite za sto. Ručak je serviran.
MICHAEL: (obraća se Stivu dok sedaju za sto) Mislim da sam negde pročitao članak u
novinama o vama. Dobili ste orden jer ste pogodili komandu jedne brigade srpske vojske
nedaleko od Glogovca.
STIV: Michael, nemoj se ljutiti, ... ali već duže vreme ne govorim o ratu. Postoji mnogo
lepših stvari u životu, zar ne?
MICHAEL: (ljubi Moniku) Naravno, ovu predivnu devojku ću oženiti čim dođem iz misije
u Severnoj Koreji. (Monika se smeši i ljubi Michaela. Robert sedi, zamišljen i prelistava
knjigu) Roberte, zašto si tako ćutljiv i zabrinut? Pa ovde smo zbog tvog rođendana!
ROBERT: Mnogo čudnih stvari mi se desilo od jutros. Ne mogu da sredim misli.
MONIKA: Prijatno svima! Služite se!

Počinju da ručaju.

MICHAEL: (veselo i nadmeno; ponovo priča o ratu) Znate li šta mi se desilo za vreme
bombardovanja Iraka? (svi ga čudno pogledaju; nastavlja) Jednom prilikom mi se u vezu sa
Avaksom umešao neki arapin sa zemlje. Govorio je na arapskom čitavih 20 sekundi. Za par
sekundi nisam uspeo da ga lociram.
STIV: Michael, ... poslušaj me. Ako želiš da budeš srećan sa Monikom, kad god ti se tako
nešto desi, isključi vezu. Ispričaću ti jednog dana zašto.
MICHAEL: OK, čika Stiv. Poslušaću vas.

Monika ustaje, donosi rođendansku tortu sa 45 sveća i stavlja je na sto.

MONIKA: Ovo sam sama napravila.

STIV: Roberte, tvoja ćerka je najdivnija osoba koju sam ikada upoznao. Ti si zaista srećan
čovek.

Robert uzima vazduh i gasi sveće. Svi: Bravo! Aplauz. Srećan rođendan ratni veteranu!
Robert sipa vino u čaše i svi nazdravljaju.

(FADE OUT)
............
(FADE IN)

44. AMERIKA 2010. NJUJORK. GRADSKA GALERIJA. VEČE.

U gradskoj galeriji je otvaranje izložbe "Arhitektura drevnih civilizacija". Autor je Monika

Williams. Monika na ulazu u galeriju, zajedno sa direktorom muzeja, dočekuje goste. Mnogo
važnih ličnosti Njujorka dolazi sa luksuznim automobilima. Raskoš i sjaj. Monika izgleda predivno
u dugoj, crnoj večernjoj haljini. Nasmejana. Blista od sreće.
Dolaze Robert, Stiv i Michael. Izlaze iz mercedesa. Robert predaje ključeve momku da
parkira. Svi su u svečanim odelima. Monika predstavlja direktoru svog oca, verenika i Stiva.
Direktor ne krije zadovoljstvo što upoznaje dva ratna veterana i jednog aktivnog pilota meričke
vojske. Razmenjuju kurtoazne reči.
Nakon par minuta ulaze u galeriju i staju ispred prve slike. To je fotografija jednog zigurata
u Uru na jugu Iraka koji je star preko 5.000 godina. Na njemu se nekada nalazio hram drevnih
Sumera, najstarije civilizacije na svetu.
Robert je vidno uznemiren. Obraća se Moniki.

- 27 -
 ROBERT: Monika, ne osećam se dobro. Mislim da ovde postoji neko ili nešto što me čini
vrlo napetim i uznemirenim.
MONIKA: (prilazi mu i tiho govori na uvo) Opusti se tata, ... ovo je moja prva samostalna
izložba.

Prilazi konobar sa pićem. Svi uzimaju piće i nazdravljaju u čast Monikine prve samostalne
izložbe. Monika staje pored slike i počinje da objašnjava.

MONIKA: Ovaj zigurat u današnjem Iraku je jedna od najstarijih građevina u istoriji

civilizacije. Star je preko 5000 godina.
MICHAEL: (prekida je) Monika, izvini, ... ali moram da ti kažem da sam ovakvu jednu
građevinu pogodio raketom u vazdušnoj kampanji na Irak. Iračani su tu bili stacionirali neki
telekomunikacioni centar.

Monika je preneražena. Počinje da besni.

MONIKA: Štaaaaa!? ..... Ne mogu da verujem! Ponovi to, molim te!

MICHAEL: (shvata šta je uradio) Ljubavi, .... Izvini, nemoj da se ljutiš.... ali to je bio
regularan cilj.
MONIKA: (gubi kontrolu, skida verenički prsten sa ruke i njime gađa Michaela) Đubre
jedno! Gubi mi se sa očiju!... Ne želim više nikada da te vidim! (histerično nasrne i odgurna
Michaela) Gubi se sa moje izložbe! ... Srušio si nešto što je opstalo 5.000 godina. Ti!? ...
Odvratni stvore! ... Kako si samo mogao to da mi kažeš! Amerika postoji samo 200 godina!
Otkud ti pravo na tako nešto!?

Michael se povlači ka izlazu iz galerije. Prilazi mu Stiv. Zagrli ga. Saginje se, uzima
verenički prsten sa poda i daje ga Michaelu. Umiruje ga.

STIV: (tapše ga po ramenu) Biće sve u redu.

MICHAEL: Stiv, ti me bar razumeš. Ja sam samo izvršavao svoju dužnost prema svojoj
državi. Branio sam američke interese.
MONIKA: (histerično) Branio si američke interese tako što si rušio najstarije arheološke
lokalitete na planeti! ... Sram te bilo!

Robert, potpuno zbunjen posmatra šta se dešava.

ROBERT: (grli svoju ćerku) Ljubavi smiri se, .... Molim te. Pokvarićeš ovo prijatno veče.

Stiv i Michael izlaze ispred galerije.

STIV: Michael, shvati je molim te .... smiriće se ona. Znaš i sam koliko je osetljiva na takve
stvari. Ceo život je posvetila izučavanju starih civilizacija. Sutra će sve biti drugačije.
Monika je divna devojka i mnogo te voli.... Pozovi je sutra.
MICHAEL: OK, čika Stiv.... Zaista nisam želeo da je povredim.

Monika dolazi k sebi i nastavljaju da gledaju ostale fotografije, slike i eksponate. Prolaze
pored eksponata Maja, Inka, Acteka, Grčke, Rima, Indije, Kine .... Robert postaje sve više
uznemiren. Uzima još jedan viski od konobara koji je u tom momentu naišao.
Dolaze i staju pored jedne umetničke slike na kojoj su naslikane egipatske piramide. U
podnožju Keopsove piramide kameni blokovi su naslikani jarko crvenom bojom koja se prema vrhu

- 28 -
preliva u zlatnu da bi na samom vrhu blještala belom svetlošću. Ispod slike naziv "Osvit
Civilizacije".
Robert staje zapanjen. Znoji se. Iskolačio je oči. Šok. Hvata se za glavu. Slika počinje da se
preliva u identičnu sliku na knjizi koju čovek nosi na leđima kroz šumu. Brzi i nagli pokreti kamere.
Efekat zamućenosti slike. (Napeta muzika)

12. ŠUMA. DAN. (nastavak)

45. AMERIKA 2010. NJUJORK. GRADSKA GALERIJA. VEČE.

Odjednom se začuje stravična eksplozija. Robertu se zavrti u glavi i on pada u nesvest. Čaša
sa viskijem se razbija na podu. (Ovaj pad i razbijanje čaše su usporeni i snimaju se iz nekoliko
uglova sa vremenskim preklapanjima. Nema zvuka. Čuju se samo otkucaju srca). U dvorani
komešanje. Ljudi pritrčavaju. Neko viče: "Zovite brzo hitnu pomoć!"

MONIKA: (pritrčava) Tatice! ... Šta je bilo!? (klekne pored njega; šamara ga; podiže mu
glavu; počinje da plače) Tata! ... Probudi se! ... Probudi se, molim te!

Nekoliko ljudi iznosi Roberta iz galerije. Uplašena lica okupljenih ljudi. Stiže sanitet.
Ubacuju ga u sanitetska kola i voze u bolnicu.
U sanitetu Monika i Stiv. Robert je i dalje u komi. Ne budi se. Bolničari ga priključuju na
aparate. Na osciloskopu nema znakova života. Monika plače.

46. AMERIKA 2010. NJUJORK. URGENTNO ODELJENJE. NOĆ.

U krupnom planu spikerka CNN-a izveštava sa lica mesta tragičnog događaja. kamera se
udaljava. Iza nje, zgrada "American National Bank" u plamenu. Ljudi panično trče. Vatrogasci
pokušavaju da ugase požar. Nekoliko dolarskih novčanica u plamenu pada pored spikerke.

SPIKERKA: (vidno uzbuđena): Poštovani gledaoci, nalazimo se ispred zgrade američke

nacionalne banke koju je nakon večerašnje stravične eksplozije zahvatio požar. Kao što
vidite, specijalne vatrogasne ekipe još uvek ne uspevaju da obuzdaju vatrenu stihiju i prema
nekim procenama u plamenu je izgorelo oko 800 milijardi dolara. Broj ljudskih žrtava se još
uvek ne zna.
Predsednik Buš je večeras, u Beloj Kući, saopštio da je ovo još jedan pokušaj islamskih
terorista da uzdrmaju stubove američkog demokratskog društva.
Zvanični Vatikan se uzdržao od šireg komentara ovog događaja, samo je pozvao sve vernike
da se mole za spsenje svojih duša i pokažu visok stepen tolerancije dok je Sveti Arhijerejski
Sinod Pravoslavne crkve upozorio čovečanstvo na antihrista koji je već među ljudima i na
drugi dolazak Hrista i Strašni sud koji je veoma blizu.

Kamera se polako udaljava i u krupnom planu se vidi televizor a zatim hol urgentnog
odeljenja njujorške bolnice. Hol je prepun medicinskog osoblja koje prati ovaj događaj na TV-u.
Odjednom se u holu začuje galama. Nailaze pokretna nosila sa Robertom koji leži na njima
bez znakova života. Pored nosila trči nekoliko bolničara. Jedan od njih nosi bocu sa kiseonikom.
Nailazi i glavni lekar odeljenja.
LEKAR: (vidno uznemiren i ljut viče na osoblje) Za Boga miloga!! Vidite li da čovek
umire! ... Pripremite sistem za reanimaciju! HITNO!!!

Nekoliko medicinskih radnika odmah odjuri dok većina nastavlja da gleda TV kao da ga ne
čuje. Lekar prilazi televizoru. Staje pored njega i u besu se obraća zaposlenima.

- 29 -
 LEKAR: Da li ste čuli šta sam rekao!!? ... ČOVEK UMIRE!! a vi zevate u ovu posranu
kutiju!

Jednim potezom ruke ruši televizor na pod koji odmah eksplodira.

LEKAR: Jedan ljudski život je vredniji od milijardu tih zelenih novčanica koje gore!

Uplašeno osoblje se brzo razilazi na svoja radna mesta.

FADE OUT (black screen)

47. AMERIKA 2010. NJUJORK. URGENTNO ODELJENJE. NOĆ.

(U krupnom planu osciloskop sa ravnom linijom i ravnim tonom. Kamera se udaljava kroz
žaluzine)
U hodniku bolnice sede Stiv i Michael. Ne progovaraju ni reč. Zamišljeno gledaju u jednu
tačku. Monika stoji pored žaluzina i neprestano jeca.

MONIKA: (obraća se Stivu kroz suze) Mi smo krivi za ovo .... Morali smo da mu ispričamo
istinu. (Stiv ćuti; Monika se ponovo okreće prema ocu) Tata, ... ne ostavljaj nas ... molim te.
(gleda gore) Bože, spasi ga. On nije zaslužio da ovako umre.

Monika primećuje kroz žaluzine male impulse na osciloskopu. Robertovo srce je počelo da radi.

MONIKA:(kroz plač) Živ je! ... Oh, Bože! ... Hvala ti! Izdrži tatice. Svi smo uz tebe. Sve
ćemo ti ispričati. (plačući zagrli Michael-a)

Uskoro Robertovo srce počinje normalno da radi ali je i dalje u komi. Bez svesti. Izlazi
glavni lekar i obraća im se.

LEKAR: Robert je doživeo težak psihički šok i kliničku smrt. U njegovoj istoriji bolesti sam
video da je pre 10 godina doživeo amneziju. Da li ste mu ispričali punu istinu njegovog
prethodnog života?
MONIKA: Nismo, doktore... Falsifikovali smo njegovu prošlost u želji da mu bude bolje i
da bude srećan.
LEKAR: (vrti glavom) Ne možete lažima i falsifikovanjem nikoga učiniti srećnim. On se
mora suočiti sa svojom prošlošću i sa istinom da bi živeo. Ali, ... molim vas ...kada mu
budete govorili budite pažljivi i oprezni. Neka on postavlja pitanja. To je jedini način...
Dođite za par dana. Do tada će povratiti svest.
MONIKA: Mnogo vam hvala, doktore.

Monika, Stiv i Michael ćutke izlaze iz bolnice.

(FADE OUT)
.......................
(FADE IN)

- 30 -
 48. AMERIKA 2010. NJUJORK. URGENTNO ODELJENJE. DAN.

