Vjeruj mi dobri moj, a ja ti ne znam lagat', opet ono što se kaže eto

sreli smo se i pred džamijom, pa treba pravo govorit', ja ti eto za

ovih osamdeset godina ne pamtim da je ikad 'vako bilo. Ljeta su
prije bila duga, je l' zato što se mlogo radilo, il' zato što je više
sunce pržilo, to ne znam, a vidi sad, svaki dan kiša. Ako si šta
posijo istruhnu sve u zemlji, bit će velika glad da znaš. Sve je to
Božija kazna, a opet kol'ko insan griješi malo nas Allah i
kažnjava. A jedino je on pravedan i kažnjava il' na ovom il na
onom svijetu. Viđo sam ja još dok sam u firmi bio, pa neki
direktor il' rukovodilac moj brate nešto ukrade, okoristi se o
društvenu imovinu, pa vikendica, pa kuća, pa Opel iz Kikinde, pa
na more, al brzo ga stigne, u tuđem hajra i nafake nema, razboli
mu se dijete pa traži lijeka preko bijela svijeta, u sto hećima i
varčara ide, hodžama, popovima, samo da se spasi, al' jok... Boga
niko prevario nije. Ja sam gledo da budem insan, da ne pokazuju
prstom u me'. Jer valja i na onaj svijet ići, a kako će ti biti to zavisi
kako zaradiš na ovom svijetu. Išo sam ja u džamiju i u ono
vrijeme, ko je šćio išo je, ko nije , sad laže da se nije smjelo. Bila
džamija evo ova nit' ko zna kad je ko napravi, Turci vadlja, pamtio
je i moj djed da je bila ovd'e, pa smo i novu dol' u selu pravili
osamdesete, pa se i postilo, pa i dobra života bilo, valjda zato što
je čo'j'k mlad. Nije meni ni sad ružno, malo noge izdaju, teško mi
se popet na ovo brdo, al naiđe neko s kolima ko i ti, baba mi
umrla, pa samujem u onom kućerku i jedva čekam da neko prođe i
svrati 'vako pa da koju progovorim s insanom. Televizor me
nasikira, a volim po noći slušat pjesme na tranzistoru, ja sam
uvijek imo tranzistor još kad su prvi izišli, ja radio imo para, tad je
to bilo skupo, al' im'o ja , nek mi pjeva. Vidiš onaj golemi nišan
pod hrastom, e to ti je od nekakog Mehmeda Hasanovića, taj je
umro ima dvjesta godina, al se pamti. Sad u selu kod nas tog
prezimena nejma, jer je s njim nekako ta loza i zamrla. To je meni
još djed pričo, ja bio ...ma mlađi od tebe dosti bio. Doveo me djed
rahmetli na džumu pred ovu džamiju, a ja ko dijete svašta pitam,
vidim golem nišan, sigurno je i č'oj'k bio golem. Ima tu nešto piše
na arapski, a djed je moj to znao čitat', ja samo znam da je ono
prvo gor' što vidiš piše El Fatiha, ovo dol ne umijem ti kazat. Eno
ima i sablja, al' nije taj bio oficir sigurno. I kaže meni djed taj
Mehmed se patio dugo, i im'o jednu njivu nije je oro, druge jest',
al tu baš nije, ta njiva ti je bila đe su sad Hodžića kuće u onoj
strani, pa ima dol' u potoku dolina e tu bio jedan hrast. Golem
hrast, ko kuća, ma kaka kuća, ko dvije kuće. I sad ovaj počeo tu
orat s volovima, i zapne plug za nešta... ovaj udri, vadi, kad ćup sa
zlatom, sve šorvani 'voliki. I sad trebo si ti to prijavit državi kad
nađeš ovo ono, nego ovaj to nekako izmajmuniše, pa pomalo prvo
vadio kućio se, kupovo konje, volove, uzeo vodenicu, počeo
zemlju kupovat', jednom sinu kuću, drugom, a sve goleme one
čardaklije prijašnje. Onda je izbio nekakv rat jedan mu se sin nije
ni vratio iz tog rata, drugi jest', al' i njega nešta u noći udavilo u
vodenici. I taj Mehmed opet im'o zlato, al' koja mu korist, šta će s
njim, on star, sve to imanje kako da postigne, pa počeo da pije, pa
nekad i on umro, platio eto taj golemi nišan od zlata što mu ostalo,
a opet narod priča da je on opet nešto zakop'o i ostavio. Pa kad je
umro i kad su mu rušili kuću navalio svijet da šta nađe i čapi, al'
samo našli dvije puške starinske pod kućom zakopane u nekak'o
ćebe. Šta je s njih bilo ja to ne znam. Al' uglavnom tako je ta
legenda za tog Mehmeda, i njegov nišan je sve što je ostalo. Im'o
il' nem'o isto ti je, kamen nad glavom te neće zaobić'. Ima onih
koji i danas traže tu šaku prokletog zlata što je Mehmed zakop'o, a
opet hajd' znaj moj brate, možda i jest'. Možda je baš zakop'o
zlotvor ovd'e kod džamije, jer ja sam viđo da nešto po noći ovd'e
svijetli. Šta će meni zlato, meni su zlato moja djeca, dođu, obiđu
me, donesu svega. Pa sad, bila kiša il' sunce, dok je moje djece i
moje penzije, meni taman. Rahat sam, i to je najveće bogatstvo,
zapamti. Klanjam, dođem u džamiju, ljudi kod nas počnu ići u
džamiju kad dođu u penziju, il' kad baš ostare, k'o biva tad je vakat
za to, a đe si ti bio moj brate sedamdeset godina... jest da Bog
prašta al' da će ti zaboravit to što si ti njega sedamdeset godina
zaboravlj'o, e neće.