Stiv i Monika ulaze u sobu kod Roberta i sedaju sa obe strane kreveta. Robert spava.
Instrumenti pokazuju da su sve vitalne životne funkcije u redu. Monika prilazi ocu. Nežno ga miluje
po kosi i licu. Ljubi ga.

MONIKA: (suznih očiju) Tatice, ... Volim te.

ROBERT: (otvara oči) Ljubavi moja, ... da li si dobro?
MONIKA: Jesam, tata. (uzima njegovu ruku, ljubi je i naslanja lice na nju; plače) Oprosti
mi, molim te, tata. Nisam znala da će ta slika tako uticati na tebe.
ROBERT: (smeši se) U redu je ... sada mi je mnogo bolje.
MONIKA: Ja i čika Stiv smo odlučili da ti ispričamo pravu istinu o tvojoj prošlosti.

Robert se okreće ka Stivu.

ROBERT: Stiv, ... ratni druže, ... kako je u kompaniji? Da li su otišli lekovi i hrana za Irak i
Avganistan?
STIV: Jesu, Roberte. Sve je proteklo u najboljem redu. Lekovi su odmah stavljeni u
upotrebu.
ROBERT: Sve mi je tako zbrkano u glavi. Haos.

Stiv započinje priču.

STIV: Ti nisi Robert Williams ... (Robert ga posmatra začuđeno) Ti si Srđan Dražović iz
Srbije, tačnije iz Raške, i učestvovao si 1999.g. u ratu na Kosovu kao rezervni kapetan
Vojske Jugoslavije. Raška je jedan mali gradić ispod predivne planine Kopaonik na jugu
Srbije uz samu granicu sa Kosovom....(Robertu počinju da naviru suze). Razveden si. Tvoja
supruga živi u Užicu, u Srbiji, roditelji u Raški a Monika je zapravo tvoja ćerka Biljana...
(Robert se okreće prema Moniki koja plače i posmatra je) Ja sam vas doveo u Ameriku
posle rata na Kosovu. Osećao sam moralnu obavezu i potrebu da to uradim posle jednog
događaja koji se desio tokom rata. To ću ti kasnije ispričati.... Ja sam stvarno Stiv Raynolds i
bio sam pilot NATO pakta koji je učestvovao u vazdušnoj kampanji na Kosovu i Srbiji.
ROBERT: (vrti glavom) Ne mogu da verujem. Kako si me pronašao? Pa mi smo bili
neprijatelji.
STIV: Nakon završetka rata odlučio sam da utvrdim da li si živ i ako jesi da te pronađem i
dovedem u Ameriku.
ROBERT: Zašto?
STIV: Sve ću ti ispričati. Pronašao sam te u proleće 2.000.g. u jednoj maloj, zadimljenoj i
dosta neuglednoj kafani u Raški ...

(TRANSITION)

49. RAŠKA 2000. NEUGLEDNA KAFANA. DAN.

U kafani "Breza 2" u Raški tog popodneva bilo je desetak gostiju. Kafana je podeljena na
dva dela i u njoj se služi najjeftinije piće u gradu. Tog dana, kada je Stiv Raynolds ušao, radile su
dve konobarice, Zorica i Milica. Milica je bila zgodnija i znala je pomalo engleski jezik. Slaba
ventilacija je uzrokovala priličnu količinu dima u lokalu a dosta su se osećala i alkoholna isparenja.
Naime, kafana je stecište stalne klijentele, uglavnom sklone većem konzumiranju alkohola.
Razočarani ljudi i priče o njihovim propalim životima, većinom učesnici Miloševićevih ratova,

- 31 -
stalna su pojava u lokalu. Inače, često se u ovoj kafani priča o ratu i politici. Ponekad svrati i
ciganski kvartet (gitara, violina, harmonika i kontrabas) da zabavi goste i zaradi koju kintu. Tih
dana odnekuda se u Raški pojavio i trubački orkestar, došavši negde iz istočne Srbije. Na zidovima,
slike srpskih junaka i voskovođa. Tu su slike i nekih sa Haške poternice. U Srbiji je inače malo
javnih objekata na čijim se zidovima nalaze slike srpskih intelektualaca i prosvetitelja. Valjda je to
zbog krvave srpske istorije.
Srđan Dražović je toga dana došao negde oko 11 sati i već je dosta piva popio. U poslednje
vreme Srđan dosta pije i sedi sam za stolom, najčešće u drugom delu lokala gde je obično manje
ljudi. Srđan često ulazi u verbalne konflikte sa prosrpski i nacionalistički nastrojenim gostima
kafane ali se te situacije obično završavaju ljubljenjem, pomirenjem i naručivanjem još jedne ture
za celu kafanu. Ponekad i muzikom. Milicija u ovi kafanu retko dolazi. Srđan često pije na recku ali
mu to vlasnik uglavnom toleriše iz sažaljenja zbog amnezije koju je doživeo. Radi kao programer u
Elektrodistribuciji i od 1995.g. je razveden. Bivša supruga Dragana i ćerka mu Biljana žive u Užicu.
Tog dana, kada je Stiv došao, Srđan je bio dobro raspoložen zbog plate koju je primio.
Inače melanholija, patnja i tuga su najčešći oblici njegovog ponašanja.

STIV: (ulazi u kafanu i obraća se konobarici Zorici na engleskom) Dobar dan. Da li je ovde
možda Srđan Dražović? (Zorica ga začuđeno gleda; vidi da je stranac; ne razume ga) Do
you speak english?
ZORICA: (pokazuje rukom koleginici da dođe) NO, momenat, ...sačekajte. (prilazi Milici)
Milice, neki stranac, mislim da je amerikanac, traži Srđana. Šta da radimo?
MILICA: Ja ću razgovarati sa njim. (prilazi Stivu; razgovor teče na engleskom) A ko ste vi?
STIV: Ja sam Stiv, iz Amerike. Tražim Srđana Dražovića da se upoznam sa njim i ako bude
hteo da ga vodim u Ameriku.
MILICA: Nećete da ga uhapsite?
STIV: No, No, ... mi smo prijatelji iz rata.
MILICA: Gospodine, moram da vas obavestim da je Srđan doživeo amneziju prošle jeseni.
STIV: Šta se, zaboga, desilo?

Sedaju za jedan slobodan sto. Ostali gosti piju i glasno pričaju. Ne obraćaju pažnju na
stranca.
(Ovaj deo Miličinog izlaganja se može snimiti kao posebna scena)

MILICA: Oktobra meseca, prošle godine, nešto iza ponoći Srđan je u pripitom stanju ušao u
jedan kafić u gradu. Za šankom je sreo ratnog druga sa Kosova i pričao mu kako je video da
srpski policajci organizovano pljačkaju albansku imovinu na Kosovu ne primetivši kada su
ušla dva policajca i sela iza njega. Oni su, iako ga poznaju, odmah reagovali, našavši se
uvređeni. Tražili su mu ličnu kartu. Srđan im je rekao: "Zašto? Pa sve je u redu. Ja samo
pričam ono što sam video". Zatim su ga nasilno izbacili iz kafića i on je pao na beton ispred.
Kada je pokušao da se vrati sačekali su ga na vratima i tako jako odgurnuli, vređajući ga, da
je udario u potporni betonski zid. Srđan je pao u nesvest i ubrzo se pored njega stvorila
velika lokva krvi. Zatim su ga uhapsili, odveli u bolnicu na ušivanje glave i pisali mu
krivučnu prijavu za ometanje službenog lica u vršenju dužnosti. U bolnici je konstatovana
velika posekotina na glavi i potpuna amnezija. Pošto su i policija i sudstvo pod kontrolom
Miloševića, Srđan je krivično osuđen uslovnom kaznom. Da ne poverujete gospodine da mu
je sudija u hodniku suda u četiri oka rekao sledeće reči: "Šta da ti radim kada te je policija
tužila". Znate šta? Jako mi ga je žao jer je on nekada bio aktivni kapetan. Sada sve što
proživi brzo zaboravi. U ovoj zemlji su svi osim režima i Miloševićeve policije građani
drugog reda.
STIV: (zapanjen) Pa to je strašno! Kakva je ovo zemlja?

- 32 -
 MILICA: Ovo je, gospodine, zemlja iracionalnih ljudi opterećenih atavizmima prošlosti. Ja
sam završila psihologiju a evo radim kao konobarica. Srđan je danas više popio, dobro je
raspoložen i sedi u drugom delu kafane. (pokazuje rukom) Pomozite mu, molim vas, ako
možete. U poslednje vreme intenzivno uči engleski jezik. Mislim da želi da ode negde
odavde.
STIV:(ustaje) OK. Thank you very much.

Stiv dolazi do drugog dela kafane i ugleda Srđana samog za stolom. Puši. Oči su mu crvene
od dima i alkohola. Ispred njega pivo.

STIV: Moje ime je Stiv. Da li si ti Srđan?

SRĐAN: (gleda ga čudno) Da.

Srđan po akcentu shvata da je stranac amerikanac i gestikulirajući ustaje. Uperi prst u

stranca i govori na lošem engleskom.

SRĐAN: Ujka Sem! ... Vi želite mene!

STIV: No, No, No, ... ja sam tvoj prijatelj. Da li si ti bio u ratu na Kosovu?

Nekoliko polupijanih gostiju za susednim stolom se, čuvši reč Kosovo, okrenulo i oštro
pogledalo stranca. Jedan od njih je uhvatio praznu flašu od kisele vode za grlič i ustao.

GOST: (vulgarno; viče) Ko je bre ovaj majmun ovde !? Šta ima on, koji kurac, da spominje
Kosovo! Jebaću mu mamicu NATO-vsku!

Stiv, iznenađen i zbunjen, zabezeknuto posmatra stranca. Dvojica iz njegovog društva ga

hvataju za ruke i umiruju. Srđan shvata da će biti problema ako odmah ne reaguje.

SRĐAN: (oduševljeno) Ujkooooooooo!! .... Pa to si ti!!! Čoveče, .... nisam te prepoznao! E,

Stefane, ... Stefane! (grli i ljubi Stiva; ovaj je potpuno zbunjen) Pa 20 godina te nisam
video.... Nisam te prepoznao ... čoveče! (Srđan se odmakne od Stiva; gleda ga, pa ga ponovo
zagrli; dok ga grli šapuće mu na uho) Ti si moj ujak Stefan iz Amerike. Došao si posle 20
godina u rodni grad. Ako to ne odglumiš, ovi će te ubiti kao zeca. (glasno; obraća se svima)
Ljudi! .... Pa došao mi ujko iz Amerike! Ne zamerite mu! ... Loše priča srpski! ... Milice! ...
Donesi piće za celu kafanu! (Srđan veseo seda sa Stivom za sto) Ujko, šta ćeš da popiješ? ...
Oćeš jednu šljivovicu? Da vidiš što je dobra. Milice! Duplu šljivovicu za ujka!
STIV: (speluje) Sli..vo..vi..ca!?!
SRĐAN: Šljivovica ... da ... ponovi za mnom ujko ... Šljivovica!
STIV: Slivovica.
SRĐAN: Bravo, Ujko! Samo što si stigao a već si postao pravi Srbin.

Stiv se smeje. Srđan ga tapše po ramenu. Gost koji je potegao flašu na Stiva ustaje i prilazi
njihovom stolu.

GOST: Srđane, izvini molim te, ... nisam znao da ti je ujak. Vidim da je stranac i spominje
Kosovo. Kako se beše ujko zove? ... Stefan?!
SRĐAN: Da, Stefan, ... a amerikanci ga zovu Stiv.
GOST: (obraća se Stivu) Stiv! ... Brate, Srbine .... izvini molim te.
SRĐAN: (prevodi Stivu) Izvinjava ti se.
STIV: Nema problema ... Sve je u redu.
GOST: Ljudi! Sedite sa nama za sto pa da proslavimo ujkov dolazak.

- 33 -
 Srđan i Stiv ustaju i sedaju za susedni sto. Nose svoje piće. Gosti za stolom grle Stiva i tapšu
ga po ramenu.

SRĐAN: (glasno) Milice! ... donesi 50 ćevapčića. Ujko! ... koliko dugo nisi jeo ćevapčiće?
STIV: (speluje) Ce..va..pci..ci?!?
SRĐAN: (obraća se jednom gostu za stolom) Marko! ...Idi dovedi muziku. Ovo moramo da
proslavimo. Pa ne dolazi ujko svaki dan! (Marko ustaje i odlazi po cigane. Milica donosi
svima piće.) E, ujko, ujko ... nema ovo u Americi a? Da kažeš tim amerikancima da će svi
morati da nauče srpski jezik ako hoće da ih ceo svet razume. (gosti za stolom: "Tako je!")
Stiv, imaš li novca kod sebe?
STIV: Imam, 300 dolara.
SRĐAN: O .... pa za te pare možemo i kurve da pozovemo. Milice! Zovi one tri jebulje tamo
da sednu sa nama!

Tri devojke dolaze i sedaju za njihov sto. U tom trenutku ulazi Marko sa muzičarima koji
sviraju ulazeći u kafanu. Ide ispred njih i peva "Svilen konac srbijanski kroj ..."

GOST: Toooooo! .... Majstore! (vadi pištolj i ispaljuje ceo šaržer kroz prozor)
STIV: (zbunjen) Srđane, ... Zar u Srbiji još traje rat?
SRĐAN: Ovde rat, ujko, nikad nije ni prestajao. Mi Srbi ako ne ratujemo to ti je kao da
nismo ni živi. (ustaje i komanduje muzičarima) Muzika!! ... Stoj! ... Mesečinu! (cigani
počinju da sviraju mesečinu; Srđan se okreće Stivu i traži mu novac) Ujko,... daj 50 dolara!
(Stiv vadi novac i daje Srđanu a ovaj ga stavlja na violinu. Svi dižu ruke i pevaju)
"Nema više sunca ...
Nema više meseca ...
Nema tebe nema mene ...
Ničeg više nema, jooooj ...
Pokrila nas noćna tama ..."

Jedna od one tri devojke zaljubljeno gleda u Stiva i hvata ga za koleno. Prekrstila je noge
tako da joj se ispod zadignute mini suknjice vide halteri.

DEVOJKA: (pomalo pijana; gleda Stiva pohotno i štipka ga za obraz) Kako si ti lep
Amerikanac. Hoćeš li da me tucaš večeras? (Stiv je gleda zbunjeno; vrti glavom i pokazuje
joj da je ne razume; devojka mu se ljutito obraća na engleskom) Do you want to fuck me!?
STIV:(smeje se) Yes, Yes, ... of course.

Stiv peva sa gostima koji mu ponavljaju reči pesme. U kafani potpuni delirijum. Lome se
čaše. Puca se kroz prozor. Svi piju i pevaju ...

(TRANSITION)

- 34 -
50. AMERIKA 2010. NJUJORK. URGENTNO ODELJENJE. DAN.

ROBERT: (smeje se) Izgleda da smo se tog dana baš dobro proveli u Raški.
STIV: Izuzetno. Mene je tri dana bolela glava od one šljivovice.
ROBERT: Stiv, ... A zašto si ti mene zapravo tražio?
STIV: Zbog jednog događaja koji se desio na Kosovu za vreme NATO kampanje. Bilo je to
negde pred kraj rata...

(TRANSITION)

- 35 -
 RAT
(Ratne scene sa Kosova i iz Raške se snimaju crvenim filtrom)

51. KOSOVO 1999. GLOGOVAC. SELO GLOBARI. DAN.

Tek je nekoliko dana prošlo od dolaska komande raščanske brigade u selo Globari nadomak
Glogovca. Kroz selo prolazi makadamski put i sa njegove jedne strane nalazi se osam albanskih
kuća a sa druge samo dve i to obe neomalterene i nezavršene. Svi albanski žitelji iz ovih osam
albanskih kuća izbačeni su i smešteni u dve preko puta. Srđan je to tek naknadno saznao. Zapravo
saznao je to tog kobnog dana dok je obilazio okolinu. Nosio je jednu kesu sa desetak konzervi mesa
koje je dobio u kuhinji. Naravno, nije nosio oružje, jer je komandu brigade, koja je bila smeštena u
ovih osam kuća, obezbeđivala vojna policija. Inače, Srđan je na Kosovu retko nosio pušku. Čak je
nije ni očistio od masti. Njegova puška je praktično bila neupotrebljiva sve vreme rata.
Ove dve neomalterene kuće nalaze se na blagoj uzvišici i iza njih se pruža prelepa livada.
Nedaleko od njih nalazi se jedna mala barakica od drveta. Između kuća je jedna česma a pored nje
vojni policajac – stražar. Dan veoma sunčan i vedro nebo. Iz jedne kuće izlazi devojka i nešto pere
na česmi. U jedan balon sipa vodu i ulazi u kuću. Okolo je sve pusto. Nigde nema civila. Srđan
prilazi vojnom policajcu.

SRĐAN: (pokazuje rukom) Ko se nalazi u ovoj kući?

STRAŽAR: Unutra su Albanci, starci, žene i deca.
SRĐAN: Imaju li šta da jedu?
STRAŽAR: Ej, ... kapetane! Jel' ti to mene zajebavaš. Mnogo me boli kurac imaju li šta da
jedu. Rat je, bre, čoveče.
SRĐAN: (pokazuje policajcu kesu) Odneću im ove konzerve. Mogu li da uđem?
STRAŽAR: Kako hoćeš, ... kapetane. Samo ja ne odgovaram, ako pogineš... Ti nisi
normalan. Ulaziš nenaoružan u kuću punu Šiptara.
SRAĐAN: (smeje se) Ne brini ... Bog me čuva.

Srđan sa kesom u ruci ulazi u kuću. U prizemlju nema nikog. Penje se na sprat uz betonske
stepenice bez gelendera. Ispred jednih vrata mnogo obuće. Kuca na vrata. Tajac. Ništa se ne čuje i
niko ne odgovara. Kuca ponovo i polako otvara vrata. Ulazi podignutih ruku sa kesom u desnoj
ruci. U prostoriji oko četrdesetak staraca, žena i dece. Sede i leže na podu. Po hladnom betonu su
prostrli neke kartone. U sobi se nalazi samo jedan prastari šporet na drva. Pored njega sedi jedna
mlada žena. Dečak koji sedi pored nje stavio je glavu u njeno krilo. Ona mu rukama sakriva glavu.
Sa njene desne strane sedi nešto starija devojčica naslonjena na ženu. U momentu Srđanovog ulaska
svi saginju glave ka zemlji i pokrivaju se rukama. Svi osim žene pored starog šporeta koja je Srđana
gledala direktno u oči. Pogled koji večito ostaje u sećanju.

SRĐAN: Ne bojte se, nemam oružje, dolazim u miru i donosim vam hranu.

Kratka tišina. Mlada žena prevodi ove Srđanove reči na albanski jezik. Starci, žene i deca
koji sede na podu počinju polako da dižu glave i ispitivački gledaju neobičnog posetioca.

MLADA ŽENA: (na lošem srpskom) Hvala vam puno ... jedva preživljavamo. Hoćete li da
sednete?

Mlada žena se sa dečakom, koji i dalje drži glavu u njenom krilu, pomera u stranu i pravi
Srđanu mesto na maloj drvenoj klupi pored šporeta. Srđan prilazi, daje mladoj ženi kesu i seda
pored nje. Veoma je hrabra.

- 36 -
 SRĐAN: Kako se zoveš?
MLADA ŽENA: Arijeta, ... a ti?
SRĐAN: Ja sam Srđan. Drago mi je. (rukuju se)
SRĐAN: (pogleda dečaka) A dečak, ... kako se on zove?
ARIJETA: Enver ... moj sin. (pogleda devojčicu) A ovo je moja ćerka Almira.

Albanci u sobi počinju polako da dižu glave. Gledaju Srđana i nešto šapuću međusobno na
albanskom.

SRĐAN: Arijeta, možeš li im, molim te, reći da razumem njihovu patnju i da im ne mogu
nikako pomoći osim sa ovo malo hrane.
ARIJETA: (ponavlja Srđanove reči na albanskom)

Ljudi, počinju sad već glasnije da razgovaraju. Malo su se oslobodili. Neki klimaju glavom
u znak zahvalnosti.

SRĐAN: Reci im da je Milošević lud i da je ovaj rat besmislen.

ARIJETA: (ponavlja Srđanove reči na albanskom)
SRĐAN: Zašto se narod toliko plaši jugoslovenske vojske? Mi nismo zločinci.
ARIJETA: Da, ... Vi niste ali neki među vama jesu. Pre vas ovde su bili frenkijevci,
arkanovci i šešeljevci. Oni su naneli mnogo zla narodu i počinili stravične zločine. Zato su
ovi ljudi tako zaplašeni.
SRĐAN: (vadi iz džepa dve novčanice od 50 maraka. Jednu daje Arijeti) Kada sam polazio
na Kosovo otac mi je dao 100 DM. Kaže, neka ti se nađe. Uzmi ovih 50 DM. Ne znam šta
drugo da učinim.
ARIJETA: Hvala, ali gde da ih potrošim kad je sve uništeno i zapaljeno.
SRĐAN: Ne znam. Ni ja nemam gde. Moj otac je mislio da je rat šoping tura. U Srbiji se
ljudima stvara potpuno drugačija slika o situaciji na Kosovu. To je stravičan medijski rat.

Arijeta okreće hleb koji se peče u starom šporetu.

ARIJETA: Evo, ... od ovog živimo skoro dva meseca

Arijetin sin, Enver, koji je sve vreme držao glavu u njenom krilu skrivajući lice, okreće se i
nevinim, uplašenim očima posmatra Srđana. Srđan se nasmeje i pomiluje ga po kosi. On mu
stidljivo uzvraća osmeh i ponovo sakriva lice u majčino krilo. Sve vreme nešto čvrsto steže u ruci.
Odjednom se začuje lavež psa iz pravca Enverovih ruku, ali ne pravi već lavež neke lutkice.

SRĐAN: Šta to imaš u ruci? Mogu li da pogledam?

Enver pruža Srđanu malu lutkicu u obliku psa. Srđan je pritisne i ona ponovo zalaje.

SRĐAN: (vraća Enveru igračku) Baš ti je simpatična ova igračkica.

ARIJETA: Ne odvaja se od ove igračke od kada je počeo rat i neće da mi kaže odakle mu
ovo.

Enver se ponovo privija uz majku i nešto joj šapuće na uho a zatim ponovo stidljivo pogleda
Srđana.

ARIJETA: Moj sin hoće nešto da vas zamoli.

- 37 -
 SRĐAN: Reci, ... učiniću sve što mogu.
ARIJETA: (pokazuje rukom kroz prozor) U onoj drvenoj baraci tamo, ostale su mu cipele.
One se boji da izađe iz kuće. Pita da li biste ga vi odveli da ih uzme?

Srđan pogleda dečakove noge. Bio je bos.

SRĐAN: (smeje se) Kako da ne. Nema nikakvih problema. Envere, ... poći ćeš sa mnom.
Nemoj se bojati.

Začuje se ječanje i stenjanje neke žene u sobi.

SRĐAN: (gleda Arijetu) Šta je to?

ARIJETA: Jedna žena koja treba da se porodi.
SRĐAN: (užasnut) Zaboga! ... Pa zar na ovom hladnom betonu?

Arijeta sleže ramenima. Srđan hvata dečaka za ruku i izlaze iz sobe.

SRĐAN: Idemo po cipele.

Izlaze iz kuće i odlaze u baraku. Enver znatiželjno posmatra okolinu posle dugog boravka u
zatvorenom prostoru. Ulaze u jednu prostoriju sa dosta obuće. Enver prilazi jednim novim cipelama
i obuva ih. Veoma je srećan.

SRĐAN: Reci mi, koliko imaš godina?

ENVER: Sedam.
SRĐAN: Kao moja ćerka.
ENVER: (slobodno i sa poverenjem) A kako se ona zove?
SRĐAN: Biljana.
ENVER: Gde je ona sada?
SRĐAN: U Srbiji, sa majkom. Sada su verovatno u skloništu.
ENVER: Da li se i ona boji aviona kao ja?
SRĐAN: Da, Envere, i u Srbiji padaju bombe kao i ovde. Rat je najstrašnija stvar na svetu.

Izlaze iz barake. Enver, potpuno opušten i bez straha počinje da trči niz livadu u novim
cipelama. Odjednom se začuje jeziv zvuka aviona i bombe koja pada. Srđan krikne iz sveg glasa i
potrči za njim.

SRĐAN: Envereeee!!! .... Leziiiii!

Stravična eksplozija. Srđan se baca na zemlju pokrivši glavu rukama. Začulo se još nekoliko
eksplozija dalje. Kasetna bomba. Podiže glavu. Oblak dima. Ugleda Envera na desetak metara kako
leži na zemlji. Ustaje i trči prema njemu. Rrilazi mu. Još je živ.

SRĐAN: (klekne pored Envera) Zašto si to uradio? ... O, Bože! ... Zašto nisi legao?

Enverova garderoba krvava. Nedaleko od njega na travi dve cipele i mala lutkica psa. Srđan
uzima cipele i dečaka u naručje. Stavlja lutkicu u njegov džep. Nosi ga prema kući. Dok ga nosi
primeti da dečak nešto pokušava da mu kaže.

SRĐAN: (zadihano, paničnim, isprekidanim glasom) Učvrsti se!... Proći će! ... Jel' te mnogo
boli? ... Biće sve u redu.... Nemoj se bojati!

- 38 -
 ENVER: (teško i isprekidano) Čiko, ... Zašto deci... ne bacaju slatkiše ... već kasetne
bombe?
SRĐAN: (trči noseći ga i gleda u nebo) Bože! ... Spasi ovo nevino dete!

Srđan donosi dečaka do kuće i stavlja ga na travu. Pored njega stavlja nove cipele.
Odjednom primećuje da dečak u ruci drži audio-kasetu. Uzima je. Iz kuće prva istrčava Arijeta,
plačući, a za njom još nekoliko žena. Žene padaju na zemlju pored dečaka i počinju da plaču i
nariču. Čuju se glasovi vojske: Otkriveni smo! Spremajte se za pokert! Brže! Brže! ...
Srđan u šoku, sa kasetom u ruci odlazi niz livadu. Ide polako, ne znajući kuda. Dok odlazi
začuje plač tek novorođene bebe. Ona žena u kući se porodila.

52. KOSOVO 1999. GLOGOVAC. PORUŠENO SELO. DAN.

Tako, besciljno hodajući, nailazi na srušenu džamiju. Ulazi u nju, gleda ruševine i nebo.
Čuje se islamska muzika.
Izlazi iz džamije i nastavlja da hoda kroz zapaljeno i porušeno selo. (Ovi kadrovi traju duže
uz jezivu muziku koja dočarava stradanje i rat) Stavlja ruku u džep i vadi audio-kasetu koju je
dečak držao u ruci. Gleda je.

STRANA A: Kucanje na nebeska vrata – Bob Dylan

STRANA B: Stepenice za nebo – Led Zepelin

Odjednom oseti jak bol i hvata se rukama za glavu.

12. ŠUMA. DAN. (nastavak)

53. KOSOVO 1999. GLOGOVAC. PORUŠENO SELO. DAN.

Srđan nailazi na porušenu i zapaljenu pravoslavnu crkvu. Ulazi i posmatra oštećene freske
svetaca na porušenim zidovima. Rukom dodiruje freske. Prekrsti se. Čuje se pravoslavna duhovna
muzika i hor. Srđan gleda u nebo ...

(FADE OUT)

54. KOSOVO 1999. GLOGOVAC. NOĆ.

Dvorište jedne albanske kuće u Glogovcu. Kiša već satima neprestano pada. Skoro će
ponoć. Zvuka aviona visoko iznad oblaka. Baterija protivvazdušne odbrane povremeno otvara vatru
na avione i svetleći meci šaraju nebo. Jedan prozor kuće osvetljen. U toj sobi sede rezervisti, piju i
pevaju. Drugi je mračan.
(kamerera se približava mračnom prozoru spolja)
U jednom krevetu Srđan pokušava da zaspi. Odjednom primećuje kao u izmaglici neke
fotografije u regalu kad napolju bljesne svetlost. Munja. Grom. Ustaje. Prilazi regalu i shvata da su
to porodične fotografije. Ima ih tri. U sredini porodična fotografija na kojoj su otac, majka i dvoje
dece.
Šok. (sablasan zvuk)
To je Arijeta, njen muž, Enver i njegova sestra Almira. Na levoj je devojčica. Sedi na
krevetu sa svoje tri lutke. Na desnoj je dečak sa harmonikom. (iz susedne sobe počinje da se čuje
zvuk harmonike. Rezervisti i dobrovoljci sviraju i pevaju).
Ponovo sevne i udar groma veoma blizu. Srđan primećuje tri velike lutke, niže u regalu.
Uzima ih i odnosi do kreveta. Stavlja ih da spavaju i pokriva ih šarenim ćebetom.

- 39 -
 Utučen i zamišljen izlazi napolje i seda na klupicu uz samu kuću. Naslanja se na ruke i
prekriva lice. Razmišlja o pogibiji dečaka.
Komanda brigade se, pošto je otkrivena, u toku dana preselila u Glogovac. Srđan oseća
mučninu pomešanu sa tugom. Suze mu naviru na oči.
Iz kuće se čuje pesma i smeh. Kao da nije rat. Čuje se zvuk harmonike. Neko je doneo
rakuju. Svi su pijani. Ubrzo izlaze iz kuće, na kišu, psujući NATO avione. Jedan rezervista, ošišan
do glave, sa povećim stomakom i go do pasa, pokušava da svira harmoniku. Druga dvojica, pijani i
raspojasani, grle ga i tako sva trojica stoje i pevaju na kiši. Ubrzo postaju skroz mokri.

REZERVISTA-1: (gleda u nebo; obraća se pilotima) Siđite dole kurvini sinovi ako imate
muda! Da vas MI malo karamo! ... Ha ha ha ...!!
REZERVISTA-2: (svira i peva)
Srpska se truba, s Kosova čuje
Srbina svakog da obraduje
Trubite jače, jače, trubite bolje
Opet je srpsko Kosovo polje

Jedan od njih vadi pištolj i dugo nišani u nebo, prema zvuku aviona, teturajući se. Ispaljuje
nekoliko hitaca.

REZERVISTA-1: Kapetane! ... Šta si se ućutao? Dođi ovamo, da probaš rakiju! (donosi
Srđanu flašu sa rakijom i nudi ga) Potegni! ... Da vidiš kako rastvara tugu!

Srđan uzima flašu, otpije dobar gutljaj i strese se. Nastavlja da gleda u jednu tačku naslonjen
na ruke. Rezervisti, zagrljeni, mokri do gole kože, odlaze iz dvorišta na ulicu pevajući i razvalačeći
harmoniku. Grmi i seva. Povremeno bljesak munje i bljesak detonacija po Golešu (brdo iznad
Prištine), nebom šaraju protivavionci, kiša ...

(FADE OUT)

55. AMERIKA 2010. NJUJORK. URGENTNO ODELJENJE. DAN.

Dok Stiv priča Monika sve vreme drži očevu ruku na licu i plače.

ROBERT: Pa ta žena ... koja me je pratila iz supermarketa je bila Arijeta a ona konobarica u
restoranu njena ćerka Almira. O, ... Bože moj. Gde je Arijeta sada?
STIV: (stanka; skrušeno gleda pred sebe) U bolnici ... ovde u Njujorku.
(nastavlja da priča) Sutradan je nad Kosovom osvanuo veoma lep i sunčan dan ...

(TRANSITION)

56. KOSOVO 1999. GLOGOVAC. DAN.

Komanda brigade se smestila u nekoliko kuća u centru Glogovca. U gradu je nekoliko

hiljada civila koji su smešteni u poseban kvart. Situacija podseća na jevrejski geto. Jugoslovenskoj
vojsci služe kao živi štit. Tog dana su od ranog jutra počeli da lete avioni i bombarduju ciljeve u
okolini Glogovca i Prištine. Neprekidne detonacije. Avioni uglavnom lete u paru.
Na ulazu u dvorište kuće gde se nalazi komanda stoji vojnik. Pored njega radio uređaj. Na
uređaju se čuje neki razgovor na engleskom. Vojnik čučne i stavlja slušalice na glavu. Srđan dolazi
do vojnika, staje pored njega i gleda u nebo.

- 40 -
 VOJNIK: (skida slušalice sa glave i gleda Srđana) Uhvatili smo razgovor pilota sa
Avaksom. (daje Srđanu slušalice) Hoćete li da čujete?

Srđan stavlja slušalice i sluša razgovor na engleskom jeziku sa dosta šuma. Razumeo je da
se jedan od pilota zove Stiv. U tom trenutku iz pravca zapada približavaju se dva aviona.

SRĐAN: (obraća se vojniku) Smem li nešto da im kažem preko ove veze?

VOJNIK: Opasno je. Mogu da nas lociraju.... Pokušajte, ali maksimalno 12 sekundi.
SRĐAN: OK. (uzima mikrofon i govori) Zdravo Stiv. Moje ime je Srđan Dražović. Juče
u 12:30 od kasetne bombe poginuo je albanski dečak star 7 godina. Dok je umirao na
mojim rukama poslednje reči su mu bile "Zašto deci ne bacaju slatkiše već kasetne
bombe"

U tom trenutku jedan od dva aviona naglo zaokreće i nestaje na horizontu. Nekoliko
dobrovaljaca se već okupilo i posmatra šta se dešava.

SRĐAN: (oduševljen; počinje da skače od sreće i da grli vojnika) Čuo me je ! ... Pokajao se!
Uspeli smo!

U međuvremenu i drugi avion nestaje na horizontu. Nisu dejstvovali. Srđan vadi cigaretu iz
džepa i obraća se jednom dobrovoljcu tražeći vatre da zapali.

SRĐAN: (govori sa cigaretom u ustima) Brate, ... Jesi li video, a? Mogu li da zapalim?

Dobrovoljac je debeo čovek srednjih godina, sa velikom bradom i srpskom "perovkom" na

glavi. U ruci drži automatsku pušku sa tri vezana okvira a za pojasom ogroman bajonet. Na nogama
ima patike. Vidi se da je prilično pijan.
Iz džepa uniforma na levoj ruci vadi odsečeno ljudsko uvo sa malom minđušom iz koga još
kaplje krv.

DOBROVOLJAC: (smeje se ) Može li ovim ... Kapetane?

Srđan, šokiran prizorom, držeći cigaretu u ustima i očekujući upaljač, odskače u stranu.

SRĐAN: (ljutito; viče) Da li si normalan?! ... Šta si to uradio, budalo?!

DOBROVOLJAC: Šta je kapetane? (smeje se) ha ha ha .... Usrao si se od straha, ... a?
SRĐAN: (besan, približava se dobrovoljcu i unosi mu se u lice) Ti si zločinac!!!
DOBROVOLJAC: Zločin je ono što su Šiptari uradili Srbima. Ovo je zadovoljenje pravde.
Ovo je Božja volja, ...kapetane.

Srđan nasrće na dobrovoljca. Baca se celim telom na njega i počinje da ga udara. Obojica
padaju na blatnjavu ulicu udarajući se međusobno. Dobrovoljac, snažniji od Srđana, ustaje i počinje
silovito da ga udara nogama u glavu i stomak, psujući ga sve vreme.

DOBROVOLJAC: (udara Srđana nogama) Na koga si digao ruku!.... Đubre izdajničko! ...
NATO plaćeniku!... Jebem li ti mamicu!

Pritrčavaju još dva dobrovoljca. I oni počinju da udaraju Srđana koji leži sklupčan na zemlji,
pokrivši glavu rukama. Srđan jauče. Uniforma mu je skroz kravava od krvi iz rane u predelu glave.
Krv pomešana sa blatom. Ubrzo stiže vojna policija.

- 41 -
 DOBROVOLJAC: (obraća se vojnom policajcu pokazujući na Srđana koji leži na zemlji;
rukama čisti blato sa uniforme) Ova budala me je napala iz čista mira!

Dva vojna policajca prilaze Srđanu i podižu ga sa zemlje.

VOJ.POLICAJAC: Ajde kapetane ... Diži se! Odavno si ti zreo za bajbukanu! Osim što širiš
defetizam, počeo si i najbolje borce da napadaš!

Policajaci stavljaju Srđanu lisice na ruke.

SRĐAN: Ljudi! ... Šta to radite?! (opire se; pokazuje na dobrovoljca) Pa njega treba da
uhapsite! Odsekao je devojčici uvo! On je zločinac! (obraća se dobrovoljcu) Stići će te
kazna, kad tad! Zemaljska ili nebeska, svejedno! Gorko ćeš se pokajati jednog dana!

Dva policajca odvode Srđana u vojni pritvor dok se on sve vreme opire i uzvikuje: Da li ste
normalni?! Šta to radite?! Pa nećete im valjda dozvoliti da to rade!
Dobrovoljci stoje, gledaju u pravcu Srđana i glasno se smeju.

57. KOSOVO 1999. GLOGOVAC. KUĆA ZA PRITVOR. DAN.

Vojna policija dovodi Srđana do gvozdenih vrata podruma jedne albanske kuće u kojoj je
bio vojni pritvor. Otvaraju vrata i ubacuju Srđana u mračnu memljivu prostoriju.

VOJ.POLICAJAC: Ajde malo, kapetane, da ohladiš tu tvoju usijanu glavu! Imaš dva dana
vremena da razmišljaš o smislu i besmislu rata!

Gvozdena vrata se zatvaraju i Srđan čuje kako navlače rezu. Odlazi u jedan ugao i seda uza
zid na hladnu zemlju. Stavlja ruke na glavu ...

12. ŠUMA. DAN. (nastavak)

58. KOSOVO 1999. PERIFERIJA GLOGOVCA. DAN.

Grupa albanskih izbeglica, njih stotinak, uglavnom staraca, žena i dece kreće se putem
Glogovac – Srbica. U zbegu se nalazi i Arijeta i nosi u naručju tek rođenu bebu žene koja se juče
porodila. Čuje se plač dece. Dolaze do policijskog punkta. Tu, na livadi pored puta, sedi nekoliko
policajaca ošišanih do glave. Jedan od njih drži u ustima dugačku travku i nosi Ray Bun naočare.
Policajci se smeškaju, ležeći na travi i oslonjeni na laktove. Zbeg dolazi do njih.

POLICAJAC: (arogantno) Kud ste pošli!!?

NEKO IZ ZBEGA: Ne znamo.
POLICAJAC: Vratite se nazad! Ne možete ovuda proći!

Jedan od policajaca uočava Arijetu koja se ističe svojom lepotom i pohotno je posmatra.
Arijeta obara pogled. Zbeg se okreće i kreće natrag.

FADE OUT (black screen)

FADE IN

- 42 -
 Nakon par minuta izbeglice nailaze na grupu dobrovoljaca koji takođe leže u livadi pored
puta kao i policajci. I to je neki punkt. Nekoliko njih su goli do pasa i smeju se. Jedan drugom često
dodaju flašu sa rakijom koja kruži. U trenutku kada zbeg dolazi do njih jedan dobrovoljac ustaje i
prilazi. Nosi naočare, go je do pasa i sav istetoviran. U ustima drži cigaretu a u ruci "Hekler". Zbeg
staje. Ljudi preplašeni, pripijeni jedni uz druge. Arijeta privija bebu uz sebe. Beba plače. One je
ljulja i nešto joj šapuće. Dobrovoljac lagano prolazi pored njih, zastajkujući i posmatrajući svakog
posebno, od glave do pete. Dolazi do Arijete.

DOBROVOLJAC: (ljutito) TI!! ... Izađi!

Arijeta daje bebu njenoj majci i izlazi iz zbega. Druga dva dobrovoljca joj prilaze, hvataju je
i prebaciju preko ramena. Nose je u obližnju kuću. Ostali dobrovoljci oduzimaju novac, lična
dokumenta i nakit od Albanaca. Jedan od njih ugleda na jednoj Albanki zlatno lanče i strgne joj ga
sa vrata.

DOBROVOLJAC: Ajde kurvo!!!... Da vidiš šta je srpski kurac!!

Arijeta vrišti i opire se. Ljudi u zbegu se još više pripiju jedni uz druge. Čuje se tihi žamor.
Dobrovoljac koji je izdvojio Arijetu okreće se prema njima.

DOBROVOLJAC: (glasno) Šta je bilo!? Nešto nije jasno!? ... Ajmo! .. (ispaljuje dugi rafal u
vazduh iz heklera) RAZLAZ!!! Marš u Albaniju stoko šiptarska! Marš sa srpske zemlje!

Narod iz zbega počinje panično da trči na sve strane preko jedne livade ka obližnjoj šumi.

DOBROVOLJAC: HA HA HA ... !!

(U krupnom planu njegova bahata pojava)

59. AMERIKA 2010. NJUJORK. URGENTNO ODELJENJE. DAN.

Monika i dalje drži očevu ruku i plače dok Stiv priča.

ROBERT: Jesam li stvarno bio dva dana u tom pritvoru?

STIV: Nisi. Samo si prenoćio. Ujutru si pitao komandanta da ideš nekoliko dana kući jer ti
nije dobro. On se složio i rekao ti da kreneš kamionom sa izviđačima ...

(FADE OUT)

60. KOSOVO 1999. GLOGOVAC. DAN.

Nedaleko od Glogovca, u jednom albanskom selu, razmeštena je izviđačka četa, sastavljena

uglavnom od rezervista i dobrovoljaca. Petnaestak ljudi, uglavnom dobrovoljaca, treba da krene
kamionom u Rašku. Među njima je i jedan Ukrajinac, Oleg, koji je ratovao i u Bosni na srpskoj
strani. Oleg je prekaljeni borac sa mnogo ratnog iskustva, stručnjak za postavljanje i demontiranje
mina. Nekoliko puta ranjavan. Čovek koji se ničega ne boji.
Ukrcava se ogromna količina televizora, video rekordera, raznog alata, čak i jedan moto-
kultivator. Na kraju ulaze ljudi. Srđan jedva uspeva da se ukrca i seda sasvim na kraju. Iako je jutro
svi su već dosta popili i svi su odeveni različito. Patike, farmerice i trenerke u kombinaciji sa
uniformom, crne kape, kačketi... Uglavnom su neobrijani. Oleg sa crvenom trakom preko čela
podseća na Crvenog Kmera.

- 43 -
 Kamion kreće. Odmah počinje da kruži flaša domaće ljute rakije. Srđan sedi sabijen uz ivicu
kamiona jedva smestivši noge pored jednog televizora. Cirada kamiona je poluotvorena zbog
mogućeg napada Albanaca uz put. Srđan između nogu drži potpuno neupotrebljivu automatsku
pušku koja nije dekonzervirana. Na vrhu cevi se vidi mast. Prolaze kroz šumovite predele planine
Čičavice koja vrvi od naoružanih Albanaca. Rakija je već pola ispijena i počinje pesma.

SRĐAN: Momci! Zašto ste povezli ove televizore? ... Nemamo gde noge da stavimo.

Dobrovoljac koji sedi pored Srđana oštro ga pogleda.

DOBROVOLJAC: Vidi, vidi ti našeg kapetana, kako je pametan! (stanka) Kapetane! ...
(skida Srđanu činove sa uniforme) Od ovog momenta više nisi kapetan! (stavlja čin na svoju
uniformu) Ja sam komandant u ovom kamionu! ... Jasno!? (obraća se drugarima) Momci! ...
Upravo sam unapređen! Častim kad stignemo u Rašku! (u kamionu smeh)

Ponovo kruži flaša sa rakijom. Srđan odlučuje da ostatak puta ćuti. Zamišljen zuri u jednu
tačku. Lice je naslonio na hladnu i masnu puščanu cev. Jedan od dobrovoljaca primećuje da je
cev Srđanove puške masna. Stavlja prst u nju i pokazuje ostalima.

DOBROVOLJAC: (pokazuje mastan prst) Ljudi! ... Pogledajte našeg kapetana sa kakvom
puškom je krenuo u rat! Ha ha ha ...(svi počinju da se smeju. Srđan je pokrio lice rukama.
Hoće da pukne od besa)
SRĐAN: Odgovaraćete jednog dana za sve!
DOBROVOLJAC: (ljut) Kapetane!, ... Hoćeš li da te izbacimo ovde iz kamiona pa da ti
dupe malo omiriše barut! Pokupićemo tvoje posmrtne ostatke kad se vratimo! Ha ha ha ...

Kamion ulazi u srpsko mesto Zvečan. Počinju da pevaju srpske junačke pesme. Oleg,
ukrajinski dobrovoljac, ugledavši jednu kuću pored puta, vadi bombu i izvlači osigurač.

OLEG: (pokazuje na kuću) Pogledajte! .... Ona kuća ima krov!

Dobrovoljci ga hvataju, vraćaju osigurač u bombu, i objašnjavaju mu: Ne! ... Oleg!... To je
srpsko mesto! Oleg se smiruje i vraća bombu za opasač: Harašo, ... Harašo. Srbi u Zvečanu stoje
pored puta i pozdravljaju vojsku sa tri prsta. Dobrovoljci otpozdravljaju povremeno pucajući u
vazduh. Kamion polako nestaje u perspektivi na putu za Rašku...

(FADE OUT)

61. AMERIKA 1999. JUŽNA KAROLINA. AVIO BAZA. DAN.

Na kontrolnom tornju vojnog aerodroma u Južnoj Karolini američki oficiri prate situaciju u
vazduhu na ogromnim displejima radara i računarima. Jedan oficir skida slušalice i obraća se
glavnom kontroloru.

OFICIR: Jedan F-18 traži hitnu dozvolu za sletanje. Da li je pista slobodna?

GL.KONTROLOR: Jeste, ... dajte mu dozvolu!
OFICIR: (stavlja pilot slušalice i saopštava dozvolu) Imate dozvolu za sletanje! Pista broj 3!

- 44 -
 Avion sleće i zaustavlja se ispred hangara. Stiv Raynolds otvara kabinu i silazi niz
postavljene stepenice. Dok ulazi u hangar skida kacigu i baca je na jedan sto. Oficiri, piloti i
pomoćno osoblje u hangaru ga čudno posmatraju.

OFICIR: Stiv! ... Šta se desilo? ... Da li si dobro?

Stiv ljutito, brzim korakom, prolazi pored njih ne progovorivši ni reč. Svi se pogledaju i
slegnu ramenima. Stiv izlazi sa aerodroma, seda u svoj auto i odlazi kući ...

62. AMERIKA 1999. JUŽNA KAROLINA. STIVOVA KUĆA. DAN.

Stiv parkira ispred kuće, ulazi i sa vrata zove suprugu.

STIV: Barbara!
BARBARA: (vesela, istrčava iz kuhinje) Stiv! ... Ljubavi, stigao si! ... Šta je bilo? Nisi me
nazvao da dolaziš!

Barbara pada Stivu u zagrljaj i dugo ga ljubi. Stiv je zagrli i podigne sa zemlje. Stivova
deca, sin 7 godina i ćerka 5, trče niz stepenice iz dečje sobe na spratu. Stampedo.

DECA: (u glas) Taticeeeeee!

Deca skaču Stivu u zagrljaj.On ih oboje uzima u naručje i nosi u dnevnu sobu. Svi četvoro
sedaju na trosed.

STIV: (ponosno) Tata je završio misiju. Neću više leteti.

DECA: Uraaaaa! Jupiiiii!
SIN: Znači idemo na letovanje u Kaliforniju.
STIV: Da, .... idemo svi zajedno i više se nećemo razdvajati.

Stiv ustaje, ulazi u kupatilo i umiva se. Supruga Barabara dolazi za njim. Stoji zamišljena,
naslonjena na vrata kupatila.

BARBARA: Stiv, ... molim te .... reci mi šta se desilo? Znam da nešto nije u redu.
STIV: (briše lice peškirom i posmatra svoje lice i lice supruge u ogledalu) Ubio sam jednog
albanskog dečaka.
BARBARA: (zaprepaštena) Oh, .... Bože!

Barbara prilazi i očiju punih suza zagrli Stiva...

(TRANSITION)

63. AMERIKA 2010. NJUJORK. URGENTNO ODELJENJE. DAN.

STIV: Nakon tog događaja počeo sam da se borim za osnivanje humanitarne kompanije
"Sweet Air" pri Ujedinjenim Nacijama.

Robert se trgne i malo pridigne u krevetu. Posmatra Stiva.

ROBERT: Da! ... Setio sam se! Sećam se šta je dalje bilo. Kada smo stigli u Rašku u gradu
je bilo puno vojske. Često su se čule sirene za uzbunu i avioni ...

- 45 -
 (TRANSITION)

64. SRBIJA 1999. RAŠKA. AUTOBUSKA STANICA. DAN.

Kamion stiže sa Kosova. Na stanici mnogo vojske. Jedni dolaze sa Kosova a drugi odlaze.
Pristižu autobusi sa rezervistima i dobrovoljcima iz drugih gradova. Prošlo je podne i dan je veoma
topao. Srđan izlazi iz kamiona i upućije se kući. Sa transportnim rancem u jednoj i puškom u drugoj
ruci prolazi kroz grad prepun vojske. U bunilu je, znojav. Kao da sanja. Želi nešto da učini da se
stvari promene ali ne zna šta. Odlazi u privatan stan u gradu.

65. SRBIJA 1999. RAŠKA. SRĐANOV STAN. DAN.

Srđan svlači uniformu. Tušira se. Iz ormara uzima novo odelo, kravatu i oblači se. Iz
transportnog ranca uzima audio-kasetu koju je Enver držao u ruci.

66. SRBIJA 1999. RAŠKA. ULICA. DAN.

Srđan izlazi na ulicu sa kasetom u ruci i upućuje se prema kafiću "Walkers". Ljudi na ulici
ga čudno gledaju zbog svečanog odela. Oseća se kao stranac u svom rodnom gradu. Na ulici mnogo
pijanih vojnika iz svih krajeva Srbije. Poneko povremeno ispali rafal u vazduh kada se začuje zvuk
aviona.

67. SRBIJA 1999. RAŠKA. KAFIĆ WALKERS. DAN.

Kafić Walkers se nalazi u neposrednoj blizini crkve Svetog arhangela Gavrila u Raški.
Ispred kafića lepa terasa sa nekoliko stolova. Unutra bordo-crveni enterijer. Na jednom zidu
ogromna silueta Jonny Walker-a. Na terasi i u lokalu uglavnom sedi vojska ispijajući pivo u
neograničenim količinama. Srđan ulazi u kafić praćen čudnim pogledima zbog svog izgleda. Ponaša
se i izgleda kao da nije ratno stanje. U lokalu ugleda jedan prazan sto i seda. Naručuje dupli viski sa
ledom. Audio-kasetu stavlja na sto, vadi Marlboro iz džepa i pali cigaretu. Na TV-u neka utakmica
evro-lige. Ne čuje se ton iz TV-a zbog preglasne muzike koja trešti. Slušaju se srpske junačke
pesme. Poziva konobara.

SRĐAN: (pruža kasetu konobaru) Možeš li, molim te, da pustiš ovu prvu pesmu.
KONOBAR: (gleda kasetu i vrti glavom) Neće ti ovo proći, brate, .... ali pokušaću.

Konobar prekida pesmu. Kreće "Kucanje na nebeska vrata" od Bob Dylana. U jednom uglu
kafića sedi grupa prilično pijanih dobrovoljaca. Glasno razgovaraju. Nešto se svađaju. Sa njima za
stolom sedi jedna devojka u NIKE trenerci. Rukama je obuhvatila automatsku pušku između
svojih nogu a lice naslonila na hladnu puščanu cev. Pogled joj je tup i zamišljen. Odsutna je. U
jednom trenutku Srđanov pogled se sreće sa pogledom devojke. Srđan zaprepašten, kao munjom
ošinut. ARIJETA IZ GLOGOVCA. (sablasna muzika) Dobrovoljci su je poveli kao ratni plen.
Prepoznala je Srđana. Gleda ga. U trenutku kada Srđan pokuša nešto da joj kaže ona počinje da vrti
glavom. Stavlja mu do znanja da ćuti i da ništa ne preduzima. Za tih nekoliko sekundi Srđanu
prolazi hiljadu misli i pitanja kroz glavu: Da li su je silovali? Da li će pucati? Da li je
dobrovoljno pošla? ...
Primetivši da devojka gleda Srđana jedan dobrovoljac se naglo okrene prema njemu, ustaje i
sa pištoljem u ruci prilazi Srđanovom stolu. Prislanja mu pištolj na slepoočnicu. Dobrovoljac
izgleda zastrašujuće.

- 46 -
 DOBROVOLJAC: (viče) Šta je gledaš pederčino uštogljena!!! Da nećeš, možda, da je jebeš!
Dok mi ratujemo i krvarimo za srpske zemlje ti piješ viski, pušiš Marlboro i provodiš se!
Kao na banketu!... (dreči) Hoćeš da ti prospem mozak sada!!!
SRĐAN: (ležerno) Možeš da uradiš šta hoćeš. Neće ti biti prvi put.
DOBROVOLJAC: Kakva je ovo jebena muzika koju slušaš!? ... Američka!? Da nisi možda
američki špijun? ... Možda si i lokator ovde postavio, .... Smardu!! (okreće se konobaru koji
sav drhti od straha; viče) Pusti tamo nešto srpsko! (gleda prema Arijeti) A ona! Ona je naše
vlasništvo! ... Pederčino! ... Naš plen i naše meso! ... Jasno!?

Jedan od dobrovoljaca koji sede za stolom ustaje.

DOBROVOLJAC-1: Nemoj ga dirati! To je naš kapetan iz komande brigade! ... Danas je

došao sa Kosova!
DOBROVOLJAC: (vraća pištolj za pojas) Pa zašto, koji kurac, onda ovako usrano izgleda
ako je kapetan!

Kreće pesma "Srpska se truba s Kosova čuje". Svi dižu ruke i pevaju. Grle Arijetu.

DOBROVOLJAC: (viče) Pevaj kučko!!

Nazdravljaju kucajući se flašama. Ustaju. Ukrštaju piće. Jedan dobrovoljac zagrli Arijetu i
čvrsto je stegne. Drugom rukom joj sipa piće u grlo.

DOBROVOLJAC-2: Pij! ... arnautska kučko! ... Mnogo volim da tucam pijane arnautske
kučke! Ha ha ha ...

Srđana odjednom snažno zaboli glava. Stavlja ruke na lice. Pred očima mu slika čoveka sa
knjigom na leđima.

12. ŠUMA. DAN. (nastavak)

68. SRBIJA 1999. RAŠKA. KAFIĆ WALKERS. DAN.

TV program se prekida i objavljuje se vanredna vest.

SPIKER: Poštovani gledaoci! Pre nekoliko minuta naše oružane snage su potpisale mirovni
sporazim sa NATO paktom koji predviđa potpuno povlačenje srpskih snaga sa Kosova. Ovo
je, nesumnjivo, još jedna potvrda da mudra i mirovna politika koju vodi predsednik
Milošević nema alternative. "NATO je poražen. Ovo je još jedna veličanstvena pobeda
srpskog naroda" rekao je predsednik Milošević odmah nakon potpisivanja sporazuma.

Srđan, čuvši vest, širi ruke i ustaje držeći čašu sa viskijem u ruci.

SRĐAN: Ljudi!... Rat je završen! ... Gotovo je!

Jedan dobrovoljac iz grupe vadi pištolj i puca u TV prijemnik. Ekspolozija televizora. Dim.

DOBROVOLJAC: (viče) Nije još završen!! ... I neće biti dok ijedan Šiptar gmiže svetim
srpskim Kosovom.

- 47 -
 Sa obližnje zgrade se začuje jak zvuk sirene koja objavljuje prestanak vazdušne opasnosti.
Na ulici se odnekud stvoriše trubači. Počinje opštenarodno veselje. Grupa dobrovoljaca izlazi sa
Arijetom napolje noseći svoja pića i puške. Sedaju za jedan slobodan sto. Trubači dolaze kod njih.
Kite ih novcem. Ide pesma "Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala ...". Jedan dobrovoljac ispaljeuje
tri metka u vazduh.

DOBROVOLJAC: Muzikaaa!! ... Tuš! (obraća se Arijeti) Mala!! ... penji se na sto!

Arijeta se sa puškom penje na sto a trubači sviraju neku srceparajuću orijentalnu stvar. Ona
počinje da igra trbušni ples. Svi u glas: "Joooooooj!" Arijeta zatim ispaljuje ceo okvir iz
automatske puške u vazduh. Srđan polako prolazi pored njih i odlazi iz kafića.
Na jednom stablu u obližnjem parku nalazi se tridesetak umrlica poginulih mladića iz Raške.
Jedna starija žena u crnini prilazi i obema rukama grli stablo.

ŽENA: (plače) Deco moja! ... Jaooooj!

DOBROVOLJAC: (obraća se Srđanu koji odlazi) Alo kapetane! Dođi da popiješ piće sa
nama! Nećemo te ubiti! Samo smo se šalili! Ha ha ha ...

Srđan odlazi prema jednoj obližnjoj kafani u kojoj rade dve konobarice, Zorica i Milica. Ne
okreće se. Mora se što pre napiti ili će poludeti.

69. SRBIJA 1999. RAŠKA. NEUGLEDNA KAFANA. DAN.

Srđan ulazi u kafanu i seda za jedan slobodan sto. Lepo obučen i doteran odmah biva
primećen od strane konobarica.

MILICA: (obraća se Zorici) Pogledaj Srđana. Kako je zgodan.

ZORICA: (smeška se i vrti glavom) Mala! ... Ti si se zaljubila. Vidim ja.
MILICA: (prilazi stolu) Srđane, ... Izvoli.
SRĐAN: (udara šakom o sto) Gajbu hladnog piva.
MILICA: (zabrinuta) Nemoj, Srđane, napićeš se.
SRĐAN: (ljutito) Gajbu hladnog piva! To i hoću!
MILICA: U redu.

Milica donosi piće i Srđan počinje sumanuto da ispija flaše piva...

(FADE OUT)

70. SRBIJA 1999. RAŠKA. AUTOBUSKA STANICA. VEČE.

Već je pao i mrak i počinje da pada kiša. Reka izbeglica, sa traktorima, zapregama i
automobilima, pristiže sa Kosova na autobusku stanicu. U traktorskim prikolicama mnogo dece i
žena. Mokri do gole kože. Čuju se bebe kako plaču. Saobraćaj je potpuno zakrčen. Vrlo potresni
prizori "veličanstvene pobede" ...

(FADE OUT)

- 48 -
 71. SRBIJA 1999. RAŠKA. NEUGLEDNA KAFANA. NOĆ.

11:00 uveče. Svi su gosti otišli. Srđan spava za stolom naslonivši se na ruku. U ruci drži
kasetu koju je doneo sa Kosova. Pored njega u gajbi ostalo samo tri flaše piva. Na stolu desetak
praznih. Milica i Zorica sede za jednim stolom, piju kafu i razgovaraju.

MILICA: (gleda Srđana) Mnogo mi se dopada. Šta li sada sanja? ... Možda mene. (smeje se)

(FADE OUT)

72. KOSOVO 1999. PUT KROZ ČIČAVICU. DAN. (Srđanov san u kafani)

Kamion dobrovoljaca izviđačke čete, zajedno sa Srđanom koji sedi na kraju kamiona,
prolazi kroz Čičavicu. Pije se rakija, Neki sa puškama na gotovs osmatraju šumu jer naoružani
Albanci mogu napasti u svakom trenutku.

SRĐAN: Momci! Zašto ste povezli ove televizore? ... Nemamo gde noge da stavimo.

U tom trenutku jedan dobrovoljac ustaje i počinje da lupa po kabini kamiona.

DOBROVOLJAC: Majstore! ... Zaustavljaj! Ima izlaz!

Kamion staje i dobrovoljac dolazi do Srđana.

DOBROVOLJAC: (ljut, hvata Srđana za uniformu i podiže ga) Hajde kapetane da malo
protegneš noge pošto nemaš gde da ih staviš!

Izbacuje Srđana iz kamiona. Srđan se prilikom iskakanja saplete i padne. Uzima njegovu
neupotrebljivu pušku i baci mu je.

DOBROVOLJAC: Evo ti puške, možda ti zatreba! Samo požuri sa čišćenjem cevi! Ha ha ha

(u kamionu opšti smeh)
DOBROVOLJAC-1: (lupa rukom u kabinu kamiona) Vozi Miško!
DOBROVOLJAC: (baca Srđanove činove na put) Evo ti činovi! Da Šiptari znaju kakvu su
zverku ulovili! Ha ha ha ..

Kamion kreće. Dobrovoljci se smeju i gledaju prema njemu. Počinje pesma. Srđan potrči
prema kamionu.

SRĐAN: (uplašen) Stanite! ... Ne ostavljajte me ovde! ... Ubiće me!

DOBROVOLJAC: (dobacuje iz kamiona koji se udaljava) Neće! ... Objasni im da si
pacifista! Ha ha ha ...

Kamion nestaje iza krivine. Počinje panično da razgleda okolna brda i šumu. Obuzima ga
strah. Puška leži na putu desetak metara iza njega. Krene na jednu stranu pa se predomisli. Vraća se.
Shvata da nema načina da se brani. Kreće prema pušci. Odjednom se začuje snažan rafal iz šume i
zujanje kuršuma. Srđan potrči i baca se u jedan jarak pored puta. Ruke stavlja preko glave. Leži i
čeka. Začulo se joše nekoliko rafala. Počinju da se čuju glasovi Albanaca koji se približavaju.
Dolaze do njega. Srđan ima osećaj da je prošla večnost dok nisu došli. Možda misle da sam mrtav –
pomislio je. Polako podigne glavu i pogleda ih.

- 49 -
 ALBANAC: (sa uperenom puškom u Srđana) Vidi, vidi, vidi .... Ptičica je živa!?

Prilaze i ostali vojnici Oslobodilačke vojske Kosova. Jedan od njih nosi Srđanovu pušku i
činove. Srđan je na smrt preplašen.

ALBANAC-1: (pokazuje činove jednom od njih; taj je verovatno glavni) Poručniče, izgleda
da smo ulovili malo krupniju ribu.
ALBANAC: (poručnik) Vežite ga! ... Imaćemo malu zabavu u logoru! (smeje se)

Nekoliko njih zadaju Srđanu snažne udarce nogama. Albanci vezuju Srđana i zajedno sa
njim nestaju u šumi ...

(FADE OUT)

73. KOSOVO 1999. ČIČAVICA. ALBANSKI LOGOR. DAN.

Nekoliko baraka ograđenih bodljikavom žicom na jednom proplanku u šumi čine logor
OVK. U pitanju je, verovatno, komanda neke jedinice. U logoru, na jednom stubu, vijori se
albanska zastava i unutra je desetak pripadnika albanske vojske.
Dva albanska vojnika čvrsto drže Srđana dok ga uvode u logor. Srđan iz daljine čuje njihovo
glasno skandiranje: Na smrt! Na smrt osuditi ubicu! Streljanje! Streljanje! Srđanov preplašen
pogled. Niz lice mu se cedi znoj pomešan sa krvlju. Uz put su ga tukli. Dok prolazi pored nekoliko
vojnika na ulazu u logor oni ga psuju, udaraju pesnicama i pljuju.

PORUČNIK: Polako momci! Čuvajte snagu! ... Rat još nije gotov!

Dolaze do jedne barake, otvaraju vrata i gurnu Srđana u mračnu prostoriju.

PORUČNIK: Odmori se malo, ... kapetane, ... i razmisli šta će ti biti poslednja želja!

Srđan pada. Dok se pridiže čuje kako se za njim zatvara reza na vratima. Seda uza zid i
stavlja ruke na glavu. Slika čoveka sa knjigom na leđima.

12. ŠUMA. DAN. (nastavak)

74. KOSOVO 1999. ČIČAVICA. ALBANSKI LOGOR. DAN.

U logoru počinju da pripremaju suđenje zarobljeniku. Na sredini logora postavljaju sto sa tri
stolice za suđenje a naspram njega jednu stolicu za zarobljenika. Okolo postavljaju drvene klupe za
gledaoce.
Srđan, u baraci, sedi uza zid, drži ruke na glavi i ponavlja ...

SRĐAN: Zašto? Ja nisam nikog ubio ... O, Bože ... neće valjda da me streljaju.

Ubrzo se otvaraju vrata i dnevna svetlost zaslepi Srđana. On stavlja ruku iznad očiju i gleda
vojnika koji je upravo ušao.

ALBANAC: Diži se kapetane! Počinje zabava!

Izvode Srđana i vode ga do stolice na sredini logora. Srđan seda. Sa obe njegove strane stoje
stražari. Srđan ugleda ogroman zid od debelih dasaka uz bodljikavu žicu. Na belim daskama se još

- 50 -
vide tragovi krvi od streljanih zarobljenika. Počinje da se trese. Ispred njega, za stolom, sedi
poručnik i još dva vojnika koji nešto pišu. Okolo publika. Vrelina podnevnog sunca mu udara
diraktno u glavu. Na jednom obližnjem drvetu visi tranzistor iz koga se čuje neka albanska narodna
muzika. Ispod drveta dremaju tri vezana dobermana isplaženih jezika.
Poručnik počinje da čita presudu.

PORUČNIK: Zbog izvršenog zločina ubistva i odsecanja uva albanskoj devojčici,

zarobljenik ... (pogleda Srđana) Kako ti je ime?

SRĐAN: Srđan .... (počinje uplašeno da viče) Ali ljudi! ... Ja nisam nikoga ubio!
PORUČNIK: (nastavlja) Zarobljenik Srđan će se kazniti ...

U tom trenutku jedan mladi albanski vojnik iz prvog reda klupa skače.

VOJNIK: Šta to radite!? ... Da li ste normalni!? Odkud znate da je ON to uradio! Moramo
naći pravog ubicu!
PORUČNIK: (besan skače od stola) Džemale! ... Ovo je previše! (obraća se vojnicima)
Uhapsite ga! (Dva vojnika prilaze, razoružavaju Džemala i hvataju ga za ruke) Odavno ti
širiš defetizam i pametuješ! Malo ćeš da ohladiš mozak u zatvoru!
DŽEMAL: (opire se i brani) Zašto me hapsite!? ... Zašto ubijate nevinog čoveka!? Gorko
ćete se pokajati jednog dana i odgovaraćete za to!

Džemala odvode u istu baraku u kojoj je Srđan do pre nekoliko trenutaka bio. Poručnik seda
i taman se sprema da izrekne presudu kada se iz tranzistora na obližnjem drvetu začuje glas spikera.

SPIKER: Poštovani slušaoci! Prekidamo program da bismo vam saopštili najnoviju vest.
Pre nekoliko minuta potpisan je mirovni sporazum po kome se srpska vojska bezuslovno
povlači sa Kosova. Rat je završen!

Vojnici sa klupa, kao na komandu, počinju da skaču grleći se i ljubeći. Pucaju u vazduh i
skandiraju: Pobeda! Pobeda! Poručnik, potpuno besan, udara rukom o sto i dere se.

PORUČNIK: Dostaaaa! ... Prestanite da pucate! Sedite svi dole! (zatim vadi pištolj i
ispaljuje desetak hitaca u tranzistor sve dok ovaj ne padne sa drveta) Rat nije zavrešen! I
neće biti dok ijedan Srbin hoda albanskim Kosovom!

Poručnik vadi ogroman nož iza pojasa i prilazi Srđanu. Srđan, obliven znojem, trese se od
straha.

SRĐAN: (isprekidano i grozničavo) Šta to radite? ... Zaboga? ... Nećete valjda? ... Nemojte!
Nisam kriv! ... Gospodine! .... Rat je završen!

Poručnik ga hvata za kosu i zabacuje mu glavu unoseći mu se u lice. Nož drži na Srđanovom
vratu.

PORUČNIK: (gleda u nebo a zatim u uništeni tranzistor) Zahvali se Bogu i onom tranzistoru
što ćeš ostati živ! Kopile srpsko! Sečeš uši albanskoj deci, ... jel'!? Jel' to ovako radite!?

Jednim brzim pokretom oštrog noža odseca Srđanu levo uvo. Krv počinje da šiklja iz rane.
Srđan počinje da zapomaže i jauče. Poručnik briše bajonet o pantalone.

- 51 -
 SRĐAN: Neeeee! .... Moje uvo! ..Jaoooooj! Bože!... Šta ste mi to uradili!? .... Jaoooo!
PORUČNIK: (daje Srđanu uvo) Ovo je tvoje kapetane! (hvata ga za kosu i poduže sa
stolice. Vodi ga do kapije. Srđan sve vreme jauče držeći odsečeno uvo na rani) Šta se dereš
kao majmun!? Za dvadeset sekundi puštamo pse! Nadam se da ćeš imati dovoljno vremena
da stigneš do svoje Velike Srbije! ... Kapetane! (gurne ga. Srđan pada) Gubi se! (ispali hitac
iz pištolja u vazduh) Ha ha ha ...

Okupljeni vojnici se smeju. Srđan ustaje i počinje panično da trči kroz šumu povremeno
padajući. Sve vreme krvari i drži prisloljeno uvo levom rukom na rani. Nakon dvadesetak sekundi
začuje se lavež pasa. Pustili su dobermane. Počinje panično da viče: Neeeee! Saplete se o jedan leš
u šumi i pada preko njega. Neki mrtav vojnik. Panično pokušava da mu izvuče pištolj iz futrole za
pojasom. Krvoločni psi se približavaju. Srđan, ležeći na zemlji, okreće pištolj ka njima i pokušava
da opali. Pištolj nije repetiran. Ispušta uvo koje je pridržavao levom rukom, brzo repetira i opali u
psa koji je već bio prišao na par metara i spremao se da skoči. Pas uz samrtnički lavež pada a ostali
pobegnu. Opaljuje još nekoliko hitaca za njima. Podiže svoje prljavo uvo sa zemlje, otrese ga i
obriše o uniformu. Ponovo ga stavlja na ranu koja obilno krvari i vezuje glavu maramicom. Sa
pištoljem u desnoj ruci počinje panično da trči kroz šumu sklanjajući rukom grane.

12a. ŠUMA. DAN.

Čovek sa svezanom ogromnom knjigom na leđima brzo hoda kroz šumu. Rukama sklanja
grane u gustoj šumi. Čuju mu se otkucaji srca i ubrzano disanje. Lice mu se ne vidi. Kadar se snima
sa leđa. Situacija najavljuje da će se nešto važno desiti i scena je veoma napeta što dočarava i
muzika. Na knjizi su nacrtane Egipatske piramide a knjiga se zove "Osvit civilizacije". (ovaj put
ova scena traje malo duže)

75. KOSOVO 1999. ŠUMA. DAN.

Srdjan izlazi iz šume i ugleda zapaljeno srpsko selo. Neke kuće još uvek gore. Porušena i
zapaljena crkva. Trči prema selu. Ispred prve kuće iz daljine ugleda nekoliko leševa. Sad već
počinje da hoda. Tetura se. I dalje drži pištolj u ruci. Negde u daljini, u selu, čuje se jauk neke žene.
Prilazi leševima. Cela srpska porodica, muž, žena, devojčica i dečak leže izmasakrirani. Devojčica
je polunaga i vide se tragovi silovanja. Mnogo krvi. Na čelu muškarca nožem urezana četiri slova
"S". Na čelu žene urezan krst. jedno uvo joj je odsečeno. U ruci devojčice lutka, sva u krvi. Na
reveru njene iscepane, krvave košulje mali bedž golubice sa palminom grančicom u kljunu,
umrljan krvlju.
Srđan baca pištolj daleko u stranu. Klekne pored devojčice, podiže joj glavu, zagrli je i
počinje da plače. "Probudi se! ... Probudi se, molim te!". Odlazi do dečaka i podiže ga. (gleda u
nebo) "Jaaoooj, Bože! ... Šta su vam to uradili!?". (Jeziva muzička podloga) Ponovo ustaje, uzima
devojčicu u naručje i nosi je prema srušenoj crkvi. Ulazi i polaže je na pod. Pravoslavna muzika.
Gleda oštećenu ikonu Bogorodice i krsti se.
Izlazi iz porušene crkve i kreće dalje. Odjednom počinje panično da beži, osvrćući se prema
leševima, kao da ga neko ponovo juri. Trči kroz selo, prema šumi u pravcu Raške. Na jednoj kući
koja još uvek gori vijori se albanska zastava.

76. AMERIKA 2010. NJUJORK. URGENTNO ODELJENJE. DAN.

U šok sobi Rober leži sam, zatvorenih očiju. Lagano otvara usta i šapuće nešto
nerazumljivo. Stiv i Monika su otišli na insistiranje lekara. Životne funkcije se usporavaju i polako
gase. Otkucaji srca na osciloskopu sve ređi.

- 52 -
 77. KOSOVO 1999. ŠUMA. DAN.

Srđan trči panično kroz šumu. Viče: Rat je završen! Ljudiiii! ... Rat je završen!

12. ŠUMA. DAN. (nastavak)

(TENZIJA RASTE)

78. AMERIKA 2010. NJUJORK. URGENTNO ODELJENJE. DAN.

Robert leži u šok sobi zatvorenih očiju. Sve životne funkcije su stale. Na ekranu osciloskopa
ravna linija. Nema otkucaja srca.

79. RAŠKA 1999. ULICA. DAN.

Srđan trči kroz grad sa odsečenim uvom u ruci. Glava mu je krvava. Grad pun ljudi i vojske.
Niko ga ne primećuje. Panično uzvikuje: Rat je završen! Obraća se ljudima: Da li ste čuli na
vestima? Rat je završen! Niko ne reaguje. Ne primećuju ga. Kao da nije živ. Pomisli: Možda sam
mrtav. Još brže trči putem pored reke Ibar prema svojoj kući u Rvatima.

80. KOSOVO. SRBICA (Skenderaj). ULICA. DAN.

Čovek sa knjigom "Osvit civilizacije" na leđima ulazi u Srbicu (Skenderaj) i trči glavnom
ulicom. Albanski prolaznici ne obraćaju pažnju na njega. Lice mu se ne vidi. (TENZIJA RASTE)

81. AMERIKA 2010. NJUJORK. URGENTNO ODELJENJE. DAN.

Robert leži zatvorenih očiju. Na osciloskopu koji pišti, ravna linija.

82. RAŠKA 1999. RVATI. DVORIŠTE PORODIČNE KUĆE. DAN.

Srđan ulazi u dvorište. Trag krvi ostaje za njim. Ulazi u kuću i penje se uz stepenice prema
sobi na spratu gde spava njegova ćerka. Ponavlja: Moram stići na vreme! Moram!

83. KOSOVO. SRBICA. STAMBENA ZGRADA. DAN.

Čovek sa knjigom na leđima ulazi u jednu stanbenu zgradu u Srbici. Penje se uz stepenice.
Dok se penje skida knjigu sa leđa. Lice mu se i dalje ne vidi. (Tenzija se približava vrhuncu)

84. AMERIKA 2010. NJUJORK. URGENTNO ODELJENJE. DAN.

U krupnom planu ravan trag na osciloskopu i njegovo jezivo pištanje koje asocira na smrt.

85. RAŠKA 1999. RVATI. PORODIČNA KUĆA. DAN.

Na stepenicama trag krvi iz Srđanove glave. Dolazi do vrata. Na licu paničan strah. Stavlja
ruku na kvaku. Otvara vrata.

- 53 -
 86. KOSOVO. SRBICA. STAMBENA ZGRADA. DAN.

Čovek sa knjigom u ruci dolazi do jednih vrata na trećem spratu. Zvoni. Zadihan je i
uzbuđen. N vratima piše "Kabashi"

87. AMERIKA 2010. NJUJORK. URGENTNO ODELJENJE. DAN.

Na ekranu ravna linija i zvuk smrti.

88. KOSOVO. SRBICA. STAMBENA ZGRADA. DAN.

Čovek srednjih godina otvara vrata i izlazi u hodnik.

ČOVEK: Dobar dan. Izvolite.

SRĐAN: (isprekidano i zadihano; pruža knjigu čoveku) Gospodine! ... Oprostite mi molim
vas! ... Ova knjiga je vaša!

(Vrhunac napetosti) U krupnom planu Srđanovo lice. Čovek koji je sve vreme nosio knjigu
je zapravo ON.

89. RAŠKA 2004. RVATI. PORODIČNA KUĆA. DAN.

Srđan ulazi u sobu. Ugleda sebe kako spava pored svoje devojčice. (BUĐENJE)
Skače iz kreveta uz jeziv krik, obliven znojem. Drži ruke na vratu. Guši se. Pokušava da uzme
vazduh. Seda na ivicu kreveta i pokušava da se sabere. Ubrzano diše.

SRĐAN: (panično) Oh, Bože! ...Šta se desilo? Gde sam!?

Biljana se budi uplašena i sanjiva.

BILJANA: (grli i ljubi oca) Tatice! ... Šta je bilo? ... Jesi li dobro?

Srđan ne može da dođe k sebi. Ne zna još uvek gde se nalazi i šta se desilo. Stavlja ruke na
lice.

SRĐAN: Uh! ... Kakav košmar!

BILJANA: (ljubi ga i mazi po kosi) Biće sve u redu, tata. To je bio samo san. Da li si se
mnogo uplašio?
SRĐAN: Mislio sam da ću umreti. (štipa se za ruku) Izgleda da sam se konačno probudio.
BILJANA: Tata! I ja sam sanjala vrlo čudan san. Ti si sve vreme nosio kroz šumu onu
knjigu "Osvit civilizacije" što si doneo sa Kosova. Na kraju si je vratio njenom vlasniku.
(pogleda prema polici za knjige i iznenadi se kad vidi da knjige tamo nema) Tata! Pa knjiga
više nije tu!
SRĐAN: (ustaje i kreće prema polici. Pretura po knjigama) Ljubavi, knjige stvarno nema!
Pa tu je bila! (vraća se u krevet i seda pored ćerke. Gleda je u oči. shvatio je šta se desilo)
Znaš šta se desilo?
BILJANA: Šta?
SRĐAN: Tvoj san je ušao u moj san. I ja sam u snu video tog čoveka koji nosi knjigu, samo
mu nisam video lice sve do samog kraja.
BILJANA: Kako je to čudno. A kako je knjiga nestala?

- 54 -
SRĐAN: Ljubavi, to se desilo zahvaljujući Božijoj volji i tvojoj velikoj želji da tata vrati tu
knjigu njenom vlasniku. Tvoja želja da nestanu moji košmarni snovi je bila veoma jaka.
Zajedno smo uz Božiju pomoć uspeli u tome.
BILJANA: (vesela) Mnogo sam srećna zbog toga. Više neće biti rata u tvojoj glavi.
SRĐAN: Neće. Osećam se kao da sam se ponovo rodio.
BILJANA: Tata! Znaš li koji je danas dan?
SRĐAN: (gleda mali kalendar na noćnom stočiću) 22.avgust, ...jel' tako?
BILJANA: Danas je mamin rođendan.
SRĐAN: Uh...(udara se po čelu) potpuno sam zaboravio. Ali poklon je tu. (uzima jednu
knjigu sa stočića) Evo ... poklonićemo joj ovu knjigu.
BILJANA: Tata, da li je to ona knjiga o devojčici kojoj anonimni filozof dostavlja koverte
sa filozofskim spisima.
SRĐAN: Da. "Sofijin svet". Napisaćemo posvetu.

Srđan otvara knjigu i piše posvetu.

"Neka ti život olakša mudrost ovih umnih ljudi, a ja ću se već nekako snaći"
Zatvara knjigu i stavlja je na noćni stočić. Uzima sat i gleda ga.

SRĐAN: 10 sati. Dugo smo spavali. Bilo je krajnje vreme da se probudimo.

BILJANA: (sanjiva) Tatice, hoćemo li ići na bilijar u Talični Tom?
SRDĐAN: Hoćemo ljubavi.
BILJANA: Ako te pobedim onda me vodiš na Kopaonik da vidimo "Nebeske stolice".
SRĐAN: Dogovoreno.
BILJANA: (ljubi oca) Jupiiiiiiiiiii!!

Biljana veselo skače iz kreveta i oblači se.

- 55 -
 NADA

90. SRBIJA. RAŠKA 2004. TALIČNI TOM. AVGUST MESEC. DAN

(Krupan plan) Tak udara kuglu koja ruši sve kugle na bilijarskom stolu. (Srđan završava
priču o snu)

BILJANA: (skače veselo) Pobedila sam! .. Idemo na Kopaonik!

SRĐAN: (pogleda drugare koji stoje skamenjeni) To bi bila ta priča.

Srđanovi prijatelji stoje pored bilijarskog stola i sa zaprepšćenjem ga posmatraju, šokirani

onim što su čuli.

SRĐAN: Momci! Vidimo se kasnije! .... Idemo na Kopaonik! Ćao!

Ulazi sa Biljanom u šareni SUZUKI džip i odlaze. Biljana maše kroz prozor. Džip nestaje na
kraju ulice. Srđanovi prijatelji i dalje stoje i gledaju u pravcu džipa.

(TRANSITION)

91. SRBIJA. RAŠKA 2004. AVGUST MESEC. PUT ZA KOPAONIK. DAN.

Mali, šareni džip vijuga kroz prekrasne predele nacionalnog parka Kopaonik. Snimak sa
velike visine a zatim sve bliže i bliže. Srđan i Biljana razgovaraju u džipu. Prijatna muzika.

BILJANA: Tata, reci mi kako je izgledala Evropa?

SRĐAN: Evropa je bila kći feničanskog kralja Agenora, veoma lepa. Bila je najlepša žena
svoga vremena. Zato se vrhovni grčki Bog Zevs i zaljubio u nju a zatim je oženio.
BILJANA: Kako se Zevs oženio Evropom?
Prema mitologiji Zevs se jednog dana približio Evropi, dok se zabavljala na plaži sa svojim
drugaricama, prerušen u lepog bika. Došavši do nje bik je kleko na prednje noge i Evropa se
popela na njegova leđa. zatim je zaplivao Sredozemnim morem u pravcu Krita. Na tom putu
ih je pratila čitava svadbena povorka. Pratili su ih Posejdon, bog mora, i žena mu Amfitrita,
na svojim kolima sa četiri konja i lepe nimfe Sredozemnog mora, Nereide, na delfinima,
koje su pevale svatovske pesme. Pratila ih je i prelepa Afrodita, boginja ljubavi, na
školjkama koje su nosili Tritoni, demoni Sredozemnog mora bacajući cveće pred nevestu.

(Tranzicija na statične prizore i umetnička dela antičkog doba)

Na Kritu je Zevs uzeo svoj božanski lik, oženio se njome i dobio sinove Minosa, Radamanta
i Sarpedona. Minos je bio prvi kralj i osnivač Kritskog carstva. Tako je naš predivni
kontinent dobio ime.
BILJANA: Kako je to lepa ljubavna priča.

- 56 -
 92. SRBIJA. RAŠKA 2004. KOPAONIK. NEBESKE STOLICE. DAN.

Stižu do arheološkog lokaliteta "Nebeske stolice". Izlaze iz džipa. Biljana je srećna. Trči
preko livade prepune poljskog cveća.

BILJANA: Kako je lep pogled odavde. Tata... pogledaj koliko prelepog cveća. Napravići
sebi krunu od njega.

Biljana počinje da bere poljsko cveće. Srđan dolazi do arheološkog lokaliteta i seda na jedan
zid. U daljini veličanstven zalazak sunca. Vide se planine Durmitor, Komovi, Prokletije... sa svojim
snežnim vrhovima. Biljana dolazi sa puno nabranog cveća i seda pored oca. Počinje da plete krunu.
Božanska muzika, muzika apoteoze. Razgovaraju.

BILJANA: (pokazuje prema jugu) Da li je ono dole Kosovo?

SRĐAN: Jeste, ljubavi.
BILJANA: (čudi se) Kako je blizu.
SRĐAN: Da, tako blizu, a tako daleko.
BILJANA: Tata, šta je to novi svetski poredak?
SRĐAN: To je ljubavi, jedna velika piramida, u čijoj izgradnji učestvuju svi ljudi sveta.
BILJANA:(pokazuje rukom) Da li se iza onih brda nalaze egipatske piramide?
SRĐAN: Da, još dalje, preko mora.
BILJANA: I Olimp, stanište grčkih bogova.
SRĐAN: Da.
BILJANA: (zagrlivši oca zamišljeno gleda zalazak sunca) Kako je to zanimljivo... Da smo
se jutros ranije probudili sada bismo bili u Americi. Bogati.
SRĐAN: Da, ali ne bismo bili srećni. Ovde smo srećni. Jel' tako?
BILJANA: (ljubi Srđana) Da, jer smo vratili knjigu.

Srđan i Biljana ustaju i šetaju oko arheološkog lokaliteta. Biljana plete venac od poljskog
cveća i hoda po zidovima lokaliteta. U jednom trenutku ispod njene noge se odroni jedan kamen.

SRĐAN: Pazi, ljubavi da ne oštetimo nešto. (prilazi i pogleda kamen)

BILJANA: (iznenađena) Tata!? .. na kamenu su neki crteži.
SRĐAN: (briše kamen od prašine) Da. Crteži su potpunu isti kao i oni u mom snu na
kamenu koji su Srbi nosili iz Egipta. To je ustvari taj kamen. (vraća kamen na mesto gde je
bio) Dobro je da je ugrađen u ove temelje.
BILJANA: Meni ništa nije jasno. Knjiga iz jave nestaje u san a kamen iz sna se pojavljuje
na javi. Tata, ima li uopšte razlike između sna i jave?
SRĐAN: Izgleda da nema.
BILJANA: (gleda ruševine i predivan mozaik) Kakva je građevina ovde bila?
SRĐAN: To su ostaci veoma stare crkve.
BILJANA: Zašto je grđena ovako visoko, na planini?
SRĐAN: Da bi bila bliže Bogu.
BILJANA: Tata, otkuda ovom mestu naziv "Nebeske stolice"?
SRĐAN: (pokazuje rukom prema stenama) To je zbog onih stena, gore, koje liče na stolice.
Legenda kaže da onaj ko se popne na njih kroz njega govori Bog.
BILJANA: Tata, to je divno. Hoćemo li se popeti na njih?
SRĐAN: Hoćemo.
BILJANA: Super. Imam nešto važno da saopštim celom svetu.

Srđan i Biljana kreću prema stenama. Usput razgovaraju.

- 57 -
 BILJANA: Tata, šta se desilo sa Arijetom iz Glogovca?
SRĐAN: I ona se probudila. Otišla je kod svog sina Envera na nebo. Odnela mu je cipele i
slatkiše.

93. NEBO.

Raj. Čuje se cvrkut ptica. Predivno cveće i drveće. Žamor dece koja se igraju u prirodi.
Makete dvoraca i zamkova. Ringišpili, vozići. Kroz park protiče predivna rečica. Mnogo životinja
koje se igraju sa decom. Deca svih rasa, vera i nacija.
Arijeta hoda kroz ovaj dečiji raj. Nosi cipele i kesu sa slatkišima. Neprestano se okreće
tražeći svog sina. Počinje da ga doziva.

ARIJETA: Envere! ... Envere!

U jednoj grupi dece Enver se igra sa drugarima. Deca su iz Iraka, Srbije, Avganistana,
Severne Koreje, Vijetnama. Enver se trgne čuvši glas svoje majke. Unezvereno se okreće
pokušavajući da shvati odakle dolazi glas. Bos je. Ugleda svoju majku kako dolazi i počinje da trči
ka njoj. Muzika posebno pojačava emocije.

ENVER: Mamiceeeeee!

Trče jedno prema drugom. (Scena je usporena)

ARIJETA: Sineeeeee!

Sreću se. Enver pada majci u zagrljaj. Podiže ga i okreću se u krug. Arijeta ga ljubi.

ARIJETE: Ljubavi moja! ... Da li si dobro?

Spušta ga na zemlju. Klekne. Drži ruke na njegovom licu i gleda ga. Počinju da joj teku suze

ENVER: Dobro sam, mama. Mnogo sam srećan ovde.

ARIJETA: (daje sinu cipele) Donela sam ti nove cipele. Obuj ih.... (Enver obuva cipele) Da
mi ne budeš bos, ljubavi. (Iz kese vadi pitu) Donela sam ti i pitu od višanja, onu koju ti
najviše voliš.
ENVER: (srećan je, ljubi majku i jede pitu) Hvala ti, mama. Jel' nećeš da me vodiš odavde.
Ovde imam puno drugova i lepo nam je. (pokazuje prema deci koja se igraju) Oni su iz svih
krajeva sveta, Iraka, Avganisatna, Srbije, Vijetnama, Severne Koreje ... Ovde nema bombi i
ratova. Mama ... tu je i ona devojčica iz susednog srpskog sela koja je išla zajedno sa mnom
u školu, Milica (kamera snima decu kako se igraju; u krupnom planu devojčica koju su ubili
albanski teroristi; ona se igra sa svojim psom, Rikijem)
ARIJETA: (ljubi ga) Neću, ljubavi moja. Došla sam da zauvek budem sa tobom.
ENVER: Mama! Znaš šta sam noćas sanjao?
ARIJETA: Šta, sine?
ENVER: Sanjao sam da je jedna devojčica iz Srbije proglasila Večne Olimpijske igre....

(TRANSITION)

- 58 -
 94. SRBIJA. RAŠKA 2004. KOPAONIK. NEBESKE STOLICE. DAN.

Biljana stoji na steni u obliku stolice sa vencem od poljskog cveća na glavi i podignutom
rukom sa buketom cveća.

BILJANA: Neka na zemlji večito vladaju ljubav i mir! ....Proglašavam večne olimpijske igre
na zemlji, OTVORENIM!

95. NEBO.

ENVER: Mama, odoh da se igram ...

Počinje da trči prema svojim drugarima. Smeje se. U krupnom planu cipele na njegovim
nogama, zatim audio-kaseta u jednoj i mala lutkica psa u drugoj ruci. Dok trči pritiska lutkicu koja
laje. U krupnom planu Riki sa načuljenim ušima. Riki reaguje na lavež i počinje da trči prema
Enveru. Scena je usporena. Božanska muzika.

96. SRBIJA. RAŠKA 2004. KOPAONIK. NEBESKE STOLICE. DAN.

Srđan i Biljana sede na kamenom zidu arheološkog lokaliteta, zagrljeni. Posmatraju zalazak
sunca.

BILJANA: Tata, Da li se i čika Stiv probudio?

SRĐAN: Jeste, ljubavi, i on se probudio.
BILJANA: Hoće li se svi ljudi jednoga dana probuditi?
SRĐAN: Hoće, i tada će Bog ponovo doći među ljude. Desiće se to u sam ...

OSVIT CIVILIZACIJE

(Poslednji kadar: Egipatske piramide u praskozorju)

THE END

- 59 -
 BIOGRAFIJA AUTORA

Ime mi je Srđan Dražović. Rođen sam 1964.g. u Raški, gradiću na jugu Srbije ispod
Kopaonika. 1982.g. upisujem Vojnu Akademiju u Zagrebu i završavam 1988. na smeru
informatika. Počinjem sa službom u Beogradu a zatim u Užicu gde se ženim i nakon nekoliko dana
odlazim na ratište u Istočnu Hercegovinu. Besmislen rat na mene ostavlja veliki utisak i 1995.g.
napuštam armiju, razvodim se i počinjem aktivno da se borim za rušenje Miloševicevog režima.
Dolazim u rodni grad i počinjem da radim u Elektrodistribuciji. Međutim 1999.g. bivam mobilisan i
odlazim na Kosovo kao rezervni oficir. To iskustvo biva previše za mene i već nekoliko godina
radim na ovom filmskom scenariju koji će nadam se jednog dana biti realizovan.
Ukratko, radi se o mom ličnom, autentičnom iskustvu iz rata na Kosovu. Ja sam sa Kosova
doneo jednu knjigu koja je ogromnih dimenzija, napisana na srpskom jeziku i zove se "Osvit
civilizacije". Ta knjiga pripada albanskoj porodici Kabashi iz Srbice sa Kosova. Počinjem da
shvatam da me ova knjiga iz dana u dan sve više opterećuje i da je moram vratiti vlasniku ...

Scenario je baziran na istinitim događajima

Kontakt:
Srđan Dražović,
Todora Milicevica 4, 36350 Raška
mob: +381 62 37 35 40
E-mail: srdjan.drazovic@gmail.com

(C) Copyright 2003 by Srdjan Drazovic

Scenario "Osvit Civilizacije" je registrovan u Jugoslovenskoj autorskoj agenciji

- 60 -